Др НИКО ЖУПАНИЋ

ТРОJАНЦИ И АРИЈЕВЦИ
ПРИЛОЗИ ПРЕИСТОРИЈИ И ПАЛЕОЕТНОЛОГИЈИ
МАЛЕ АЗИЈЕ, ЕГЕЈЕ И БАЛКАНСКОГ ПОЛУОСТРВА
Из LXXXVI књ ''Гласа'' Српске Краљевске Академије

У БЕОГРАДУ
1911
ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ
САДРЖАЈ
I. Неке важније хилотезе о народности старих Тројанаца и наше мишљење о њима.
1. Историјске и лингвистичке хипотезе.
2. Археолошке хипотезе.
II. Остеолошки остаци старих Тројанаца.
3. Офринион и његова некропола.
4. Асос.
5. Чамчалиџа.
6. Ханај-Тепе (Timbra).
а. Културни слој (В)
b. Културни слој (А).
7. Хисарлик (Троја).
с. Прво насеље (са 3000 до са 2500 пре Хр.).
d. Друго насеље (са 2500—2000 пре Хр.)
е. Шесто насеље = Хомерова Троја (са 1500—12001) пре Хр.
8. Закључци R. Virchow-a o племенској и народној припадности преисторијских
Тројанаца на основи остеолошких остатака.
III. Анатомске и морфолошке особине преисторијских Тројанаца не претпостављају
ксантдолихокефалију.
9. Корелација између физичког и језиковног идиома аријевских народа.
10. Преистoриски Тројанци нису били Аријевци већ један народ са негроидним цртама.
f. Краниолошке особине.
1

. Index cranii
. Лице.
. Трагови негроида у преисторијској Крањској, Босни и Бугарској.
. Висина раста,
Трагови кепеца у Троади и Егеји.
h. Комплексија старих Тројанаца.
i. Платикнемија и друга обележја екстремитетних костију.
IV. Закључак.

(Примљено на скупу Академије Друштвених Наука 29. новембра 1910).
Велике политичке догађаје у вези са социјалним и културннм превратима у којима је
учествовала и живо их осећала широка маса народа ова дуго памти и предаје с колена на колено
па било да су они сретни или злокобни. И судбоносне победе као и крваве погибије постојале су
епом у традицији и историји народа. Можда најзначајнији пример за то имамо у историји Грка и
Срба, наиме, у тројанском рату и битки на Косовом Пољу 1389 године. Ретко је који народ тако
запамтио и величанствено опевао као што су Грци тројанску равницу и Срби крвљу натопљено
Косово Поље.
Тројански рат није истина забележио ни један савремени хроничар,1) али је народ очувао
спомен о њему традицијом, завијеном истина плаштом фантазиje који ките песнички украси, али
у којој се ипак без сумње крије језгро истине — један знаменити историјски преокрет. Тај догађај
значи по свој прилици победу Јелина над аутохтонима који су стајали на путу њиховој
политичкој експанзији у североисточној области Егејског Мора, а на почетку јелинске историје.
) У другој половини друге и почегком прве тисуће пре Хр. постојало је истина ''хетитско'' писмо у
Малој Азији, а ''критско'' (''минојско'') у Јужној Јегеји где читаве архиве земљаних плочица садрже
можда и забелешке о Тројанском рату, али ови споменици до данас још се нису могли прочитати.
Без обзира на то да ли ћe ce ови споменици прочитати, било можда у најскоријој будућности или
никада, наука се мора служити оним средствима која јој стоје на расположењу.
1

На основу генеалошких предања, краљевских листа и др., што је с једне стране везивало
тројански рат са следећим столећима, а с друге стране додиривало прве историјске догађаје
потврђене писаним изворима, покушали су александријски научници да утврде које су године
Ахејци разорили Илион. Ова година донекле била је ером и полазном тачком за ориентацију у
грчкој историји. Екстремна разлика у одређивању те године од стране поменутих научника била
је 263 године; ако истина лежи по средини, разорење Илиона извршено по Тимеју 1334 1) по
Coсибијосу2) 1171 год. пpe Xp.) падало би у годину
(1334 + 1171) / 2 = 1253/2 пре. Хр.
У овоме питању највише признања и вероватноће постигао је математичар Ератостенес3)
који је. овако рачунао (Clem Аlех. Strom. 1, 21, § 138: '
,  ',
         
 ' , — а то би
значило за пад Троје годину 1183 (или тачније 1184/1183) пре Хр.
1

) Timaeus, trg. 153 (FHG = Fragmenta historicorum graecorum I,

2

стр. 232, ed. C. et. Th. Mulleri, Parisiis 1874.
2
) Sosibius Laco,  frg. 3 (FHG II 625).
3
) Наведено у делу: Pauly-Wissowa, Realencyclopädie du claasischen Altertumswissenschaft, I, стр.
620.

Један од најбољих модерних представника грчке историјографије J.Beloch4) изјављује
одсудно да сви напори око истраживања историјског језгра у Илијади остају празно нагађање,
пошто нема писаних извора за доба постанка грчких епова. Мишљења смо да Beloch нема права
кад у своме хиперкритицизму негира вредност народној традицији и грчевито се држи само онога
што је остало само у савременим писаним изворима. За преисторијско доба, доба непосредно пре
писаних извора, сасвим је природно да. буде другачији метод испитивања јер су другачији и
извори за то доба (археолошки и антрополошки материјал, начин живота савремених
примитивних народа, што све треба, што је од особите важности, умети довести у везу са
најстаријим писаним изворима у колико ови рефлектују на минуло, преисторијско доба). Онде
пак где се мора наслућивати, пипати по тами и полутами и рачунати са вероватноћама мањег или
већег степена о апсолутној тачности не може бити ни речи: међутим душевној потреби за
сазнањем, за коју и вероватноћа има своју вредност, ваља одговорити. Тако гледајући на
историјско односно преисторијско испитивање, и при тумачењу народне традиције о тројанском
рату и његовом хронолошком одређивању дабогме да се мора задовољити и приближним
констатацијама.
4

) Julius Beloch, Griechische Geschichte. Bd. I, стр. З. Штрасбург 1893.

Као што смо напоменули почетак историје јелинског народа, коме припада и тројански
рат, у опште је таман; домаћих забележака за сада нема, а ни оријентални народи нису нам
забележили ништа о томе рату, ма да би се то могло очекивати јер је код њих било писмо у
употреби давно пре доласка Јелина на Југ. Прва дата из грчке историје које сматра грчка
историјска наука за поуздана доста су позна. Из асирских клинастих натписа дознајемо тек за
VIII век пре Хр. да су Јелини тада били већ насељени на Кипру и тек за VII век може вредити
помен Јелина (Javan) у Библији.1)
) X, 12 : '   '
. — J. Beloch, op. c. стр. 2
1

Додуше узима се као вероватно да су Грци имали још у IX веку своје писмо, али први
грчки натпис очуван је тек из VII века запаран на једној шољи из Дипилона у Атини. Утврђено је
и то да су Илијада и Одисеја биле познате песницима Архилоху и Тиртеју у VII веку пре Христа
што значи да су могле бити испеване најдоцније у VIII веку. На тај начин док традиција није
забележена, чувала је спомен о Тројанском Рату највише 500, а најмање 300 год. Међутим настаје
питање да ли може традиција чувати успомену на један догађај кроз време од читавих 300 до 500
година и да ли имамо другде пример за објашњење тачности поступка Ератостенова при
израчунавању године пада Троје. Требало би да из историјског доба познајемо извесне појаве из
живота једнога народа које би приближно одговарало стању ствари у грчко херојско доба. У томе
правцу не треба нам далеко ићи; баш у историји и животу Срба после пада под Турке могу се
наћи примери за то како се односи, народна појезија према историјској стварности.
Најпре ћемо навести неколико примера народне традиције код Грка а затим код Срба. Код
Грка очувана су нам генеолошка предања неких краљевских династија и племићких кућа у
малазијским колонијама. Хекатеус из Милета (око 500 пре Хр.) водио је у шеснаестом пасу
порекло од једнога бога 1); и пошто он рачуна генерацију по 40 година у овакоме случају треба да
је први познати Хекатејев предак живео (500 + 40 x 16 = 1140 пре Хр.) у XII. в. пре Хр. Грчки
лекар и природњак Хипократ са острва Коса (рођен 460 пре Хр.) био је у стању од Асклепијоса
3

набројати 18 познатих својих предака: почетак генеолошки опет (пада 460 + 33 •33 x 1б = 1132
пре Хр.) у XII век, не узимајући у обзир Асклепиоса и његовог сина Падалејноса који су били
божанства. Особито су пак грчки храмови чували генеолошке листе свештеника које су водиле
далеко у прошлост. Постојала је нпр. листа свештенице Посејдонова храма у Халикарнасу и ишла
је до Теламона2). У Аргосу пак чувана су до историјског доба имена и године времена службе
Хериних свештеница које су набрајане негде од XIII. в. пре Хр.3)
) Herodotos, II:  'en

.
2
) J. Beloch, op. c. ctp. 9.
3
) Hellanicos, trg. 53. (F H G, I, 52);     '
, '  '
:   '  
 , '  '
  ',  '   
 ,  ....
' ",  ,  
  '- ' ', . — J.
Beloch, op. c- страна 9.
1

Пре него што наведемо сличне примере из српске традиције, треба да се оградимо од
евентуалног прекора: да је после пада Срба под Турке било писмо у употреби, и да је оно могло
утицати на одржавање и садржину традиције. Овакав прекор не би био оправдан, јер ако је какав
калуђер можда знао писати и читати, то је зацело било без каквог особитог утицаја на памћење
пасова у појединим херцеговачким и црногорским планинама. Баш у оним областима где је
писменост проширенија и културни ступањ нижи губи народна традиција своју свежину и у
народним масама не води се рачуна о пореклу родбине, као што је то случај у областима
патријалхалне културе.
Као што показује следећи одломак народне песме „Почетак буне на дахије", 1) која је
постала почетком XIX. в. српска песма је дуго чувала спомен о катастрофи на Косову Пољу, па
чак и о паду Цариграда који се у народној традицији показује у исто доба:
Потекошe хоџе и ваизи
Донесоше књиге инџиеле,
Књиге гледе грозне сузе роне
Дахијама овако говоре:
''Турци браћо, све седам дахија!
''Вако нама инџеели кажу
''Кад су'наке бивале прилике
''Виш' Србије на небу ведроме,

''Ев' од онда пет стотин' година
''Тад је српско пропануло царство
''Ми смо онда царство задобили,
''И два влашка цара погубили,
''Константина на сред Цариграда
''Украј Шарца украј воде ладне
''И Лазара на пољу Косову!''

Народна традиција, као што рекосмо, држи оба догађаја, пад Цариграда и битку на
Косову, за истовремене и између оба тих догађаја и буне на дахије ставља размак од 500 година,
док у ствари приближно временско растојање тих догађаја јесте од прилике 400 година, — од
народне појезије пак и не може се очекивати утанчана хронолошка тачност.
Међутим историјско језгро је потпуно очувано, у овој и другим песмама о боју на Косову,
наиме, сукоб двају царева Мурата и Лазара, место борбе Косово Поље, њен исход итд. Што се
тиче историјског елемента у Хомеровим епима, Шлиманова ископавања поред осталог најбоље
су показала колико су на истини била заснована места која су га упућивала да потражи
некадашњу Троју на речици Скамандри у Троади.
4

Народна традиција у невезаном слогу очувала је минуле догађаје са још више реалних
елемената у погледу историјских догађаја. нарочито пак у погледу досељавања породица и
памћењу колена. У Херцеговини нпр. има данас породица које причају2 да им се породица
доселила из овог или оног краја ''прије 500 година'' или ''у вријеме турског освојења'' или „прије
350 година" или ''прије 300 година'' или ''прије 130—150 година'' или ''кад су Турци протерани из
Мађарске'' итд.
) Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, књ. IV. Државно издање. Београд 1896. стр.
120, 121.
2
) Јефто Дедијер, Херцеговина — антропогеографске студије. (Насеља српских земаља књ. VI.
Српски етнографски зборник књ. XII. Српске Краљ. Академије). Веоград 1909. стр. 152—161.
1

Антропогеограф Ј. Дедијер проверавајући традиције херцеговачких породица
Предојевића, Малешеваца, и др. нашао је да имају историјске суштине и да се прилично
подударају са писаним изворима1. На пр. за породицу Капоре се прича да се пре Турака доселила
из Старе Србије у Херцеговини, по Дедијеру, заиста се спомиње у Жичкој повељи име Капор 2).
По Ј. Ердељановићу Црногорско племе Братоножићи први пут се помиње у историји у XV. веку,
3
) међутим и по традицији тога племена низ пасова братоножићских брастава и породица води у
XV. век. Нпр. једна породица овога братства (Прогоновићи) набраја 17 пасова 4) до „Брата", и ако
за један пас узмемо овде доба од 25 година, онда памти она своје претке репродуктивно до 1479.
год. (1904 — 17 х 25 = 1479).
) Idem, Старе сеоске породице у Херцеговини. Гласник Земаљског Музеја у Босни и Херцеговини,
XIX. Сарајево 1907. стр. 391—393.
2
) Idem у истом делу аа стр. 392.
3
) Јован Ердељановић, Братоножићи — племе у црногорским Брдима. (Насеља српских земаља,
књ. VI. стр. 451—538; Српски етнографски зборник књ. XII, уредио Јован Цвијић). Београд 1909.
4
) Idem op. c., 496.
1

Породица Бољевића5) рачуна 17 пасова до „Брата", а 20 пасова до Ђурђа Бранковића, што
води, ако на горњи начин рачунамо, на почетак XV. века. Навешћемо још један пример који
показује како се традиционална генеологија готово подудара са писаном историјом. У братству
Бољевића у Пеловом Брду у Црној Гори сматра се за претка Станоје Радоњин који би према тој
домаћој традицији живео у дванаестом пасу од данас (Ердељановић је испитивао Братоножиће
1904.), што би одвело у почетак XVII. века (1904 —12 х 25 = 1604). И заиста Марјан Грбичић
Бољица спомиње год. 1614. у опису Скадарског санџака и Станоју Радоњина као братоношког
главара.6).
5
6

) Idem ibidem
) Idem op. c. стр. 458.

Из наведеног видимо да један народ може предањем сачувати успомену на догађаје из
прошлости од 300—500 година, особито кад се тиче генеолошких предања. На тај начин могао се
и Ератостен послужити народном традицијом као подлогом при израчунавању године пада Троје.
Поред тога, нама је тако мало сачувано од античке литературе да незнамо шта је још све могло
Ератостену при израчунавању стајати на расположењу, и у толико морамо бити мање скептични
у овоме питању.
На основу изложеног, мислимо да. се нећемо удаљити од историјске истине ако узмемо да
су Ахејци продирући на северо-исток егејске области око 1200 пре Хр. имали бојеве са
аутохтонима у Троади, којом би приликом била и Троја разорена. Да ли се то десило неку
деценију раније или доцније, беспредметно је у овоме случају истраживати1).
5

) Ово наше тумачење које базира на тумачењу народне традиције и генеологије готово се поклапа
са најновијим резултатима о добу трајања критско-микенске културе на основу критичног
испитивања археологије и оријенталне историје. Diedrich Fimmnen (Zeit und Daner der kretischmykenischer Kultur, Leipzig 1909. Synchronistische Tabelle mit Index) одредио ) je годину 1850 као
доњу хронолошку границу микенске културе на Криту. Архипелагу, грчком копну и западном
приморју Мале Азије. Ово подударање Фименових резултата са нашим погледима тим више пада
у очи што исти одмах у уводу своме делу (ор. с. стр. 1.) пориче историјску вредност преобраћања
генерације у утврђене бројеве година — као што то чини Ератостен.
1

Ово изгледа у толико вероватније што Јелини у доба осме године владавине Рамзеса III.
око 1200. год. пре Хр. што значи наблизу у доба које Ератостен узима за пад Троје, показују жив
полет освајачке експанзије; египтолози наиме наводе (H 104 2) међу поморским народима које је
силом одбио од својих северних граница поменути Фараон, Данајце (Danan) што би сведочило о
присутности Јелина у Јелади и Егеји већ у то доба.
2

) Н 104 = Fritz Hommel, Geschichte des alten Morgenlandes. Лајпциг 1901. стр. 104.

Довољно је познато од коликог су васпитног утицаја били Хомерови епови на живот Грка
и Римљана, али ни до данас не престају важити не само као узорна васпитна лектира него и као
образац савременој епској појезији. Није се чудити према томе што је поред других питања која
су проучавана при испитивању ових епова, особито проблем историјске истине и реалне подлоге
у њима интересовао науку свих културних народа, поставши на тај начин један општи проблем,
на чијем решењу нека је допуштено да се и од стране науке Југословена нешто допринесе, у
толико пре, што су ови, као становници трупа Балканског- Полуострва, постали блиски суседи
Троаде.
Заиста, чудновата је природа душе човечије. На једној страни тежи да појезијом
глорифицира реалност тј. политичке догађаје, ратове, сеобе итд. на другој страни опет тражи
реалности и истине тамо где се ова крије под плаштом појезије и фантазије. Интезивност ове
тежње у толико је већа у колико се опевани догађаји губе у даљој прошлости; у колико их скрива
гушћа магла прошлости, у толико они више драже испитивалачки дух научника.
Многи историчари и Филолози наотојали су у XVIII. и XIX. веку да проникну у
историјско позађе Хомерових епова, да би предочили начин живота Грка и Тројанаца, њихову
духовну и материјалну културу онога доба. Нећемо набрајати овакве радове писаца старе школе,
већ ћемо одмах приметити да су они истраживачи ударили правим путем који су снабдевени
лопатом и будаком потражили место старе Троје да би открили остатке људи и културе коју
Хомер опева.
Крајем XVIII, века тражио је Троју Француз Lechavalier изнад села Бурнабаши у долини
Скамандра. Ову узвишицу са дивним изгледом на тројанску равницу и на оближње море са
острвима посетили су доцније у Х1Х. веку Н. Kiepert, E. Curtius, познати албанолог Ј. G. v. Hahn,
славни стратег грог Н. Moltke. Сви су ови мислили да је овде постојао Пријамов град. Године
1864. предузео је Ј. G. v. Hahn чак раскопавања код Бурнабаши и открио неке остатке зграда и
предмета. Heinrich Schliemann разгледајући у исто доба споменуто узвишење, дошао је до
уверења да се овде не крије стара Троја, већ да је она постојала на узвишењу Хисарлику које је
ближе морској обали на месту где се сучељавају долине река Скамандра и Симосиса. Ово
уверење потврдила су доцнија ископавања и открића која су постала ером.
Н. Schliemann1) отпочео је своје раскопавање 1870. год. и настављао га с прекидима до своје
смрти. Његово дело продужио и критички допунио Wilhelm Dörpfeld2), дефинитиван инвентар,
распоред и опис остатака материјалне културе дао је Hubert Schmidt3;. Већ H. Schliemann
разликовао је на Хисарлику више насеља, који су као културни слојеви постали у већим или
мањим временским размацима. W. Dörpfeld 4) дефинитивно је утврдио девет оваквих културних
6

слојева и одредио им релативну старост. Најстарији (1.) представља једно неоплитско насеље
(можда :3000—2500 пре Христа), а најмлађи (9.) римски Илион (од прилике 0—500 по Хр...
) Heinrich Schliemann, Ilios, Лајпциг 1881.—Idem, Troja. Лајпциг1884.
) Wilhelm Dörpfeld, Troja and Ilion. Ergebnisse der Ausgrabungen in den historischen und
vorhistorischen Schichten von Ilion 1870—1894. Атина 1902.
3
) Hubert Schmidt, Heinrich Schliemann's Sammlung trojanischer Altertümer. Берлин 1902.
4
) Wilhelm Dörpfeld, Troja und Ilion, стр. 31.
1
2

Друго насеље (2.), које представља један преисторијски град (можда 2500—2000 пре Хр.)
сматрао је Schliemann погрешно за Хомерову Троју [одприлике 1500—1000 пре Хр.). У овоме
слоју могле су се распознати основе храма и мегарона. а поред тога нађени су сем монохромог
сивог посуђа (од Schliemann-a ''лидијским'' надвато) и фрагменти микенске керамике, која
припада другој половини друге тисуће пре Хр. Између II. и VI. насеља постојала су три
преисторијска сиромашна села, која су својим остацима творили слојеве 3—5 (можда 2000—1500
пре Хр.), а у доба од разорења Илијона од Ахејаца па до ере римских царева падају остаци двају
предгрчких насеља као седми слој (1000—700), затим грчки Илион као осми слој (700—0 пре
Хр.).
Наведена хронолошка и стратиграфска подела тројанских насеља служи као подлога при
датирању преисторијских налазака у Грчкој а особито у средњој Европи у колико се дају
констатовати некадашње културне везе са Тројом. Тако, Sophus Müller1) и његови
једномишљеници заступају теорију да је ток европске културе ишао од југоистока према северу и
северозападу Европе. У томе културном погледу Троји се приписује главна улога. Нарочито
Hubert Schmidt2) и Милоје М. Васић3) истичу културне сличности, аналогије између
преисторијске Троје и Дунавске Долине и у опште западне половине трупа Балканског
Полуострва; ну они узимају обрнут правац тог ширења него што то чини S. Müller.
) Sophus; Müler, Die Urgeschichte Europas. Штрасбург 1905.
) Hubert Schmidt, Troja — Mykene — Ungarn. (SA aus der Zeitschrift für Ethnologie, Heft, 6). Берлин
1904.
3
) Милоје М. Васић, Прилози ка решавању тројанских проблема. Београд 1906.
1
2

Из овога што смо до сада изложили о Троји и тројанским питањима види се како се свет и
наука интензивно и многострано интересовала Тројом; али несумњиво највише је успело
археолошко испитивање. При решавању тројанских проблема особито избијају на површину
питања ко су били становници
Троаде по пореклу, какви су били у физичком погледу, којим су језиком говорили и где би
им се међу народима могло евентуално тражити ближи или даљи сродници.
Тројанска палеоетнологија има задаћу, да утврди ко су били носиоци културе у разним
културним слојевима на Хисарлику; погодним решењем тога задатка анонимна и мистична
преисторија добила би барем полусветлост праве историје. Када би се, утврдила народност
носиоца културе једног или више насеља могло би се донекле закључивати и о кретању и сеоби
народа, јер су народи, од увек плавили један другога и због тога су састављени из хетерогених
етничких елемената у физичком, етничком и културном погледу.4)
4

) Упореди дело : Нико Жупанић, Мисли о физијоетнологији. Београд 1909. стр. 148, 153.

Истина, решење оваквих питања врло је тешко и компликовано, јер као што смо
споменули потпуно недостају писани извори из доба преисторијских тројанских слојева, а ни
стари народи као Асирци, Египћани и др. нису оставили што записано о старим Тројанцима; исто
тако није нам се очувао ни језик старих Тројанаца. При свем том ми смо се одлучили да овом
својом расправом нонова покренемо питање о етничкој припадности преисторијских становника
7

Троје и то, највише помоћу природних наука, анатомије и морфологије човека, којим се
срествима до сада у историји или никако или са слабим успехом служило.
У суштини решење нашега задатка било би одговор на питање: јесу ли били становници
најстаријих културних насеља на Хисарлику Аријевци или не? Ми ћемо изнети разлоге који ћe
негативно одговарати на ово питање т.ј. да нису били Аријевци, што 6и ишло и у прилог теорији
да Аријевци нису постали -на југу већ на северу од еуразијског бедема који чине планине Алпи
— Карпати (?) — Балкан — Јаила — Кавказ — Елбурс — Хиндукуш — Памир ; с те северне
стране доселили су се на југ. На тај начин показаће нам се у другој светлости хипотезе о пореклу
извесних појава у материјалној тројанској култури, о њезиним творцима и носиоцима, као и о
правцима ширења и разношења исте ка северо-западу источном половином трупа Балканског
Полуострва.
Напослетку сматрамо за потребно да објаснимо зашто у расправи употребљавамо израз
Аријевци1) а не „Индоевропљани" или ''индогермани'', како је то иначе уобичајено у модерној
науци. Израз Индоевропљани мислимо да није ни практичан, ни тачан — како у погдеду на
садржину тако и на обим појма; међутим, изразом Аријевци обухваћени су сви народи наше
велике језиковне заједнице, етимолошки пак он још можда крије обележје једне њихове физичке
особине која је првобитно врло вероватно била заједничка свима народима те породице и
маркантно их разликовала. од алофилних суседних раса. Даље, имена „Индоевропљани" и
''Индогермани'' вештачка су и плод спекулативне лингвистике, име пак Аријевци има за собом
традицију која води у далеку давнину и тако рећи, као што ћемо се доцније уверити, органски
стоји у вези са носиоцима тога имена.
) Приговор који би нам се због овога могао учинити од стране оних који у науци под Аријевцима
гледају само индоиранска племена (Rudolf Meringer. Indogermanische Sprachwissenschaft. Лајпциг
1903. стр. 11.—M. 59. =. Eduard Meyer. Geschichte des Altertums. Bd. I. 2 Häfte. II. Auflage.
Штутгарт 1909. cip. 759), био би неуместан јер је ово име било проширено и код других аријских
племена, па и да није било ипак би оно могло бити колективно име, јер и данас имамо примера где
се по једном племену назива цела језиковна заједница.
1

Напослетку тим именом сами су се називали неки аријевски народи у старо доба. До пре
једно два деценија овакав је израз и у науци употребљаван, а одатле је затим потиснут највише
упливом Германа, који су настојали да се израз Аријевци замени изразом Индогермани више да
би одговорили своме болесном националном осећању него ли тежњи за што већом егзактношћу у
науци. Подробно о значењу и распростртости имена Аријевци говорићемо другом приликом.
Први део наше расправе садржаће критички преглед до сада постављених хипотеза о
нашем питању; у другом делу позабавићемо се описом остеолошких остатака старих Тројанаца, и
најзад у трећем изнећемо наше сопствено мишљење о приказаном материјалу и синтезу наших
погледа и закључака.
I. Неке важније хилотезе о народности
старих Тројанаца и наше мишљење о њима.
Питање, којој су народности припадали стари Тројанци, занимало је науку више пута;
њиме су се бавили историчари, лингвисти и археолози, и сви су сваки на свој начин покушавали
да дођу до жељеног циља.
1. Историјске и лингвистичке хипотезе.
Неколико вести о Троади и Тројанцима оставила нам је античка литература, у првом реду
Хомер и Страбон. У крупним потезима речено Троада ( 1) је захватала малоазијско
полуострво између Хелеспонта, Адрамитског залива п планине Иде ( 2) " 3),
8

која својим огранцима и рекама: Скамандар ( 4) ), Симоеис ( 5),
Тимбриос ( 6), Резос ( 7), Ajзепос ( 8) Родиос ( 9), Карезос
( 10), Граникос ( 11) сачињава пластику и условљава друге физиографске
особине ове земље.
1

) Strabo, Geograph. XIII. 1, 1 (c. 581).
) Ilias, VIII. 170.
3
) Ilias, XIII, 13.
4
) Ilias, XX., 73, 74:
...,
, .
5
) Ilias, V. 774.
6
) Strabo, XIII. 1. 35 (c. 598).
7
) Ilias, XII. 20.
8
) Ilias, XII. 21.
9
) Ilias, XII. -20.
10
) Ilias, XII, 20.
11
) Ilias, XII. 21.
2

Да се по Страбону прецизније изразимо, Троада је се простирала на североисток до реке
Ајзепа, на југу до реке Каика и била је подељена на осам или девет мањих области, Geograph.,
XIII. 1,2 (581):




Meђy становницима Троаде () разликовали су стари писци више племена као на пр.
Дарданце  1) (град  2); Лелеге  3), град:  4); Киликијце5)
градови:  6)  7)  8) Пелазге  9) (град 10). Ta племена су
живела под својим племенским главарима који су били подчињени врховној власти у Троји.
1

) Ilias, II. 819:
 ',...
2
) Ilias, XX, 215-218:

'

'''
3
) Ilias, XXI., 84-86.
4
) Ilias, XXI., 87, Ilias, VI, 34, 35.
5
) Ilias, VI, 398, 397:
'

6
) Ibidem; — Strabo. XIII. (c. 614).
7
) Ilias, I, 37.
8
) Ilias, I, 38; — Strabo XIII. 1, 62 (c. 612).
9
) Ilias. II, 840—843.
10
) Strabo, Geograph, ХШ, 312. (c. 621).

9

У Хомера налази се и једно место, у химни Афродити, које донекле осветљава језиковне
односе између Фрижана и Тројанаца. На том месту прича песник како је се богиња Афродита у
лицу Фригијске краљевске кћери приближила Тројанцу Анхизесу и нашла за потребно да му
објасни зашто она као Фрижанка разуме његов језик. Она вели да је имала једну Тројанку за
дојиљу и да је од ње научила тројански,  

'





Ma да je P. Kretschmer-y било познато ово место и ма да се њиме позабавио, ипак му није
сметало да каже да су Тројанци и Фрижани били врло сродни по језику и култури (К 182—
183)1), да су били дакле Аријевци а да су се разликовали само политички и по имену.
) К = Paul Kretschmer, Einleitung in die Geschichte der griechischen Sprache. Гетинген 1896, стр.
182—1831.
1

Ми пак тумачимо дотично место у химни друкчије, наиме, да је морала бити велика
разлика у говору старих Тројанаца и Фрижана и да оно објашњење Фрижанске краљевске кћери
говори пре у прилог томе да Тројанци нису били аријског порекла, ако су Фрижани и били
Аријци, што се данас у науци као посигурно узима.
Ево разлога. Прво морамо узети аријске народе у доба микенске културе као врло сродне,
јер још није било далеко доба њиховог разиласка из заједничке домовине, које модерни
„индогерманисти" узимају око 2500 или 2000 године пре Христа. Ако би били Тројанци
припадници трачко-Фрижанске групе или, према античким трагичарима, чак Фрижани, зашто би
се требало чудити Тројанцу Анхизу, ако му једна Фрижанка разуме језик и зашто би овој требало
да га учи!
Да је Кречмерово тумачење нетачно може нам послужити један пример из наше
садашњости а из југословенских земаља. Из свакодневнога искуства зна се, да се српски,
хрватски и словеначки сељаци на вашарима и саборима у Карловцу и Загребу без тегобе
разговарају и споразумевају међу собом; шта више чак са северо-словенским народима могу се
Југословени споразумевати не учећи језик један другога. Од Троје пак до Фригијског центра није
ни толико колико од Београда до Љубљане, већ од прилике колико од Београда до Загреба. Отуда
је разумљиво када Страбон идентификује Фрижане и Трачане, а исто тако разумљиво је у
упоређеној палеолингвистици, кад на пр. Н. Hirt,2) каже: ''Glücklicherweise bietet uns die Sprache
die sicherste Gewähr für den Zusammenhang der Phryger und Thraker, der so eng ist, dass wir von
einem phrygisch-thrakischen Sprachstamm reden können.''
2

) Herman Hirt, Die Indogermanen, стр. 132.

Кад су дакле трачански и Фрижаноки до замене слични и кад на тај начин тројански језик
чини тако рећи прелаз неразумљив за Фрижане, и ако су им Тројанци ближи суседи од Трачана,
онда изгледа да су Фрижани и Тројанци били несродни по језику и онда долази гледиште
модерне палеолингвистике у сукоб са природним тумачењем наведеног места у химни
Афродити.
Можда садржи и један од Аполодора саопштени мит 1) историјску суштину о етничкој
припадности древног становништва Троаде. По народној традицији имала је Електра, кћи
10

Атласова два сина са богом Зевсом, — Јасиона и Дардана. Првог је убио гром, кад се из љубави
према богињи Деметри огрешио насиљем против ње; Дардан пак, ожалошћен смрћу свога брата,
напусти домовину на острву Самотраке и дође на малоазијско копно, где је владао Теукрос, син
реке Скамондра и идејске нимфе. По овоме владаоцу добили су становници име Теукри. Теукрос
је усинио Дардана и дао му за жену своју кћер Батеју и уз то део своје земље. Дардан пак сазидао
је град и назвао га по себи Дарданос а по смрти његовог таста и цела је земља добила име
Дарданија. Од Аполодора исказану традицију подупире и Херодот пишући поводом отмице
Јелене о становницима Троаде као о Теукрима.2)
1

) Apollodorus, III. 12, 1 (FHG, 1 169):
'''



''




Herodotus
''

'
''



Још у доба Херодотово, у V. веку пре Хр. сматрали су се становници града Гергитес као
заостаци оних старих Теукра, који су били према народној традицији прешли пре тројанског рата
заједно са Мизима из Мале Азије у Европу. Покоривши Трачане прејурили су преко Балканског
Полуострва на западу до Јонског Мора а на југу до реке Пенеја. Herodotus, VII, 20:  
"

'

С погледом на порекло Теукра прича елегичар Калимах1) (VII. век пре Хр.), да су они
пореклом са Крита и да су назвали највишу планину у Троади Идом према планини истог имена
у својој старој домовини на великом острву.
) Strato, geograph, ХШ, 1,48 (c. 604): 
()
'
 '   
"
1

Већ само оволика различита мишљења о Теукрима код античких писаца показује како не
могуће оријентисати се и утврдити ко су били стари Тројанци по своме пореклу и језику, јер сами
себи противурече и побијају један другога. Ипак би могли сматрати као историјску суштину ових
античких писаца да су се непосредно пре и после тројанског рата вероватно вршиле миграције, и
то пре споменутог догађаја, у правцу из Мале Азије у Европу а после обрнуто са Балканског
11

Полуострва у Малу Азију. На мореузини која раставља Малу Азију од Балканског Полуострва
играла је том приликом Троја, као природом утврђени град и јак културни центар на огранку Иде,
велику улогу, као доцније Бизант и Цариград на Златноме Рогу.
У следећем изнећемо нека историјско-филолошка тумачења античких извора. W.
Tomaschek 2) сматра име Теукри за карски изговор народног имена . Име , вели
речени писац, било је раширено у Малој Азији, а мање је вероватно и у Пеонији на Балканском
Полуострву. јер Хомер нигде не спомиње ни тројанских ни мизијских Теукра. Песнику је познат
само саламински стрелац , репрезентант тројанског или теукриског елемента на Кипру.3)
2

) Wilhelm Tomaschek, Die alten Thraher I. (Sitzungsberichte der k. k. Akademie der Wissenschaften.
Bd. CXXVIII, cip. 14. Беч 1893.
3
) W. Tomaschek, Die alten Thraker I. 15.

Херодот4) спомиње један народ  на Гиндесу, који је био ваљда курдиског
порекла, на западноме пак Кавказу, у близини реке Кубана, народ , који су били
) Herodotus, I. 189:   .  
 ,  , ,
.
4

можда сродни са Черкезима ().1) W. Tomaschek признаје, како је тешко позитивно
утврдити какве су народности били Дарданци и Пеонци, које су антички писци доводили у везу
на једној страни са Тројом, на другој страни пак, по генеолошким односима, са престоницом
Миниза у Орхоменосу на Копајском Језеру.2)
1
2

) W. Tomaschek, Die alten Thraker I, 26.
) W. Tomaschek, Die alten Thraker, I. 12. 13.

Према неким саопштењима Пеонци су довођени у везу и са пелазгијским племенима
Алмопа ('') који су живели у македонско доба као суседи Пелагонаца у данашњој
могленској области и држали градове , '3) W. Tomaschek нагиње на основу тога
мишљења да су били Пеонци пелазгијског порекла, док Теукре и тројанске Дарданце сматра за
малоазијске аутохтоне. За случај пак да су били тројански Дарданци у сродности са илирским
народом истог имена, а на Балканском Полуострву, претпоставља да су Дарданци дошли у
Европу из Мале Азије. колевке Аријеваца, а не обратно.4)
3
4

) W. Tomaschek, Die alten Thraker I, 13.
) W. Tomaschek, Die alten Thraker I, 26.

Ова последња претпоставка по нашем мишљењу тешко јe вероватна и не може тангирати
становништво Хомерове Троје или чак ранија времена, ако је у праву Н. Hirt кад тврди да су се
Илири, дакле свакако и илирско племе Дарданци — населили тек око 900. год. пре Хр. на
Балканском Полуострву, 5) Грчка традиција пак помиње Дарданце у Троади већ у доба тројанског
рата и пре, као што смо казали, а тај рат био је по свој прилици око 1200. год. пре Хр. У оваком
случају пада разорење је VI. тројанског насеља (микенска Троја) у време пре 900. год. пре Хр.,
према процени археолога и историчара.
5

) Hermann Hirt, Die indogermanen, I, 153. Штрасбург 1905.

Одлични представник историјске географије H Kiepert не сматра Тројанце за идентичне са
Теукрима, него каже о њима да су били са онима ''engverbunden'' и да су се били очували остаци
12

теукриског или дарданског народа у долинама Граника и Ајзепа као и градовима Гергиза и
Скепсис под својим кнезовима чак до персијског освојења.1)
O суседима Тројајанаца Фрижанима, Мизима и Трачанима каже Kiepert, да нису били
никад поморски народ, већ да су присвојили обале њихових земаља туђи народи, по свој прилици
Пелазги2).
1
2

) Heinrich Kiepert, Lehrbuch der alten Geographie. Берлин 1878. страна 109.
) Heinrich Kiepert, Lehrbuch der alten Geographie, 107.

Као што смо навели спомиње већ Хомер Пелазге у Троади око града Ларисе и Антандра,
но њих држи одлични познавалац старогрчке и оријенталске историје Е. Меуеr 3) за продукат
фантазије, тврдећи да Пелазги као један пранарод нису никад ни постојали.
) Eduard Meyer, Geschichte des Alterthums, Bd. I, стр. 156. Штутгарт 1893. (1. издање): ''Aber in
Wirklichkeit hat das Urvolk der Pelasger niemals existirt, leibhafte Pelasger hat es nur in Thessalien
gegeben, in der fruchtbaren Peneios-ebene, die in die späteste Zeit ihren Namen bewahrt hat und nicht der
mindeste Grund liegt vor, diese Pelasger für etwas anderes zu halten als für einen griechischen
Volkstamm.''
Према томе би били Јелина насељени у Троади већ за време тројаневог рата, јер тамо
спомиње Хомер Пелазге око Антандра. — У II. издању своје историје Старога века Е. Меуеr не
негира тако одлучно Пелазге као у претходном, али се и овде показује врло скептично што се тиче
проблема етничке припадности Пелазга: ''und damit verliert das Pelasgerproblem für die Geschichte
und Etnographie des Altertums alle Bedeutung und schrumpft auf die unwesentliche Frage zusammen, ob
die Pelasger Thessaliens ein griechischen Stamm waren oder der vorgriechischen Bevölkerung
angehörten. Wenn ich früher geneigt war, mich für die erste Alternative zu entscheiden, so möchte ich
jetzt die zweite für wahrscheinlicher halten.'' (M. 687).
3

Тиме што Н. Kiepert назива Тројанце ''преисториски народ'' ваљда је хтео казати да су
припадали по пореклу ''малоазијским'' аутохтонима које он разликује од доцније досељених
аријских народа, Фрижана и Кападочана. Док су ова два народа била насељена у центруму Мале
Азије, аутохтони су држали високе азијске области у Арменији и на периферији малоазијског
полуострва: они нису били ни Семити ни Аријевци већ су били могуће сродни са кавкаским и
субкавкаским племенима и сачињавали с њима једну језиковну групу 4). У планинским
периферним долинама очували су се остаци споменутих аутохтона чак до римског доба,
нарочито у тешко приступачним пределима Понтијских Планина и Тауруса 5).
4
5

) H. Kiepert, Lehrbuch der alten Geographie, 73.
) H. Kiepert, Lehrbuch der alten Geographie, 90.

Према саопштењу Karolides-a у дијалекту Грка из Кападокије и из предела Фараш јужно
од Антитауруса, сачувале су се старокападокијске речи, нарочито бројеви који су били
својствени старо ''малоазијском'' језиковном елементу: longir — шест, tutli (tatli) — седам, malti
(multi) — осам, danjer (tsankar) — девет1).
) Наведено у чланку: W. Tomaschek, Die Urbevölkerung Kleinasiens. Sitzungsberichte der
anthropologischen Gesellschaft in Wien. Bd. ХII. (Neue Folge), стр. 3. Беч 1892.
1

У уводу ка делу ''Тrоја'' од H. Schliemann-a пише А. Sayce2) да се може на основу
Schliemann-ових открића на Хисарлику утврдити порекло Тројанаца, наиме да су били дошли из
Тракије и говорили језик веома сличан тракијскоме и Фрижанскоме, и да су дакле припадали
аријевској раси. Према томе, каже А. Sаусе, могли би Грке Агамемнонова доба и поданике
Пријамове поздравити као браћу по крви и језику.
13

2
3

) H. Schliemann, Troja. Лајпциг 1884. стр. XV.
) H. Hirt, Die Indogermanen, I, 134, 135.

Познати ''индогерманиста'' Н. Hirt изражава се неизвесно о народности Тројанаца. Он сам
каже, да су од прилике у Троади, Битинији и Лидији седела аријевска племена и да су имена као
, ,  у вези са Фригијским језиком. Даље закључује исти писац, да не може
бити само случајно, што су аријевски (индоевропеки) народи Фрижани, Меонци, Мизи, Трачани,
Кикони и Пеонци становали на обе стране Хелеспонта, на истоку до Халиса и Сангариоса а на
западу до Аксиоса, него да су ови народи у доба краља Пријама стајали у тесним фамилијарним,
хијератичким и династичким односима. Ови народи носили иу обележје satem — језика, ма да се
помало могу опазити и трагови centum - језика, као на пр. име лидијског владаоца: 4).
4

) Herodotus, I, 7:
,  ', ,
. ,  " 
, ,   '.

То би се дало тиме објаснити да су вероватно већ насељена трачанско-фригијска племена
поплавили илирски народи, чија се имена сретају на Балканском Полуострву и у Малој Азији,
као на пр. Дарданци. Хомер још не познаје Лидијце 0), већ назива становништво Лидије
Меонцима, чији је први краљ био ' 1), а које име сретамо у Илирији на Балканском
Полуострву у другој половини III. столећа пре Хр. Агрон је био најсилнији илирски краљ чија је
флота доминирала у Јадранском и Јонском Мору2).
0

) Ilias, II, 864—866:
 ',
, ,
.
1
) Herodotus, I. 7:
"  ' ' 
,  
2
) G. Zippel, Die römische Herrschaft in Illyrien bis auf Augustus. Лајпциг 1877. стр. 43. ff.

Из свега овога што нам Н. Hirt казује не можемо бити на чисто којој су народности
припадали стари Тројанци. Исто тако не можемо из Hirt-ових проматрања дознати, кад су се прва
трачко-фригијска племена доселила у Троаду и у осталу Малу Азију. Сигурно је само да су
Битинци и Тинци у доба кимеријске инвазије прешли преко Хелеспонта у Малу Азију, према
Аријану3) протерали Кимеријце из земље која је доцније прозвата Битинија.
3

) Arrianus Nicomedensis, frg. 37. (F H G, III, 593):
",  ' ,  ' 
 , , 
   ,
 , 
.    
   .

Ова два народа била су са Трачанима у тако тесним језиковним односима да су их стари
називали истим именом, наиме Трачанима (Herodotus, I, 28: ).
14

Тако можемо зацело веровати Н. Hirt-y да су Фрижани и Трачани били Аријевци и да су се
доселили из Европе у Азију а не обрнуто.
У колико се овде говорило о етничкој припадности Тројанаца, то су научењаци мислили
на становништво 6. насеља на Хисарлику. Но кад се за становништво овога доба, није дало ништа
поуздано закључити и утврдити, онда је то још мање могуће за старија времена, 1—5 тројанског
насеља.
На основу разних површних историјских и лингвистичких комбинација и спекулација, а
највише помоћу сличности у номенклатури у етимологији, било је дошло чак до тога да су стари
Тројанци сматрани за блиске сроднике и претке Немаца. Име трачанског племена Гети, које су
Римљани назвали Дакима, завело је било већ Касиодора4) те је идентификовао Гете са Готима.
4

) H. Hirt, die Indogermanen. 1, 135.

Ово је пак веровао и чувени немачки научењак Ј. Grimm па чак употребио у својој
историји немачког језика. Чак не давно пише немачки филолог К. Blind 1) ово: ''Jch halte es für
einen des klarsten Beweises fähigen Satz, dass die Troer oder Teukrer von thrakischem Stamme waren;
dass die Thraker zum getischen germanischen, Volke gehörten — dass also die Trojaner ursprünglich
einen Zweig des Germanentums darstellten''. Изгледа да би из овога могли пре констатовати некаво
болесно патриотско осећање него тежњу за научним радом и истином.
) Karl Blind, Der Тгојеr und Thraker germanische Verwandtschaft (Anhang III. zu H. Schliemann's
''Troja''). Лајпциг 1884.
1

Међутим је резултат модерне палеолингвистике у толико интересантан с погледом на
Трачане и Фрижане, што би морале постојати језиковне етничке везе између Лито-Словена и
старих Тројанаца, ако су били Тројанци заиста једно трачанско-Фрижанско племе. О језиковним
односима трачанско-Фрижанске групе према Лито-Словенима пише Н. Hirt2) дословно овако:
''Über das Verhältniss des Thrakischen zum Armenischen und Albanesischen wird später die Rede sein.
Diese Sprachen kommen hier nicht in Betracht, und so kann man allein Beziehungen zum LitauischSlavischen vermuten''. — Нама cĺ чини да ове лингвисте сувише мало узимају у обзир лексикално
сродство и заједницу при језиковно-етнолошком разматрању народа. Према оним именима
крајева, особа и ствари које W. Tomaschek3) наводи у своме делу о Трачанима, могли би судити
да су они били са Словенима у још тешњим везама сродства и саобраћаја него што се обично
узима.
2
3

) H. Hirt, Die Indogermanen, I. 130.
) W. Tomaschek, Die alten Thraker. II. 101—103.

Наводећи хипотезе разних историчара и лингвиста свакако се морамо дуже позабавити на
хипотези Paul-a Kretschmer-a o етничкој припадности старих Тројанаца. Овај ''индогерманиста''
данас је меродаван у питањима палеоетнолошких односа на Балканском Полуострву и Малој
Азији, и то у језиковном погледу. За то се Kretachmer-ово име, као и његово чувено дело
''Einleitung in die Geschichte der griechischen Sprache", наводи безбројно пута у преисторијској
археологији, палеоетнологији. старој историји и у опште у радовима историјско филолошке
садржине. Како пак резултат Kretschmer-ових расматрања о старим Тројанцима стоји супротно
нашим погледима и горе записаној тези, то се морамо дуже позабавити код средстава и метода
којима се служио.
Изненађује нас, одмах да приметимо, кад лингвиста Р. Kretschmer оснива овоје доказе о
народности Тројанаца више на археологији него на лингвистици. Упоређујући старине старих
тројанских насеља са онима у Фригијским тумулима, које је открио Alfred Körte, тврди
15

Kretschmer да су стајали Тројанци са Фрижанима у врло тесним односима сродства, у језиковном
као и културном погледу, и да су се разликовали само политички и по имену.
Р. Kretschmer мисли да су Фрижани европског порекла и оснива своје мишљење на једној
забелешци Херодотовој. Према једној македонској причи становали су Фрижани у Европи, и то у
земљи Македонији, и називали се  a после пресељења у Малу Азију модиФиковали су
своје име, Herodotus, VII. 73 : , , 
  , 
.
На истоме месту каже Херодот о Арменцима да носе једнаку ратну опрему као и Фрижани
и да воде порекло од Фрижана. VII, 73: '  , 
.
И прича о Силену и вртовима Мидаса, сина Гордиосова, могла би се довести у вези са горе
реченим и употребити као доказ за некадашњу домовину Фрижана у Македонији. Херодот прича
да су у Мидасовим вртовима расле дивље руже са шесдесет цветова и да су својим мирисом на
далеко превазилазиле друге руже. У тим вртовима био је уловљен и Силен, према причи
Македонаца. Изнад ових вртова лежи планина Бермион, на коју се није могуће попети због
велике зиме1).
1

) Herodotus, VIII, 138:

   .
, ',
.  , 
   ,
'.
C мишљењем, да су вртови Мидаса стајали негде на терену данашњег маћедонског града Водена
(стара Edessa) и ми се слажемо.— Изгледајући морфологију воденске и владовске терасе,
напомиње Јован Цвијић а многе појаве, које подсећају на Херодотов опис Мидасових вртова: ''Са
горње ивице главног одсека стропоштава ce вода у многим млазевима који су распоређени готово
целом дужином прегаче. Правих скокова има само при врху за 30—40 м., а на ниже су слапови и
брзаци. Ти разбијени, запенушени. бели млазеви воде, који се у размацима са ивице одсека
стропоштавају. дају воденској пpeчaзи ванредно леп изглед, нарочито у годишњим добима када
вода располаже већом количином воде. Такав изглед немају ни његушке ни берске травертинске
терасе, јер у њима су главни водени млазеви издубили на ивици прегача дубока корита и њима
главна маса воде протиче а мања се са ивице тераса сурвава; овде, напротив, нема ни једног
дубоког корита, већ ce сва вода са ивица стропоштава. Једино што у воденској пречази има
подземних млазева који на главном одсеку, али обично при врху његовом, избијају.....
Од ивице главног одсека, па све док не почне риолитски туф травертинске стрме равни и
подови су покривени бујним и разноврсним дивљим и културним биљем, кроз које су разведени
безбројни млазеви и ваде Воде, коју овде кадшто зову и Воденка. Те стрме равни и подове зову
Луг. Једва се пролази кроз сплетове и честаре дивље руже*) купине, павити, између којих су
виногради, смокве, сирке, нарови, ораси, затим где-где пиринач и кукуруз. Ја нисам нигде видео
мање парче земље са бујнијом вегетацијом, но што је ово. Ту бујност производе поглавито ова три
чиниоца: 1. експонираност Луга ипрема истоку и потпуни утицаји топле медитеранске климе; 2.
Наводњеност и влага: 3. диоксид угљеника, који вегетација извлачи из ове калцијум-карбонатом
засићене воде. (''Основе за геологију и географију Македоније и Старе Србије. Књига I, Српска
Краљ. Академија. Београд 1906. стр. 372—373.)

Пошто је ова прича била позната како у малоазијској Фригији тако и у Македонији, то би
се могла објаснити на тај начин да је становништво око планине Бермиона било помешано са
Фрижанима који се нису били иселили у Малу Азију.
16

Потврду за европско порекло Фрижана налази Р. Kretschmer и у археолошким
проналасцима које је први пут уочио А. Körte на територији старе Фригије, приликом грађења
анатолске жељезнице. А. Körte откопао је и неколико Фригијских тумула које се налазе у
великом броју између Ангоре и Коније; нарочиту пажњу пак је посветио једној великој громили
Bos-öjik (стара Ламунија) северо-западно од Дорилајона (Ески-шехир). Премер базе овог
земљаног тумула износио је 40 м., висина 11 м., а састојао је се из осам слојева, један преко
другог у таквом реду да је једноме слоју пепела и згореле земље заједно са судовима, рбинама и
костима (од коза. говеда, јелена), следовао јак слој земље. У најдоњем слоју са пепелом, на
периферији тумула, лежали су остаци човечијих скелета. Било је и мањих тумула у Фригији од
којих су се неки само мало издизали изнад природног тла, ну да су биле те гомиле исто тако као и
она код Bos-üjik-a може се тврдити са приличном поузданошћу каже Р. Kretschmer 175.
С погледом на садржину фригијских тумула наш лингвиста полаже особиту важност на
керамичке предмете. који га у првој врсти подсећају на оне из старе Троје, К. 175:
''Das wichtigste Ergebnis dieser Grabungen ist aber die Thatsache, dass die dabei zu Tage
gekommenen Thonwaren, teils unversehrte Gefässe und Geräte, teils Scherben, völlig mit der troischen
Keramik, und zwar speciell der 5. und 6. Schicht von Hissarlik, übereinstimmen. Es handelt sich nicht
bloss um eine mehr oder weniger grosse Ähnlichkeit, sondern um vollständige Identität der Technik und
— was noch mehr ins Gewicht fällt — der für Troja charakteristischen Formen. So fand sich das
bekanntlich in Hissarlik massenhaft, aber sonst nirgends vorkommende , die
Schnabelkanne, ferner Vasen mit brustwarzenförmigen Ansätzen, die Thonwirtel''...
Даље наводи P. Kretschmer да се исти онакви тумули какви се налазе у фрижанској и
тројанској равници, тако исто налазе и на европској страни Хелеспонта и Мраморног Мора. На
жалост, вели писац, није могао бити ни један од ових тумула систематски претражен па и године
1879. од F. Calvert-a прекопани Наnај-Тере показао је унутрашњим својим садржајем да нема
културне везе са споменутим тумулима на обе стране Хелеспонта. Сама пак Троја не преставља
никакав тумул, већ насеља и градове са зидовима и кулама. Слабо познавање тројанских тумула
карактеристише ово место :
''Körte glaubt nach Schliemanns Angaben schon jetzt vermuten zu dürfen, dass die troischen
Tumuli in derselben Weise wie die phrygischen angelegt sind, K 176.
Kao особито важно сматра Kretschmer откриће једног великог тумула код Солуна који је
по својој структури потпуно одговарао Фрижанским громилама. Но, керамика из његове
унутрашњости могла је пружити за научно посматрање и упоређивање само рбине, које по
техници печења нису се разликовале од тројанско-фрижанске керамике. Свакако по нашем
мишљењу не може бити ни говора о каквом упоређењу керамичких предмета на основу
поменутих рбина; али ипак може строги лингвиста Р. Kretschmer записати једну овакву важну
реченицу:
''Es ist die völlige Identität der phrygischen und troischen Keramik welche bildet ein gewichtiges
Argument für die Verwandschaft beider Völker'' IK. 178.
Kaрактеристична је за начин овога куриознога доказивања и следећа реченица : ''Ein
zweites nicht weniger zwingendes Beweisstück wird die Übereinstimmung der Bestattungsweise hilden,
wenn die troischen Tumuli erst einmal in systematischer Weise durchgesucht sein werden'' (K. 178). P.
Kretschmer дакле употребљује као доказ и факта која ћe можда тек будућност открити. Наш
лингвиста у својим археолошким предузећима заиста нам показује да не иде на посао са
предрасудама ? !
Ако тачније уочимо све оно што је казао Р. Kretschmer o облицима материјалне културе
Фрижана и старих Тројанаца, уверићемо се из самих његових радова да су му горе изнешена
тврђења сувише категоричка и искључива. Сами пак наводи феномена и факата који служе као
премисе и основе за наведене закључке, у погледу материјално-културних идентитета и
аналогија, понајвише су слабе и сумњиве, па су због тога и главни закључци сумњиви.
Ми ћемо навести још неколико примера. У 6. тројанском насељу налазе се остаци
микенског стила, у фрижанским тумулима пак не, и Р. Kretschmer објашњује то тиме као да су
17

ови предмети дошли у Троаду путем трговине која није захватила и унутрашњост Мале Азије.
Међутим има више могућности за објашњење поменутог културног феномена, као на пр. помоћу
људских миграција или колонизација које би евентуално захватиле Троаду за време 6. насеља,
али не средину Мале Азије, и у том случају не би се морала предпоставити идентичност или
сродност са становницима Фригије и Троаде тога доба. Ми мислимо да за подупирање оваког или
онаког излагања немамо никаквих ослонаца и да треба оставити питање отворено.
Као што смо већ напоменули Р. Kretschmer на једном месту (К. 176.) истиче једнакост
облика тумула у Фригији, Троади, трачанским областима, а на другом месту каже опет за
Фригијске тумуле да немају сви висину и обим онога код Bos-öjik-a, али да се може са
приличном сигурношћу претпоставити да су били исто такви као и споменути тумули.
Даље говори Kretschmer опет на једном месту о безбројним тумулима у Фригији (К. 174.)
и једнаким тумулима у Македонији, Тракији, данашњој Румунији, јужној Русији, док је међутим
А. Körte до године издања Kretschmer-овог поменутог дела (1896.) претражио самоједан већи и
неколико мањих тумула у Фригији и један једини у Македонији код Солуна. Па и ови
претпостављено једнаки тумули показују, ближе уочени, разлике и по својој структури и по
културном инвентару своје унутрашњости. Лидијски тумули су по својој спољашности готово
једнаки са фрижанскима, али је њихова унутрашњост друкчија, јер се у првим налазе гробнице и
ходници као и у северо-европским гробним хумкама [К. 188), док тога у Фригији нема. И чак на
тако малом простору као што је Троада са трачким Херзонезом, сретају се гробови, станишта и
културни предмети који су били различити већ у доба пре 6. тројанског насеља. Све ово
Kretschmer и сам наводи (К. 176.), али он прелази са неком лакоћом преко тога.
Од Fr. Calvert-a на окомку Наnај-Тере откривене старине престављају друкчију културу
него што је она на Хисарлику или у тумулу Протезилајевом. У ходнику великог тумула код
Солуна нашао је А. Körte само комадиће посуђа тако да се не може говорити ништа о облику
нити о организацији, већ само констатовати да техника печења ове керамике није различна од
технике тројанско-фрижанске (К. 177.). Па ипак не задржава ништа Р. Kretschmer-a да на основи
премиса које се делом искључују а делом на лабавој вези стоје, закључује о етничкој сродности
Фрижана и Тројанаца, што смо већ дословце навели.
Р. Kretschmer ое није ограничио само на томе да на основи тобожње сличности тумула и
културних предмета закључује идентичност култура и постави као њихов корелат језиковну
сродност носиоца истих култура, већ изводи и важне хронолошке закључке. Почем је W. Dörpfeld
помоћу раскопавања и археолошких студија прогласио 6. тројанско насеље за Хомерову Троју, и
почем стоји фрижанска керамика из тумула код Bos-öjik-a најближе оној 5. и 6. насеља на
Хисарлику, треба да су били по мишљењу Р. Kretschmer-a Тројанци 6. насеља језиковно сродни
са Фрижанима [К. 180.) што значи дакле да су били Аријевци.
Писац поставља даље питање: јесу ли били и становници другог насеља на Хисарлику
истог порекла са онима Хомерове Троје, јесу ли били и они Аријевци? На ово питање одговара Р.
Kretschmer овако:
''Аn sich wäre es wohl denkbar, dass die thrakischen Troer auf dem Boden von Hissarlik ein
älteres Volk abgelöst hätten, wohl gar die Zerstörer der 2. Stadt gewesen wären. Aber archäologische
Gründe empfehlen uns vorläufig, die eben aufgeworfene Frage zu bejahen. Die Entwicklung der
troischen Keramik ist von der 1. Schicht ab nach Brückner (bei Dörpfeld, Troja 1893. S. 88 ff. 104) eine
so stettige, dass wir keine Veranlassung haben, die 6. Schicht einem andern Volke wie dio 1. und 2
zuzuschreiben'' (K. 180
Дакле по мишљењу Kretschmer-ову, чак и становници 1. и 2. тројанског насеља били су
Аријевци, специјално припадници трачанско-фрижанске групе.
Као што смо већ у уводу напоменули датира W. Dörpfeld почетак 1. тројанског насеља око
3000 год. пре Хр., па би према томе били Аријевци насељени око поменуте године не само на
Балканском Полуострву већ и у Троади као и у осталој Малој Азији, т.ј. ако би било тачно оно
што Kretschmer тврди о народној припадности старих Тројанаца. Р.
18

Kretschmer пак сматра мишљеље М. Hoernes-a за мало вероватно кад овај пише да су
Јелини око године 1200 пр Хр. још седели на северо-западу Балканског Полуострва, по свој
прилици на територији данашње Босне 1) услед притиска северних народа и да би било природно
да су потражили плодну тесалску равницу, а не да су дали правац својим миграцијама према
истоку дуж тракијске обале, даље да ствар није тако била већ да су ова поменута племена
мимоишла Тесалију и иселила се у поменутом правцу а узрок томе треба тражити у Јелинима (К.
184.), који су већ пре трачко-фрижанске сеобе, дакле пре 3000 г. пре Хр., заузели јужни део
Балканског Полуострва и тако препречили улаз Трачанима и Фрижанима у Тесалију.
) Moritz Hoernes, Die Urgeschichte des Menschen. Беч. 1892. стр, 532. — Недуго после наведене
публикацнје пише исти М. Hoernes, да не држи за поуздано порекло преддорских јелинских
племена из централне Европе јер мисли да су дошли Ахејци преко острва из Мале Азије.
(''Urgeschichte der bildenden Kunst in Europa von den Anfängen bia um 500. v. Chr.'', стр. 136).
Р. Kretschmer мисли да су трачко-фрижанска племена сишла из Македоније у Малу Азију
1

Шта више, ако консеквентно изводимо ове погледе Р. Kretschmer-ове и усвојимо уз то
хронолошку поделу тројанских насеља по R. Forrer-y,2) који датира почетак 1. тројанског насеља
око 3500. г. пре Хр., онда су требали бити аријевски Јелини носиоци свих преисторијских
културних епоха на грчком земљишту: неолитске (IV тисућа пре Хр.), премикенске (III тисућа
пре Хр.), протомикенске (почетак II тисућа пре Хр.), као и раног микенског доба (средина II
тисућа пре Хр.).
2

) R. Forrer, Reallexicon der prähistorischen, klassischen und frühmittelalterlichen Altertümer, стр. 850.

Тако би били Аријевци насељени на Балканском Полуострву, у Егеји и Малој Азији већ у
IV тисући пре Хр.; но ми у то не можемо веровати на основу наведених доказа.
Изнели смо археолошке разлоге и доказе, које је навео Р. Kretschmer за порекло старих
Тројанаца. Додирнућемо још неке његове примедбе лингвистичке природе. Име града "
објашњава он као град Ilos-a. Извођење топографских имена од особа помоћу суфикса —, јесте
Фрижанско, што тврди и Ramsay (K. 183). Тројанска имена  и " могуће су
фрижанског порекла, како мисли Р. Kretschmer, a име  би се могло довести у везу са
трачанским именима, чији други део гласи - (,  Mucaporis н т. д.).
Као што видимо добит Kretschmer-ова на пољу лингвистике базира на тако мршавом и
непоузданом материјалу да је готово без значаја за одређење народности преисторијских
Тројанаца.
Ако још једанпут у кратко прегледамо Kretschmer-ова средства и метод у изналажењу
тројанске палеоетнологије, морамо констатовати да је његов рад већ у клици погрешан. Пре свега
требало би очекивати од једнога лингвисте, да у својој расправи сматра језиковни елеменат као
главно, јер би баш на том пољу могао стручно и корисно радити и евентуално дати поуздан
одговор на стављене проблеме. Ако је пак био тројански језиковни материјал недостатан и мршав
за овако решење, онда је Р. Kretschmer требао да то остави другим научним дисциплинама.
Међутим Р. Kretschmer je прихватио од археолога А. Körte-a његова непотпуна старинска
открића и проучавања у фрижанским и македонским тумулима, и као нестручњак правио на
основу тих археолошких података закључке о народности једног преисторијског становништва.
Овај пак задатак узима иначе опште цењени и консервативни лингвиста као врло једноставан, лак
и ексактан, као да има посла са обичном нижом математиком, мислећи да извесним археолошким
појавама мора вазда одговарати као корелат једна извесна народност (језиковно-етничка особина)
твораца или носиоца дотичне материјалне културе. Пошто пак ствар не стоји тако и пошто су и
иначе Kretschmer-ови наводи и руковања пуни нетачности и чак противсловља, погрешни су му
закључци и цела му зграда пада сама од себе.
19

2. Археолошке хипотезе.
Осим историчара, историјских географа и лингвиста бавили су се решавањем тројанског
етнолошког проблема и стручни археолози. Они покушаваше на сличан начин као и Р.
Kretschmer на основу истих аналогија и истоветности у Троји и сливу доњег Дунава да утврде
крвно и језиковно сродство носилаца ових култура у преисторијско доба. Археолошка
истраживања, а особито открића у великом тумулу код Bos-öjük-a, на која је се позивао и
ослањао Р. Kretschmer, попунио је и средио још један пут А. Körte и публиковао је тај свој рад
после издања поменутог дела Р. Kretschrner-ова: ''Einleitung in die Geschichte der griechischen
Sprache'' (1896i. A. Körte 1) ce у свему слаже са својим пријатељем P. Kretschmer-ом па ће наше
примедбе и замерке против закључака поменутог лингвисте вредети у главном и против
резултата А. Körte-a.
l

) Alfred Körte, Kleinasiatische Studien, IV. Ein altphrygischer Tumulus bei Bos-öjük (Lamunia).
Mitteilungen des kaiserlich-deutschen archeologischen Instituts, athenische Abteilung, Bd. XXIV. Атина
1899. стр. 1—45.

Навешћемо само неке моменте из дела А. Körte-a. У тумулу код Bos-öjük-a нађени су
предмети од камена (главе од буздована, длета, камење за бацање, предмети од хематита у
облику гландуле, уломак пострушке од силекса, фрагменат једнога калупа за бодеж, полукугла од
белога камена, авани и тучкови од белога мрамора, више жрвњева од порозног вулканског
камења), врло мало од метала (један бакрен нож, неколико бакрених игала, игла са пола
очуваном ушицом, једна игла у горњем делу у облику куке, два испупчена дугмета од костију и
печене земље. Хемијска анализа једне металне игле показала је да је била од готово чистог бакра.
Уз то се налазио и један тег од олова и једна згура као остатак руде из које је добијено гвожђе 1).
1

) А. Körte, op. c. cip. 19.

Пошто је нађена и у 2. тројанском насељу железна руда и пошто се у Грчкој гвожђе
доцније јавља него на Хелеспонту, то би значило да је дошла индустрија железа преко Фригије у
Троју и на обале Јегејског Мора. Област зачетка и средиште ове индустрије налазила се
највероватније у северо-источном углу Мале Азије, у домовини Халиба, која је била и у доба
историјске светлости позната као права земља гвожђа 2).
) Xenophon, Anabasis, V, cap. 5. 1 : ,  
 . . 
  ,   
.
2

Занимљива је Фрижанока керамика; помоћу ње изводи А, Körte главне етнолошке
закључке. Неки керамички предмети, на првоме месту вазе, тако су слични са тројанским, да их
је тешко разликовати, и А. Körte примећује: ''Bei genauerem Zusehen finden sich freilich
Verschiedenheiten, aber auch so völlige Gleichheit in charakteristischen Einzelheiten, dass man sagen
darf, nirgends, auch in Суреrn nicht, ist bisher eine Keramik gefunden worden. die sich so unmittelbar
an die troische anschliesst, wie diese.''3)
3

) A. Körte, op. c. стр. 22.

Ha основу упоређивања тројанских предмета са фрижанскима од стране Poppelreuter-a и
Н. Schmidt-a, пише А. Körte, да одговарају последњи највише онима из 5. тројанског насеља и да
у погледу савршености технике заостају иза оних из 6. насеља. Тако би падала фрижанска
култура у тумулу код Bos-öjük-a у средину другог тисућа пре наше epe 4).
20

4

) A. Körte, op. c. стг. 2^.

Фрижанско посуђе израђено је највише слободном руком, без примене витла.
Карактеристично је пак то, да на керамичким предметима нема сликаних елемената какви се већ
у старо доба појављују на Кипру. Ипак су Фрижани украшавали своје керамичке предмете на
бихроман начин, али и то само помоћу неједнаког печења1), и тако се налази тамо поред
монохромог посуђа црно, црвено, жуто, често и црвено-жуто и црно - црвено.
1

)А. Körte, ор. с. стр. 23.

Тројанци су међутим волели монохромо-црну, а Кипарци монохрому црвену керамику.
При украшавању керамике служили су се у Фригији глађењем и утискивањем помоћу тупог или
шиљастог инструмента; на овај последњи начин изводили су особито омиљене двоструке цик-цак
линије. На керамичким предметима из Bos-öjük-a није се могло констатовати да су, као у Троји и
на Кипру, испуњаване урезане линије белом масом; има један једини случај где су очи и обрве
једне главе испуњени белим. Облик посуђа је тако израђен да није био одређен за стајање већ за
вешање као и у Tpojи. Међу типовима посуђа појављују се у броју лончића и крчага често судови
са кљуном (Schnabelkanne), ca округластим или оздо спљоштеним трбухом. А. Körte2; мисли да
происходи из оваквог суда с кљуном и један фрижански лончић од глине, сив, неполиран. налик
на животињу са фантастичком главом испод дршке. Слични судови с овим налазили су се у
већем броју у Троји као донекле и у културном инвентару преисторијских налазишта у Србији3).
2
3

) А. Körte, op. с. стр. 29.
) Милан Митић, Аскоси из Винче. ''Старинар'' Н. Р. Ш., стр. 187. Београд 1908.

На крају закључује А. Körte на основу упоређења културних објеката из тумула код Bosöjük-a, Tpoje и тумула код Солуна, да су у давнини прешла трачка племена Хелеспонт и населила
се у Троади, Затим да су следовале у III. тисућу пре Хр. нове масе истог народа и заузеле
пространу висораван у централној Малој Азији и основали фрижанску државу. Фрижани пак
остали су у вези и саобраћају ca својим сродницима на Хелеспонту4).
4

) A. Körte, ор. с. стр. 43.

Етничку сродност Тројанаца и Фрижана наглашава А. Körte још једанпут 5) говорећиi о
Фрижанској историји поводом описивања старина из Годијона. Полемишући против енглеских
научника Ramsay-a и Crowfoot-a, који носиоце културе у Bos-öjük-y уопште не држе ни за
Аријевце, доноси као доказ са своје стране још и ово: прво што се налазе фрижански тумули и
култура истоветни са оном у старој домовини Фрижана у Тракији и Македонији 1) , друго што се
нашла у тумулу код Bos-öjük-a u једна свињска вилица, а свињско месо могли су употребљавати
за јело и жртву само Аријевци а не стари аутохтони 2).
5

) Gustw Körte et A. Körte, Gordion. Jahrbuch des kais.-deutsch. archeol. Instit., V., Ergänzungsheft.
Берлин 1904., стр. 6: ''Die Abtragung des Tumulus von Bos-öjük (Lamunia) hat eine bis in die
Einzelheiten hinein mit der älteren troischen so völlig übereiastimmende Kultur kennen gelehrt, dass wir
daraus auf enge Zusammengehörigkeit der Errichter dieser Grabanlage mit den Troern schliessen dürfen''.
1

) G. Körte et A. Körte, ''Gordion'', стр. 7—8.

2

) G. Körte et A. Körte, Gordion, стр. 8. 9.

21

У својим археолошким паралелама о преисторијској култури у Троји, Микени и Угарској
додирује Н. Schmidt3) и етничку припадност старих Тројанаца. Он налази да су златни накити
микенских и околних владалаца били од две врсте. Да су једне одговарале архајско-тројанском
типу и укусу, док су друге биле великом вероватноћом критског порекла. Први тип златних
производа репрезентују варварску уметност северне културне зоне, и то тим вероватније што у
сфери медитеранске културе нема трага тројанске златне кујунџијске уметности. Творци ове
варварске индустрије по Н. Schmidt-y били би Трачани, јер особито златне тројанске и микенске
спирале за вешање упућују c погледом на облик. стил и технику у Ердељ, стару домовину
Трачана. Заиста чудновато је овакво мишљење Н. Schmidt-a o културно-етничкој корелацији4),
али он бар износи више и јачих доказа за трачанску припадност старих Тројанаца, наиме
идентичности и аналогије културних појава у тројанским насељима.
3

) Hubert Schmidt, Troja—Mykene—Ungarn. Zeitschrift für Etnologie, 1904. Heft 5, стр, 608—656.

) H. Schimdt je склон на основу сличности облика једне једине врсте накита изводити народну
сродност. ''Die Beweismittel für den thrakischen Ursprung der Troer müssen überhaupt aus den
weiterzurückliegenden Kulturepochen hergeholt werden. Wenn es freilich sicher wäre, dass die
trojanischen Hängespiralen einheimische Arbeiten sind, dann würde die Gleichheit oder Achnlichkeit mit
den ungarischen Formen sich nur erklaren, wenn sie von Stammgenossen oder Verwandten verfertigt
sind''. (''Troja—Mykene—Ungarn'', 629).
4

Налазећи каузалне везе између ''Weissmalerei-a'' у Ердељу са истоветном техником
егејског културног појаса и најдубљег слоја на Хисарлику, као и у некрополи Jortan код Смирне,
објашњује Н. Schmidt и паралелне појаве прастаре технике сликања као израз етничке сродности
њихових твораца. Он пише дословце овако 1): ''Die ältesten Bewohner von Troja haben sie
(M.Maltechnik) aus ihrer Heimat, dem thrakischen Stammlande, mitgebracht oder wenigstens
unmittelbar den dort wohnenden Stammverwandten entlehnt. So werden sich auch Paralellen von Jortan
auf dieselben ethnischen Gleichheiten zurückführen lassen.''
1

) В. Schmidt, Troja—Mykene—Ungarn, 629.

Проучавајући керамику македонских тумула у великој солунској равници (на северу до
Аматовског, — на истоку до Лангаца-језера, на западу до Јениџе-Вардара и Верије) констатовао
је Н. Schmidt да је ова домаћег порекла и да се опажа стални напредак у техници (три периоде) од
примитивног израђивања керамике слободном руком до усавршеније технике помоћу грнчарског
витла2).
) H. Schmidt, Die Keramik der makedonischen Tumuli. Zeitschrift für Ethnologie, 1905. Heft 1. Берлин
1905. стр.110.
2

Најближе паралеле ове македонске керамике налазе се у инвентару старе тројанске
културе. Отуда Н. Schmidt изводи теорију да сличностима и истоветностима у погледу облика и
орнаментике на керамици у Троји и у области доњег Вардара одговара и сродност Тројанаца са
старим становницима споменуте области3).
3

) H. Schmidt, Die Keramik der makedonischen Tumuli. 110, 111.

На истоме месту слаже се овај археолог и са комбинацијама Р. Kretschmer-a и А. Körte-a,
наиме да сличности између фригијских, тројанских и трачанских остатака одговара и етничка
сродност између тих народа као и европско порекло ове културе и ових народа.
Али не само керамика, њени облици, техника, израда и орнаментика потсећају на
етнолошку везу преисторијских становника Ердеља, Македоније и Троаде, већ и тако звани
22

пиктографски знаци који се обично налазе на дну или на зидовима судова, појављују се аналого у
Троји и Тордошу (жупанија Хуњади у Ердељу) и говоре за ту исту везу4).
4

) S. Schmidt, ''Tordos''. Zeitschrift für Ethnologie 1903. Heft 2-3. Берлин 1903, стр. 457—460.

Ови знаци из Тордоша представљају линије које су груписане или у мањем броју или су
компликовани облици или комбинације од више једноставних облика. Пиктографски знаци пак
на тројанским судовима и пршљеновима немају својих паралела и аналогија само у Тордошу и у
Србији, већ и у Егеји и Египту (најстарије некрополе из доба XII. династије), као што то тврди А.
Evans. Подударање знакова из једноставних црта дале би се објаснити и као случајност (можда
као знаци за мере), но пошто се пак подударају и као компликовани облици искључује А. Evans
могућност случајности и мисли на културне везе између Египта и Егеје. Тројанске пиктографске
знаке покушао је решити А. Sayce.
Са погледом Н. Schmidt-a o пореклу Тројанаца и њихове културе слаже се и R. von
Lichtenberg у једној примедби на чланак Милоја М. Васића: ''Der prähiatorische Fundort Vinča in
Serbien''. Ту изјављује R. von Lichtenberg1), да су била трачанско-фрижанска племена већ у
неолитско доба у Троади, Фригији и на егејским острвима. На тај начин треба да су заузели
Аријевци обале Егејског Мора већ пре године 2000 пре Хр.
) Memnon, Bd. I, Heft 2. cip. 187. 188. Лајпциг 1007. — Још прецизније изражава R. v. Lichtenberg,
свој поглед о доласку Аријеваца у једном своме најновијем делу (''Kaukasische Völker in Europa''.
Memnon. Bd. III. Heft 3, cip. 214. Лајпциг 1910): ''Soweit wir menschliche Kultur zurückverfolgen
können, gehörte Mitteleuropa stets den Ariern. Schon um 3000 v. Ch. zogen sie in die Balkanhalbinsel
und grieffen gleich weiter nach Kleinasien (Troja, Phrygien, Cypern)''.
1

Приближно исти или слични погледи руководили су као Н. Schmidt-a и српског археолога
Милоја М. Васића2) у његовој студији ''Прилози ка решавању тројанских проблема''. Он пише на
једном месту овако: ''Распростирање неолитске културе из Дунавске Долине вршено је само
сеобом племена у правцу ка Југоистоку. Ова племена, било да су припадала само једној било
неколиким народностима, имала су исту културу — неолитску културу Дунавске Долине. Те
сеобе вршене су према Југоистоку у разним времена и разним правцима. Јачина тих сеоба и њима
пренете културе даје се утврђивати на основу већег или мањег броја аналогије и идентичности
између културних појава буди којега насеља на Југоистоку о једне и појава у насељима Дунавске
Долине с друге стране 1)''. Тиме је у опште М. М. Васић исказао своје погледе на односе између
културе и њених носилаца.
) Милоје М. Васић, Прилози ка решавању тројанских проблема. Глас Српске Краљевске
Академије, LXX, стр. 165—289. Београд 1906.
2

1

) Idem, Прилози ка решавању тројанских проблема, стр. 279, 280.

Испитујући културу преисторијских насеља у сливу Доњег Дунава утврдио је М. М. Васић
многе културне појаве идентичне али аналогне са преисторијским појавама на Хисарлику и у
другим местима у Троади. Назоре о ширењу и преношењу културних тековина особито је М. М.
Васић утврдио на појавама и рукотворинама преисторијских неолитских2) насеља у Србији:
Јабланице код Међулужја, Чаршије код Рипња, Малог Друма код Поповића, Винче, Кременитих
Њива (Барајево).
) Раније означена као неолитска М. М. Васић у познијим својим радовима сматра ова насеља за
познија, тако нпр. чак најстарији културни слој у Винчи датира истовремено са II насељем у Троји.
2

23

Ова неолитска насеља сматра М. М. Васић као насеља једног и истог племена или народа
и то на основу међусобне географске близине а још више на основи истоврсних налазака у њима.
Поменута неолитска насеља у Србији налазила су се на сличним положајима (подножја благих
планинских изданака, у близини каквог потока или речице), и станишта (ископане јаме разне
основе) била оу оснивана на исти начин као и у неолитским насељима у југоисточном Ердељу и
Троади3).
Милоје М. Васић дели аналогне појаве између преисторијских рукотворина у Србији и
оних у Троји у две главне групе 4)
3

) Idem op. с. стр. 165, 166.

4

) Idem op. c. стр. 275, 276.

I чисто неолитске паралелне појаве и то:
1) пластичке преставе у насељима Краљевине Србије и у Троји;
2) техника удубљених орнамената у Србији и у Кносу;
3) тако звана техника сликања у Србији и на Besika-Tepeh;
4) обичај тетовирања у насељима у Србији и у Троји (у доцнијем добу и на острвљу
Јегејског Мора):
5) пехар са шупљом ногом у Чаршији и у Троји и т. д.;
II. аналогне појаве у неолитским насељима Краљевине Србије са онима на Југоистоку из
металног доба :
1) Камено оруђе калупастог облика у нашим насељима и у Троји,
2) антропоморфна ваза,
3) косо одсечени и појачани ободи (ови последњи могу бити у Троји и из неолитског
доба),
4) спирала,
5) пиктографски знаци.''
K томе примећује још наш археолог да се налази техника удубљења орнамената на посуђу
неолитског доба само у србијанским насељима и у Кносу, док је у Троји орнаментика посуђа
израђена техником урезивања. Овај начин украшавања као и доцнији ступњеви технике сликања
орнамената млађег су постанка. Сама техника сликања налази се у Троади једино на керамици из
налазишта Besika-Tepeh, орнаментални пак мотиви ове технике имају своје најближе паралеле на
посуђу из Троје1).
1

)Idem op. с. стр. 276.

Крајни закључак решавања тројанских проблема по М. М. Васићу2) гласи, да је ''неолитска
култура Дунавске долине интегрирајући део југоисточне неолитске културне области".
2

) Idem op. с. стр. 281.

Према теоријама које смо видели постављене у поменутом делу Милоја М. Васића o
односима између материјално културних идентичности и аналогија и њихових твораца и носиоца
на другој страни, требало би да су стари Тројанци сродни са становницима неолитског доба у
Дунавској Долини на источном делу трупа Балканског Полуострва.
Критикујући дело Moritz-a Hoernes-a o неолитској керамици у Аустрији М. М. Васић
одлучно приписује преисторијска насеља у Србији (Винчу, Чаршију код Рипња, Мали Друм)
24

Трачанима и сматра на основу извесних археолошких појава чак и босански Бутмир из млађег
неолитског доба за периферно трачко насеље 3).
3

) Idem op. c. crp. 282.

Дакле би према свему томе одговарала споменутим археолошким аналогијама у Троји и
Дунавској Долини као корелат етничка сродност становника тих земаља, наиме, имали би бити
Тројанци трачанског порекла или бар припадници исте језиковне групе као и Трачани. На тај
начин били би преисторијски Тројанци према резоновању М. М. Васића аријског порекла. Ми на
сваки начин можемо извући овакве конзеквенце из свега онога што смо читали у ''Прилозима ка
решавању тројанских проблема''.
Међутим, изгледа да је М. М. Васић променио своје мишљење и да данас по свој прилици
друкчије суди о зависности између културних појава и етничке сродности као и о правцима
кретања људских племена и преношења културних појава. Писац доиста изрично није опозвао
теорије у горе споменутој расправи, али у овојој расправи о преисторијским култним објектима и
преисторијској религији у Србији развија погледе1) супротне ранијим својим погледима на
корелацију између културе и народности. По нашем мишљењу изгледају ови погледи одвише
искључиви у негативном смислу као што је то био пре случај код истог писца у позитивном
смислу.
) Idem, Преисторијски обредни предмети. Старинар Н. Р. Ш. Београд, 1908. стр. 118.:
''...Проблематична изгледају нам сва она мишљења која преисторијску културу везују било за
медитеранску било за индоевропску расу; а не мање проблематична и она мишљења која
простирања преисторијске културе у једном или другом правцу доводе у везу са кретањем расе у
дотичном правцу.''
1

*

*

*
Ако још једанпут погледамо на резултате преисторијске археологије у поменутим
радовима А. Körte-a, G. Körte-a, H Schmidt-a, R. v. Lichtenberga и других, видећемо да ови
научењаци предпостављају фрижанско-трачанско т.ј. аријевско порекло старих Тројанаца, а на
основу идентичних и аналогних материјално-културних појава у Ердељу, Дунавској Долини,
Македонији, Троади и Фригији. Дакле тако би говорили и резултати преисторијске археологије
против наше горње поставке припадности старих Тројанаца. Пре него што ми изнесемо своје
антрополошке погледе, упозорићемо читаоце на неке унутрашње узроке у поменутим радовима,
због којих закључци археолога нису били на своме месту.
Култура, језик и крв њених носиоца стоје једна према другој у таквим односима да се за
преисторијско доба не може готово никада с поуздањем казати да су носиоци једне културе
говорили и један исти језик, тако да би се језиковне и културне границе поклапале. И ако је такав
случај често пута могућан и вероватан, не може се ништа с поузданошћу тврдити, ако ту нема за
потпору и помоћ још и других момената. У доба писаних извора водиља нам је историја помоћу
које се може на пр. код старих Словена бар донекле утврдити значај њихове старе културе, јер
нам историја осветљује распространство Словена у разно доба. Другојаче стоји ствар у
преисторији где се не можемо ослонити на никакве истовремено писане вести, где су и сами
носиоци културе готово анонимни. У таквом случају треба бити крајно опрезан и несме се нешто
категорички тврдити и генералисати на основу сумњивих премиса. Свакако има у односима једне
културе ка њеним носиоцима више могућости а не само један случај.
Ако има већа или мања област своју извесну културу, то би значило да живе њени
становници највероватније у међусобном саобраћају, да стоје у јачим социјалним, економским и
комерцијалним везама, које могу сачињавати једно државно тело. Ако такве социјалне везе дуго
опстану, могу се у њој хетерогена племена претопити у једну нацију са једним језиком. Обично
асимилира културно-политички супериорни елеменат мање културне елементе. Трајање једне
25

социјалне средине зависи од многих фактора, као од географског положаја, од пластике и
каквоће земљишта, од климе итд. и ретко се догађа да господарећи елеменат и у стотинама
година потпуно асимилира потчињене народе, ма да их је културно више мање нивелирао.
Римљани су заиста за кратко доба подјармили многе народе, но ипак су ови преживели
пад римске државе, као Грци, Јермени, јужно-кавкаски народи, Иберци (Баски), Келти, Илири
(Арбанаси), мавритански Бербери, док нам на пр. Аустрија после хиљадугодишњег постанка
пружа слику децентрализације и тежњу народа културној еманципацији од Немаца. Приморски
Словенци и Хрвати који су стојали столећима под политичким и културним упливом млетачке
републике, потсећају данас својом материјалном и духовном културом много више на
североисточне Талијане него на Словенце из јужне Штајерске, односно хрватске Загорце, па ипак
су по језику Југословени. На против нема између културе белгијских Фламанаца и белгијских
Француза готово никакве битне разлике, али ипак говоре први један германски, други један
романски језик. На послетку могу данас као у историјско и преисторијско доба добивати по
језику сасвим различити народи, који не стоје ни у наквим блиским односима, просвету и
рукотворине од једног трећег народа. Има пак и других могућности.
Много је ризично код примитивних преисторијских култура заклучивати само на основу
извесних материјално-културних идентитета и аналогија о народности носиоца истих култура.
Природно је да у почецима културног развитка једног народа исте и сличне практичне потребе за
оруђем воде и ка једнаким и сличним облицима. И не морају племена и народи до примитивних
облика оруђа и других културних тековима доћи само позајмљивањем и подражавањем, већ и
сами од себе, помоћу стваралачке силе мишљења, на основу организације мозга и целог нервног
система за напредак и виши духовни живот; само, разуме се, ако нису томе на сметњи природне
околности, као што су на пр. сувише топла или сувише хладна клима.
Још ћемо свратити пажњу на појаве материјалне културе потпуног идентитета или велике
сличности из земаља које су много удаљене једна од друге, код којих је био због те удаљености
какав додир или саобраћај готово искључен. Тако на пр. упоређује покојни стари археолог М.
Much 1), културне објекте из преколумбијанске Америке и неолитског доба на европском Северу,
и налази тамо и овде: секире, стрелице, шиљке од копља, сврдлове, буздоване од камена, даље
шила и чешљеве од кости, удице, тегове за мреже, накит од животињских зуба и канџи, најпосле
ђердане и посуђе од земље.
') Matthäus Much, Die Trugspiegelung orientalischer Kultur in deii vorgeschichtlichen Zeitaltern
Nordeuropas. Mitteilungen der anthorologischen Gesellschaft in Wien, Bd. XXXVI Беч, 1906, стр. 61.

Овде и тамо има секира и врхова од стрела и копаља потпуно сличних. Камене двојне
секире имају исти облик у Америци и на европском Северу као и оне од бакра и бронзе у средњој
Европи, које су према прилици служиле за церемонијалне потребе. Даље наводи исти археолог
врхове од копља, ножеве (потајце) који за чудо имају сличан облик са онима у Египту, у северној
Европи и Америци. Исто тако се налазе у Египту, Бутмиру, Кипру, Мондзеу и у Америци
спирале, као и многе друге идентичне и сличне појаве материјалне културе2).
2

) M. Much, Die Trugspiegelung orientalischer Kultur, 62.

Поменути археолог пак саветује да не треба закључивати на основу тих идентичних и
сличних појава о каквим међусобним односима или позајмљивању културних тековина. Према
археолошким назорима и методама. Р. Kretschmer-a; Н. Schmidt-a, A. Körte-a, G. Körte-a, требали
би бити американски Индијанци народносно сродни не само са старим Египћанима већ и
носиоцима неолитске културе у средњој и северној Европи, а то тешко или готово никако не
одговара истини.
Ми не споримо за старије преисторијско време (неолитско и премикенско доба) културних
идентичности и аналогија између Троаде, Егеје и Дунавске Долине, шта више ми смо чак склони
26

допустити мишљење, да престављају културе у поменутим трима пределима у главном једну
диференцирану стару племенску културу, која је се модификовала према земљишту, географском
положају и другим околностима. Ми само тврдимо да се само помоћу археологије не може
никако решити ко су били творци и носиоци поменутих преисторијских култура, а најмање пак
да су то били аријевски Трачани.
II. Остеолошки остаци старих Тројанаца.
Прегледавши срество и методе историје, палеолингвистике и археологије, уверили смо се
да помоћу само ових научних дисциплина није могуће решити старо-тројански етнички проблем.
Ми смо пак у уводу обећали решити ово питање у главном помоћу упоредне анатомије и
морфологије. То тим радије чинимо да би могли показати једну предрасуду неких антрополога
као неоправдану. Лингвисте и неки антрополози још нису на чисто да ли Физичка антропологија
може користити историји, лингвистици и историјској етнологији, или она служи само анализи и
физикалном познавању живих народа. Ми радо признајемо да није лако експлоатисати
антрополошке описе и анализе у историјској сврси, али то вреди само за оне научењаке који воле
да раде механички по шаблону, без оваке интуиције и еластичности духа, који мере и анализују
без циља, не познавајући генетичке методе у Физичкој етнологији, као ни стредства
преисторије1).
) На антрополошком конгресу у Познању г. 1909. његов је председник, археолог А. Schliz.
нагласно потребу узајамности археолошког и антрополошког рада и казао је између осталога и ове
речи:
''Wenn vir die Beste eines Menschen aus vorgeschichtliclier Zeit im Boden finden, so fragen wir
uns: war das einer unserer Vorfahren, ein Fremdling oder ein Angehöriger einer Rasse, welche längst von
unuserem Boden verschwunden ist? Wir betrachten die Art seines Begräbnisses und die Reste dessen,
was der Tote ins Grab mitbekam, aber auch den Bau seines Knochen- gerüstes, und bekleiden in unserer
Vorstellung Schädel und Gesicht mit der weichen Modellierung, welche ihm früher charakterischen
Ausdruck gab. Es ensteht dann ein Vertreter unserer Vorgeschichte wieder vor unseren Augen,
ausgestaltet mit bestimmten körperlichen .Eigenschaften und bestimmten Kulturerzeugnissen, aus denen
sein Geist zu uns spricht. Erst die Vereinigung archäologischer und anthropologischer Betrachtungsweise
erfüllen diese Gestalt mit wirklichem Leben'' (A. Schliz, Die Bedeutung der somatischen Anthropologie
für 'Urgeschichtsforschung. Korrespodenzblatt der deutschen Gesellschaft für Anthropologie, Ethnologie
und Urgeschichte,'' XL, No 9—1 стр. 67, Брауншвајг 1909).
1

Да би пак могли говорити о спољашности и физичком значају старих Тројанаца потребни
су нам њихови телесни остаци да их уочимо и упоредимо са физичким особинама других народа.
Тако би се могло и евентуално одредити место где припадају у физичком, језичном и у опште
народном погледу.
Природно је да је у хиљадама година, које су протекле од преисторијског доба до данас,
трулеж уништио меке делове тела старих Тројанаца и да нам није могуће због тога непосредно из
аутопсије закључивати о боји очију, косе и коже, у кратко њиховој комплексији. Остају нам
дакле за непосредно проучавање у палеоетнолошкој сврси само костури, негде боље негде мање
очувани. Пошто пак комплексија преставља једно маркантно обележје а овде међутим испада из
комбинације емпиричког метода, то треба што више пажљивости обратити анатомским и
морфолошким особинама костију, а тим пре што нису ни ове многобројне.
На расположењу нам стоје остеолошки остаци из више места у Троади и из разног доба од
краја неолита па све до данас. Ми ћемо их према томе определити најпре топографски и затим их
упоређивати у хронолошком погледу.
Телесни остаци старих Тројанаца били су откривени приликом археолошког раскопавања
на следећим местима: Хисарлику (recte: Асарлику), Ханај-Тепе, Офриниону код Renköi-a,
Чамчалиџи и у Асосу. Ове телесне остатке је описао гласовити немачки патолог и антрополог
27

Rudolf Virchow (V 1—152)1), који је због тога поновно боравио у Троади и коме су у Берлин
слали остеолошки материјал, археолози Н. Schliemann и F. Calvert. Модерно становништво
Троаде посматрали су у мањем броју А. Weisbach 2) и R. Virchow 3). Овај последњи описао је као
природњак детаљно речене телесне остатке са давних векова Троаде. Но ми ћемо у току расправе
видети да у колико Virchow-a треба ценити као вештога и скрупулознога анатома, у толико се
показао као недовољно верзиран етнолог, историчар и преисторичар. Због тога све његово знање
и аутопсија материјала није му могла бити од користи код примењивања на више научне сврхе.
1

) V 1—155 = R. Virchow, Alttrojanische Gräber und Schädel. (Abhandlungen der königlichen Akademie
der Wissenschaften zu Berlin aus dem Jahre 1882. Physikalisch-mathematische Classe, Abhandlungen II,
стр. 1—152. Берлин 1883.
2
) Augustin Weisbach. Die Schädelform der Griechen. (Mitteilungen der anthropologischen Gesellschaft
in Wien Bd. VI.. Heft 2, Беч 1881.
3
) B. Virchow, Über alte Schädel von Assos und Суреrn. Abhandlungen d. kön. Akad. d. Wiss. zu Berlin
1884. Phys.-mathem., Abh. II., стр. l—55. Берлин 1885.

И ако не можемо примити главне закључке расправе R. Virchow-a, његови
антропометријски подаци и морфолошки опис костију дају се употребити као публикована
документа на основу којих може историчар и историјски етнолог писати своје историјске студије
и расправе. Разлика између остеолошких и обичних писаних докумената и извора састоји се у
томе што ни обичан историчар ни обичан анатом не може тумачити старе остеолошке човечије
остатке и употребити их у више научне сврхе, већ само етнолог који је историчар и археолог и
анатом уједно. R. Virchow није могао успети што је био сувише мало верзиран у историји, што је
био одвише тесногруд због чега су се његови погледи задржали на врло уском терену, тако рећи
на једној тачци, док је међутим требао водити рачуна о распрострањењу раса и о људским
миграцијама не само у југоисточној Европи већ по целом континенту у вези са Азијом, па можда
чак и Африком, и то не само у историјско доба већ почев од формирања алувијалне фазе земљине
историје.
R. Virchow имајући у виду један палеоетнолошки циљ одвише важности је полагао на
разна мерења, а при томе испуштао из комбинација морфолошке особине које се не дају тако
лако изразити бројевима, али које су баш у тројанокој палеоетнологији меродавне и одлучујуће,
док сама краниометрија игра нижу улогу. Но слике лубања и цеваница у приложеној студији R.
Virchow-a у многоме нам надокнађавају овај недостатак, јер можемо тако и сами приметити
важне физичке особине н употребити их као помоћно средство за решење задатка ове расправе.
И ако је R. Virchow поједине кости до ситница детаљно и тачно описао и измерио, у
целини је његов рад хаотичне природе и готово је немогуће управо због те несређености
употребити га као основу за решавање виших проблема, какве изискује наша расправа. Зато
ћемо, имајући у виду и нове добитке на пољу археологије, средити материјал и нагласити
важније морфолошке и хронолошке моменте. И из техничких разлога треба да то учинимо да би
избегли доцније непрестано навођење чиме не би толико јасноћи ствари допринели као кад ствар
у целини изнесемо; већ у прегледном и добром сређивању лежи добар део научног рада. Уз
топографску и хронолошку поделу телесних остатака старих Тројанаца биће споменуте
остеолошке особине и негде уз њих културне појаве од значаја за датирање, као и за то да се види
како су се крвно условљене потенцијалне силе душе развијале под утицајем простора и времена и
каква дела руку су пратила тај развој.
Разлози са којих ћемо у следећем излагању на свој начин средити материјал који Virchow
излаже у своме делу своде се као што смо видели у главном на то, што Virchow није груписао
материјал према његовој правој вредности за етнолошко доказивање, те је исту важност
приписавао и стварима од сасвим споредног значаја. Друго, из техничких разлога да би ce
избегла честа цитирања и позивања на тако неугодно уређени материјал, и најзад да би се што
јасније уочила сва разлика у закључцима код нас и Virchowa, a на подлози истога материјала.
28

Virchow-љево дело показало се је као застарело и у хронолошком и физио-етнолошком погледу и
већ само поновно издање његово значило би добит за науку.
3. Офринион и његова некропола.
Рушевине града Офриниона, кога спомиње Херодот1) у V. в. пре Хр. лежи на узвишењу It
Chelmetz 2) на азијској обали Хелеспонта, пола енглеске миље од градића Renköi-a у правцу ССИ.
Некропола Офринионова простирала се до Renköi-a и још даље; у њој је F. Calvert откопао 15
лубања (V. 13—16), које вероватно највише потичу из трећег столећа после Хр. У гробовима су
нађене уз стаклено посуђе новци римских царева Филипа, Максимина, Пија и Александра
Севера. Од тих 15 лубања било је 15 мушких. 3 женске а код две се није могао одредити пол.
Капацитет код 6 мушких лубања износио је просечно 1461 cm3, a код женских лубања само 1125
сm3.
1

) Herodotus VII, 43:
 ,  ',
',  ' .
) Ова реч није ни грчког ни турског порекла, као што је тумачена, већ несумњиво словенског и
потиче од ст. слов. речи õëúìú— õëúìüöü (н. словеначки holmec) = collis.
2

У погледу индекса дужине и ширине (Längen-Breiten-Index) износио је просечно код Свију
без разлике пола 81•0; а код мушких посебице 79•4, а код женских 83•1, што би значило да је
женскиње имало округлију главу но мушкиње. У главном је било према споменутим лубањама
становништво Офриниона у доба римских царева на граници између брахикефалије и
мезокефалије, дакле суббрахикефално. Две лубање су хамекефалне, остале ортокефалне. Само се
у једном случају показала мезокефалија, иначе свуда хипсикефалија.
Облик лубање

сума

брахикефали

5

3

8

мезокефали

5

5

долихокефали

2

2

У колико је се могао израчувати носни индекс, биле су 4 лубање лепторине и 2 платирине;
корен носа (sutura nasofrontalis) обично је удубљена, сљеме носа узано и јако, доња spina јака.
Облик вилице био је свуда ортогнатан, што нарочито истичемо као карактеристично за
становништво Троаде у доба римских царева. Лице је било мезопрозопно; личне (јагодичне) и
ижесне кости (arcus zygomatici) нису биле истакнуте.
Две долихокефалне лубање R. Virchow из исте некрополе и из истог времена није детаљније
посматрао јер је једна носила обележје патолошко, а друга му је била сумњива због одвише
дугуљастог и стиснутог облика. Ми мислимо да R. Virchow у другом случају нема право, јер
управо та извученост врло вероватно значи једно расно обележје.
У једноме гробу у граду Офриниону, а северно од Мегалореме нашао је F. Calvert један
фрагменат лубање из V. или VI. века пре Хр., као што се може закључити према старој јелинској
керамици са сликама: животиње и прости цртежи црне или кестењаве боје на отворено жутом
пољу.
29

У normu temporalis истиче се косо чело са јаким надочним рубовима и развијеном глабелом.
Потиљачни део лубање преставља готово једну куглу која се сужује код почетака processus
zygomatici. Mepe и индекси: 1) Mi ŠČ = 91 mm. 2) I DŠ. ca 75 mm. Oчнe дупље мало су напред о и
доле удубљене. Почетак носног сљемена је јак. Горња ивица има узан porcessus alveolaris.
Лубања има долихокефални облик и припадала је човеку у годинама и приближује се пo свом
главном облику оним двема, које К. Virchow није проматрао због патолошке сумњивости.
Ако би била споменута стара лубања из Офриниона типична за тадашње становништво. онда
би Грци у Троади у V. веку пре Хр. били долихокефални, и до владавине цара Александра
Севера, дакле за време од 700 година. модификовали би се у корист долихокефалије са вишим
индексима и у корист сусбрахикефалије.
1
2

) MiŠČ = Минимална ширина чела.
) IDŠ = Индекс дужине-ширине.

Као што је био Офринион у класично време и у доба римских царева грчки град, тако је и
данашњи Renköi Грцима насељен, од којих је неке В. Virchow антрополошки премерио и описао
V 17—19. Тако је могућно у физичком погледу упоредити становништво разног доба а истога
места.
I D Š = (78.5 + 76.3 + 77.7 + 79.1) / 4 = 77.9
Све четири индивидуе дају просечни дакле мезокефалан облик. Према томе данас нема у
Офриниону чистих брахикефала као што их је било у доба римских царева. Модерни становници
Renköi-a носе обележје тамне комплексије у разним тоновима. и само је једна индивидуа од
проматраних имала сиво-плаву очну ириду.
Као што смо већ казали и А. Weisbach је мерио лубање анатолских Грка и то највише из
Битиније и нашао је 15•5% долихокефалаца. 26•6% мезокефалаца и 57•7% брахикефалаца. Тада и
данас одликују се лобање ортогнатијом. лепторинијом и хипсиконхијом. Заиста у главном
преовлађује код офринијских и битинских лубања брахикефалија, али знатан проценат
мезокефала и долихокефала ипак значи, да је долихоидни облик још добро заступљен.
Мезокефални облици упућују на крвно мешање једног долихокефалног расног елемента са
алофилним округлоглавим елементом. R. Virchow помишља најпре на примесу Туранаца, али
брзо одустаје од тога, изјављујући да се може брахикефалија Аријеваца друкчије протумачити од
кад је познато да су Арбанаси и Јермени маркантно брахивекални народи. Најзад изјављује R.
Virchow да би се могли објаснити хронолошки односи у Троади највероватније сродношћу
становника са Трачанима.
Више но у погледу лубањског индекса разликује се античко становништво Офриниона од
модерног битинског у погдеду на инденкс дужине-висине, јер је ово 86% хипсикефално и 14%
ортокефално, док је оно само 22% хипсикефално и 56% ортокефално да и не спомињемо
хамекефалце. Не обзирући се на ово несугласје, које не може протумачити, мисли R. Virchow да
може казати ово, V. 21: ''Nach diesen Erfahrungen nehme ich keinen Anstand zu sagen, dass der
Schädeltypus der kleinasiatischen Griechen, etwa abgesehen von der Höhe, schon im V. oder VI.
Jahrhundert in den Haupteigenschaften festgestellt war und dass das Gräberfeld von Ophrynion diesen
Typus in einer verhältnissmässigen Reinheit zeigt''.
Ko зна како је више пута антропологија варава и како треба да физиоетнолог узима у обзир
не само краниолошке мере, већ и друге остеолошке облике и то још у вези са комплексијом, тaj
се не може тако лако без предомишљаја овде сложити са R. Virchow-ом.
30

4. Асос.
Град Асос1) (' '), данас Behram-köi лежао је у јужној Троади на једној стрмој жупи
од трахита на Адрамитском Заливу. Асоса Хомер нигде не спомиње, али изгледа да има право
Енглез Ј. Т. Clarke кад га идентификује са старим Педазосом, од Ахила разореним градом Лелега,
јер на то потсећа и само име []. На тај начин би могли сматрати Лелеге и ако не као
најстарије, ипак као становнике микенског доба у тројанском приморју око Асоса.
1

) В. Virchow, Über alte Schädel von Assos und Суреrn, стр. 2—37.

Већ врло рано, крајем друге и почетком прве тисуће пре Христа, населише се Еолци у
приморју Троаде; они који дођоше са Лезбоса основаше колонију Асос.2) Године 560 пре Хр.
потпаде овај богати град под лидијску државу и доцније под Персију. У доба римских царева био
је Асос на гласу са својим саркофазима и на основу онога што Плиније 3) пише о њима, могло би
се мислити да има име саркофаг своје порекло из Асоса. Према петрографској анализи Ch.
Texier-a саркофази Асоса и гробови израђени су били од вулканског камења трахита, и Ch. Texier
сумња да би то могао бити чувени ''саркофаг'' камен. Остаци античког Асоса познати су били још
у првим деценијама XIX. века, као најлепше очувани међу античким јелинским градовима, док
нису однели Французи 1838. године најлепше скулптурне предмете и док није године 1864.
турска држава употребила отесано и израђено камење античких зграда за подизање пристаништа
у Цариграду. Да би се за науку том приликом бар нешто спасло, предузео је амерички
археолошки институт раскопавања у Асосу под вођством J. T. Clarke-a. Тада нађене лубање
предао је поменути Американац R. Virchow-y за научне сврхе.
2

) Strabo, geograph., XIII, 1. § 58. (c. 610):
- ', '
,  .
3

) Plinius, historia naturalia, II, 98 : ''Circa Asson Troadis, lapis nascitur, quo consumuntur omnia
corpora; sarcophagus vocatur.'' — Idem, naturalis historia, XXXVI, 27: ''In Asso Troadis sarcophagus
lapis fossili vena scinditur. Corpora defunctorum condita in eo absumi constat intra XL. diem exceptis
dentibus. Mucianus specula quoque et strigilis et vestis et calciamenta inlata mortuis lapidea fieri auctor
est.

Ове три лубање припадале су разним временима и показују да су били њихови носиоци
сваки понаособ сахрањени. Лубања No 1A нађена је у некрополи Асоsа у једној урни (),
каквих је Clarke 7 открио и које датира у време пре IV. в. пре Хр. Питос са лубањом No 1 стајао je
на самој стени купе и био је покривен каменом плочом; његова висина износила је 1,95 м, највећи
пример 0,9 м., дебљина зида од суда 2—3 см. Лешина је била тако у њему смештена да је глава
лежала код уста суда; руке су биле прекрштене; преко прсију. Судећи према архајским сликама
на суду за уље, који је био уз скелет у питосу, сарањени је требао живети крајем VI. и почетком
V. века пре Хр. То је био већ постарији човек и за живота рањен, као што се види на његовој
лубањи.
Лубања № 1A: Sutura sphenoparietalis, a sphenofrontalis већином су синостотичне. Облик
лубање је кратак широк и пун. Мере и индекси: К1) = 1400 cm3, ND2) = 179 mm. NS3) = 117 mm.
PV4) = 139 mm.. VU5) = 118 mm., DP6) = 50,. MHO1) = 522 mm. SO8) = 366 mm.. SOČ9) = 126 mm„
10
11
l2
13
14
SOS ) = 116 mm.. SOP ) = 124 mm.. MiŠČ ) = 100 mm., VLm ) = 68 mm., VOD ) = 30 mm,
ŠOD15) = 38 mm, VN16) = 48 mm. ŠN17) = 24 mm. DNE18) = 47 ? mm, ŠNE19) = 40 mm. IDŠ20) =
82,1, IDV21) = 77,7. IDV122). = 65,9. IO23) = 78,9, IN24) = 50,0 INE25) = 85,1(?).— Лубања је
хипсидолихокефална, чело угнуто и пуно, tubera parietalia слабо су истакнута према
31

интертубералном месту. У norma verticalis показује контура широк облик, који се спреда
равномерно сужује. У norma temporalis изгледа лубања врло висока и са стране сведена.
Лубања No 2А је нађена у једном саркофагу из предела Larichos-a (Larichos Enclosure) и
потиче из доба пергаменске владавине у II. веку пре Хр., као што се може закључити према
керамици, архитектонском стилу екседра и значају писмених знакова на саркофагу. У
непосредној близини нађене су атинске и ефеске драхме из почетка II. века пpe Хр. По мишљењу
Ј. Т. Clarke-a лешеви су и спаљивани и цели сахрањивани у саркофазима. Овај последњи начин
као да је се сматрао за отменији.
Лубања No 2 припадала је развијеном човеку у годинама. Њени доњи латерални делови су
синостатични као и лева sutura sphenofrontalis. Облик лубање без сумње је био
хипсибрахикефалан. Мере и индекси: ND = 173, NŠ = 151, PV = 137, VU = 118, MNO = 515,
SOČ=125, SOS=122, MiŠČ=96, VL= 68, ŠL126) = 140, ŠL227) = 88, VOD=33, ŠOD=39, VN= 49,
ŠN=25 ?, DNE = 67,6. IO = 82,0, IN =51,0?
) К = Капацитет лубање;
)ND = Највећа дужина;
3
) NŠ = Највећа ширина;
4
) PV = Права висина (gerade Höhe);
5
) VU - Виспиа изнад ува (Ohrhöhe);
6
) DP - Дужина потиљка;
7
) МНО = Највећи хоризонтал. обим;
8
) SO = сагитални обим;
9
) SOČ = сагитални обим чела:
10
) SOS = сагитални обим средине
лубање;
11
)SOP = сагитални обим потиљка:
12
) MiŠČ = Минимална ширина чела
I3
) VLm = Морфолошка висина горњег
лица;

)VOD = висина очне дупље;
) ŠOD = ширина очне дупље;
16
) VN= висина носа;
17
) ŠN - ширина нoca;
18
) DNE = дужина непца:
19
) ŠNE = ширина непца:
20
) IDŠ=индекс дужине- ширине;
21
) IDV=индекс дужине- висине :
22
) IDV1= Ohrhöhenindex:
23
) IO = орбитални индекс;
24
) IN = индекс носа:
25
) INE= индекс непца.
26
) ŠL1 = ширина лица 1.
27
) ŠL2 ширина лица 2.

1

14

2

15

Средњи део лубање је нарочито развијен, чело је доста развијено, чеоно-носни руб је јак и
због тога изгледа глабела удубљена. Tubera frontalia се много не познају. Plana temporalia велика
су и сведена; у norma occipitalis показује лубања широку и заокругљену контуру. Лице изгледа
ниско, широко и угласто, и ако означује индекс средњег лица лептопрозопан облик (77,2).
Лубања No 3А нађена је у једноме саркофагу, који није био монолит, већ састављен од
шест камених плоча. Уз скелет нађене су и две, у археолошком погледу безначајне тасе и једно
зубом времена много оштећено огледало, тако да се по овим гробним оставама може тешко
одредити време сахране. Ипак се може казати да је лубања No 3 млађа од лубање No 1 и да је
припадала једној млађој, од прилике двадесет-годишњој женској особи, пошто је без умњака са
читавим крунама зуба. Нема храпавости и улегнућа на површини лубање, већ је она нежна и
глатка. Мере и индекси: ND = 182, NŠ = 136, PV = 131, VU = 111, DP = 64, MHO =512, SO = 365,
SOČ=121, SOS= 116, SOP =128, MiŠČ=101, VL = 65, ŠL = 127, ŠL2=98, VOD=32, ŠOD = 38, VN
=52, ŠN = 26, DNE = 47, ŠN= 38, IDŠ = 74,7, IDV = 72,0, IDV1 = 60,9. IO = 84,2. IN = 50,0, INE =
80,8.
Озго погледана изгледа лубања дугуљаста, умерено широка и у неколико феноцигна,
norma frontalis показује дугуљасто извучену контуру површине. Tubera frontalia су слабо
развијена, чело је широко и у средини сведено, глава у позадини висока, надочни рубови су
глатки. И ако су arcus zygomatici знатно сведени, изгдедају кости лица ипак истакнуте. У погледу
облика носа и непца лубања је мезоконхна и мезорина.
Свега имамо из Асоса хипсибрахикефалне и једну ортокефалну лубању, која се сматра као
засебан елеменат у становништву града и не говори о каквој варијацији истог племена. Према
32

томе би старије становништво (око године 600 пре Хр.) у јужној Троади на Адрамитском Заливу
у физичком погледу било карактеристично: висок и заокружен мождани оклоп, узано лице,
средња висока очна дупља, умерено дуг нос и кратка непца.
5. Чамчалиџа.
Село Чамчалиџа V. 127—128 лежи око 20 km. северозападно од Беирамића а 12 km. од
Тимбре у правцу ка истоку. Овде је пронашао и отворио F. Calvert гроб са скелетом једне младе
женске из IV. или III. века пре Хр. Norma vertiralis приказује широку овалну контуру лубање са
истакнутим tubera parietalia; потиљак је широко сведен. Лице је ниско и доста широко као и очне
дупље. Sutura nasofrontalis лежи дубоко, алвеоларни руб је низак (14 mm.) и приметно прогнатан
а брада ступа маркантно напред. Мере и индекси: ND=185, NŠ=138. PV=139?, VU=121, MiŠČ=96,
MHО=520, 28)VL=115, VLm=65?. 29)RJK=?, VOD=33, ŠOD=41. VN=51. ŠN-28? 30)DARg=142,
IDŠ=74,6, IDV=75,1, IO=80,4, IN=54,9? Tabera frontalia на овој великој лубањи добро се могу
распознати и изгледају угласта. Особине ове лубање приближују се у главном лубањама из слоја
А на Ханај-Тепе, док међутим не показују сродности са данашњим становништвом Троаде.
) VL == Морфолошка висина лица (sutura nasofrontalis — mentum).
) RJK -= размак јагодичних кости (Jugaldistanz).
30
) DARg = дужина алвеоларног руба (processus alveolaris) горње вилице.
28
29

6. Ханај-Тепе (Timbra).
Већ године 1856. је тражио F. Calvert старине на узвишењу Ханај-Тепе и наставио
истраживање године 1879. потпомогнут новчано од Н. Schliemann-a V. 54—126. Пронађене
старине и остеолошки човечански остаци били су предати Берлинском Музеју, где је R. Virchow
неке на путу оштећене лубање саставио, а затим описао и премерио. Узвишење Ханај-Тепе лежи
8 km. од Хисарлика, (Троје) у југоисточном правцу близу подножја еруптивне косе Fulah-Dagh.
Од ове га пак дели Kamar-su, притока реке Mendevah. Ha томе узвишењу стајала је највероватније
стара Тимбра () према узвишењу Бунар-баши.
На узвишењу Хавај-Тепе можемо разликовати више културних слојева, поређаних у
хронолошком реду. Одмах испод површине нађени су скелети Турака из ближе историјске
прошлости. Мало дубље, а испод ових нађен је један слој са великим земљаним судовима ()
положеним хоризонтално, више пута у удубљењима стене, тако да су била уста оријентисана
према. југу и југоистоку. Ови судови садржавали су скелете, који су леђима лежали на шљунку са
згрченим коленима. а придате су им биле фигуре од печене земље (terra cotta penates), вазе од
модрог, жутог и зеленог стакла и посуђе са сликама. Према судовима, лекитима и патерама. које
носе највише аријски карактер, ови гробови потичу из IV. века дре Хр. Бидо је и гробова
састављених од цигле, а ти су садржавали скелете без икаквих поклона за мртве.
Испод овог слоја лежао је опет један старији од 51/2 стопа дебљине, као сува и трошна
маса од спаљених костију измешана са изгореним шљунцима. Испод овога опет налазио се слој
(11/2 стопа) од пепела од дрвета и угља заједно са остацима грубо израђене керамике; и најпосле
је најдубљи културни слoj (2 стопе дебео) на природној стени, где су нађени опружени скелети са
великим Неотесаним каменом под главом.
F. Calvert обележио је средину културних талога, т.j. слој од пепела, а без скелега са С,
најстарији слој испод предходног са В, а слој који је био изнад средњега, дакле најмлаађи, са А.
Ову подеду преставио је графички F. Calvert у више скица1).
1

) Frank Calvert, Thymbra-Hanaï Tepeh. (Anhang zu Schliemann's ''Ilios''). стр. 782—796.

33

У хронолошком погледу може се са поуздањем казати, да је најдубљи слој на Ханај-Тепе
старији од 6. насеља на Хисарлику, дакле потиче из доба пре 1500 пре Хр. јер је на Ханај-Тепе
тек средњи слој (С) савремен са Хомеровом Тројом судећи по микенском2) карактеру керамике.
Но нама треба тачније датирање слоја В из историјско-антрополошких разлога. Преисторија,
наиме, познаје још више периода културног развоја пре 1500 год. пре Хр.
) H. Winnefeld, Gräber und Grabhügel (Прилог делу: W. Dörpfeld, Troja und Ilion, Атина 1902. стр.
548).
2

У неколико су се осврнули на то питање већ Н. Schliemann1) и F. Calvert2). Први је
приметио неке аналогије у хоризонталним сисцима шоља у слоју (В) и првом насељу на
Хисарлику; али налазио је и керамичких разлика на основу којих држи преисторијско
становништво доњих насеља на Хисарлику за друкчије од оних у слоју В у Тимбри. При томе
наглашује, да су становници првих пет насеља на Хисарлику спаљивали мртве, док су на ХанајТепе целе лешине сахрањивали. F. Calvert био би склон датирати слој В због неолитских оруђа и
слободном руком рађеног земљаног посуђа, као савремене најдубљим насељима на Хисарлику.
Доцније Н. Schliemann још један пуг спомиње Ханај-Тепе3) приликом упоређивања
преисториског посуђа из гомиле Besika-Tepe ca тројанском керамиком и каже да је, ако не
старије, бар толико старо колико 2. насеље на Хисарлику и да је припадало другој раси, а то да
вреди и за Ханај-Тепе (В). За истовременост овог слоја са Троја 1 говорила би и једнакост облика
и обраде оруђа израђеног од рогова и слонове кости, које је R. Virchow тамо констатовао. — Од
важности је напоменути и то, да међy остеолошким остацима пре-микеноког доба у Троади не
налази се коњу никаквог трага.
) Н. Schliemann; Ilios. стр. 797.
) F. Calvert, Thymbra-Hanai Tepeh. 1. c.. 784.
3
) H. Schliemann, Troja. Лајициг 1884. стр. 293.
1
2

У слоју В нађена су разна оруђа, остаци од јела и рушевине кућа. Ове су имале обично два
спрата, од којих је доњи био саграђен од слабо печене цигле, није имао врата ни прозора, горњи
је пак био од дрвета. Скелети су лежали у разним дубинама слоја исто тако на природној стени
као и у унутрашњости доњих спратова куће4). Костури су нађени окренути лицем земљи са
подвијеним коленима. Око скелета није нађена никаква ограда, само је око два дечија леша
опажена нека врста гробница саграђених од великих цигланих плоча.
) Овакво сахрањивање мртваца живо потсећа на сепулкрални обред у Синеару, Асирији. Сирији и
Палестини где су лешине сахрањиване испод станова обично у урнама у чучећем стању.
4

После прегледа археолошких предмета и описа остатака фауне прелази R. Virchow на
детаљни опис прастарог становништва на узвишењу Ханај-Тепе, V. 102—126. Ми ћемо остатке
костура преисториског становништва Троаде (Ханај-Тепе и Хисарлик) посматрати као целину и
означити костуре индивидуа текућим бројевима (Nо) па било да се очувала лубања са осталим
костима, било да је само остала једна кост или чак фрагменат какве кости, само ако има на себи
расног обележја.
a) Културни слој (В)
Костур No 1 представља остатак једне постарије жене са лубањом хипсидолихокефалног
облика. У norm-и temporalis изгдеда чело ниско и равно, надочне ивице (margines supraorbitales)
слабо се познају. Латерални делови од sutura coronalis су синостотични, tubera frontalia не познају
се много. Мере и индекси: ND=179, NŠ=128, MiŠČ=91, VU=120, МНО=492, VL=108, IDŠ=71,5.
Рубови очних дупља споља су јаче изражени, processus alveolaris горње вилице изгледа нешто
34

прогнатан, непца кратка и широка и наличе готово на облик потковице. И processus alveoloras
доње вилице је прогнатан а брада нешто напред истакнута. Остале кости, ма да изгледају јаке, у
ствари су нежне. Ulna је увијена и ивичасга као и доњи део radius-a. Os femoris dextrum je до
condylus-a потпуно очуван (дуж. 345 mm) и има код trochanter tertius-a врло истакнуту храпавост.
Његова диафиза потпуно је спљоштена озго и спреда. Цела дужина овог os femoris-a износи са
365 mm. Tibia dextra одликује се изразитом платикнемијом и његова предња crista врло је оштра.
Костур No 2, V 95—97. Од лубање дали су се саставити само средина и потиљак можданог
оклопа заједно са делом чеоњаче. Приметити се дају јаки надочни рубови, као и ниско и широко
чело, заокругљен потиљак са умерено истакнутом протуберанцом једног јаког човека. Изгледа да
је била глава широка, али ваљда није била ни дужина незнатна. Облик лубање био је по свој
прилици долихокефалан.
Према боји и другим особинама припадале су овим описаним фрагментарним лубањама
још неке екстремитетне кости (Бр. 2), од којих је потпуно очуван само os humeri dextrum са
мером од 300 mm. Одломци radius-a и улне су увијени и ивичасти. Одломак femorisa је јак, озго
сиљоштен и око trochanter tertius-a јако задебљао. Десна tibia је толико сачувана да се може њена
дужина рачунати на 335 mm.: она је много платикнемична.
Костур No 3. У друштву са описаним екстремитетним костима под знаком B1-2 налазиле су
се још и друге, које су се разликовале од првих компактном, глатком црном превлаком боје.
Пошто им према спољашности овакве природе највише одговара лубања А15 (V 98, 117—118, tab.
VI.) и пошто је ову лубању послао F. Calvert неозначену, можемо је овде уврстити. Она је дуга,
узана, хипсидолихокефална и припадала је младоме човеку са умерено великим обимом
можданог оклопа, широким и стрмим челом, удубљеном глабелом и широким наставком носа.
Потиљак је особито дуг и извучен. Мере и индекси: ND = 190. NŠ = 135, PV = 144? VU = 116,
MiŠČ = 95 МНО == 518, VL = 117. TLm= 68, VOD - 34, ŠOD = 41, VN=49, ŠN=24. DARg = 19, IDŠ
= 71,0. IDV = 75,8 (?). IO = 82,9, IN = 48,9.
Сагитална линија преко темена је дуга и достиже највишу тачку непосредно иза sutura
coronalia. Од свију преисториских особа, чије су нам лубање познате из Троаде, ова је
најмаркантније негроидна, типично црначка: маркантна прогнатија, јаке вилице и велики зуби
изгледају у norma temporalis унапред истакнути, и ако је processus alveolaris ужи него код неких
ортогнатих лубања. Линија коју чине алвеоле горње вилице, прави елипсу и наличи у позађу
сасвим на потковицу, док се спреда сужава. Брада има троугласт облик, лице је лептопрозопно,
orbitae су угласте, велике и мезоконхне. Доњи руб очних дупља због прогнатије је доста напред
истакнут и широк. Од других костију остала је само једна ulna 250 mm. дуга, мало увијена,
ивичаста и јака. Код одломка десне тибие је крај прегиба увијен, снажан и врло грбав. Њена
диафиза је платикнемична.
Костур No 4. Сачувана је једна ортогнатна вилица, која је веронатно припадада човеку,
даље је оs humeri dextrum 292 mm., ulna 255 mm и једна много платикнемична tibia, вероватно 355
mm дуга. Одломци fibul-a су јаки и оштрих ивица.
Костур № 5. Os humeri 295 mm., са великим удубљењем. Горњи делови бутњаче падају у
очи због велике спљоштености, као и fibula због оштрих ивица.
Костур № 6. Овамо пo свој прилици припадају кости, које је F. Саlvert означио са Æ и које
престављају само одломке цеваница. Фрагменат тибие је много спљоштен.
После описа скелета у слоју (В) изјављује R. Virchow да се може врло мало казати о
етничким особинама житељства у најстаријем насељу на Ханај-Тепе. Он сматра употребљиву за
етнолошке сврхе донекле само лубању скелета № 1. и упоређујући је са онима из 2. и 6. насеља
на Хисарлику као и лубањама из Офриниона, каже ово: ''Bis auf weiteres wird man daher wohl
annehmen dürfen, dass die älteste Bevölkerung des Hanai-Tepe dolichocephal war. Damit nähert sie
sich einerseits den Schädeln der dritten Stadt, anderseits dem einen Schädel aus Ophrynion. —
Immerhin blieb als Facit, dass mit der sogleich zu besprechenden Ausnahme, die ältesten Schädel an
allen drei Orten einen mehr dolichocephalen Bau haben. Um so mehr erscheint auch hier der
35

brachycephale Schädel aus der zweiten Stadt von Hissarlik in einem höchst auffälligen Gegensatz, V.
102—103.
Поред свега тога B. Virchow-a толико буни платикнемија и прогнатија, као и
брахикефалија у насељу на Хисарлику, да се не уме у тоне да нађе.
b. Културни слој (А).
У средњем слоју (С) у Тимбри, који се употребљавао у микенско доба за сакралне циљеве,
F. Calvert није нашао људских костију. У најмлађем слоју (А) преставља нам једна некропола V.
(112—126.) три периоде: античку, византијску и турску. R. Virchow je описао делове костура
старо грчке и византијске епохе до доласка Турака у Троаду. Костури из старога века нађени су
делимице под цигланим покровима, делимице у већ помињатим великим судовима, док разни
визаитијски гробови престављају камере од камена, на чијим су покровима били удубљени
крстови а у унутрашњости се налазило уз костуре посуђе, ђинђуве и накит од бронзе. Пошто F.
Calvert није доделио скелете хронолошки, назива R. Virchow ову колекцију ''грчко-византијском''
мешавином из времена које је обухватало око 1000 година.
Немајући у виду да ближе и детаљније преставимо преисторијско становништво Троаде,
не би било умесно описивати телесне остатке из слоја А, костур по костур; зато ћемо се
задовољити сумарним описом и истаћи њихов значај.
Свега има описаних костију од 22 особе. од којих В. Virchow сматра само 16 за толико
очуване, да се могу употребити за научне сврхе. Највише костура припадало је младим, али
одраслим лудима и неразвијеној деци. У колико је било могуће одредити пол, било је 5 мушких и
5 женских лубања. У погледу кефалног индекса има од 17 лубања: 9 долихокефалних, 7
мезокефалних и 1 брахикефална. Као нешто значајно дало би се приметити, да је истакнута
долихокефалија највише условљена извученим потиљком, где леже задња крила великога мозга,
и сведеним горњим делом. Однос висине лубања према њиховој висини показују: 5 хамекефалне,
7 ортокефалне и 3 хипсикефалне особе, и то тако да уз долихокефалију иду нижи, а уз
мезокефалију виши облици.
У 4 случаја у којима се могао одредити облик лица, има 3 случаја лепто и 1 случај хамепрозопије. Три особе су биле ортогнатне, 2 мање и 2 јаче ортогнатне. Очне дупље: 4 мезоконхне,
2 хипсиконхне; овај последљи облик иде уз прогнатију.. Однос између дужине и ширине носа
показује: 2 случаја лепториније, 2 мезориније, 1 платириније (и један катариније). Код 2 лубање
је се могао измерити капацитет: 1605 сm3 и 1380 cm3. Хоризонтални обим износио је код једне
жене 510 mm., код мушкиња износи највећи обим 537 mm. а најмањи 510 mm., што значи
приличну пространост унутрашњости можданог оклопа. Тако пада у очи појава развијених
чеоних дупља, које су од великог утицаја на физиономију лица тиме, што истерују и слабе
глабеларну партију чела. Исто као што је капацитет лубање простран тако и друге кости показују
велику развијеност. На дугим костима јављају се: платикнемија, trochanter tertius и заоштрена
linea aspera ossis femoris.
Kao што тврди R. Virchow грчко-византијске лубање из слоја А на Ханај-Тепе престављају
хомогенији материјал него ли у Офриниону и на Хисарлику. Народ из насеља В на Ханај-Тепе
изгледа да је имао у своме физичком строју више заједничког него стара лубања нз Офриниона са
онима из његове некрополе, или лубања из 2. тројанског насеља са онима из Троје микенског
доба. К. Virchow одлучно говори против тога, да је становништво сахрањивано у некрополи
Офриниона, даље од А. Weisbacha-a описани модерни Битинци и најпосле садашње
становништво градића Renköi-a физички сродно или идентично са преисториским античким
житељством на узвишењу Ханај-Тепе. Међутим, има по мишљењу В. Virchow-a слагања између
преисториског народа у 6. тројанском насељу, и народа у Офриниону и у Тимбри.
7. Хисарлик (Троја).
36

У археолошкој и преисториској науци је утврђено мишљење да је стари Илиос стајао на
узвишењу Хисарлику (recte Asarlik), где има 9 насеља у хронолошком реду, од краја неолитског
доба до краја античког века. Делови човечијих костура откривени су у ранијим насељима, које
једно од другог заостаје на стотине, чак на хиљаде година, зато држимо за умесно да поделимо
овде остеолошки материјал и према културним слојевима. Тако мислимо исправити недостатак
R. Virchow-a, који је сувише мало важности приписивао хронолошком реду, као и прегледности у
подели материјала. Да олакшамо посао у трећем делу наше расправе и да буде она прегледнија,
узимамо остатке костура из Хисарлика и Ханај-Тепе (В) као једну целину и означавамо ове
костуре текућим бројевима.
с. Прво насеље (са 3000 до са 2500 пре Хр.).
Н. Schliemann нашао je године 1872 на природном тлу тројанске акрополе а у гробу који је
био саграђен од три плоче, у дубини 15,5 m. две троножне урне са дршкама. које су престављале
један груб рад без грнчарског кола. Урне су биле напуњене пепелом од спаљеног човека и у
једној лежао је још скелет једног фетуса. Пошто је Н. Schliemann констатовао спаљивање лешева
и у доцнијим насељима на Хисарлику као и у новом Илиону он је био мишљења да се тај начин
сахране задржао кроз све векове од неолитикума па све до доба римских царева V. 22—23. Из
првог насеља немамо на жалост, осим неколико костију поменутог човечанског фетуса, никаквих
телесних остатака старих Тројанаца. Према мишљењу Aretaios-a био је фетус сахрањен кад му је
било 6 месеца и његове кости су имале ове димензије: os humeri 31 mm., ulna 28 mm., radius 26
mm., os femoris 36 mm, tibia 29 mm., можда потиче пепео на дну троножне урне од спаљеног леша
мајке овога фетуса, која је пo мишљењу Aretais-a умрла при порођају.
Из разлога кoje смо већ споменули костури из слoja (В) на Ханај-Тепе потичу по свој
прилици из времена првог насеља на Хисарлику.
d. Друго насеље (са 2500—2000 пре Хр.)
Исте године кад и поменути фетус пронашао је К. Schliemann међу рушевинама једне куће
у другом културном слоју у дубини од 14 м. земљано посуђе, бакрене ексере, игле од слонове
кости, врхове од копаља, а у пелелу исте куће прилично сачуван женски костур. Код њега су
лежали ови предмети; један прстен и три минђуше од злата, једна копча за одело од електрона.
Судећи по боји кости и постојећем положају костура, дотична особа погинула је у ватри. Из слоја
(В) на Ханај-Тепе имамо већ 6 скелета описаних, дакле, треба да буде ова лубања у реду
преисториских скелета означена са .No 7. И ако је много оштећена, ипак је било могуће за њу
утврдити следеће мере и индексе: ND=180,5, NŠ=149, VU=118, MiŠČ=93, MHV=522, VL=104?.
VOD-28,5, ŠOD=38, VN=48?, ŠN=23,3, DARg=16, IDŠ=82,5, IO=75,0. IN=48,5.
Ова преставница жена из прастарог тројанског града, а из друге половине друге хиљаде
пре Хр., била је брахикефална; лубања наличи у norma facialis и occipitalis готово на куглу. У
norma verticalis преставља контура лубање широк овал на којем су tubera frontalia више истанута
но tubera parietalia. Norma facialis показује, да је лице сразмерно мало, ниско и нежно, али да оно
некако не стоји у правом односу са великим, спљоштеним и високим можданим оклопом. Однос
димензија носне дупље пружа мезорин облик; непце је узано (лептостафилино), зуби су велики,
горња вилица изгледа сразмерно јака и врло прогнатна, што нарочито наглашујемо.
е. Шесто насеље = Хомерова Троја (са 1500—12001) пре Хр.
На рушевинама велике куле из другог културног слоја на Хисарлику, а испод храма
богиње Атине, откопао је год. 1873. Н. Schliemann у дубини од 7—8 м. једну ватром разорену
кућу ca осам малих простора. У близини њеној постојао je један олтар особите врсте. У кући
самој као и уз кућy налазила је се множина људских костију и међу њима привлачила су пажњу
37

два костура, који су имали на глави остатке шлемова од бакра, а уз један скелет лежало је још
једно велико бакарно копље V. 25. Вероватно потичу ови скелети од у боју погинулих војника.
) Разлоге због којих не можемо усвојити датирање W. Dörpfeld-a односно доње хронолошке
границе VI. насеља на Хисарлику (1000 пре Хр.) навели смо већ у уводу.
1

Костур No 8. припадао је младоме човеку са лубањом ''von sehr edler dem Anscheine nach,
griechischer Bildung''. као што ce изражава R. Virchow V. 30. Од свију лубања на Хисарлику имала
је ова највећу дужину и најмању ширину, па зато изгледа њен облик необично узан —
субдолихокефалан. Мере и индекси: ND=195, NŠ=132, VU=113, MiŠČ=90, MHO=521, VL=106,
VLm=61, VOD=30, ŠOD=39, VN=49(?) ŠN=23,5, DARg=14, IDŠ-67,6, IN=47,9.
Озго погледана (norma verticalis) преставља теме са оближњим костима један врло дуг и
спреда неколико сужен овал; у norma temporalis даје лубања спуштену линију темена. Tubera
parietalia су толико развијена, да није потребно помишљати на какву абнормалност и
претпостављати синостозу као узрок долихокефалије; још боље су развијена tubera frontalia. С
преда је чело доста ниско и приметно косо. У norma occipitalis изгледа геометриска контура
донекле слична петоугаонику са неколико конвексних страна. norma facialis показује леп, пун
свод лубање, узано и умерено високо лице, лепторин нос и јаку spina nasalis, што би престављало
маркантну профилацију носа. Processus alveolaris горње вилице је кратак, мало напред истакнут,
али ипак ортогнатан; зуби су у опште доста малени.
Костур No 9. Од њега је сачувана лубања и највероватније један os femoris, као телесни
остаци млађег, али већ одраслог човека. Облик лубање изгледа нежан и као да има многе женске
црте. Перзистенична sutura frontalis има грубе вијуге и зупце, горња пак вилица пада у очи због
јаке прогнатије. Антеропостериорни пречник је краћи него код лубање N° 8, али има зато њена
највећа ширина већу меру, и однос ових димензија даје долихокефални облик. Мере и индекси:
ND=191, NŠ=142, VU=113, MiŠČ=99, MNO=537, VL=106, VL=66, VOD=30, ŠOD=39, VN=49,
ŠN=25(?), DARg=16, IDŠ=74,5, IO=76,9, IN=51,0.
Tubera frontalia, и ако су приметљива, нису добро развијена, као ни надочни рубови
(margines supercilliares). Чело je неколико косо и ниско, а однос између дужине и висине лубање
показује хамекефалију, као и однос димензија носа мезорни облик. Корен носа је широк, и носне
кости претпостављају исто тако широко слеме носа. Processus alveolaris горње вилице мери 16
mm и косо је напред истурен као и код доње вилице. На бутњачи нема главице услед постхумног
слома, но ипак мери највећа дужина од краја trochanter major до удубљења condylus internus 39,5
mm. Пада у очи на овој кости нека сплоштеност, особито на доњем делу соndylus-a и на горњем
делу диафизе. Овај је костур вероватно мушки.
Костур № 10. Очувана је само лубања без доње вилице. Открио ју је H.Schliemann у једној
великој урни, које су се чешће налазиле у 6. и 7. насељу на Хисарлику и које су обично
садржавале само остатке од пепела; уз лубању је лежала једна бронзана игла. Ова лубања је
најмања од свих познатих из преисториских насеља на Хисарлику. Њене кости су фине и
претпостављају у целини главу вероватно једне младе жене пријатних црта и грационог облика.
Поглед на теме (norma verticalis) много подсећа на лубању No 9, а контура преставља нздужен
овал; tubera frontalia много сведена и истакнута. Мере и индекси: ND=188, NŠ=134(?), VU=111,
HOČ=505, VDŠ==71,3. — Чело је ниско и глатко изнад очних дупља. Линија повучена преко
темена у антеропостериорном правцу изгледа извучена и мало сведена. Потиљак је извучен у
доњем делу горње површине. Ова, вероватно женска, лубања је хамекефалиа.
8. Закључци R. Virchow-a o племенској и народној припадности
преисторијских Тројанаца на основи остеолошких остатака.
Из детаљног описа телесних остатака старих Тројанаца дошли смо до уверења, да кости
десет преисторијских особа према својим особинама могу послужити за етнолошке сврхе и према
38

томе смо средили материјал. Код Virchow-a пак има у главном етнолошку вредност само 5
лубања и на овима оснива он своје главне закључке. Он упоређује лубању костура .№ 7 из 2.
тројанског насеља са оним трима лубањама из Хомерове Троје, при чему му још и ово посао
отежава, што не припадају све једноме полу.
Највећу важност код ових хронолошких паралела полаже R. Virchow на краниски индекс и
констатује, .да је према лубањи костура N° 7 требало становништво 2. тројанског насеља да буде
брахикефално, док показују лубање костура N° 8, N° 9 и N° 10 становнике 6. насеља као
долихокефалне са обележјем перзистеничког чеоног шава.
Међутим у постављању ове хипотезе смета га то, што Тројанце 1. и 6. насеља везује
особина прогнатије, и ако их краниски индекс стигматизира као алофилне. Но R. Virchow својим
окретним изразима и лакоћом стила прелази преко ове тешкоће, прелази преко појаве прогнатије
и не приписује јој у овом случају никакве веће етнолошке важности. Он ју је покушао објаснити
на све могуће начине као патолошке феномене а највише као индивидуалне варијације, не
признавајући јој право расног обележја.
Према краниолошким остацима, а у погледу главног облика можданог оклопа (indices
cranii), наличи R. Virchow-y становништво 6. насеља на Хисарлику на оно нз Офриниона у VI. и
V. в. пре Хр., док би се становништво 2. насеља на Хисарлику приближавало ономе, које је
сахрањивано у некрополи Офриниона за доба римских царева као и модерним анатолским
Грцима између реке Сангариоса и Мраморног Мора. Овим анатомским сугласицама противурече
несугласице у погледу облика лица: на једној страни одликују се становници античког
Офриниона као и модерни Грци из Битиније лепторинијом и хипсиконхијом, а на другој страни
пак показују односи између лубањских димензија становнике 2. насеља на Хисарлику као
мезорине и хаменкохне. Уз то су старе тројанске лубање лептостафилине и прогнатне.
Као што смо напоменули, R. Virchow je био врло богат у изразима, био је добар говорннк и
стилиста, па и код одређивања народне припадности преисториских Тројанаца према
споменутим остацима излаже многе могућности и евентуалности. На једној страни говорио му
чести налазак отвореног чеоног шава на лубањама из Хисарлика као ''ein gutes, vielleicht ein
sicheres Zeichen arischerAbkunft'', на другој страни опет буни нашег антрополога тероморфни
trochanter tertius и processus trochlearis ossis humeri. Te абнормитете доводи аутор у везу са
вероватно појачаном радњом дотичних мускула, којима би имале бити подвргнуте поменуте
кости војника услед употребљавања оружја и напрезања тела. Несавршеност и недостаци
примитивног и несавршеног каменог и бронзаног оружја као да је тражила од војника
потенцирану акцију мишића, што доцније у доба гвожђа и савршенијег оружја није било
потребно.
Ипак признаје R. Virchow, да он није у стању казати критеријуме, је ли једна лубања
аријска или семитска или хамидска, ако је непознато њено порекло1). У погледу географске
поделе краниолошких типова налази R. Virchow, да се приближује становништво преисторијских
културних слојева на Хисарлику више јелинима него икоме народу у сусеству Троаде.
) R. Virchow, Alttrojanische Gräber und Schädel, стр. 45: ''Zu meinem grossen Bedauern bin ich ausser
Stande anzugeben, an welchen Merkmalen man mit Sicherheit zu erkennen vermag, ob ein gewisser
Schädel, dessen Herkunft unbekannt ist, ein arischer oder ein hamitischer sei. Der ''Kaukasische Турus''
erweist sich immer noch als osteologisch mehr zutreffend, als der arische, aber in ihm begegnen sich die
verschiedensten Formen der Schädelkapsel, und wir müssen sehr zufrieden sein, wenn es uns gelingt, sie
landschaftlich oder, wenn man will, geographisch in eine gewisse Beziehung zu setzen''.
1

После дугог и мучног описивања, упоређивања и неодлучног колебања у својој студији
изгледа да R. Virchow најпосле ипак нагиње мишљењу, да су били преисторијски Тројанци
ариског порекла.

39

III. Анатомске и морфолошке особине преисторијских Тројанаца
не претпостављају ксантдолихокефалију.
We must learn the methods and grammar of the
physical anthropology by its relation to historical facts.
Flinders Petrie, 1906.
Први део наше расправе је показао да модерна историја, палеолингвистика и археологија
говоре заh аријску припадност старих Тројанаца. У другом делу или се колебљиво нагиње истој
такој мисли или је све мање наде да ћемо бити у стању антрополошким срествима решити
постављено питање. Ово изгледа тим критичније по нас што смо у уводу обећали да ћемо баш
помоћу поменуте природне науке унети мало светлости у таму преисторије егејског света. Тако
смо дошли после претпостављања свих могућности до дилеме да су између телесних особина и
језика једног народа постојали извесни односи корелације и зависности или да се оваква питања,
као што је ово наше, у опште не могу решавати. Дакле треба да је једноме језиковноме идиому
одговарао и један извесан физички тип, извесне расне особине носиоца тог језиковног идиома и
обратно.
Оваквом етнолошком закону противе се признати преставници физиоетнологије,
палеоетнологије и антропогеографије као R. Virchow, F. Ratzel, M. Winternitz, P. Kretschmer и још
многи други.1) Сам R. Virchow држи појам раса за нешто неизвесно, нешто магловито, што се не
да тачно дефинисати и објаснити.
) Ови погледц наведени су и у делу: М. Winfernits, Wass wissen wir von den Indogermanen?
(Sonderabdruck aus den Beilagen zur ''Allgemenen Zeitung.'' .No 238. 239, 246, 252, i 253 vom 20., 21.
u. 29. Oktober und 5. u. 6. November). Минхен 1903. стр. 7—12.
1

У доба победе национализма — критикује R. Virchow — свака мала нација хоћe да
преставља посебну расу а међутим нема ни једне националне расе, која не би била по
миграцијама и појачавањима из туђине добила своју формацнју.
На антрополошком конгресу у Линдау год. 1899. R. Virchow изјавио је чак ово:1) ''Die
Frage der Nationalität ist anthropologisch gar nicht zu behandeln..... Fehlt die Sprache, so hört die
Untersuchung der Nationalität auf.'' — Особито одлучно, чак драстпчно, побија F. Ratzel вредноот
остеолошког материјада за историјско-етнолошке сврхе: „Маn kann von keinem Menschenknochen,
der in der Erde gefunden wird, sagen: diesen Knochen hat einem Glied dieses Volkes angehört und er
kann nach seiner Beschaffenheit von einem anderen unmöglich stammen. Es bestehen uns bisher gar
keine Aussichten, das, die Wissenschaft vom ''Menschen jemals zu derart Antworten befähigen wird. 2)
1
2

) М. Winternitz, op. с. 9.
) М. Winternitz, op. с. 9.

Најпосле M. Winternitz3) негира сваку корелацију између физичких и језиковних особина
народа, напосе код преисториских Аријеваца одриче антропологији свако право учествовања при
решавању историјских и палеоетнолошких проблема: ''Hingegen hat die Sprache mit der Rasse gar
nichts zu tun; Menschen können zu einer Rasse gehören und die verschiedensten Sprachen reden.
Ebensowenig hat die Kultur etwas mit der Rasse zu tun. Menschen derselben Rasse können eine halbe
Kultur besitzen oder auch noch ganz auf den niedrigsten Kultursturen stehen... Erstens ist es klar, dass
die Anthropologie in der Frage der Urheimat gar nicht mitzusprechen hat, weil diese Wissenschaft sich
nur mit Rassen beschäftigt, die Indogermanen aber gar keine Rasse bilden. Die Frage nach der Herkunft
uad dem Ursitze der blonden. und langköpfigen weissen Rasse hat mit der Frage nach der Urheimat der
Indogermanen, d.h. der Völker, welche indogermanische Sprachen reden, gar nichts zu schaffen. Es sind
dies zwei ganz verschiedene Fragen, von denen jede für sich beantwortet. werden muss."
40

3

) M. Winternitz, op. c. 10, 18.

Ако би дакле ови аукторитети имали право, онда ми заиста не би могли достићи жељени
циљ наше расправе, наиме, неби могли одговорити на питање, јесу ли били стари Тројанци
Аријевци (Индоевропљани) или не.
Већ самим решењем специјално нашега случаја могли би изнесене погледе R. Virchow-a,
F. Ratzel-a и М. Winternitz-a показати као неумесне и нетачне, али ћемо у опште приметити што
шта против њихових погледа. Прво ови научници претерују у овој ствари и постављају задатке
појединих научних дисциплина одвише ексклузивно и паралелно, као да ове не стоје ни у каквој
зависности и укрштању. Тешка преисторијска и палеоетнолошка питања не могу се решити само
једним начином, само једностраном стручном спремом, већ само на широкој оонови и помоћу
више научних дисциплина. Нема ту шаблонског начина преписивања и регистровања, већ сваки
случај тражи свој нарочити метод. У неком случају игра већу улогу лингвистика и археологија, у
другом физичка антропологија, у трећем опет најстарији писани извори које ваља тумачити као и
традиције у колико наравно стоје у вези са каквим проблемом. Са задовољством констатујемо да
на пр. модерни индогерманиста R. Meringer управо физичкој антропологији приписује главни
значај у решавању питања о пореклу и праседишту Аријеваца. 1)
) R. Meringer, Indogermanische Sprachwissenschaft, Лајпциг страна 148. ''Nur mit Hilfe der
physischen Anthropologie sowie der Prahistorie, die aber beide heute noch mit grossen häuslichen
Schvierigkeiten zu kämpfen haben, kann es einstens gelingen, eine befriedigende und begründete Antwort
auf die Frage nach der Kultur und der Ursitzen der Indogermanen zu erlangen. Die Antwort welche die
Sprache allein gibt, kann nicht befriedigen..
1

Fr. Ratzel у великој је заблуди кад мисли, да је физичкој антропологији задатак: да из
појединих костију погађа народност њихових некадашњих носиоца. Испитивањем појединих:
људи и појединих костију бави се медицинска анатомија, а не физиоетнологија, која посматра и
тражи заједничке физичке особине народа у маси.2) Што се тиче R.Virchowa још један пуг
понављамо оно, што смо раније имали прилику о њему казати, наиме да се одликовао као добар
анатом и патолог, али да је у погледу етнологије и историје показао мању вредноот..
2

) Н. Жупанић: Мисли о Физиоетнологији, стр. 145, 146. Београд 1909

Колико се пак показао способан за решавање преисториских и палеоетнолошких проблема
Јеладе и Егеје и специјално нашега питања, за то нека послужи као доказ следећи пасус из једног
његовог етнолошког дела:3) ''Aber wer kann den Beweis liefern, dass alle Arier hellfarbig blond,
blauäugig und langköpfig waren? Warum waren denn schon die alten Römer so sehr erstaunt über die
körperliche Erscheinung der keltischen und germanichen Stämme, mit denen sie zuerst in Berührung
kamen. Und wer sagt uns, dass die Hellenen ein blauäugiges und blondhaariges Volk waren?''
3

) H. Virchow, Die Urbevölkerung Europas. Берлин 1874, стр. 33.

Место даљег одговора R. Wirchow -у упућујемо читаоца на наше већ публиковано дело о
историској антропологији балканских народа, где смо показали какви су били аријевски народи
првобитно и како су губили на југу Европе своје првобитно расно обележје.1)
) Н Жупанић, Систем историјске антропологије балканских народа. (Одштампано из ''Старинара''
(Н. Р.) II,, III.). Београд 1909. — Iäem, Ka историји промене спољашности балканских народа
(одштампано из ''Старинара'' Н. Р. IV.). Београд 1910. стр. 1—22.
1

41

Што се пак тиче специјално спољашности самих Грка, навешћемо њихов детаљни и лепи
опис од физиогномичара Полемона.2) (de Graecis et eorum genere puro), кога треба да познаје не
само један ауторитет у антропологији, већ свако ко се озбиљније бави историском
физиоетнологијом. Најпосле показао је М. Winternitz својим горе изнешеним погледима о
антропологији, да нема правог појма о њеним задацима и методима, и да се баца на њу камењем,
зато што је немоћан да је схвати. М. Winternitz пре свега не зна да треба правити разлику у
физичком погледу између Аријеваца у преисторијско, античко, средњевековно и модерно доба,
да треба разликовати чнсте Аријевце од аризованих варода.
) Polemon, de physiognomonia liber, cap. XXXV.: Graecorum formas describam, сum formae eorum
purae sunt neque ullum genus iis permixtum est. Estenim populus terrae suae participesque habens, cum
dudum peregrini inter eos crebruerint, quia homines eos eorumque terram adamabant sive ob eorum vitam
commodam eorumque temperamentum et aëra moderatum sive quod litteras eorum pulcrosque mores et
instituta cupiebant. Ji sunt Argi, Corinthi (?) et aliorum oppidorum incolae. Est autem purua Graecus
moderatae inter longam et brevem, latam et angustam staturae et erectae, pulcrae faciei et vultus, coloris
albi rubedine mixti, mediocriter cornosus moderatis manibus et cubitis praeditus, vigil, celeriter discens
nec parvi nec magni capitis cuius in collo crassitudo et fortitudo, crinis mollia ruber сum crispus tum
pectinatus et rectus, facies quadrata, labrum tenue, nasus rectus moderatus, occuli humidi charopi valde
mobilea multum luminia continentes. Hic typus graecus purus est.
2

И ако је данас корелација између језика и физичких особина Аријеваца таква да је тешко,
у извесним случајима, чак немогуће, из физичких особина закључивати о језику и обратно; није
то било тако пре 2, 3 или 4 хиљаде година. Зацело после велике сеобе народа крајем античког
века, помешали су се Аријевци са разним алофилним племенима у Азији и на југу Европе, тако
да не представљају више једну физички хомогену целину, један више мање чист расни елеменат.
Али и данас још неби имао физиоетнолог одвише тешкоћа да разликује по анонимним
остеолошким остацима на пр. Швеђане и Данце од Сицилијанаца или Срба, али дакако само у
случају кад би били костури сакупљени у већим масама. Тежи би већ био такав посао, кад би
хтели међусобно разликовати Данце, Пољаке, северне Немце и северне Французе, јер имају врло
много заједничких расних особина. Свакако пак имају модерни европски Аријевци као целина
толико заједничких црта у самотолошком погледу, да је махом могуће распознати 1) њихове
скелете од негарских, малајских или јапанских. Као што ћe мо видети отприлике исто тако
крупне разлике постојале су у преисторијско и протоисторијско доба између Аријеваца и
аутохтона јужне Европе.
) Живописно је преставио антрополошке разлике L. Wilser поводом поделе људскога рода на расе:
''Stellt man einenn Nordländer mit milchweisser Haut neben einen kohlschwarzen Neger, einen
siebenfüssigen Bosnier neben einen Akkazwerg, einen schmalschädeligen Australier neben einen
kugelköpfigen Lappen, einen plattgesichtigen Buschmann neben еinen Вeduinen mit kühn
geschwungener Adlernase, eine goldlockige Schwedin neben ein rosshaarmähniges Burjätenweib, so sind
die Gegensätze so gross, die Unterschiede so augenfällig und handgreiflich, das sie auch von
Kurzsichtigsten nicht übersehen oder in Abrede gestellt werden können. — Angesichts der äuseren
Erscheinung, des vielgestaltigen Wuchses und der in tausenderlei Schattierungen schillernden Farben die
Gleichheit aller Menschen behaupten zu wollen, wäre Wahnsinn.'' (''Die Rassengliederung des
Menschengeschlechtes.'' Politisch-anthropologische Revue, V. Jahrgang, No 7. стр. 387. Лајпциг 1906.).
1

9. Корелација између физичког и језиковног идиома
аријевских народа.
Да опет пређемо на предмет наше расправе, и поново нагласимо своје мишљење о
корелацији или везама између физичких и језиковних особина, што смо већ изнели говорећи о
42

историјској антропологији Балканских Народа. Том приликом је показала анализа аријевских
народа на југоистоку Европе да су заиста састављени из разних расних елемената и да су се у
доба од свог доласка на југ па до данас телесно променили. Но помоћу историјских извора и на
основу фосилних телесних остатака, дало је се утврдити, да су се аријевски народи у време свог
доласка на југ, као и пре одликовали извесним специфичним обележјем у физичком погледу, које
је било свима заједничко и које се још данас готово чисто сачувало код скандинавских Нормана,
код Данаца и донекле чисто у Британији, северној Немачкој и северозападној Русији. И ми смо на
основу изнешених факата у већ споменутој расправи стекли убеђење, да је у старијим временима
алувијума језиковном хомогенитету народа одговарао и хомогени корелат у соматолошком
погледу, тако да је пре тисућа година извесним језиковним групама у главном одговарао и
извесни расни елеменат1).
1

) Н, Жупанић, Систем историјске антропологије, стр. 90.

Још у доба велике сеобе народа почетком Средњег Века, карактеришу писци2) и
остеолошки остаци3) Словене, готово као и античка литература Јелине4) херојског и ранијег
историјског доба, наиме, да су били велики по расту, долихокефални, плавокоси, модрооки и
беле коже са роза инкарнатом.
) Idem, Систем историјске антропологије, сгр. 72—76.
) Idem, Систем ист. антропологије cip. 47—50. — У анатомском и морфолошком погледу се у
нашој расправи нисмо могли позвати на конкретан остеолошки материјал Јутословена раног
Средњег Века, јер није ни постојао, односно није био приступачан или ни публикован; но физиоетничке особине костура нађених у старословеначким гробовима у Крањској (Бохињ, Блед), које је
откопао W.Šmid, (''Altslovenische GräberKrains. Љубљана 1909) потврђују наше тврђење о
спољашности Словена за време њиховог доласка на југ: да су на име били у главном велики и
долихоидни. [N. Zuраnič, Staroslovenski grobovi in materijalna kultura. (Slovenski Narod, let. XLII., №
184; Priloga од 14. VIII. 1909) Љубљана 1909].
4
) Idem, Систем истор. антропологпје, cip. 49, 50.
2
3

Ксантодолихокефално обележје Јелина и Словена утврдили смо и код Трачана 1) као и код
Илира2). Исто можемо доказати за све аријевске народе у колико су долазили у додир са Грцима
и Римљанима и у колико нам је могла античка лнтература обележити њихову спољашност за
време њиховог доласка на југ или још из времена њиховог боравка на северу Европе.
1
2

)Idem, Ka истор. промене спољашности балканских народа, ст. 11.
) Idem, Систем истор. антропологије балканских народа, 15—17.

Нарочито лепо описује Тацит Германце, који су још и данас у соматолошком погледу
најчистији репрезентанти Аријеваца: ''Ipse eorum opinioni accedo, qui Germaniae populos [aliis)
aliarum nationum conubiis infectos propriam et sinceram et tantum sui similem gentem extitisse
arbitrantur, und et habitus quoque corporum, quamquam in tanto hominum numero, idem omnibus:
truces et caerulei occuli, rutilae comae, magna corpora et tantum ad impetum valida, laboris atque
operum non eadem patientia, minimeque sitim aestumque tolerare, frigora atque inediam caelo solone
adsueverunt (''Germania'', cap. 4).
Слично нам преставља Ammianus Marcellinus, XV, 12 Гале (Келте) као велике беле и
црвенкасто плаве: ''Celsioris staturae et candidi paene Galli sunt omnes, et rutili luminumque torvitate
terribiles.''
Плава комплексија ресила је и Хиспанце (Kелтибере) као што пише Calpurnius Flaccus
(declam. 2.): ''rutili sunt Germaniae vultus et flava proceritas Hispaniae''.

43

Споменути већ Ammianus Marcellinus (31, 2, 21) преставља нам и еранске Алане (Јасе),
чији потомци живе још и данас на Кавказу под именом Осета, као народ висок, леп, умерено плав
и страшног погледа.
Још у VI. веку по Хр., дакле, почетком Средњег Века, могао је византиски историограф
Прокопије писати о Готима да су били махом беле коже и плаве косе,
(овакав прекид је и у књизи, а бројеви страна су у реду)
de bello vandalico I, 2:
  
, , .
 ,
 ,
.
Ми смо у стању навести још неколико аријевских народа са наведеним физичким
обележјем, али напуштамо то, јер се већ из споменутог може јасно видети оно што смо
претпоставили, наиме, да су Аријевци у старо доба сачињавали крвно хомогени скуп племена и
да је било ово обележје нераздружљиво од аријевских језика. Шта више, заједнички изглед
спољашности аријевских народа толико је у античко доба падао у очи, да су нам могли писци
оставити генерални опис Аријеваца, док су још боравили на северу Европе чистокрвни, и док
није била наступила у њима после доласка на југ временом телесна метаморфоза. Полемон на
име пише ово: de physiog'nomonia liber, cap. XXXII.: Scias plagae septentrionalis incolas esse longos
albos rubris capillis occulis glaucis aspero tactu cruribus crassis corporibus spissis obesis, carnibus
teneris ventribus ingentibus praecipiti iracundia et deliberatione esse, deinde inconsiderantiam
sinceritatem et discendi difficultatem habere 1).
1

) Пошто је нама изгубљен грчки оригинал Полемона, доносимо и Адамантијеву парафразу о
истоме предмету,
ΩΩΩ В, 31: '<>
, , , ,
, , , , ,
, ;.
Ha сличан начин описује народе на северу Европе Хипократ1) у V. веку и Аристотел2) у
IV. в. пре Хр., а према опису у Хомеровим еповима Јелини у херојско доба били су већ у другој
половини II тисуће пре Хр. припадници плаве комплексије, — јер постанак саставних елемената
Илијаде пада већ у ово доба.
) Hippocrates,  Ω IΩΩ, § 5—7.
) Aristoteles, Problematum sect. XIV. ( 14 —  ПЕРI KPAEI) и sect. XXXVIII.
(. . H, 14 —  ПЕРI XPOAN).
1
2

Наведени генерални опис пак има тим већу вредност и вероватност, што Грци и Римљани
нису познавали антропологије у нашем модерном смислу, и ово место је записано без сумње
спонтано и објективно без сваке научне спекулације.
Овај закон корелације између физичких и језиковних особина Аријеваца, у колико се
протеже на доба њиховог заједничког борављења пре друге тисуће северно од поменутог горског
44

појаса, не базира истина на некаквом савременом опису, јер такав у опште не постоји, али ипак
можемо поставити такав закон, пошто он следује као нешто непознато из познатог, као још
неформулиран закључак из познатих и реалних премиса.
До овога закључка смо дошли на основу математичког аксиома: какви делови таква
целина, каква целина такви делови. Кад су дакле сви аријевски народи у доба доласка на југ, у
колико то знамо из описа, били ксантодолихокефалци и тек на југу модификовали ово расно
обележје, онда су у толико чистији припадници ксантодолихокефалије били на северу одавде, а
пре доба досељења на југ које је почело по свој прилици у првој половини друге тисуће пре Хр.
Шта више ми можемо тврдити да су Аријевци били ксантодолихокефалци не само у другој већ и
у трећој тисући пре Хр., пошто нас искуство учи да се у алувијално доба земљине историје по
себи не стварају нове расе нити мењају постојеће, ни на који други начин осим крвним мешањем
различитих раса. Међутим непознате су нам миграције народа са југа на европски север, већ само
обратно од севера на југ, зато и можемо констатовати за норманске земље чињеницу, да су
остали у краниолошком погледу (index cranii), па без сумње и у погледу осталих особина, исти у
физичком погледу од неолитско доба до данас.
Изнесена факта н описи аријевских народа дају право да тврдимо ово: Аријевским
језицима у време борављења њихових носиоца. на европском северу, као и извесно доба после
доласка на. jyă, све тамо до пада античког света, одговарао је у главном један хомоген физички
тип, који карактеришу велики раст, долихокефалиа и ортогнатна лубања, равне екстремитетне
кости, ружичасто бела кожа, плава коса и модре очи; и у о6ластима где је било оваквих телесних
особина. било је сигурно аријевског говора, аријевског народа..
Са особитим задовољством наглашујемо, да нам се већ у првој половини II. тисуће пре
Христа потврђује тачност наше тезе о корелацији физичких и језиковних особина народа. Кад
писани извори још давно ћуте о аријевским народима, јавља се у предњој Азији модро око да нам
послужи место историјских докумената и разјасни таму аријевске протоисторије на југу. Из
архиве нађене у Tell-el Amarni (ca 1430 до 1385 пре Хр.), а писане асирско-вавилонским
алфабетом, дознајемо да су египћански владаоци узимали митанске принцезе за жене (Н. 87, 88).
Тако је пошла крајем XV. в. пре Хр. модроока ћерка Месопотамије, Tiji1), за Фараона Аменофиса
III. (са 1428 до 1392 пре Хр.) и постала мајка Аменофиса IV. (са 1392 до са 1375). Приближно у
исто доба помињу се (Н. 98) у Палестини модрооки Аморити. И то модро око са севера било је
знак, да је било средином II. тисућа пре Христа у предњој Азији аријевских говора и да су биле
већ прешле авангарде Аријеваца поменути планински бедем и доспеле на топли југ.
) Портрет краљице Тији одскаче од конвенционалне египћанске уметности, особито од вајарских
престава владаоца истог доба, коју појаву историја уметности не може како треба да објасни. Ми
мислимо, да она стоји у вези са расним обележјем краљице Тији, о чему ћемо другом приликом
опширније проговорити.
1

После пада семитске дннастије, којој је припадао славни Хаму-раби (1958—1916), дошли
су на вавилонски престо Касити, пза којих се први пут јављају (Н. 72.) тамо аријевске речи у
XVIII. и XVII. веку пре Хр. Имена каситских владалаца звуче страно и Вавилонци су осећали
њихово владање више као притисак од стране туђинаца. На тај је начин разумљиво, кад
асириолози и друге палеолингвисте налазе нека имена каситских краљева и богова као еранска:
бог сунца се звао поред Sach и Surias као и у санскриту; богињи снежних планина је било име
Simalia (упор. eran. Zhima == снег, или инд. hima у номенклатури Хималаја); најпосле постојало
је тамо једно божанство Assar-amazes, што значи исто као Ahuramazda.
У обиму хетитске државе, где је спадала некако од епохе Tell-el-Amarna и област Kasvaden
(Кападокија) као и Палестина, било је (Н. 98) исто тако еранских језиковних елемената (на пр.
Aradchida).
Најпосле спомиње египћанска историја (Н. 97—98) у другој половини XIV. века (1320 пре
Хр.) имена аријевских народа у предњој Азији, ако заиста треба под Dardi разумети бар даљне
45

сроднике илирских Дарданаца и под Javan јелинске Јонце. Ова два народа убраја египатски епос
Pentaur међу ''народе са краја мора'': Luk (Ликијци), Dardi (), Môzu (Мизијци?), Javan
(Јонци), Pidasa (Пизиђани), и Karkaš или Kaškaš (што упућује на асирске Каске, које су Грци
називали Колхицима) који су се народи као савезници хетитског краља тукли против Фараона
Рамзеса II. (1324—1258) у чувеној битци код Кадеша на реци Оронтесу.
10. Преистoриски Тројанци нису били Аријевци
већ један народ са негроидним цртама.
Већ код прве појаве Аријеваца на југу, потврдила је историја тачност нашега закона
зависности расних особина од језиковних. За то можемо с тим већом сигурношћу прећи на
решавање тројанског преисториског проблема и применити наш принцип колерације на ондашње
прилике.
Ако су били преисторијски Тројанци један аријевски народ, као што то тврде разни
историчари, лингвисте и археолози, онда треба да имају телесни остаци из тројанских културних
слојева и аријевско расно обележје, треба да претпостављају један народ високог раста,
долихокефалне и ортогнатне лубање и светле комплексије. Ма да је R. Virchow, који је имао у
руци ове остатке, мерио и описивао их, ипак није могао ничег ни приближно тачног и
дефинитивног закључити и у тој неизвесности показивао је ипак склоност за аријевску
припадност; ми пак на супрот томе тврдимо, да преисторијски становници Троаде према нашем
тумачењу описа њихових костура, нису били Аријевци у енеолитско и премикенско доба.
Напротив преисторијско становништво Троаде припадало је једној посебној народносној
групи са извесним негроидним особинама и они нису имали ништа заједничког са Аријевцима
нити у крвном нити у језиковном погледу.
За доказ ове тезе пропратићемо још једанпут преисторијске остеолошке тројанске остатке
критичким оком и испитивати и нагласити њихове етнолошке особине и етнолошку вредност.
Прво ћемо упоредити скелете у краниолошком погледу (index cranii, лице) и утврдити висину
раста према екстремнитетним костима, и затим трагати, шта би се дало казати о комплексији
преисторијских Тројанаца.
f. Краниолошке особине.
Од краниолошких особина узећемо најпре у претрес односе између највеће дужине и
ширине лубања, упоредићемо их по хронолошком реду, и то не само локално и хронолошки
ограничено, већ ћемо лубање са разних места Троаде и јужне Европе упоредити са истодобним и
разнодобним лубањама, а из преисторијских епоха. За тим ћемо уочити и испитати и етнолошку
вредност лица (особито горњих вилица) по истоме реду.
. Index cranii
У етнолошком проучавању преисторијских тројанских костура мора фетус из 1. насеља на
Хисарлику испасти из комбинације, јер нема развијених расних особина. Али су костури из слоја
(В) на Ханај-Тепе, према ономе што смо горе казали, на основу археолошког значаја његове
материјално-културне садржине, по свој прилици истодобни са Тројом (I) и престављају нам на
тај начин најстарије познате телесне остатке, који су употребљиви за етнолошке сврхе.
Из другог дела наше расправе види се, да имају лубање из слоја (В) на Ханај-Тепе
дугуљаст облик и да су били према њима Тројанци у првој половини III. тисућа пр. Хр.
долихокефални.
Ако нам преставља лубања из 2. насеља на Хисарлику у краниолошком погледу тадашње
становништво, онда је се имала извршити промена у преисторијским Тројанцима у току времена
од 2500—2000 пре Хр., јер је ова лубања брахикефална, док су биле оне старије дугуљастога
46

облика. Да пак брахикефалну лубању из 2. насеља на Хисарлику не треба узимати можда као
изузетну појаву варијације или можда патолошку појаву међу евентуално долихокефалним
становништвом Троаде и осталих јегејских области, за то имамо разлога. Тако су били на пp.
преисторијски Крићани (19 лубања) у последњој фази раног Минојског доба (Early Minoan III),
која је истодобна са Тројом II, по мерењу А. Mosso-a1): 22,22 % чисто брахикефалних, 35,63 %
мезокефални, док чиста долихокефалија (42,10 %) није износила ни половину целокупног
становништва.
1

) Angelo Mossa, Le origini della civilta mediterranea, стр. 328. Милан 1910.

Ако пак рачунамо лубање са индексима 78—79,9, тј. лубање више мезокефалије или како
би казао Ј. Ranke ''Mittelköpfe mit Hinneigung zur Kurzköpfigkeit'' ка брахикефалном елементу,
онда би отпадало на овај елеменат 36,15 %, дакле више од једне трећине. За доба живота, кад су
лубање покривене меким деловима, оне су округлије и треба кранијскоме индексу додати +2, да
се добије индекс главе (index cephalicus). У том случају би порастао број брахикефалних Крићана
у добу Троја II. на 36,84 %, дакле више но на трећину.
Ови краниолошки односи у јужној Егеји могу нам већ сами по себи потврдити уверење, да
су били и у 2. насељу на Хисарлику не само изузетно већ у множини као саставни део
становништва заступљени брахикефали, и ако вероватно у мањини. У време од 2500—2000
имала би се извршити промена у становништву Троаде и међу старије долихокефалце треба да су
се доселили брахикефалци. И сама norma frontalis лубање из Троја II као да нам илуструје ову
историју о удружењу двају расних елемената. У тој норми показује се лубањска контура преко
темпоралних испупчења, а нормална на сагиталној линији, несразмерно велика према узаном и
малом лицу. Ова лубања никако не може престављати један народ чистога типа, већ само мелезе
из једног брахикефалног и једног долихокефалног и долихопрозопног племена. За то је и индекс
доста низак (82), суббрахикефалан.
Од куда би се могао доселити брахикефалан елеменат у Троаду? То питање је поставио и
R. Virchow, 126, и казао, да би било најприродније помишљати на оближњу Тракију, откуда су
према античким писцима народи већ у протоисторијско доба прелазили Хелеспонт, као што се и
у модерно доба насељавају Арбанаси и Бугари на азијској страни Мраморног Мора и Хелеспонта.
Ну R. Virchow ce брзо сам повлачи и примећује, да нема ни почетка какве старе или још мање
преисториске антропологије и он сам (V. 126) сматра своју изјаву о импорту трачанске
брахикефалије у Троаду као ''еinе an sich mögliche, aber in keiner Weise durchgearbeitete Erklärung.''
Против могућности и вероватности, да су донели Илири1) и Трачани2) брахикефалију
говори разлог, што су била ова два народа Аријевци и тада још припадници
ксантодолихокефалије. Осим тога нема још никаквог доказа за то, да су већ у премикенско доба
Илири и Трачани били насељени на Балкан. Полуострву.
) Н. Жупанић, Систем историјске антропологије..., стр. 10—17, 87.
) Idem, Систем историјске антролологије, стр. 44,87. Idem, Ka историји промене спољашности
балканских народа, 10—11.
1
2

Најпосле би могли помислити, да су се брахикефалци вероватно доселили са истока у
Троаду, јер се сматра у првом реду Азија, особито њена централна област, као плацента
округлоглавих народа. Даље би говорило за азијско порекло брахикефалаца и то, што Троја II
показује велики напредак у културном развоју и томе напретку је могао свакако пре допринети
културно високо уздигнут исток, него тада још варварска Европа, која је примала од истока.
Ма од куда да су се од истока доселили брахикефалци у Троаду, било из централне Азије, било са
Кавказа, било са јерменске висоравни, свакакако су морали пре доласка у Троаду доћи у додир са
културним светом у сливу Еуфрата и Тигра, где су већ у III. тисући, па можда и у другој
половини IV. тисуће, постојале организоване државе и градови. Овом погледу би ишло у сусрет и
47

мишљење енглеског археолога и палеолингвисте А. Sаусе-а3), који тврди да добар део тројанских
старина није ни домаћег ни европског порекла, јер осим порцулана и слонове кости показују
многи предмети на један особит начин модификован утицај архајско-вавилонске уметности.
3

) Упореди увод ка делу: S. Schliemann, Troja, стр. XXI.

Добро насељене и обрађене земље од увек привлаче гладне номаде из пустиња и степа,
који их или пљачкају или стално заузму као господарећа каста. За то је природно да је плодна
Месопотамија, а особито сумеријска област, лебдела у вечитој опасности од стране Семита из
арапске пустиње и од стране монголских народа. Управо у сливу Еуфрата и Тигра треба да су се
у току времена помешали семитски и монголски језик и крв, меланобрахикефалија са
долихокефалијом. Таласи разних бурних сеоба могли су дохватити и Троаду са Егејом, где се
јавља брахикефалија према садашњим остеолошким остацима преисториског доба као доцнија и
слабије заступљена.
У расматрању о пореклу брахикефалије у Троади и Егеји непрестано нам долази на мисао
библиска прича о вавилонској кули, 1, XI, 1—9:
'. 2
 


 , .
4
 - ,
, 
. 5
  . 
 ' 
,  .
 , '
. 8
 ,

,

,  1).
) Наведено према издању: The old Testament in greece according to the septuagint Edited for the
syndics of the university press by Неnry Barclay Sweet. Vol. I. Cambridge (at the University Press) 1901.
1

Највероватније имала би ова прича о пометању језика да значи по свој прилици једну
пометњу народа у Месопотамији у вези са сеобама народа. Та пометња треба да је захватила
осим других предела предње Азије посредно или непосредно и Синсар (вероватно треба Синеар tanjel). Само настаје питање, кад је се могла једна таква узбуна десити ? На такво питање тешко је
дати тачан и прецизан одговор. Не би била искључена и једна миграција ограничена само на
предњу, особито Малу Азију, а проузрокована освајањем силног акадског краља Саргона (са
2500 пре Хр.), када су вероватно била планинска племена у горњој области Еуфрата и Тигра
упућена и присиљена на сеобу према западу. Освајањем земље аморитске на западу до мора ''где
сунце залази'' [Средоземно Море), постали су Вавилонци опасни суседи по слободу планинских
народа у области горњег Еуфрата и Тигра, са којима је без сумње Саргон и ратовао. Већ иза
акадске династије спомиње се (М 475) у Бабелу богиња Išchara. која је иначе познато божанство
Хетита.
48

Мисли се да је Саргон освојио и острво Кипар, пошто су тамо нађени вавилонски печатни
цилиндри првих акатских владаоца. Заједно са овим цилиндрима дошле су овамо (М 474) и
земљане фигуре богиње полног живота (Ninlil-Bêlit у Нипуру и Nanai-Ištar од Урука) и
проширише се одавде, по мишљењу Е. Меуеrа, на запад у област Егејског Мора, где су ово
божанство, које глорификује акт оплођења, особито пригрлили и поштовали.
Библијска прича о вавилонској кули изгледа да крије реминисценције на околности, које
су пратиле образовање велике семитске монархије од Саргона, чиме је коначно утврђена
превласт семитског језика и елемента над старим Сумерима. Саргон је заиста саградио и један
храм у Бабелу, а у Нипуру подигао је он и његов син Нарамзин (2470—2440 пре Хр.) огроман
храм на спратове — т. зв. ''брдску кућу'', — који је стајао на једној тераси од великих цигала. Ну
и ако је била акадска монархија велика и силна, она није била. етнографски хомогена и јако су се
показале центрифугалне силе, које су радиле на супрот нивелисању и централизацији народа од
стране владајуће династије. Још је Саргон доживео у својим последњим годинама један велики
устанак народа када су се дигле, како вели вавилонска хроника (М 475) против њега све земље и
опселе га у престоници Акад [Akkad).
И у случају кад би историска суштина библијске приче о вавилонској кули значила
миграцију народа после Саргона, то би се имала извршити свакако пре појаве Израиљаца у
историји, пре доласка Аврамова из Харана у Месопотамији у Канан.1)
) , XII, 1—5: 1 '
"
. 2

,,   . 4
'  .
 . 5
'.  .
 -
. .
1

Библија наводи овај излаз непосредно после приче o вавилонској кули.1) И егсегети св.
Писма у опште свршавају причом о вавилонској кули и пометњи језика у Синеару библијску
преисторију (4000—-2000 пре Хр.) и почињу нову епоху са Аврамом.2)
1
2

) , XI, 10-32.
) F. Grundig, Einheitliches Religionsbuch für evangelische Schulen. I. Лајпциг, 1885, стр. 10, 144.

То се прилично поклапа са модерним историјским истраживањима, према којима долазе
номадски Израиљчани, под водством Аврама, из пашњака између Ура у Халдеји и Харана у
Месопотамији у Ханан за време арапске династије у Вавилонији, и то за владавине чувеног
Хамураби-а,3) у XX. в. пре Хр.
) F. Hommel, датира владавину Хамураби-а око г. 1900 пре Хр. (''Geschichte des alten
Morgenlandes'', 48, 68), но ми пристајемо уз Е. Меуеr-а, који одређује Хамурабиу доба владавине
(1958—1916 пре Хр.)
3

Ово су преисторијско етнолошке комбинације на основу данашњег стања антрополошког
и археолошког материјала првих насеља на Хисарлику, које сматрамо ако не у детаљима
дефинитивно утврђене, оно бар као вероватно објашњење једне појаве. У случају да би једно
евентуално продужење раскопавања на Хисарлику (Асарлику) донело на светлост
брахикефалних лубања и из првог насеља, наше комбинације ипак не би изгубиле своју вредност,
49

нарочито у погледу правца и природе миграције, само их треба онда замислити као раније и
прилагодити их околностима ранијих епоха оријенталске историје и преисторије. У овом случају
би се имали доселити на Хисарлик брахикефалци већ у енеолитско доба, најдоцније у другој
полов. IV. тисућлећа пре Хр. и томе источном елементу требало би онда приписивати велику
социјалну улогу помоћу које се развила преисторијска тројанска култура.
У другом делу расправе казато је да је једна лубања из 6. тројанског насеља имала
племенит, по мишљењу R. Virchowa, јелински облик, па би према томе били у Хомеровој Троји
Аријевци бар делимице присутни. Немогуће то не би било, јер су већ око половине XIII. в.
живели Јелини на егејским обалама и удружени са малоазијским и италогрчким пиратима упали
(1253. пре X.) чак у делту Нила у Египту. Међу ''северним народима из свију предела и
поморских земаља'', које је Фараон Мер-ем-Птах потукао у петој години своје владавине,
спомињс египатска историја (Н. 101) уз Luku (Ликијце), Šarde (Сардинце), Turš (Тирзенце),
Šakruš (Сикулце) и Akaivaš, т.ј. Ахајце ( ).
Према своме облику и околностима у којима је нађена поменута лубања могла је она
припадати и каквоме ахајском војнику, који је погинуо при разорењу Троје VI. Али већина
остеолошких остатака из истог насеља говори и у краниолошком погледу као и у погледу висине
раста за неаријевско порекло Хомерових Тројанаца. И чак ова једина лубања, која по R. Virchowy говори за присутност Аријеваца у Троји VI. одликује се једним особитим обликом контуре у
norma verticalis, који облик назива G. Sergi 1) пелазгијски елипсоид (ellipsoides pelasgicus).
1

) G. Sergi, Ursprung und Verbreitung des mittelländischen Stammes. (Autorisierte Übersetzung von D-r
A. Byhan. Лајпциг. 1897. cip. 114). Само је Серги погрешно навео слике дотичних лубања, кад каже
да се налазе у делу ''Ilios'' под № 1057—1-ов., јер су овим бројевима преисторијске троножне вазе и
посуђе (''Ilios'' стр. 596), док се пак дотична лубања налази под № 973—976.

На основу до сад познатог краниолошког материјала могли би допустити могућност, да је
био у Хомеровој Троји заступљен аријевски елеменат у извесном мањем броју. И ако су били
заузели Аријевци још пре тројанског рата труп Балканског Полуострва и можда које области у
Малој Азији, утврђени градови и поморске области дуго су могли држати аутохтони.
Пример за то имамо у историји насељавања Словена на Балканско Полуострво у првим
деценијама VII. в. после Христа. Словени су тада поплавили готово цело полуострво, али градови
у Тракији, Македонији, Јелади остали су још дуго у рукама Византинаца и старих
провинцијалаца. Сардика пала је тек у IX. в. Бугарима у руке; Патрас, Солун, Цариград Словени
нису могли отети Грцима. Као што су Словени још пре сталног насељења на Балканском
Полуострву служили у византијској војсци и боравили по грчким градовима, тако су могли и
Аријевци евентуално спорадички боравити међу аутохтонима у Троади пре разорења Илиона.
И ако се сматра облик лубање као једна најважнија физиоетничка особина, ипак је био R.
Virchow на погрешном путу кад је мислио да ћe упоређивањем лубања према поменутом индексу
решити проблем народне припадности преисторијских Тројанаца. Он је себи могао уштедети оне
многе безначајне комбинације, за које је употребио толико речи и дијалектичке окретности, да је
бар мало помислио колико има врста долихокефалија. Долихокефални облик главе имају наиме
Малајци, судански Црнци, Иберци, као и протоморфни Аријевци, па би према томе могли бити
преисторијски Тројанци у погледу овога облика исто тако Малајци као и Аријевци.
На овоме месту можемо се сложити са лингвистом Р. Kretschmer-ом и антропологом А.
Török-ом, који критикујући методе физичке антропологије (К 42—47) побијају вредност онаквог
краниолошког рада, како га је показао у нашем случају R. Virchow. Ha другој страни пак морамо
опет означити опште примедбе Р. Kretschmer-a и А. Török-a на односе физио-етнолошких и
језиковно-етнолошких особина народа на споменутом месту као исто тако неумесне и наивне.
. Лице.
50

И ако је било претресање тројанских лубања у погледу кранијског индекса само по себи
од мање вредности, ипак ћe оно у комбинацији са једном другом краниолошком особином, са
обликом лица, одлучити наше питање. Једну нарочиту особину показују тројанске горње вилице
у своме положају према главној хоризонтали, тј. прогнатију, која даје негроидно расно обележје.
Индивидуе из слоја (В) на Ханај-Тепе су све прогнатне — у колико су очуване вилице —
и ако овамо не убрајамо типичну негарску лубању № 3, којој и R. Virchow отворено признаје
црначко порекло. Исто тако је врло прогнатна и лубања из 2. насеља на Хисарлику, као и једна из
Хомерове Троје. Због косог положаја горње вилице јесу и доњи рубови очних дупаља напред
истакнути, што даје лицу једну нарочиту физиономију. Ако је ова приметљива већ на скелету,
онда је још више падала у очи за живота дотичних особа. Споменуте расне особине понављају се
у Троади од неолитског до микенског доба и то не само у Троји, већ и у Тимбри.
Пошто је долихокефалија уз извесан степен прогнатије главно краниолошко обележје
Црнаца, онда морамо сматрати и преисторијске Тројанце, и ако не за пунокрвне Црнце, оно бар
као једно негроидно племе. За црначки морфолошки значај Тројанаца и облик носа у једноме
случају 6. тројанског насеља, који стоји на граници платириније, даље, развијена tubera frontalia
код неколико особа, због чега изгледа чело слабије развијено, више женско. Све говори за то да
се је у Троади одржао народ са тим физичким особинама негде до друге половине II. тисућа пре
Христа.
R. Virchow и ако је приметио прогнатизам на преисториским тројанским лубањама, ипак
га је тумачио тако као да не треба помишљати на какав црначки или негроидан народ, осим код
лубање коју ми датирамо у слој (В) на Ханај-Тепе, он пак међу остеолошке остатке из јелинсковизантиског доба. Њу сматра R. Virchow управо због типичног црначког обележја као костурни
остатак једне алофилне особе из Африке. Он заиста признаје и за једну лубању из Хомерове
Троје да је ''негроидна'', али не може да замисли старе Тројанце као једно црначко племе, већ
објашњује појаву прогнатије као индивидуалну особину (варијацију) са примедбом да је
ортогнатија необичнија међу прогнатним расама, него прогматија међу ортогнатним. Но овде о
каквим изузецима или случајностима не може бити говора, јер се јавља прогнатија кроз најмање
тисућу година, у три разне епохе а на два места и ако је број очуваних вилица сразмерно мали.
Што се пак редовно и сигурно јавља, што је значајно и типично, не може бити изузетак или пуки
случај.
Предрасуда и неодлучност R. Virchow-a у извођењу закључака на основу старотројанских
костура, могли би се можда тиме протумачити, што је стајао под утицајем преставе тројанских
јунака у Хомеровим епима и пластичкој античкој уметности. И заиста је тешко било замислити
једног Париса, заводника Јелениног, или Енеју, штићеника Афродитина, као Црнце или Црнцима
сличне људе.
Нова мишљења о једноме предмету, која су више или мање дијаметрално супротна са
ранијим назорима о истом предмету, у првом моменту свет тешко прима већ из познатог
физичког закона инерције, па била ова подупрта још јачим аргументима него што је наше
мишљење о народности преисторијских Тројанаца. Да пак не би изгледала негроидност
Тројанаца одвише нова и осамљена палеоетнолошка појава у области Егејског Мора, навешћемо
још неколико случаја негроидности из преисторијског доба у западној Европи.

. Трагови негроида у преисторијској Крањској, Босни и Бугарској.
У колико се може на основу досад познатог и описаног остеолошког материјала доказати,
били су у Европи најближи крвни сродници старих Тројанаца преисторијски становници
сојеничких насеља близу Љубљане (Emone) у Крањској, пошто тамо нађене лубање по мишљењу
анатома и антрополога носе црначко обележје 1) Исто тако су били прогнатни и платирини
негроидни и неолитичари северозападне Француске (Armorike).2)
51

') Felix von Luschan, Über die menschlichen Schadel aus den Lai-liacher Pfahlbauteii. (SA aua deii
Mitteilungen d. anthrop. Gesell. Heft I, стр. 17—31, tab. VIII—XII). Беч 1881.—Мишљење F.
Luschana потврђује и талијански антрополог Ugо Vram, који је боравио у Љубљанском Земаљском
Музеју ''Rudolfinum-y'' и проучио тамошњу краниолошку збирку и резултат публиковао у делу:
''Crani dolla Carniola''. (Estratto dagli atti della societa Romana di antropologia, vol. IX. fasc. 1—2). Рим
1903.
2
) G. Herve. Cranes neolitiques armoricains de type negroide. (Bulletine et memoires de la societe
d'anthropologie de Paris). Париз 1903.

Троја и Емона сразмерно су доста удаљени једна од друге и велики је размак између ових
тачака блиских крајњој периферији Балканског Полуострва; но ми ћемо навести још једну појаву
негриодности из унутрашњости Балканског Полуострва, а из преисторијског доба, да се тако бар
неколико испуни хиатус између споменуте две тачке и успостави некаква веза између њих.
Траг негроида утврђен је у неолитској станици Бутмиру1) у Босни код Сарајева. Успомена
на црначке енеолитичаре у Босни не оснива се на остеолошким остацима као у Троади и у
Љубљанској бари, већ је нам очувана у пластичкој уметности, која је била за оно древно време
управо у Бутмиру за чудо развијена. Извесни предмети тако фино су изведени да не могу Тиринс
и Микена у примитивној земљаној пластици ништа равног показати, како тврди М. Ноеrnes.2)
) Бутмирску културу открили су и описали V.Radimsky и F. Fiala у двема књигама са лепим
репродукцијама слика и са уводом од М. Hoernesa:
W. Radimsky et M. Hoernes, die neolithische Station von Butmir bei Sarajevo in Bosnien, I. Беч 1895. —
Fr. Fiala et M. Hoernes, Die neolithische Station von Butmir bei Sarajevo in Bosnien. (Schlussband). Беч
1898.
2
) M. Hoernes, Urgeschichte der bildenden Kunst in Europa von den Anfängen bis zu 500 vor Chr. Беч
1898, стр. 231.
1

Hac овде не занима толико уметнички моменат бутмирских статуета као предмети које
престављају ови идоли из печене земље, али смо истакли уметнички моменат због тога, јер у
колико је престава људи потпунија и боља, у толико се са већом поузданошћу могу употребити
ове статуете за палеоетнолошке сврхе. Бутмирске статуете престављају махом женске особе. Оне
нису никад сликане већ су монохроме, било у кестењавој, црвеној, жутој, сивој или црној боји. За
палеоетнолога најпривлачније су оне статуете, које по црној боји коже, по оделу и накиту као
што су прегача (Lendenschurz), колути за ноге, (Fussringe), затим представом ожиљака
(Narbenzeichnung), живо потсећају на Црнце. Нарочито је по М. Hoernes-y занимљив један такав
идол (tab. III. fig. 12a и fig. 12b у делу ''Neolithische Station von Butmir''. Bd. II) због типичне појаве
у погледу украса, наиме због преставе ожиљака.1)
) М. Hoernes, Urgeschichte der bildenden Kunst in Еurора, 229—230: ''Eines der allermerkwürdigsten
Figürchen von Butmir ist 9 cm. hoch, schvarz, selir plump geformt. Der Kopf und ein Bein sind
abgebrochen. Abgefallen ist eine der beiden Brüste und der Schurz, welcher steif abstehend um die
Leibesmitte herumlief. Die Arme sind nur Stümpfchen. Diese Figur iat wahrscheinlich bis auf den
erwahnten Schurz nackt zu denken. Das erhaltene Bein ist ringsum mit einer breiten Zone horizontaler
Einritzungen bedeckt, welche wohl zahlreiche Fussringe vorstellen sollen. Vom Halse fällt ein Schmuck
herab, welcher durch Reihen kleiner Vertikalstriche ausgedrückt ist. Rückkwärts hat dieser Schmuck nur
zwei, vorne, wo er die ganze Brust bedeckt, fünf Reihen. Entlang- dem Rückgrat läuft eine eingeritzte
Linie, an deren Ende an der Kreuzgegend eine unregelmässige Gruppe kurzer Strichelchen erscheint
(Haare?); zu beiden Seiten des Rückgrates stehen je fünf schräge ovale Aufwulstungen, wie sie an keinem
anderen Figurchen vorkommen. Dieses Detail, welches mit verhältnissmäassigem Fleisse und in
offenbarer Absichtlichkeit durch Aufkleben kleiner Wülstchen auf den Thonkera und Überstrichen
derselben mit dem schwarzen Thonschlich, der das ganze überzieht, gebildet ist, muss als sehr
eigenthümlich und rätselhaft bezeichnet werden. Man hat die Wahl, ob man darin die Darstellung
1

52

vortretender Rippen oder einer Narbenzeichnung erblicken will. Das erstere ware ein höchst seltsamer
naturaliatischer Zug an einem so roh schematischen Bildwerk. Auch spricht das Aussehen jener
Auswulstungen weit rnehr für eine Narbenzeichnung. Zugleich gewährt das Figürchen in der Farbe, dem
Lendenschurz, den Fussringen und dem Halsschmuck das Bild einer Negerin, und wen es in Centralafrika
gefunden worden wäre wo die Holzschnitzereien der Eingeborenen Narbenzeichnungen mit grosser Treue
wiedergeben, so würde man darin zweifellos eine recht naturtreue Darstellung der einheimischen
schvarzen Rasse sehen. Narbenzeichnung findet sich aber, im Gegensatz zu Tätovirung, nur bei
dunkelfarbigen Völkern und wöre bei einem weisshäutigen europäischen Stamme etwas durchaus
Abnormes. So schliesst sich dieser eigenthümliche fixe Körperschmuck als zweites Räthsel der oberen
bemerkten Steatopygie eines anderen Butmirfigürchens an, und hier darf noch wiederholt werden, dass
auch die Bildung einiger schvarzes Köpfchen von Butmir ziemlich deutlich den Negertypus zeigt''.

Ипак самом М. Hoernes-y изгледа чудновато и тешко да држи неолитске становнике Босне
за Црнце по крви и обичајима. Он зато избегава категоричко тврђење и налази излаз на тај начин
да допушта могућност егзистенције негроидног елемента уз аријевско становништво у Бутмиру.2)
) М. Hoernes, Urgeschichte der bildenden Kunst in Europa, стр. 230:
''Soll man nun annehmen, dass Angehörige einer dunklen Rasse mit Negertypus und Negersitten zu
neolithischer Zeit in Bosnien gelebt haben? Die Möglichkeit der Anwesenheit eines solchen Elementes
neben anderen (indogermanischen) Bewohnern ist wohl nicht ganz ausgeschlossen, hat aber in jenen
Thonbildnereien doch nur eine sehr schwache Stütze. Oder soll man annehmen, dass Darstellungen von
Menschen mit Negermerkmalen die Vorbilder jener Plastik im Nordwesten der Balkanhalbinsel
abgegeben haben. Auch dies wäre nicht unmöglich und liesse sich allenfalls im Zusammenhang mit dem
Auftreten nackter steatopygiecher Figuren in Aegypten, Malta, dem Griechischen Archipel imd Thrakien
erklären. Auch für diese Annahme gibt es keine weitere Stütze als bisher angeführten Bildwerke. Lehnt
man beide Hypothesen ab, so hat man die Aufgabe, jene Bildungen anderweitig zu erklären, was ebenfalls
nicht ganz leicht sein dürfte.
2

Кад сматра М. Hörnes појаву Црнаца у пластичкој уметности као ''nur eine sehr schwache
Stütze'' за фактичко постојање црнаца у неолитској Босни, ми радо признајемо да је била ова
опрезност тада сасвим умесна.3)
) Напослетку нам се ипак чини поступак М. Hoernes-a донекле инконсеквентан, Кад на једној
страни озбиљно сматра и Аријевце као неолитске становнике у Бутмиру и држи Илире као
носиоце преисторијске културе на Дебелом Брду и Гласинцу, док међутим на другој страни пише
сасвим индиферентно о бутмирском етничком проблему, као да му није стало до његовог решења
или као да га у опште није могуће решити (''Diе neolithische Keramik in Österreich''. Aus dem
Jahrbuch der k. k. Zentral-Kommission für Kunst-und historische Denkmale. Bd. III. Беч 1905, стр.):
''Der Fundort Debelo-brdo is vom nahen Butmir typisch verschieden, eine umvallte, steile Anhöhe am
Westende Sarajewos, welche in ihren Kulturschichten Funde fast aller höheren Altersstufen bewahrt hat:
weniges vom Charakter der Butmirkeramik, mehr vom Ende der jungeren Steinzeit, das meiste aus
jüngeren Stufen bis zur römischen Kaiserzeit. Die meisten Bronzen stammen sogar aus der Hallstadt —
La Tene — und römischer Zeit. Doch fehlen auch nicht rein bronzezeitliche Formen (Dolch, Sichel,
Lanzenspitze, Gussformen, dazu ein naher Depotfund). Die jüngere prähistorische Keramik zeigt zum
Teil die Formen vou Glasinac, zum Teil Anklänge an die Töpferei der istrischen Castellieri und der
oberitalischen Terramaren. Diese Erscheinungen wiederholen sich bei zahlreichen besiedelten Anhöohen
Bosniens und der Herzegowina, die nach ihrer Lage und ihren Funden einen ganz andern Typus
repräsentieren als das flache Butmir oder Novi Šeher oder Dolnji Klakar usw. Dies ist der Dauertypus
alter Wohnstätten in jenen illyrischen Ländern, und jene Funde sind Kennzeichen kontinuirlicher, oder
wenigstens stets wiederholter Besiedlung. War die Besiedlung dieser Plätze eine kontinuirliche, so muss
man sie wohl den Illyriern zuschreiben und die Butmir — leute varen dann vielleicht ein anderes Volk,
meinetwegen auch Thraker, oder venigstens nach den sicheren Zeugnissen — ebensogut Neger oder
Mongolen''. — Kao што смо већ напоменули у првом делу ове расправе, М. М. Васић полемишући
3

53

са М. Hoernes-ом поновно истиче Бутмир, Чаршију. Винчу и Мали Друм као трачанска насеља.
(''Прилози ка решавању тројанских проблема''. стр. 282).

И ми нисмо могли сами себи веровати кад смо после проучавања остеолошких остатака
старих Тројанаца приметили да су негроидни. Појава је била одвише усамљена да би могла сама
по себи чврсто стајати. Али констатовањем факта да је било у преисторијско доба негроида осим
у Троади, још и у Крањској, много је допринела вероватности фактичког постојања негроида у
преисторијској Троади.
Исто тако сад у томе погледу подупире Троја Бутмир и Емону као и Бутмир Троју са
Емоном. Поуздано можемо тврдити да је између Троје и Емоне, дакле на трупу Балканског
Полуострва, било негроидних племена или да је била бар негарска крв јако заступљена у
становништву оног доба.
Као што бутмирске статуете преставом боје коже, гривни и ожиљака, потсећају на Црнце,
тако изгледа има и на тлу данашње Бугарске, преисторијских етнографских појава, која су
уобичајена код примитивних црњачких народа. Осим преставе сликаних или тетовираних украса
на лицу статуета из неолитско-бронзаног доба, налазе се наиме тамо испод усног прореза на
бради удубљења, која пo тумачењу А. Чилингиров-а престављају алке провучене кроз доњу
усну.1)
) Анастась Д. Чилингировь, Костни идоли отъ праисторичното селище вь С. Султанъ.
(Отпечатано отъ Сборника за народни yмoтвopeния, наука и књижнина, књ. XXV, стр. 15, 53,
слика 1 а). Софија 1910.
1

Тај обичај налазимо данас код примитивних црначких племена: Moadi, Šuli, Džambari.
Споменута значајна округла удубљења налазе на глиненим и коштаним идолима из
преисторијског насеља Султан-Села у Шуменском округу.
Сад нам је јасније, зашто је нађена на Ханај-Тепе у Троади она типична негарска лубања
са намерно оструганим секутићима и то на један начин као што је у обичају код Негара у
Африци. R. Virchow 2) одриче овој лубањи, као што већ знамо, тројанско порекло због њеног
туђег, црначког обележја, но ми смо из горе наведених разлога мишљења, да је могла бити исто
тако домаћег порекла.
2

) R. Virchow, Alttrojanische Gräber und Schädel. 117, 124.

. Висина раста,
У горњем одељку нашли смо да су краниолошке особине старих Тројанаца негроидне, и
већ тиме смо навели један јак разлог против њихове аријске припадности. Но ми смо у стању
оснажити ово мишљење још једном анатомском особином Тројанаца, т.ј. особином висине раста,
која преставља једно маркантно расно обележје и која поред комплексије најпре пада у очи код
једне особе. На жалост су антрополози посвећивали мало пажње овој соматолошкој особини а
археолози су приликом раскопавања старина пазили готово само на лубање и чували их, док су
међутим друге кости скелета одбацивали. Међутим баш екстремитетне кости одлучују у
извесним случајевима палеоетнолошке проблеме. Тако ћe бити од користи, ако се и особинама
старих Тројанаца, у погледу висине раста послужимо за потврду нашег мишљења, већ због тога,
што су преисторијске лубање из Троаде биле оштећене и не баш многобројне, и најпосле због
тога што испада и комплексија из комбинације индуктивног доказивања.
У последње време дата нам је могућност да на основу мера дужине екстремитетних
костију (humerus — мишићна кост, ulna — лакат, radius — спица, femur — бутњача, tibia —
голен, fibula — мишњача! израчунамо висину раста дотичних особа.
54

Француски физиоантрополог L. Manouvrier1) показао је после дугогодишњет искуства и
студија по париским болницама пут којим се на основу споменутих дугих костију долази до
висине раста; тим путем констатоваћемо ову и код преисторијских Тројанаца.
l

) L. Manouvrier, Determination de la taille d'apres les grande et des membres. (Revue mensuelle de
l'ecole d'anthropologie de Paris, deuxieme ane — 1882. стр. 227—233). Париз 1892.

Од споменутих костију за употребу је толико, да можемо израчунати телесну висину шест
особа и то за 5 особа из слоја (В) на Ханај-Тепе и за једну особу нз Хомерове Троје.
Ханај-Тепе (В).
Костур № 1 :
Костур № 2:
Костур № 3:
Костур № 4:
Костур № 5:

os femoris
os humeri
tibia
ulna
tibia
ulna
humerus

365 mm.
300 mm.
355 mm.
250 mm.
355 mm.
255 mm.
295 mm.





♂ (?)

Шесто насеље на Хисарлику.
Очуван је само један os femoris без главице (костур № 9), и његова дужина од trochanter
major до удубљења унутрашњег condylus-a мери 350 mm. По нашем рачуну износи ова дужина
15
/16 целокупне фактичке дужине и према томе фали још 1/16 т.ј. 25 mm. Целокупна дужина ове
кости мушког скелета износи дакле 395 + 25 = 420 mm.
Пошто су старо-тројанске кости исушене и због тога природно без рскавице, треба према
искуству L. Manouvrier-а адирати + 2 mm, дужини појединих костију као накнаду. Ми ћемо
помоћу следеће табеле а на основу мера екстремитетних костију утврдити висину раста
преисторијских Тројанаца.
Ако пак мере екстремитетних костију премашају највеће у овој табели наведене бројеве,
онда је висина раста (x,; х1) индивидуа равна производу из дотичних мера и следећих средњих
коефицијената:
Мушкиње.
х = fibula
х = tibia
x == femur
x = humerus
x == radius
x = ulna

Женскиње:

X 4,37
X 4,32
X 3,53
X 4,93
X 6,70
X 6,26

x1 = fibula
x1 = tibia
x1 == femur
x1 == humerus
x1 = radius
x1 = ulna

X 4,52
X 4,42
X 3,58
X 4,98
X 7,00
X 6,49

У супротном случају, ако су екстремитетне кости краће него што показују највише мере у
нашој табели, онда треба употребити опет следеће средње коефициенте да се добије припадајућа
висина раста (у, у1):

55

Мушкиње:
у = fibula
у = tibia
y == femur
y = humerus
y == radius
y = ulna

Женскиње:

X 4.82
X 4.80
X 3.90
X 5.25
X 7.11
X 6.66

y1 = fibula
y1 = tibia
y1 = femur
y1 = humerus
y1 = radius
y1 = ulna

X 4.88
X 4.80
X 3.87
X 5.41
X 7.44
X 7.00

Однос између екстремитетних костију и припадајуће висине раста.

tibia

femur

visina
rasta

humerus

radius

Ulna

tibula

tibia

femur

visina
rasta

humerus

radius

ulna

Женскиње

tibula

Мушкиње

318
323

319
324

392
398

1530
1552

295
298

213
216

227
231

283
288

284
289

363
368

1400
1420

263
266

193
195

203
206

328

330

404

1571

302

219

235

293

294

373

1440

270

197

209

333

335

410

1590

306

222

239

298

299

378

1455

273

199

212

338
344

340
346

416
422

1605
1625

309
313

225
229

243
246

303
307

304
309

383
388

1470
1488

276
279

201
203

215
217

349

351

428

1634

316

232

249

311

314

393

1497

282

205

219

353

357

434

1644

320

236

253

316

319

398

1513

285

207

222

358
363
368

362
368
373

440
446
453

1654
1666
1677

324
328
332

239
243
246

257
260
263

320
325
330

324
329
334

403
408
415

1528
1543
1556

289
292
297

209
211
214

225
228
231

373

378

460

1686

336

249

266

336

440

422

1568

302

218

235

378

383

467

1697

340

252

270

341

316

429

1582

307

222

239

383

398

475

1716

344

255

273

346

352

436

1595

313

226

243

388

394

482

1730

348

258

276

351

358

443

1612

318

230

247

393

400

490

1754

352

261

280

356

364

450

1630

324

234

251

398
403
408

405
410
415

497
504
512

1767
1785
1812

356
360
364

264
267
270

283
287
290

361
366
371

370
376
382

457
464
471

1650
1670
1692

329
334
339

238
242
246

254
258
261

413

420

519

1830

368

273

293

376

388

478

1715

344

250

264

56

Од бројева добивених по овом методу за висину раста једне особе треба према искуству L.
Manouvrier-a одузети 20 mm., јер се леш за оволико продужава, због опруженог положаја
кичменог стуба, изнад мере за живота.
Између највећих и најмањих бројева за дужину костију има у наведеној табели празнина и
ми нећемо наћи за меру сваке тројанске кости у њој тачан пример. У таквом случају тражићемо
припадајућу висину раста према најближој мери и примеру. Свакако ће бити диференције мале и
безначајне за главне резултате.
Код костура са више очуваних екстремитетних костију, потражићемо према свима
костима одговарајућу висину раста и према тако добивеним бројевима израчунати средњу
дефинитивну вредност,
Тражећи према већ спроведеној подели костију, према месту, времену и полу, добићемо у
истом реду и припадајућу висину раста:
Мушкиње из Ханај-Тепе (В) :
Костур № 2: humerus
tibia
Костур № 3: ulna
Костур № 4 : tibia
ulna
Костур № 5: humerus

300+2 = 302 mm.
335+2 = 337 mm.
250+2 = 252 mm.
355 + 2 = 357 mm.
255+2 = 257 mm.
295+2 = 297 mm.

вис. раста

1571—20 = 1551 mm.
1590—20 = 1570 mm.
1644—20 = 1624 mm.
1644—20 = 1624 mm.
1654—20 = 1634 mm.
1552—20 = 1532 mm.

Средња дужина костура № 2 износи
1551+1570
——————— = l560,5 mm.
2
и костура № 4
1624+1634
—————— = 1629 mm.
2
Најмањи мушкарац би према томе износио 1532 mm. а највећи 1629 mm. Висина раста с
краја неолитског доба у Троади била би једнака:
1532 + 1560,5 + 1624 + 1629
———————————— = 1586,4mm.
4
У случају кад би костур № 5 искључили из групе мушкиња повисио би се овај број на
1560,5 + 1624 + 1629
————————— = 1604,5 mm.
3
Женскиње из Ханај-Тепе:
Костур № 1 : femur 365 + 2 = 367 mm., висина раста 1420 — 20 = 1400 mm. Судећи према
овој особи требало би тадашње становништво да буде не само малено већ врло малено — готово
кепечко.
57

Е) Мушкиње из Хомерове Троје:
Костур № 9: femur 395 + 25 + 2 = 422 mm., висина раста 1625 — 20 = 1605 mm.
Као што смо видели да се јавља прогнатија у Троади кроз преисторијско доба не само у
Троји већ и у Тимбри, то исто видимо и у погледу висине раста, јер смо израчунали исте мале
мере на Ханај-Тепе (В) и Хомеровој Троји. Тако би износила просечна мера висине раста
преисторијских Тројанаца:
1586,4 + 1605
——————— == 1596 mm.,
2
а то је етнолошка особина за мале народе, какви нису били Аријевци. Ко зна како је осетљиво око
управо у погледу статуре и како већ разлику од неколико сантиметара хиперболично изражавамо,
тај је убеђен да није имао антички описивач спољашности Трачана пред собом људи као што су
били преисториски Тројанци, кад Трачане овако карактерише: Thracia provincia, dives in fructibus
et maximos habens viros et fortes in bello propter quod et frequentes inde milites toluntur. 1)
1

) Наведено у делу W. Tomaschek, die alten Thraker, I. 115.

— Већ сама ова физичка особина била би довољна да побије трачанску, фрижанску или чак
германску народну припадност као што то хоће модерна филологија и археологија: А. Sayce, K.
Blind, Perrot— Chipiez2) P. Kretschmer, A. Körte, H. Schmidt, R. Lichtenberg.
) Због сродности и континуитета у развоју култура у Троји, Архипелагу и Микени сматрају Perrot
и Chipiez да je културна еволуција била непрекидна од I насеља у Троји па до доње границе
микенске културе и да су носиоци тих култура били Јелини. [Georges Perrot et Charles Chipiez,
Histoire de l'art, tome VI (La Grece primitive l'art mycenien). Paris 1894, стр. 58, 59, 991].
2

Ми смо у толико погодном положају да можемо и конкретним примером доказати како су
Аријевци баш својим екстремитетним костима забележили своју присутност у Троади. На ХанајТепе имамо изнад микенског културног слоја некрополу са костурима јелинског порекла и мере
екстремитетних костију даће нам за припадајућу висину раста код Јелина сасвим различите
бројеве од оних за преисторијског доба.
Мушкиње:
2

) Костур № 1а:
Костур № 8 a:

tibia
femur
humerus
tibia

366+2 = 368 mm.
451+2 = 453 mm.
339 + 2 = 341 mm.
409+2 = 411 mm.

вис. раста

1666 — 20 = 1646 mm.
1677 — 20 = 1657 mm.
1697 — 20 = 1677 mm.
1785 — 20 = 1765 mm.

) Под ознакама костура: .№ 1 а, № 8 а, № 3 а, мислимо остеолошке остатке Тројанаца из ХанајТепе (А) наведене у V 112, 115. 114.
2

1646 + 1657
Средња висина раста човека № 1 a = ——————— == 1651,5 mm.
2
58

1677 — 1765
Средња висина раста човека № 8 а =——————— = 1721 mm.
2
1651,5 + 1721
Просечна висина раста старих Јелина у Троади износи ——————— = 1686mm.
2
Женскиње:
Костур № 3 а: tibia 350+2 = 352 mm. вис. раста 1595 — 20 = 1575 mm.
Као што видимо у историјско доба било је у Троади људи великих као што су н.пр.
данашњи Шведи или Срби у Босни и Херцеговини; просечно су пак били некако истог раста као
нпр. модерни Словенци. Најмањи човек из античког доба Троаде премашује у погледу висине
раста највећега из преисторијског доба; диференција је код женскиња директно колосална, јер
Гркиња премашује своју преисторијску земљакињу за целих 175 mm.
Тако нам дакле и разлика у мерењу екстремитетних костију показује да је становао у
преисторијско доба у Троади један неаријевски народ малог раста, док нема ни трага
присутности каквог аријског племена са припадајућим физичким особинама
ксантодолихокефалије.
Преисторијски Тројанци пак нису били тада усамљени са својом ниском статуром у
Европи, јер су становници у јужној и западној Европи, а у првим преисторијским епохама, били
исто тако малени. Тако је израчунао француски антрополог Ј. Rachonl) за неолитичаре на терену
данашње Француске и Белгије висину раста људи (429 ♀) на 1629 mm. и висину раста женскиња
(189 ♀) на 1506 mm. У самој Егеји показују преисторијски Крићани2) из ранијег минојског доба
(Early Minoan III, савремено са Тројом II), а у околини данашњег Палајкастра и Хагиос
Николаоса, да су били малени као и Тројанци и у длаку толики као неолитичари Француске (1625
mm.). Међутим мере модерни Крићани на истим местима 1677 mm. (1546 mm. ♀) и Парижани
средњег века (cimetiere Saint-Marcel) 1657 mm. (♀1555 mm).3) У протоисторијско доба били су
становници Француске (Галци, Бургунци, Франки) још у неколико већи, наиме, мушкиње (215 ♂)
1662 mm. и женскиње (39 ♀) 1539 mm.
) Ј. Rachon, Recherches sur lea ossements humaines prehistoriques en vue de la reconstitution de la
taille. (Revue mens. de l'ecole d'anthropologie de Paris, стр. 234—237). Париз 1893.
2
) W. L. Duckworth, Human Remaines at Hagios Nikolaos (Ехcаvаtions at Palaikastro II), The Annual of
the Britisch school at Athens, № IX, Session 1902—1903, стр. 350. Лондон 1903.
3
) J. Rachon, op. c. l. c.
1

Ако упоредимо преисторијске Тројанце са данашњим народима у Европи, видимо да су
им најближи по висини статуре јужни Талијани 4) (у Апулији 1600 mm., у Базиликати и
Калабрији испод 1590 mm.), а да се од њих највише разликују Швеђани (1695 mm.)1) Енглези 2)
(обично преко 1700 mm., у Скотској 1730—1780 mm.) и Југо-Словени динарског планинског
система (Босанци и Херцеговци 1726 mm.).3)
) Politisch-anthropologische Revue, II Jahrg-, № 7, стр. 538. (G. Kraickek, die Menschenrassen
Europas). Ајзенах-Лајпциг 1903.
1
) Ј. W. Hultkrantz, Om svenskarnas kroppslängd, ett bidrag till Sveriges antropologi. Ymer. 1896. (в. у
делу: G. Retzius & C.J. Fürst, Anthropologia Suecica, Штокхолм 1902, Karte № I.).
2
) Politisch-anthropologische Revue, II, .№ 1, стр. 44.
3
) А. Weisbach, die Bosnier. (Mitt. d. anthrop. Gesell. in Wien, Bd. XXV, стр. 207.) Беч. 1895.
4

59

Констатовање чињенице, да је живело за време од неолитског до микенског доба у
Троади,. Егеји и Француској становништво мале статуре са мером за висину раста која ни из
далека не одговара мери протоморфних Аријеваца, појачава наше мишљење да у споменутим
преисторијским епохама није било Аријеваца у медитеранској Европи као ни у Троади, и да
Аријевци нису постали у јужној Европи.
Тако смо констатовали на југу евроазијског планинског бедема за преисторијско доба
једно људско племе које је било у физичком погледу ниског раста и негроидно На истоме терену
претпоставља историчар F. Hommel исто тако за преисторијско доба велику језиковну групу
Алародијеваца, којој би требало да припадају преаријевски народи Мале Азије, северне Сирије,
Арменије, Елама, као вероватно и Хетити и Етрурци (Н 35). Од данашњих народа би овамо
припадали Баски и Грузинци, који зацело битно немају ништа заједничког у језиковном погледу
нити са Аријевцима нити са Семитима. У великом смо искушењу да прогласимо преисторијске
становнике јужне Евроие и предње М. Азије негроидног обележја за физички колерат језиковне
групе Алародијеваца, али предмет је још мало пречишћен и доба од 3500 до 1200 пр. Хр. пружа
премало каузално везаних података да би могли нешто дефинитивно тврдити. Заплетено
алародијевско питање је иначе сада најактуалније у историјско-етнолошкој литератури и сваки
дан може донети нових открића и нових факата, те се треба држати резервисано.
Трагови кепеца у Троади и Егеји.
Изгледа да је било у преисторијско доба у Троади и пигмеја, који ако нису можда били
засебно одељено становништво, били су бар саставни елеменат (а) преисторијских Тројанаца (Т).
Митолошке приче старих Грка о пигмејима које се сматрају за продукат фантазије, крију у себи
без сумње зрно истине, само треба све оне претерано смешне и неприродне особине приписиване
пигмејима, свести на праву меру. И за немачке приче о патуљцима сматрало се дуго да су без
реалне подлоге, јер фактички пигмејски народи нису били познавати; европске примере са врло
малом висином раста држала је наука као игру природе, као варијацију закржљалих облика.
Открићима пак етнолошких прилика у Африци оборени су ови застарели погледи. Најпре je Du
Chaillu 1) г. 1867 открио на западној афричкој обали у области Ашонго 2) више села кепеца
племена Обонго. Не много после тога описао је детаљно G. Schweinfurt 3) (''Im Herzen von Afrika,
Reisen und Entdeckungen im centralen Aequatorial — Afrika während der Jahre 1868 bis 1871'')
патуљачки народ Akka, који живи у горњем сливу Нила између 1 о и 2о северне ширине.
) Наведено у делу: W. H. Roscher, Ausführliches Lexicon der griechischen und römischen Mythologie,
Lief. 57, стр. Ј316. Лајпциг 1908.
2
) Овде негде изгледа да је видео кепеце Персијанац, Сатаспес у старом векy код пловидве око
западне афричке обале, Herodot, IV, 43:  , ,
    '
. ,  
, ,  ,
 ,  . '
   
,   
.  , 
.
3
) Упореди: W. H. Roscher, op. cit. стр. 3316.
1

Висина раста ових црначких патуљака стоји испод 1500 mm.; један човек из племена
Watwa мерио је у погледу статуре по мерењу Н. Stanley-a 4) (Durch den dunklen Weltteil, 1878)
1219 mm. G. Schweinfurt каже, да су ови екваторски Црнци обележени особинама једне прарасе и
да су њихови сродници по крви према мишљењу Н. Stanlеу-а Бушмани у Капландији и Watwa у
60

сливу реке Лулонго. Осим тога има патуљачких народа и у Азији, особито на острву Цејлону
(Weda) и неким малајским областима. Малени су и Ајинци на јапанском острву Јесу. Тако
изгледа да престављају пигмеји данашњег доба остатке једне прастаре расе, која је била некада
далеко раширена у Азији, Африци и Европи. За то је и највероватније да су античке приче о
патуљцима (, nānus) засноване на стварности.
4

) Ibidem.

Пигмеје спомиње већ Хомер. У трећем певању Илијаде он приказује Тројанце како са
виком ступају у борбу као ждралови, кад лете кричући ка струји океана, носећи смрт пигмејским
људима, Ilias, III., 1—6:
,
, ,
,
,
..

Први помен кепеца (Дактила) у М. Азији (Фригији) има у епосу Phoronis (Schol. Apoll,
Rhod I. 1129 5) где се каже о њима да живе у планинама као  (чаробници). Дактили су били
према истоме извору разумни демони из круга ''Велике Богиње'' (), који су први
пронашли ковачку вештину у шумским долинама. — Име Дактила тумачили су у староме веку и
овако (Poll. Onomast. II, 156)1):  ' 
, , ,
  .
5
1

) Наведени у делу: Раulу- Wissowa, Realencyclopädie, V 3, стр. 2018.
) Ibidem.

Ефорос2) саопштава да је била колевка разумних Дактила у планини Иди, одакле су се у
друштву са Миносом доселили и у Европу, што би све ишло у прилог мишљењу о правцу
културне струје у преисторијско доба са истока према западу у Европу (ех oriente lux). као и
мишљењу да је металургија пронађена у Азији а не у Европи.
) Ephorus, IV. trg. 65. (FIIG, I, 253): ',  '
'  ', 
  , 
 , ,
 .  ',
,
 " .
2

На другој страни опет прича Стезимбратос 3) да је једна критска нимфа родила Дактиле:
Аполониос Родиос пак идентификује критске и тројанске дактиле, и ако назива демоне Титиаса и
Киленоса пратиоцима идејске мајке у Фригији, , А. 1123-1131 :
....
   
  
61

,  .
  
 ', 
 '. 
'  
 .
3

) Pauly-Wissowa op, c., IV2, 2018.

Дактили су били дакле чаробници и посвећени у мађијским формулама и певању, као и у
религијским обредима и мистеријама, којима су на Самотраки заносили становништво. Тада је
био и Орфеј њихов ученик који је први донео међу Јелине верске церемоније и мистерије.
Као реалну основу ових митолошких веза између Крита и малоазијске Иде могло би се
можда претпоставити и саобраћај, као и етнолошке и материјално-културне везе између великог
острва и Троаде у преисторијско доба, што би се нарочито огледало у археолошким
идентичностима и аналогијама.
Ово су приче на основу којих смо могли само наговештавати постојање кепеца у Троади и
на Криту у преисторијско доба. Но антрополошка истраживања екстремитетних костију из
преисторијских насеља у Троади и на Криту увериће нас да антички митоси о кепецима нису
празна измишљотина, већ да се оснивају на стварности етничких односа у преисторијско доба.
Као што смо горе израчунали, мерила је висина раста једне женске из доба прелаза неолитикума
ка бронзаној епоси само 1 400 mm. Ако помислимо да овај број показује статуру само једне већ
развијене женске, онда би могли најпре помислити да имамо можда један изузетан случај пред
собом, који би се могао објаснити као игра природе или као патолошка појава. Али већ a priori би
било неприродно и ненаучно очекивати од општега изузетно и ређе, јер за то има мање
вероватности. Тим више би било овако мишљење неприродно, што смо израчунали да је
просечна висина раста преисторијских Тројанаца испод 1600 mm, и да је због тога донекле
разумљива онако мала мера за статуру женскиње, јер је мушкиње сразмерно увек више од
женскиња. Околност пак да је један исто тако одрастао човек у преисторијској Троади био само
1532 mm. висок, разјашњује целу ситуацију. Истина, било нам је могуће утврдити висину раста
само код 6 преисторијских Тројанаца, па ипак значи много што су од тих 6 статура већ две биле
пигмејске.
Као што омо видели да се слажу преисторијски Крићани са Тројанцима у погледу
просечне висине раста, тако ће појава пигмеја на Кригу појачати вероватност њихове појаве у
Троади. Исти физиоетнолошки феномен утврдиће мишљење о егзистенцији преисторијских
кепеца у западној М. Азији и Егеји. Из ранијег минојског доба (Early Minoan III) имамо
премерене неколике екстремитетне кости из критског налазишта Хагиос Николаос 1) и њихову
ћемо средњу дужину најпре изнети :
humerus (2 комада) — 313 mm.:
radius (2) — 212 mm;
femur (3) — 383 mm;
tibia (5) — 321 mm.
1

) W. H. Duckworth, Нuman Remains at Hagios Nikolaos, 350.

Ове екстремитетне кости престављају остатке разних особа и само се зна за један femur
1:372 mm. и једну tibi-y 283 mm. да су припадале истоме скелету. Према томе располажемо дугим
костима које су припадале тринајсторици особа. Штета само што нису сви ови остеолошки
остаци од одраслих 2) особа били подељени у погледу полном. Но ми ћемо се помоћи на тај
начин што ћемо израчунати припадајућу висину за случај кад би потицале од женскиња и за
62

случај кад би потицале од мушкиња. Тако ћемо имати пред собом минимум и максимум
могућности.
) Од важности је нагласити, да приписује W. Duckworth ове кости одраслим особама (ор. с. 350:
''The folowing averages result from measurements of the long bones of the limbs of adullts'').
2

Случај са мушким полом.
Мерама наведених екстремитетних костију одговарају следеће мере висине раста:
humerus (2):
radius (2):
femur (3):
tibia (5):

312+2 = 314 mm.
212+2 = 214 mm.
383+2 = 385 mm.
321+2 = 323 mm

висина раста

1634—20 = l614 mm.
1530—20 =1510 mm.
385 X 3,90 — 20 =1481,5 mm.
1552—20 = 1532 mm.

Костур (у):
femur:
tibia:

372+2= 374 mm.
283+2=285

374 X 3,90—20=1438,6 mm.
285 X 4,80—20=1348 mm.

1438,6 + 1348
Средња висина индивидуе (у) = ——————— == 1393,3 mm.
2
Из ових рачунских операција видимо да је се кретала висина раста преисторијских људи
на Криту између 1614 и 1393,3 mm. Значајно је пак то да износи просечна висина раста код 4
1481,5 + 1393,3
индивидуе (30,7 %), само : ——————— == 1437,4 mm.
2
дакле испод 1500 mm., што би значило меру за пигмеје, јер је готово иста са мером коју смо
навели за афричке Бушмане (1444 mm). Прооечна висина раста преисторијских Крићана
иапосила је у прво минојско доба (Early Minoan III.) према костима из налазишта Хагиос
1393,3 + 1438,6 + 1510 + 1532 + 1614
Николаос: ———————————————— == 1498 mm што исто тако значи врло ниску
меру.
5
Случај са женским полом.
humerus (2):
radius (2):
femur (3):
tibia (5):

312+2 = 315
212+2 = 214
383+2 = 385
321+2 = 323

висина раста

1545—20 = 1575 mm.
1556—20 = 1536 mm.
1470 —20 = 1450 mm.
1528 — 20 = 1508 mm.

Костур (у)
femur:
tibia:

372+2=374.
283+2 =-285

1440 — 20 = 1420 mm.
1400 — 20 = 1380 mm.
63

1420+1380
Средња дужина костура (у): —————— = 1400 mm
2
Просечно би мериле преисторијске Крићанке у нашем случају
1400 + 1450 + 1508 + 1536 +1575
——————————————— = 1494 mm.
5
— дакле само врло мало мање него што је случај са мушким полом. Сасвим је природно и
вероватно кад у некрополи Хагиос Николаос видимо помешане остеолошке остатке женскиња и
мушкиња.
На основу ових факата не сматрамо преисторијске Крићане (К) и Тројанце (Т) можда за
народ патуљачки, већ само мислимо да су били у физичком погледу састављени од најмање два
расна елемента, од једног пигмејској (a) и једног већег (b), чији раст није био тако велики као код
Аријеваца нити тако мален као код кепеца, већ је заузимао у погледу статуре неку средину
између обадва. Изгледа, да амалгам из ова два расна елемента и можда из још неког (X)
непознатог преставља физичку формацију (К = Т = а + b + X) преисторијских становника који су
били творци и носиоци релативно високе минојске и тројанске културе.
Факат да налазимо и у Троади и на Криту остеолошке остатке пигмејског и оног већег
елемента заједно, значи да су оба заједнички живели и крвно су мешани међу собом. За то бар
говоре варианте мера које посредују између оба екстрема у погледу висине раста између 1393
mm и 1625 mm на Криту, као и између 1400 mm и 1629 mm у Троади.
' то јест патуљци планина називани су тако ваљда због тога, што је можда
један део овога малог расног елемента остао у горским пределима и живео својим старим
животом. Најпосле не би се могле искључити и могућности да су Аријевци при свом доласку на
југ у опште сматрали аутохтоне као пигмеје за контраст своме великом расту, јер као што смо већ
горе нагласили, око је народа осетљиво и за мање диференције у погледу висине раста него што
је била диференција између преисторијских Тројанаца (a+b + X) и протоморфних Аријеваца. И
данас се још особе чим су мало ниже 1650 mm. у шали или подругљивом тону називају
кепецима.1) Врло је могуће да ссу се преисторијски аутохтони југоисточне Европе и Мале Азије
повукли пред физички суперирним и дивљим Аријевцима на острва, шуме и у планине када се
нису могли одбранити утврђеним градовима и да многе особине које иду на рачун пигмеја треба
приписивати у опште преисторијским аутохтонима.
) Да наведемо само један пример из наших југословенсвих физиоетнолошких односа. Као што
показују антропометријски подаци А. Weisbach-a., (Die Slovenen. Беч 1903) Словенци из Крањске
нису малог већ доста високог раста, па ипак Stanko Vraz поредећи жумберачке Србе и њихове
суседе из Беле Крајине пише овако: :''Uskok je kršan, visokog tananog. stasa, što se može najbolje
viditi u Hrastu, gde su роmešаni sa Kranjci. I Kranjci nisu male postave, nu kad postaviš sred njih jednog
Uskoka, a eto ti živi kip Gulivera u sboru Liliputanacah, toliko nadvisuje stasom Uskok Dolenca
Кranјса''. (Dela Stanka Vraza, V, cip. 74, 75. Zagreb 1877).
1

Приближно физиоетнолошку преставу преисторијских становника Троаде и Егеје могу
нам пружити данашњи јужни Талијани, особито у Калабрији, Сицилији и Корзици, где је
аријевска крв врло мало утицала на морфолошке особине аутохтона и где изгледа да се са
извесном мањом изменом одржало преисторијско (преаријевско) становништво јужне Европе
најбоље. Код становника краљевине Италије1) било је године 1895 од 30,000.000 целокупног
64

становништва 978.000 (1,36 %) индивидуа са висином раста (1250—1450 mm.) и 4,347.000 (14,49
%) са висином од 1250—1550 mm.
1

) G. Sergi, Ursprung und Verbreitung des mittelländischen Stammes, 87.

Паралелно са пигмејским растом налази се код јужних Талијана појава долихокефалија и
тамна комплексија. Нигде у Европи нема у Аријеваца толико загасигих тонова боје коже, косе и
очију као код Талијана у овим провинцијама2):
Базиликата

(81,23 % долихокефалаца,

30 % ''црних'' очију, 60 % кестењавих очију,
50 %, црне косе, 44 % кестењаве косе),

Калабрија

(64,71% долихокефалаца,

32 % црних + 65 % кестењавих очију,
52 % црне + 44 % кестењаве косе),

Сицилија

(72,2 % долихокефалаца.

65 % црних + 21 % кестењавих очију,
59 % црне + 36 % кестењаве косе),

Сардинија

(75 % долихокефалаца,
`

40 % црних + 59 % кестењавих очију,
81 % црне + 18 % кестењаве косе).

2

) G. Nicolucci, Antropologia dell' Italia. стр. 107. Неапољ, 1887.

Пошто нам је познато, да су имали стари Аријевци сасвим супротне телесне особине но
данашњи Сардинци и Сицилијанци, онда не могу горе споменуте особине потицати од
Аријеваца, већ од једног преисторијског (преаријевског) народа у јужној Европи. Може се узети
да су преаријевски медитеранци имали у главном физичке особине модерних Сицилијанаца и
Сардинаца, али још само у интензивнијој и маркантнијој мери, наиме, да су имали црну косу и
загаситији тон боје коже и очију; у кратко речено, и данашње становништво медитеранске
Европе говори за то да су преаријевски становници јужне Европе престављали једно негроидно
племе негде више негде мање изразито.
Кепечка племена пак нису живела само у Европи јужно од североазијског планинског
ланца, већ и јужно од Хималаје. Ктезиас наиме налази пигмеје и у Индији и његов опис много се
слаже са цртама које смо нашли код преисториских становника Троаде и јужне Европе. Пигмеји,
каже Ктезиас3), живе у унутрашњости Индије и говоре језиком као и остали Инди.
) Наведено у делу: W. H. Roscher, Ausführliches Lexicon der griechischen und römischen Mythologie,
Lief. 57. стр. 3289.
3

По спољашности су црни и врло малени; коса на глави им је необично дуга и пада до
колена. Они носе највеће браде од свих људи и коса им може заменити одело. Полни органи
пигмеја падају у очи због необичне дебљине и дужине (чак до чланака). Уз то имају прћасте
носеве и ружно лице. Њихове животиње су мале као и они сами. Они су праведни и држе се
закона као и остали Инди. Индијски пигмеји прате свога краља у рат и то као стрелци.
Византиски посланик Nonnosos видео је год. 533 после Хр. на своме путу по сараценским
и другим оријенталским земљама, један исто тако пигмејски народ и његов опис много се
поклапа са описом индијских патуљака од Ктезиаса. Тај народ био је врло мале статуре, црне боје
коже и по целом телу обрастао длаком, Nonnosus (Photius bibl. cod. 3) :
'
'
65




."



.
Слично опису споменутих писаца преставља и античка уметност пигмеја, и то, највише у
шаљивом маниру у борби са ждраловима. У чувеној гераномахији1) насликаној на нози кратера
Ерготимоса и Клитиаса (''Françoisvase'') из прве половине VI в. пре Хр., боре се пигмеји свом
озбиљношћу и oдлучношћу против непријатељских птица и сузбијају напад јашeћи на јарцима а
наоружани с кијачом или дрветом за бацање. Овде је уметност преставила пигмеје доста
природно и нагласила само њихову малу статуру, док их доцнија уметност приказује наказне и
карикиране. Но ми смо мишљења да карикатура преставља вероватно маркантне и истакнуте
особине старих пигмеја у претераној мери и то: сразмерно велику главу, криве ноге, косматост, а
особито прекомерно развијене glutaeos musculos и гениталије. За то није искључено да не би
стајало име  у вези са .
) Овај призор, који је насликан као фриз на нози поменутог кратера врло је лепо репродукован у
издању: Furtwängler et Reichhold, Griechische Vasenmalerei. Lief. 1 tab. 3. Минхен 1900. — W. H.
Roscher, op. стр. 3292.
1

Борба пигмеја са ждраловима престављена је и на неким гемама, које је описао А.
Furtwängler.2) Ha једноме карнеолу [tab. XXXIII, 49) урезан је пигмеј дебеле голе главе са
великим фалосом, како се бори са једним ждралом држећи у руци округао штит.
2

) Adolf Furtwängler, Die antiken Gemmen (Geschichte der Steinschneidekunst im klassischen Altertum.
Bd. L, tab. XLVII, 8; tab. XXXIII. 49; Bd. II. стр. 165, 231. Лајпциг—Берлин 1900.

Екстремитетне кости из преисторијских налазишта Егеје, даље физички односи данашњих
јужних Талијана и опис патуљака на Ориенту и у Африци уверавају нас да приче о пигмејима
нису измишљотина без сваке реалне суштине, ма да на први поглед изгледају куриозне и
неприродне. Протоморфни пигмеји античких прича заиста данас у Европи више не постоје, но ми
мислимо да нећемо погрешити ако тврдимо да има становништво јужне Европе (особито
Сицилијанци, Сардинци, Шпањолци) највише њима да захвали за живахност, малу статуру, јаку
густу косу, велико и тамно око.
Обим наше расправе не допушта да би то овде детаљније третирали, али се надамо да
ћемо моћи другом приликом о томе опширније писати. Факат да се управо мали становници
медитеранске Европе одликују тамном комплексијом, густом косом и великим и немирним
очима, наводи нас на мисао да ове особине потичу највероватније од преисторијских пигмеја, јер,
као што смо чули, спомињу се као карактеристичне особине пигмеја у старо и ново доба: тамна
комплексија, бујна коса, велике очи. Мисионар А. Good описујући особине једног афричког
кепечког племена истиче да имају велике очи као у телета.1)
1

) G. Seiler, Von den Zwergstämmen in Südkamerun. (Correspondenz-Blatt der deutschen Gesellschaft
für Anthropologie, Ethnologie und Urgeschichte. XXXV, 1, стр. 4—5). Минхен 1904: ''Übrigens
stimmten die Beschreibungen, die ich sonst von den afrikanischen Pygmäen gelesen habe, nicht ganz mit

66

dem, wie ich die Zwerge hier vorfand. Sie waren nicht die Miniaturgestalten, wie sie geschildert werden.
Mehrere von ihnen möchten wohl fünf Fuss und darüber sein; dessen ungeachtet waren sie in ihrer Gestalt
entschieden zvergartig. Sie haben eine hellere Farbe und auch einen anderen Typus als die umwohnenden
Stämme. Sicher waren diese Zwerge die niedrigstatehenden Menschen, die mir bisjetzt vorgekommen
sind. Ihre Kinnbacken waren unverhältnisamässig gross, ihre Stirnen und Scheitel erschienen
unregelmässig und roh statt glatt und abgerundet. Die Niedrigknit der Stirne trat noch mehr hervor durch
die ungewohnliche Grösse ihrer Augen; zumal die Kinder schienen Augen zu haben wie Kälber. Die
dicken Augenbrauen scheinen in der Stirne höher zu stehen als bei anderen Rassen; es sah aus, als standen
die Angenbrauen mitten auf der Stirne und manchmal noch dazu nicht ganz gerade. Der Oberkörper war
im Gianzen ebenmässig stark, aber ihr Unterleib war unverhältnissmässig gross und ihre Beine krumm
und schwach.''

h. Комплексија старих Тројанаца.
Немамо конкретног материјала на основу кога би могли непосредно утврдити комплексију
преисторијских Тројанаца, јер је једно трулеж уништио меку моделацију лешева на којој се
налазила комплексија, друго, нема истовремених сликарских и вајарских радова на којима би
биле бојама означена боја очију, косе и коже. Али анатомска и морфолошка анализа остеолошких
остатака старих Тројанаца од неолитског до микенског доба показала нам је ове тако да им
можемо на основу тих морфолошких особина приписивати и тамну комплексију. Интензитет боје
коже и очију не би могли претпостављати у оној мери као кад говоримо о тамној комплексији
данашњих европских медитеранаца, већ за неколико ступњева загаситије тонове боја.
Преисторијски Тројанци треба да су били најмање толико загасите комплексије као данас неки
црвено-кестењави Бербери или стари Египћани (Romtu=црвени), који би народи приближно
престављали остатке преаријевских медитеранаца.
Тек за позно микенско доба стоји нам данас на расположењу и један опис спољашности
Тројанаца, наиме краља Пријама и знаменитих личности из његовога круга, личности које
спомиње Хомер у својим епима. Ове Тројанце наиме који су требали живети крајем 6. насеља на
Хисарлику описује Исак Порфирогенит     
  на следећи начин:
Краљ Пријам се одликовао високим растом, корпулентношћу и лепим лицем. Коса је била
старцу седа, очи модрикасте, нос велики, коса густа, обрве срасле. Тим спољашним знаком
несреће треба да му је већ судбином везан несретан живот и жалосна смрт: ',
 , , , 
, .


 ,
Деуфобос је био врло велик (подруговић) широких груди, лепог погледа, прћастог носа.
коврчасте косе, брадат, широког лица, племенит: ', ,
, , , ,  .
Хеленос је био велики, лепог раста, беле коже. силан, плав и т. д.
:'
.
Троилос је био велики, леп, широк, глатке, црне и меке косе, нежне коже и т. д.:
', ,

.
67

Парис Александар је био крепак, млад човек, бео, широк, коврчаве и црне косе, љубак а
плашљив у рату и т.д.: 'О    


Енеас је био снажан, црвенкасто плав, широког лица, беле коже, брадат, модроок итд.:
'
.
Антенор је био велики, снажан, беле коже, плаве косе, модроок, грбавог носа и тд.:
'
.
Несретна старица Хекуба је била нежне коже, мирна и достојанствена итд.:
''
.
Хекторова супруга Андромаха је била врло висока, лепих очију и обрва гргураве и
затворено плаве косе, косом покривеног потиљка, великог лица, лепог врата, са јамицама
(смијалицама) на лицу, мила и достојанствена:
'

.
Касандра је била неудата, округлог лица, бела, мушке спољашности, затворено плаве косе,
косом покривене главе (не само на потиљку као Абанти); гргураве косе, лепог врата, малих ногу,
охола, хијератична строга пророчица, невина девојка итд.:
'



Поликсена је била велика, бела, мушкобања, великих очију, црне и коврчаве косе,
дугуљастог лица, малих и цватућих усана, малих ногу, невина девојка, са грудима округлим као
јабука итд.:
'


"'
.
Хектор, син Пријамов и Хекабин, био је мрке коже, врло велики, широк, коврчаве и црне
косе и тд.: ', ' 
'



'
68



Према наведеном опису Исака. Порфирогенита красиле су Тројанце с краја 6. насеља на
Хисарлику (са 1200 пре Хр.) такве телесне особине, по којима судећи био би Пријам и његови
сувремењаци аријевског порекла и говорили један аријевски језик. Од 12 описаних особа било је
8 (66,66 °%) великих, а у погледу боје коже, косе и очију, нашле су се највише компоненте светле
комплексије. Једино се Хектору приписује мрка кожа, црна и гргурава коса, према чему би овај
јунак престављао један алофилни, неаријевски тип.
Али ако питамо за историјску вредност и вероватноћу наведеног описа Тројанаца, цела
ствар стоји друкчије. Пошто је Исак Порфирогенит живео у XI. в. после Хр., није сам видео старе
Тројанце који су живели давно пре њега, већ ce наслањао на изворе или је сам измишљао, или
обоје. Ово претпоследње заиста није случај, али ипак његов опис носи посредно обележје
измишљотине.
Исак Порфирогенит је пo свој прилици идентичан са истоименим царем (1057—1059
после Хр.) из династије Комнена, који је се после кратке владавине покалуђерио и написао осим
горе споменутог дела још и      , да би
попунио празнине које је тобож Хомер у својим епима оставио. Изгледа да је зато осим других
писаца употребио и Софокла (Филоктет) и Еурипида (Хекабе). Са историјског гледишта чини
опис старих Тројанаца већ сам по себи утисак непоузданости и неозбиљностн. Уз опис физичких
особина Тројанаца придружене су примесе средњевековног сујеверја. (Тако на пр. је било краљу
Пријаму суђено од рођења да буде несретан што је имао срасле обрве.!).
Исак Порфирогенит заиста сам пише,1) да се његова информација оснива на Диктису2),
који је тобож пратио Идоменеуса са Крита у тројански рат; без сумње није имао самог Диктиса
пред собом, већ ce њим послужио преко преписа од Малаласа. Као што тврди К. Krumbacher3),
оба списа И. Порфирогенита имају се сматрати као романтично схватање тројанске историје и
иду на то да се ова доцније тобож попуни. Овај књижевни правац огледа се у средњем веку у
фантастичким тројанским романима.
) 




'
1

) Диктис је по имену критске планине  названи аутор дела које се зове на латинском језику
цреведено и парафразирано од L. Septimius-a (IV век по Хр.) ''Ephemeris belli Troiani''.
2

3

) Karl Krumbacher, Geschichte der byzantinischen Litteratur, II. издање, стр. 525, 526. Минхен 1897.

Најпосле ако би и био опис И. Порфирогенита. историјски тачан, и да је у истини
обележио спољашност старих Тројанаца, не би био сасвим противан нашему мишљењу, јер смо и
сами тврдили да је било око г. 1200 пре Христа Аријеваца на обалама Егејског Мора. Али нас у
главном занима енеолитска, премикенока и протомикенска култура и тада су били стари
Тројанци мрке комплексије као што смо већ казали.
Пријатније би нам било кад би могли и индуктивним путем утврдити комплексију старих
Тројанаца да би тако разлоге за негроидност истих, добивене помоћу краниолошких особина,
подупрли новим доказом. Али у оскудици докумената оперишемо оним што нам је на
расположењу. Најпосле би ипак могли горе наведено мишљење о комплексији старих Тројанаца
и преисториског становништва егејске области поткрепити још једним разлогом, који је у нас
69

побуђен особинама остеолошког материјала, али га иначе сасвим независно овде истичемо. За
грчко херојско доба митоси често спомињу Феничане и на таквим местима Јеладе и западном
делу трупа Балканског Полуострва, где је тешко предпоставити у сваком таквом случају
Феничане из палестинског приморја.
Прво би тешко могла дати мала Феникија толико исељеника да би могли посести све тачке
на обалама Средоземног Мора, које се приписују Феничанима; друго, тешко је замислити да су се
културни Феничани усудили доћи у унутрашњост Јеладе или чак у дивље и тешко приступачне
илирске земље, где према митима један  води дуготрајне борбе. Нама се чини
најприродније, ако народно име  изводимо од адјектива , fem.  ==
пурпурно црвен, црвено-кестењав или мрко-црвен, и ако под  (м. 
замишљамо народ загасите комплексије, т.ј. народ загасито црвене коже, црне косе и тамних
очију.
Тек доцније кад су се аутохтони егејске области интензивније крвно помешали са
ксантодоликокефалним Јелинима, и кад су они изгубили своје првобитно обележје, и кад је
наравно због тога постала црвено кестењава боја аутохтона за који степен отворенија, тек тада је
могло значити само земљаке Сидонаца, који су остали још и у доцније време
црвенокожци .
Ово тумачење1) само нас утврђује у уверењу, да смо тачно оценили у етнолошком погледу
остеолошке остатке преисторијских Тројанаца и да нисмо грешили, кад смо на основу
морфолошких особина закључивали тамну комплексију древних становника Троаде и Егеје.
) Са задовољством констатујемо да лингвиста А. Fick (''Vorgriechische Ortsnamen'' Göttingen 1905,
стр. 123, 124.) исто мисли и наговештава у погледу значења имена , што и ми тврдимо,
полазећи са природњачког гледишта.
1

i. Платикнемија и друга обележја екстремитетних костију.
Има још неких морфолошких особина преисторијских Тројанаца које имају по нашем
мишљењу етнолошку вредност и не говоре управо за њихово аријевско порекло, већ пре
супротно. То су платикнемија, заоштреност ивица и храпавост костију. Особито се истиче
платикнемија као једно нарочито расно обележје. Готово све тројанске голењаче су на горњој
половини спљоштене са стране тако, да наличе у попречном пресеку на корицу од сабље у
сагиталном положају V. 105. Лакатна кост, голењача, као и лисњача необично су ивичасте и јаке.
Radius и fibula обележени су јаким улегнућима за мускулатуру. На бутној кости јако је развијена
linea aspera и мали trochanter као и labrum externum lineae asperae прелази често у прави trochanter
tertius, као на пр. код бутњаче из 6. тројанског насеља.
Како треба објаснити ове морфолошке појаве на екстремитетним костима преисторијских
Тројанаца? Пошто R. Virchow редовно налази платикнемију по остеолошким остацима у ХанајТепе, не може јој одрицати свако етнолошко значење, али ипак заузима у почетку резервисано
становиште. Рruner-Веу држи платикнемију за патолошку појаву и тумачи као последицу
рахитичке болести; Р. Вrоса је сматра за питекоидну ознаку. Против оваког тумачења устаје Busk
и пориче сваки етнолошки значај платикнемији сматрајући је за последицу начина живота
једнога народа V. 105. Напослетку се овоме последњем тумачењу приближује и R. Virchow кад
каже, да се може платикнемија вероватно ојаснити јачим напрезањем и развићем мускула,
условљеним начином рада и живота V. 107.
R. Virchow ce одлучује за ово последње мишљење и због тога што нема платикнемији
трага на дечијим скелетима на Ханај-Тепе и што она због тога не може бити урођена, јер се
тобож не појављује путем наслеђа V. 106. Ми се не можемо ни у овом случају сложити са R.
Virchow-ом. Прво по нашем мишљењу ми не можемо очекивати на једном скелету фетуса већ
изражене расне особине, јер није индивидуално потпуно развијен, друго нема вероватноће за то
да је платикнемија постала услед јачих развића мускула условљеним начином живота и рада, јер
70

је од енеолитског до краја микенског доба претекло најмање 2000 године и у току тог времена се
без сумње променуо начин живота, а појава платикнемије остала је међутим иста. Онда би је
дакле нестало да је била привремено аквирирана телесна особина, а не расно обележје неолитског
народа.
Ако не пре, бар у грчко-византиско доба могло би се очекивати да ћe платикнемије
нестати у Троади. Ако се наиме начин живота у протомикенској и микенској епохи није довољно
разликовао од оног још у старије доба, онда је било бар у грчко класично доба и доцније довољно
услова да нестане платикнемије у Троади. Али и тада се још јављају спљоштене голењаче као и
ивичасте и храпаве кости на Ханај-Тепе (А) V. 112—120., као и у преисторијско доба, само не
толико маркантно и тако често. То значи да је била код преисторијских Тројанаца платикнемија
урођена и да је прешла наследством на становнике историјског доба, било да су се аутохтони са
Грцима крвно мешали, било да су били Тројанци историјског доба јелинизовани аутохтони.
Вероватно, постојала су оба случаја, и то први више у градовима, други у мање приступачним
крајевима Троаде.
Заједно са споменутим расним особинама екстремитетних костију прешла је и прогнатија
преисторијских Тројанаца на становнике Троаде историјског доба, али исто тако у ослабљеном
изразу.
Платикнемија преставља једно соматолошко обележје преисторијских Тројанаца, које се
не појављује само једанпут и на једном месту, већ ce појављује редовно кроз многа столећа и на
више места као нешто стално и типично. На тај начин сматрамо платикнемију преисторијских
Тројанаца као нешто стално и расно, а о каквој случајној појави ту не може бити говора.
Као што смо нашли за ниску статуру и прогнатију преисторијских Тројанаца паралелну
појаву у јужној и западној Европи, исто тако налазимо на терену данашње Француске и
Британије фосилне остеолошке остатке са обележјем платикнемије и ивичатости. Најпре је
примећена платикнемија на човечијим костима из пећине Cro-Magnon у јужној Француској.1)
Даље се ове особине налазе на голењачама из пећина код Гибралтара, као и у неолитској пећини
Perthi Chavren у Уелсу.
1

) P. Topinard, Anthropologie. (Nach der III. französischen Auflage übersetzt von Dr. R,. Neuhanss. 2.
издање, стр. 301). Лајпциг 1888.

Не само мале мере, већ и морфолошке особине екстремитетних костију условљене
платикнемијом, оштрим ивицама, удубљењима и храпавошћу говоре против аријевског порекла
народа којему су припадале и подупиру наше тврђење о народности преисторијских Тројанаца.
IV. Закључак.
Ако сведемо све што нам говоре човечији костури од енеолитског до микенског доба у
Троади о етничком карактеру тадашњих становника, видимо да су били стари Тројанци у
анатомском и морфолошком погледу: маленог раста, обично прогнатни, у већини
долихокефални. Екстремитетне кости су највише платикнемичне, храпаве и оштрих ивица. Боја
коже, косе и очију није се очувала на дотичним деловима тела, јер су иструнули, нити имамо
каквог забележја о њој, али има толико симптоматичних разлога који говоре за тамну
комплексију да не можемо више о томе сумњати. Од прилике су били стари Тројанци као стари
Египћани или данас берберска племена (са изузетком: Rif у Мароку, Djur-djura, Enfida), па могуће
донекле и као Арапи. С друге стране могли би се сматрати као даљни сродници Дравида, који
станују на висоравни Декану у Индији и у јужном Белуџистану (Brahui), који се због тамне
комплексије својих становника у старо доба и звао Етиопијом. Дравиди су једна варијација
преаријевског становништва које је живело јужно од еуроазијског горског појаса а од Атланског
Окејана до Бенгалског Залива.
71

Ако упоредимо наведено физиоетничко обележје са расним особинама Аријеваца, онда
видимо ове главне разлике: док су стари Аријевци велики, преисторијски су Тројанци малени;
док су Аријевци ортогнатни, Тројанци су били прогнатни; док би се код Аријеваца могла
платикнемија и ивична заоштреност екстремитетних костију јављати само изузетно, код
Тројанаца су ове црте типичне; и док су најпосле Аријевци светле комплексије, Тројанци су били
тамне комплексије. Код преисторијских Тројанаца од енеолитског до микенског доба протестује
тако рећи свака кошчица против аријевског порекла. Већ само констатовање мале висине раста је
било довољно да обори хипотезу да су преисторијски Тројанци говорили једним аријевским
језиковним идиомом.
Преисториски Тројанци не престављају један крвно сасвим чист тип, већ један амалгам од
долихокефалаца и брахикефалаца; ови су последњи били заступљени у великој мањини.
Вероватно потиче округлоглави елеменат са истока, док изгледа да је дугоглави као аутохтон и
као имаоц оне уске дугуљасте лубање и маленог, често кепечког раста. Ми нагињемо мишљењу
да је био дугоглави и прогнатни елеменат првобитно носилац кестењаве (braun) и тамнокестењаве боје коже, док је са брахикефалним елементом вероватно дошла у Европу жута боја
коже и глатка црна коса. С обзиром на то да су били стари Тројанци пре доласка на југ Аријеваца
једна мешавина у поменута два расна елемента, треба их замислити у погледу боје коже у свим
степенима боја од жућкастог до затворево-кестењастог, као што су доносили односи укрштавања.
Према сагласности тројанског преисторијског становништва са истовременим
становништвом Француске и Крита у погледу висине раста, односно у погледу облика лица и
платикнемије, можемо претпоставити да су били преисторијски Европљани од неолитског до
микеноког доба јужно од планинског појаса Алпи —Карпати — Балкан прилично једнолики у
физичком погледу. Према закону корелације између физичких и језиковних особина народа, који
смо закон горе поставили, морали су бити медитерански Европљани поменутог доба у главном и
језиковно сродни и нису говорили аријским језиком.
Поуздано је утврђено да од неолитског до микенског доба у Троади, на Криту и уопште у
Егеји није било аријевског говора јер Аријевци још нису били допрли до Егеје. Дакле, на основу
тога факта могу се у погледу народне припадности познатих великих култура у Троади и на
Криту повући важни закључци, јер је културни свет живо заинтересован, ко је био творац старотројанске и минојске културе, који је народ становао на 2. насељу на Хисарлику са акрополом и
био поседник ''Пријамовог блага?'' Као што смо већ у првом делу наше расправе навели,
изјаснили су се готово сви лингвисти и археолози за Аријевце; особито Р. Kretschmer и Н.
Schmidt су хтели да виде у преисторијским Тројанцима 1.—6. насеља на Хисарлику једно тракофрижанско племе. Надамо се да се из ове наше расправе довољно види да је метод и према томе
и резултат ових научењака био погрешан. Исто тако се надамо да смо овом расправом потврдили
тачност мишљења оних историчара и лингвиста, који, као на пр. R. Meringer, тврде да се могу
преисторијско-етнолошки проблеми решити у првом реду помоћу физичке антропологије у вези
са археологијом.
Осим реченог поставили смо још следећа тврђења, односно мишљења и констатовања:
1.Погрешно је забацивати народно предање као извор за преисторију и протоисторију
Јелина, јер оно може бити основано на реалности и садржавати историјску садржину. Тако,
традиција о тројанском рату у језгру није измишљотина, јер је преисторијска археологија помоћу
раскопавања открила од Хомера описани град са дотичном културом микенског доба.
2. Троја (6. насеље) је била без сумње разорена око год. 1200 пре Хр., можда неколико
деценија раније, можда коју годину доцније.
3. У преисторији тешко је или готово немогуће констатовати хронолошка дата на године
тачно, нити је могуће утврдити факта у детаљима, зато је довољно ако је могуће епохе
приближно проценити и заокругљеним бројевима изразити. У преисторији и протоисторији у
72

многоме треба водити рачуна са већим или мањим вероватноћама и приписивати вредност
приближним констатацијама и бројевима.
4. За проучавање преисторије није довољно познавати само опис рукотворина анонимних
старих народа, већ је потребно њихов живот проучавати и помоћу познавања живота данашњих
примитивних народа, даље помоћу антропологије и најстаријих писаних извора у колико их је
могуће довести у везу са појавама анонимног преисторијског доба. Остеолошки остаци могу се
употребити као нека врста историјских докумената, на основу којих је могуће правити закључке,
особито у погледу преисторијских миграција и разношења материјално културних појава.
5. Хипотеза историчара, лингвиста и археолога (А. Sayce, K. Blind, P. Kretschmer, A. Körte,
G. Körte, R. v. Lichtenberg, H. Schmidt, Perrot-Chipiez) о пореклу и народности преисторијских
Тројанаца слабо су засноване и падају, јер се до њих дошло погрешним методом.
6. R. Virchow није могао на основу аутопсије и мерења преисторијских Тројанаца ништа
дефинитивно казати о њиховој народности, али је нагињао мишљењу да су били аријевског
порекла.
7. Аријевци, који су постали на северу евроазијског планинског бедема Алпи — Карпати
(?) —Балкан—Јаила—Кавказ итд., били су до велике сеобе народа, крајем античког века, у својој
старој домовини, као и у прво време свога борављења на југу, припадници
ксантодолихокефалије.
8. Ксантодолихокефалији одговарали су до реченог доба и аријевски језици као и обратно.
9. На основу ове корелације може се тврдити да су били Аријевци око половине II. тисућа
пре Хр. насељени у предњој Азији.
10. Преисторијски Тројанци су били негроидни. И за доба Хомерове Троје говоре
остеолошки остаци у главном за неаријско порекло, али није при том искључена могућност
присутности Аријеваца.
11. Преисторијски Тројанци били су према до сад познатим остеолошким остацима малог
раста.
12. Изгледа да је било првобитно (старије) становништво Троаде долихокефално и да су се
доцније међу њих населили брахикефалци са истока.
13. Екстремитетне кости старих Тројанаца показују и трагове кепечког елемента.
14. Крићани раног минојског доба (Early Minoan III) показују сродност са старим
преисторијским Тројанцима у погледу висине раста као и краниологије (index cranii).
15. Негроиди су утврђени за енеолитско и бронзано доба у Троади, Љубљанској Бари и у
Француској. Има симптома да су негроиди живели у речено доба и у Вугарској и у Босни или
другим речима готово на целом Балканском Полуострву. Да ли су то била само спорадична
етничка острва или компактно насељена на Балканском Полуострву, то нам за сада није могуће
утврдити.
Преисторијски Тројанци и Крићани престављали су у соматолошком погледу једну
мешавину од најмање два расна елемента, од једног малог долихокефалног и једног јачег
брахикефалног вероватно са истока (Т == К = а + b + X).
73

16. Мали раст, тамна комплексија, долихокефалија, појава великих и живих очију, као и
бујна коса неких данашњих медитеранаца потиче највероватније од растом маленог
преисторијског становништва јужне Европе.
Ово дело нека се сматра донекле као III. део наше пројектиране трилогије о генетичкој
физио-етнологији Балканских Народа, чији први део почиње расправом ''Систем историјске
антропологије Балканских Народа''. У допуни дела које сад пуштамо у јавност, биће говора о
Пелазгима, а у II. делу трилогије третираће се физичка метаморфоза народа као и њени узроци.

74