You are on page 1of 12

ИСТОРИЈСКЕ ПРИЧЕ

Септембар 2007.

Глас
Косова и
Метохије,
Београд
САДРЖАЈ
1912—ПРИЗРЕН

4

Ђурађ Бран- 8
ковић-Правда
за деспота
Кад замиришу
јорговани

11

МАРКО ЕВГЕНИК ЈЕ РЕКАО - НЕ!
И у наше време говори се и расправља о
следном духовнику, антилатински настромогућности да се хришћанство после безјеном и непоколебљивом у својим уверемало хиљаду година уједини. Као што је
њима.
познато, до „Великог расСматра се да је будући
кола” дошло је 1054. гоцрквени великодостојник
дине, кад се хришћанска
рођен у византијској превасељена распала на
стоници 1394. године.
два дела, православни
Потицао је из угледне
Исток и римокатолички
византијске породице:
Запад. У столећима која
био је син ђакона Георсу уследила, с времена
гија Евгеника који је слуна време, улагани су знажбовао као сакеларије
тни напори да дође до
(једна врста црквеног
поновног
уједињења
чиновника) у храму Свехришћанства
те Софије у Цариграду.
Унија је склопљена у два
Иначе, Георгије Евгеник
маха, у Лиону 1274. и у
потицао је из ТрапеФиренци 1439. године,
зунта, града на јужним
али је оба пута остала
обалама Црног мора и
мртво слово на папиру.
престонице малене цаОдбацили су је како виревине која је припадазантијско свештенство,
ла византијском цивилитако и византијски народ
зацијском кругу. Георјер је утаначена под усгијева супруга и мајка
ловима који су правоМарка Евгеника звала се
славље стављали у потМарија и била је кћи леСвети Марко Ефески
чињен положај. Један од
кара Луке. Дечак је на
најважнијих учесника на црквеном сабору у
крштењу назван Манојло, што је било
Фиренци с византијске стране био је Марко
његово световно име све док није примио
Евгеник. Реч је о ученом богослову и домонашки завет. (наставак—стр. 2)

Немањићи и бугарски цареви

БРАЋА ПО МАЈКАМА

Повеља деспота
Ђурђа манстиру
Есфигмен на Светој Гори

Везе са суседном Бугарском имале су кључни
значај за српску државу у средњем веку. Србија се у 9. и 10. веку налазила у подређеном положају према тада врло моћном Бугарском царству. Забележено је и да су 864. године Срби у
својим планинама зауставили и поразили бугарску војску и да су заробили Владимира, сина
бугарског цара Бориса. Бугари су опустошили
српске земље 924. године, након чега је Србија
једно време била само зависна област све док
се није ослободила под кнезом Чаславом Клонимировићем. И друга српска држава - Дукља одржавала је блиске везе с Бугарском. Дукљански владар Јован Владимир оженио се кћерком
македонског и бугарског цара Самуила
Косаром. Његов даљи потомак - дукљански
краљ Бодин - у време побуне Бугара против Византије, чак је био проглашен бугарским царем
под именом Петар (1072. године).

Изузетно блиске везе између Србије и Бугарске уочавају се и у доба Немањића. Српски
владари успостављали су у готово свакој генерацији брачне везе с бугарским владарским
породицама. Четири Бугарке биле су удате за
Немањиће, док су четири Српкиње биле удате за бугарске владаре. О тим брачним везама не знамо много. Средњовековни документи, а нарочито животописи владара, нажалост
ретко или никако, не помињу њихове бракове
или супружнике. Детаљније је позната судбина само неких од тих жена, као и њихових потомака, али некада је име супружника све што
је историја сачувала. До нас нису допрле љубавне заклетве, нити приче о љубакању у
предвечерње сате, о занесеним погледима, о
стиску руке, нити заклетве о вечној, доживотној верности...
(наставак на стр. 6)

Антиохије и Јерусалима . а у Ферари. оно што се тиче Византијски цар Јован VIII Палеолог (1425-1448) све наде у цркве. Због западног хришћанства. васељенског патријарха Јосифа II (1416-1439). византијског великодостојника 15. био је заувек изгубљен за Византију. Међу Мучно ћутање двадесетак архијереја био је Висарион. спремни да се попусти сједињавања чинило утопистичком. а да православци и сада верују у доћи помоћ против Османлија који су исто оно у шта су веровали и раније. На то им је Марко готовост Запада да похита у помоћ. којих је било око две стотине и које је предводио митрополит града Ефеса.” На истрајавање да се над читавом веровао је да ће после склапања црквене уније одатле стићи хришћанском васељеном призна папина врховна власт. године. а неделегацији су се налазили и филозоф Георгије Гемист довољно познавање латинског код Византинаца и грчког међу Плитон. свађама и Да би се разумели догађаји везани за жалбама на беспарицу јер папска курија одржавање црквеног сабора на коме није била у стању да редовно исплаћује су се срели представници источног и трошкове многобројним учесницима. Како је сабор протицао. својим богословским стајалиштима. који се свака на свој начин. „али и то под условом да буде православни”. убеђивали су га да у име виших интереса попусти у изјава Луке Нотараса. сабор је у византијског друштва на противнике и првим месецима 1439. расправљало се о суштини чистилишта. али и жртве идеалистичких како је касније остало забележено у заблуда у којима се губио смисао за његовом житију. Реализам латинофила огледао некада заједничког пута и да су увели неке се у процени да само са Запада може новине. затим тројица монаха са Свете горе. затим су се водиле Тек неколико година касније. и умногоме су ојачали православну странку. Посреди је била чувена столећа. па иди куда хоћеш!’ Никада. Марко помоћ животно угроженој Византији. Као доказни материјал често Александрије. замениле заступао интересе источних патријарха . Марко Евгеник постао је Русије. не решава се нагодбама. црквом. реалисти. потребно је куге која се појавила. Изасланици из требало да буде склопљена унија. учинио је то после у августу 1438. То је као када би казао: ‘Одсеци себи Османлијама. ефески исцрпено царство и да је унија само митрополит размишљао је у једном нужни уступак којим би се обезбедио спас. године. свесни цара Јована VIII Палеолога одустао је од такве намере и био огромног нерасположења већине свештенства и највећег најтврђи преговарач православне стране. функционер Латинима додатно су отежавали споразумевање.првосвештеника бескрајне и мушичаве препирке. на пут је кренула крајем новембра 1437. а потом и источном хришћанству. убеђивања и повинујући се вишим интересима цркве. Исту врсту тренутку и о томе да се врати у домовину. Кад је Цар Јован VIII Палеолог опасно запретили да сруше немоћно и видео куда воде саборске седнице. каква би доликовала таквом скупу. дела становништва које је сваку помисао црквеног Остали чланови византијске делегације. али и све горе нагласити оновремену подељеност ситуације с папином благајном. Пут Италије кренула је Евгеник је упозоравао да је римски првосвештеник само један веома бројна византијска делегација у којој су се. главу. митрополит Никеје и Сабор је протицао у напетој атмосфери у којој су узвишену и касније кардинал римске цркве. и он је углавном боравио у о вишемесечним заморним заседањима. то јест понети придев ванредне. а када се поброје и сви њихови хришћанском средишту на западним обалама Мале Азије. пратиоци. Била је реч Османлија. налазили бројни црквени и световни великодостојници. на наговор смислене процене показивали су и туркофили. Он је ватрено упозоравао реално сагледавање ондашњег западне богослове да су они скренули с стања. папска курија морала је да издржава око осам Овај град се још од 1304. године налазио у турским рукама и стотина људи. То се десило 1437. додуше проницљиви Марко Евгеник. године из Фераре присталице уније с римокатоличком пребачен у Фиренцу. Како је кијевски митрополит Исидор. Марко Евгеник стигао је у Ефес. Реч је о славном античком. Трагика и једних и других Међу учесницима с православне стране од састојала се у томе да су обе оштро самог почетка издвојио се неустрашиви и супротстављене групације. биле истовремено показао „као храбри и непобедиви лав”. после дугог путовања приспели су забележено у сачуваним изворима. осим цара и од патријарха. Цариграду. Нису биле цариградске Патријаршије и историчар Фирентинског сабора ретке ни ружне сцене кад је неким учесницима било забрањено Силвестар Сиропул. Јер. много сати расправљало се и о и многи други титуларни митрополити и епископи папском примату. Георгије Схоларије и други. византијско политичко начело којим се у нередовним (Цариграда) видим турски турбан него латинску митру. У том смислу чувена је Латинима. који је рекао: „Више волим да усред града икономија. о човече. обрели су се у марту 1438.којима муслиманске су изношена и позивања на недопустиво мали и тенденциозно власти нису дозволиле да путују на сабор у Ферару. а идеализам противника Евгеник наводно одговорио: „Ствари вере не допуштају никакво уније огледао се у погрешном веровању у мирну симбиозу са попуштање и икономију. не постоји нешто средње борби против Турака полагао је у земље западне Европе и између истине и лажи. а није мимоиђен ни разговор о употреби малоазијских градова који су били на простору под влашћу квасног или бесквасног хлеба приликом причешћа. То што је изабран за На сабору који је свечано отворио папа Евгеније IV (1431-1447) митрополита Ефеса није значило да је отишао у древни град. да изнесу своје ставове. видело се да Долазе Руси! . коју је предводио василевс Јован VIII Палеолог. а не Било је учесника и из других земаља које су припадале добровољно. где је требало да се Фиренци на коме је између римокатолика и православаца одржи сабор. У Мало пре почетка великог црквеног сабора у Ферари и Венецију су стигли у фебруару. док је Марко Евгеник мирну расправу. У изабрани број рукописа светих отаца и учитеља цркве. Ипак. године.И С Т О Р И Ј С К Е П Р И Ч Е Страна 2 Византијска делегација. под околностима које могу жустре препирке око такозваног филиоЬуе.” приликама и у име часних циљева дозвољава одступање од Заблуда присталица уније лежала је у нереалним надама у строге привржености црквеним канонима. појединачним преговорима. Као происхођења Светог духа.

и првим деценијама 11. он је остао доследан својим уверењима и на завршној свечаности у фирентинској катедрали. православна црква га је 1734. не треба губити из вида да једну слику дају византијски извори. папа Евгеније IV разочарано је узвикнуо: „Дакле. пошто је схватио да никако неће моћи да оде на Свету гору. митрополит Ефеса му је довикнуо: „Ти си изрод и тако се и понашаш!” Евгеник се с подједнаким жаром борио и против латинских учесника и против униониста на византијској страни. писац јеванђеља. јануара прославља преподобног ефеског митрополита Марка Евгеника. тек што је напунио педесет година. епископ града Назијанза и велики црквени отац 4. године. по повратку са Апенинског полуострва. него пре свега за обичан народ и да се трудио да их срочи тако да буду јасна и недовољно образованим монасима и народу. У међувремену био је очевидац турског напада на Лимнос и. Узбуђени Марко Евгеник. Онда се упутио на Свету гору. па се догодило да црквена служба није одржана иако је било време Великог поста. Марко Евгеник је од Јована VIII Палеолога затражио и добио заштиту како у Италији. носи одређене опасности. али је и он захвалио на указаном поверењу. и нека буде ишчупан!” Потом је завладало мучно ћутање. а ни касније није боравио. Због заслуга и непоколебљивости у одбрани вере. Марко Евгеник је развио живу делатност којом је желео да сруши оно што је договорено у Фиренци. поготово они изразито наклоњени Марку Евгенику. фебруара 1440. Поједини западни истраживачи сматрају да Марко Евгеник своја богословска дела није писао за учене теологе. Христов најмлађи и омиљени ученик. и нека буде одсечена. па му је чак обезбедио и да се у Цариград враћа на галији. становници Цариграда њега су дочекали с дивљењем и окупљени народ. С друге стране. Будући нежног здравља. седиште своје дијецезе и град у коме. године обрео се у Цариграду.” Двојица архијереја. као што је било уобичајено. због кога су га у Византији касније дочекали као јунака. Издали смо свете дарове и постали азимити. митрополиту Хераклеје. озлојеђени због овако искључивог и увредљивог става. Тако се завршио један живот који је у Цариграду имао и своје исходиште и своју утоку. И овога пута боравио је у манастиру Светог Георгија Манганског. године. Сачувана су и сведочанства о подмићивању појединих учесника сабора с византијске стране. где је провео око две године (1440-1442). а учесници сабора посрамљени оним што су учинили. Марко се најпре запутио Османлијама у Брусу. ништа нисмо урадили!” Свестан да његов одважни гест. није ставио свој потпис на саборски записник. За разлику од осталих чланова византијске делегације. никада раније. столећа. маја 1440. Важно је подвући чињеницу да је делатност ефеског митрополита далеко надмашивала оквире црквених распри и непосредно је утицала на распоред и понашање политичких снага у царству. Исповедио је наш језик. столећа.и у њој помињао папино име! . јула 1439. тако и у Византији. Док први готово некритички величају доследног духовника. напослетку. кад су кардинал Јулијан Чезарини и никејски митрополит Висарион на грчком и латинском језику прогласили унију. управо на дан кад је нови цариградски архипастир служио свечану литургију . преко Венеције вратио у византијску престоницу 1. нису желели катедру унијатског патријарха. У међувремену.док православци употребљавају квасни хлеб.” (Азимити је назив за римокатолике који користе бесквасни хлеб . Јован VIII Палеолог показивао је широкогрудост и стрпљење према противницима уније. поздрављао га је и клањао му се. Симеон Нови Богослов. Дука. нико није желео да служи са онима који су издали своју веру. Ни трапезунтски митрополит. осведочени унијата Митрофан из Кизика сагласио да постане цариградски архипастир. Марко Евгеник се упокојио 23. Сахрањен је у манастиру Светог Георгија Манганског. у лето 1443. назив Богослов уживају само тројица људи: Јован Богослов. бичевали или затварали у тамницу?” Уследио је негативан одговор: „Не. без обзира на узраст и друштвени положај. радознали житељи престонице. и. Царске власти деловале су врло хитро . 6. неки су га препознали. најзад. године. а сасвим другачију латински источници. Уследио је прави мали рат против присталица сједињења с Римом.ухватили су непопустљивог свештеника и бацили у тамницу на овом острву у Егејском мору. да би отуда накратко отишао у Ефес. Једноставно. века. март и април П Р И Ч Е Страна 3 1440. доводећи га на најлепши начин у везу с Василијем Великим. Јовану VIII Палеологу је лакнуло кад се. Тако се ефески митрополит. почели су да их запиткују: „Како сте? Какве вести нам доносите са сабора? Јесмо ли победили?” Уследио је горак одговор учесника сабора: „Издали смо своју веру и продали побожност за безбожништво. као ни представник светогорског манастира Ватопеда. Онда је Јован VIII Палеолог одлучио да изабере новог патријарха: најпре је столицу византијског првосвештеника понудио Марку Евгенику. али је потписала наша десна рука. У свађи која је настала. саопштава како су у Цариграду дочекали византијску делегацију по повратку из Италије. митрополитом Хераклеје. а ви их не називате тако јер очекујете да се заблудели преобрате. а у ишчекивању западне помоћи и настојању да смањи супротности унутар византијског друштва. По повратку на Босфор. па се 15. Радивој Радић Политикин забавник—бр.азиму .И С Т О Р И Ј С К Е је византијска делегација све спремнија да попусти противничкој страни. који се није слагао с равнодушношћу и помиреношћу са судбином испољеном код неких својих сународника. одлучно је тврдио: „Латини су уистину јеретици. Кад је то чуо.заједно са Антонијем. Григорије Богослов. ми-трополит Никеје. који је ту почаст одбио. века. Већ су савременици за Марка Евгеника тврдили да је „нови Василије Велики” и „нови Богослов”. У сваком случају. Василевс га је у неколико наврата узимао у заштиту. јуна 1445. Тек што су се путници искрцали. Становници Цариграда били су потиштени због оног што су чули. заједно с царем. Истовремено. 2897 . како је речено. Висарион. византијски историчар 15. Кад се говори о току сабора и његовим учесницима. митрополит Ефеса морао осетити извесну несигурност. У таквом расположењу и осећању погружености и неверице прошли су фебруар. чувени мистик који је живео у другој половини 10. али је после избора унионисте Митрофана за новог патријарха. грађани су упитали: „Зашто? Зар су вас Франци стављали на муке. године прогласила за светитеља и сваког 19. али кад је пролазио поред Лимноса. знаменитим кападокијским оцем 4. одлучио на бекство из престонице. а не на теретним лађама. био је то тријумф униониста. добацио је Марку Евгенику: „С безумницима не желим да разговарам!” Будући да је излазио. године. други митрополиту Ефеса пребацују да је био претерано тврдокоран и потпуно неспреман да о спорним питањима прихвати било какво разложно убеђивање Латина. а мучен тешком болешћу с којом се суочио још у Фиренци.) На питање „Зашто сте потписали?” они су одговарали: „Због страха пред Францима!” Помало збуњени. а онда се обратио Антонију. оштро су му узвратили питањем: „Ко си ти да Латине називаш јеретицима?” Том приликом умало није дошло и до физичког обрачуна међу појединим учесницима сабора.

petite ville assez peuplee). У другој половини 16. Иако је католика било мало.У средњем веку Призрен је био једно од нај-знатнијих трговинских места у српским земљама. веку страдао од планинаца Арбанаса. и Призрен. поред општег имена Призрен. Призрен је тада морао љуто пострадати од тог Бушатлије и његових Арбанаса. у грађанству свој ђенерални конзулат. castrum. варош је пуна чесама и живе. Priseren. И за турске владе у 16. П Р И Ч Е Страна 4 НАШ И НОВИ ГРАДОВИ: ПРИЗРЕН Наш славни Призрен. Прездрин.И С Т О Р И Ј С К Е 1912. у Ђакову од Елсу-пашића. века па до наших дана. Prisarinum. Prisdeno. у вароши се налази преко 300 воденица. Види се. Само Мехмед Хајредин Кукли-бег 1537. што су Дубровчани у њему имали своју велику колонију. по жељи призренских Дубровчана. Приздрен. године толико много тражаше Дубровчани за своје трговце? Изгледа да се дубровачка колонија у Призрену по турском освојењу При-зрена смањила и растурила. И Ст. као и сеоске куће у Италији. како то Бакшић истиче. веку столује католички владика. кад се у првој половини 15. доста великих. године наш летописац је забележио: „Прими цар Призренац и Призрен стари 21 јуна". како су то Дубровчани писали 1332. Марин Бици (1610) описује Призрен као отворену варош „без зидова" (градских). потурчени Бушатлије. и само је. године. не уступа ниједној вароши у Старој Србији осем Скопљу (које је од Призрена већа варош).) помиње да призренски трговци извозе вуну чак у Германију преко Београда. Prisareno. У 17. по величини. Прездрин и Презрен. Да ли је овај Призренац онај кастел што га 1331. Preseren. у 17. Presari. убавим и питомим местом. Занати су му организовани у еснафе (1788. има 8600 кућа. 30-40 кућа. кад је ускоро после тога барон Феликс де Божур нашао у Призрену број становника мањи од броја кућа (домова) у 17. кад је то потребно било на позив дубровачких трговаца. Preisereno. године) рачуна Призрен у ред главних вароши у Србији. Поп Сава из Призрена забележио је: „На 1795 года пленен бист Призрен од Махмут-паше" (Бушатлије). Дубровачки консул. као и сами владаоци и јачи феудали. у Скадар од Иван-беговића. по Канеју (1573). везивао са јадранским приморјем. спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву. Око Призрена пуно је родних винограда. силне дужнике. Софијски архиепископ Петар у својој историјској расправи о призренском епископату (1655) рачуна да у Призрену има 12 000 кућа. готово све куће имају своја дворишта. веку: Божур рачуна у њему 7-8 000 становника. Prisrena. Економски и трговински значај Призрена у 14. јуном 1455. г. године имау Призрену 117 дућана и 6 воденица. о коме г. Pristren. вину и риби. јер је на месту данашњег Призрена била римска Тheranda. и ја бих претпоставио да су Дубровчани хтели да имају тај кастел у својим рукама да би се заклонили од Арбанаса у евентуалним нападима њиховим на Призрен из тада још неосвојене и неумирене Албаније. Лепе нам податке о Призрену 17. 1651. века Призрен страда од Арбанаса и Синан-паше Ротуловића. који дају изврсно вино. Стару Србију. На-лазио се на најкраћем путу који је срце српских земаља. Под 9. нарочито док је Душанова престоница била на Косову у Сврчину. У 18. Дечански је калуђер забележио под годином 1574: „Велики зулум бијаше тогда од Арнаута. помиње се еснаф мутавџијски у Призрену). нарочито од Миридита. некад богат и велик. а затим код цара Душана. особито од Махмутбеговића у Пећи. што су закупљивали и призренску царину. У народним се песмама зове бијелим Призреном. Призрен тргује највише вином и кордованом. Presarin. Призрен се налази на врло лепом положају. дакле. Ћорђа православна митрополија и православни се митрополит зове призренски и рашки. Још у 16. Pereserin. Prisreni. Дубровачка се колонија у Призрену повећа. Масареки (1651 г. године у Призрен дође Мехмет-паша и узе од народа 10 000 акчи на име новог намета дотле ненаплаћиваног „кафтанакче": „А он узе 10. Prizrien. Prisirien. Грци су га звали а наш га је а народ називао даданашњим именом Призрен. текуће воде.000 ва та оскудна и нуждна времена. Presren. што је град Призрен тада ковао и свој новац. Гаспари (1671. па су чак радили. који га је учинио својом престоницом и који је у њему подигао манастир св. века растури дубровачка колонија у Брскову. Арнаути Призренди. која окреће воденичке витлове и чини варош угледном и пре-красном. Preserin итд. Цариград српских царева. у Призрену своме Цариграду". када су пострадале и пропале многе вароши и села у српским земљама од крџалија и Арбанаса. кад се у њему решавала судбина Балканског полуострва: највећи свој политички и трговински значај постигао је Призрен за владе цара Стевана Душана. Prisrine. При крају 18. и 1332. становао је стално у Призрену. чули и раније. Али је Призрен и у 17. а Пуквиљ (1805) Призрен. ишао на краљев двор у Сврчин код Приштине и на вашаре и тргове. куда је готово сва српска средњевековна трговина ишла. веку. У њему је при цркви св. најпре код краља дечанског. века пружа Петар Богданић Бакшић. Важност се Призрена подигла особито. ох!". Разбојништво и напад на мирне путнике и трговце је стално занимање Арбанаса почев од 13. веку Призрен се помиње као велика и знатна варош. У споменицама и путописима име Призрен пише се и врло различито: призренски. а у споменицама има врло много вести и спомена да су дубровачки каравани и трговци много страдали од арбанашких разбојника. веку Призрен се помиње као да није био мала варош. који је потчињен софијском католичком архиепископу. Турци су заузели Призрен у јуну 1455. По једном запису. веку Призрен се помиње као „место Призрен". castellum Presren. Prisarin. Чеда Мијатовић мисли да је потомак Душанова Богдана. Турци су га звали Торсерин и Персерин. Михаила. Две хиљаде христи-јане около ови вароши исекоше". Није био много удаљен ни од солунског и босанског друма. кроз Качаник се није могло проћи од разбојника арбанашких. Prisreno. Марко Миљанов га редовно зове Приздрен. од којих су 30 католичких а остало православни Срби и Турци. а у пределу изобилном у житу. Трговински значај Призрена у том времену види се нарочито по томе. веку види се по томе. . у Призрен Синан-пашића Ротуловића. На томе су Дубровчани много радили. а годишње два пута је обилазио све дубровачке колоније у Србији. да је сточарство било развијено на Шар-планини. века и наш је Призрен настрадао од Арбанаса. вели тај јадник који је цео запис дао. зове доста насељеном варошицом (Prisrendi. Prizrenum. сем тога и Презрен. Види се дакле и по овим именима да су се данашњи народни називи Приздрен. године. да им се за заштиту дубровачких трговаца у Призрену уступи чак акропољ призренски. Понекад је Призрен страдао од нових турских намета. српским Цариградом: „Рано рани српски цар Стјепане. у њему се израђују разне пушке и димискије.

ипак се он у 19. да је „сасвим без икакве политичке и трговинске важности". веку брзо подигао. има покривену чаршију. постао српским Цариградом . па ма како се звали и ма колики да су непријатељи српског народа. други се призренски производи извозили на све стране. 12 великих џамија. књижевност и друштвени живот Београд (шт. становници су му нешто муслимани а нешто хришћани. Хан (1863) рачуна у Призрену на 46 000 становника и 1 200 дућана у чаршији. српском Цариграду. као и за време цара Душана. 70. донети и сигурна саобраћајна средства и сређене и срећне политичке прилике. Он рачуна да у Призрену има 6 000 кућа. а радом руку деце своје Србија ће Призрену. најбогатијих и најраднијих вароши у Турској. Призрен 1913. године Гилфердинг је рекао: Када би Призрен био у сигурним саобраћајним и срећним политичким приликама. да се Призрен почео окретати Солуну. одакле је добивао енглеску робу. Важну статистику Призрена пружа поуздани Милер у својој Арбанији (1844). века? Вероватно се разбегло испред арбанаских армија. јер се у њему много оружја израђивало. Поред многих пушкара било Још 1857. а језик им је српски. године Призрен као стари град с великом вароши. није тако прљав као остале вароши у Турској. 1. од којих су 4/5 Срба и сматра Призрен као једну од најкраснијих. К. века помиње Призрен као варош прилично насељену на важном трговачком друму који је водио из Скадра преко Призрена и Тетова у Скопље. Призренски се сахтијан извозио у Маџарску. - ДЕЛО: Лист за науку. књ. Разни занати. донела му је слободу. године рачуна у њему 4 000 домова. После овог лепог напретка Призрен се непрестано повећавао и богатио. Доситеј Обрадовић). Мајка његова. он би изнова. стр. Костић. јануар 1914.средиштем живота и рада целе западне половине Балканског полуострва. а свакако је нешто и изгинуло. али тврде. нарочито у Мисир и Србију. отаџбина Србија. . разуме се погрешно. Issue 1 И С Т О Р И Ј С К Е Где се дело оно многобројно призренско станивништво 17. становништву је главно занимање била трговина. Ами Буе (1840) узима да је Призрен једна од најлепших и најбогатијих вароши у европској Турској. Трговина је сва била у рукама хришћана. која је претежно била у рукама православних. П Р И Ч Е Страна 5 је много и табака и терзија. Један француски извештај из почетка 19. Мекензијева и Ирбијева не смањују Призрену број становништва.Volume 1. године Има преко 26 000 становника. вели Буе. и његова транзитна трговина између Турске и приморске Арбаније учинили су да се повећа богатство и број његова становништва. столица је православног владике. Н. Гилфердинг 1857. века љуто настрадао. св. жива је била призренска чаршија и захватала је неколико покривених улица. Призрен је тада сматран за главну оружницу на Балканском полуострву. Призреном управља бег зависан од охридског паше. Али је тада већ друм скадарски постао несигуран и рђав.Вук Караџић помиње 1827. Иако је Призрен при крају 18. једну православну и једну католичку цркву. више сахатних кула. Тада је и Призрен био у трговинским везама са Београдом. Сарајевом и Скадром. После пуних 457 година робовања Призрен је опет постао слободан. 89-94.

Користећи своје везе. Младићи превисокога краља. а сам са другим делом војске. и почеше се моћно борити. Једна друга српска принцеза непознатог имена била је мајка бугарског цара Константина Тиха. Њихова мајка Ана Немањић дуго је живела у изгнанству у Дубровнику (1337-1346). Наиме. младим краљем (тј. Сестра Стефана Владислава. . Милутинов (вероватно ванбрачни) син Стефан Урош III Дечански био је у првом браку. била је удата за бугарског севастократора Александра. унук великог жупана Немање. године. године. Али пошто га нису тада препознали. У браку с Бугарком Болеславом. кћерком бугарског цара Смилеца. Био је ожењен кћерком византијског севастократора Константина Палеолога (брата византијског цара Михаила VIII Палеолога). кћерком бугарског цара Георгија I Тертера. погнаћу непријатеље моје и победићу их’. био је две деценије бугарски цар (1257-1277). Имао је два брата. побунили се и убили га. па је ту био и сахрањен.цара Михаила Асена III Шишмана. где су лежали на земљи јер се нису могли макнути с места. склопио је брак 1284. Њен син Шишман такође је умро у Дубровнику. који је претходно с мајком живео у избеглиштву у Србији. у време прогонства његовог оца Стефана Дечанског. Њихов син. године. стојаху крепко. издахне. а можда и више).. И кћерка краља Милутина Ана (или Неда) била је удата за бугарског владара . говорећи: ‘У име твоје. поред Душана. кћи великог жупана Стефана Немање била је удата за бугарског великаша Тиха Асена. године отерао Бугарку Ану и оженио се царском кћерком Симонидом. након смрти моћног таста. приликом посете двору у Трнову 1226. односно Немањин унук који се звао Константин Тих Асен. Био је приморан да преда власт млађем брату Урошу I. године које су данас уписане на листу светске баштине Унеска. 1330. Симеон Немања. који је умро млад у Цариграду. Протумачивши незгоду као Божију казну и сетивши се несрећне судбине свог рођака у Бугарској. године. тако устројени на рат. У „Краљевству Словена” Дубровчанина Орбина. На сабору у Дежеву. Наиме. Јован Стефан је с мајком поново побегао у Србију. П Р И Ч Е Страна 6 Теодора је била мајка најмоћнијег српског владара цара Душана (умрла 1322). Изрекав то. подигне прст према небу и рече: ‘Нека се испуни воља Божја’.” Битка код Велбужда између Срба и Бугара (1330) „. Убрзо после ступања на престо. бугарске царице и византијске принцезе.. Шишмана и Михаила. судари се оружје с обе стране. био је бугарски великаш. деда цара Душана. И њега су убили 1300.жупане Стефана и Десу. На то Бугарин ништа не одговори. изгубио и престо и главу. године. Овај цар био је куманског порекла и владао је у време слабљења Бугарске као балканске силе. године). слично краљу Милутину. Владислав је успео да из бугарске престонице Трнова пренесе у Србију. године. и тако одоли српска сила. Међутим.И Господин краљ (тј. Касније је заратио са Србима. Њен син севастократор Калојан подигао је близу Софије знамениту цркву Бојану. Србија се потврдила као најзначајнија сила на Балкану тога доба. То су искористили његови непријатељи. 1282. ожењен Теодором. И тада затрубише убојне трубе. а затим у Дубровник. Као и већина бугарских царева тог доба. Његов син Михаило Асен није успео да обезбеди очево наслеђе. године са Аном. а и византијски хроничари говоре о њему као „упола Србину”. Дошао је на царски престо 1292.И С Т О Р И Ј С К Е Српкиња . и био је велики вапај. па у Италију. Смрт Константина Тиха имала је посредни утицај на власт у Србији. Краљ Милутин променио је жену чим су се променили његови политички циљеви. Изгубио је власт 1292. Владислав губи подршку међу српским племством. односно кћи Стефана Првовенчаног. Драгутин је решио да избегне сличан крај. цар Душан је посредством своје бабе. у низу веза (био је ожењен најмање пет пута. Стефан Дечански и Теодора су. не разилазећи се ниједан од другога. чији се портрет такође налази у цркви Бојана. мошти свога стрица светог Саве. а сахрањен је у бенедиктинској опатији на Локруму. Владислав је имао два сина . Милутин је 1299. која је тада имала само осам година. брата цара Јована Асена II. И тако борећи се. Владислав је дошао на престо Рашке уз подршку таста из Бугарске збацивши свог старијег брата Стефана Радослава (1234. Господе. и коњи фрктом зарзаше. него силом и коришћењем свог положаја господара Видина.” (Данилов настављач) Михаила Шишмана наследио је његов и Анин син (односно унук краља Милутина) Јован Стефан. али је у чувеној бици код Велбужда. бугарска властела се побунила. Према томе. и тако се устреми на рат. У једној повељи Константина Тиха помиње се „св. године. био је ожењен Болеславом. Овом битком. Након тога до смрти (1308) живео је на двору свог сина цара Теодора Светислава. један део изабраних својих војника одлучи да иде на рат са сином његовим. већ након годину дана. Након што је решио да склопи мир с византијским царем Андроником II Палеологом.Душицу. Ана Тертер се у другом браку удала за византијског племића. имали још једног сина . као и једну кћерку. приповеда се како је „У бици био рањен и оборен с коња цар Михајло. где је и умро око 1373. кћерком знаменитог бугарског цара Јована Асена II.. касније га је нашао један српски коњаник међу онима који су се због рана били склонили у шуму. Михаило Шишман се развео од своје супруге Српкиње да би се оженио византијском принцезом. Једном приликом цар Константин Тих пао је с коња и сломио ногу. деда царства ми”. добровољно је уступио власт млађем брату Милутину. Кад је био доведен пред краља Стефана. у манастир Милешева. Михаило није постао владар 1323. У Константиново доба у Бугарску су упали Монголи и опустошили целу земљу. овај му је рекао да га је праведни суд божији довео до тога. већ обрати поглед према њему. У натпису ове цркве Калојан помиње да је „унук светаго Стевана краља Српскаго”. Основао је последњу царску династију Бугарске. једног од најмоћнијих владара свог доба на Балкану. у којој се по ратничким способностима посебно истакао краљев син Стефан Душан. задржавши само неке области на северу Србије. Међутим. године по праву наследства. Неколико година касније. на обе руке стрељаху и ништа нису грешили. Смилец. с чувеним фрескама из 1259. Душаном). око 1293. Краљ Стефан Урош II Милутин. би велико падање Бугара. архиепископ Сава разболео се и умро.. српски краљ Драгутин у лову је пао с коња и такође сломио ногу. збацила Јована Стефана с власти и довела на престо његовог рођака Јована Александра.бугарска царица Српски краљ Стефан Владислав. чије име није сачувано. године. Стефан Дечански) устроји своје војнике на чете (пукове) веома смислено и разумно. имао додатни основ да претендује на царски престо Византије.

бистрину погледа и политичку мудрост”. лепо развијена. године као великосхимница Јевгенија. године). године за цара Јована Шишмана (1371-1393). Наиме.” У једном дубровачком писму помиње се „велика љубав” Душанова према Јелени. Царица Јелена била је жена чврстих ставова. 1376. У једном тренутку. изгледа. краља. Византијски цар и писац Кантакузин „хвали њену речитост. под далеким азијским небом. године у устанку неке исламске секте. Тако је и последњи Немањић склопио брак који је бар делимично био последица бугарских веза. рођен је наследник . Душан је „заборавио” на интересе свог брата од тетке. Разлог смрти аустријске принцезе вероватно није оно што је записао злонамерни католички опат. године. Касније је био управник Смирне. Брачни преговори који су били већ далеко одмакли. па је 1336. Но. па је склопио савез с новим бугарским царем Јованом Александром. Кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице по имену Драгиња (или Драгана) удала се око 1386. монголске. као избеглица. имао веома блиске везе с бугарским владарима . Погинуо је 1418.успоставила је блиске везе с бугарским царевима. После Душановог крунисања за цара „Ромеја и Срба”. У складу с обичајима. Син последњег владара Видина који се звао Константин. Године 1360. Цар Јован Шишман и Драгиња имали су више деце: Александра. Наиме. Тако се. Додуше. Душан је изгубио стрпљење. после четири године. истовремено је проглашен за српског „деспота” што је. деспот Јован Комнен Асен. После освајања Трнова. ненадано су завршени.”. Обрве танке и високо извијене у лук. склопљеним на Ускрс 1332. Њихов син Александар одведен је у Малу Азију где је примио ислам и добио од султана Бајазита I једну област на Црном мору. нимало гојазна. Јованова кћи Комнина била је удата за зетског владара Балшу II Балшића. изгледа да је неуспех ове замисли имао повољан утицај на везу између Душана и Јелене. несклон сентименталностима. У једној аустријској хроници наводи се да је млада принцеза била толико ужаснута могућношћу да се уда за „шизматика” (тј. види се да је врат дугачак и танак. Фружина. Јеленин брат Јован Асен. Јелена је. Асена. 2898 . Готово редовно појављује се на фрескама.и мајка и супруга биле су Бугарке. око 1363. посредовала у женидби свога сина цара Уроша. Нос танак и дугачак. умро је пре ње. Умрла је 7. Јелена је постала царица (1345. брак је првих година помутила чињеница да Јелена није могла свом супругу да роди наследника. око града Сера. православца). крај једног од последњих представника бугарске царске династије такође је био повезан са Србијом. деспот) оплакиваше (Константина) као присног брата и много раздаде за душу његову”. Очи мало жућкасте. „лета од стварања света 684. Запостављање овог „државног задатка” повлачило је за последицу развод. године. Као врло практичан човек и владар. Јелена је живела довољно дуго да доживи распад моћне државе коју нејаки Урош није био у стању да одржи. Тако се значај бугарских веза за Србију потврђује и у личности најмоћнијег од српских средњовековних владара. П Р И Ч Е Страна 7 И следећа династија српских владара . 1337. У биографији деспота Стефана прича се како „благочестиви овај (тј.последњи од Немањића . Уместо тога. Ускоро се замонашила узевши манастирско име Јелисавета (око 1359). Цар Душан је. одлучио је да поправи односе са источним српским суседима. умро је 1422. Иако покривен огрлицом. године). На основу бројних портрета. године у Београду где је. помало косе. Избор је пао на принцезу Елизабету. према византијском царском церемонијалу. Берат. Најзад. који је дошао на власт исте године кад и Душан. па макар он био и моћни краљ Србије. деветнаестогодишњу нећаку аустријског војводе и кћерку покојног немачког краља. не би ли себи нашао нову младу. Керацу. Канина. Управљао је градовима Албаније: Валона. према томе. године. царица Јелена владала је једним делом српског царства. достојанствено приказана уз свог супруга.породица кнеза Лазара Хребељановића . након обарања и убиства свог оца Стефана Дечанског. Након Душанове смрти (1355).Урош (касније цар). који је очигледно за њу био веома везан.И С Т О Р И Ј С К Е Душанова љуба Следећу српско-бугарску брачну везу склопио је Стефан Урош (ИВ) Душан. боравио на двору деспота Стефана Лазаревића. Јелена се описује као „црномањаста. овај савез учвршћен је браком Стефана Душана с царевом сестром Јеленом. а касније цара. бившег бугарског цара Јована Стефана. да је пала у постељу и недуго затим умрла (октобра 1336. То је био главни задатак који је имала снаха у било којој владарској породици. године. већ наредне. свастиком бугарског наследника престола. сачуваних на фрескама. Душко Лопандић Политикин забавник—бр. Њен брат. Јован Шишман је умро у турском заробљеништву 1395. године преко Дубровника послао емисаре по Европи. сетно завршила прича о потомству из бугарско-српских владарских бракова. који је живео на српском двору. последњег бугарског владара у Трнову. била титула одмах испод царске коју су добијали најближи цареви сродници (други „деспот” постао је Душанов полубрат Симеон). Урош се оженио влашком принцезом Аном. 11. оваква судбина запретила је и браку Душана и Јелене.

несрећан и уман”. Ђурђеви потомци . То се на Балкану наставило и након турске најезде. учитеља и вође.. саградио је нову престоницу. За собом је оставио велику породицу. отели очевину. У једној генерацији малоазијски Турци претворили су се од номадских ратника. ујак Стефан у Цариграду је затворио Ђурђа у тамницу али је он успео да побегне. веома богат. И у западној Европи тога доба воде се многи феудални ратови. Знао је да буде одлучан. „Тада је био наилазак иноплеменика на хришћане” (Стеф. Знао је да се свети. Мрачни облаци надвијали су се над Србијом након пораза на Марици 1371. пружа нам пример снажне. 1402. Могао је и Бранко-вић за то раздобље рећи исто оно што је записао његов ујак Стефан у једној повељи: „Ја након младићког ми узраста и младих ноктију. Ђурађ је остао и у сенци чланова своје породице који су. унуци Максим (Ђорђе) и Јован .” У тим годинама смењивали су се призори битака и погибија. али и да се покори и поклони кад му ништа друго није преостајало. којој је остао надимак Проклета. У односима средњовековних великаша било је готово природно да међусобно ратују. године. пристајао је да уложи и последњи златник и имање како би окупио савезнике и још једну војску за Србију. Али није био поуздан. попут Вука Бранковића.вере и обичаја предака. Ђурађ је био дечак оног Видовдана 1389. кћери кнеза Лазара. поново обновио. Али. Ђурађ се родио око 1375. све док је могао. Био је један од ретких владара који је у борби с Турцима изгубио државу да би је. може да уради пред судбином? Бранковићи су били последња владарска породица средњовековне Србије. макар био и владар. који је свакодневну животну буку заменио миром манастира. Ђурађ улази у оно раздобље живота које бисмо могли назвати добом витешког надметања. Турци су му убили оца и брата. ослепили два сина. и од свих избави ме Господ и још ће избавити.. није се предао нити посустајао. па су га Турци ухватили и заточили у тамницу у којој је вероватно погубљен 1397. најмлађег. више помињани у народу. „издајника са Косова”. године. у немилосрдне освајаче Балкана. никада. кад су му ослепили два сина. свечано прогласио за наследника. попут Стогодиш-њег рата у Француској и Ратова ружа у Енглеској. одвели кћерку у харем. „Не поштедисмо живот наш.. његов лик остао је да магловито лебди у народном сећању између ове две крајности. године.” Да ли је Вук био крив само зато што он и његови ратници нису остали до краја и нису до последњег изгинули? Или је ипак напустио кнеза пре времена? То никада нећемо сазнати. Морао је да сачека правду у виду модерне историје. он је трећег. који су му одузели готово целу очевину.лик с његовог новца да се бори. деспот Ђурађ некако је остао у сенци претходних српских владара .. Кад су му Мађари одузели Београд. која му је дала заслужено место у поворци српских владара.. после више година борбе. Више окретан политичар и дипломата него ратник. године. који му је био ујак и вршњак. да живописан пример после овога другима будемо. „И приложих великому Манастир Девич—задужбина деспота господину цару БајаЂурђа Бранковића зиту и сложих ш њим мир. „Просвећен. а повремено највећи непријатељ..” (Вук Бранковић). Живео је дуже него било који од наших средњовековних владара. Лазаревић). у многа жестока и неиздржива искушења. па штавише и смртна пуштен бих. као и с хришћанским владарима попут Стефана Лазаревића. снаха Ангелина. непоколебљиве особе. приликом повратка у Србију. У сукобима који су уследили наре- . у колективном сећању народа. као и без помоћи старијег брата. отишао је у Зету . витешког и префињеног деспота Стефана Лазаревића. осим Стефана Немање. Ипак.син Стефан. било по добру или по лошем. Следећих деценија Ђурађ ће да се надмеће с Ту-рцима. на крају био је присиљен да постане с ул т а н о в в а з а л (1392). као „Ђурађ Смедеревац” и „старац деспот Ђурађ” из песама бугарштица. или деспотове супруге Јерине. узор вође који не посустаје ни онда кад се све око њега растаче и распада. деспот Ђурађ плени као личност. Повремено је био њихов вазал. Након битке код Ангоре. године кад му се отац вратио с поља Косова јављајући о крвавој бици у којој су погинули кнез Лазар. Међутим. Године „витешког надметања” Оставши без оца. Милош и толики други. У претешким временима деспот Ђурађ Бранковић борио се с неупоредивом упорношћу и снагом за сваки педаљ српске земље и за последњи одсјај слободе. понижавали и газили домовину.И С Т О Р И Ј С К Е П Р И Ч Е Страна 8 ПРАВДА ЗА ДЕСПОТА Можда и више него као владар.уздигнути су међу светитеље Српске православне цркве. ни у најтеже време није се одрицао онога што је сматрао за најдрагоценије . стално је тражио савезе и начине да постигне свој циљ. Није прихватио црквену унију с Ватиканом иако су унију признали византијски цар и патријарх. а деспот Ђурађ Бранковић био је несумњиво најзначајнија личност међу њима. који су дуго били тек најамници балканских великаша. Шта више човек. раскошан. као и православне цркве. Али. али и да пређе преко увреда ако је то било неопходно. нити куђен. ни под старе дане. Међутим.јуначког и светог кнеза Лазара. а дуго и главни ривал. Ни сувише хваљен. као други син косовског господара Вука Бранковића и Маре Лазаревић. испуњен живот. Ипак. кад су му Турци заузели готово целу Деспот Ђурађ Бранковић Србију. знамо да је (историјски) Вук Бранковић и након Косова наставио отпор против Турака.

поново простирала од Дунава. пљачка. Пред крај живота. по Ђурђа!” Последња мисао покојног владара тицала се обезбеђења наслеђа и судбине земље. године подстакао је турску неман..Ђурђа такође морала да се тиче будућности земље којој је остало врло мало да се припреми за наступајућа искушења. султан Мурат наређује да се ослепе ње-гова два заточена сина. подмићује и потплаћује. а коју је предводио велики угарски војсковођа и ратник Јанош Хуњади . тражи савезе. да оже-ни сина Лазара угарском краљицом удовицом. удружени с 8000 Срба које води седамдесетогодишњи деспот. како је познат из народних песама. да би их затим врло сурова . само пострада од болести. предаје. а посебно Ново Брдо.. године поново оженио (по други или трећи пут). Ђурађ се упустио у један од највећих грађевинских подухвата свог времена. Године 1412. чинили су српског деспота веома богатим владарем.И С Т О Р И Ј С К Е дних година преплитале су се борбе турских принчева за наслеђе престола с борбама њихових вазала . размишљаше убити Ђурђа. деспот је остављао упечатљив утисак на околину. деспот улаже оно што му је најдрагоценије .Београд. Јер. „време живота и време смрти.” Време власти: деспот Дана 19. године деспот Стефан током лова пао је с коња и у агонији призивао: „По Ђурђа. Јула те године турски претендент Муса заробио је Ђурђевог млађег брата Лазара. Кћерку Ка-нтакузину удаје за моћног грофа Улриха II Цељског. позива на крсташки рат против Турака.. Константин Филозоф пише: „Кад је било после битке. Стефан улепшава своју нову престоницу .. и све закле да му буду верни. написао је о њему западни путописац Де ла Брокијер. Био је „веома леп и крупан човек”. у одлучном часу ништа неће помоћи. године прелазе Дунав и у правом блицкригу разбијају Турке у биткама код Ниша. од царске породице Кантакузина. Већ 1413. Покушава. који наводи и да је српски владар окружен дворанима који су „лепи и стасити људи и носе дуге косе и браде” по грчком обичају. занатство.Гргур и Стефан .а посебно деспотицу Јерину. Али. у јесен 1443. он му је на вечери дао отрова. јавља се нова нада. круне се и последњи остаци српске слободе. узима робље. 18. кад је изгледало да је све већ пропало. након деценија бура и ратова. Ипак.” Једва преживевши покушај тровања.” Нешто касније. То је војска чије је окупљање добрим делом платио деспот. Угарскотур-ски рат 1438. до Јадрана. века наступило варљиво затишје. Грозничаво. године. Иако је већ био у позним годинама (за средњи век). попут манастира Манасије и Каленића. „Муса. наредио је да Лазара погубе. Како деспот Стефан није имао деце. Пропада држава. и најмаштовитије комбина-ције: да буде проглашен за владара Угарске. Поред ње. деспот Стефан је сестрића и јавно прогласио за сувладара: „Од сад овог (Ђурђа) П Р И Ч Е Страна 9 сматрајте Господином место мене. Кад у томе није успео.своју децу. код султана су остала и два деспотова сина . шаље сломљена срца султану Мурату II у харем. каже Проповедник. У бици код села Чаморле (Бугарска). „Све има своје време”. нађоше они који су мртве пљачкали младића и по свему познаше најблагочастивијег Лазара и јавише љубљеном брату његову (Ђурђу).. Млечани заузимају го-тово целу Зету.” Тако је и у Србију.српских кнежева.који су у то време остали једини преживели мушкарци у својим породицама. као неки тешко повређени и преморени борац.као залог верности. И који дирљиви гласови и ридање не могаше се чути од овога (Ђурђа) и благородних који су се тамо нашли. почетком друге деценије 15. неколико година Смедеревски град предахне и да вида своје бројне ране надајући се бољим данима. Хуњадијеви крсташи. У тим борбама и деспот Стефан и Ђурађ Бранковић изгубиће по једног брата. Огромни напори и патње народа натераног на градњу каменог колоса утицали су да српски сељаци у својим песмама и вековима касније проклињу кривце за своје муке . док је принц Муса био ухваћен у бекству и погубљен. Ђурађ је постао и наследник престола..Смедерево. деспот Стефан ће уз Ђурђеву помоћ преузети Зету и тако поново објединити све слободне српске земље..Стефан и Ђурађ . сродника угарског краља. време рата и време мира. Невеста је била Гркиња Ирина из Солуна. имајући лек против отрова. а Србију можда и највећом извозницом сребра у Европи. а Србија је могла да. на северу. деспот се с породицом сели из једног избеглиштва у друго. удружене турско-српске снаге под Ђурђевим вођством сатрле су противничку војску. огромне смедеревске зидине нису заштитиле државу нити су спречиле Турке да их у наредне три деценије освоје чак два пута. дешавали су се око 1410. колико год овај подухват био величанствен. Једно време води борбу у Зети. у очају. накратко. владају глад и епиде-мије. Софије и другде. гради се нова престоница огромна тврђава на Дунаву .Сибињанин Јанко. С друге стране. Србија се и даље развијала: бројни рудници сребра. Али. године осветио се убици свог брата. на сабору у Сребреници 1426. Родиће му четири сина и две кћери и остаће уз њега до краја живота делећи добро и зло. јула 1427. године. опседа Смедерево које се. не умре. сам Ђурађ за длаку је избегао смрт. августа 1439. Мару. након три месеца опсаде. Одбрана и последњи дани А онда. Ђурађ се лукавством избавио из турског логора претварајући се да припрема напад на зидине грчког града Селимврије. за неколико година. Он се 1414. Тада се граде нове задужбине. Султан се разјарено бацио на Србију . године. расту трговина. Догађаји који су сигурно обележили Ђурђев живот и које је касније често препричавао. Премда смањена и притешњена. показало се да је био узалудан. Да би појачао свој међународни положај. А прекле оне који би подигли какво неверство.осваја. Након нестанка породице Балшића. пали. Под новим султаном Мехмедом I Турци су се привремено умирили. А овај (Ђурађ). Наилази и додатна породична трагедија: да би казнио деспота. помирили су се ујак и нећак . Муса је затим поку-шао да уцени Ђурђа да пређе на његову страну. градови.. Ново Брдо потпада под Турке 1441. пролазе године. Тако је и прва мисао новог владара . а другу кћерку. 1411. Приморан да Угарима врати Београд. Србија се. знао је већ тада искусни владар да турске претње нису минуле.

заузети су Ново Брдо и многи други градови. Од те. Тако. децембра 1456.. Знао је деспот Ђурађ да није све у оружју. хришћани и даље пружају жесток отпор. Огромна Мехмедова војска опседа и 29. бирао младиће на једну страну. војска Јаноша Хуњадија потучена је у другој бици на Косову.Цариград. описао је како је. није пристајао на уцене. умро је 24. тада заробљеник. О тадашњем стању у деспотовини можда најбоље сведочи чињеница да је деспот сахрањен на брзину и готово тајно и да му данас не знамо гроб. Непознати беседник у надгробном слову деспоту Ђурђу сетно ће прозборити: „А нас своје. у Млецима. Деспот даје одушка свом болу откупљујући заробљене византијске калуђере и угледнике. а која је згажена пре него што се могла и развити. 1444. Деспот улази поново у своје Смедерево. разрушени градови. године Турска ломи зубе о зидине Београда који огорчено бране удружени Мађари.. у Дубровнику. након освајања Новог Брда. Била је то једна од величанствених. па је упорно тражио и развијао везе и савезништва у Угарској. године. проређено становништво . Међутим. Али. у слободном Смедереву.деспоту преостаје тек предео око Смедерева. 1451. па који су међу њима били најистакнутији. маја 1453. султан враћа Ђурђу добар део његове државе (августа 1444). чак и кад је био у најтежем положају. али ретких победа над славним Мехмедом Освајачем. како оставио јеси? Како ћемо претрпети мрачну ноћ? Ко ће нам покрити рану тешку због твојега одласка. окупљао око себе и како-тако успевао да очува своју поклеклу домовину. одржавао је веру у отпор..” Слободна Србија све је мања .. а женску чељад на другу страну. „цар П Р И Ч Е Страна 10 (султан). наредио је да се ти сви посеку. богате државе. Међу небројеним турским жртвама. године. И ми данас можемо само да тужно спустимо главу над прераним нестанком оне блиставе културе чије су цветање наговештавале фреске Каленића. Немци Јанка Хуњадија и Срби деспота Ђурђа. кад му је готово чудом или вољом Неба враћена држава. и последњи успех осамдесетогодишњег деспота. Спуштала се дуга ноћ над Србијом. Након доласка на власт новог султана Мехмеда II Освајача. Којим ногама недрхтавим земљу газимо? Кад си ти умро. а Турци враћају његове слепе синове. запамћено је сурово погубљење набијањем на колац храброг ратника Николе Скобаљића. Све док је био жив.. окружен породицом и својим оданим пратиоцима. деспот Ђурађ губи вољу за ратовање с Турцима. 2886 . Следеће године на реду је Србија: спаљен је Крушевац. године. стојећи пред вратима града. Нестао је тако последњи знаменити балкански хришћански господар и уједно последњи значајни српски средњовековни владар.. Али. Напаћен и ојађен. све се распало непосредно након његове смрти. Између опрезног деспота и жестоког Хуњадија тих година развија се непријатељство које ће трајати до пред саму њихову смрт кад их је турска опасност поново ујединила. Цела Србија сада му личи на његову осакаћену децу: похарана земља. средиште света за све православне. образовани владари попут деспота Стефана и Ђурђа. године заузима Константинопољ . Десило се незамисливо: заувек нестаје хиљадугодишње Византијско царство. а мушкарце исто тако слао на ров на другу страну. Константин из Островице. и поред премоћи турске силе. Зна да је преслаб и да његовој земљи треба одушка. И чини се да је у праву јер наредних година угарске војске трпе тешке поразе од Турака: 1444. 1448. године у бици код Варне у страшном поразу гине угарски краљ. Уз подстицај деспотовог новца и његове везе на Порти.сенка пређашње. наступа следећи чин трагедије за хришћане на Балкану.И С Т О Р И Ј С К Е зима приморала да се зауставе. слао поклисаре на далеке дворове у Рим и Напуљ. списи Константина Филозофа. како ћемо ми живети?” Душко Лопандић Политикин забавник—бр. 1456.

кад замиришу милиони струкова њима помирио своју браћу Вукана и Стефана Првовенчаног. свети Сава миразом из своје ризнице. као на длану. И. син му свети Првовенчаног. Повест нам поверава да је управо овде. Захваљујући рударству и Српске архиепископије. српска средњовековна држава. а унутрашњост православне и римокатоличке богомоље. Манастирска здања Студенице градили су и Француске. на врх брда. његова жена Ана. настала 1240. помиње још Мавро настанку.тридесет осам година Студеница. Остаће упамћена и као угнездила се испосница светог Саве. некако с пролећа. И мостом. Мада је ред да се иде по реду. крунисати још шест краљева и за овај крај. расла је. Јер. 1373. монаси воле средњовековне повести српске државе бродићемо узводно. с самодржац Стефан Немања. на места где Ибар своје воде предаје Западној Морави саздана је самом ушћу Брвенице у Ибар. људи средиште српске средњовековне државе померали њиховог оца Мусу и мајку Драгану. челник цара Душана. у грб оближњег Краљева. а у коме ће .Маглич. углавном. Претпоставља се да је важни сужањ био сакривен у тада након монголске провале која је и Жичи дошла цркве. средњовековних цистерни за воду. касније . краљ Урош I (1243-1276).почети мало после почетка.. И данас. Касније су време и Његова историја везана је. Копаоника и издалека моћног изгледа. народне песме „Стани.И С Т О Р И Ј С К Е П Р И Ч Е Страна 11 КАД ЗАМИРИШУ ЈОРГОВАНИ Кад би неко некако успео да. где говори о опасана дебелим зидинама и са три стране заштићена заробљавању Николе Алтомановића.” Овде је Немања боравио пре претрајала да се и данас. Реч је о манастиру Градац. А краљица Јелена Анжујска. у својеврсном тиховању и посту. али и земљом. И да замиришу у време ловиште зверова. а данас се у прилично мушичаву реку да мало успори и да му. средњовековне баштине. али и даривала пристојним окружен највећим аскетима међу монасима. управо је поизнад Долине јоргована Стефан и унук Радослав. А тамо. виском купастом брду. била је и прва пећине подељена је на спратове. заслужује. завађене око престола. десет километара пре Рашке. унук краљ Радослав и праунук краљ Милутин. било палата.Брвеник. кад је долина Ибра сањала Провансу.због бајковитости северозападно од Ибра. трампио Звечан и Звечанску жупу Столова столују магле. где су уређене одаје за српска краљица која је бринула о образовању жена. године. свог У ово својеврсно путовање Долином краљева кроз добар део оца. од У Немањином житију пише: „Било је ово место пусто Рашке до Краљева. био је врло густо свакога ће бити отворена а затим зазидана по једна врата. на Жича. У њој се шћућурила ктитор цркава и манастира у Приморју. умилостиви ову После су ветрови рата развејали његов значај. Смештен на врху стене. управо сасвим близу ступовима и Сопоћанима. мада се врбама није за Брвеник и Брвеничку жупу. Ибар водо.”. Кад је дошао у лов господин наш и кад је туда требало да прође свечана поворка из Приморја. непроходном клисуром. саграђен у последњој четвртини 12. отишао на Свету гору Краљева. У срцу српске земље Рашке. да се овде осаме. данас је очуван и конзервиран само део првобитне веома Први сачувани писани подаци Маглич помињу 1337. један од бисера српске натписи на фрескама. како кажу записи. царској лаври. године. и кад је он ловио овде. бар у унутрашњости утврде распознају два дворишта. Овде се први пут појављују српски изградила своју задужбину. цркву из преднемањићког доба. овде. саветовала о избору мужа. прилаз Ибарској долини и брани Студеницу и Жичу. Без претеривања. заповедио је да се у целој долини Ибра. на обронцима Столова. Орбин у свом делу „Краљевство Словена”. несебично дарујући и мала једнобродна црква светог Ђорђа. пожелео је да своју будућу невесту дочека Сава. у долини речице Студенице налази приче . боље рећи његови светог спаса (Вазнесења Христовог) постаје храм у коме се за остаци. Стару својим праменовима таме прекрила и причу о његовом Павлицу. сахрањени су Немања. њена Црква средњовековни утврђени град . До њега се. значио је прилично добру брану првог српског краља (1217) крунише њен ктитор Стефан упаду непријатеља. испод тврђаве Маглич до манастира Градац) по где је помогао свом сину светом Сави да подигне Хиландар. каже легенда уграђена и трговачким пословима. црква светог Ђорђа. Муса је. а легенда је толико месту сагради овај манастир. уклесана и надграђена на већ постојеће пећине. макар уз помоћ стиха познате кад је архиепископ Данило II овде подигао дворце и ћелије. синови Вукан и Драгутина и Милутина. али историја има свој ток који Кад путем низ Ибар кренете од Студенице према Ђурђевим ћемо овде. на падинама Копаоника. где испод цара Уроша. У Студеници. и узрасла. и 1217. Две године касније добија улогу првог седишта који су хтели том истом југу. на Ђурђевдан (од него што је. како је и ред. У то онако како дама из знамените француске лозе Анжуј и време почело је зидање цркве Нотр Дам у Паризу. с пута може стићи само висећим Голије. У Жичи ће се. „Мајка свих цркава”. Претпоставља се да је ова тврђава са седам кула. овде ћемо . у Ужицу. познат и као Брвеничка жупа. Уз то. делови пекаре и би ту прича за дуже од 1001 ноћобдења. Магла као да је Стару и Нову Павлицу. сестру кнеза Лазара. мицало с обала Ибра. чија је На високој литици. омалтерисана особеном црвеном бојом. мајка двојице српских краљева. угнездио се један од најочуванијих Повест везана за Мусиће помиње и две цркве у овом крају средњовековних градова у Србији . године 1363. који је владао свом српском кочијама у којима је седела будућа српска краљица. Тако је и било. Жељина. и даље Јер. замонашен као Симеон. али тек кад осетиш да у теби узаври крв једног оставила упечатљиве камене трагове свог постојања и Индијане Џонса. мудро их боравак испосника. повери шта су све њене воде чуле и виделе. једанаест километара трајања. почетком маја. по одобрењу према југу. десетак километара од манастира градња завршена 1276. предео из тамо неке века. те насељен. засаде јорговани. године. Заједно с Магличем. изволи му се да на овом светица Јелена Анжујска. за браћу Мусиће. А. стани. Тек. син је мошти пренео у Србију и над јоргована у Долини јоргована. с намером да. и онима који би кренули с југа и онима Првовенчани. ето га. У време се истоимени манастир. године сложене конструкције. опет уз реку. . штити мушком манастиру Стара Павлица. отуд и оно поетично „седмоврата Жича”. обе сасвим близу Брвеника. изнад ћудљивих букова и дубоких вирова.и сама бити сахрањена. пре свега Дубровчана и Которана. писао „Студенички типик” и „Житије светог Симеона”. трећи син Стефана дограђивали велики жупан Стефан Немања. Природа каже да је тако теже. обичају одржава народно весеље познато под именом Дани После његове смрти. остаци назнакама. Грађена између 1206.. поштовати. овог весника пролећа.

Године 1276). државна сабора. Манастир. налази се манастир Кончулић. непристојно дуго.ступови просторима. другој половини 13. што указује на могућност да га је основао неко од Године 1979. Ни сам манастир није одолео времену космички брод или интерконтинентална ракета не могу да вас и људима. издалека краља Уроша I Немањића (1243видљиви из ма ког правца намерник да им приступи. престоница прве средњовековне српске државе. овде . ова наша (ћутљива) касније. архиепископ Данило II. по коме је и Пазара. налази се манастир За разлику од највећег броја Сопоћани. године. кад га је забележио византијски цар једним од највиших врхова овог краја и станиште су небеских Константин Порфирогенит. осам њих. Уз непоткупљивог сведочанства њу су узрасле и две високе куле трајања богатог историјског али и уметничког живота на овим звоници (стлпови . црква нашла под уточиштем У исто време са сличним кулама у прочељу подигнуте су и УНЕСЦО-а. проглашена за најлепшу фреску средњег су изграђени на купастом века. а оне најбоље очуване пренете су у 1994. Њени Прича о настанку манастира Ђурђеви ступови дубоко је најстарији сачувани делови потичу из 6. Политикин забавник—бр. Тада се и зарекао да ће му у знак захвалности православну веру. Од некадашњих манастирских својеврстан камени белег већ вековима тихује Петрова црква. По основној просторној замисли црква двор Стефана Немање) и пећински манастир с црквом припада моравској школи. по правилу. године. као и портрети свих Немањића. пострадавши у сваком рату. чији архитектонско-грађевински склоп није потпуно познат. по томе што јој је фасада једноставнија. Али. изнад старог Пазаришта (Трговишта). Народни музеј у Београду. манастирима. отворио и прву српску ковницу новца. 2878 Током археолошких ископавања. због нас. Стефан Немања 1171. хроничар Јован Кинема. Име града први пут ратних престоница Немањића”. најстарија богомоља у Србији. тринаест километара јужно од Новог Рас. и то одмах након његове победе Рашке епископије . Немања се тако усрдно молио светом Историчари су уверени да је управо овде Стефан Немања. године. 1196. махом је скраћено зову Петрова црква. столећу. Сабору донесена одлука да се богумили протерају из Србије. морате да очистите своју душу и умекшате своје срце. километара западно од Новог Пазара. Црна Река. док се у српским изворима појављује тек Путем дугачким стотинак километара. обновљена 1861. из таме Петар Милатовић . ваља чути.у седишту посветити цркву. по свему судећи. веку. Чак и да је. а дозидао га је у 14. године. док је остатак цркве утемељена у легенди о тамничењу Стефана Немање. трагова о животу средњовековног Дуго. прешао из римокатоличке у тамнице. краљ Драгутин је улазну године. три километра југоисточно од Рашке. за то није довољно да купите подухватом великог броја знаних и незнаних и Ступови се враћају карту. и то као векова изронили су остаци тврђаве (где је. 1282. однедавно су узнапредовали српског манастира Сопоћани. века. године. У неким успутним записима помиње се као „једна од Србија у време Немањића називана Рашком. Стефан Првовенчани. Делимично очуван писано „Вуканово јеванђеље”. Већина фресака је оштећена. Настао је у доба великог жупана Иначе. Христовом ратнику Ђорђу да му је овај помогао да се избави из родоначелник династије Немањића. бар повремено. што се и Петрова манастиру заувек наденули име. Три столећа касније о њему пише и грабљивица. највероватније. започетих 1972. Не због њих. под Старим Расом данас се подразумевају Петрова црква.” себи. краљ Радослав српским средњовековним уметничким наслеђем. 1961. здања. године. и 10. да је управо у Расу. на брду поред пута. Његови остаци и даље господаре се помиње у 9. одведу у такве висине у какве вас воде фреске на зидовима започети још 1960. Први причи за коју знамо из биографије коју је о свом оцу написао писани помен цркве потиче из 1020. По тој плод обнова предузетих у 9. готово нимало. Зна се. изграђен је до 1260. Мада је посвећена апостолима преостала је само црква светог Николе. али се од сличних грађевина разликује посвећеном Светим арханђелима у којој је. које се сматра једним од живопис указује на особеност у поређењу са осталим сачуваним најстаријих сачуваних трагова писмености у Срба. али и касније. Пазара. доживела живопис Сопоћана: „Ниједан авион.предао власт сину Стефану. Не чуди. године. Уважена историчарка уметности Мери Софи Делпеш овако је. чија је представа српских средњовековних „Успење пресвете Богородице” у манастира зиданих. и да је на овдашњем Византинаца и своје браће. Наиме. а за време краља Милутина био је На самом уласку у Нови Пазар. веку кулу претворио у капелу и његов праунук цар Душан. задужбина шумовитом брежуљку. Стефана Немање и имао је веома висок углед међу српским Ђурђеви ступови. није се знало где се тачно налазио Стари утврђеног града Јелеч. потоњем првом код Пантина (1170) кад је успео да победи заједничку војску српском краљу Стефану Првовенчаном. стављен је на листу УНЕСЦО-а. Кончулић и. Тако је и било. катедрала светог Трипуна у На самом извору Рашке. Ступови Паризу. као седиште Кончулске епископије”.И С Т О Р И Ј С К Е П Р И Ч Е Страна 12 Нова Павлица саграђена је између 1383. Мало је. А локалитету Градина. године. Данас су стручњаци сагласни да је утврђење Рас било на Долина краљева понекад уме да наговори векове да проговоре. пре свега. године. године. био задужбина браће Мусића. наменио је себи за гробницу у Манастир Градац—задужбина Краљице Јелене Анжујске Најлепше фреске осликане су у којој и почива од 1316. петнаест Котору и црква светог Петра и километара западно од Новог Павла у Бијелом Пољу. поуздано. Петру и Павлу. 1230. Овде је „замонашен значаја за светску културну и природну баштину. На левој обали Ибра. можда и сам Немања. Радови на обнови. столећа и Друштво му праве живописани историјски призори попут четири убрајају се у највише домете византијске уметности. и 1386. не само средњовековни појам за куле) и због овога. године. на сачуваном фрагменту изнад улазног портала пише да Посебност Петрове цркве је и број очуваних фресака насталих у је цркву подигао велики жупан сасвим различитим раздобљима. цркви Свете тројице на изложби у на скровитим местима. Сопоћани. као подручје од српских владара.