T. Vilhem Majster - Gete

U
VILHELM MAJSTER, BEZAZLENO POSVOJE IVOTA

ALEKSANDRA BAJAZETOV-VUEN
Analima, belekama koje veoma kasno dodaje svojim autobiografskim spisima, Gete objanjava poreklo romana o Majsteru: njegovi poeci se nalaze u "predoseanju jedne velike istine: da ovek esto pokuava neto za ta mu je priroda uskratila dar, da eli da uradi neto za ta ne moe da stekne potrebnu vetinu; nekakvo unutranje oseanje upozorava ga da se kloni toga, ali on ne uspeva da iza e na istac sa sobom, i pogrenim putem ide ka pogrenom cilju Mnogi tako protrae najlepi deo svog ivota, i konano zapadaju u nekakvu udnovatu turobnost. No, ipak je mogue i da svi ti pogreni koraci dovedu do neeg neprocenjivo dobrog" (Tag- und Jahreshefte, 432). U autobiografiji Istina i pesnitvo, opet, pored snage, delatnitva i ilavosti koje priroda daje oveku kako bi mogao da obavi svoj teak zadatak, kao poseban dar pominje se i ovekova "neunitiva lakomislenost" i povrnost, elja da sve isproba da bi na kraju uzviknuo kako je sve uzalud (Dichtung und Wahrheit, HA X, 77). Odgovor na pitanje kako neko lakomislen i povran ipak moe da do e do tog "neprocenjivo dobrog" morae da se odrekne svake raunice, svake predstave o proporciji izme u zasluge i nagrade, i sigurno nee moi da se d sa stanovita zdravog razuma i njemu dostupnog svakodnevnog iskustva o emu dovoljno dobro svedoi skoro dvesta godina recepcije roman o Majsteru. S druge strane, opet, ni pomalo nadobudno pismo koje Gete pie ileru 9. jula 1796, i u kom priznaje svoju "hirovitost" i "namerne greke u sabiranju", ne opravdavaju samovoljna tumaenja i ona esta tokom skoro dvesta godina recepcije. Godine uenja Vilhelma Majstera, objavljene 1795/96, odmah e biti proglaene "jednim od najbogatijih i najduhovnijih dela nemake knjievnosti" (legel u Fragmentima, cit. prema: Trunz 678), i vaie za rodonaelnika navodno najvanijeg i za nemaku knjievnost navodno specifinog anra, pa bi stoga najpre moglo da zaudi to
to se ta osobenost kondenzuje do svog posebnog pojma tek sa zakanjenjem od skoro dve decenije, a ak i tada kovanica "Bildungsroman", obrazovni roman, prolazi relativno nezapaeno. Poetkom XX veka, me utim, ovaj termin e se podrazumevati, nemaki romanopisci e se svesno stavljati u tradiciju Geteovog Majstera, izdvajajui ovu preutno iz glavnog toka evropske romaneskne produkcije XIX veka. Me utim, upravo bi pogled na romane nastale u periodu koji nastanak pojma Bildungsroman deli od njegovog konanog afirmisanja, na romane Stendala, Balzaka, Flobera, Dejn Ostin, Dikensa, ali i Kelera i tiftera, potvrdio miljenje Tomasa Mana da nemaki obrazovni roman predstavlja glavni doprinos nemake knjievnosti evropskoj (Mann, "Die Kunst des Romans", 359): klasini nemaki obrazovni roman anticipira elemente koje e francuski i engleski realizam, uz znaajne modifikacije, postulirati kao najznaajnije odlike romana ivotni put pojedinca u drutvu, njegovu socijalizaciju i ono specifino "neodgovaranje junaku njegove sudbine i njegove situacije" (Bahtin, O romanu, 470). Prikazivanje egzemplarnog u ivotnom putu pojedinca, predstava o prirodnom i zakonitom razvoju po odreenim etapama i o vaspitanju koje e potovati "unutarnji hod due", formiranje "linosti" kao cilj takvog razvoja i uslov za ravnopravan ulazak u drutvo, postae minimalni zahtevi koji se postavljaju ovoj knjievnoj vrsti, ma kako novija kritika osporavala primerenost ili opravdanost samog termina "obrazovni roman".1
PRETPOSTAVKE Poverenje koje prosvetiteljstvo ima u oveka i njegov razum, ali nita manje i u svet i njegovu smislenu ustrojenost, danas moe da izgleda gotovo naivno, poto je i dvadeseti vek samo uio, ali pri tom nije postao i bolji, kako Klaudio Giljen kae za pikarskog junaka. Me utim, bilo bi anahrono ako bi se navodni antropoloki optimizam prosvetiteljstva, a pre svega osnovne Kantove "Ideje o optoj istoriji i o preduslovima kosmopolitizma" iz 1784. godine, doekali sa rutinskim cinizmom, jer su oni formulisani sa punom sveu o nedostatnostima tadanjeg politikog stanja, ako ne i iz oaja nad njim (vidljivijim u lanku o prosvetiteljstvu). Procesom sekularizacije ovek moda i jeste ostao bez transcendentalnog uporita, ali nije neminovno morao da izgubi i svoje mesto u svetu. Kao garanta zakonitosti ovekovih dela, pa i istorije, koja ta dela pripoveda, Kant vidi prirodu, mada svakako ne onu koju gotovo u isto vreme veliaju nemaki pesnici Sturm-und-Drang-a. Prema ovom "teleolokom prirodoslovlju" (Kant, "Idee" 145) ljudi ak i kad idu samo za svojim namerama, neretko i jedni protiv drugih, opet "neprimetno prate nameru prirode, njima samima nepoznatu, kao kakvu nit-vodilju" (ibid., 144); "nae elje su predoseaj sposobnosti koje su u nama, glasnici onoga to emo jednom biti kadri da uinimo mi oseamo enju za onim to ve ispotiha posedujemo", konstatuje u istom duhu Gete u svojoj autobiografiji (HA IX, 386). Osim oslanjanja na prirodu, za obrazovni
508
1. Terminolokih doskoica ima vie: "Identittsroman" (N. Ratz), "(Identitts-)bil-dungsroman" (B. Nbel), "novel of formation" ili "novel of socialization" (Moretti), ali ovakve kovanice slabo doprinose rasterivanju magle koja ovaj pojam obavija jo vie otkako je kritiarski trud poeo da se usmerava na etikete umesto na konstitutivne elemente obrazovnog romana.
Re no. 60/5 decembar 2000.
509
roman presudna su jo i prva dva stava iz ovog Kantovog lanka: iz prvog izbija poverenje u oveka ("Sve prirodne predispozicije jednog stvora predodre ene su da se jednom u potpunosti i svrsishodno razviju"), iz drugog poverenje u razum, u drutvo i one institucije koje e ubrzo biti raskrinkane kao glavni agenti represije drutva nad pojedincem ("Kod oveka treba da se u potpunosti razviju one prirodne predispozicije iji je cilj upotreba njegovog razuma, ali i to samo kod vrste, a ne kod pojedinca Razumu su, pak, potrebni pokuaji, veba i poduavanje, da bi sa jednog stepena uvida postepeno dospeo do sledeeg" /Kant, "Idee", 145/). Ako je ve sve tako neproblematino, priroda moda ponekad okrutna i nepredvidljiva, kao u sluaju zemljotresa u Lisabonu 1755, ali ipak zakonita, a ovek moda ponekad sebian i zao, ali ipak dostojan potovanja i mesta u drutvu, kakav to onda jaz treba da se prevazi e obrazovanjem? Mogue je da ba iz ove ideje moe da se iita nezadovoljstvo njenih zagovornika dobom u kom ive, njihova svest o razlici izme u Sein i Sollen,2 jer sa istorijskog i sociolokog stanovita doba prosvetiteljstva zaista izgleda manje idilino nego to bi se moglo pomisliti po Kantovom eseju ili Geteovim Godinama uenja. Ako je tano da je pojam "Bildung" neprevodiva re za jedan "sutinski nemaki pro-
nalazak i instituciju" (Assmann 9), ako obrazovni roman postoji samo u nemakoj knjievnosti, a druge knjievnosti nemaju za taj tip romana ak ni dovoljno precizan naziv (jer englesko education ili francusko ducation ne pravi razliku izme u vaspitanja i obrazovanja), u emu se onda ogleda specifinost nemake situacije i specifinost nemakog pojma obrazovanja kao njena posledica? Nova predstava o pojedincu, proirenje pojma individualnosti, ije osnovne odlike, pod jakim Lajbnicovim uticajem, postaju jedinstvenost, spontanost i dinaminost (prema Jacobs 29-39), bitno se razlikuje od tradicionalne zbog ideje razvoja i ideje dinaminosti, plodne interakcije pojedinca sa sredinom koja ga okruuje. Objanjavajui u emu se sastoji novina sekularizovanog pojma obrazovanja, Alaida Asman (Assmann 23) ukazuje pre svega na "naputanje ideje o radikalnom menjanju i okretanje ideji postepenog rasta",3 a za XVIII vek konstatuje jo nekoliko elemenata: nepoverenje prema institucijama, veliki znaaj koji se pridaje maternjem jeziku, privilegovanost unutranjeg sveta u odnosu na spoljanji, potovanje koje se ukazuje organskom momentu, kao i njegovo povezivanje sa ovekovom individualnou (ibid).4 Odgovornost za sebe ovek vie ne moe da prebaci na boga, od oveka se zahteva da iza e
2. "Ako pitanje glasi: Da li ivimo u prosveenom dobu?, odgovor glasi: Ne, ali zato svakako u dobu prosvetiteljstva/prosveivanja" (KANT, "Aufklrung" 168). 3. Zanimljive su i metafore ove promene: hrianski obrazac peata (due kao voska u koji se, inom stvaranja, utiskuje boanski peat), kakav se sree kod Sv. Avgustina i Bernara od Klervoa, zamenjuje se organskim modelom klice (ibid., 21ff). 4. Asmanova pojam obrazovanja tumai sa kulturno-politikog stanovita kao "specifian oblik koji kulturno pamenje poprima u drutvu koje se nalazi u procesu modernizacije" (Assmann 8). Obrazovanje, dakle, ima konzervativan i konzervatorski karakter, ono je u izvesnoj meri i faktor socijalne kohezije, i koleba se "izme u utopijskog ideala i politikog programa" (ibid., 9). Me utim, u tom znaenju ovaj pojam je gotovo neupotrebljiv za tumaenje obrazovnog romana, pa se Asmanova njime ne bavi ak ni uzgredno.
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
iz "nezrelosti koju je sam skrivio" i da konano naui da se svojim razumom slui bez tu eg vo stva (Kant, "Aufklrung", 162), i tako on u odreenoj meri postaje sopstvena tvorevina. Ova ideja o oveku kao biu koje samo sebe stvara, pa i ideja obrazovanja, "posebno su prisutne u epohama velikih promena i osloba anja od tradicionalnog poretka" (Assmann 20). Vrednost pojedinca sada se vie ne meri blagodeti njegovog roenja, nego uinkom: drutvo u poslednjoj treini XVIII veka postaje "meritokratski orijentisano" (Vokamp 346). No, usled delovanja pijetizma, nemako gra anstvo ak i taj uinak ne meri prevashodno socijalnim uspehom, nego uspehom u kreiranju sopstvene linosti. Presudan znaaj dobija "kultivisanje unutarnjih vrednosti" (Sorg 29), a porodica, kao "mesto na kom se gra anin osea najbezbedniije" (ibid., 30), dodatno se izoluje od drutva. Tek takvom promenom funkcije porodice "stvara se psiholoka kategorija detinjstva" (ibid., 30),5 to je svakako u vezi sa organskim shvatanjem oveka: detinjstvo postaje vano kao vreme u kom se mogu otkriti prirodne dispozicije o kojima Kant govori, pa se ono sve vie i problematizuje u knjievnosti i nauci.6 Razvoj deteta se tako pomno prati iz mudrog, a ne nuno rezigniranog uvida u neminovnost uklapanja u drutvo i iz elje da to uklapanje bude to bezbolnije i korisnije i za pojedinca i za drutvo. Termin Bildung u tom kontekstu jo nema ono institucionalno znaenje koje se da-
nas uglavnom povezuje sa njim. ini se da kritika obrazovnog romana, dugo se iscrpljujui u diskusijama koji sve romani pripadaju ovoj vrsti ili koji bi se bolji naziv mogao nai za nju, nije dovoljno profitirala od irine i fleksibilnosti ovog pojma. U poznijem radu O morfologiji iz 1817. godine Gete skree panju na to da nemaki jezik "s pravom koristi re obrazovanje kako za ono to je nastalo, tako i za proces nastanka" (HA XIII, 55). Pomeranjem akcenta i srpski, odnosno hrvatski knjievni jezik potuje ovu razliku: Matiin Renik re brazovanje objanjava kao glagolsku imenicu od obrazovati se, dakle kao proces uenja, sticanja odre enih vrednosti, a re obrazovnje kao stanje obrazovanosti, cilj ka kom je usmeren proces brazovanja. No, u nemakim prilikama obrazovanje naputa iskljuivo drutveni, nad-individualni kontekst, ono postaje "stvar pojedinca, svesno oblikovanje sopstvenog ivota i preuzimanje kontrole nad njim", ime se svim spoljnim uticajima koje na oveka vre drutvo i institucije suprotstavlja "tajni izvor snage unutar oveka samog" (Assmann 23) znaajan korak ka osamostaljivanju, koliko i potencijalni izvor zabluda i precenjivanja sopstvenih moi. NA PRESEKU AUTOBIOGRAFIJE I PIKARSKOG ROMANA: OBRAZOVNI ROMAN KAO NOVI ANR Tematiku formiranja linosti, "pokuaj da u ivotu pojedinaca pokae nekakav obuhvatniji
510
5. Ovo je znaajno i zbog paralele sa autobiografijom: naime, Paskal ukazuje na to da roman XIX veka otkriva svet detinjstva pod uticajem autobiografije, koja insistira na procesualnosti ovekovog ivota (Pascal 52). 6. Gotovo da ne treba ni naglaavati da e XX vek imati sasvim drugaiji stav prema tome i da e u ovom vremenu i svim njegovim nastojanjima uglavnom videti korene svog fijaska (upeatljivo i u poglavlju o obrazovanju razvojnih procesa u Fukoovom Nadzirati i kanjavati). No, za takvu skepsu nije se morao ekati XX vek, ona se javlja i u preromantizmu i romantizmu.
511
smisao" (Jacobs 16), dotadanja evropska knjievnost poznaje uglavnom iz ispovednih oblika, koji imaju snanu verski intoniranu tradiciju jo od Ispovesti Sv. Avgustina s poetka V veka. Indikativno je da prvi obrazovni romani u Nemakoj nastaju gotovo sinhrono sa pravom poplavom ispovedne knjievnosti, ili neznatno posle nje, a ova simultanost je znaajna i zbog toga to se i autobiografija smatra "specifino gra anskom vrstom" (K.-D. Mller, Autobiographie, 14). No, za afirmaciju romana u Nemakoj i za redefinisanje njegovih poetolokih pretpostavki zasluan je Ogled o romanu Fridriha fon Blankenburga iz 1774. godine. Nastao dobrim delom kao reakcija na tada dominantan obrazac baroknog romana, ali i na antiki ep kao merilo vrednosti, Ogled skree panju na one odlike romana koje e biti presudne za sva kasnija dela: naime, sutina i specifinost romana, njegova celovitost ne ogleda se u "pukom lancu doga aja", nego samo u "nainu pripovedanja putem kog ovi doga aji doprinose obrazovanju i oblikovanju nekog karaktera" (kurziv dodat; Versuch 324, prema Martini 259). itaoca zanima "unutranje stanje lika" (ibid), tvrdi Blankenburg, imajui oigledno u vidu i novu italaku publiku i njena interesovanja, ali ne doputa da roman skrene u golo samoispitivanje: "Univerzum je tako ustrojen da ovek ne moe da stekne obrazovanje a da ne pro e kroz raznovrsne dogodovtine" (ibid) ovo uravnoteenje ostvarie klasini obrazovni roman, Vilandov Agaton i Geteove Godine uenja Vilhelma Majstera. Blankenburg, dalje, zahteva i da roman ima srean kraj, podrazumevajui pod tim "kraj u kom se spoljne sudbine i unutarnji razvoj zavravaju na zadovoljavaju nain".
U odnosu na autobiografiju, obrazovni roman, me utim, ipak predstavlja korak ka objektivnom, ka univerzalnom. Osim toga, u specifinom principu pomirenja subjekta i stvarnosti sadran je i element utopijskog, koji nikako nije mogao da odgovara autorovom realnom iskustvu; zbog toga se obrazovni roman uglavnom zavrava relativno rano, on "ograniava sukobljavanje sa svetom na jednu ivotnu fazu" (K.-D. Mller, Autobiographie, 352), reklo bi se, upravo na onu u kojoj ovek ve isto bioloki moe sebi da dopusti luksuz troenja energije na bezizglednu borbu. Miler zakljuuje da se roman, pretendujui sve vie na verno prikazivanje stvarnosti, pribliava pozicijama koje se za autobiografiju podrazumevaju jer proistiu iz samog njenog predmeta, istorije pojedinca. Iako im se, dakle, orijentacija i funkcija razlikuju, autobiografija i roman pribliavaju se jedno drugom formalno, poto prikazuju "tok ivota pojedinanog oveka" (ibid). S druge strane, moe se govoriti i o "literarizaciji autobiografije", o "ukidanju autobiografije u pravcu romana". Popularnost koju ego-centrini anrovi uivaju u to vreme svakako je jedan od pokazatelja za izmenjen ovekov odnos prema svetu, i to ne samo u smislu detronizacije ne-svetovnih instanci, nego i u smislu problematizovanja predstave o oveku, i, to je posebno vano, relativizovanja predstave o stvarnosti: "'stvarnost' se vie ne doivljava kao veliina koju garantuje neka transcendentalna boanska instanca, nego sve vie kao veliina koja se konstituie ulima i individualno, dakle kao relativna, pa time i podlona promeni" (Nbel 17f). Tu Birgit Nibel uoava odnos komplementarnosti izme u "sve vee individualizacije i
sve vee fikcionalizacije" (Nbel 2): izmenjena predstava o stvarnosti dovodi do ukidanja stroge polarizovanosti izme u istinitog i fiktivnog, te se od sada moe govoriti samo o razlici u stepenu fikcionalnosti, kako i glasi njena osnovna teza. Tri knjievne vrste kojima se bavi (dnevnik, autobiografiju i obrazovni roman) Nibelova posmatra sa fukoovskog stanovita,7 prema kom bi onda obrazovni roman, ba kao i autobiografija, imao nemalu terapeutsku funkciju za gra anina koji pokuava da se sna e u drutvu, a i drutvu bi omoguio da u svakom trenutku ima uvid u stepen njegove integrisanosti i u njegovo nezadovoljstvo. Uopte, istorija romana vrsto je povezana sa "samotumaenjem gra anskog drutva", do te mere da se roman moe smatrati "najvanijim medijem knjievne javnosti". Me utim, isticanjem srodnosti autobiografije i obrazovnog romana otkrivena je samo jedna nit knjievne tradicije na koju se obrazovni roman nadovezuje: specifinost klasinog Bildungsromana jeste uravnoteen spoj introspekcije i dinamine radnje, samoispitivanja i aktivnog ukljuivanja u spoljni svet, a ovaj drugi obrazac tako e ima dugu knjievnu istoriju. Obrazovni roman moe se posmatrati kao poseban spoj autobiografije i pikarskog romana pod odre enim socio-istorijskim okolnostima, moe se, dakle, tumaiti u kljuu one kontaminaci-
je anrova u kojoj Mihail Bahtin vidi klicu svake nove knjievne vrste. Odredivi obrazovni roman kao "sublimaciju avanturistikog" (Mann, "Die Kunst des Romans", 357), Tomas Man je potonjim kritiarima dao vaan klju za tumaenje obrazovnog romana kao "sinteze psiholokog (internalistikog) i drutveno-panoramskog romana" (mega 73). Tako i D. H. Majls govori o "dve osnovne hipostatizacije knjievnog junaka", pikaru, "junaku koji se ne razvija, avanturisti bez samosvesti ili oveku od akcije", s jedne strane, i ispovedau, "junaku linog rasta, introspektivnom junaku, protagonisti svesti, seanja i krivice" s druge. Upravo na preseku ovih dveju niti nastaje junak obrazovnog romana, kao pikaro sklon refleksiji ili, pak, kao ispoveda zainteresovan za spoljni svet. No, daleko temeljnija i naelno nesklona ovakvom dualistikom uprotavanju jesu razmiljanja Mihaila Bahtina o istorijskim pretpostavkama romana. U njima se problematika obrazovnog romana svuda spominje uzgredno,8 pa se pretpostavlja da je Bahtin nameravao da toj temi posveti posebnu studiju. Kao njena klica mogao bi se posmatrati ve i esej Dve stilske linije evropskog romana; tu Bahtin povlai razliku izme u vitekih, pa i avanturistikih romana, koji iskuenju podvrgavaju zrelog, formiranog
512
7. "Odvajajui se od interpretativne matrice boanskog provi enja, ovek preko individualnog principa (samo)odgovornosti zapada u stanje 'preterane tribunalizovanosti' (prema O. Markvardu), odnosno potpada pod 'apsolutni pritisak pravdanja' i 'prinudu legitimisanja'. Tako funkcija pravdanja, koju su ispunjavali dnevniki i autobiografski diskurs, postoji i posle sekularizacije ovih knjievnih vrsta" (Nbel 33). Slino i kod Blumenberga (128), "U pismu (Schrift) ovek odrava strani sud nad sobom". 8. U radu o hronotopu mogli bi se izdvojiti elementi koji e biti znaajni za obrazovni roman: nov pristup problematici sudbine i sluaja (Bahtin, O romanu, 205f), "realizacija metafore 'ivotni put'", konkretizacija prostora i lik avanturiste ili skorojevia "koji jo nisu zauzeli odre eno mesto u ivotu, ali koji trae uspeh u linom ivotu" (ibid., 234-241), potreba za stvaranjem "nove zajednice" (ibid., 361) i sl.
513
oveka, i tzv. novog romana. Kao predmet posmatranja Bahtin tako i odre uje "vreme-prostor i lik oveka u romanu", a ue gledano to je "lik oveka koji se razvija u romanu", i to oveka koji se razvija "sutinski" (Bahtin, "Postavljanje problema", 25), a kao glavni kriterijum uvodi "usvajanje realnog istorijskog vremena i istorijskog oveka u njemu". Naime, Bahtin ove dve veliine povezuje tako to tvrdi da "razvoj oveka zavisi od stepena usvajanja realnog, istorijskog vremena". Ne samo to "promena samoga junaka poprima siejno znaenje", nego se junak "razvija zajedno sa svetom", on "odraava u sebi istorijski razvoj samoga sveta". "Shvatljivo je", zakljuuje Bahtin, "da e se u takvom razvojnom romanu u punom znaenju pojaviti problemi stvarnosti i mogunosti oveka, slobode i nunosti, i problem stvaralake inicijativnosti". U romane ove vrste ubrajaju se Gargantua i Pantagruel, Simplicisimus (njega Bahtin ovde spasava etikete prostog pikarskog romana, koja ipak nanosi nepravdu nekim vanim aspektima ovog romana) i, dakako, Vilhelm Majster, a Bahtin potonja dva izriito stavlja u kontekst nemakog prosvetiteljstva (ibid., 27). Time se pitanje istorijske oroenosti ove knjievne vrste reava dosta jednostavno, ali se ukida i navodna specifinost obrazovnog romana, ono to je u njemu navodno tipino nemako jer odrastanje pojedinca i njegovo uklapanje u svet postoje kao tema i pre i posle obrazovnog romana. Da li se zaista moe poi od toga da je obrazovni roman "neostvaren anr" (Jacobs 271), da li je njegovo osnovno pitanje zapravo aporija na koju se "samo u povoljnim istorijskim okolnostima moglo odgovoriti ili koja se mogla kamuflirati uverljivom sintezom" (kurziv dodat), poto
ve i klasini obrasci ovog anra nisu mogli da ponude mnogo vie od "problematinih, ironijskih, ogranienih reenja" (ibid., 277)? Zato se jedna vrsta romana proglaava mrtvom ili bar prevazi enom poput epa ili pastoralne poezije? Ako su, kako Jakobs tvrdi, Godine uenja Vilhelma Majstera zaista jedini pravi obrazovni roman, ako se u svim njegovim kasnijim oblicima moe videti samo opadanje u odnosu na rani vrhunac, kakvu onda heuristiku vrednost pojam obrazovnog romana moe da ima i kako se na osnovu jednog jedinog romana uopte mogu ustanoviti minimalni konstitutivni elementi itave vrste? Samo malo opreznija formulacija, koja bi Godine uenja proglasila npr. klasikom ovog anra, pritedela bi itavu kasniju polemiku, ali bi omoguila i da se odgovarajui romani posmatraju u irem, evropskom kontekstu: ini se da je ovo naelno insistiranje na obrazovnom romanu kao specifino nemakoj knjievnoj vrsti neproduktivno i da zamagljuje dug obrazovnog romana optem obrascu realistikog romana (kao to bi se i u itavom nizu romana mogla otkriti matrica obrazovnog romana, na primer u Sentimentalnom vaspitanju, Izgubljenim iluzijama, Gordosti i predrasudi, Mladiu, Portretu umetnika u mladosti). Uostalom, jo je legel proglasio Godine lutanja "optom formulom romana", i time "prevaziao i podrio odre enje ovog romana kao poetka specifino nemakog obrazovnog romana" (M. Mayer 26f). Da li se osnovni nesporazum moda sastoji u isuvie uskom poimanju rei Bildung kao iskljuivo institucionalnog obrazovanja, to je, s obzirom na vremenski jaz izme u pojave romana i njegovih prvih kritika s jedne, i Diltajevih radova s druge strane, sasvim mogue? Ako re Bildung zapravo podrazumeva (samo)oblikovanje ili nastajanje,
emu insistiranje na njenoj sutinskoj razliitosti od Entwicklung, razvoj a ako se i odgovarajue vrste romana pozivaju samo na ovu razliku, nije li to ipak slab osnov za otvaranje itave nove pregrade u klasifikaciji knjievnih vrsta? Potpuno je jasno da knjievna vrsta nosi odlike doba u kom je nastala i da bi se Vilhelm Majster danas pisao na sasvim drugaiji nain, ali je mnogo korisnije videti koji elementi ovog anra podleu kreativnoj promeni kroz vreme, koji su elementi upotrebljivi i kasnije, poto je problematika uklapanja pojedinca u tokove sveta danas aktuelna koliko i uvek. Moglo bi se pokazati da je specifinost (bar klasinog) obrazovnog romana bolje traiti u posebnom pripovedaevom odnosu prema junaku s jedne, i u karakteristino uravnoteenom odnosu izme u junaka i sveta s druge strane, kako u stvari (indirektno) sugerie Bahtin. Obazriva radna definicija obrazovnog romana koju Jirgen Jakobs daje dvadesetak godina posle nezaobilazne disertacije Vilhelm Majster i njegova braa navodi one elemente obrazovnog romana koji e biti od znaaja i u ovoj analizi. Pod obrazovnim romanom Jakobs i Krauze podrazumevae ona dela "u ijem se sreditu nalazi ivotna pria mladog protagoniste, koja e, preko niza zabluda i razoaranja, dovesti do pomirenja sa svetom". To pomirenje neretko je prikazano s rezervom i ironijom, ali je nuan sastavni deo svake "'Bildungs'-Geschichte", tavie, od ironijske perspektive i zavisi da li e se odre eni roman uvrstiti u obrazovni ili u tzv. Desillusionsroman. Ono to obrazovni roman spasava od sunovrata u potpuno gubljenje iluzija jeste
optimistika premisa da kompromis "izme u tenji pojedinca s jedne strane i zahteva koje svet postavlja s druge, izme u samopotvr ivanja subjekta s jedne strane i zahtev sveta s druge nije nemogu" (Jacobs/Krause 37f) kurziv u ovom citatu je dodat, jer se ini da je ovakva dvostruka negacija sasvim u duhu Geteovih romana: integracija nije imperativ, ona ne moe biti ni dar, ali nije ni dostupna svakome, ukoliko se ne ostvari, ona ne znai potpuni poraz, kao to je i srea koju ona donosi daleko od blaenstva. Stoga i pitanje da li je srean kraj konstitutivan element obrazovnog romana treba preformulisati: vano je, naime, ustanoviti kakva se srea moe prihvatiti kao zadovoljavajue reenje ovekove potrage za sopstvenim mestom u svetu, a predstava o njoj svakako je podlona promeni. Kako junak klasinog obrazovnog romana, konkretno, Vilhelm Majster, kree u nemoguu misiju (on nema pogrene tenje, kae Luka u Teoriji romana, ve se njegov problem ogleda "upravo u tome to je uopte poeleo da svoju duevnost ostvari u svetu", Lukcs 139), onda se on ipak relativno lako miri sa onom vrstom sree ("ein Glck", ne "das Glck", kae i sam Majster u poslednjoj reenici u romanu) koja mu se nudi, svestan da je i ona zapravo nezasluena. Njemu se "umesto slobode nudi smisao" (Moretti 65)9 no, iako ideoloki moda neprihvatljiva, ova trampa i nije tako r ava, i to ne samo zato to pojedinac kakvog obrazovni roman prikazuje svakako ne bi bio u stanju da izae na kraj sa svojom slobodom (on nju u mladosti doivljava kao mogunost neogranienog
514
9. Istina, Moreti ovde misli na itaoca obrazovnog romana, "gra anina kom treba pokazati kakve prednosti donosi socijalno pomirenje. Upravo se njemu nudi smisao u zamenu za slobodu" (ibid). To svakako podjednako vai i za junaka.
515
pristupa svim fasetama sveta), nego i zato to obrazovni roman dovodi u pitanje svaki apsolutni cilj. Utoliko on i slobodu tretira kao sredstvo, a ne kao nekakav neprikosnoven postulat na emu e, me utim, kasnije posebno instistirati upravo (marksistiki) antropoloki optimizam i naivna vera u nekakvu dobru ovekovu sutinu koja je, eto, samo zaprta zlim okolnostima. Srean kraj onda ne treba meriti uspehom u drutvu ili potvr ivanjem junakove individualnosti i nezamenjivosti, nego ga treba razumeti kao prekid nesuglasica izme u junaka i sveta, kao "trijumf smisla nad vremenom" (ibid., 35), i to "smisla kao totalnosti" (na ovom mestu Moreti se poziva na Hegelovu Fenomenologiju duha). Osim toga, taj prekid nesuglasica ne moe biti konaan: re "srea" zapravo oznaava "stanje ija se ugroenost ve prozire, i ona je ograniena na trenutak pre spoznaje. Tek po prolasku kroz spoznaju mogua je nova srea, ali srea puna odricanja, poto ukljuuje nesavrenost oveka i sveta" (Rder 94f). Gerda Reder smatra da ta specifina srea odre uje i strukturu obrazovnog romana. Pitanje teleoloke ustrojenosti obrazovnog romana, u jednom trenutku znaajna taka u polemici, moglo bi se, u svetlu ove relativizacije, pokazati kao gotovo bespredmetno, i to iz dva razloga. Jedan bi bio sadran u samom pojmu teleologije, onako kako njega u jednoj diskusiji (re)definie Niklas Luman. U procesima i za procese potreban je identitet, kae Luman, "da bi proces uopte mogao da se za-
vri" (Luhmann 593).10 Proces gubi smisao, odnosno svako njegovo nastavljanje nalazilo bi se izvan granica identiteta, kada se stigne do kraja, ali i onda "kada kraj postane nedostian ili irelevantan", tako da "kraj moe da identifikuje i okona proces i ako se do njega uopte ne stigne" (ibid., kurziv dodat).11 Ova struktura moe se podii na nivo teleologije "ako se dodatno tvrdi da je sam kraj ve vrednost i da njegovo nastupanje (ili predstava o njegovom nastupanju) objanjava proces" (ibid), smatra Luman i ukazuje na itavu diskusiju o tom problematinom koraku, naime o pripisivanju vrednosti opisanoj strukturi. Drugi razlog, pak, lei upravo u pasivu kod poslednje citirane reenice: u njemu se, naime, skriva neko ko odluuje o tome kada je proces zavren, neko ko doga ajima pridaje smisao, ko ih bira i sreuje tako da oni dobijaju znaaj u celini pripovedanja. Njega ne eksplicira ak ni Luka kada u Teoriji romana pominje ironiju, "normativnu orijentaciju romana" (Lukcs 83): ona je uperena ne samo protiv junaka, nego i protiv "sopstvene = pesnikove mudrosti, prinu ene da uvidi uzaludnost ove borbe i konanu pobedu stvarnosti" (ibid., 85), ona je svesna kako "beznadenosti te borbe", tako i "beznadenosti koju donosi odustajanje od borbe" (ibid). Neto nie tvrdi se da ironija svedoi i o "melanholiji odrasle dobi" (ibid.) junakove, na njega se ovo mesto odnosi, pripoveda je ponovo izbegnut: pri tom obrazovni roman u stvari pripoveda upravo odrasli (ako ne i ostareli) melanholik. S obzirom na vreme u kom nastaje, Teoriji romana moda
10. Ovo posebno vai i za autoreferencijalne procese koji sa novovekovnim razvojem drutva "dobijaju na obimu i na znaaju" (ibid), o emu je delom ve bilo govora povodom autobiografije. 11. V. gore, gde Gete kae da je "Bildung" sasvim legitimno i samo kao proces.
i moe da promakne ovako vana posrednika instanca izme u autora-demijurga i junaka. Ironija "kao samoukidanje subjektiviteta koji je stigao do svog kraja jeste najvia sloboda koja je mogua u svetu bez boga" (ibid., 93); ona je maksimum slobode za pripovedaa, pa i za autora12 koncepcija u kojoj se ne mogu preuti odjeci romantiarskog poimanja ironije. Ta me u-instanca mogla bi, dakle, da obesmisli pitanje teleoloke orijentacije obrazovnog romana, da ga pokae kao lanu dilemu, jer bi privid teleologije mogao da bude posledica upravo suverenosti pripovedaevog (autorevog) poloaja. GODINE UENJA VILHELMA MAJSTERA. PRIPOVEDA I NJEGOV JUNAK Taj "neko" se u romanima o Majsteru ak i ne trudi da prikrije svoje prisustvo: pripoveda se, dodue, skriven iza mnoine, sasvim eksplicitno javlja ve na kraju prvog poglavlja prve knjige, poto je prikazao susret dvoje ljubavnika, ali i tada ve glumi diskreciju, uvlaei i itaoca u nju: "Starica se sklonila gun ajui, a mi se udaljavamo sa njom i ostavljamo dvoje srenih nasamo" (L 11). ak bi se i pluralis modestiae mogao shvatiti kao ironian, a ne kao puka konvencija: njime se dodatno pojaava apsolutna nadmo pripovedaeva/autoreva u odnosu na junaka kog je sam stvorio i doga aje kroz koje ga vodi; no isto tako vai da on ima i komunikativno znaenje, kao i da se njime pretenduje na optije vaenje, pa i na didaktinost komentar.
To gotovo konspirativno zajednitvo pripovedaa i itaoca podvlai i esto pominjanje Vilhelma kao "naeg junaka" ili "naeg prijatelja", uvek sa ironino zatitnikim prizvukom i u situacijama u kojima sm Vilhelm ima pogrenu predstavu o svom pravom poloaju: dok "na junak" (L 33) pun entuzijazma pria o svom detinjstvu i ranom oduevljenju pozoritem, njegova jedina sluateljka spava, umorna upravo od pozorita. I na ostalim mestima na kojima se namee preko onog "mi" pripoveda pre svega komunicira sa itaocem (npr. "Vreme je da poblie upoznamo i oeve naih dvaju prijatelja", L 40; " i zatiemo Vilhelma kako na konju", L 86; "moramo priznati da", L 126), ili poziva na saoseanje s junakom ("Treba samo zamisliti u kom je stanju bio Vilhelm kad se posle tog razgovora vratio kui", L 115). Na nekim mestima pripoveda afektira nemo ("Ko bi se usudio da opie, kome prilii da izgovori blaenstvo dvoje ljubavnika!", I.1), pretvara se da zna koliko i Vilhelm ("a i mi smo prinu eni da prihvatimo ovo miljenje, tim pre to ne moemo da otkrijemo uzroke", L 330) ili da je u dilemi. I uzvicima pripoveda ume da skrene panju na sebe, i to ve u prvom poglavlju prve knjige ("Kako mu je samo ivahno poletela u zagrljaj!" L 11); neto kasnije, uzvikom "Srena mladosti! Sreno doba prve udnje za ljubavlju!" (L 57), pripoveda se ve identifikuje kao (znatno) stariji. Ovakva razlika u starosti, odno-
516
12. Iako ga smatram izuzetno vanim, na ovom mestu se neu uputati u pitanje da li figuru pripovedaa treba odvajati od autora, i u kojoj meri. Upuujem, me utim, na esej Riarda Vola "Ko je pripoveda", koji dovodi u pitanje "ideju da pripoveda, kao raspoznatljiv i inherentan agent fikcionalnog pripovedanja, predstavlja logian, ili bar plauzibilan konstrukt" (Vol 192), i tvrdi da "fikcije pripovedaju njihovi autori, ili likovi Ekstradijegetiki heterodijegetiki naratori ne mogu se razlikovati od autora" (ibid., 202). Naime, moglo bi se ispostaviti da je ova razlika, na kojoj insistira savremena teorija pripovedanja, za Geteov roman zapravo irelevantna.
517
sno iskustvu, nije samo vaan preduslov za nadmo i ironiju, nego je, izgleda, i conditio sine qua non svakog pripovedanja.13 Iako bi zapravo mogli biti idealno sredstvo za porugu prema junaku, ini se da pripoveda ne koristi uzvike u tu svrhu, ve njima samo upozorava itaoca na raskorak izme u Vilhelmove predstave o stvarnosti i stvarnosti same: "Kako je rado Vilhelm poverovao u sve to! Kako je rado dopustio da ga nagovori" (L 63). Upadljivo je tako e da pripovedaevi uzvici nestaju oko prve polovine romana, to bi se, s jedne strane, svakako moglo objasniti i injenicom da su prve etiri knjige Godina uenja zapravo naknadna obrada Pozorine misije, mladenakog Geteovog dela, ali je, s druge strane, daleko znaajnije kako se i zato, u iju korist, pripoveda povlai dok roman napreduje ka kraju. Pripovedaeva nadmo i kontrola nad gra om koju iznosi posebno dolaze do izraaja na mestima na kojima on ne krije da zna vie od junaka romana, tako e znatno eim u prve etiri knjige, kada upozorava itaoca na Vilhelmovu naivnost ili zaslepljenost. Dodatna uloga komentar jeste i da poveaju koheziju u gra i romana koju, zbog njegovog obima, obilja likova i vrludavog toka pripovedanja, ipak treba drati na okupu neim pouzdanijim nego to je to glavni lik ili njegov razvoj: tada pripoveda podsea na neki raniji doga aj, ili, ee, nagovesti potonji; ponekad je ak i likovima, Barba-
ri, Filini ili Serlu, dozvoljeno da predvide dogaaje jedino Vilhelmu nije podarena mo anticipiranja. Za razvoj roman o Majsteru, odnosno za pripovedaevu ulogu u njima, znaajna su ona mesta na kojima se pripoveda skriva iza uloge redaktora, jer e se u drugom delu, Godinama lutanja Vilhelma Majstera, zapravo javljati iskljuivo prire iva, araner odvojenih pripovesti, a ne vie "obian" pripoveda, onaj koji, bez obzira na svoj ontoloki status (v. Vol), ipak nekako prati radnju romana. Takvim zahvatima ponegde pribegavaju i Godine uenja: osim to ume da se povue i dopusti i due monologe, odnosno dijaloge, pripoveda preuzima ulogu prireivaa kada preutkuje neto, recimo kada "preskaemo nekoliko godina" (L 76) Vilhelmove boli zbog Marijane, kada pripoveda preskae pesmu koja moe da povredi itaoev ukus (L 130) ili preutkuje nezanimljiv razgovor. Jo jedan vid ovakvog preutkivanja, ovakve lane diskrecije, jesu mesta na kojima se itaocu ini da prisustvuje dramskoj radnji posle koje se sputa zavesa: na takvim mestima pripoveda se ve neprimetno udaljio bez komentara (na primer, izme u I.1 i I.2, I.10 i I.11 itd). No, on se uvek eksplicitno javlja kada probija okvire anra, recimo kada prenosi pesme (belei Minjoninu pesmu, L 145, da bi kasnije ak odglumio aljenje to je "Vilhelm uspeo da sauva samo poslednju
13. S jedne strane pripoveda se, verovatno po generacijskoj liniji, gotovo poistoveuje sa Barbarom, koju pri tom uporno prikazuje kao odbojnu, kao doslednu (i sve do kraja romana zapravo jedinu) Vilhelmovu protivnicu; Barbara u neku ruku i mora da bude nemilosrdna prema "mladom trgovakom sinu koji tek to se ispilio" (L 10) kako bi pripoveda mogao da navue masku blagonaklonosti. Pripovedaevu bliskost sa staricom posebno podvlai mesto "Starica je svojom prozom pokuavala da Marijaninu poeziju to vie spusti u oblast obinog ivota" (L 45) naime, upravo to i pripoveda radi Vilhelmu preko komentara koje ovaj ne uje. No, pripovedaeva starost se moda ponajpre vidi na svim onim mestima na kojima on zauzima oinski zatitniki stav prema svim mladim likovima u romanu, ukljuujui tu i Vernera, kojeg gotovo sva kritika tretira s prezirom.
strofu", L 334), kada prenosi prepisku izme u Vernera i Vilhelma ("Izostaviemo samo poetak, a ostatak prenosimo sa neznatnim izmenama", L 286) ili kada na trenutak mora da predstavi Vilhelmov plan ("a neka nam nai itaoci dozvole da i njih ukratko upoznamo sa", L 168). Na nekim mestima mora da same dogaaje znaajne za razumevanje radnje: na primer, saima Serlovu ili Terezinu ivotnu priu, preskae Vilhelmova razglabanja o umetnosti, "poto pripovedanje ne sme da se prekida tako esto" (L 305, kurziv dodat). Kao najdua redaktorska upadica mogu se posmatrati i "Ispovesti lepe due"; njihovo uvo enje pripoveda opravdava time to e italac "najbolje moi da prosudi njihovo dejstvo ako se i sam upozna sa knjigom koja sledi" (L 335). No upravo na mestima kao to su "Ispovesti lepe due" ili neke od pomenutih pesama italac je najbliskiji Vilhelmu on njih ita istovremeno kad i junak.14 Me utim, pored ovako eksplicitnog javljanja i otvorene pripovedaave ironije prema junaku, daleko su zanimljivija, i za itavo ustrojstvo romana od dalekosenog znaaja, ona mesta ija ironinost postoji na jednom mnogo suptilnijem nivou, a ona se moe sagledati tek iz celog sklopa romana. Ona se vie ne nalazi u direktnom odnosu izme u pripovedaa i junaka, nego na nivou Vilhelmovog odnosa prema stvarnosti: upravo tu junak i evoluira, odnosno upravo tu treba traiti ispunjenje jednog preduslova koji Bahtin spominje za "roman razvoja oveka", naime da "promena samoga junaka poprima siejno znaenje" (Bahtin, "Postavljanje pro-
blema", 26). Dakle, ak i ako se zanemare direktne pripovedaeve upadice, jasno je da Vilhelmova samospoznaja od prvih stranica romana kasni za stanjem stvari, i ini se da jaz izme u stvarnosti i Vilhelmove predstave o njoj nigde nije vei nego u prvoj knjizi: Marijana, Barbara, ak i Verner mogu da predvide kasnije doga aje, ali Vilhelm je zaslepljen moda ne toliko ljubavlju koju osea prvi put, koliko mogunou da se preko voljene Marijane priblii onome to smatra svojim ciljem, pozoritu. Osim to i pripoveda i sporedni likovi suvereno tumae Vilhelmov karakter i poteze, Vilhelmov razvoj najbolje se moe pratiti preko njegovih sopstvenih iskaza o sebi, i to sve do Godina lutanja. Prvi put Vilhelm se oglaava u drugom poglavlju prve knjige, kada se prisea detinjstva i lutkarskog pozorita trenutak ne lien izvesnog samozadovoljstva, ali ni autoironije ("a priznajem i da je tome ne malo doprineo i miris ostave koji se uvukao u lutke", L 24). Re uobrazilja, Einbildungskraft, kasniji lagvort romantiar, Vilhelm ponavlja ak pet puta, a vrhunac Vilhelmove prie ujedno je i mesto na kom su stvarnost i Vilhelmova predstava o njoj u najveem neskladu: "uivajmo svesno u slatkoj srei" (L 33, kurziv dodat), tako da e celo potonje poglavlje morati da zauzme pripoveda, donekle pravdajui Vilhelma i njegovu "istu duu" (L 33), ali i ukazujui na bezizlazno stanje u kom se Marijana nalazi. Opet, ve u razgovoru sa Vernernom Vilhelmovo nesnalaenje u svetu trgovine, svetu njegove porodice, vie ne izgleda samo kao mladenaka umiljenost i precenjiva-
518
14. "Vilhelm i italac susreu se kad itaju 6. knjigu. U 7. i 8. knjizi i Vilhelm postaje posmatra, vie nije jedini posmatrani" (M. Mayer 100).
519
nje sopstvenih sposobnosti, nego dobija daleko ozbiljniji prizvuk. U pore enju sa Vernerom Vilhelm ak pokazuje i izvesnu zrelost: uspeva da prikrije nezadovoljstvo prijateljevim reima (L 39), ali ipak ostaje otvoren i za njegov svet, a reenicom "Nije li moda plemenitije leiti ljude od njihovih zabluda" (L 37) izrei e veru u smisaonost takvog nastojanja, pa e je do kraja romana i sam dokazati, kao to se, sa stanovita celine dela, i u glagolu "heilen" (leiti, isceljivati) moe naslutiti Vilhelmov budui poziv, iako e on biti usmeren na konkretno leenje. U stanju je da ispravno proceni glumca Melinu, ali ne i da uvidi koliko se izgovorena kritika moe odnositi na njega samog. Vilhelmovo pismo Marijani sadri istu ovu podvojenost: entuzijastian ton i trezvene uvide, pogrenu predstavu o prirodi sopstvene ljubavi, o prirodi pozorita s jedne strane, i s druge jezgro ljubavi prema svetu, ljubavi koja e se, bar u Vilhelmovom sluaju, ispostaviti kao uzvraena: "jo uvek nisam doiveo da je svet nezahvalan, samo ako je ovek kadar da na pravi nain uini neto za njega" (L 66). Iako ovo "jo uvek" moe da zazvui kao obazrivost, Vilhelm e do kraja romana imati tu privilegiju da ovo miljenje i zadri, da ostane u skladu sa svetom, pa ak i da se ogreava o druge samo da bi mogao iz toga neto da naui. Upravo e ova duboka podudarnost i biti jedan osnov za Vilhelmovo sazrevanje. Drugi osnov jeste samokritinost: nju Vilhelm, ma kako ponesen iluzijama, pokazuje i kad pria Marijani o detinjstvu, ali i kada
razgovara sa Vernerom o Marijani posle velikog i fatalnog razoarenja: "Bio sam isuvie okrutan ko zna u kakvom sam je oajanju, u kakvoj bespomonosti ostavio" (L 85);15 kasnije je u stanju ak i da problematizuje prirodu svoje prve ljubavi: "Da li me je samo ljubav prema Marijani vezala za pozorite? Ili me je ljubav prema umetnosti vezala za devojku?" (L 277). Svestan je da mora da se preispita, i pred prvi znaajan nastup kae sebi: "Mora uvek da razmisli da li si uopte na pravom putu i da li za pozorite ima onoliko talenta koliko i sklonosti" (L 164). U razgovoru sa Aurelijom on priznaje ak i svoj " aki karakter" (L 257). Upoznavi donekle pozorini ivot, i posle dugih razgovora sa Serlom, Vilhelm poinje da obraa vie panje no inae na "prilike u stvarnom svetu i na svakodnevni ivot" (L 276) i prisea se svojih dveju muza: "Evo me opet na raskru izme u dveju ena koje su mi se prikazale i u mladosti. Prva vie ne izgleda onako bedno, a druga vie ne onako sjajno" (L 276) ovu konstataciju pripoveda nee ak ni propratiti ironinom opaskom. Na mestu koje e se ispostaviti kao kljuno za Vilhlemovu samospoznaju, tano na polovini romana, pripoveda se nee sasvim osloniti na svog junaka. Vilhelm, naime, saznaje za oevu smrt, i sloboda ga zatie "u trenutku u kom jo nije mogao da se usaglasi sa samim sobom" (L 284), komentarie pripoveda, i objanjava Vilhelmovo kolebanje metaforom "jer je esto sledio tu e svetiljke kao zvezde-vo-
15. Ovo je prva slutnja o Marijaninoj sudbini, prvo mesto na kom se Vilhelm udaljava od samozaljubljenosti u bolu, i znaajan kontrast u odnosu na raniji uzvik "Nije se predala nezahvalnom" (L 34).
dilje" (L 285).16 Kada se na kraju 1. poglavlja 5. knjige javlja sa "Ko bi pomislio" (L 286), pripoveda samo podvlai svoju nadmo u odnosu na junaka jer zaista jedino Vilhelm ne zna da odlukom koju donosi nee razreiti svoju poziciju mladia na raskru: kada potpisuje ugovor kojim e se vezati za pozorite, Vilhelm ni svoju viziju o lepoj Amazonki ni Minjoninu nemu reakciju ne tumai kako treba (tanije, ne tumai ih nikako). Zgodna podudarnost nekih spoljnih, materijalnih okolnosti i Serlovog insistiranja uvrstie Vilhelma u ube enju da treba da se posveti pozoritu, a posmatranje plemikog ivota i sasvim trezven uvid u ustrojenost gra anskog navee ga na to da nesklad izme u sebe i sveta protumai kao posledicu osujeenosti koja, me utim, moe da se prevazi e trudom i autentinom linou: "A ja upravo imam neodoljivu sklonost ka onom harmoninom izgra ivanju moje prirode koje mi je ro enjem uskraeno" (L 291). Me utim, upravo ova nesposobnost da prihvati ono to je mnogo vie od socijalne nepravde, to ne odre uje samo objektivne okolnosti Vilhelmovog ivota, nego i njegove subjektivne sposobnosti, osvetie se junaku neto kasnije: istina, ak e i ta osveta biti ublaena utoliko to e Vilhelma pogoditi gotovo indirektno njegova odluka imae fatalne posledice po Minjon, dok e sam Vilhelm prosto morati da se pomiri sa neim to je ve i sam nazreo u ovom pismu kao "ustrojstvo drutva": "Gra anin
treba da obrazuje pojedinane vetine kako bi bio koristan" (L 291) Vilhelm ovo konstatuje s negodovanjem, ali e se u Godinama lutanja prikloniti imperativu korisnosti. Poto je ovo roman, hybris se nee kazniti junakovom propau, u skladu sa zakonima ekonomije prosto e se platiti cena za delatno uklapanje u drutvo, a kasnije, pogotovu u Godinama lutanja, junak e se ak prikloniti Jarnovom diktumu s kraja Godina uenja: "Dobro je da ovek koji tek stupa u svet ima visoko miljenje o sebi, da eli da stekne to vie prednosti, da pokua sve da ostvari; me utim, kad njegovo obrazovanje dostigne odre en stepen, onda je korisno da naui da se izgubi u veoj masi, da naui da ivi zarad drugih i da sebe zaboravi u delatnosti koju mu namee dunost. Tek tada e upoznati sebe; jer u delanju se zapravo moemo uporediti sa drugima" (L 493). Dakako, ovo uklapanje bie i pretpostavka pripovedanja samog, bar kad je nastavak romana u pitanju. Ako su Vilhelmovi iskazi o njemu samom mogli da se prate kao stanice u njegovom odrastanju, ponovo je simptomatino da one ne samo to gotovo nestaju posle "Ispovesti lepe due", nego da se i u prvih pet knjiga prore uju sa Vilhelmovim konkretnijim angamanom. Neposredno pre no to e proitati "Ispovesti", Vilhelm ponovo, i ponovo od misterioznog seoskog svetenika, predstavnika Drutva iz kule, dobija neku vrstu uputstva za upotrebu ivota,
520
16. Postoji, me utim, jedan veoma znaajan izuzetak, jedna od retkih prilika u kojima Vilhelm uspeva da ispolji odlunost: jo u 3. knjizi Vilhelm se odupire sugestivnom Jarnu i onom delu njegove pouke koji se odnosi na Minjon i harfistu. istota oseanja ("Sve to bi ti Jarno mogao da mi da nije vredno oseanja koje me vee za ove nesretnike Prividna pamet sveta ne moe da me natera da tebe = Mignon ostavim, niti da zaboravim ta ti dugujem", L 194) izotrava mu vid i za "Jarnova dela, koja mu se nisu inila sasvim pohvalna" (L 194) upravo oseanje, dakle, pomae Vilhelmu da prona e pravu meru etinosti i relativizuje racionalan zakljuak do kog sm verovatno i ne bi mogao da do e.
521
jednostavno sredstvo kojim se ovek spasava od ludila (mada se ne bi moglo rei da je Vilhelm ludilu, ili ak samo bezazlenom zastranjenju, tek s mukom umakao): "Treba potaknuti samostalan rad, navii ljude na red, dati im predstavu o tome da oni svoje postojanje i sudbinu dele sa tolikim drugim ljudima, da su i izuzetan talent i najvea srea tek neznatna odstupanja od uobiajenog" (L 346) odricanje od iluzije, mirenje sa sopstvenom neekskluzivnou, dakle, nije povod za rezignaciju, nego pretpostavka za onu vrstu sree koju Vilhelm dostie na kraju Godina uenja: sree koju moe da donese konano uskla ivanje svesti o sebi sa realnim mogunostima i ogranienjima tog Ja. S druge strane, u poslednje dve knjige Vilhelm vie nee ni imati vremena za kontemplaciju, jer mu spoljni doga aji, mestimino nalik komediji zabune, nee ostaviti dovoljno vremena za preispitivanje; uz to se Vilhelm i nalazi u okruenju koje e mu konano razotkriti, pa i pismeno potvrditi, sve ono to treba da zna o sebi i o svetu. ak i ono to jeste nauio u me uvremenu Vilhelm jo uvek ne sagledava ispravno: opisujui pozorite, on i ne zna da opisuje svet (odnosno, preko pozorita mogao je da upozna i svet, samo to jo uvek nema svest o tome; v. L 434); hvalei Terezinu sudbinu on ne sluti da e upravo to isto vaiti i za njega samog potvrdu e mu dati "glas" u Kuli: "Nee zaaliti ni zbog jedne svoje ludost, niti e poeleti da je ponovi, to je najsrenija sudbina koja oveka moe zadesiti" (L 495); kada mu Lotario nagovetava da treba da se prihvati deteta i time dovri svoje obrazovanje, a Jarno odmah potom da treba da se odrekne pozorita, Vilhelm reaguje samo povre enom sujetom na
manje znaajan aspekt svog ivota, a ak i kod deteta misli na Minjon, a ne na Feliksa. Me utim, u osmoj glavi sedme knjige Vilhelm i eksplicitno formulie ono saznanje koje mu Drutvo iz kule ostavlja u amanet i po kom e iveti i u Godinama lutanja: udaljavajui se od mladalake egocentrinosti ("Nikad nije prerano da ovek iskusi i shvati koliko se bez njega u svetu moe", L 474), Vilhelm konano prihvata geslo "Tamo gde jesi, tamo gde biva, tamo radi ono to moe, budi delatan i prijatan, i vedro uivaj u sadanjosti!" (L 474). Ponovo jedno pismo, i to ponovo pismo Vilhelmovom antagonisti iz mladosti, Verneru, stavlja peat na dosadanju ivotnu fazu. Sledee poglavlje potvrdie nunost uklapanja u nadre enu zajednicu, a vrhunac romana bie kalfensko pismo; ova kriptina poruka ne saima samo pravila po kojima treba iveti, nego i neka naela kojih se i sam roman o Majsteru drao do tada: princip organskog rasta, odnosno razvoja uro enih predispozicija pod povoljnim spoljnim okolnostima, princip stepenik, princip delanja, ali delanja udruenog sa duhom, i, konano, princip poverenja u svet, u smislenost njegovog ustrojstva. Ako se, dakle, kalfensko pismo shvati kao vrhunac romana, poslednja, osma knjiga mogla bi gotovo da se proglasi epilogom: uz steenog sina Vilhelm prirodu koja ga je "oslobodila" (L 497) posmatra "novim organom" (L 498), shvata koliko je, obuzet sobom, zanemarivao sve oko sebe, i osea kako njegovo obrazovanje zapravo tek poinje. Pripoveda, pak, i dalje insistira na izleenju od mladalake egocentrinosti: "Sada vie nije posmatrao svet kao ptica selica, nije svaku zgradu posmatrao kao na brzinu napravljeno sklonite sve to e od
sada stvoriti treba da traje nekoliko narataja.17 U tom su smislu godine njegovog uenja bile gotove, a sa oseanjem oca stekao je i sve vrline graanina" (L 502, kurziv dodat: ovo ogranienje je znaajno zato to otvara prostor za nastavak obrazovanja/romana).18 Sledea Vilhelmova reenica izreena je u istom duhu, i sada je jaz izme u pripovedaa i junaka zapravo ukinut, njihova mo spoznaje, njihova zrelost gotovo na istom nivou, pa pripoveda i moe da se povue i prepusti Vilhelmu da zavri roman: junak spoznaje ogranienja i nepotrebnu strogost morala i (gra anskog) drutva, koji pojedincu postavljaju vee zahteve od prirode same, a upravo "nas priroda na svoj draestan nain obrazuje za sve ono to treba da budemo" (L 502), i, konano, spoznaje da je put u stvari njegov cilj: "Teko svakom obrazovanju koje razara najdelotvornija sredstva istinskog obrazovanja i koje nas upuuje ka kraju, umesto da nas usreuje tokom samog puta!" (L 502) ni Lumanova redefinicija teleologije ne kae nita drugo. Do kraja romana treba samo jo razmrsiti klupko novih odnosa i ponovo povezati konce. Me utim, kraj e reirati priroda: "Priroda je delala" (L 608), proglaava Lotario. Zaista, moglo bi biti sporno ta to Kula podrazumeva pod prirodom: da li je ona prosto
"pragmatini korelat pojma razuma" (Sorg 80), ili je ona "glavni pojam i sredite svih snaga, ali i svaka pojedinana ovekova predispozicija nepostojanje protivrenosti" (Berger 160). Jedno kasnije mesto, zapravo nastavak kalfenskog pisma, tako e moe dodatno da pojasni pojam prirode: "Mi smo na svoj nain oslobodili samo one koji ivo oseaju i koji jasno spoznaju ono za ta su ro eni, i koji su nauili da spretno, sa izvesnom radou i lakoom, idu svojim putem" (L 549). Gotovo da je manje vano ta to tano Drutvo iz kule podrazumeva pod prirodom, koliko treba postaviti pitanje da li je Vilhelm udovoljio ovom poslednjem zahtevu u ta on i sam sumnja ("Onda ste sa mnom bili brzopleti", L 550). Uostalom, reenica "Priroda te je oslobodila" ("losgesprochen") mogla bi ponajpre biti odjek Kantove kritike iz eseja o prosvetiteljstvu: "Lenjost i kukaviluk jesu uzroci zbog kojih tako velik deo ljudi, poto ih je priroda odavno oslobodila (frei gesprochen) tu eg vo stva, ipak vie voli da itav ivot ostane nezreo" (Kant, "Aufklrung", 162). GODINE UENJA VILHELMA MAJSTERA. JUNAK I NJEGOVO VREME Pomenuti princip poverenja u svet dovodi indirektno do drugog vanog naela koje Bahtin
522
17. No, ak je i ova namera "putanja korena", kako upozorava Karl lehta, "samo prolazna ambicija" (Schlechta 67): Vilhelm e u Godinama lutanja iveti upravo kao ptica selica, a umesto da gradi stvari koje e trajati za sledea pokolenja, posvetie se leenju, vraanju u prethodno stanje. Ovim je, me utim, uspostavljena ironina simetrija sa jednim mestom na samom poetku Godina uenja, na kom Vilhelm kae da "bez posebnog razloga nikad nije preporuljivo menjati ve postojei nain ivota" (L 53), ali e on sam upravo to uiniti. 18. itajui neto kasnije "svitak sa godinama svog uenja", Vilhelm prvi put uspeva da vidi "svoju sliku izvan sebe samog": ovo dragoceno udaljavanje od ego-centrinosti jeste pravo obeleje mudrosti, ali one koja je moda ipak pre svojstvena poznijim godinama (iako ni one nisu jedini preduslov za nju). Vilhelm je tu privilegiju, u svakom sluaju, stekao i znatno ranije, tanije, stekao ju je blagovremeno, u dobu u kom jo uvek moe da je iskoristi i za neto vie od sopstvene dobrobiti, naime, za dobrobit zajednice, a time e se baviti nastavak romana o Majsteru.
523
zahteva za novi roman: usvajanje realnog istorijskog vremena (Bahtin, "Postavljanje problema", 26). U sluaju Geteovih romana o Majsteru to usvajanje realnog istorijskog vremena ne treba shvatiti u uskom smislu, pa ga traiti samo u otvorenoj ili prikrivenoj kritici drutvenih prilika, u razmiljanjima o ulozi pozorita, nego i u nekim vanim naelima filozofije istorije koja se naziru iza pojedinih iskaza u romanu, a koja svedoe o emancipovanju oveka od viih sila, o njegovom sazrevanju. Geteova predstava o nezrelosti koju je ovek sam skrivio daleko je manje rigidna od Kantove: pogotovu kad je junak Vilhelm Majster u pitanju, zrelost se nee vezati iskljuivo za razum, jer ovek moe da naui da se koristi njime, ali neto drugo, naime emociju, ne moe uvebavati, upozorie Aurelija Vilhelma (L 285). Vilhelm je dugo sklon da svoj ivot i doga aje u njemu posmatra kao ispoljavanje neke vie volje, i nju naziva sudbinom: indikativno je da u trenutku cvetanja pijetizma Vilhelm ne posee za bogom kao personifikacijom nadmone sile, da svom odnosu sa tom nadre enom instancom ni na trenutak ne pridaje linije crte, nego mu okvire razmiljanja namee literatura koju najvie ita, drama, i to posebno Rasinova, kao to je indikativno i da u trenutku u kom se evropska filozofska misao konano odvojila od predstave o ovekovoj izloenosti hirovima viih sila Vilhelm ostaje pri anahronoj predstavi o sudbini, gotovo nalik onoj koju imaju i junaci pikarskih romana. Pojam sudbine uveden je
najpre uzgredno,19 a potom i u pismu koje Vilhelm ne alje Marijani. U razgovoru sa nepoznatim ovekom Vilhelm ponovo pominje sudbinu, ali njegova upozorenja ne uzima za ozbiljno: stranac mu skree panju na to da u umetnikim delima ne sme uvek da vidi samo sebe (L 70), i pokuava da relativizuje Vilhelmovo bezrezervno poverenje u sudbinu: "Tkivo ovog sveta sastavljeno je od nunosti i sluaja; ovekov razum staje me u to dvoje i zna kako da vlada njima" (L 71). Upozorenje da se protiv onog to je nuno, to je osnov bivstvovanja, ne vredi buniti, da ni sluaju ne treba pripisivati osobine razuma, te da, umesto da se preputa fatalizmu, ovek i te kako treba i moe da dri svoju sreu u svojim rukama, Vilhelmu bi moglo da bude od koristi, ali se sagovornici razilaze "a da nisu uspeli jedan drugog da ubede" (L 72) Vilhelm tek treba da sazri za ono to mu ovaj poslanik Kule tako rano nagovetava. Poverenje u sudbinu Vilhelm ne gubi ni posle razoaranja u Marijanu, tavie, smatra i da ju je "njena sudbina hiljadu puta opravdala kod mene" (L 85) ba "njena sudbina", a ne njena oseanja, jer Vilhelm jedino tako moe da podnese krivicu koju ipak zna (ili makar sluti) da snosi. Da li je Vilhelm uvek kad govori o sudbini zapravo u zabludi? emu Drutvo iz Kule uspeva da ga naui tim tendencioznim opaskama, i zato se Vilhelmovo sazrevanje tematizuje upravo preko pojma sudbine? U nainu na koji Vilhelm koristi taj pojam moe se oitati njegova unutarnja evolucija: upadljivo je, nai-
19. Na mestu o Tankredu i Hlorindi iz Tasovog epa (L 27). Vilhelm e, kao odjek don Kihota, preneti kategorije epa/tragedije na svoju gra ansku svakodnevicu. Paralela sa Kihotom mogla bi se nai i u uticaju koji je "zbrkana pozorina produkcija" (L 30) imala na Vilhelma.
me, da Vilhelm, napredujui zajedno sa romanom, sve re e koristi pojam sudbine, ali da zato polako poinje da se priklanja pojmu prirode iako priroda nigde nee biti predmet duih refleksija, kao to to umetnost biva, i iako e nju u poslednje dve knjige pominjati i ostali likovi, ne samo Vilhelm. Vilhelm prirodu prvi put pominje kada sa Vernerom razgovara o umetnosti, ali i tada vrlo brzo sklizne na ulogu sudbine. Prvo znaajnije mesto bie vezano za ekspira, i ono se nalazi u razgovoru sa jo jednim agentom Drutva iz Kule, Jarnom. Sada je redosled obrnut, Vilhelm najpre govori o sudbini, a posle o prirodi, koristei pri tom metaforiku vode i za sudbinu i za prirodu. Sasvim suvo, ali dobronamerno i uz zatitninki gest, ruku na ramenima, sagovornik savetuje Vilhelmu: "Ne odustajte od namere da pre ete u nekakav delatan ivot, i pourite da valjano iskoristite dobre godine koje su vam date" (L 193, kurziv dodat). Tako ekspir, na veoma posredan nain, postaje jo jedna stanica Vilhelmovog obrazovanja, ne na posletku i u smislu osavremenjivanja Vilhelmove predstave o pozoritu, koja se u tom trenutku podudara sa vladajuom Gotedovom strujom. U vremenu u koje je smetena radnja Godina uenja Lesing se svojim Pismima o novoj knjievnosti (1759-1765) jo
uvek bori da afirmie ekspira, genija "koji, ini se, sve moe da zahvali jedino prirodi" (Sedamnaesto pismo, 1759. godina; Lessing 191), nasuprot pozoritu francuskog klasicizma. Tako Vilhelm priklanjanjem ekspiru savladava i onaj (pozorini) anahronizam koji je u doba objavljivanja romana uveliko savladan. Istu neobinu meavinu sadrae i programsko pismo prijatelju. Pomalo udi to literatura Vernerovo pismo tumai kao i sam Vilhelm, kao skicu skuenog gra anskog ivota i, kako pripoveda ironino primeuje, "ekonomske mudrosti" (V.2): pri tom Verner na kraju pisma izgovara ono to e Vilhelma rukovoditi najkasnije u Godinama lutanja: putovanje i delatnitvo.20 Vilhelma, pak, na konanu odluku ne navodi ak ni otpor prema "srei graanskog ivota", nego "nekakav tajni duh" (L 289). Ve i u pismu Vilhelm ispoljava izvesnu emancipovanost: odbija da prihvati ogranienja koja mu namee stale, a imao bi sve razloge da i to prihvati kao sudbinu. Opisujui razliku izme u plemia i gra anina u Nemakoj,21 Vilhelm kao svoj cilj proglaava "da sam sebe, takvog kakav jesam, obrazujem do kraja". Upadljivo je da se u pismu nigde ne pominje sudbina, ali se pominje priroda: "A ja upravo imam neodolji-
524
20. Korisno bi bilo i porazmisliti o izvesnoj hedonistikoj crti Vernerovog karaktera, i mislim da nju ne bi trebalo vezivati samo za gra ansku potrebu za komforom: "moja vesela veroispovest: obavljati poslove, nabavljati novac, radovati se sa svojima i vie ne mariti za ostatak sveta", kao i "Uivaj u ivotu na putovanju i idi tamo gde misli da e ti biti zabavno i da e imati koristi" (L 288); ak i na samom poetku, u razgovoru sa Vilhelmom, Verner, govorei o srei kao "boginji ivih ljudi", to je vrlo pikarska predstava, tvrdi da ovek treba da "ivi i da gleda ljude i da se ivo trudi i da ulno uiva" (L 40) stav u kom nema nieg tako dostojnog prezrenja ili onog "negodovanja" (L 289) koje kasnije pismo uzrokuje. Uz rizik uitavanja bi se ak i Vernerova slika sa moreplovcem mogla tumaiti kao anticipacija Vilhelmovog puta (L 40). Verner, osim toga, pokazuje i impozantnu dozu samokritinosti: "da za sve ovo vreme nisam zaradio dosta novca, na meni i ne bi bilo nieg posebnog" (L 499), kae kada se uporedi sa Vilhelmom. 21. Odnos prema sudbini nije jedini anahronizam u Vilhelmovoj linosti: tu je i odnos prema plemstvu, tako e zasnovan na predstavi koju je o njemu stekao iz knjievnosti, iz drame francuskog klasicizma ("Vilhelm juri za idealom dutva kakav je ve u njegovo sopstveno vreme postao krajnje sumnjiv", Koopmann, "Lehrjahe", 174).
525
vu sklonost ka onom harmoninom izgra ivanju moje prirode koje mi je ro enjem uskraeno" (L 291): stoga je ovo pismo znaajno ne samo zato to se Vilhelm u njemu konano deklarie (skreui na stranputicu da bi stigao do pravog odredita), nego i zato to se priklanja jednom sasvim specifinom poimanju prirode. Ironija, opet, dolazi do izraaja u tome to e ono to Vilhelm smatra preicom zapravo biti zaobilazni put, ali i u poslednjoj (prenesenoj) reenici pisma, "jer se nadam da e moja umetnost moi i da me prehrani" (L 292): gra anin kome su okviri njegovog stalea isuvie tesni shvata da od neega ipak treba iveti. Pred kraj sedme knjige, ve uveliko u Kuli, Vilhelm e se jo jednom otvoreno zapitati "da li je ono to nazivano sudbinom tek prosto sluaj?" (L 494), no, Drutvo iz Kule se na tome vie nee zadravati, jer je jo u prvom razgovoru sa Vilhelmom izreklo svoj sud o tome. Umesto toga, ceremonija e se zavriti onim "priroda te je oslobodila" (L 497) koje e od tada biti glavni motiv u Vilhelmovim razmiljanjima: u njoj e videti medijum svog obrazovanja (L 502), nadre enu instancu za koju ga veu i neke obaveze (L 504); jedan vaan razgovor sa Natalijom bie posveen iskljuivo prirodi (L 526f). Na samom kraju romana opet priroda deluje da se spoje Natalija i Vilhelm, i Lotario i Tereza, a Vilhelm e u me uvremenu pominjati sudbinu samo u trenucima oajanja (kada treba da izgubi Feliksa, L 509) ili neodlunosti (kad pone da se koleba izme u Tereze i Natalije, L 534).
Tako ni srea, "ein Glck", koju Vilhelm spominje na kraju nije tyche, ona srea koju mogu da podare sudbina ili sluaj, ve eudaimoneia (re zapravo znai "koji ima dobrog daimon-a"): zato Vilhelm prema kraju romana, osim u nekoliko sluajeva gde ga komedija zabune tera u oajanje, sve manje govori o sudbini. Dobri daimon nije samo Drutvo iz Kule, daimon koji ga vodi spolja, nego i sama njegova priroda. Time se i obrazovanje (odnosno vaspita(va)nje) zapravo formulie samo kao pomo, kao korektivni faktor ve date prirode, a to potvr uju i mesta u romanu na kojima se program vaspitanja eksplicira, na kojima Lepa dua ili Natalija citiraju ujakove rei (a znaajno je, opet, to njih pripoveda montira samo kao indirektne, kao ujakovo zavetanje). No, uza sve poverenje u smisleno ustrojstvo sveta, u smislen tok istorije, uza sve pouzdanje u prirodu, ovaj odnos izme u pojedinca i drutva ne moe da bude neproblematian: Gete i ne pie apologiju drutva, kao to se i ne trudi da dokae apsolutni primat razuma od kakvog Kant polazi.22 Kasnija kritika uglavnom je zamerala neuverljiv ishod, ogluavanje o verodostojnost (pogotovu kod brakova na kraju romana), i guenje Vilhelmove individualnosti ("Svakako, Vilhelm se razvija; ali na neki tajanstveni nain on postaje sve siromaniji: on gubi kolorit i konture, gubi odre enost u svakom pogledu, gubi toplinu i uverljivost... Od ivotnog, i u toj ivotnosti jedinstvenog oveka skoro da postaje samo pojam, 'ideal'... esto se stie utisak da nekakav idealizovani dvojnik prati sop-
22. "da oveku ne moe biti data nikakva druga vrsta blaenosti ili savrenstva do one koju on sam sebi obezbedi sopstvenim razumom, slobodan od instinkta" (Kant, "Idee", 146).
stveni le", Schlechta 203). Za razliku od kasnije nauke o knjievnosti, Vilhelm na vreme uspeva da se pomiri sa injenicom da u njegovom karakteru nema one genijalnosti koja bi opravdala insistiranje na posebnom ivotnom putu i, to je jo vanije, ui da ne oajava nad njom. No, pitanje ta to Vilhelm zapravo ui do kraja romana i da li se sve njegovo obrazovanje sastoji prosto u tome to je dovoljno mudar da se povinuje superiornom ivotnom konceptu i dalje ostaje legitimno. Kao "na prijatelj koji je krenuo u potragu da bi upoznao ljude" (L 154) Vilhelm zapravo ima dosta ambiciozan cilj; iako upoznaje razliite ljude, on ne ui i da ih razume: u prilog mu ide jedino to to neke (pre svih Minjon) moe da voli i bez razumevanja. Ono "poznavanje oveka" koje on stie jeste spoznaja o ovekovoj ogranienosti s jedne, i jedinstvu s prirodom s druge strane, ime junak ukida i jaz izme u sebe i sveta, odustajui od (pred)romantiarske predstave da je ivot legitiman samo ako ga ivi genijalan ovek konano, "i mali ovek je ovek" (Gete u Putu po Italiji, HA XI, 173, 32).23 Isto tako ni pitanje da li je Vilhelmov razvoj pomak ka samozaboravljenoj delatnosti ili je on zaista delatno sueljavanje sa svetom nije neopravdano: naime, komentari predstavnika Kule u sedmoj knjizi i te kako mogu da podsete na to ("Najsigurnije je uvek raditi ono to je najblie, ono to je pred nama", L
422, kae neznanac Vilhelmu pri ponovnom susretu, kao to i Jarno pominje "gubljenje u veoj masi", ivot "zarad drugih" i samozaborav "u delatnosti koju namee obaveza", L 493). I sm Gete se, kasnije, u Zapadno-istonom divanu, pita "ivi l' ovek kada drugi ive" (Buch des Unmuts, II, 43, pesma iz 1814. godine). Svakako, i Godine uenja u prvom delu moda i prikazuju oveka i drutvo kakvi jesu, da bi ih u drugom delu prikazale onakvima kakvi bi oni trebalo da budu. Utopija, koja je est lagvort za kraj romana, sasvim bi se mogla shvatiti i doslovno, a ne nuno kao skica Geteovog drutvenog ideala: uprkos povremenim opisima krajolika, roman nigde ne navodi tanija topografska odre enja, a ni za tumaenje daleko znaajnije vremensko odre enje nije precizno: na osnovu biografija starijih likova jo legel zakljuuje da je radnja smetena u "ezdesete, sedamdesete i osamdesete godine, do vremena posle Amerikog rata" (prema Trunz VII 680).24 Pri tom konana verzija ovog romana nastaje u vreme najeih revolucionarnih borbi u Francuskoj, a Revoluciju e Gete u jednoj crtici iz 1823. godine nazvati "najstraniji dogaaj" (HA, XIII, 39, 23).25 Godine uenja se donekle zaista i mogu itati kao Geteov "knjievni obraun sa Francuskom revolucijom" (Reed 27), ili pak kao piev pokuaj da "ponudi reenje za drutvene probleme koji su doveli do Revolucije" (ibid., 28), a te probleme ne oliava Vilhelm,
526
23. "Jer priroda se postarala za svoju decu: i najmanji moe neometano da ivi uprkos postojanju izuzetnog" (ibid). 24. Ervin Zajc precizira da se radnja odvija ezdesetih i sedamdesetih godina XVIII veka, i poziva se na Vilhelmovo tivo: Vilandov prevod ekspira i Lesingovu Emiliju Galoti (Seitz 123). Pozorina misija, opet, pominje na samom poetku godinu 1774- (XA VIII, 487, 6). 25. "Bedeutende Frdernis durch ein einziges geistreiches Wort"; na istom mestu govori se i o "viegodinjoj usmerenosti mog duha protiv Francuske revolucije".
527
zalutali gra anin, nego se oni naziru iz Lotarijevih reformatorskih planova. Ovaj fazni pomak jeste znaajan u mnogom pogledu: "mudrost pouena istorijskim iskustvom u fikciji se vraa u prolost po cenu izvesnog krivotvorenja slike ancien rgimea, iji su predstavnici, uz nekoliko izuzetaka, bili sve drugo samo ne mudri, predostroni i uvi avni" (Reed 27). Me utim, iz toga ne proizlazi nuno Geteova konzervativnost: nju, istini za volju, mogu da potkrepe neki eseji (poput onog o "Knjievnom sankilotizmu"), ali ne tako bezrezervno i kraj romana. Harmoniju o kojoj je re pre bi ipak, ma kako to prevazi eno izgledalo Ridu, valjalo posmatrati i u kljuu ideal nemake klasike, koja moda jeste apolitina, ali nije nuno i politiki konzervativna. Uostalom, insistiranjem na Geteovoj konzervativnosti teko se mogu objasniti brakovi s kraja romana. O Francuskoj revoluciji Gete pie uglavnom u spisima autobiografske prirode, a u pesnikim delima samo indirektno, ali se kao posebno zanimljiv istie jedan epigram, jedna ksenija iz 1797. godine, u kojoj se Francuska revolucija ("das Franztum") poredi sa luteranstvom po tome to "potiskuje mirno obrazovanje" (HA I, 211). Osim to je protivna ideji organskog rasta, "nesrea francuskog dravnog prevrata, irei se sve vie, vratila je svaki duh na povrinu evropskog sveta i nametnula mu najjezivije realnosti" (Campagne in Frankreich, HA X, 309), kae pisac kao svedok ratnog pohoda. Mogue je da nekadanji Sturm-undDrang-ovac Gete ovaj prevrat odbacuje ne toliko zbog mrnje prema egalitaristikim idealima ili monarhistikih ube enja koliko zbog tiranije koja uzima maha. Sa onom naknadnom paasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
meu koju Rid prebacuje Geteu, polazei od pozitivnog predznaka koji je Francuska revolucija u me uvremenu dobila, romani o Majsteru onda bezmalo mogu da se opiu kao eskapistiko delo. Ili u najboljem sluaju utopijsko. Ovde bi izvesna pomirljivost, pomirljivost drutva prema pojedincu i pojedinca prema drutvu, mogla da bude uputna, i to ne samo zato to nju spominje i Gete kao jednu od vanih crta svog karaktera. Tako jo aftsberi, vana stanica u Geteovom obrazovanju (upor. G. Mayer 147), smatra da je srea drutva pretpostavka za pojedinevu sreu, ali i da "prirodne sklonosti vode dobrobiti javnosti" (Shaftesbury, "Characters of Men, Manners, Opinions, Times", citirano prema Rder 75). I od samog drutva se oekuje da ispuni neke preduslove: "nije dovoljno da drutveni poredak bude 'legalan': on mora da izgleda i simboliki legitiman" (Moretti 16). Zauzvrat, za tu uslugu "utehe civilizacije" (ibid.), potrebna je i "rezignacija, rtva i obostrani ustupci razliitih priroda" (prema Rder 184). Motiv odricanja (Entsagung), koji se ve u Godinama uenja javlja na nekoliko mesta, u Godinama lutanja postaje okosnica Weltanschauunga: samo putem odricanja moe se postii kakav-takav poredak, preduslov za opstanak zajednice. Utoliko moda i jeste tano da je autoru Godina uenja u vremenu koje ga deli od Pozorine misije "red/poredak (Ordnung) postao vaniji od pravinosti" (Kpke 96); taj poredak se, me utim, ne prikazuje kao idealan, on ima svoju cenu, i nju plaaju i pojedinac i drutvo. Iako literatura insistira na tome da se "Ispovesti lepe due" moraju itati kao sastavni deo romana, promena tona, ve pokazana kod promenjene uloge pripovedaa, i promena
teme ipak dosta jasno dele roman na dva dela: "posle 6. knjige Godine uenja vie nemaju individualnog junaka" (Lmmert 28), pa poslednje dve knjige romana nagovetavaju tematiku Godina lutanja, "nejunaki trud prilikom konanog konstituisanja gra anskog drutva" (Reinecke 171), mogunost odravanja zajednice ljudi koja nee ugroavati onako redefinisanog pojedinca, kao to nagovetavaju i drugaiju tehniku pripovedanja. Rei koje Jarno izgovara u poslednjoj knjizi nagovestie ono to on u Godinama lutanja naziva "epohom jednostranosti": "veina je ljudi, ak i onih izvrsnih, ograniena sve je u oveku i sve treba da se obrazuje do kraja, ali ne u jednom, nego u mnogima", stoji jo u Godinama uenja (L 552). Najpre, dakle, autor/pripoveda ograniava klasini pojam obrazovanja na "celovitost, koju nikako ne treba izjednaavati sa univerzalnou" (G. Mayer 145), i u tome se zaista i moe videti "suzdrana kritika ideje obrazovanja kojoj su cilj sklad i celovitost" (May 28). No, upravo tako "suen pojam obrazovanja", s kakvim se italac susree na kraju romana, postaje tim "izgledniji, tim ostvariviji u praktinom ivotu i primereniji iskustvima ovekove prirode" (May 28), i gotovo da se moe izjednaiti sa umeem ivljenja. GODINE LUTANJA VILHELMA MAJSTERA. PRIRE IVA I NJEGOVA GRA A U komentaru na Godine lutanja, Erih Trunc skree panju na jedan kratak Geteov esej, nastao januara 1832, neposredno pred smrt, "Mladim pesnicima. Dobronameran odgovor", koji re odricanje, Entsagung, spominje u vrlo specifinom kontekstu kontekstu umetnosti. Ovaj esej jo jednom eksplicira ono to sm roman go-
vori o umetnosti time to je i u drugom delu i u kasnijem nastavku u velikoj meri iskljuuje. Muza, pie u Geteovom eseju, moe da prati ivot, ali nikako ne i da ga vodi: naime, im stupimo u "delatan i snaan, neretko i tegoban ivot, u kom svi, takvi kakvi smo, moramo da osetimo da zavisimo od neke velike celine", muza radije trai drutvo "oveka koji se vedro odrie, koji lako ponovo staje na svoje noge, koji u svakom godinjem dobu ume da uiva, koji eleznici koliko i ruinjaku posveuje odgovarajue vreme, koji ublaava sopstvene boli i briljivo gleda oko sebe i trai priliku da ublai kakvu patnju, da uvea radost" (HA, XII, 359). Ovo je gotovo eho Natalijinih rei iz Godina uenja: "Najivlji utisak koji pamtim iz mladosti jeste da sam svuda videla ljudske potrebe i da sam oseala neodoljivu elju da ih namirim" (L 526), a ono to se kod ovog mesta ini upravo dragocenim jeste potpuna usmerenost na ovostrano, na jedino to ovek zna da mu stoji na raspolaganju: priroda i drugi ljudi. Vilhelm e se u Godinama lutanja kroz poziv lekara posvetiti ovekovoj prirodi, prirodi u gotovo fiziolokom smislu, i time je donekle parodirano ono "poznavanje oveka" u iju je potragu svojevremeno poao. Na roman o obrazovanju pojedinca nadovezuje se, dakle, roman o drutvu. Sada se vie ne prikazuje junak koji se razvija, ime se gubi jedan od dva preduslova koja Bahtin zahteva za obrazovni roman; no, u Godinama lutanja je tim izraeniji onaj drugi, usvajanje realnog, istorijskog vremena. Kao to je ve nagoveteno, pozicija pripovedaa tako e je na specifian nain modifikovana u ovom poznom romanu, i njegova se struktura bitno razlikuje od prethodRe no. 60/5 decembar 2000.
528
529
nog. Dok bi se za Godine uenja, uz nekoliko znaajnih ograda kada su poslednje tri knjige u pitanju, moglo rei da slede kakvu-takvu linearnu shemu pripovedanja, poto prate junakovu evoluciju, Godine lutanja zaista ponajvie podseaju na ono to je i sam Gete u jednom razgovoru sa kancelarom fon Milerom rekao za svoj roman: agregat. Njegovu razlivenu gra u sada vie ne homogenizuje pripoveda svojim komentarima o radnji romana ili o likovima, ve se javlja potreba za prire ivakim intervencijama, za legitimisanjem pojedinih delova romana, a i junak je na nekim mestima gotovo samo formalni izgovor za uvo enje dugih novela ili ekskurs: njegov put sada je vie horizontalan, i prolazi kroz razliite segmente drutva, a o nekakvoj linoj evoluciji Vilhelmovoj samo uslovno moe biti govora. ilerov sud o junaku Majsteru kao "najnunijem, ali ne i najvanijem liku" jo vie vai za Godine lutanja. Problematika pripovedaa koja se u Godinama lutanja namee moe se posmatrati kao zaotravanje one promene do koje je u Godinama uenja ve dolo u poslednjim trima knjigama. No, dok je u Godinama uenja perspektiva iz koje se pripoveda uvek bila jasna, a njena povremena promena uvek motivisana i eksplicirana, Godine lutanja odriu se takve nedvosmislenosti, i obiluju mestima na kojima jedan pasus relativizuje perspektivu iz koje je prethodni pripovedan. Tako Vilhelm u pismu Nataliji najavljuje da e joj u dnevniku poslati priu o "jednoj udnovatoj porodici, jednoj svetoj porodici" (W 12), ali se onda ipak najpre javlja pripoveda, nazivajui Vilhelma "lutalicom"; potom, tonom koji ni-
malo ne odudara od prire ivaevog,26 svoju ivotnu priu pria sam Josif Drugi, koga e pripoveda/prire iva ak nazvati "pripovedaem" (W 20), s tim to e se posle ispostaviti da je nju ipak zapisao Vilhelm to bi, opet, znailo da nju italac i Vilhelm ipak saznaju istovremeno. No, uprkos ovakvim oneobiavanjima, Godine lutanja ipak poinju konvencionalnim pripovedaevim uvodom, konvencionalnom ambijentacijom, i dvama likovima poznatim iz prethodnog dela romana, Vilhelmom i Feliksom. Pripoveda kakav je poznat iz Godina uenja javljae se i dalje, povremenim sentencioznim komentarom ili saimanjem, uspostavljae direktan kontakt sa itaocem, svojatae junaka kao "naeg prijatelja", ali e se u potpunosti odrei psiholokih opaski: nastavak romana o Majsteru, pokazae se, potpuno je nezainteresovan za junakovu duevnost, za njegovu eventualnu unutarnju evoluciju, a pripoveda e, uz retke ironine aoke, sve vreme glumiti onu distancu i ravnopravnost koju je zauzeo pred kraj Godina uenja, i strogo se truditi da ne oda itaocu vie nego to Vilhelm moe da zna. Novinu u odnosu na Godine uenja predstavljaju i ona, istina, ne tako brojna, mesta koja bez ikakvog propratnog objanjenja montiraju, pa ak i tipografski obeleavaju, pisma ili novele: pismo Nataliji u I.3 ili u I.6, gde se jo jedno Vilhelmovo pismo Nataliji bez ikakvog (pripovedaevog) nagovetaja nadovezuje na prepisku izme u Herzilije, Makarije i Lenarda, pa italac ak moe da stekne utisak da je roman (bar dotle) zapravo dnevnik koji Vilhelm alje Nataliji, neto nalik kubistikom portretu koji razliite partije lica prika-
26. Ovo inae vai za oba romana o Majsteru; jedino oneobienje u tom smislu donosi Minjon.
zuje sa razliitih taaka koje nisu dostupne jednom gledaocu u jednom trenutku.27 Svakako svestan potekoa koje e uzrokovati "objedinjavanje ovako raznorodnih elemenata",28 Gete svom pripovedau dovoljno esto daje priliku da se, uz svu diskreciju, dakako, umea, najee sa komentarima nalik onim redaktorskim o kojima je ve bilo govora kod Godina uenja, da bi ga konano i nedvosmisleno identifikovao kao prire ivaa. Istini za volju, pripoveda i dalje ume da se javi lino ("ne znam zbog ega", W 40, "pretpostavljeni, kako emo nazvati Lenarda, Fridriha i gradonaelnika", W 384) i da Vilhelma nazove "naim prijateljem", "naim lutalicom", pa ak i s nedvosmislenom ironijom "naim anatomom-plastiarem" (W 331), a ponekad i s neto potovanja "ocem"; i dalje ume da nagovesti budue doga aje, a povremeno je sklon i sentencioznosti, ali je ona sada ipak veinom prenesena na likove i njihove monologe i dijaloge, znatno saetije nego u Godinama uenja. Me utim, ta e se saimanja u Godinama lutanja uvek savesno eksplicirati. Tako se, posle Jarnovih programskih rei o vremenu jednostranosti, pripoveda/prire iva oglaava priznanjem da je ovaj monolog preneo "tek u osnovnim crtama" (W 37), da ne prenosi celo pismo, nego "izdvajamo sledee mesto" (W 84), skrauje ono to je Vilhelm pronaao u arhivu ("Ni ovome, iz ve navedenih razloga, ne smemo
da ustupimo odgovarajui prostor ali emo izbor iz ovih svezaka umeti da prikaemo na pogodnom mestu", W 125), potedee itaoca Vilhelmovog puta do Lenarda, nego e ga u sledeem poglavlju odmah prikazati u prisnom razgovoru s njim, "poto je Vilhelm do pojedinosti i tano ispunio svoj zadatak". Pripoveda/prire iva tako e priznaje i kada neto mora da preuti ("Na ovom mestu jo uvek ne smemo da odamo itaocu ta je to bilo, ali emo rei da se na ovo nadovezao razgovor u kom je Vilhelm priznao da", W 40) ili kada je svestan nesigurnosti izvora ("Evo ta smo o tome uspeli da saznamo:", W 81). Postoje, me utim, i mesta na kojima pripoveda/prire iva pokuava da uvue itaoca u tajne svog zanata, mesta na kojima se tematizuju tehniki problemi prire ivanja rukopisa. Iako sa odre enom dozom lane skromnosti insistira na sebi kao na pukom najpre itaocu, a potom i prire ivau ve postojeih dokumenata, pripoveda dosta rano odaje svoju samosvest romanopisca: prekidajui Vilhelmovu deklamaciju, on se pravda reima "Nai prijatelji su u ruke uzeli roman, pa ako je on tu i tamo ispao vie pouan nego to bi trebalo, onda mislimo da bi zaista bilo preporuljivo da strpljenje ovih dobronamernih ljudi ne iskuavamo i dalje. Papire koji su sad pred nama odtampaemo na drugom mestu, poto smo i sami nestr-
530
27. Uspostavljanje daljih paralela zavodljivo je skoro koliko je i rizino: zaeci onoga to Verner Hofman u kubizmu naziva"razliitim stepenima pribliavanja stvarnosti" (Hoffmann 280), eljom da se, naputanjem "centralne perspektive", o stvarnosti saini "'obuhvatan' izvetaj" (ibid., 282), moda se zaista mogu otkriti u ovako samovoljnom menjanju perspektive, ali i u ubacivanju/montiranju nefikcionalnih tekstova u Jarnovim monolozima ili u Lenardovom dnevniku. Tako Brohova egzaltacija, koja u Godinama lutanja i njihovoj navodnoj elji da postignu "spoznaju koja bi obuhvatila totalitet sveta" (Broch 85) vidi "kamen-temeljac novog pesnitva, novog romana" (ibid., 87), moe da se uini opravdanom. 28. Gete u pismu Silpisu Boasreu od 2. septembra 1829, prema Trunz VIII, 525.
531
pljivi da No, ipak ne moemo da se uzdrimo a da ne" (W 118). Tano na polovini romana, pripoveda/prire iva se javlja sa redaktorskom upadicom kojom najavljuje itaocu "pauzu, i to od nekoliko godina", i tada skoro podsea na komentatora koji na pozornici saima dramska doga anja ("poto smo odavno navikli da se, izme u sputanja i podizanja zavese, takve stvari = skok kroz vreme odigravaju u naem linom prisustvu Oekujmo, dakle, najpre da emo nae stare prijatelje susresti ponovo, jednog za drugim, kako se prepliu i raspliu po utabanim i neutabanim stazama", W 244), da bi i sledee poglavlje nastavio u istom tonu: "potraimo sada ponovo naeg prijatelja, koji je ve neko vreme preputen sam sebi" pri emu "preputen sam sebi" verovatno treba da znai "bez pripovedaevog nadzora". Kao prire iva, linost sa sopstvenom biografijom, pripoveda se, stajui na Vilhelmovu stranu, izjanjava i posle napada na pozorite koji izgovaraju predstavnici Pedagoke provincije: "No, prire iva ovih listova e i sam priznati da ovo mesto ipak navodi sa neto negodovanja. Nije li on i sam posvetio pozoritu u mnogom pogledu vie ivota i snage nego to to dolikuje? I da li je iko mogao da ga uveri kako je to neoprostiva greka, uzaludan trud?" (W 258).29 Kao neko ko polako gubi strpljenje sa glomaznom i heterogenom gra om koja mu je poverena, prire iva e pred kraj "me u papirima koje treba prirediti" pronai jednu humoresku, pa e poeleti da je se otrese, "poto nai
poslovi postaju sve ozbiljniji, pa za ovakve nepravilnosti kasnije neemo moi da prona emo odgovarajue mesto" (W 378). Sa urbom nalik onoj s kraja Godina uenja, pripoveda/prire iva na poslednjih 25 stranica spaja (odnosno uspeva da razmrsi) sve niti pripovedanja i da zbrine sve junake (ak i Vernera!), pokuavi najpre, dakako, da iznudi itaoevo razumevanje za fragmentarnost pripovedanja: "Ovde, me utim, zadatak saoptavanja, prikazivanja, izlaganja i saimanja postaje sve tei. Ko jo ne osea da se ovaj put pribliavamo kraju, gde nas strah da emo se previe zadrati na pojedinostima i elja da nita ne ostavimo nepomenuto stavljaju u procep Namera nam je, dakle, da ono to smo tada znali ili doznali, ali i ono to je do nas doprlo tek kasnije, samemo, te da na taj nain mirno zavrimo preuzeti posao vernog izvestioca" (W 436). Razreenje radnje sa NahodinomSuzanom ("Sada moramo da otkrijemo ono to je najvanije, poto se sve o emu se ve neko vreme govori postepeno gradilo, razgra ivalo i ponovo stvaralo", W 446) ak poprima odlike skice za roman ili dramu, i dato je u prezentu, a na njega se nadovezuje "nekoliko optih opaski", koje su "ovde, nadamo se, na pravom mestu" ili koje "ne mogu da se preute" (W 448). Dok je u Godinama uenja pripoveda, pratei junaka, davao (itaocu) uputstva kako treba tumaiti doga aje oko Vilhelma i neprekidno ironisao, Godine lutanja e ironisati samu ulogu pripovedaa: uloga prire ivaa mogla bi da se uini kao korak unatrag, kao uma-
29. Ovo mesto svakako treba itati kao ironizaciju same Pedagoke provincije, poto njene predstavnike ista logika i doslednost vode ovakvom tumaenju pozorita ("za dramu je potrebna dokona gomila, moda ak i svetina", W 256), ali je ono mnogo znaajnije kao pokuaj da se redaktor stavi na isti ontoloki nivo sa itaocem.
njenje samostalnosti, jer prire iva ne "izmilja" gra u, nego je samo sre uje, pretvara se, pogotovu na kraju romana, da ne zna vie nego italac, ali upravo u tome to ovako umanjuje svoj znaaj, prire iva pokuava da sprei itaoca da posumnja u autentinost gra e i postaje zapravo njen neogranieni gospodar.30 Pri tom on zapravo nije nita manje fiktivan nego to je to "obian" pripoveda. GODINE LUTANJA VILHELMA MAJSTERA. DOBA JEDNOSTRANOSTI No, problem pripovedanja (tj. pripovedaevog odnosa prema junaku) jo je relativno transparentan u odnosu na drugi aspekt koji je ovde izabran kao vaan za evoluciju obrazovnog romana. Budui vezan za specifinu predstavu o pojedincu i o njegovoj interakciji sa drutvom, pojam obrazovanja tako e doivljava metamorfozu u vremenu koje deli Godine uenja od Godina lutanja. Ono to Jarno jo na samom poetku najavljuje kao "vreme jednostranosti" (W 37), a to je u stvari bilo nagoveteno jo pred kraj Godina uenja, svedoi o odustajanju od ideala obrazovanja i njegovih visokoparnih ciljeva.31 Prvo to Feliks pita, i to jo u Godinama uenja, jesu nazivi, a Vilhelm se jo tada pokazuje kao nemoan; iste ih italac zatie i na poetku Godina lutanja. Ubrzo potom Jarno vaspitaev zadatak svodi na to da se "deca vezuju za sadanjost, da im se prenese naziv, oznaka, to je najbolje to ovek moe da uini" (W 32) naizgled neam-
biciozno, ali ispostavlja se da Vilhelm ni tome ne uspeva uvek da udovolji, pa konano ostavlja Feliksa u Pedagokoj provinciji. Svakako, pojam obrazovanja/vaspitanja sada se vezuje za svojeglavo dete Feliksa, dok se u Godinama uenja ipak vezivao za mladog i moda nezrelog Vilhelma, ali je on ipak bio sposoban da reflektuje o svom detinjstvu. No, promena u predstavi o obrazovanju samo je jedan aspekt nove predstave o oveku i, uostalom, tako e izmenjene predstave o prirodi. Vilhelm Majster sa kraja Godina uenja osea se kod kue i u prirodi i u svetu Vilhelm Majster u Godinama lutanja susree se, u Makarijinom okruenju, sa kosmosom i sa svojom pravom veliinom: "ta sam ja u pore enju sa svemirom? Kako mogu da stojim naspram njega, u njemu?" Stojei na osmatranici, Vilhelm i sam daje dobar saetak svog puta iz Godina uenja: "Ko treba, ko moe da se osvrne na svoj ivot a da se ne zbuni, poto e najverovatnije morati da uvidi da mu je htenje bilo ispravno, delanje pogreno, elje dostojne prekora, ali njihovo ostvarenje ipak poeljno?" (W 119). Izmenu u poimanju prirode izgovorie na samom poetku Godina lutanja Jarno: priroda je za njega "knjiga ija slova treba deifrovati, sastaviti rei od njih i nauiti kako se one itaju" (W 34), ona je "jedno pismo", ona daje "najbolju pouku", to ne mogu ljudi, to Vilhelm ne proputa da pita. Mogue je da pod Jarnovim uticajem Vilhelm, koji je u Godinama uenja, kako pri-
532
30. "Topos prire ivaa promenjen je u potpunu suprotnost svoje prvobitne namene sada se tei ne 'istinitoj prii', nego izriito 'romanu' kao njenoj tradicionalnoj antitezi" (K.-D. Mller, "Romanbegriff", 281). 31. Opet je Jarno taj koji najokrutnije kritikuje Vilhelmovu predstavu o "slobodnijem pogledu na svet" kao neto to "svaki filistar moe da sazna iz novina ili svaka starica kad ode na kafu" (W 39).
533
poveda kae, krenuo u potragu za "poznavanjem oveka", svoj "program" ipak formulie znatno neodre eniije: "krenuo sam u svet da gledam i da mislim" (W 80), ali se ipak ne usuuje da odredi objekt gledanja i razmiljanja. "Poznavanje oveka" koje je uspeo da stekne ponajpre je poznavanje sebe samog, zahvaljujui kom on i moe da nastupa neto suverenije u odnosu na Jarna ("Trai izgovor Pokuava da izbegne odgovor", W 34) i Lenarda, ali upravo zahvaljujui njoj, zahvaljujui iznena ujue realnoj proceni sopstvenih sposobnosti i sada ve pohvalnom odsustvu sujete, Vilhelm i moe da poeli (ili da pristane na to) da od sebe "naini organ", kako mu Jarno sugerie jo u prvom susretu: "Naini sebe organom, i saekaj da vidi kakvo e ti mesto oveanstvo blagonaklono dodeliti u optem ivotu" (W 37).32 Poto se junakova namera da gleda i da misli (osim to izraava pasivnost potrebnu za junaka romana, kako je ve zahtevano u Godinama uenja, V.7) teko moe uklopiti u trezven delatniki nain ivota njegovog okruenja, ona e vrlo brzo biti korigovana. Ograniavanje na korisnost koje na poetku nagovetava Jarno ("Najbolje je ograniiti se na jedan zanat najbolji ovek u onom jednom to dobro radi vidi parabolu za sve to se dobro radi", W 37) bie ubrzo vraeno u onaj iri okvir Godina uenja: korisno se u ujakovom okruenju doivljava kao
prvi stepen ka lepom ("Od korisnog preko istinitog do lepog", W 65). I zaista, Vilhelma njegovoj praktinoj delatnosti, hirurgiji, vodi moda ne iskljuivo autentina elja da bude od koristi i da se, kao dostojan lan, prikljui Natalijinom drutvu, jer on dosta dugo zadrava skepsu prema "preteranoj usredsre enosti na jedan posao i ogranienom ivotu" (W 246), nego i "ista ona strast koja ga je odvela i umetnosti, njegova prijemivost za ljudsku lepotu" (Schlaffer 111): ribarevom sinu privukla ga je lepota, kada prvi put secira mrtvu devojku, primeuje lepotu njene ruke, kada spasava sina na kraju Godina lutanja, Vilhelm je oaran njegovom lepotom, a uostalom, i prva slika koja ga fascinira prikazuje bolesnog kraljevia i lekara "ija dijagnoza vodi izleenju" (ibid., 112). Kada odluuje da se posveti plastinoj anatomiji, Vilhelm je najblii umetniku, ali i tada samo zato to se trudi da to vernije oponaa prirodu. Me utim, lepota i umetnost se, izuzev nekoliko kriptinih aforizama u dvama arhivima, nekoliko krajnje utilitaristikih opaski u Pedagokoj provinciji, u Godinama lutanja nee posebno tematizovati. Osim toga, Vilhelm e se prilikom izbora svog poziva ponovo vezati za prirodu: dok se bolesni preputaju lekarima, objanjava opet Jarno, zdravima su potrebni hirurzi da svojim umeem "povrate prirodu" (W 281). No, ak i ovakva odluka da se prirodi pomogne, umesto da se radi protiv nje,
32. Sam Gete: "Na ovom mestu priznajem da mi se onaj veliki zadatak sa tako znaajnim prizvukom 'Spoznaj sebe sama' oduvek inio sumnjivim, kao kakva smicalica nekog tajnog saveza svetenika koji oveka ele da zbune neostvarivim zahtevima i da ga od delatnosti u spoljanjem svetu zavedu na nekakvu lanu kontemplativnost. ovek sebe poznaje samo u meri u kojoj poznaje i svet, on sveta postaje svestan samo u sebi i sebe samo u svetu. Svaki novi predmet, kad je dobro prozret, otvara u nama nov organ" (HA XIII, 38). Ovo priznanje iz jednog prirodoslovnog spisa (Bedeutende Frdernis durch ein einziges geistreiches Wort iz 1823) posebno je znaajno i kao suprotnost zastranjenjima romantiara, a pojanjava i kako teak zadatak predstoji Vilhelmu Majsteru, odnosno u kom e smeru on morati da koriguje svoju elju da se obrazuje.
ne polazi od ovekovog jedinstva ili jednakosti s prirodom, nego ipak implicira pre svega ovekovo strahopotovanje prema njoj, ako ne i inferiornost. ovek ui da sebe posmatra u najirem moguem kontekstu, kontekstu prirode, odnosno kosmosa, i moe da spozna svoju pravu veliinu a da ga to ne satre, ve da mu pomogne da bolje proceni svoj delokrug i da se sna e u njemu na dobrobit zajednice. Jedan od predstavnika Pedagoke provincije redefinisae i pojam genija, potedevi tako autora da se sam ogradi od epohe Sturm-und-Dranga: "upravo genije ponajpre shvata stroge zahteve, upravo im se on najspremnije povinuje. Samo polovina sposobnost eli da stavi svoju ogranienu posebnost na mesto bezuslovne celine i da ulepa svoje postupke pod izgovorom nekakve nesavladive originalnosti i samostalnosti" (W 250, kurziv dodat). Koliko i geniju, toliko je i "najbeznaajnijem oveku" dato pravo na ispunjen ivot: "I najbeznaajniji ovek moe da bude potpun ako se kree u granicama svojih sposobnosti i umea" (34. fragment iz arhiva Drutva lutajuih). Ma kako rezignativno zvuala predstava o oveku koji treba da se ogranii (ili, pak, usredsredi) na jednu dimenziju, na korisno, ma koliko slaba uteha bilo obeanje da e mu domovina biti svuda gde je koristan (W 386), ma kako se ograniavanje na zdrav razum moglo uiniti kao ozbiljno sakaenje ovekovih sposobnosti koje smo navikli da precenjujemo, ovim je trampa slobode (koju ovek ionako ne moe da iskoristi) za smisao dovrena.33 Makar programski.
Prilino je zavodljiva pomisao da ovakvo definisanje ovekovog delokruga u stvari predstavlja depolitizaciju, ili makar Geteovo demonstrativno udaljavanje od savremene istorije. Mogue je da ona, u vreme u kom Godine lutanja nastaju (1821. godine objavljena je prva verzija romana), nije tako nazaustavljivo prodirala u svet ve sedamdesetogodinjeg pisca, kao to je i retko koji doga aj mogao da parira Francuskoj revoluciji, u ijem znaku, uslovno reeno, stoje Godine uenja. Me utim, itav roman, sve do u pojedinane aforizme dvaju arhiva i uzgredne opaske u novelama, proet je skicama (istorijskog) vremena: bilo da prikazuje ujakova naela (I.6 i I.7), Lenardov ivotni put (I.11) ili da prenosi Lenardov i Odoardov govor (III.9 i III.12), bilo da u aforizmima iskazuje nerazumevanje za svoj "velociferini" vek, da puta Vilhelma da se "dotad neuobiajeno ivim glasom i reima" (W 330) zalae za ukidanje smrtne kazne ili citira Lenardov dnevnik (III.5 i III.13) i njegovu bojazan od nadolaska maina, autor se ne udaljava od svog doba, ali ne pie ni politiki pamflet, ve roman, pa e i drutvena kritika u njemu biti nenametljiva. Uostalom, Godine lutanja bi se ak mogle shvatiti i kao udovoljavanje jednom Kantovom zahtevu u 9. stavu "Ideje o optoj istoriji": "Filozofski pokuaj da se opta istorija sveta obradi prema planu prirode, iji je cilj potpuno gra ansko ujedinjavanje unutar ljudske vrste, treba smatrati moguim, pa ak i korisnim za samu tu nameru prirode No, ini se da u toj nameri moe da nastane samo roman" (Kant, "Idee", 158). Iako se Geteov dija-
534
33. Upor. Moreti. Slino i kod Kanta: ovek treba da se "odrekne svoje brutalne slobode i da mir i sigurnost trai u zakonitom ustrojstvu" zajednice (Kant, "Idee", 153).
535
log sa Kantom svakako ne iscrpljuje u ovoj paraleli, i iako ne bi trebalo tragati za svesnom namerom u njoj, roman koji je nastao nesumnjivo pokuava da pomiri pojedinca i drutvo. U tom smislu ak i onom prividnom "povlaenju u sferu privatnog" (Fink 92) treba prii krajnje oprezno: ono se nikako ne sme tumaiti kao apolitinost, naprotiv individua e postati "polazite kasnijeg obnavljanja drutva" jer u njoj "donekle moe da se odri ono to je u celini izgubljeno" (ibid., 93). Zbog toga i individualno obrazovanje vai samo kao prvi stepen cilj je, pak, da se pojedinac preko smislenog, svrsishodnog delanja ukljui u "dostojnu zajednicu", u kojoj upravo i treba traiti politinost Godina lutanja, u onom elementarnom, najstarijem znaenju rei politika. Pojedinac, rei e Lenardo, "ne moe da dospe do potpune jasnoe" (W 390), on "nije sam sebi dovoljan, drutvo je uvek najvia potreba valjanog oveka" (W 391).34 injenica da se roman o obrazovanju pojedinca transformisao u "Reiseroman", roman o putovanju, ili ak "Kulturroman" (Wundt 353) mogla bi se, bar sa stanovita onih tumaa koji su u Vilhelmovom obrazovanju videli (samo)sputavanje, shvatiti kao korak unatrag. Ako je itaocu bio potreban "robustan oseaj za humor da bi kraj Godina uenja shvatio kao srean" (Seitz 136), sada e, osim strpljenja i domiljatosti, morati da angauje i jedan vrlo specifian rezignativni optimizam kako bi pri-
hvatio neto to se ni u vreme u kom Gete pie nije moglo podrazumevati, a to danas mora da zazvui upravo naivno: naime, da (anonimna) zajednica, pa bila ona i "dostojna", zasluuje samoograniavanje. Iskustvo podudarnosti izmeu sveta i pojedinca, njihova komplementarnost ili makar vera u jedinstvo sa svetom ak i iz pozicije inferiornosti, koje su i omoguile klasini obrazovni roman, u romanima XX veka ustupa mesto jezivoj paralelnosti, a nju samo povremeno naruava silovit upad sveta u pojedinev ivot, koji se onda slama pod takvim naletom. ak se i rezignacija ini kao poeljno stanje u odnosu na ovakvu izloenost okrutnim prilikama. Savremeni italac pre bi mogao samo eznutljivo da se sloi sa Hansom Blumenbergom: u nekom boljem svetu lake bi bilo biti bolji; no, time zaarani krug nemoi u nepovoljnim prilikama i prilika koje se ne popravljaju usled nemoi ostaje netaknut. to se, opet, Vilhelma tie, njemu ve i oinstvo (a u tehnikom smislu i ulazak u Drutvo lutajuih, sa naredbom da se ni na jednom mestu ne zadrava due od tri dana) donosi samoograniavanje i odricanje od usredsreenosti na samog sebe: Vilhelm i "stie sve vrline gra anina" samo zato to eli da "od sada sve to napravi traje nekoliko narataja" (L 502). Me utim, Godine lutanja nee prikazati konvencionalnu smenu generacija: odnos izme u oca i sina jo od Godina uenja nije odnos suverenog i sveznajueg roditelja prema bespomonom de-
34. Bilo bi korisno da se detaljnije istrae podudarnost izme u Lenardovog Weltanschauunga i Hegelove Fenomenologije: "Rad individuuma za svoje potrebe predstavlja isto tako zadovoljenje potreba ostalih pojedinaca kao i zadovoljenje njegovih vlastitih potreba, i zadovoljenje svojih potreba individuum postie jedino radom ostalih pojedinaca celina kao celina postaje njegova tvorervina, za koju se on rtvuje, i upravo na taj nain ona njega opet odrava" (210).
tetu, otac ui od sina, to je, opet, svojevrsno obrtanje platonovske ideje da je "najdublji i najistinitiji odnos to moe postojati me u ljudskim biima pedagoki" (Triling 112), a smenu generacija vrlo brzo relativizuje i sam Vilhelm kada Feliksa naziva bratom ("do i, sine! do i, brate, hajde da u bezazlenoj igri kroimo u svet najbolje to moemo", L 569) i zaista, u Godinama lutanja Feliks i Vilhelm bezmalo postaju konkurenti, jer Herzilija dugo ne uspeva da se prikloni jednom od njih. "Sub specie aeternitatis sled generacija pretvara se u ravnopravno paralelno postojanje sve dece prirode: Vilhelm i Feliks postaju braa" (Schlaffer 167). Ako je nastanak obrazovnog romana iz duha autobiografije mogao da se odigra samo pod specifinim okolnostima, ako je za taj "prelazak od ispovesti do objektivnog posmatranja, od pitanja o smislu do prelepe datosti sveta nuno u svetu drugih ljudi osetiti sebe kao kod kue" (Bahtin, Autor i junak, 121), nuna "tesna, organska vrednosna prikljuenost svetu drugih" (ibid., 167), kod obrazovnih romana koji nastaju posle vrhunca postignutog na samom poetku istorije ovog anra Godinama uenja ovakva spona ne moe da se ostvari, saglasnost izme u junaka i njegovog (istorijskog) okuenja, paralelnost njihovog razvoja, preduslov koji Bahtin navodi za obrazovni roman, prestaje da se podrazumeva. Iako bi elementarna obazrivost nalagala da se razvoj obrazovnog romana ne tumai kao njegovo opadanje, nego da se pre trae modifikacije njegove matrice (R. Muzil ak spominje "obrazovni roman ideje"), ini mi se da tvrdnja kako je on prosto postao nemogu ipak nije previe smela bar se takva tendencija moe posmatrati ve u pomeranju od Godina uenja do Godina lutanja, a nemaki romani koji nastaju u poznom XIX i poetkom XX veka samo e potvrditi taj trend: naruena ravnotea izme u pojedinca i sveta zavrie se u potpunom prekidu komunikacije izme u njih. "Pravi" obrazovni roman u dvadesetom veku moe ili da se ignorie ili da se parodira. "Sueljavanje sa stvarnou iskustva", odluka kojom Stiven Dedalus zakljuuje svoj dnevnik, dovee kod Maltea Lauridsa Brigea do rezigniranog uvida "da uopte nije vredelo odrastati". Ova reenica ostaje kao porazan sud o mogunosti uklapanja u neku ma kako shvaenu nadre enu celinu i kao koda na itavom razvoju obrazovnog romana. BIBLIOGRAFIJA Primarna literatura:
Geteova dela citirana prema tzv. hamburkom izdanju (HA), Johann Wolfgang von Goethe, Werke. Hamburger Ausgabe in 14 Bnden, Deutscher Taschenbuch Verlag, Mnchen 1998. Xenien, u: HA I, 208-234. Wilhelm Meisters Lehrjahre, u: HA VII, 9-610. u tekstu citirano kao: L, broj stranice, broj reda Wilhelm Meisters Wanderjahre, u: HA VIII, 7-516. u tekstu citirano kao: W, broj stranice, broj reda Dichtung und Wahrheit, u: HA, IX, 7-598 i HA X, 7-187. "Fr junge Dichter. Wohlgemeinte Erwiderung", u: HA XII, 358-359. Italienische Reise, u: HA XI, 9-349.
536
"Bedeutende Frdernis durch ein einziges geistreiches Wort", u: HA XIII, 37-41. Camapagne in Frankreich, u: HA X, 188-363. Tag- und Jahreshefte, HA X,429-528. Thomas Mann, "Die Kunst des Romans", u: Schriften und Reden zur Literatur, Kunst und Philosophie, Bd. 2, 350-360, Fischer Verlag, Frankfurt/Main 1968. R. M. Rilke, Die Aufzeichnungen des Malte Laurids Brigge, Insel Verlag, Frankfurt/Main 1982. Malte. Citirano prema prevodu B. ivojinovia, Nolit, Beograd 1996.
Sekundarna literatura:
ASSMANN, Aleida, Arbeit am nationalen Gedchtnis. Eine kurze Geschichte der deutschen Bildungsidee, Campus Verlag, Frankfurt/New York 1993. BAHTIN, Mihail, O romanu, prev. A. Badnjarevi, Nolit, Beograd 1989. -----, "Postavljanje problema romana o vaspitanju", u: Krovovi, 31/32 (1984), str. 25-27. -----, Autor i junak u estetskoj aktivnosti, prev. A. Badnjarevi, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad 1991. BERGER, Albert, sthetik und Bildungsroman. Goethes Wilhelm Meisters Lehrjahre, Wilhelm Braumller Universitts-Verlagsbuchhandlung, Wien 1977. BLUMENBERG, Hans, "Skularisierung Kritik einer Kategorie des geschichtlichen Unrechts", u: Hans Blumenberg, Skularisierung und Selbstbehauptung, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main 1974, str. 9-140. BROCH, Hermann, "James Joyce und die Gegenwart. Rede zu Joyces 50. Geburtstag", u: H. Broch, Schriften zur Literatur 1: Kritik, Bd. 9/1, hrsg. von P. M. Ltzeler, Frankfurt/Main 1975, str. 63-94. FINK, Gonthier-Louis, "Die Auseinandersetzung mit der Tradition in Wilhelm Meisters Wanderjahren", u: Recherches Germaniques 5, 1975, str. 89-142. HOFFMANN, Werner, Grundlagen der modernen Kunst. Eine Einfhrung in ihre symbolischen Formen, Alfred Krner Verlag, Stuttgart 1966. JACOBS, Jrgen, Wilhelm Meister und seine Brder. Untersuchungen zum deutschen Bildungsroman, Wilhelm Fink Verlag, Mnchen 1972. JACOBS, Jrgen/KRAUSE, Markus, Der deutsche Bildungsroman. Gattungsgeschichte vom 18. bis zum 20. Jahrhundert, Verlag C. H. Beck, Mnchen 1989. KANT, Immanuel, "Idee zu einer allgemeinen Geschichte in weltbrgerlicher Absicht", u: Immanuel Kant, Werke in sechs Bnden, Band 6, Knemann Verlag, Kln 1995, str. 143-161. Idee -----, "Beantwortung der Frage: Was ist Aufklrung", u: ibid., str. 162-170. Aufklrung KOOPMANN, Helmut, "Wilhelm Meisters Lehrjahre", u: James McLeod (Hrsg.), Goethes Erzhlwerk, Stuttgart, Reclam 1985, str. 168-191. KPKE, Wulf, "Wilhelm Meisters Theatralische Sendung", u: James McLeod (Hrsg.), Goethes Erzhlwerk, Reclam, Stuttgart 1985, str. 73-102. LMMERT, Eberhard, "Goethes empirischer Beitrag zur Romantheorie", u: James McLeod (Hrsg.), Goethes Erzhlwerk, Reclam, Stuttgart 1985, str. 9-36. LESSING, G. E., "Aus den Briefen, die neueste Luteratur betreffend", u: Lessings Werke, Bd. 8, G. J. Gschen'sche Verlagshandlung, Stuttgart 1869, S. 149-284. LUHMANN, Niklas, "Suche der Identitt und Identitt der Suche ber teleologische und selbstreferentielle Prozesse", u: Identitt, hrsg. von Odo Marquard und Karlheinz Stierle, Wilhelm Fink Verlag, Mnchen, 1979, str. 593-594.
537
LUKCS,Georg, Die Theorie des Romans, Hermann Luchterhand Verlag, Neuwied und Berlin 1963. MARTINI, Fritz, Der Bildungsroman. Zur Geschichte des Wortes in der Theorie, u: Rolf Selbmann (Hrsg.), Zur Geschichte des Bildungsromans, str. 239-264. MAY, Kurt, "Wilhelm Meisters Lehrjahre, ein Bildungsroman?", u: DVj 31, 1957, str. 1-37. MAYER, Gerhart, "Wilhelm Meisters Lehrjahre. Gestalt und Werkstruktur", u: GJb 92 (1975), S. 140-164. MAYER, Mathias, Selbstbewute Illusion. Selbstreflexion und Legitimation der Dichtung im Wilhelm Meister, Carl Winter Universittsverlag, Heidelberg, 1989. MILES, David H., "The Picaro's Journey to the Confessional: The Changing Image of the Hero in the German Bildungsroman", u: PMLA 89 (1974), str. 980-992. MORETTI, Franco, "The Bildungsroman as Symbolic Form. The Comfort of Civilization", u: Franco Moretti, The Way of the World. The Bildungsroman in European Culture, Verso, London 1987. MLLER, Klaus-Detlef, Autobiographie und Roman. Studien zur literarischen Autobiographie der Goethezeit, Max Niemeyer Verlag, Tbingen 1976. Autobiographie. -----, "Lenardos Tagebuch. Zum Romanbegriff in Goethes Wilhelm Meisters Wanderjahre", u: DVj 53 (1979), S. 275-299. Romanbegriff. NBEL, Birgit, Autobiographische Kommunikationsmedien um 1800. Studien zu Rousseau, Wieland, Herder und Moritz, Max Niemeyer Verlag, Tbingen 1994. PASCAL, Roy, Design and truth in autobiography, Routledge & Kegan Paul, London 1960. REED, Terence James, "Revolution und Rcknahme: 'Wilhelm Meisters Lehrjahre' im Kontext der Franzsischen Revolution", str. 27-43. RDER, Gerda, Glck und glckliches Ende im deutschen Bildungsroman. Eine Studie zu Goethes "Wilhelm Meister", Max Hueber Verlag, Mnchen 1968. SCHLAFFER, Hannelore, Wilhelm Meister. Das Ende der Kunst und die Wiederkehr des Mythos, J. B. Metzlersche Verlagsbuchhandlung, Stuttgart 1989. SCHLECHTA, Karl, Goethes Wilhelm Meister, Vittorio Klostermann, Frankfurt/Main, 1953. SEITZ, Erwin, "Die Vernuft des Menschen und die Verfhrung durch das Leben. Eine Studie zu den 'Lehrjahren'", u: Goethe-Jahrbuch 113 (1996), S. 121-137. SORG, Klaus-Dieter, Gebrochene Teleologie. Studien zum Bildungsroman von Goethe bis Thomas Mann, Carl Winter Universittsverlag, Heidelberg 1983. TRILING, Lajonel, Iskrenost i autentinost, prev. Branko Vuievi, Nolit, Beograd, 1990. TRUNZ, Erich, Nachwort und Kommentare zu Goethes Wilhelm Meisters Lehrjahre, u: Goethes Werke, Hamburger Ausgabe in 14 Bnden, hrsg. von Erich Trunz, Bd. VII, str. 689-815. -----, Nachwort und Anmerkungen zu Goethes Wilhelm Meisters Wanderjahre oder Die Entsagenden, u: u: Goethes Werke, Hamburger Ausgabe in 14 Bnden, hrsg. von Erich Trunz, Bd. VIII, str. 527-687. VOL, Riard, "Ko je pripoveda?", u: R.E.., br. 56/2, str. 191-203; prev. or e Tomi. VOSSKAMP, "Der Bildungsroman als literarisch-soziale Institution. Begriffs- und funktionsgeschichtliche berlegungen zum deutschen Bildungsroman am Ende des 18. und Beginn des 19. Jahrhunderts", u: Zur Terminologie der Literaturwissenschaft. Akten des IX. Germanistischen Symposions der Deutschen Forschungsgemeinschaft, Wrzburg 1986, hrsg. von Christian Wagenknecht, J. B. Metzlersche Verlagsbuchhandlung, Stuttgart 1988, 337-352. WUNDT, Max, Goethes Wilhelm Meister und die Entstehung des modernen Lebensideals, Walter de Gruyter & Co., Berlin/Leipzig 1932. MEGA, Viktor, Povijesna poetika romana, Grafiki zavod Hrvatske, Zagreb 1987.
538

T. Vilhem Majster - Gete

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

T. Vilhem Majster - Gete

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

U

VILHELM MAJSTER, BEZAZLENO POSVOJE IVOTA

Re no. 60/5 decembar 2000.

You might also like