P. 1
pdf

pdf

Views: 5|Likes:
Published by papriche
dvostruko znanje / palama
dvostruko znanje / palama

More info:

Published by: papriche on Dec 30, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/29/2015

pdf

text

original

Панајотис Христу

ДВОСТРУКО ЗНАЊЕ ПО СВЕТОМ ГРИГОРИЈУ ПАЛАМИ
*

Варлаам Калабријски, истакнути богослов и философ XIV века, је, током
свог боравка у Византији, узео активног учешћа у дискусијама поводом два
велика проблема: ономе о происхођењу Светога Духа и о монашком
тиховању (исихији). У погледу првог - он се супротставио римокатоличком
гледишту, а у погледу другог - супротставио се исихатстaма. Будући да се у
оба случаја Варлаам користио гносеолошким критеријумима,
изједначавајући философију са теологијом, испровоцирао је жестоко
противљење од стране Светог Григорија Паламе.
Аргументација Св. Григорија Паламе по питању ове контраверзе
укључује у себе серију двоструких разликовања, међу којима теорија
двоструког знања заузима значајно место. У овој теорији можемо запазити
три аспекта: разликовање између философије и теологије; разликовање два
начина познања Бога унутар теологије; и коначно, разликовање између
теологије и виђења Бога или теооптије.
1.) Философија и теологија
Ово прво разликовање је резултат конфликта између хришћанства и
јелинске философије, чији почеци сежу у апостолска времена. Конфликт се с
времена на време поново појављивао а у доба ренесансе је доминирао је на
целом интелектуалном плану: што су више напредовале хуманистичке
студије, даван је већи значај људском фактору у божанском (по)знању -
сходно томе, философија је цењена више [него теологија].
Варлаам, један од пионира ренесансе, долазио је дотле да је
поистовећивао објекте, методе и достигнућа философије и теологије,
подржавајући своја настојања аргументом да је свако људско добро дар
Божији, те су зато сви високе вредности (all are of high quality)
[1]
. Баш као
што, како је он говорио, не постоје две врсте здравља - оно које даје Бог и
оно које дају лекари - на исти начин не постоје двe врста знања: људско и
божанско, него само једно. Философија и теологија, као божији дарови, су
исте вредности (equal worth).
По овој аналогији, јелински философи су били уздигнути на исти ниво
на који [је уздигнут] Мојсије и Пророци, а ова тенденција је касније дошла
до тих размера да су личности као што су Сократ, Платон и Аристотел и
мудраци укључени у иконографски круг Праволславне Цркве. Варлаам је
подржавао [став] да "обоје: и речи божанствених мужева са премудрошћу
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
која је у њима и профана философија имају исти циљ и зато имају заједничку
сврху - налажење истине, јер је истина која је у свима њима само једна. Ова
истина је у почетку Богом предана Апостолима; ми је, пак, налазимо
марљивошћу и чистотом. Философска проучавања природно доприносе
истини Богом преданој Апостолима и много помажу да се досегну прва
невештаствена начала (the first immaterial principles)"
[2]
На Варлаама не би
требало гледати као на рационалистичког философа, зато што је подржавао
овај став - напротив: даљом разрадом ове мисли он долази до закључака који
су близу агностицизма. Заправо, он истиче потпуну неспособност човека у
свом природном стању да разуме божанско и, попут Платона и Дионисија
[Псевдо]Ареопагита, тражи очишћење и бекство из вештаственог тела да би
се у екстази досегло виђење Бога.
Потпуно насупрот овоме, Св. Григорије Палама повлачи оштру
разлику између философије и теологије: ово разликовање у оно време
сигурно није јединствен феномен. Године 1277. су оптужени и осуђени
западни Авероисти зато што су, између осталих њихових учења, они тврдили
да ствари могу бити истините према философији, а погрешне према
католичкој вери, као да су то две противречне истине
[3]
: [Питање] ког су се
схватања држали Авероисти, посебно Сиже од Брабанта, по питању
разликовања које су они правили између две мудрости и истине и данас
представља повод за неслагања, али је очигледно да су барем гајили
одређену наклоност ка таквом разликовању које се опет појављује у
Окамовој философији
[4]
.
Крајње је немогуће да је Палама имао било какво познавање погледа
ових западних богослова: његове претпоставке и циљеви су били потпуно
различити од њихових. Када је он био принуђен да се позабави овом темом,
он је прибегао јелинској теологији пре његовог времена и пронашао
задовољавајућу подршку за свој став.
Св. Ап. Павле, обраћајући се првенствено интелектуалцима Атине и
Коринта - мудрацима, књижевницима и препирачима овога века [1Кор 1,20]
- је истакао јаз између две философије: светске мудрости, која је као лудост
укинута и (пре)мудрости Божије, која је вечна и спасавајућа
[5]
. Слично и Св.
Ап. Јаков описује светску мудрост као чулну и сатанску, а ону "која је
одозго" он назива "чистом и пуном милости"
[6]
. Став ове двојице Апостола,
условљен мисионарским потребама онога времена, није дозвољавао
разликовање између две врсте знања, будући да је у потпуности одбацивао
вредност светске мудрости. Природно, овај начин бављења овом
проблематиком је имао озбиљне последице на еволуцију теолошке мисли све
до краја другог века, а такође је у одређеној мери имао извесни утицај у
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
познијим временима. У сваком случају, отприлике следећи век никакава
пажња није посвећивана светској мудрости.
Поједини апологети, који су потицали из различите средине и
деловали под другачијим околностима [него Апостоли], су прихватили
другачији став. Нашу пажњу ћемо посебно обратити на став који је Климент
Александријски заузео по овом питању. Он је запазио да је почетна истина
(била) једна, али су је касније различите философске школе растргле, као
што је Бах растргао Пентеја. Премда неколико школа тврди да они поседују
целу истину, уствари они поседују само део ње. Из ове последње примедбе
већ произилази да философија није у потпуности безвредна, али и да је
разлика између ње и теологије фундаментална, зато што се философија бави
именима тј. спољашњим, док се теологија бави стварима тј. есенцијалним
(essentials). "Зато, будући да не постоје две врсте истине", каже он, "једна о
именима а друга о стварима, неки више воле имена, тј они који су упућени у
лепоту говора - јелински философи; док ми, варвари, истражујемо
ствари."
[7]
Ипак, знање сачињава ланац у коме елементарне науке служе
философији као њене слушкиње, док сама философија служи теологији као
њена слушкиња
[8]
. Позајмљујући од Филона Александријског
[9]
, он као
пример наводи Агару - служавку и њену господарицу - Сару, које су обе дале
Авраму вољену децу, али различите вредности
[10]
. Сари, која гори од
љубоморе, Аврам каже: "иако грлим светску παιδεια-у
**
(the worldly paideia)
као млађу и као твоју слушкињу, ипак поштујем твоју науку као савршену
госпу и одајем јој почаст (I honour and respect your science as a pefect
lady)"
[11]
Очигледно је да, према Клименту, премда философски системи
поседују делове истине, теологија њену целину/пуноту. Дијадох Фотички је,
испитујући ово комадање [истине] са другог гледишта, њега приписао
човековом паду, те га је сматрао за разлику/поделу између истине и грешке.
Својим падом "човек је подељен на двострукост знања"
[12]
.
Свети Василије Велики повезује две врсте знања са животним
стањима којима служе (with the conditions of life which they serve). Светска
мудрост обезбеђује схватање садашњег прелазног живота и омогућава
успешан пролаз кроз њега. Божанска (пре)мудрост обезбеђује оружје за
постизање блаженог будућег живота
[13]
. Будући да једна другој нису
супротстављене, оне чине, као што су и чиниле, дрво на коме прва
обезбеђује листове, а друга плодове
[14]
.
Враћајући се на Св. Григорија Паламу, приметићемо да се он слаже са
Варлаамовом тврдњом да све што је добро јесте дар од Бога и да је сваки
Његов дар савршен, већ такође примећује да сваки дар није обавезно у
потпуности савршен
[15]
. С обзиром да се дарови Божији деле на природне и
на духовне, философија је природни дар
[16]
, те је као таква под утицајем зла,
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
па је залутала и у неким се слуајевима претворила у лудост
[17]
. Наравно, под
одређеним условима философија додаје/доприноси познању бићâ, али с
обзиром да се ово знање не може поистоветити или сматрати једнаким са
Божанском (пре)мудрошћу
[18]
, постаје очигледно да нити је незнање увек
нешта лоше, нити је знање увек добро
[19]
. Из тог разлога не би требало
спречавати преданост философији, али њену злоупотребу треба жестоко
критиковати
[20]
.
Објекти ове две дисциплине се јасно разликују. Философија са једне
стране тежи да објасни природу и покрете бићâ, а са друге да одреди
принципе друштвеног живота. Ако се креће у овим границама, она је
"бранитељка истине" (dissertation of the truth), ако претендује на нешто иза
овога, она постаје апсурд, бескорисно и опасно занимање, јер теологији или
философији по Христу припада да тежи невидљивом и вечном
[21]
. Будући да
су објекти/циљеви ове две дисциплине различити (distinct = удаљени),
закључци и једне и друге могу бити истинити.
Истраживање показује да се, по учењу Св. Григорија Паламе, светско
знање и теолошко знање јасно разликују и наступају различитим стазама.
Сврха (destination) сваке од њих одрређује њихову вредност. Она усмерена
ка овом пролазном животу је корисна слушкиња, али није неопходна за
спасење; она усмерена ка вечном животу је драгоценија и апсолутно
неопходна за духовно савршенство и спасење
[22]
. Ово је једина разлика за
коју Палама употребљава термин "двоструко знање" δίπλη γνώσις или διπλόη.

2.) Два пута богопознања
Ако напустимо философију овога света и пратимо хришћанску истину, наћи
ћемо другу разлику, али у овом случају објект/циљ трагања остаје један те
исти; овде су пре у питању два пута познања него двоструко знање.
Варлаам је, као присталица јединства богопознања и пута познања,
порицао да силогизми могу да докажу опште представе, прва начела и Бога
(common notions, the first principles and God)
[23]
. Он је сматрао да је
просветљење подарено свим савршеним мужевима древних времена,
Пророцима и Апостолима па чак и философима било једини начин
богопознања. Оно им је било даровано пошто су, интензивним духовним
напорима, били очишћени од сваке нечистоте. Просветљење је све њих
учинило Бого-видиоцима (Θεόπτες)
[24]
. Варлаам је сматрао да је овај доказ
примењив само на ово што је пропадљиво тј. што је подлежно промени.
Палама је, са друге стране, порицао било какву могућност доказивања,
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
цитирајући аристотеловску сентенцу да "пропадљивом не постоји доказ"
[25]
.
Варлаам је сматрао веру, у њеним веома широким конотацијама, за темељ
знања кроз просветљење. Палама ју је такође сматрао за тенмељ знања, али
јој је давао два значења: широко значење за оно што је недоказиво и уско за
оно што је доказиво (подлежно доказивању - amenable to demonstration)
Теорија двоструког пута познања сеже до Платона и Аристотела.
Аристотел је, делећи четири силе познања тј. осећаје, знање
(=науку, science), разум и мишљење на две групе, сматрао да силе из прве
групе - осећање кроз чулне објекте, знање кроз примарне премисе -
омогућују доказиво знање док оне из друге групе омогућују знање које је
сумњиво и не може бити доказано
[26]
. У суштини, четири силе се могу свести
(сузити = narrowed) на две: на научну и мислитељну (that of science аnd that
of opinion). У обе ове силе је укључена потврдна функција (confirmatory
function), вера која, по Аристотелу, несвесна сигурности о истинитости
знања
[27]
.
Климент Александријски репродукује ову теорију двоструког знања и
двоструке вере: "Докле год је вера двострука", каже он, "она која се односи
на знање и она која се односи на мишљење, није битно да ли је и показивање
такође описано као двоструко, једно као научно, друго као мисаоно
(opinionative), знање и предзнање се такође описују као двоструки: прво као
егзактне/показиве природе, а друго као мањкаве (deficient) природе
[28]
.
Климент објашњава да је мисаоно показивање људско, док научно
добија подршку од стране Писма, али у многим случајевима он појашњава да
је позитивно показивање може извести чак и независно од Писма. Као што
видимо, сила доминира у оба случаја, а ово је вера, која се, према добро
познатом пасусу, дефинише на следећи начин: "Вера је сажето знање онога
што је неопходно, док је знање само по себи јако и сигурно доказивање
онога што је кроз веру примљено"
[29]
.
Оно што је Климент формулисао на начин [философских] школа,
други Оци су поновили на једноставнији начин: Теодор Саваит два пута
(по)знања назива природним и натприродним
[30]
, док им Максим Исповедник
даје различите називе, сходно приликама: (раз)ум и духовно óсећање
[31]
,
навикнуто/уобичајено (habitual) и оперативно (operative) знање
[32]
, релативно
и истинско знање
[33]
. Прво од њих је интелектуално и помаже прилиом
уређивања ствâри у садашњем животу - друго је активно и научно (scientific)
и осигурава обожење у будућем животу
[34]
. На овај начин Максим унутар
теологије користи оно разликовање које је Василије [Велики] увео између
теологије и философије. Дионисијево учење о катафатичком и апофатичком
путу приступања Богу се не разликује много од ове теорије.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Када се Палама успротивио Варлаамовим аргументима, он није имао
тешкоћа приликом прибегавања овом предању о два пута богопознања
(θεογνωσία). Такође је мало вреоватно да је он имао било какав директан
приступ учењу западних схоластичара, мада је могао имати неке посредне
информације о њима.
У проблему богопознања постоје видљиве противречности на обе
стране. Варлаам, иако је прецењивао вредност грчке философије, коначно је
порекао и философско и теолошко (по)знање. Палама, иако је потцењивао
вредност грчке философије, прихвата вредност природног богопознања.
Варлаамова противречност бива одстрањена његовим бегом од телесних веза
(ties) у непосредно виђење Бога у стању екстазе, док je Паламина
противречност одстрањена ограниченошћу примене.
Паламин став је сумиран у једном од његових писама
[35]
. Божанско
лежи изнад дијалектике и доказивања/демонстрација - оно не подлаже
осећању нити силогизмима. Али, Оци су нам понудили разлог божанског
(reason about the divine), а силогизме поводом њега су описали као доказиве
(demonstrable), дајући им ову карактеристику са значењем универзалног
ауторитета. Овде су у питању силогизми различити од дијалектичких.
Као што је речено, Палама инсистира да постоје природни и
натприродни дарови Божији. Природни дарови нису зли (contemptible), јер и
они могу да воде до слабог познања Бога. Ово се дешава зато што Бог није
апстрактна суштина, већ личност која се пројављивала. Климент
Александријски је изразио сличну мисао: "Догађај Бога није један него
непрестан - постоји разлика између тражења Бога и тражења информације о
Богу. Уопште, акциденталије би у свакој ствари требало разликовати од
суштине"
[36]
. Тако и Палама разликује божанску суштину. Његово
настворено деловање [енергије - operation] и Његова створења. На основу
овога је могао да каже да "неке божанске ствари постају познате, неке се
траже, јер неке и могу бити показане, док су друге потпуно непознатљиве и
неистражљиве"
[37]
.
Шта се онда може знати о Богу? Прво, [могу се спознати] његова
створења и присуство његове силе у њима. Познање њих је и пре Закона и
Пророка повратило људски род ка познању Бога, а тамо их води и
данас
[38]
јер они који истражују узроке ствāри признају силу, премудрост и
присуство Божије
[39]
. Ово је знање које се стиче кроз човекове природне
интелектуалне функције. То је непоказиво и ограничено знање које могу да
стекну и људи несавршеног карактера и духовног искуства. Иза њега се
налази показиво знање. по питањима божанског, не могу се употребљавати
дијалектички силогизми (који воде тек до простих вероватноћа), већ
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
показиви силогизми који се тиче вечитих, сталних и истинских ствари
[40]
.
Употреба доказивих силогизама је ефективна јер, као што смо видели,
постоје аспекти теолошке проблематике који дозвољавају демонстрацију.
Демонстрација се заснива, са једне стране на заједничким схватањима и
начелима, а са друге на откривеним само-доказаним премисама. Тако овде
налазимо комбинацију природних и духовних дарова, чији су заједнички
елементи вера и љубав. Према Палами, вера није двострука, као према
Аристотелу и Клименту, већ јединствена, мада у себи обједињује два начина.
На тај начин трансформисана, људска способност за (по)знање постаје
богоподобна
[41]
те долази у положај у коме може да у довољној мери схвати
оно што је иза ствари тј. нестворене енергије Божије. Други начин теогносије
је првенствено назван "теологијом".
3.) Теологија и виђење Бога

Ако оставимо по ствари први начин теогносије, природни начин, те
пратимо показиви и теолошки начин, наћи ћемо се суочени са новом
проблематком. Појављује се ново разликовање на пољу људске борбе да се
пронађе Бог. Древни аскетски списи разликују три стања у наппредовању
при приступању Богу тј. практично, природно теолошко. Ово је извдене из
Оригена који је држао да верник "практичним/делатним путем има Христа
као свог Господа, кроз природно сагледање Га има као Цара, а кроз теологију
- као Бога"
[42]
. Евагрије чува и имена и значења ових термина
[43]
, док Дијадох
Фотички у извесном степену модификује терминологију, користећи речи
"знање", "мудрост" и "теологија"
[44]
.
Палама, након што се много обазирао на природну и теолошку
теогносију, долази до закључка да су достигнућа постигнута на други начин
[тј. теолошки] много значајнија од оних која се постижу на први начин
[тј.фисичким путем]. Али, на крају он види да се отвара један други пут, пут
који води до још драгоценијих добара: пут ка виђењу Бога, ка теотији
[боговиђењу]. Теологија је реч о Богу, док је теоптија, на неки начин,
разговор са Богом. Постоји велика разлика између њих две, као што постоји
разлика између знања ствāри и њиховог поседовања
[45]
. Исак Сирин,
говорећи о двоје фисичких очију - једном које сагледва премудрост Божију и
другом које сагледава славу Његове природе
[46]
- сликовито изражава оно
што је Палама описао аналитично.
Према Палами: "Бог није суштина тако да можемо само да
говоримо о Њему, јер он није рекао "ја сам суштина", него је рекао "Ја сам
онај који Јесам"
[47]
. Сушти (the being) не проистиче из суштине, него
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
суштина проистиче из Суштог (results from the being)
[48]
. Бог је, дакле,
личност која нас позива, личност чије присуство осећамо и ка којој се
крећемо. Ако и суштина божија остаје недоступна, његове енергије нам
постају доступне. Очишћен [човек] може као изврстан духовни дар да види
светлост Божију, управо као што су је Ученици видели на Тавору. И, премда
се ова светлост назива символом, она је природно једна и не постоји
одвојено од Бога - другим речима, она је Његова нестварна енергија
[49]
. Ово
сагедавање сачињава почетак сусрета који завршава учествовањем у
енергијама Божијим. Тако се, кроз виђење Бога човек без телесне екстазе
уздиже у личност која може да говори са Богом и постаје сарадник Божији.

са енглеског језика превео
Дарко Ђого



*
насл. енгл. прев. Pаnayotis Christou, Double knowledge According to Gregory
Palamas, грчки изворник објављен у Π. Κ. Χρήστου, Θεολογικά Μελετήματα, τ. 3
(Νηπτικά και Ησυχαστικά), Θεσσαλονίκη 1977. Уз дужно поштовање почившем
проф. Христуу, остаје утисак да је, зарад доказивања континуитета оваквог
приступа гносеолошкој проблематици код Св. Григорија Паламе и других Отаца
исувише поларизовао однос (хришћанске) теологије и (античке) философије,
занемарујући читав један аспект патристике (Апологете) или потцењујући
рецепцију тековина античке мисли од стране Цркве (као што је укључивање
античких философа у иконографски круг Православне Цркве) - прим. прев.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.

Став ове двојице Апостола. су оптужени и осуђени западни Авероисти зато што су. посебно Сиже од Брабанта. Ап. која је у њима и профана философија имају исти циљ и зато имају заједничку сврху . Потпуно насупрот овоме. јер је истина која је у свима њима само једна. Заправо. као да су то две противречне истине[3]: [Питање] ког су се схватања држали Авероисти. која је као лудост укинута и (пре)мудрости Божије.20] . Философска проучавања природно доприносе истини Богом преданој Апостолима и много помажу да се досегну прва невештаствена начала (the first immaterial principles)"[2] На Варлаама не би требало гледати као на рационалистичког философа. налазимо марљивошћу и чистотом. по питању разликовања које су они правили између две мудрости и истине и данас представља повод за неслагања.напротив: даљом разрадом ове мисли он долази до закључака који су близу агностицизма. Павле. Јаков описује светску мудрост као чулну и сатанску. они тврдили да ствари могу бити истините према философији. Ова истина је у почетку Богом предана Апостолима. Природно.com For evaluation only. он је прибегао јелинској теологији пре његовог времена и пронашао задовољавајућу подршку за свој став. зато што је подржавао овај став . а погрешне према католичкој вери. Слично и Св. али је очигледно да су барем гајили одређену наклоност ка таквом разликовању које се опет појављује у Окамовој философији[4]. будући да је у потпуности одбацивао вредност светске мудрости. Св. он истиче потпуну неспособност човека у свом природном стању да разуме божанско и. тражи очишћење и бекство из вештаственог тела да би се у екстази досегло виђење Бога. обраћајући се првенствено интелектуалцима Атине и Коринта . између осталих њихових учења. Ап. није дозвољавао разликовање између две врсте знања.foxitsoftware. пак.Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software http://www. попут Платона и Дионисија [Псевдо]Ареопагита. Св. а ону "која је одозго" он назива "чистом и пуном милости"[6]. Када је он био принуђен да се позабави овом темом.је истакао јаз између две философије: светске мудрости.налажење истине. Крајње је немогуће да је Палама имао било какво познавање погледа ових западних богослова: његове претпоставке и циљеви су били потпуно различити од њихових. а такође је у одређеној мери имао извесни утицај у . Григорије Палама повлачи оштру разлику између философије и теологије: ово разликовање у оно време сигурно није јединствен феномен. условљен мисионарским потребама онога времена. овај начин бављења овом проблематиком је имао озбиљне последице на еволуцију теолошке мисли све до краја другог века. ми је. Године 1277. која је вечна и спасавајућа[5]. књижевницима и препирачима овога века [1Кор 1.мудрацима.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->