Viktor Radun Teon POEZIJA KAO PRIZIVANJE VRLINE

Razumljivost u kontekstu Problem razumljivosti poezije je problem poezije uopšte. Razumljivost odnosno nerazumljivost poezije nije nikakva posebnost, kako se to možda u prvi mah čini nedovoljno upućenom posmatraču i čitaocu, takozvane „hermetičke“ poezije. To je u suštini problem komunikacije svekolike poezije čitaocu. Taj „problem“ inkorporisan je u samoj formi, u poetskom izrazu kao takvom. (Ne)razumljivost neke pesme ili čitave poezije mora biti stavljena u kontekst. Ona sama za sebe ne postoji kao pojam. Pretpostavimo da je neka pesma apsolutno nerazumljiva. Jasno je da to znači da tu pesmu nijedan čovek ne može da razume i nikada neće moći da razume. Ali, ako uđemo samo malo dublje u analizu ovog stava, biće nam jasno da je on logički nemoguć. Bar jedan čovek bi mogao da prozre delimično ili u celosti suštinu i poruku napisane pesme. S druge strane, šta znači razumeti pesmu? Možemo postaviti i pitanje: da li i pesnik, autor te pesme, potpuno razume svoje ostvarenje? Pesma ne otvara sva svoja vrata odjednom i samo jednom. Čitanje je kao postepeno, lagano poniranje u tajni sadržaj pesme, lagano upoznavanje sa ličnošću pesme. A to upoznavanje je beskonačno, neiscrpno, uvek novo. Odavde sledi zaključak da je samo razumevanje pesme blisko povezano sa pojedincem koji tu pesmu iščitava i pokušava da je razume, tj. sa čitaocem. Otuda je razumevanje pesme strogo kontekstualno i relativno. Sasvim je moguće da neki čitalac bolje, odnosno preciznije i potpunije obuhvata značenje, smisao i poruku date pesme od njenog autora. Ovakvo stanovište implicitno ukazuje na to da se pesma, nakon što je napisana i manifestovana, otrže od svog „tvorca“, osamostaljuje i nadalje vodi svoj sopstveni život. Poezija nije tekst, sam po sebi. Tekst pesme je samo zapis, šifrovana mapa koja nam može pomoći da dopremo do istinskog značenja. Zagonetka kao poziv na odgonetanje Pesma je sama po sebi zagonetka. Ona je simbol, šifra, svojevrsni hijeroglif, koji zahteva odgovor, odgonetanje. Taj odgovor je u umu čitaoca koji se poduhvatio zadatka da savlada teškoću, kako formalno tako i suštinski, jednog poetskog teksta.
1

Istinska poezija mora posedovati moć alhemijskog preobražavanja fenomena. to okretanje daje varnicu: poeziju. ravnodušnog mesta. Kao što Paul Celan ističe: „Za moju poslednju knjigu veruje se da je tamna. Poezija treba da igra igru sa stvarnošću. u nameri da je savlada. Poezija je i sama stvarnost. na ovaj ili onaj način. neobrađenom obliku. cikličan način. Podsetimo se Rilkeovog saveta mladom pesniku: „Ako vam vaša svakidašnjica izgleda siromašna. recitujući je. ni bednog. putena. nežna. nemojte optuživati nju. koji zapravo privlači čitaoca kao odgonetača njene misterije i njenog ljubavnika.“ 2 . Ali ne. Ona mora preobraziti stvarnost. takvu kakva jeste. koji je razume i prilazi joj. Ta misterioznost i mističnost pesme stvara onaj neophodni značenjski i erotski naboj. Verujte mi – svaka reč u njoj napisana je u najneposrednijem odnosu prema stvarnosti. koja prenosi stvarnost nesimbolizovanu. U tom svom očekivanju i iščekivanju. osvajaču – čitaocu. čekajući da bude otkrivena i rešena. iznova je stvaraju. Poezija treba da menja čitaoca. pročistiti ono što bismo mogli nazvati “prima materia“ i preobraziti je u najčistije zlato. Ali. ljudi. pesma ima kvalitet ženskog. dakle u svom simboličkom obliku. ovde je presudno za njeno otkrivanje. miluje i mazi. Ona je poput mlade devojke. Iz te simboličnosti proističe njena neprozirnost. O tom odnosu pesnika i čitaoca Oktavio Paz kaže: „Pesnik je stvara. Ta dinamika je potencijalna. Poezija koja je napisana u sirovom. Upravo to što je skrivena. znakova i simbola. U tom smislu ona je traženje simbola. Pesnik i čitalac su dva momenta iste stvarnosti. recite samom sebi da niste dovoljno pesnik da biste mogli oglasiti njena bogatstva.Ima neka dinamika u samom tkivu pesme.“ Ta njena šifrovanost je ono što je neodoljivo. moglo bi se reći. optužujte sebe. odmah ispod površine njene uobličenosti. jer leži unutar pesme. nije poezija. Otuda nijedan element stvarnosti nije izlišan i neupotrebliv u izgradnji poetskog hrama. kroz koju se prelama ta stvarnost pod određenim uglom.“ Poezija i stvarnost Pesma. jedra. Smenjujući se na jedan. skrivena. Problem razumevanja ovde je od kritičnog značaja. što mami uzdahe i nagoni čitaoca da je strasno prigrli i ljubi. to vi ne želite da razumete“. poput ljubavnika koji voli svoju dragu. očaravajuća. Ona mora da poseduje određenu prizmu. Kao što kaže Branko Miljković: „Poezija je jedan uzvišeni napor da se izađe iz sebe. prerušena. zamaskirana velovima metafora. ali ta simboličnost je šifrovanje stvarnosti. Da bismo ekstrahovali stvarnost iz poezije moramo je dešifrovati. Ona čeka da bi se podala svom udvaraču. jer za stvaraoca nema siromaštva. ta korespondencija poezije i stvarnosti odvija se u semenom obliku. uvek korespondira sa stvarnošću.

arhetipskog. Preispitivanje poezije u vreme sadašnje Poezija je drevna umetnost. stara koliko i čovečanstvo. gledanje unapred. koje kontekstualnošću i međusobnim sjedinjavanjima i prožimanjima menjaju svoju formu i značenja. one ravni. u budućnost. šta je reč? Danas je reč izgubila svoje značenje. Poezija vremena današnjeg treba da bude svedena manifestacija vrline. Reč je čovekovo pomazanje. Poezija je proroštvo. jezik primordijalnog. Poetska reč je reč izneta na Svetlo i ponuđena na oltar čovečanstvu. Stoga je razumevanje poezije istovremeno razumevanje čoveka. dakle proricanje. metaforična euharistija sveta. Poezija je večna zapitanost. on nema više vremena za lepo. Poezija treba da stvori oazu čistote. U početku beše Reč. Čista poezija je slavljenje Duha. što nas okružuje plavičastom aurom sigurnosti. U jurnjavi za materijalnom dobiti. Ona je odvojena od svog značenja. ili to ne smatra bitnim. Ona je silovana i zloupotrebljena. do koje je i sam dospeo. blagosiljanje čoveka. Pesnici danas ne otkrivaju formu. prizivanje izvora. Svaki čitalac može dopreti samo do onog dela. Ona je čovekovo jedino oružje za razdvajanje čistote od zla i nakaradnosti u koje je Svet ogrezao. simbola. Savremeni čitalac je otuđen. Forma pesme je danas poznata stvar. Jer. u kome čovek može uživati u blagodatima božanskih plodova. samodovoljan i ravnodušan. jezik poezije je jezik praoblika. Stoga reč mora biti vraćena tamo gde joj je i mesto – na oltar. Svrha i cilj poetske reči je stvaranje vizije. negovanje vrline. On je izgubio veru u moć promene.Pa ipak. supstrat dobijen dugotrajnim vrenjem i filtriranjem. Otuda je poezija nešto što stvara nadu. to ne znači da u poeziji ne sme i ne može da ima grubih elemenata. Stoga. No. Reč je potvrda čovekove božanstvenosti. 3 . Poetska reč je reč alhemijski pročišćena. nijedna pesma nema samo jedno značenje. Njima danas na raspolaganju stoje sve moguće forme. vrt spasenja. Nas ovde prvenstveno zanima kakva je sudbina poezije danas? Kakva je svrha i smisao pisanja pesama? Koja su to ključna pitanja na koja treba i mora da odgovori poetika u današnje vreme? Šta je poezija danas? Koji je smisao poezije danas? Kakva je budućnost poezije? Čime savremeni pesnik može da privuče čitaoca? „Novo“ gotovo da i ne postoji. To su samo prividno grubi elementi. Čovek u poeziji nalazi samog sebe.

4 . Kriza koja danas vlada svetom proizašla je iz dominacije materijalnog nad duhovnim. Njena vrednost je u transcendenciji materijalnog. jednako su poetski kao što su Homerove Ilijada i Odiseja. proročki. Ona je prizivanje vrline. Poezija se ne može upotrebiti. u njegovu iskonsku moć da preobrazi ovaj svet.Svi izvorni proročki spisi su poetski. Upravo sada je njena uloga proročka. Oni su posvećenici. Upravo sada je vreme za poeziju. Poezija je drugačija nego ova sadašnjost baš zato što ishodi iz te sadašnjosti. interesa i institucija. Geteov Faust. grčki mitovi. Danteova Božanska komedija. Jovanova Apokalipsa. Čitaoci poezije nisu samo puki konzumenti. Ona se ne može konzumirati. Otuda je poezija spasenje od krize i isceljenje od bolesti koje su ophrvale čovečanstvo. Povratak poezije je povratak vere u reč. Ovidijeve Metamorfoze. Miltonov Izgubljeni Raj. Taj povratak je istovremeno simboličan i praktičan. Egipatska Knjiga mrtvih. Vede i Upanišade. Vitmenove Vlati trave. Nama je potreban povratak poezije. Tao Te Čing. Čovek je postao rob potrošnje. Blejkovo Venčanje Raja i Pakla. koji i sami učestvuju u procesu stvaranja eterično-simbolične aure poetskog značenja. I sva poetska dela su proročka.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful