You are on page 1of 111

1.

AFRODITA
Legenda Grčka boginja lepote i čulne ljubavi. Rođena je iz morske pene koja se stvorila kad je Kron bacio u more Uranove genitalije. Odmah po rođenju stigla je do Kitere, a zatim do Kipra, gde je izašla na ostrvo. Tu su Afroditu obukle i okitile Temidine kćerke hore, a zatim su je odvele među besmrtnike, na Olimp. Njen dolazak obradovao je sve bogove i svaki od njih je poželeo da se njome oženi. Afrodita se udala za hromog i ružnog Hefesta, ali mu nije dugo ostala verna. Zaljubila se u Areja, kome je rodila sinove Dejmosa i Fobosa, i kćer Harmoniju. Kao njihova deca pominju se i Eros i Anteros. Helije, koji sve vidi, obavestio je Hefesta da ga supruga vara sa Arejem. Hefest je iskovao nevidljivu mrežu i prebacio preko kreveta svoje supruge, a kad je u nju ulovio ljubavnike, pozvao je sve olimpijske bogove da se uvere u Afroditino neverstvo. Tek kad je Posejdon posredovao, pristao je da oslobodi ljubavnike. Postiđena Afrodita odmah je otišla na Kipar, a Arej u Trakiju. Afrodita je volela i druge bogove. Ona je Hermesu rodila Hermafrodita, a Dionisu Prijapa. Volela je i smrtnike, posebno Adonisa, Anhisa, Faetonta i Buta. One koji su joj se zamerili, okrutno je kažnjavala. Svojoj suparnici boginji Eoji, usadila je trajnu čežnju za smrtnicima. Celom potomstvu boga Sunca Helija svetila se zato što je otkrio Hefestu njenu vezu sa Arejem. Lemljanke, koje je nisu poštovale, okužila je nepodnošljivim zadahom, tako da su ih muževi napustili. Svoje miljenike i one koji su je zadužili, Afrodita je uvek štitila i pomagala. To najbolje pokazuje njen odnos prema Parisu. Na Pelejevoj i Tetidinoj svadbi, boginja Erida, koja nije bila pozvana, bacila je među okupljene boginje jabuku na kojoj je pisalo: “Najlepšoj”. Svi su se pitali kome treba da pripadne ova jabuka: Heri, Ateni ili Afroditi. Zevs je naredio Hermesu da ove tri boginje odvede na brdo Idu, kako bi trojanski princ Paris presudio koja je od njih najlepša. Hera je Parisu obećala vlast, Atena ratnu slavu i mudrost, a Afrodita najlepšu ženu, Menelajevu suprugu Helenu. Paris je jabuku dao Afroditi. Ta njegova odluka prouzrokovala je Trojanski rat. Da bi zaštitila Parisa, Afrodita se tokom celog rata borila na strani Trojanaca i u svim sukobima brinula o svom miljeniku. Pri Parisovom dvoboju s Menelajem, ona je trojanskog princa obavila maglom i odvela s bojnog polja u Heleninu ložnicu. Dok je štitila svog sina Eneju, zadobila je rane. Tek tada je, po Zevsopvoj naredbi, napustila bojno polje. Posle poraza Trojanaca, Afrodita je uspela da sačuva trojansku kraljevsku lozu. Omogućila je Anhisu, Eneji i Askaniju da izmaknu iz ognja Troje i nađu novu otadžbinu. Tako je Afrodita postala i zaštitnica Rima. Kult Afrodite Afroditin lik nastao je verovatno već u Mikensko doba, i to po uzoru na semitske boginje neba (Astarta, Astaret, Kibela). Na prvobitne Afroditine odlike ukazuju njene najstarije kultne statue, koje je prikazuju naoružanu ili s velom na glavi i okovima na nogama. Njenim najstarijim svetilištem smatran je hram u Askalonu, u Siriji. Izrazito orijentalne elemente, hramovsku prostituciju, sadrži njen kult u Pafu, u Lokrima, na planini Eriks i u Korintu. Pošto se njen kult širio morskim putevima, ona je poštovana kao boginja koja obećava dobar put morem. Njena najstarija kultna statua u Beotiji napravljena je, prema predanju, od drveta sa lađe kojom je Kadmo doplovio iz Fenikije u Grčku. Zato je ona i zaštitnica lađara. Već u Tezejevo vreme, uz Afroditu boginju ljubavi (Uranija), poštuje se i Afrodita koja pripada celom narodu (Pandemos). Kasnije je Afrodita Pandemos postala simbol čulne ljubavi, odnosno suprotstavljena je Afroditi Uraniji kao boginji nebeske ljubavi. Od 8.v.pne Afrodita gubi većinu svojih funkcija i postaje isključivo boginja lepote i ljubavi. Hera od nje pozajmljuje čarobni pojas da bi zadobila Zevsovu ljubav, što pokazuje da je Afrodita i boginja ljubavne čežnje i ljubavnog nagovaranja. U Atini je slavljena Afrodita u baštama, ali ne kao boginja vegetacije, već kao boginja lepote, pod čijim se nogama rascvetava cveće. Atributi Afroditi su posvećeni ruže, mirta, jabuka, mak. Od životinja posvećeni su joj golubovi, zec, labud, vrapci. Ove životinje su joj i žrtvovane.

1

Ikonografija Najstarijim predstavama Afrodite smatraju se aplikacije od zlatnog lima, nađene u kraljevskom krugu grobova u Mikeni (16.v.pne), na kojima je predstavljena naga, s pticama oko glave. Iz poznog 8. veka poznate su statue nage Afrodite, s dijademom na glavi (Dipilon, Beotija, Kamares). U Sparti je predstavljena u vidu paladiona, sa oružjem, a pominje se i statua Afrodite Morfo, čije su noge bile okovane lancima. Od 7. veka gube se predstave nage Afrodite, odnosno ona se prikazuje obučena, s nekim od svojih karakterističnih atributa (cvet, golub, zec). Od sredine 5.v.pne Afrodita se često prikazuje u skulpturi: 1. Fidija je za Olimpiju izradio hriselefantinsku statuu Afrodite Uranije 2. Alkamen, Fidijin učenik, izradio je statuu Afrodite u baštama 3. Praksitel se proslavio većim brojem statua nage Afrodite, posebno onom koju je radio za Knid Pored replika 5. i 4.v.pne, u Helenističkoj umetnosti se pojavljuju i nove predstave: - Afrodita u školjci - Afrodita koja skida sandalu - Afrodita koja čuči - Afrodita Anadiomena, čuvena je Apelova slika, rađena za njeno svetilište na Kosu Na novcu se ponekad pojavljuje sa morskim konjićem ili delfinom (usled načina na koji je došla na svet). Takođe se predstavlja naga, polunaga ili obučena i krunisana, često u kombinaciji sa Erosom koji joj služi. Ponekad drži jabuku u ruci. Kult Afrodite kod nas Kult grčke Afrodite bio je raširen i u onim mestima gde je potvrđen kult rimske Venere, pa bi se moglo reći da je njihov kult, kao i svetilišta, u nekim slučajevima bio združen. Kult Afrodite bio je ograničen samo na Dalmaciju. Afrodita je bila boginja mora i kao takva imala je epitete Ευπλοια, Γαληναια, Πελαγια, Ποντια... Spomenici kod nas Spomenici Afroditi nađeni su u Saloni, Prozoru kod Otočca, Starom Gradu na Hvaru, Mogorjelu kod Čapljine, Zemunu, Surduku. U Starom Gradu na Hvaru otkrivena su dva spomenika, koja potiču iz predrimskog doba: 1. Baza boginjinog kipića sa natpisom 2. Ploča sa zavetnim natpisom namenjenim Afroditi. To su votivni natpisi Kleunike, Hermagorove kćeri i Gorgilo, Demarhove kćeri, u kojima se kaže da one posvećuju Afroditi desetak. U Bosni su pronađene dve metalne figurice posvećena Afroditi: 1. U Mogorjelu kod Čapljine – Prikazuje boginju nagu, s levom nogom savijenom u kolenu. Ruke je uzdigla u visinu ramena i njima povlači kosu. Rad je kvalitetan, verovatno uvozni. 2. Nepoznato mesto nalaza – Olovna pločica sa likom boginje. Na postolju se nalazi pločica sa trougaonim završetkom, a ispod toga je sa dve linije označen kvadrat u kojem je smešten lik boginje. Ona je prikazana u dugoj haljini, a u desnoj ruci, koju je digla u stranu u visini ramena, drži neki duguljast tanak predmet. Dedikanti ovih spomenika su bili Grci ili helenizirani Orijentalci, čije je prisustvo dokazano na ovim prostorima. Oni su mogli biti raznih zanimanja: - vojnici – u Mogorjelu je jedno vreme bio smešten vojni logor, a Afroditu su kao boginju ljubavi i slatkog života poštovali vojnici - grčki trgovci – u neposrednoj blizini Mogorjela nalazila se Narona, sa poznatim tržistem koje su posećivali trgovci iz raznih zemalja - pomorci – oni su poštovali Afroditu kao božanstvo mirnih mora Potvrde Afroditinog kulta u neku ruku vežu se za kult Venere, koja je u Hercegovini bila veoma poštovana. Hramovi ove boginje podizani su često na morskoj obali.Na Korčuli je nađen latinski natpis u kome se kaže da je Signija Urza, žena Signija Sintrofa, podigla hram i postavila statuu Veneri Pelagiji (Veneri Pelagiae), kad je Lucije Kornificije Sekund bio sveštenik. Hram je osvećen 1. maja 193.g.pne. Epitet Pelagia je grički i nemaju ga rimska božanstva. Zbog toga će ovo biti ustvari hram grčke Afrodite Pelagije.

2

2. ASKLEPIJE
Legenda Grčki bog lekarske veštine, sin Apolona i Koronide. Koronidu je voleo Apolon, ali je ona, kad je već nosila pod grudima njegovo dete, zavolela Elatovog sina Ishija, za koga se i udala. U toku svadbenog pira jedan gavran je odleteo do Apolona u Delfe i saopštio mu vest. Bog je prokleo tog vesnika nesreće, i njegovo do tada belo perje postalo je crno. Smrtnici koji su se usudili da uvrede boga ubrzo su kažnjeni: Apolon je ubio svog suparnika, dok je Artemida ustrelila nevernicu. Kad je plamen lomače već zahvatio Koronidino telo, Apolon je iz njene utrobe iščupao svog sina i odneo ga kentauru Hironu na Pelion. Prema kasnijem, epidaurskom predanju, Koronida je u području planine Mirtion, u blizini Epidaura, u potaji rodila sina. Ona je odmah napustila mališana, ali se pored njega ubrzo pojavila koza da ga doji i pas da ga čuva. Njihov vlasnik, pastir Arestanaj, našao je dete, ali se, uplašen čudnim sjajem koji se oko njega širio, odmah udaljio. Tako je dečak ostao u divljini, sve do dana kad je krenuo u svet da ljudima pokaže lekarsku veštinu. Asklepija je veštini lečenja podučavao kentaur Hiron. Božanski dečak ubrzo je mogao i mrtve da vraća u život. On je to činio ili pomoću Meduzine krvi, ili pomoću travke koju mu je otkrila jedna zmija. Atena je Asklepiju dala dve vrste Meduzine krvi: krv iz njene leve vene uništavala je svaki život, a iz desne oživljavala mrtve. Asklepije je podigao iz mrtvih Kapaneja, Likurga, Minojevog sina Glauka, Tindareja i Hipolita. Iz straha da će Carstvo mrtvih opusteti, Had, gospodar Podzemlja, požalio se Zevsu na Asklepija. Kako se ne bi remetio red u prirodi, a i zbog pritužbi Hada, Zevs je Asklepija ubio munjom. Apolon je poubijao kiklope, tvorce munje, da bi se osvetio Zevsu za sinovljevu smrt. Kasnije je Zevs oživeo Asklepija i uveo ga na Olimp, a njegov lik sa zmijom isceliteljkom preneo je među zvezde. Priča se da je Asklepije učestvovao u lovu na Kalidonskog vepra i u pohodu Argonauta. Bio je oženjen Epinom, koja mu je rodila više kćeri, a najpoznatija je Higija. Sinovi su mu Podarilije i Mahaon. Kult Asklepija Po svom poreklu Asklepije je čisto grčko božanstvo, poštovano kao zaštitnik zdravlja, odnosno bog iscelitelj. Asklepije je tek od 5.v.pne poštovan kao božanstvo, i to najpre u tesalskoj Triki. Odatle se njegov kult proširio po celoj Grčkoj i svim egejskim ostrvima. Vremenom potiskuje lokalne heroje lekare, pa i Apolona, koji je pod uticajem Delfa, proglašen njegovim ocem. Sedište Asklepijevog kulta nalazilo se u Epidauru. Za to mesto, kao maticu, bila su vezana i ostala Asklepijeva svetilišta, čije je osnivanje praćeno procesijom u kojoj je nošena zmija kao inkarnacija boga. Epidaur je svoj najveći procvat doživeo u 4.v.pne, u vreme kad je narod, zbog opšte krize u celom grčkom svetu, tražio božanstvo koje bi mu pomoglo i s njim saosećalo. Bolesnici su u Asklepijevom hramu provodili noći, sve dok im bog u snu ne bi doneo izlečenje, ili im otkrio pravi lek za njihovu bolest (inkubacija). Sačuvane su mnoge votivne tablice kao spomen na čudotvorna izlečenja, a na njima se prikazuje organ koji je ozdravio. Čak i predstavnici naučne medicine, naprimer Hipokrat i njegovi učenici, smatrali su sebe Asklepijevim potomcima i sledbenicima. Ta činjenica pokazuje da su prilikom inkubacije korišćeni i određeni lekovi. Asklepije u Rimu Preuzeli i Rimljani od Grka, kada su mu 289.g.pne sagradili hram na Tiberskom ostrvu. Odatle se u doba Carstva počeo širiti i prenositi u druge provincije, gde se danas nalaze mnogi njegovi spomenici predstavljeni natpisima, žrtvenicima, reljefima, statuama i sl. Naravno njega su najviše poštovali bolesnici i svi oni ugroženog zdravlja, pa se iz tih razloga njegov kult raširio i u provinciju. Asklepije je skoro jedino božanstvo koje su i sami Rimljani preuzeli od Grka, ne menjajući mu ime. On je u svim zemljama rimske države poštovan po grčkom uzoru, tj. kao originalno grčko božanstvo, mada je do uvođenja i širenja njegovog kulta u svim rimskim rpovincijama (prvenstveno zapadnim) došlo posredstvom Rimljana. Izgleda da je u nekim krajevima kao bog iscelitelj većinom poštovan Apolon, koji je u ovom slučaju imao ista svojstva i funkcije kao i Asklepije. Atributi Zmija obavijena oko štapa (zmija je simbol obnove i obazrivosti; žrtvovane su mu usled verovanja da imaju moć čuvanja dobra i otkrivanja lekovitih biljaka), petao (poznate su žrtve petla Asklepiju), pas, koza, šišarka, lovorov venac i fijala.

3

Ikonografija U likovnoj umetnosti Asklepije je prikazan u liku zrelog, bradatog muškarca, oslonjenog na palicu sa zmijama. Ponekad je pored njega Telesfor, personifikacija ozdravljenja. Helenist.-rim. umetnost oslanja se na tradicionalne uzore. Lik Asklepija se približava liku Zevsa, naročito po kosi. Asklepija su radili: 1. Kalamis je izradio hriselefantinsku statuu Asklepija za Sikion. 2. Alkamen je, izmedju 420. i 418. g.pne., izvajao Aslepijevu kultnu statuu za Matineju. 3. Trasimed, skulptor, je za hram u Epidauru prikazao Asklepija na prestolu sa štapom i zmijama u rukama, a kraj njegovih nogu postavio je psa (početak 4.v.pne). 4. Skopas je za Tegeju i Gortij izradio kultne statue Asklepija i Higieje. Kult Asklepija kod nas Poštovanje njegovog kulta ne može se vezati za neko određeno područje ili mesto, kao ni za sloj ili nacionalnost, te je ono moglo biti zajedničko kako civilima tako i vojnim licima, kako domorocima tako i Rimljanima ili Grcima. Ne zna se da li je ispravno predpostaviti da je poštovanje i odvijanje kulta boga Asklepija bilo više vezano za Grke ili helenizirane orijentalce, a da su građani ostalih nacionalnosti njegova svojstva poštovali kroz kult Apolona. U Sirmijumu su za vreme Dioklecijana pogubljena 4 kamenoresca, jer su odbili da rade na statui ovog božanstva. Spomenici kod nas Pored epigrafskih ili reljefnih spomenika, poznati su i spomenici druge prirode sa njegovim likom. To su, pre svega, predmeti tehničkog ili dekorativnog karaktera. U Medijani je, u okviru vile, nađeno u sekundarnom položaju 16 skulptura od mermera i porfira, koje prikazuju Asklepija, Higiju, Merkura, Dionisa i dr. božanstva. Verovatno potiču iz paganskog hrama posvećenog Asklepiju. Na grčkim natpisima kod nas Asklepije se spominje samo jednom i to je natpis iz Trojekrsta kod Prilepa. Na njemu se bog naziva Ieter i kaže se da je “branilac kuće od bolesti”. Više natpisa predstavljeni su Disokuri. Dva primera Asklepijevog kulta potiču iz Bosne: 1. mala bronzana statueta, nađena u ruševinama rimske građevine u Bišču kod Mostara; božanstvo je prikazano uobičajeno, sa štapom oko koga se svila zmija 2. spomenik koji pripada njegovoj kultnoj zajednici sa Higijom (vidi dole) U Dalmacija ima nešto više spomenika: 1. iz Zadra je poznata jedna golobrada glava sa maslinovim vencem koja prikazuje ovo božanstvo 2. iz Salone je poznata jedna njegova statueta, kao i nekoliko njemu posvećenih natpisa Postoje još natpisi iz Pule, Buzeta i Ptuja, Ljubljane, Metkovića, Zemuna, Peći, Prizrena itd. Svetilišta kod nas Po nekim tragovima izgleda da je bog Asklepije u našoj zemlji imao nekoliko svojih svetilišta. Takvi tragovi i ostaci su utvrđeni u Metkovićima i Epidauru. Eskulap Rimski bog zdravlja i sreće, predstavljen na reljefima zajedno sa Higijom, a jednom se pored njih javlja i Telesfor. Eskulap se češće sreće na latinskim natpisima naše zemlje i to u raznim krajevima (Dalmacija, Srbija). Na tim natpisima on ima često epitet Augustus, ali nikad nije naznačen uzrok dedikacije. Interesantno je da je jedan dedikant lekar. Interesantna je dedikacija Tiberija Sura Eskulapu, Herkulu, Geniju Dolihena, boga dedikantove otadžbine, Geniju Kohorte i možda Solu. Natpis je na tom mestu oštećen pa nije sačuvana cela reč. Medaur Ilirski, domaći bog rata, zaštitnik Risna, predstavljan kao konjanik sa kopljem u ruci. Asklepija su dovodili u vezu sa domaćim bogom Medaurom, kome su pokušavali dati iste prerogative. To bi značilo da su Iliri imali jedno božanstvo koje je odgovaralo grčkom Asklepiju. O njemu nam govore dva natpisa iz logora Lambezisa u severnoj Africi. Oni pokazuju da je Medaur bio poštovan kao domaće božanstvo, kao bog lekar. Smatra se da je on ilirsko božanstvo, za koje je svojevremeno Tomašek tvrdio da je ustvari ilirski Asklepije. Do toga tumačenja on je došao lingvističkom analizom njegovog imena, kao i činjenicom što su se spomenici boga Medaura našli u hramu posvećenom bogu Asklepiju. Međutim ovo mišljenje je odbačeno kao neosnovano.

4

Asklepije – Higija Uz Asklepija se u kultnoj zajednici javlja i Higija. Higija se na spomenicima naše zemlje javlja samo pored Eskulapa. Spomenici ove kultne zajednice, ili spomenici njihovog samostalnog kulta, se mnogo češće nalaze u istočnom delu naše zemlje, što je verovatno stvar uticaja susedne Grčke, pa su čak natpisi na nekim ispisani na grčkom, kao što je slučaj sa onim iz Prilepa. Ona je grčko božanstvo, personifikacija fizičkog i duševnog zdravlja, koja je tokom 6.v.pne uzdignuta na stepen božanstva. Prvo je poštovana kao samostalno božanstvo, ali je u vreme širenja Asklepijevog kulta svrstana među njegovu decu (Asklepijadi). Vremenom je potisla sve Asklepijade i ostala jedina Askelpijeva kćer. U Grčkoj je poštovana na više mesta: u Atini, Titani kod Sikiona, Korintu, Megari i Argu. U Atini su lekari dva puta godišnje prinosili žrve Asklepiju i Higiji. Najstarije predstave Higije u likovnoj umetnosti su iz 5.v.pne. Na starijim spomenicima prikazana je kao ozbiljna i snažna žena, obučena u dorski hiton, a od 3.v.pne kao nežna devojka kako hrani svoju svetu životinju zmiju. U starijoj fazi poštovanja, držana je odvojeno od Asklepija, i u to vreme je bila čak više poštovana od njega. Vremenom se zbližila s njim i tako je nastala njihova kultna zajednica. Prema tome imala je ista svojstva i funkcije kao Asklepije, te su joj se obraćali bolesni i nemoćni za pomoć i zaštitu. Međutim, ima slučajeva da se posvete podižu Higiji i kao zaštitnici grada, ali se to uglavnom odnosi na velike gradove kao što je sama prestonica ili veći provincijski gradovi. Posvete upućene ovoj kultnoj zajednici dosta su retke na području naše zemlje. Poznato nam je svega nekoliko spomenika, i to su uglavnom reljefi. Iz Skelana kod Srebrenice u Bosni, potiče žrtvenik sa podužim, lepo sačuvanim tekstom. Posveta počinje imenom božanstva, iza toga sledi ime boginje i epitet Augustus sa dodatkom sacrum, te ime zaveštaoca, zanimanje i završna formula. Kao dedikant označen je Gaj Julije Herkulan, verovatno Grk, a pošto je tu posvetu podigao u svojstvu beneficijara legije I Italske, to znači da je bio ugledna ličnost. Pominjanje legije omogućava datovanje: njeji pripadnici bili su u službi kod namesnika provnicije i ovde se javljaju od početka 3.v. Spomenik se stoga može datovati u 3.v. Razlog zbog kog Herkulan podiže spomenik nije naveden, ali je on verovatno tražio spas ili pomoć za svoje zdravlje, ili zdravlje svojih ukućana. Natpis koji potiče iz Ravne. Spominje se pored Eskulapa, pod imenom Salus, što je latinski prevod njenog imena. Salus je boginja napretka rimskog naroda i države. Od 2.v.pne ona se poistovećuje sa Higijom i poštuje kao boginja zdravlja. U vreme Carstva ona se povezuje sa rimskim imperatorima (S. Augusta). Njen atribut je zmija. Iz Zemuna potiče jedan veoma lep natpis i reljef na kojem je prikazan božanski par, između kojih je još prikazan mali Telesfor. Kao božanstva medicine i zdravlja, simbolizuju ih njihovi atributi. Asklepije ima štap sa zmijom, a kod Higije je zmija ovijena oko njene ruke prikazana kako pije iz zdele. Iz Prilepa potiče jedan reljef. Tu je predstavljen božanski par, između njih je ovoga puta prikazan pas, što je dosta redak slučaj. Pitanja 1. Kako se Dionis povezuje sa Asklepijem? Dionis leči u snu, snoviđenjem, a tako leči i Asklepije. To ih povezuje. 2. Stobi? Na različitim delovima lokaliteta pronađeni su dokazi da su građani Stoba obožavali Telesfora zajedno sa njegovim ocem Asklepijem i njegovom sestrom Higijom, od Avgustovog vremena bar do polovine 3.veka. U Peristerijinoj kući, velikom građevinskom kompleksu, pronađen je ugrađen jedan ranorimski nadgrobni reljef, upotrebljen samo kao ukras. Na reljefu su predstavljeni dva muškarca i jedna žena, verovatno članovi jedne porodice, u društvu dečaka-boga Telesfora, htonskog božanstva. U jednom grobu iz Avgustovog vremena nađeno je nekoliko figurina Ttelesfora. 3. Kako je u Stobima iskazano? Novac na kome je hram Asklepija. 4. Koji gradovi kod nas imaju na novcu prikaz Asklepija, njegovog hrama itd? Stobi.

5

Novac Vespazijana (69-79.ne): A: portret. R: Viktorija na postamentu sa dve zmije heraldički oko nje. Viktorija drži venac i nekog ovenčava. Kompozicija podseća na lalarijume, (uvek je flankiran sa dve zmije). Objedinjena su dva elementa- jedan opšti (Viktorija kao trijumf) i jedan lični trijumf (kao lararijum). Trijumf je intimnog karaktera, možda pobeda nad bolešću, a nikako u ratu. Nije poznato da je u to vreme bio bolestan pa da bude pobeda nad bolešću. Još jedan podatak - 71. ne na početku svoje vladavine, je bio u Aleksandriji, i u jutarnjem obilsaku grada je komunicirao sa narodom ispred Serapisovog hrama. Tamo mu iz mase pristupi jedan slep čovek i kaže kako mu je u snu Serapis rekao da će progledati ako mu car pljune u oči. Istovremeno mu pridje i jedan hrom i ponovi istu priču o izlečenju ako mu car dodirne nogu svojom. Vespazijan pokuša i zaista izleči ovu dvojicu. Serapisovo čudo. To je pojačalo priču o carevom božanskom poreklu od Asklepija, Apolona…. Možda su ove dve zmije Asklepije i Higija, a cela scena trijumf cara nad tudjom smrću kao što to bogovi čine. 5. Kada banje počinju da se afirmišu kod nas? U vreme početka eksploatacije rudnika. Čiji je Asklepije sin? 6. Ko je radio Asklepija? 7. Ikonografija? 8. Atributi? 9. Koje je njegovo svetilište u Grčkoj? 10. Šta Asklepije drži u ruci? 11. Higija? 12. Veza Asklepija i Higije? 13. Naziv za Asklepija i Higiju u rimskoj religiji? 14. Kako je Higija ušla u ikonografiju?

15.
16. 17. 18. 19. 20. 21.

Svetilišta kod nas? Medijana? Lambezis u Africi? Odakle pored njega Telefor? Paraćin? Uzor, predstave? Kako je Asklepije obučen?

3. ARTEMIDA
Legenda Grčka boginja divlje prirode i lova, Zevsova i Letina kći, Apolonova sestra bliznakinja. Rođena je pre Apolona, i to šestog dana u mesecu koji joj je i posvećen. Kao njena majka pominje se i Demetra, ili Persefona. Artemida je s Apolonom često boravila kod Hiperborejaca. Volela je da luta planinama, sama ili u društvu nimfa. Od Zevsa je izmolila da joj podari večno devičanstvo, društvo vršnjakinja, luk i strele, kao i jedan grad. Otac joj je obećao ne samo ispunjenje tih želja, već i trideset gradova koji će je poštovati i nositi njeno ime. Artemida je na obali Okeana odabrala za pratilje devetogodišnje nimfe. Zatim je otišla na Lipare, gde su joj kiklopi, u svojoj kovačnici, iskovali srebrni luk i tobolac za strele. U Arkadiji je Pan podario Artemidi lovačke pse. U kočijama, u koje su bili upregnuti jeleni, ona je krenula preko planine Hema. Uz put je svoju prvu baklju od borovine zapalila žiškom jednog drveta koje je pogodio grom i, pošto je oprobala svoje strele, vratila se u Grčku. Sa ostalim bogovima borila se protiv giganata. Njen protivnik je strašni div Gration, koga je ubila uz Heraklovu pomoć. Kada su Aloadi ugrozili Olimp, Artemida ih je ustrelila na Naksu. Artemida je stroga boginja, koja svojim strelama šalje brzu smrt onima koji vređaju bogove ili nju samu. Najstroža je prema onima koji su na bilo koji način ugrozili njenu čednost ili slavu u lovu. Sa svojim bratom Apolonom ona je poubijala Niobinu decu, a bila je uznjega i kad se sukobio s Marsijom i Heraklom. Po naređenju bogova, ustrelila je Arijadnu, Akteona, Koronidu, Lejmona i Oriona.
6

Admeta i Eneja kaznila je kad su zaboravili da joj prinesu žrtve pri venčanju. Nemilosrdno je kažnjavala i svoje pratilje nimfe ako bi prekršile zavet čednosti. Njen gnev nije mimoišao ni njene miljenice Kalistu i Tajgetu, kad su postale Zevsove ljubavnice. Prema onima koji su je poštovali bila je blaga i uvek im je pružala pomoć. Posebno je bila naklonjena Amazonkama i čuvenim lovcima Saronu i Hipolitu. Njen gnev i blagost došli su do izražaja pri žrtvovanju Ifigenije. U trojanskom ratu Artemida se zauzimala za Trojance, zbog čega se sukobila sa Herom, koja ju je tobolcem istukla po ušima. Kult Artemide Artemidin lik je nastao sažimanjem različitih božanstava i demona prirode, prvenstveno minojske boginje gospodarice divljih koza i drveća, i boginje lova, rata i predvodnice plemena, koju su poštovali indoevropski doseljenici. U istorijsko doba Artemida je gospodarica životinja i divlje prirode. Njena čednost simboliše nedirnutu prirodu i ritualnu čistoću, koja je od davnina bila obaveza svih onih koji odlaze u lov. Prvobitna povezanost Artemide sa vegetacijom sačuvana je u velikom broju njenih nadimaka (Karyatis, Lygodesma, Korythalija, Kondyleats i dr). Zbog velikog broja arhaičnih rituala koji karakterišu njen kult, Artemida je povezivana sa nizom varvarskih, stranih božanstava. Ona je poistovećena sa boginjom iz tauridskog Hersona (kojoj su prinošene ljudske žrtve), s boginjama Ma i Bendidom, i sa velikom boginjom iz Efesa u Joniji (statua Efeske Artemide imala je više dojki, a o njenom orgijastičkom kultu starali su se sveštenici i sveštenice). Poštovana je u svim delovima grčkog sveta. Njena svetilišta su podizana uglavnom kraj izvora, na obalama reka i jezera ili u močvarama, tj. na mestima gde buja vegetacija i gde se okuplja divljač. Najpoznatiji Artemidin hram je Artemizion u Efesu. Funkcije Artemide Svako božanstvo može da uzima razne epitete, koji označavaju te njegove razne funkcije. Od minojske boginje preuzela je kult drveta. Artemidine figure vešane su o drveće ili su skrivane u šipražju. Taj običaj objašnjen je legendom da su u Arkadiji, u Kafiji, deca u igri obesila boginju statuu o drvo, ali kad su stanovnici poubijali mališane zbog tog svetogrđa, žene su pooćele da rađaju mrtvu decu. To je bila boginjina osveta zbog ubistva nevine dece i razlog za uvođenje kulta Artemide Apanhomene. Artemida je zaštitnica svega sto je mlado i nejako, pre svega dece, ali i mladunaca divljači. Kao Ejlejtiju, Lihiju ili Ifigeniju, prizivale su je žene da im dođe bez smrtonosnih strela i pomogne pri porođaju. Artemida čuva odojčad, decu i omladinu i, u tom svojstvu, naziva se Kurotrofos (ona koja doji decu). U mikensko doba Artemida je postala zaštitnica i predvodnica kolonista. U istorijsko vreme poštovana je u Olimpiji, Atini i Miletu kao boginja političkih skupova (Bulaia). Uporedo sa širenjem Apolonovog kulta, Artemida gubi svoj materinski karakter i postaje devičanska boginja. Neke od njenih odlika pripisuju se njenim hipostazama (atributi Artemide): Kalisti (pratilja Artemide, bila je u vezi sa Zevsom pa je pretvorena u medvedicu), Tajgeti (jedna od Plejada, pretvorena je u košutu) i hiperborejskim devicama. Artemida je boginja ribara i pomoraca, a pod njenom su zaštitom pristaništa, obale i ostrva. Pod uticajem raznih filozofskih spekulacija i njene sličnosti sa Hekatom, Artemida od 5.v.pne postaje i boginja Meseca, pa se kasnije poistovećuje sa Selenom. Rituali Artemidi se prinose kao žrtve mladunci divljači, prvenci iz stada, prvi plodovi sa polja i ljudske žrtve. Njena funkcija gospodarice životinja izražena je u kultu Artemide Lafrije, kojoj se, na velikoj lomači, žrtvuju divlje i pitome životinje. U kultu ArtemideOrtije u Sparti, možda su najpre žrtvovana deca. Kasnije je taj običaj zamenjen ritualnim šibanjem dečaka, čija je krv trebalo da poprska boginjin žrtvenik. Možda joj je i u Brauronu prinošena ljud. žrtva. U Artemidinim kultovima česte su igre i maskiranja. Igre izvođene u njenu čast na Peloponezu i južnoj Italiji, razuzdanog su karaktera. U kultu Artemide Ortije u Sparti korišćene su maske koje su predstavljale likove starih i ružnih žena. Na praznik Artemide Liaje na Siciliji, uz vesele pesme, iz kojih se verovatno razvila bukolika, grupe ljudi su išle od kuće do kuće, sa vencima i jelenskim rogovima na glavi.

7

Atributi Artemidini atributi od najranijih vremena su luk i strela. Kasnije joj se pridodaju buktinja i Mesečev srp, atribut azijskih boginja sa kojima se on identifikuje. Od životinja posvećene su joj medvedica (u Arkadiji i Atici) i pčela ( u Efesu), a njene najomiljenije životinje su košuta, lav i panter. Prate je psi, a u lokalnim kultovima i mitovima važnu ulogu ima i divlji vepar. Od drveća posvećene su joj palma, mirta, i maslina. Ikonografija Najpre je predstavljena u vidu anikoničnog drvenog ili kamenog idola. Najstarija očuvana statua (Nikandrina Artemida, 7.v.pne) još ima odlike drvene skulpture - ksoanona. Predstavljena je s krilima ili bez njih, okružena zverima i pticama, obučena u peplos i sa puštenom kosom. Od 5.v. je u jonskom hitonu i sa dignutom kosom. Predstave iz mita su retke. Tek su je veliki skulptori 4.v.pne češće predstavljali. U umetnosti helenističkog doba, uglavnom se ponavlja njen lik koji je ostvario Praksitel. Na novcu je predstavljena raznoliko, u lovu sa lukom i strelama, jureći sa lovačkim psima i ubijajući jelene. Kao Artemida Tauropolos, jaše bika i drži veo preko glave. Kao Efeska Artemida predstavljena je anfas, drži jednu ili dve buktinje. Spomenici kod nas Spomenici ovog kulta ograničeni su samo na Dalmaciju i južnu Srbiju. Njen kult u Dalmaciji, izgleda, nije bio mnogo raširen, jer je tu nađen samo jedan njen votivni natpis. U južnoj Srbiji je neobično poštovana. Tu se spominju i njene sveštenice. Na natpisima nazivaju je kraljica, Lohija i Ferska. U Stobima je nađena ploča na kojoj piše da joj je više ljudi podiglo oltar, po njenoj zapovesti. Nikopolida Paramonova kći podigla je 134.g.pne Artemidi aru. Ona je bila sveštenica, verovatno ove boginje. Efeska Artemida spominje se na jednom natpisu iz Živojna. U Bitolju je nađen jedan natpis iz koga se vidi da je Aurelije Julijan nešto darovao Artemidi kraljici - verovatno statuu svoje žene: natpis je nejasno stilizovan, pa nije poznato kakav je bio votivni dar. Artemida kao boginja porođaja bila je poštovana pod imenom Lohija. Dosada je iz natpisa bilo poznato da je njen kult postojao u Halosu u Ftiotiji i u Pergamu. U Stobima je nađen grčki natpis u kome se spominju dve sveštenice ove boginje, Klaudija i Mestrija Priska, pa bi Stobi bilo treće mesto (pored Helosa i Pergama) u kome je konstatovan kult Artemide Lohije. Klaudija je bila sveštenica punih 60 godina, i pored toga je bila i sveštenica u kultu careva. Dosada nisu nigde bile poznate sveštenice ove boginje, te je ovaj natpis utoliko važniji. U tesalskom gradu Feru bila je poštovana Brimo boginja smrti i donjeg sveta, zbog čega su je grčki pisci identifikovali sa Artemidom, Hekatom, Demetrom, Persefonom. Pod imenom Artemide Ferske bila je poštovana i u Atini, Argu, Sikionu gde su, po tradiciji, kult, pa možda i sami boginjini kipovi, prenseni iz Fera. U našoj zemlji ovoj boginji posvećen je jedan votivni natpis nađen na ostrvu Visu. Na novcima grada Fera Artemida je predstavljena kako jaše držeći buktinju. Iz toga je izvedeno da je boginja konjarstva. Ovo mišljenje ne izgleda sigurno, jer su konjanici i neka božanstva koja sa konjarstvom nemaju nikakve veze (npr. Dioskuri). Pre će biti da je to htonska boginja sa raznim funkcijama, kao što su to bile grčke boginje Artemida, Hekata i Demetra, s kojima je ona identifikovana. Htonska božanstva su konjanici ili se voze na kolima, a buktinja je atribut samo htonskih božanstava (Demetre, Persefone i Hekate). Aleksandar Veliki je, prema Arijanu, vratio u Grčku sve statue koje je Kserks za svoga pohoda preneo u Vavilon, Persepolj i Suzu. Među njima bila je i grupa Harmodija i Aristogejtona i statua Artemide Kelkeje. Izgleda da je to bilo ili neko čuveno umetničko delo, ili statua neke poznate boginje, čim Arijan pominje samo nju. Ta boginja spominje se i na dva natpisa, od kojih je jedan iz naše zemlje. To je dedikacija Dijani Kelkeitidi, zabeležena na Hekatinoj statui nađenoj u Dalmaciji. Nije nam poznato kakva je to boginja bila. Petersen misli da bi to mogla biti Artemida Brauronija, ali to nije sigurno.
8

Na jednom natpisu iz Nikopolja u Epiru spominje se i sveštenica boginje u Kelkaju. Kako Artemidini epiteti κελκαια i κελκεις mogu biti izvedeni od imena mesta -Κελκ, možda je ova boginja u Kelkeju identična sa Artemidom Kelkeitidom. Artemidine sveštenice spominju se na natpisima iz Stobi i Puturosa, pa je verovatno da je na tim mestima bilo njenih hramova. Pitanja 1. Gde je njen centar u Italiji? 2. Šta ima na nogama?

3. Ko ju je radio kao mladu devojku, a ko kao stariju osobu, energičniju, koja će kasnije ući u ikonografiju?
4. Koja je njena zamena u kultu? (Hekata) 5. Vezuje se za medvedicu? 6. Kakav je njen odnos za rudarstvo? I zbog toga se povezuje sa Lunom? (Zaštitnica je rudnika srebra, a Apolon zlata) 7. U Medijani je skoro pronađena kapija…- Veza sa Artemidom?

8. Njeni epiteti? (Regina,…)
9. 10. 11. 12.

Sukob Akteon-Artemida, gde je prikazan? (Na hramu u Selinuntu) Kako izgleda efeska Artemida? (Košuta, labris, pčele) Najčešća? (Praksitelova Artemida je uzor za sve Artemide) Veza Artemida - Silvan?

4. APOLON
Legenda Jedno od najvećih grčkih božanstava, sin Zevsa i Lete, brat blizanac boginje Artemide. Bremenita Leto, gonjena Herinom ljubomorom, obilazila je sve zemlje i ostrva, moleći za mesto na kome će doneti na svet božanske blizance. U strahu od Herine osvete, svi su je odbili izuzev malog i pustog ostrva Ortigije, odnosno Dela. Devet dana i devet noći Leto se na Delu mučilo, jer je Hera zadržavala na Olimpu boginju porođaja Ejlejtiju. Ostale boginje, koje su se sakupile da prisustvuju rođenju novog boga, poslale su glasnicu Iridu na Olimp da umilostivi Ejlejtiju skupocenim darom - zlatnom orgrlicom dugom 9 lakata. U trenutku kad je boginja stupila na Del, Leto je klečeći oslonjena na brdo Kint i obuhvatajući rukama palmu, rodila Artemidu, a zatim, uz njenu pomoć i Apolona. Kad se Apolon rodio, celo ostrvo je procvetalo i zamirisalo, a labudovi su, uz divnu pesmu, 7 puta obleteli Del jer je bio sedmi dan u mesecu. Priča se da je njegovom rođenju prisustvovao i petao i da je taj svedok Sunčevog izlaska zbog toga postao Letina omiljena životinja. Boginja Temida nahranila je novorođenče nektarom i ambrozijom, a ono je odma odbacilo pelene i prihvatilo darove svog oca Zevsa - zlatnu mitru, liru i kola sa zapregom labudova. Apolon je zatražio luk i stele koje mu je Hefest odmah dao. Zevs je naredio svom sinu da odmah krene u Delfe, ali je Apolon, u kolima koje su vukli labudovi, najpre otišao u zemlju Hiperborejaca, naroda nastanjenog na dalekom severu, na obalama Okeana. Tek posle godinu dana, on se vratio u Grčku. Stigao je u Delfe sredinom leta, gde je radosna priroda pzdravila njegov dolazak pesmama slavuja i cvrčaka. Apolon je tu odmah morao da se bori sa aždajom, koja je čuvala staro Geino svetilište. Ta neman je u starijim predanjima bezimena, a u kasnijim se naziva Delfina ili Piton. Apolon je našao aždaju u pećini ispod Parnasa i ubio je kišom strela. Pošto je svog ljutog neprijatelja sahranio ispod omfalosa, priredio je u njegovu čast pogrebne igre, a zatim je prisvojio staro Geino proročište i svetilištu posvetio tronožac, koji od tada postaje njegov simbol. Zatim je, u vidu delfina, presreo brod kritskih trgovaca i doveo ga u Krisu, pristanište Delfa. Tek u Krisi on se pred trgovcima pokazao u liku čudesno lepog mladića i uzeo je Krićane za svoje sveštenike. Zbog ubistva Pitona, Apolon je, radi očišćenja morao da provede 9 godina u Tesaliji. Posle toga se vratio u Delfe, i to kao “čisti”, kao Feb (Phoibos), sa vencem i granom svetog lovora iz tesalske Tempe. Kasnije je morao da brani svoje proročište od Herakla.

9

Kad je Pitija odbila da proriče Heraklu, koji je bio bolestan i ukaljan krvlju, on je ukrao sveti tronožac da bi na drugom mestu ustanovio svoje proročište. Apolon je tada napao svog polubrata, ali ih je gnevni Zevs razdvojio bacivši među njih munju. Apolon se borio i s drugim neprijateljima, među kojima su Flegija i Titije. Zajedno sa ostalim Olimpljanima, učestvovao je u gigantomahiji. U trojanskom ratu pomogao je Trojancima u borbi protiv Grka, i prouzrokovao Ahilovu smrt. Najizrazitija je njegova veza sa Artemidom (u delskom mitu), s Dionisom (u delfskom mitu), i s muzama, haritama i nimfama. Apolon je već u najstarijem predanju označen kao vodja hora muza (Musagetes). Zajedno sa Artemidom kaznio Niobu i Titija. Sa Dionisom je delio svetilište u Delfima. Tokom tri zimska meseca tu je boravio Dionis, kome su pevani ditirambi, a u ostale mesece bio je prisutan Apolon, kome su pevani peani. Apolon je voleo mnoge lepe dečake i devojke: Hijakinta, Kiparisa, Dafnu, Driopu, Kasandru i dr. Sve te ljubavi tragično se završavaju: Hijakint je stradao od apolonove ruke, Kiparis se preobrazio u drvo žalosti, a Dafna u lovor. Apolon je ima brojno potomstvo: Koronida mu je rodila Asklepija, Kirena - Aristaja, Euadna - Jama, Akakalida Kidona i Mileta, Kaliopa - Lina, Orfeja i Himeneja, Manto - Mobsa, Ftija, Dora, Laodoka i Polipeta, Aroja - Anija. Njegova deca su najčešće eponimni heroji pojedinih gradova, ili većih oblasti u Grčkoj i Maloj Aziji. Apolon je u dva maha bio prisiljen da služi smrtnike. Zbog toga što je ubio Pitona ili kiklope, Zevs ga je kaznio da bude sluga kralja Admeta. Apolon mu je čuvao goveda. Priča se da je Admetova, odnosno Apolonova goveda ukrao tek rođeni Hermes. Apolon je našao mladog kradljivca i otetu stoku, ali je Hermes ublažio njegovu srdžbu svirkom na liri, koju tek što je izumeo. Oduševljen novim instrumentom, Apolon mu je, u zamenu za liru, dao svoja goveda i zlatan štap (kerikeon). Od tada ta dva boga povezuje duboko i trajno prijateljstvo. Kasnije je sa Posejdonom, bio u službi trojanskog kralja Laomedonta, bilo zbog pobune protiv Zevsa, bilo zbog toga što su bogovi odlučili da iskušaju ovog kralja. Apolon mu je čuvao goveda. Karsko-frižanski mit o takmičenju Apolona i Marsije: Marsija, koji je pronašao frulu, drznuo se da pozove Apolona na takmičenje u svirci. Pošto su sudije proglasile Apolona pobednikom, Marsija je svirepo kažnjen. Kult Apolona Apolon je božanstvo koje su Grci već u vreme mikenske kulture preuzeli iz hetitsko-vavilonskog kulturnog kruga, i to posredstvom Krita ili mikenskih kolonija na egejskim ostrvima i maloazijskoj obali. Hetitski bog Apulunas verovatno je prethodnik Apolna Agieja (čuvar kapija). Kupasti kamen sa trakama, simbol Apulunasa, sličan je omfalosu, a poznato je da su i najstarije kultne statue Apolona bile anikonične, u obliku stuba ili zašiljene kupe (Apolon iz Amikla, Apolon Agyieus). U vavilonskoj religiji, kapije (abullu) štiti bog sunca Šamaš, koji je, kao i Apolon, bog graditelj, prorok i zakonodavac. Šamašovo svetilište je smatrano, kao i delfiski omfalos, središtem sveta. Za Apolon se možda vezuje i kamenje koje je nađeno pred ulazima u Troju. Apolon gradi zidine Troje, ubija Ahila ispred gradskih vrata i u trojanskom ratu uvek štiti Trojance. Lav, koji je atribut orijentalnog boga Sunca postao je i Apolnov atribut, posebno na maloazijskoj obali i ostrvima (aleja lavova na Delu). Na Apolonovo orijentalno poreklo ukazuje kalendar, jer u njegovom kultu, kao i u mitu o rođenju, značajnu ulogu ima sedmi dan u mesecu, što je takođe jedan od elemenata vavilonske religije. Značajno je i to što se u mitu kao mesto Apolonovog rođenja katkad pominje Likija, ili Efes. Veza Grka mikenske epohe s Malom Azijom i hetitsko-vavilonskim kulturnim krugom posvedočena je i arheološkim nalazima, pa se može pretpostaviti da je Apolon poštovan na egejskim ostrvima i grčkom kopnu sigurno već sredinom 2. milenijuma stare ere. Uvođenje novog kulta verovatno je u vezi sa podizanjem utvrđenih gradova na grčkom kopnu tokom mikenske epohe. Najpre bog gradskog stanovništva, Apolon je postepeno potisnuo različita lokalna božanstva vegetacije, što je ilustrovano mitovima o Hijakintu i Karneju. Novi bog brzo je prihvaćen u celom grčkom svetu, od Dela do Delfa i od Krita do Tesalije. U Ilijadi, koja odražava prilike u grčkom svetu krajem mikenske epohe, zapaža se da je Apolon, iako je prikazan kao zaštitnik Trojanaca, ipak božanstvo prema kome Grci pokazuju posebno poštovanje. Najpoznatija Apolonova svetilišta u grčkom svetu nalazila su se u Didimi i Klaru, na Delu i u Delfima. Najznačajniji Apolonovi hramovi su u Korintu i u Termu (7.v.), u Selinuntu (6.v.) i u Basama (5.v.pne).
10

U Apolonovu čast svetkovani su praznici Hijakintije, Karneje, Targelije i pitijske igre. Funkcije Apolona Njegova osnovna i najstarija funkcija, bila je da brani i štiti. Već je hetitski Apulunas bio božanstvo kapija, koje brani od zla. Najbliži mu je Apolon Agiej (Agyieus), čiji se simbol - zašiljen stub, nalazio ispred kuća da bi ih štitio. Njemu je sličan i Apolon Propylaios, zaštitnik kapija. Apolonove epikleze Apotropaios i Alexikakos, takođe ukazuju na funkciju odbijanja zla. Apolon je povezan s vegetacijom, ali ne kao agrarno božanstvo, već opet kao onaj što štiti njive, setvu i useve. On je zaštitnik žetve (Thargeios), onaj koji brani useve od poljskih miševa (Smintheus) i od skakavaca (Parnopios). Da su te njegove funkcije bile važne pokazuju statue Apolona Parnopija (Fidijin rad) i Apolona Sminteja (Praksitelov rad). U svojstvu zaštitnika useva on je asimilovao starija božanstva vegetacije. Tako je na Peloponezu potisnuo Hijakinta, degradirao ga u heroja i prisvojio njegov praznik Hijakintije. Takođe je prisvojio praznik Karneje, a od boga Karna kome je ovaj praznik posvećen, preuzeo je i ime Karneios. Apolon je i bog pastira (Nomios, Lykeios), o čemu ima tragova i u mitu (čuvanje Admetovih i Laomedontovih goveda). Jedan od glavnih Apolonovih funkcija je i isceliteljstvo, što dolazi do izražaja i u najstarijem predanju: u trojanskom ratu umirio je bol i vidao ranu Glauku, ali je svojim strelama slao bolest, zarazu i smrt. Kako je svaka bolest smatrana nekom vrstom nečistoče (mijazma), koja se mogla ukloniti čišćenjem i pokajanjem, i bog koji je slao bolest lako je postajao bog koji štiti od bolesti. Jedna od Apolonovih odlika je i mantika. Ona se razvila iz njegove vidarske funkcije, jer su kod svih naroda čarobnjaci i vrači-lekari istovremeno i proroci. Njegovo svetilište u Delfima postalo je najpoznatije proročište grčkog sveta, a i u mnogim drugim Apolonovim svetilištima proricano je na razne načine. Apolon je i bog smrti. U trojanskom ratu on je razoružao Patrokla i svojim strelama poslao kugu u grčki logor. Na njegov praznik stradali su Penelopini prosioci. U mitu o Alkesti pojavljuje se kao bog smrti. On je bog muzike i umetnosti. Odmah po rođenju dobio je od Zevsa liru, kojom je uveseljavao bogove na gozbi, a i muze su pevale pod njegovim vođstvom. Često je isticano etičko delovanje apolonske muzike, a u mitu o Marsiji njegova svirka je suprotstavljena varvarskoj. Kao bog pomorstva, Apolon se naziva Delphinios. U tom svojstvu povezan je sa grčkom kolonizacijom, jer čitav niz grčkih kolonija nosi njegovo ime. Apolon je vođa (arheget) i osnivač (ktistes), pa ga stoga veliki broj gradova i plemićkih porodica smatra svojim pretkom. Od 6.v.pne Apolon se poistovećuje sa Helijem i postaje bog Sunca. On je i ranije bio bog svetlosti, ali ne elementarne već duhovne, u smislu nebeske čistote i punog sjaja, zbog čega mu epitet Feb (Fojbos) postaje i lično ime. Za Apolona Feba vezuju se poruke ispisane na hramu u Delfima: “Spoznaj samog sebe” i “Ništa previše”. Tako Apolon vremenom postaje bog mere, reda, zakona, pozitivnih stvaralačkih snaga i umetničkog nadahnuća. Apolon u Rimu Apolon zauzima značajno mesto i u rimskoj religiji. Njegov lik prenesen je u Rim već pred kraj Kraljevstva, posredstvom Etrurije ili grčkih kolonija, najverovatnije Kume. Širenje Apolonovog kulta može se pouzdano pratiti tek od druge polovine 5.v.pne. U republikanskom periodu Apolon je poštovan isključivo kao bog zdravlja (A. Medicae, A. Paean). Najstarije Apolonovo kultno mesto u Rimu nalazilo se van gradskih bedema, ispred Karmentinih vrata. Na tom mestu sagradjen je hram, koji je posvećen 429.g.pne. To je bilo jedino Apolonovo svetilište u Rimu sve do Avgustovog vremena. Tu je Apolon poštovan zajedno s Dijanom i Latonom. U njegovu čast, po nalogu Sibilinskih knjiga, ustanovljene su 212.g.pne svečane igre (Ludi Apollinares). Avgustovom religioznom reformom Apolon je postao jedan od najvećih rimskih bogova, a sam Avgust smatran je njegovim sinom i zemaljskom inkarnacijom. U Apolonovu čast osvećen je 28.g.pne hram na Palatinu, koji je bio neposredno povezan sa carskom palatom. On je nadmašivao sva ostala svetilišta u Rimu. U njemu su čuvane Sibilinske i ostale svete knjige. Pri proslavljanju Stoletnih igara (Ludi saeculares), Apolon i Dijana zauzimali su najistaknutije mesto. Bez obzira na kasnije povezivanje Apolona s Vejovisom i orijentalnim solarnim božanstvima, on je i u doba Carstva prvenstveno poštovan kao bog zdravlja.
11

Atributi Apolonovi atributi su luk i strela, lira, tronožac i omfalos. Njegove svete životinje su: bik, lav, vepar, košuta, koza, delfin, miš, gušter i žaba. Njegove ptice su: labud, gavran, jastreb i kraguj. Njegove biljke su: lovor, palma i maslina. Veza Apolona s pojedinim životinjama, stvarima i biljkama izražena je u kultu, a objašnjena posebnim mitovima. Ikonografija Najranije predstave Apolona imale su anikoničan oblik. Njegova kultna statua u Amiklama bila je od bronze, u obliku stuba, a na njoj su samo noge, lice i ruke bili ljudski. Najstarija sačuvana predstava Apolona potiče s kraja 8.v.pne, i to je glava terkote iz Amikla. U skulpturi iz arhajskog perioda prikazivan je nag i bez brade. U slikarstvu iz arhajskog perioda, na vazama, predstavljen je obučen i s bradom, najčešće kao kitarod. Početkom 5.v.pne utvrđena je ikonografija Apolona: nag, ređe kao obučen mladić, bez brade i s kraćom kosom. Tek u 4.v.pne veliki skulptori, Praksitel, Skopas, Brijaksid i Leohar, stvaraju novi tip Apolona: 1. Praksitel: Apolona Sauroktona (kopija statue, prikazan kao mladić), Apolon Smintej, Apolon Kitarod 2. Skopas: Apolon Kitarod, kultna statua Apolona Sminteja (prikazan gde stavlja nogu na svetu mu životinju, miša) 3. Brijaksid: Apolon Kitarod 4. Leohar: tri statue Apolona, od kojih je najpoznatija Apolon Belvederski 5. Fidija: Apolona Parnopija Spomenici kod nas Sa Apolonom su identifikovana i neka domaća božanstva. Kod nas nije nađena nijedna dedikacija Apolonu učinjena u vremenu pre dolaska Rimljana, mada je u Dalmaciji bilo grčkih kolonija. Iz rimskog su vremena: - 1 grčki natpis iz južne Srbije na kome se spominje Apolon kao spasitelj, Soter - 5 latinskih natpisa, od kojih su 3 iz Dalmacije, 1 iz Srbije i 1 iz južne Srbije; Apolon se na tim spomenicima naziva Deus, Pius, Sanctus, Soter; čine mu se zaveti za zdravlje cara Gordijana ili po božjoj zapovesti Poznato je nekoliko spomenika posvećeno Apolonu iz Salone, Podgradine, Srbije (spomenik iz Jankove klisure kod Brusa, spomenik iz Paraćina), Makedonije itd. Poznato je nekoliko njegovih statua: iz Salone, iz Kumanova, glava jedne statue iz Nugenotove zbirke. Njegova proročišta u Delfima i Klaru bila su poznata i cenjena i kod nas. Njima se obraćaju sa raznim pitanjima, grčke kolonije na primorju i gradovi u unutrašnjosti. To se vidi iz sledećih natpisa: - Iz natpisa iz Starog grada na Hvaru, vidi se da su Farani poslali poslanstvo u Delfe s pitanjem kome bogu ili boginji da prinesu žrtvu da bi bili bezbedni i postigli što veći uspeh. Na natpisu je bio zabeležen Pitijin odgovor u stihu, ali je sada uništen. - Iz natpisa iz Bitolja, vidi se da je bilo poslato poslanstvo u Delfe, ali nije poznat uzrok njegovog puta. - Iz jednog latinskog votivnog natpisa svim bogovima i boginjama, nađenom u Karinu, kaže se da je učinjen zavet po tumačenju proročanstva Apolona Klarskog. To se proročanstvo spominje na još dva natpisa, ali nije precizirano na koji se događaj odnosi. Možda je to bila kuga koja se pojavila u Maloj Aziji. Ovo proročište se spominje i na natpisu Mestrije Priske (sveštenica Artemide Lohije u Stobima) iz Stobi. Na području BiH poznata su četiri spomenika koji potvrđuju kult Apolona: 1. Epigrafska ara iz Podgradine kod Glamoča – Natpis se sastoji iz dva reda. Posveta počinje imenom božanstva, iza čega slede tri njegova dodatka: Pius, Sanctus i Sacrum, kojima se naglašava njegova svetost i uzvišenost. 2. Epigrafska ara iz Ilidže kod Sarajeva 3. Epigrafska ara iz Lužana kod Ilidže – Spomenik je jako nastradao i natpis se parcijalno sačuvao u četiri reda. U drugom redu piše Apollini. 4. Bronzana statuica iz Vršana kod Prnjavora – Statuica prikazuje Apolona u stojećem položaju, nagog, desni kuk mu je malo izbačen, leva ruka poluspuštena, dok desnu drži na glavi. Kosa mu je duga, počešljana na dve strane i niz ramena se spuštaju dugi uvojci. Telo je dato proporcionalno. Ovaj rad verovatno je uvezen.
12

Epigrafska ara iz Ilidže kod Sarajeva – Natpis se sastoji iz četiri reda. Na prvom mestu je ima božanstva, zatim njegov epitet, pa ime dedikanta i njegovo zanimanje. Na ovom spomeniku nalazi se jedan od ređih epiteta ovog božanstva, Tadenus. Aru je podigao neki Charmides, koji je bio servus publicus, tj. rob kolonije. On je bio ili Grk, ili helenizovani Orijentalac. Pošto se na spomeniku spominje coloniae servus, a zna se da je rimsko naselje u Ilidži imalo rang kolonije u 3.v, po tome se i ovaj spomenik može datovati u 3.v. Kod Grka, Apolon je u najstarije doba bio božanstvo sunca, koje daje svetlost i čiji zraci leče. Iako je vremenom dobio i razne druge funkcije, sve vreme se poštovao kao božanstvo lečenja, pa je sa tom funkcijom došao i u Rim (Appolo Medicus, Salutaris, Medicinalis). Ova njegova funkcija povezana je i sa nalazima iz Ilidže, te su, pošto je rimska Ilidža predstavljala balneološko-terapeutsko lečilište sa mineralnim izvorima, postojali opravdani razlozi da se tu poštuje Apolon. Epitet Tadenus bi mogao imati raznoliko poreklo: - izveden je iz naziva mesta (kao npr. Apollo Oteudanus ili Apollo Cumanus), tj. rimske Ilidže - to je ime nekog domaćeg božanstva - izveden je iz prideva koji je Apolon dobio po mestu Tars, gde se nazivao Tarsios - to je neko nepoznato tračko božanstvo identifikovano sa Apolonom, i koje ima iste atribute kao Apolon; na području stare Trakije nađena su dva spomenika ovome božanstvu, jedan je iz Zelen-grada kod Trna i drugi iz Jambola; postoji i treći poznati spomenik Apolonu s ovim epitetom i potiče iz Tesalije u Grčkoj; ali kako su se potvrde s istim epitetom našle i na drguim stranama, nema posebnog razloga da se to božanstvo smatra za tračko Najverovatnije je taj epitet značio neku specifičnost mineralnih izvora koji su korišćeni u lečenju. Pošto su potvrde Apolona Tadenusa nađene u mestima gde su se nlazili sumporni izvori koji su korišćeni u medicinske svrhe, moglo bi se predpostaviti da se Apolon pod tim epitetom poštovao isključivo na takvim mestima i da je taj epitet bio usko vezan za svojstva lekovite vode (sumporni izvori). Šta je značio taj epitet, teško je reći. Ako su termalni izvori u Ilidži stajali pod zaštitom ovog božanstva, ono se u tom mestu moralo poštovati. Pač predpostavlja da se tu morao nalaziti jedan njegov hram, a u prilog tome išla bi i ova dva spomenika nađena na tom mestu. Apolon je u Galiji prvenstveno poštovan kao božanstov termalnih izvora i kao bog lečenja. Javlja se pod raznim epitetima. Neki su često izvedeni od naziva mesta, kao npr. Amarcolitanus, Borvo, Cobledulitanus, Maritosgus. Neki imaju određeno značenje i karakterišu njegove pojedine funkicje, npr: Anehtiomarus - “veliki zaštitnik”, Virotutes “zaštitnik ljudi”. U Galiji su postojala i tri velika epihorska božanstva zaštitnika zdravlja, koja su u doba rimske okupacije bila izjednačena sa Apolonom: Belenus - znači “sunčevi zraci koji leče”, Grannus - poštovan u mestu Gran, Borv - znači “ključala voda”, božanstvo termalnih izvora, njegove potvrtde su nađene u mestima gde su se nalazile takvi izvori. Pitanja 1. Atributi? 2. Životinje?

3. Nag ili obučen? (Nag; Obučen → došao u san Avgustu, pa mu je on podigao hram na Palatinu, te je ovaj Apolon
Palatinus) 4. Čega je zaštitnik? (Vojska, rudnici) 5. Šta označava tronožac? (Proricanje)

6. DIJANA
Kult Dijane Italska boginja plodnosti, materinstva i divljači. Njen kult prenesen je rano u Rim, ali je ona u rimskoj religiji brzo poistovećena s grčkom boginjom Artemidom. Kao boginja svetlosti poistovećuje se sa Lunom (di - sijati). U Kampaniji je poštovana Dijana Tifatina, koja je smatrana gospodaricom jedne šume u blizini Kapue i zaštitnicom lova.

13

Dijanino drugo svetilište nalazilo se u Ariciji, pokraj malog jezera Nemi. Tu se o Dijaninom kultu starao sveštenik, kralj šume (rex Nemorensis). Preuzimanje te svešteničke dužnosti bilo je povezano sa jednim čudnim običajem: svaki novi sveštenik, pošto bi uzabrao jednu granu sa određenog drveta, morao je da ubije svog predhodnika, uvek budnog i spremnog za odbranu. Taj okrutni postupak objašnjavan je predanjem da je Dijana, poštovana u Ariciji, ustvari Tauridska Artemida, kojoj su godile ljudske žrtve. U Ariciji je sa Dijanom poštovan i Virbije, verovatno njen prvi sveštenik, koji je kasnije poistovećen sa Hipolitom. Dijanin sveti gaj u Ariciji bio je jedno od najposećenijih kultnih mesta na italskom tlu, a njen tamošnji hram jedno od najbogatijih svetilišta. Brojni zavetni darovi nađeni u Nemiju (vulve, falusi, statuete žena koje doje decu), pokazuju da je tu boginja poštovana prvenstveno kao zaštitnica žena, spremna da uvek pomogne porodiljama i doiljama. Dijanin praznik slavljen je u Ariciji svake godine, 13. avgusta. Servije Tulije preneo je kult aricijske Dijane u Rim i podigao joj je prvo svetilište na Aventinu. Aventinska Dijana bila je zaštitnica Latinskog saveza. Godišnjica posvećivanja tog hrama smatrana je praznikom robova (servorum dies). U Rimu je ova italska Dijana postepeno helenizovana i, na velikom lektisterniju 399.g.pne, poistovećena sa grčkom boginjom Artemidom. Dijani su u Rimu podignuta i druga svetilišta. U njen hram, koji se nalazio izmedju Viminala i Eskvilina, imale su pristup samo žene. U rimskim provincijama, pod Dijaninim imenom poštovana su razna domorodačka božanstva, uglavnom boginje šuma i lova. Bila je posebno omiljena u Dalmaciji, gde je poštovana zajedno sa Silvanom. Na području Dalmata veoma su česti zavetni spomenici posvećeni Silvanu i Dijani, na kojima je taj božanski par redovno predstavljan u društvu Nimfi. Atributi Luk, strela i pas (boginja lova), košuta (boginja divljači i divlje prirode). Ikonografija Prikazana je u kratkoj tunici i sa lukom, bilo sa buktinjama i zmijama u rukama. Ponekad ima i polumesec iznad glave. Ponekad je prikazana sa jelenom. U rimskoj literaturi i umetnosti njen lik je rađen prema ikonografskim obrascima grčke umetnosti, tj. helenizovan. Dijanina kultna statu u hramu na Aventinu rađena je po uzoru na statuu Artemide Efeske. Spomenici kod nas Kult ove boginje je izgleda bio poprilično rasprostranjen na tlu naše zemlje. Na natpisima se naziva Augusta, Candaviensis, Celceitis, Conservatrix, Laux, Nemorensis, Silvester, a jednom se dea virago Delia. Na reljefima je uvek predstavljena kao Artemida u kratkom hitonu, sa strelom u ruci. Pored nje je košuta ili pas. Javlja se u kultnoj zajednici sa Neptunom i Silvanom, a na reljefima se često predstavlja sa Silvanom i Nimfama. Epiteti → Neki smatraju da je Dijana na ovim spomenicima domaća boginja, zato što je veliki broj njoj posvećenih žrtvenika. Međutim veliki broj votivnih natpisa ne znači da dotično božanstvo mora biti domaće. Iz epiteta vidimo da je u našoj zemlji poštovana samo rimska boginja, s kojom je identifikovana grčka Artemida. Italska je Dijana Dijana s epitetom Nemorensis (koja je imala hram u Ariciji na jezeru Nemi), a grčka Artemida je Dijana s epitetom Celceitis i dea virago Delia. Epiteti Augusta, Conservatrix i Silvester daju se mnogim boginjama te ne pomažu pri određivanju da li je ovo domaća boginja, ili ne. Epitet Candaviensis koji Dijana ima na jednom natpisu iz Dokleje, izveden je od imena planine Candavia koja je bila na granici Ilirije i Makedonije. Kroz nju je prolazila via Egnatia i tu Tabula Peutingeriana beleži stanicu ad Dianam. Diajan koju ovaj natpis pominje je boginja poštovana u ovom mestu, te i ona nije domaća. Epitet Laux nije latinska ni grčka reč, te bi moglo biti ime neke domaće s Dijanom identifikovane boginje. Po svemu ovome izgleda da Dijana na natpisima iz naše zemlje, izuzev Dijane Laux, nije domaća boginja. Dedikanti → Dedikanti su, sem u dva slučaja, Rimaljani ili stranci (jer imaju sva tri rimska imena ili neko strano: Kvint Vibije, Lucijev sin, Tit Stacije Krispin,Tit Flavije Dionisije, Tiberije Klaudije Klaudijan). Domoroci su možda Maksimilijan i Tertinije, jer imaju samo jedno ime a nisu označeni kao robovi.

14

Ikonografija → Vidi se rad domaćeg majstora, ali je za uzor imao predstavu kakvu je dala grčka umetnost. U svim slučajevima prikazana je u svom karakterističnom stavu i pojavi. Svi naši reljefi prikazuju je kao boginju lova. Drži luk u blago savinutoj levoj ruci u isto vreme, desnom rukom poseže za strelom iz tulca koji joj se nalazi na leđima. Uvek je okrenuta napred, ali s telom u laganom zaokretu nalevo ili ponekad nadesno. Noge su joj u raskoraku, leva malo izbačena i skupljena u kolenu. Ima uredno unazad začešljanu kosu, dosta kratku. Odelo joj se sastoji od visoko podpasanog i podignutog hitona kratkih rukava, a nekad preko ramena ima prebačen još ogrtač koji leprša iza nje. Ima visoke lovačke čizme, ili je bosa. Na svim reljefima imamo predstave njenih pratećih životinja, košute i psa. Košuta je prikazana sa leve ili desne strane u ležećem ili stojećem (desno) položaju. Pas je u većini slučajeva prikazan u ležećem ili trčećem položaju ispred boginje, što odgovara njegovoj ulozi u lovu. Prikazani atributi i prateće životinje u potpunosti karakterišu boginju lova (luk i strela, visoke lovačke čizme i kratki hiton, pas koji kakav je inače slučaj u lovu trči ispred lovca). Epigrafski spomenici (na svim reljfima prikazana je u svom jedinstvenom stavu, sa atributima) → - Dalmacija: Salona, Benkovac, Kotluše, Koljani Gornji, Tepljuh, Vis, Vrlika - Srbija: Đorinac, Jelica kod Čačka, Kostolac - Crna Gora: Dokleja - Panonija: Ilok - Makedonija: Prilep (tri reljefa, verovatno prikazuju lik grčke Artemide), Kičevo Spomenici u Bosni Ilirsko božanstvo → Iliri, odnosno Delmati (jugozapadni deo Bosne), imali su jedno svoje staro žensko božanstvo lova i divljači, koje se izjednačilo sa rimskom Dijanom, a koje je bila izjednačena sa grčkom Artemidom. Ilirska Dijana, rimska Dijana i grčka Artemida, u ikonografskom pogledu su identične kao i njihovi prerogativi. Domaći umetnici su svoju Dijanu prikazivali po uzoru grčke Artemide, a do toga je moglo doći i pre nego što su je izjednačili sa rimskom Dijanom. O tome svedoči i novac ilirskog kralja Balajosa, koji je imao predstavu ove boginje (na aversu lik dinasta, a na reversu Artemidin lik). U Naroni je bila jedna od najstarijih grčkih kolonija na Jadranu, odakle je prodirao grčki kulturni uticaj u unutrašnjost Bosne, pa su tako ilirska plemena sa tog područja upoznala lik grčke Artemide. U jugozapadnoj Bosni posvećeno joj je 19 spomenika: 10 posvećenih samo Dijani (6 reljefni sa njenom likovnom predstavom i 6 epigrafski spomenici od kojih 2 prate likovnu predstavu). Oni su uglavnom predstavljeni fragmentima na kojima je sačuvan poneki detalj ili deo lika. Neki reljefi propraćeni su tekstom ispod likovnih predstava (iz Blažuja, Karalue). Međutim, natpisi na reljefima su ređa pojava, ali nažalost nisu sačuvani u celosti, ili su sasvim kratki, tako da nam ne pružaju nikakvih podataka. Na reljefu iz Blažuja imamo u celosti sačuvan tekst. Ovde se javlja žensko ime dedikanta “Silvia”, a iza toga sledi završna formula. Čisto epigrafski spomenici posvećeni Dijani ovde su are (iz Karaule, Humačke Glavice kod Bihaća). Tekst počinje Dijaninim imenom, i ono je propraćeno epitetima. Dva puta to je Aug(ustae), a u jednom slučaju samo dodatak S(acrum). Javlja se i dodatak koji se obično pridodaje imenima božanstava, a ne znači nešto posebno ili ne govori o njihovom karakteru. Javlja se nomenklatura dedikanta, od kojih su neki bili domaći romanizovani ljudi. Neki imaju i punu završnu formulu. Ove spomenike podizali su domaći ljudi. To se vidi po tome što se u svim slučejavima radi o domaćem božanstvu, koje u ikonografskim predstavama nosi elemente domaćeg rada (domaću nošnju i slično). O tome govori i nomenklatura sa epigrafskih spomenika, tj. to su sve domoroci koji nose rimska imena - romanizovani Iliri. Pojava gentilnog imena Flavius na jednom od natpisa, govori da je donja granica za datovanje svih spomenika kraj 1. veka, ali većina njih datira iz 3. veka. Svetilišta kod nas Veliki broj spomenika Dijani na ovom području nameće mišljenje da se tu nalazilo i nekoliko njenih svetilišta. Reljefne predstave njenog lika verovatno su služile njenom kultu, pa su stajale u nekom njenom svetilištu. Od antičkih pisaca saznajemo da su ovoj boginji često bili posvećeni gajevi gde se nalazilo i njeno svetilište: - Strabon piše da se kod Timova nalazio jedan gaj posvećen Artemidi Ajtolis i - Strabon piše da se na gornjem Jadranu kod Veneta gaj posvećen Dijani

15

- Apolonije Rođanin u svojoj Argonautici piše da su se današnja ostrva Lošinj i Cres u starim vremenima nazivali “Artemidini otoci” i da se tu nalazio njen hram Da je u našim krajevima ona imala mnogo svetilišta, svedoči toponomastika nekih mesta. Kod Splita se u rimsko doba nalazila stanica ad Dianam, a isto tako i na via Egnatia kako beleži Tabula Pojtengerijana. Ne zna se tačno kakva su svetilišta bila. Kao boginja lova i divljači, verovatno je imala posvećene gajeve, a pod rimskim uticajem verovatno i kapele, a možda i hramove. Dijana – Nimfe Jedan reljef iz Opačića u Bosni, posvećen je ovoj kultnoj zajednici. Lik Dijane je u jednom neobičnom njenom ikonografskom prikazu, za koju je teško naći analogiju bilo gde. Na reljefu su prikazana tri ženska lika: u sredini na nekom postolju sličnom žrtveniku stoji Dijana, a do nje sa svake strane po jedan ženski lik. Svi likovi su okrenuti prema gledaocu. Dijana, u sasvim malom raskoraku, stoji uspravno. Ruke je podigla u blagom luku do visine ramena i u šakama drži po jednu granu, u desnoj smokvinu (ili vinovu), a u levoj palminu. Na glavi ima maramu raširenih krajeva koji joj padaju iza ramena. Obučena je u kratku podpasanu tuniku, na kojoj se od pasa naziru bogati nabori. Oko vrata se vidi neko zadebljanje (omotani šal, nekakav pulover uz vrat, ili njen anatomski detalj). Ispod vrata, na prsima se primećuje neki srcoliki detalj, možda element gornjeg haljetka ili neka ogrlica. Do nje s obe strane stoji po jedan ženski lik, koji su prikazani potpuno isto kao Dijana. Isti elementi odeće, na glavi ista marama. Jedina razlika je u držanju, jer oba lika, levi desnom, a desni levom rukom, hvataju skut Dijanine tunike. Druga im ruka ili nije uopšte izrađena ili je drže iza leđa, jer se ne vidi. U gornjoj levoj strani reljefa je neki crtež ovalnog oblika, pljoska (pljosnata ovalna posuda za vodu) ili neki kultni predmet. Ovaj predmet je možda vezan isključivo za nju, ili je to neki atribut prikazanih likova. Ova kultna zajednice je dosta problematična, jer nigde nema analogije. Pošto je zajedno sa ovim nađen još jedan reljef Silvana i Dijane, malo ga je lakše razlučiti. Da njega nema bilo bi teško razlučiti: da li je to Dijana, da li su to Dijana i pratilje (adorantice), da li je to Dijana sa nimfama (što je potvrđena zajednica ali ne u ovakvoj ikonografiji), da li su to tri nimfe. To je rad lokalnog majstora i verovatno predstavlja njegovo lično viđenje Dijane, ali odakle je on to pokupio i gde je našao uzor ne zna se. Prema stilskoj i umetničkoj analizi reljefa, on se datuje u 3. vek. Uz ovaj reljef nađen je reljef Silvana i Dijane, jedna zemljana posuda i dva komada novca (Vespazijanovi denari). Silvan – Dijana Silvan je bio božanstvo šuma, planinskih proplanaka, pastira i stada. Tako se funkcije Dijane i Silvana u velikoj meri podudaraju, pa je iz tih razloga stvorena njihova kultna zajednica. Na području naše zemlje otkriven je izvestan broj (7) spomenika posvećenih ovoj kultnoj zajednici, skoro samo na području Bosne. Jedini do sada pronađeni reljef ove kultne zajednice izvan Bosne, je iz okoline starog Aequuma. To su sve kultni reljefi s ikonografskim predstavama tih božanstava, od kojih su dva propraćena tekstom. Na našim spomenicima božanstva nose rimska imena, ali se tu radilo o domaćim božanstvima. Silvan i Dijana su karakterom najviše odgovarali religioznoj predstavi Ilira. Iliri, kojima je glavno zanimanje bilo stočarstvo, a takođe su se bavili i lovom, kao zaštitnike tih svojih grana privređivanja imali su ova dva božanstva. Stoga su stvorili njihovu kultnu zajednicu. Njeno poreklo kod Ilira možemo tražiti još u praistorijskom dobu. Prikaz Dijane i Silvana na našim reljefima odgovara šemi koja je dobila kanonske forme u Grčkoj i Italiji. Likovi su prikazani jedan pored drugoga u stojećem stavu, okrenuti spreda. Dijana je prikazana u raznim pozama. Ruke su joj uvek zaposlene: vadi desnom rukom strelu iz tobolca a levom povijenom rukom drži luk, ili stoji uspravno sa podignutim obema rukama do visine ramena a u šakama drži po jednu granu, i to palminu i smokvinu. Stoji u mirnom stavu sa ukočenim nogama, ili u jedva primetnom pokretu iskoračivši lako napred. Obučena je u kratko potpasan hiton. Nekad ima na ramenima prebačen ogrtač. Vidi se remen koji je pridržavao tulac na leđima. U svim slučajevima prikazana je sa bujnom kosom (izuzetak je reljef iz Karaule, ima kratku kosu). Na glavi može da ima i kapicu, ili široki veo čiji joj se krajevi spuštaju na ramenima. U svim slučajevima lik Dijane je prikazan dosta plastično, ali na provincijalan način i krajnje primitivno. Kompozicioni odnos Silvana i Dijane je povezan, njihove radnje su jedna s drugom u vezi. Oba božanstva su prikazana sa svojim uobičajenim atributima: uz Silvana njegova siringa i pedum, koza, a ponekad i pas; uz Dijanu luk i strela, košuta, a ponekad i pas
16

Iz Bosne reljefi potiču iz: Gradca kod Halapića, Opačića, Livna, Karaule kod Duvna, Busije. Reljef iz Opačića na Glamočkom polju – Dijana je u neobičnoj pozi: nešto raširenih nogu stoji uz Silvana, obe ruke skupila je u laktovima i podigla u visinu ramena, držeći u rukama po jednu granu. Obučena je u domaću haljinu, kakvu nose ilirske žene. Prikazani su šematski. Imaju neproporcionalno velike glave sa izbuljenim očima. Reljef iz Suhače – Dijana u levoj ruci drži luk, ali u desnoj umesto da njom vadi strelu iz tulca ona drži neki duguljast predmet, valjda strelu koja je prikazana više šematski. Dva reljefa ove kultne zajednice, spomenik iz Ljubiškog i reljef iz Busije, uz reljef nose kratak tekst. Na jednom natpis počinje posvetom Dijani, a na drugom Silvanu. Njihova imena prate epiteti. Silvan ima epitet Augusto i Silvestri, a Dijana Augustae. Jedan nema ni završnu posvetnu formulu, niti ime dedikanta. Na drugom postoji ime. Fragment ovih božanstava iz Putićeva kod Zenice – Sačuvane su samo galve, ali su takve izrade da joj ne vidimo analogiju na ovom području. Silvanova glava (teme) kao da je prekrivena runom, a iz njega izbijaju dva roščića. Njegovo lice je dosta široko, oči upadljive, iznad kojih se nadvija runo, te mu daje pomalo strašan izgled. Glava Dijane je skoro identičnog izgleda. Njeno lice okružuje bujna valovita kosa. Rad je nastao verovatno krajem 4.v. Reljef iz okoline starog Aequuma – Uklesan na živoj steni gde se verovatno nalazilo svetilište te kultne zajednice. Reljef je uokviren duguljastom pravougaonom nišom. Božanstva su prikazana bez svojih pratećih životinja. Kompozicijski su razmaknuta jedno od drugoga. Prikazana su u poznatoj ikonografskoj predstavi. Spomenici ove kultne zajednice pripadaju 2. i 3. veku. Spomenike su podigli domaći ljudi, na šta ukazuje nomenklatura dedikanata. Epigrafske posvete su nešto češće: - Natpis iz Akvinkuma – Dijanu i Silvana doslovno naziva božanstvima lova - Natpis iz Apuluma (Dakija) – Uz Silvana navodi epitet Silvestri, dok Dijanino ime ne prati nikakav epitet U svetu je malo spomenika ove kultne zajednice. Verovatno je ona kod Delmata na tlu Bosne došla do izražaja, što je povezano s religijskom tradicijom Delmata. Ova božanstva bila su kod njih glavna, pa su ih prikazivali skupa. Silvan – Dijana – Nimfe Ovo je proširena kultna zajednica Silvan-Dijana. S područja Bosne poznat je jedan spomenik iz Suhače sa Livanjskog polja. To je kultna reljefna ploča na kojoj su u nizu predstavljena sledeća božanstva: s leve strane Dijana, do nje Silvan, a do njega tri nimfe. Svi likovi su prikazani spreda. Dati su više šematizovano, skoro na geometrijski način. Dijana je prikazana u pokretu, levu nogu izbacila je napred. U levoj, povijenoj ruci drži luk, a u desnoj duguljasti predmet sličan koplju. Obučena je u kratko potpasani hiton. Preko desnog ramena vidi se ramen koji je pridržavao tulac na leđima. Na glavi ima veliki veo ispod kojeg se s prednje strane vidi kosa prikazana dubokim usecima. Do nje s leve strane, stoji Silvan bez ikakve odeće. Na glavi ima rogove. Noge su mu kozje i lepo se razabiru papci. Prekrivene su šematizovanim dlakama. Na ustima drži siringu u koju svira. Do njega su tri nimfe, od kojih je sačuvana samo ona neposredno do Silvana. Obučene su u duge tunike. Glave su im bez vela ili kape, sa kratkom šematizovanom kosom. Drže ruke na prsima, i to uhvativši jedna drugu pod ruku. Od životinja prikazana je samo košuta. Nimfe su verovatno domaća božanstva, koja su izjednačena sa rimskim nimfama. S time u vezi može se konstatovati da je spomenik podigao domaći čovek. Nimfe su personifikacije izvora i vode, a voda i izvori su prateći elementi u Silvanovom kultu. U kultnoj zajednici Silvan-Dijana-Nimfe u stvari imamo tri glavna božanstva koja predstavljaju zaštitnike delatnosti ili pojava s kojima su se domaći ljudi svakodnevno susretali. Te pojave usko su vezane jedna s drugom, pa se zato i njihovi zaštitnici prikazuju u ikonografskim predstavama dosta blisko. Ako je jedan pastir svoje stado poverio Silvanovoj zaštiti, on je istovremeno poštovalac Dijane i Nimfi, jer su sva ta božanstva bila prisutna u ambijentu u kojem se on kretao. Pored ikonografskih, ima i epigrafskih potvrda ovih božanstava, ali samo sa njihovim rimskim imenima. Nigde se ne pominju imena domaćih epihorskih božanstava. Na području naše zemlje ne postoji spomenik analogan ovome. Najsrodniji mu je dosta identičan reljef sa Gornje Cetine, iz okoline starog Ekvuma (Karakaška). Razlika je u tome što je ovde umesto Dijane predstavljeno neko muško nepoznato božanstvo za koje se ne bi moglo reći da je domaće. Postoji i razlika u rasporedu: Silvan je desno, a Nimfe u sredini.

17

Prikazivanje ove kultne zajednice je dosta redak slučaj i u drugim zemljama. Jedan od ređih slučajeva je reljef iz Vatikanskog muzeja, na kojem su prikazane Dijana, tri Nimfe i Silvan. Rimska Dijana Na području naše zemlje rimskoj Dijani posvećen je veći broj spomenika. Da se radi o posvetama italskoj boginji, saznajemo iz imena zaveštalaca, mesta nalaza i epiteta koji dolaze često uz Dijanino ime (Nemorensis, dea Delia). Spomenici su nađeni skoro na svim lokalitetima gde se nalazilo neko značajnije rimsko naselje, kao npr. Salona. Kult rimske Dijane u Bosni potvrđen je sa tri spomenika: 1. Epigrafska ara iz Sasa kod Srebrenice – Posveta počinje boginjinim imenom koje je propraćeno epitetom Augusta. U tekstu se dalje nalaze imena dedikanata i podatci o njihovom zanimanju. Podigao ga je neki Rimljanin, Aurelius Catinus, beneficijar provincije Donje Panonije. Tekst se završava punom završnom formulom. 2. Epigrafska ara iz Skelana – Posveta počinje boginjinim imenom koje je propraćeno epitetom Augusta, a dodato je još Sacrum. U tekstu se dalje nalaze imena dedikanata i podatci o njihovom zanimanju. Podigla ga je neka Rimljanka, Coccolia Maxima, ali se ne zna šta je bila. Tekst se završava punom završnom formulom. 3. Bronzana statua iz Taleža kod Trebinja – Prikazana je u svom poznatom stavu, okrenuta napred, u potpasnom hitonu, sa lovačkim čizmama. Levu ruku je ispružila napred, desna je odbijena. Glava joj je pokrivena kapicom, sa kitom na vrhu temena.

6. EPONA
Kult Epone Keltska boginja, u rimsko doba poštovana kao zaštitnica konjice, vozača i kola putnika. Prvobitno je bila boginja konja, mazgi i magaraca korišćenih u poljoprivrednim radovima. Njeno ime znači Velika kobila. Središte njenog kulta nalazilo se u severoistočnoj Galiji, u Aleziji. Posredstvom rimskih vojnika kult Epone prenešen je u gotovo sve provincije Carstva, a posvedočen je i u samoj Italiji. Atributi Atributi su: rog izobilja, patera i kotarica s plodovima. Ikonografija Na spomenicima je prikazana kako jaše na konju, ili kako iz svoga skuta hrani konje. Kult Epone kod nas Kult Epone bio je raširen po celoj našoj zemlji, pošto su njeni spomenici nađeni na severu (Ptuj) i jugu (Dokleja). Na nekim od ovih spomenika Epona se javlja u kultnoj zajednici sa Jupiterom, Celejom i Genijem mesta. Najinteresantnija predstava Epone je ona na dršci jedne srebrne patere nađene na Rudniku. Tu boginja sedi en face na prestolu, držeći levom rukom malog konja, a desnom grančicu. Pored nje stoji jarac i gleda u tu grančicu.

7. HEKATA
Legenda U grčkoj mitologiji kći titana Persa i Asterije. Iako je poreklom titanka, Zevs je nije zlostavljao i nije joj oteo ono što je posedovala za vreme vladavine starije generacije bogova, već joj je podario počasti na zemlji, moru i nebu. Olimpijski bogovi ukazuju Hekati najveće poštovanje, a ljudi joj prinose žrtve da bi zadobili njenu milost. Ona obilno pomaže onom kome hoće: junacima daruje slavu, ribarima bogat ulov, a pastirima mnogo stoke. Kult Hekate Hekata je htonsko božanstvo, poreklom iz Karije. Njen kult prenet je u Grčku iz jugozapadnih delova Male Azije.

18

Povezana je sa Artemidom i tračkom Bendidom, a kasnije i sa Afroditom, Magnom Mater i Dijanom. U ist. provincijama Carstva povezuje se sa orgijastičkim kultovima Magne Mater, Izide, Serapisa, Atisa i Mitre. U narodnom verovanju ona je boginja utvara i duhova, demonsko biće koje je povezano sa podzemnim svetom. Hekata drži ključeve Hadovih kapija, gospodari dušama u Carstvu mrtvih i može da ih vraća među žive. U pratnji mnogih seni, demona i pasa, ova boginja juri kroz noć, a njen dolazak najavljuje zavijanje pasa. Omiljena Hekatina staništa su raskršća, gde su joj podizani žrtvenici, prinošene žrtve i postavljane kultne statue. Boravi kraj ognjišta i na grobovima, gde proždire leševe i siše krv prolaznicima. Prouzrokuje razne bolesti (posebno epilepsiju i ludilo), šalje loše snove, noćne prikaze i more. Sva ta zla ona i otklanja. Zbog toga je ispred svake kuće podizan žrtvenik Hekati, da bi odbila sve zle sile koje mogu da naškode porodici. Hekata je zaštitnica celokupne magije, posebno čarolija koje su u vezi sa ljubavnim činima i prizivanjem mrtvih. Kao predvodnica noćih demona i pasa, povezana je i sa Mesecom, a preko njega i sa životom žena. Njena najznačajnija kultna mesta nalaze se u Maloj Aziji i na obližnjim ostrvima, posebno na Samotraki. Najčuvenije Hekatino svetilište nalazilo se u Lagini, u Kariji. Hekati su žrtvovani psi, jaja, sir i kolači. Atributi Njeni atributi su bodež, zmije, bič, buktinje i ključevi Podzemlja. Ikonografija U likovnoj umetnosti Hekata je prikazivana sa tri tela i šest ruku, ili sa jednim telom i tri glave. Na najstarijim spomenicima (6.v.pne) predstavljena je bez uobičajenih atributa. Skulptor Alkamen je u drugoj polovini 5.v.pne stvorio lik trojne Hekate, pod uticajem pesnika koji su je opisali kao gospodaricu neba, zemlje i mora, ili zbog njene kultne povezanosti sa Selenom, Artemidom i Persefonom. Od helenističke epohe, Hekatin lik postaje sve strašniji i ona je često prikazivana sa zmijama. U rimsko doba često je poistovećivana sa Dijanom. Kult Hekate kod nas Naročito četsta je u Podunavlju. Najčešće je zaštitnica rudnika, i to srebra. Aru su joj posvetili Aurelije Asklepiodot i Aurelije Lucije, za zdravlje svoje i svojih. Boginja tu ima epitet Augusta. Ovo je jedina dedikacija Hekati nađena u našoj zemlji.

8. HERAKLE
Legenda Najslavniji grčki junak Alkid, sin Zevsa i Amfitrionove supruge Alkmene. Heraklov zavičaj je Argolida, ali je on rođen u Beotiji, jer je Amfitrion bio prinuđen da napusti Mikenu i da se sa suprugom skloni u Tebu. Dok je Amfitrion ratovao sa Tafijanima, Zevs je u njegovom liku prišao Alkameni i u toku noći, koju je utrostručio ili udevetostručio, začet je najveći i najsnažniji grčki junak Herakle. Iste ili sledeće noći Amfitrion se vratio u Tebu i Alkamena je sa svojim suprugom začela Ifikla, Heraklovog brata blizanca. Kad je došao čas Heraklovog rođenja, Zevs je svečano izjavio da će svetlost dana ugledati dete njegove krvi, koje će kasnije zavladati Argivcima. Mučena ljubomorom, Hera je zatražila od svog supruga da joj se zakune da će se njegove reči obistiniti. Čim je Zevs položio zakletvu, ona je naredila Ejlejtiji, boginji porođaja, da odgodi Heraklovo rođenje, a sama je pohitala u Arg i ubrzala porođaj Stenelove supruge. Tako je Stenelov sin Euristej rođen u sedmom mesecu, a Alkamena je tek u desetom mesecu donela na svet Herakla i Ifikla. Plašeći se Herine ljubomore, Alkamena je ostavila svog sina na poljani izvan tebanskih zidina. Zevs, koji je želeo da dečak bude besmrtan, naložio je Ateni da njegovog sina podmetne Heri kako bi ga podojila. Atena je dovela boginju do mesta gde je Alkamena ostavila mališana, podigla je dete sa zemlje i stavila ga Heri na grudi. Herakle je tako snažno povukao mleko iz boginjine dojke da je Hera od bola vrisnula i grubo ga odbacila.

19

Po nekima je Hermes odneo Herakla na Olimp i stavio na grudi usnule Here. Ona se brzo probudila, ali je mališan već podojio božansko mleko i postao besmrtan. Iz mleka koje je tada poteklo iz Herine dojke nastao je Mlečni Put. Alkamena je brižno čuvala svoje sinove, ali je Hera i dalje smišljala kako da uništi Herakla. Jedne večeri, kada je dečacima bilo osam ili devet meseci, Alkamena ih je povila u grimizne pelene i stavila u veliki Amfitrionov štit. Dok su roditelji spavali, Hera je u Amfitronov dom poslala dve ogromne zmije, koje su napale decu. Na vrisku preplašenog Ifikla roditelji su dotrčali, ali je Herakle svojim ručicama uspeo da ubije obe nemani. Amfitrion se trudio da pribavi najbolje učitelje svojoj deci, ali Herkle nije trpeo prekore svojih vaspitača. Jednom je planuo i ubio svog učitelja, pa ga je Amfitrion poslao da čuva goveda na Kiteronu, gde je ostao do 18 godine. Herakle je na Kiteronu skromno živeo. Alkamena je naučila sina da spava na lavljoj koži, da se preko dana odriče kuvane hrane i da za večeru uzima samo kuvano meso i ječmeni hleb. Mladić je dobio od Hermesa mač, od Apolona luk i strele, od Hefesta zlatan oklop, od Posejdona divne konje, a od Atene odeću. Toj opremi Herakle je dodao veliku batinu, koja će postati njegovo najmilije i najubojitije oružje. Dok je u samoći razmišljao o budućnosti, pred njega su stupile dve visoke žene, Naslada i Vrlina. Prva mu je obećala dug i lep život pun uživanja, a druga mu je ukazala na mučni put ka slavi. Herakle je izabrao put Vrline. U 18 godini Herakle je savladao Kiterenskog lava, koji je tamanio Amfitrionova i Testijeva goveda. Posle tog podviga, krenuo je Tebu. Na putu je susreo glasnike Orhomenskog kralja Ergina, koji su želeli da od Tebanaca naplate danak. Herakle je odsekao glasnicima noseve i uši, a zatim ih je tako unakažene vratio Erginu. Orhomenski kralj krenuo je tada sa vojskom na Tebu. Herakle je savladao neprijatelja i nametnuo je Minicima iz Orhomena danak, dva puta veći od onog koji su oni zahtevali od Tebanaca. U znak zahvlanosti za tu pomoć, tebanski kralj Kreon dao je Heraklu ruku svoje ćerke Megare. Heraklu je Megara rodila osam sinova, koji su izginuli pod oružjem. Kasnije se govori o troje, četvoro ili sedmoro Megarine dece, koje je junak u ludilu poubijao. Pripoveda se da je Hera želela da što pre stavi Herakla u Euristejevu službu i da je zbog toga naredila Lisi da junaku pomuti razum. Dok je prinosio žrtvu, Heraklu se pričinilo da pred sobom vidi Euristeja i njegove sinove i zato je svoju rođenu decu bacio u oganj ili ih je usmrtio strelama. Zbog počinjenog zločina, proteran je iz Tebe.

Najpe je otišao kralju Tespiju da ga očisti od greha, a zatim je stigao u Delfe i pitao proročište za savet gde da se nastani. Pitija mu je naložila da ode u Tirint i 12 godina služi kralja Euristeja. Prorekla mu je da će steći besmrtnost ako izvrši 10 junačkih dela. 1. Nemejski lav – Euristej je naredio Heraklu da savlada Nemejskog lava, koji je pustošio zemlju. Tu neranjivu neman, porod Ortra i Ehidne, odnegovala je Hera i spustila je kod Nemeje. Lav je živeo u klancu između Pleone i Nemeje, u pećini sa dva ulaza. Herakle je pokušao da savlada lava strelama, a kad je primetio da je životinja neranjiva, on ju je batinom saterao u pećinu. Zatvorio je jedan pećinski otvor, a kroz drugi je ušao i rukama zadavio zver. Želeo je da se zaogrne lavljim krznom, ali životinju nije mogao da odere ni gvožđem ni bilo kojim drugim oruđem. Neko od bogova ga je posavetovao da kožu skine pomoću oštrih kandži ubijene životinje. Kad je sa ubijenim lavom na ramenima stigao u Milenu, Euristej se uplašio i zabranio mu da svoje trofeje unosi u grad. Kažu da se od tada Euristej pred svaki junakov povratak skrivao u velikoj bronzanoj posudi, zakopanoj u zemlju. Iz tog sigurnog zaklona on je svom glasniku, Pelopovom sinu Kopreju, slao naredbe o Heraklu.

20

2. Lernejska hidra – Lernejska Hidra bila je porod Tifona i Ehidne, a odnegovala ju je Hera. To čudovište sa više glava od kojih je jedna bila besmrtna, živelo je pod platanom kraj izvora Amimone. Svojim otrovnim dahom Hidra je uništavala sve rastinje i neprestano je ugrožavala živote ljudi i biljaka. Herakle je stigao u Lernu na kočijama koje je vozio njegov bratanac Jolaj. Junak je najpre zapaljenim strelama isterao Hidru iz njenog zaklona, a zatim je batinom ili srpom pokušao da joj otkine glave. Hidra se obavila oko Heraklove noge. Kad god bi junak odsekao jednu od njenih glava, odmah bi iz njenog tela narastale dve nove. Hera je poslala Hidri u pomoć ogromnog raka, koji je ugrizao Herakla za petu. Junak je shvatio da nemože sam da savlada Hidru. Naložio je Jolaju da zapali obližnju šumu i da vetrom sagoreva rane na telu čudovišta, kako bi sprečio nicanje novih Hidrinih glava. Kad je odsekao i njenu besmrtnu glavu, on je taj trofej zakopao u zemlju, navalio na njega ogromnu stenu a zatim je svoje strele natpopio u žuči ili krvi ubijene nemani. Herakle je stigao pred zidine Mikene kao pobednik, ali mu Eristej, zbog Jolajeve pomoći nije priznao to junačko delo. 3. Erimantski vepar – Strašni vepar živeo je na planini Erimantu i pustošio Psofidu. Herakle je svojim povicima isterao zver iz čestara, a zatim je progonio po dubokom snegu sve dok je nije iznurio. Tada je uhvatio živog vepra, bacio ga na ramena i odneo u Mikenu. Za taj lov vezuje se Heraklov sukob sa Kentaurima. 4. Kerinejska košuta – Euristej je naredio Heraklu da mu dovede Kerinejsku košutu. Ta zlatoroga košuta, koja se odlikovala izuzetnom brzinom, živela je u Enoji. Herakle nije smeo ni da je rani ni da je ubije, jer je košuta bila posvećena boginji Artemidi. On je godinu dana progonio košutu koja se sklonila u planine. Kad je pokušala da pređe reku Ladon, pošlo mu je za rukom da je rani i savlada. Sa košutom na ramenima Herakle je krenuo kroz Arkadiju, ali su ga na putu presreli Artemida i Apolon i zamerili mu što je ranio njihovu svetu životinju. Tek kad je Herakle objasnio da je to učinio po Euristejevom nalogu, oni su mu oprostili to svetogrđe. 5. Stimfalidske ptice – Ptice ljudožderi koje su živele u močvarnim šumama nedaleko od grada Stimfala, u Arkadiji. Imale su kandže od bronze, a njihova oštra bronzana pera padala su na zemlju kao strele i sve živo ubijala. Pomogla mu je Atena, koja mu je dala metalne čegrtaljke, rad boga Hefesta. Zvuk čegrtaljki isterao je ptice iz šume i Herakle ih je bez teškoća poubijao svojim strelama. 6. Čišćenje staja elidskog kralja Augije – Helijev sin Augija posedovao je velika krda goveda i mnoštvo koza. Životinje su svojin đubretom pokrile sve staje i okolnu zemlju, čime su prouzrokovale mnoge boleštine. Herakle nije saopštio Augiji da dolazi po Euristejevom nalogu, već mu je obećao da će za jedan dan očistiti svu nečistoću ako ga nagradi desetinom svoje stoke ili jednim delom kraljevstva. Kralj je prihvatio tu pogodbu jer je bio uveren da Herakle neće moći da očisti nagomilano đubre do Sunčevog zalaska. Taj zadatak Herakle nije izvršio snagom svojih mišića, već mudrošću: skrenuo je tok reka Alfeja i Peneja, a voda je sprala sa zemlje i iz staja svu nečistoću. Augije je odbio obećanu nagradu, jer je doznao da je Herakle taj posao izvršio za Euristeja. Herakle je za svedoka pozvao Augijinog sina Fileja, ali je kralj ostao pri svojoj odluci i čak je junaka proterao iz svoje zemlje. Euristej mu je priznao ovaj podvig, jer je bio obavešten da se junak pogađao sa Augijom oko nagrade. 7. Kritski bik – Euristej mu je naložio da mu sa Krita dovede živog Kritskog bika. To je bik na kome je Europa stigla na Krit ili Posejdonov bik, koga je zavolela Pasifaja. Herakle je savladao životinju i doveo je u Mikenu. Euristej je hteo da Kritskog bika posveti Heri, ali je ona odbila dar zato što je imao veze sa Heraklom. Bik je pušten na slobodu i, pošto je prokrstario Argolidom, prešao je na Istam i zaustavio se na Maratonu. Kasnije ga ubija Tezej. 8. Diomedove kobile –Euristej je naredio Heraklu da krene daleko na sever, u Trakiju, do ratobornih Bistonaca, i da mu dovede kobile kralja Diomeda. Te kobile hranile su se ljudskim mesom i bile su privezane gvozdenim lancima za bronzane jasle. Sa grupom drugova Herakle je stigao u Trakiju i, pošto je savladao konjušare poveo je kobile ka moru, ali su ga tada Bistonci napali. U borbi je ubio kralja Diomeda i rasterao Bistonce. U međuvremenu kobile su rastrgle njegovog miljenika Abdera, te je u njegovu čast podigao Abderu. Doveo je Diomedove kobile Euristeju. 9. Hipolitin pojas –Euristejeva kći Admeta poželela je pojas amazonske kraljice Hipolite. Heraklu je naređeno da ga donese. Sa drugovima, Herakle se ukrcao na lađu.

21

Najpre je stigao na ostrvo Par, kojim su u to vreme vladali Minojevi sinovi Eurimedont, Hris, Nefalion i Filolaj. Kada su Minojevi sinovi ubili dvojicu Heraklovih pratilaca, junak ih je sve poubijao i, u zamenu za poginule drugove, poveo je sa sobom Androgejeve sinove Alkeja i Stenela. Herakle je sa Para doplovio u Miziju, gde ga je srdačno primio Daskilov sin Lik. U to vreme Bebrici su napali Lika. Da bi se odužio za gostoprimstvo, Herakle je savladao Bebrike i ubio njihovog kralja Migdona. Posle toga doplovio je do zemlje Amazonki i usidrio lađu na ušću Termodonta, kod grada Temiskire. Hipolita je bila voljna da mu pokloni svoj pojas, ali je Hera u liku jedne Amazonke, saopštila Hipolitinim pratiljama da Herakle namerava da im otme kraljicu. Tada su Amazonke napale Herakla, a on je, uveren da je kraljica prekršila obećanje, ubio Hipolitu i prisvojio njen pojas. Drugi pripovedaju da su Amazonke neprijateljski dočekale Herakla i da je on u borbi zarobio Melanipu, sestru kraljice Hipolite. Kao uslov za njeno oslobođenje, Herakle je zahtevao kraljičin pojas. Hipolita je prihvatila pogodbu. Na putu za Grčku, Herakle je svratio u Troadu, koju je pustošila kuga i strašna morska neman. Da bi otklonio te nesreće trojanski kralj Laomedont je svoju kćer Hesionu ostavio na milost i nemilost morskom čudovištu. Herakle se ponudio da oslobodi kraljevu kćer, ali je zahtevao od Laomedonta da mu za uzvrat pokloni svoje konje. Kralj je sklopio pogodbu sa junakom, ali kada je Herakle oslobodio Hesionu, odbio je da mu preda obećanu nagradu. Praznih ruku Herakle je odplovio dalje, ali se zakleo da će osvojiti Troju i kazniti Laomedonta. Herakle je iz Troade stigao do Ena, na tračkoj obali, gde ga je srdačno dočekao Poltij. Pred odlazak, bio je prinuđen da ubije drskog Poltijevog brata Sarpedona. Put ga je dalje doveo na Tas, gde je proterao Tračane i vladavinu ostrvom poverio Androgejevim sinovima. Kod Torone, sukobio se sa Protejevim sinovima Poligonom i Telegonom, koje je pobedio u rvanju, a zatim poubijao. Posle toga stigao je u Mikenu i predao Euristeju pojas. 10. Gerionova goveda – Herakle je trebalo da dovede Gerionova goveda u Mikenu. Hrisaorov sin Gerion imao je velika krda goveda, koja je na ostrvu Euritiji, na krajnjem zapadu, čuvao Eurition i dvoglavi pas Ortar. Herakle je prešao celu Evropu. Kada je došao do Libije, kod Tartesa je podigao dva stuba, jedan u Evropi, a drugi u Africi (stene Gibraltara i Seute). Da bi ublažio žegu koja ga je u Libiji mučila, on je u besu odapeo strelu na boga sunca Helija. Da bi ga umirio, Helije mu je dao veliki zlatan pehar, Sunčevu barku, da se preveze preko Okeana. Kad je u Sunčevom peharu krenuo ka ostrvu Eritiji, Okean je podigao velike talase, ali ga je junak svojim strelama prinudio da umiri more. Čim je stigao na ostrvo, Herakle se popeo na planinu Abant, gde ga je spazio Gerionov pas Ortar. Junak je batinom savladao dvoglavog psa, a zatim je ubio i čuvara goveda Euritiona. Pošto je sakupio Gerionova goveda, Herakle ih je poterao prema obali. U međuvremenu je Menetije, koji je u blizini napasao Hadovu stoku, obavestio Geriona o otmici goveda. Gerion je sustigao Herakla na reci Antemu, ali je junak, u žestokoj borbi, prostrelio sva tri Gerionova tela (troglavi džin sa tri trupa spojena u struku i šest ruku). Savladavši diva, Herakle se sa govedima ukrcao u Sunčev pehar i doplovio do Tartesa, gde je Heliju vratio barku. Odatle je sa govedima krenuo preko Abderije (južna Španija) i stigao u Liguriju. Tu su ga napali Posejdonovi sinovi Alebion i Derkin, ali je Herakle obojicu ubio. Herakle je iz Ligurije prešao u Etruriju i na Italskom tlu susreo se sa Euandrom i sukobio se sa Kakom. Kod Regija, jedan bik se odvojio i prešao na Siciliju. Herakle je pošao za njim i našao ga je među govedima kralja Erika. Kad je zatražio bika od kralja, Erik je zahtevgao da najpre oprobaju snage u rvanju. Pošto je savladao i ubio Erika, Herakle je uzeo odbeglog bika i prešao na obale Jonskog mora. Hera je tada poslala na goveda obade. Pomahnitale od njihovih uboda. Krave su se razbežale na sve strane. Herakle je s mukom sakupio goveda po tračkim planinama. On ih je od Helesponta doveo do Strimona, gde je morao da baci ogromne stene u reku kako bi načinio gaz za stoku. Tako je tu reku Herakle učinio neplovnom. Kad je Gerionova goveda predao Euristeju, on ih je posvetio Heri. Prvih deset zadataka Herakle je izvršio za 8 godina i 1 mesec. Pošto Euristej nije hteo da mu prizna drugo i peto delo (ubistvo Lernejske Hidre i čišćenje Audijinih staja), on mu je naložio da izvrši još 2 zadatka:

22

1. Zlatne jabuke iz vrta Hesperida – Euristej je naložio Heraklu da mu donese zlatne jabuke iz vrta Hesperida. Zlatnu jabuku Gea je poklonila kao svadbeni dar Heri i Zevsu. Hera je jabuku zasadila u vrtu bogova, daleko na zapadu ili u zemlji Hiperborejaca. Jabuku su čuvali besmrtni stoglavi zmaj, pored Tifona i Ehidne, i Hesperide nimfe sutona. Herakle nije mogao da nađe put do zemlje Hesperida. Odlučio je da krene na sever. U Makedoniji, na obalama Ehedora, susreo je Arejevog sina Kikna, koga je u dvoboju ubio. Pošto je pešice prešao Iliriju, došao je do reke Eridana i tu je susreo rečne ninfe, Zevsove i Temidine kćerke. One su mu savetovale da iznenadi na spavanju boga mora Nereja i da ga primora da mu pokaže put. Herakle je poslušao ovaj savet, vezao Nereja i osobodio ga tek kad mu je ovaj rekao gde se nalazi vrt Hesperida. Junaku je preostalo da prevali dug put. Od Eridana prešao je u Libiju i, pošto je tu savladao Antaja, došao je u Egipat. Tu je ubio surovog kralja Busirida i, preko Aazije, stigao je u Arabiju, gde se sukobio sa Titonovim sinom Emationom. Zatim je prešao celu Libiju i došao do mora. Tu se ukrcao u Sunčevu barku i u njoj je doplovio do podnožja Kavkaza, gde je oslobodio Prometeja. U znak zahvalnosti, Prometej ga je posavetovao da sam nebere zlatne jabuke, već da u vrt Hesperida pošalje Titana Atlanta. Herakle je tog Titana našao u zemlji Hiperborejaca kako na svojim plećima drži nebeski svod. Pošto je nagovorio Atlanta da mu donese zlatne jabuke, Herakle je njegov teret prihvatio na svoja leđa. Kad je obrao jabuke, Atlant je rekao Heraklu da će te zlatne plodove sam odneti Euristeju. Herakle je tad shvatio da Atlant namerava da mu zauvek prepusti svoj teret i pribegao je lukavstvu. Požalio se da ga teret žulja i zatražio je od Atlanta da ga oslobodi nebeskog svoda samo za kratko vreme, dok nestavi podmetač na ramena. Ne sluteći prevaru, Atlant je odložio jabuke na zemlju i prihvatio nebeski svod. Herakle je tada uzeo zlatne plodove i krenuo. Kad je doneo jabuke u Mikenu Euristej nije hteo da uzme te božanske plodove. Pošto bi bilo svetogrđe da Herina svojina ostane u Heraklovim rukama, Atena je vratila jabuke u vrt Hesperida. 2. Kerber – Euristej je naredio Heraklu da iz Podzemlja dovede psa Kerbera. Taj nalog junak je izvršio uz Ateninu i Hermesovu pomoć. Herakle je otišao u Lakoniju i kod Tenara sišao u podzemlje, a neki kažu da je to učinio u blizini pontske Herakleje. Heraklova pojava u donjem svetu izazvala je paniku. Sve seni su se razbežale osim Meleagra i Meduze. Junak je potegao mač na Meduzu, ali ga je Hermes opomenuo da se pred njim nalazi samo njena sen. Herakle je obećao Meleagru da će uzeti za ženu njegovu sestru Dejaniru. Pred vratima Hada ugledao je Tezeja i Piritona, koje je tu vezao gospodar Podzemlja. Herakle je oslobodio Tezeja, ali Piritoja nije mogao da spase. Zatim je ubio goveče iz Hadova krda da bi duše mrtvih nahranio krvlju. Menetije, čuvar tih goveda, izazvao ga je na megdan. Herakle je polomio Menetiju rebra i pustio ga tek kad ga je zamolila Persifona, gospodarica Podzemlja. Kad je od Hada zatražio Kerbera, gospodar Podzemlja mu je odobrio da izvede psa, ali pod uslovom da pri tom ne upotrebi nikakvo oružje. Zaštićen samo oklopom i lavljom kožom Herakle je savladao Kerbera kraj kapija Aheronta. Pošto je Kerbera pokazao Euristeju, Herakle ga je vratio njegovom gospodaru u Had. Pošto je obavio sve zadatke Herakle se vratio u Tebu gde je svoju ženu Megaru, koja je tada imala 33 godine udao za 16 godišnjeg Jolaja. Pošto je bio nesrećan u braku sa Megarom Herakle je odlučio da se ponovo oženi, i to Jolom, kćerkom kralja Eurita iz Ehalije. Kad je Eurit odbio da mu da Jolu, Herakle se zakleo da će mu se osvetiti. Otišao je zatim u Feru, svom prijatelju kralju Admetu i njegovu mladu suprugu Alkestu otrgao iz zagrlaja smrti. U međuvremenu su kralju Euritu ukradene kobile ili goveda, a sumnja je pala na Herakla. Najstrariji Euritov sin Ifit jedini nije verovao da je Herakle lopov. On je krenuo da nađe ukradene životinje i sreo je Herakla koji se upravo vraćao iz Fere. Mladić ga je pozvao da mu pomogne da pronađe lopove, ali ga je Herakle strmoglavio sa zidina Tirinta. Da bi se očistio od tog ubistva, Herakle je otišao u Pil kralju Neleju, ali je on odbio da to učini jer je bio Euritov prijatelj. Od zločina ga je očistio Hipolitov sin Dejfob, iz Amikla. Herakla je i dalje mučilo Ifitovo ubistvo, pa je otišao u Delfe da traži pomoć. Pitija je odbila da mu da savete, što je rasrdilo junaka. Tada je Herakle opljačkao svetilište, oteo tronožac i počeo da proriče. Zbog takvih postupaka, Apolon se sukobio sa Heraklom. Zevs ih je rastavio munjom i naterao da se pomire. Tek tada je Pitija saopštila Heraklu da će okajati Ifitovo ubistvo ako njegovom ocu da naknadu i ako kod nekog provede tri godine u ropstvu. Hermes je prodao Herakla lidskoj kraljici Omfali. Dok je bio u njenoj službi, savladao je kerkope kod Efesa i ubio je Sileja.
23

Posle tri godine, Herakle je krenuo na Troju da se osveti Laomedontu. Telamon, Heraklov pratilac, prvi se prebacio preko bedema i ušao u grad. To je rasrdilo Herakla. On je potegao mač na prijatelja, ali ga je vratio u korice kad je Telamon počeo da sakuplja kamenje i rekao da gradi žrtvenik Heraklu Pobedniku. Pošto je strelama ubio Leomedonta i njegove sinove, izuzev Podarka, Herakle je Telamona nagradio Hesioninom rukom. Kad se Herakle sa svojim lađama otisnuo od trojanske obale, Hera je uspavala Zevsa i izazvala na moru strašnu buru, koja je junaka bacila na ostrvo Kos. Stanovnici ostrva, uvereni da stižu pirati, otpočeli su da gađaju kamenjem pridošlice. Zato je Herakle zauzeo grad i ubio kralja Euripila, Posejdonovog i Astipalejinog sina. Herakla je u ovoj borbi teško ranio Halkodont i, samo zahvaljujući Zevsovom zauzimanju, on je preboleo rane. Boginja Atena odvela je junaka sa Kosa u Flegru da bi pomogao bogovima u borbi protiv titana. Herakle nije zaboravio drskost kralja Augije. Stoga je, posle povratka iz Flegre, sakupio vojsku u Arkadiji i krenuo u Elidu. Iako su Augijine vojskovođe bili Molionidi, koji su u prvim borbama sa Heraklom imali uspeha, Heraklu je ipak pošlo za rukom da poubija njih i kralja Augiju. Posle te pobede, Herakle je utemeljio olimpijske igre, podigao je žrtvenik Pelopu i 6 žrtvenika za 12 olimpijskih bogova. Isto je kažnjen i Nelej, kralj Pila, koji je odbio da Herakla očisti od Ifitovog ubistva. U toku borbe sa Nelejem i njegovim sinovima, on je ranio Hada i Heru koji su pomogli Neleju. Ubio je Neleja i njegove sinove, sem Nestora. Herakle je krenuo u Lakedemon, jer je bio ljut na Hipokonta i njegove sinove, koji su pomagali Neleju i usudili se da ubiju Likimnijevog sina. Pomoć je zatražio od Arkadskog kralja Kefeja, koji mu se pridružio tek kad je Herakle njegovoj kćerki Steropi dao pramen Meduzine kose da štiti grad od neprijatelja. Pošto je ubio Hipokonta i njegove sinove, Herakle je spartanski presto poverio Tindareju. U prvom sukobu s Hipokontidima bio je teško ranjen i Asklepije je ga je izlečio u Demetrinom hramu na Tajgetu. Hera mu u tim borbama nije pakostila, pa joj je on sagradio svetilište u Sparti i prineo koze na žrtvu. Sagradio je hram svojoj zaštitnici Ateni. Na putu za Terapnu podigao je svetilište Asklepiju, kao zahvalnost za izlečenu ranu. Pri povratku iz Sparte Herakle je prošao kroz Tegeju i tu se sjedinio sa Augom, ćerkom kralja Aleja. U Kalidonu je od kralja Eneja zaprosio negovu kćer Dejaniru. Da bi dobio njenu ruku, bio je prinuđen da se bori sa rečnim bogom Ahelojem. Pošto je iz te borbe izašao kao pobednik, proslavio je svadbu sa Dejanirom. Zatim je poveo Kalidonce protiv Tesproćana. Kad je osvojio grad Efiru, ubio je Tesproćanskog kralja Filu. Tu je Herakle zavoleo Filinu kćerku Astiohu, koja mu je rodila sina Tlepolema. Po povratku u Kalidon, Herakle je nepažnjom počinio zločin. Na gozbi je nehotice ubio Eunoma, Artihelovog sina i Enejevog rođaka. Iako je dečakov otac oprostio Heraklu zločin, on je odlučio da pođe u izgnanstvo. Sa Dejanirom krenuo je kralju Keiku u Trahin, koji ga je srdačno primio. Prelazrći reku Euen ubio je kentaura Nesa. Pošto je pokorio Driope, Herakle se pridružio Egimiju, kralju Doraca, koji je u to vreme ratovao sa lapitskim kraljem Koronom. Dorci su obećali Heraklu trećinu svoje zemlje ako im pomogne da savladaju Lapite. Herakle je sa svojim saveznicima potukao Korona, ali je zemlju, koja mu je dodeljena posle te pobede, poverio Egimiju. Herakle se još jednom sukobi sa Driopima, jer je želeo da kazni njihovog kralja Laugoru zbog skrnavljena Apolonovog svetilišta. Pošto je ubio kralja i osvojio njegovu zemlju stanovnici su se podelili u tri grupe. Jedna grupa je pobegla na Eubeju gde je osnovala grad Karist, druga je otišla na Kipar, a treća kralju Euristeju, koji ih je, iz mržnje prema Heraklu, srdačno primio i dozvolio im da osnuju tri grada u Argolidi: Asinu, Hernionu i Ejonu. U to vreme Herakle se sukobio i sa Amintorom, kraljem grada Ormeniona, koji mu je zabranio da pređe preko njegove zemlje. Kako nije hteo da odustane od svoje namere, Herakle je ubio kralja i zauzeo Ormenion. Kad se vratio u Trahin, Herakle je odlučio da se osveti Euritu, kralju Ehalije, za nanete uvrede. Sakupio je veliku vojsku, koju su činili Arkađani, Meliejci i epiknemidski Lokriđani. Bez velikih teškoća porušio je grad, poubijao strelama Eurita i njegove sinove i zarobio lepu Jolu. Pošto je sahranio pale drugove, Herakle je krenuo na eubejski rt Kenej da tamo prinese žrtvu Zevsu. Kad je sagradio žrtvenik, poslao je glasnika Lihu u Trahin da mu od Dejanire donese svečane haljine. Glasnik je saopštio Dejaniri da se Herakle vraća u Trahin kao pobednik i da sa sobom vodi lepu Jolu. Ta vest je probudila ljubomoru u Dejanirinom srcu i ona je Heraklove nove haljine natopila Nesovom krvlju, jer je verovala da će na taj način ponovo zadobiti muževljevu ljubav. Liha je doneo kobnu odeću svom gospodaru. Kad je Herakle obukao svečano ruho, Nesova zatrovana krv razlila se po njegovoj koži i ulila se u njegovu krv, koja je počela da ključa i da sagoreva mišiće i utrobu. Glasnika Lihu, Herakle je dohvatio za noge i strmoglavio u more, a zatim je očajnički pokušavao da razdere i strgne sa tela zatrovanu odeću. Zajedno sa tkaninom on je kidao kožu i komade mesa. Tako unakažen prenet je u Trahin. Kad je Dejanira videla strašne posledice svog postupka, oduzela je sebi život.
24

U poslednjim časovima života Herakle je naložio svom sinu Hilu da se, kad odraste, oženi Jolom. Zatim se popeo na vrh planine Ete i podigao sebi veliku lomaču. Kad je naredio da se lomača zapali, niko od prisutnih nije imao snage da to učini. Filoktet ili njegov otac Pejant, zapalio je lomačlu, a Herakle mu je u znak zahvalnosti, dao svoj luk i strele. Zatim je legao na krzno Nemejskog lava i naslonio glavu na svoju batinu. Dok je oko njega lizao plamen, Zevs je munjom i oblakom uzdigao svog sina na nebo. Pošto je primljen među bogove, Herakle se izmirio sa Herom. Ona ga je prigrlila, propustila kroz svoje haljine i tako postala njegova majka. Herakle se zatim oženio Hebom, koja mu je rodila sinove Aleksijara i Aniketa. Herakle je sa smrtnicima izrodio brojno potomstvo, uglavnom sinove. Osim 50 sinova koje su mu rodile Tespijeve kćerke, pominju se i sinovi koje je Heraklu podarila Megara (Terimah, Deikon i Preontijad), Astijoha (Tlepolem), Partenopa (Eueret), Epikasta (Testal), Halkiopa (Tetal), Auga (Telef), Dejanira (Hil, Ktesip, Glen, Onit), Omfala (Agelaj), Astidamija (Tesip), i Autonoja ( Palemon). Kult Herakla Mitovi o Heraklu nastali su u raznim razdobljima i u raznim krajevima grčkog sveta. Kako postoji prisna veza između Zevsa, Here i Herakla, njegov lik formiran je verovatno još u mikenskoj epohi. Poštovan je u svim oblastima antičkog sveta, od Sirije do Gibraltara. Slavljen je kao pobednik (Kallinikos), kao onaj koji odstranjuje svako zlo (Alexikakos) i kao spasilac (Soter). U helenističko-rimsko doba Herakle je prvenstveno zaštitnik atletike i omladine. Zato su se u svim palestrama i gimnazijama nalazili njegovi žrtvenici, kultne statue ili terme. On je i zaštitnik kulture, onaj koji oslobađa zemlju od divljih životinja, štetnih insekata i močvara, onaj koji otvara puteve u daleke ranije nepoznate krajeve sveta. One je zaštitnik kupatila i lekovitih toplih voda. Često je predstavljan sa bogovima lekarima i, kao veliki vidar, pominje se u apotropejskoj magiji. Pošto je obišao ceo svet, on je zaštitnik puteva, a pod njegovim okriljem su putnici. On je zaštitnik oslobođenika, jer je i sam iskusio gorčinu ropstva. Herakle je osnivač mnogih gradova, od kojih je veliki broj nazvan njegovim imenom. Pričalo se da je on preneo pismenost iz Egipta u Grčku, da je mnogim rekama skrenuo tokove i da je bio upućen u tajne medicine, mantike i astronomije. Na osnovu lokalnih kultova i mitova, može se zaključiti da su za Heraklov lik vezane funkcije raznih demona plodnosti i htonskih božanstava nižeg reda. Atributi Lavovsko krzno i batina. Od životinja mu je najčešće žrtvovan bik. Od biljaka posvećene su mu bela topola i maslina. Ikonografija Herakle je jedan od najčešćih likova u grčkoj likovnoj umetnosti. Sačuvane su hiljade spomenika zanatske i monumentalne umetnosti, počevši od 8. žv.pne, na kojima su prikazana Heraklova junačka dela, događaji iz njegovog detinjstva i poslednjih godina života. Na najstarijim spomenicima predstavljen je kao zreo muškarac, nejčešće nag i duge kose, sa lukom i mačem. Od 6.v.pne ima kratku kosu i bradu, a odeven je u hiton ili opremljen kao hoplit, sa kožom Nemejskog lava. Najpre u Joniji, a posle persijskih ratova i u drugim oblastima grčkog sveta, pojavile su se i predstave mladog, golobradog Herakla. Taj tip je omiljen počevši od druge polovine 5.v.pne. Od druge polovine 5.v.pne najčešće je predstavljan s batinom. U 4.v.pne negovan je lik mladog Herakla. U Helenističko doba on je predstavljen kao mladić, a dobio je još dva atributa: rog izobilja i venac od topole. Kult Herakla kod nas Kult Herakla dosta je raširen kod nas. Od imena mu se prave topografski nazivi, javlja se na većem broju epigrafskih i reljefnih posveta. Neke posvete pisane su grčkim pismom (npr. ara iz Čepigova). Prema nekim epitetima, izgleda da je sa Heraklom identifikovano neko lokalno božanstvo. On se spominje na grčkim natpisima iz Dalmacije, južne Srbije i Srbije, i na njima se naziva Kunagida (gopsodar, najveći).
25

Herakle je bio zaštitnik atleta i palestre, lekovitih izvora i lečenja uopšte, puteva i putnika, zaštitnik od svakog zla. Spomenici kod nas Iz Dalmacije potiče samo jedan votivni natpis Heraklu. To je dedikacija Filiska Dropionovog sina, iz Solina. U Čepigovu je nađena votivna ara koju je 339.g, po makedonskoj eri, Lucije Nikefor Ieler postavio Heraklu Kunagidi, kada je prestao biti njegov sveštenik. Dotle je Herakle Kunagida bio poznat samo po natpisu na jednom reljefu iz Moranli (grčka Makedonija), ali se tu on zove Kinagida. Mada se ova dva epiteta malo razlikuju, na oba natpisa spominje se jedno isto božanstvo, pošto je Κυναγιδας nesumljivo nastao od Κουναγιδας. Kako se na natpisu iz Moranli ne nalazi ime dedikanta, možda je Κυναγιδαι ime roda koji je podigao votivni spomenik. Ali, iz čepigovskog natpisa se vidi da je Κουναγιδας Heraklov epitet, pa ovo tumačenje nije tačno. Pored natpisa u Moranli nađen je i natpis nekog oslobođenika. Stoga bi se ovo božanstvo možda moglo dovesti u vezu sa Heraklom Kinadom koga spominje jedan natpis iz Filake u Pieriji. Ovaj Herakle Kinad bio bi bog oslobođenika, zato što je natpis u Filaki postavio neki oslobođenik. Međutim, nije utvrđena nikakva veza između natpisa Heraklu Kunagidi i natpisa tog oslobođenika, da bi se moglo pretpostaviti da je dedikant Heraklov bio oslobođenik. Možda je samo slučaj što su se ta dva natpisa našla zajedno, te iz toga nesmemo izvoditi nikakve zaključke. Ni imena ova dva božanstva nisu slična, pa to nemože biti jedno isto božanstvo. Krečmer smatra da su Kinagidas sa natpisa u Moranli i Kunagidas sa Čepigovskog natpisa jedno isto božanstvo. Herakle bi taj epitet dobio zbog toga što je izveo Kerbera iz Donjeg sveta. Po svom završetku reč Kunagidas izgleda da je iz dorskog dijalekta (α umesto η posle dentala), ali tako isto može biti i negrčka, pošto u pozajmljenim rečima iz drugih jezika α ne prelazi u η posle konsonanta. Zbog toga bi ovo mogao biti, neki lokalni bog identifikovan sa Heraklom. U prilog tome govori to što je kult lokalizovan na Makedoniju, i što u grčkom kultu Herakle nema epitete koji bi podsećali na njegova dela. Poznato je, međutim, da su vrlo često strana božanstva identifikovana sa Heraklom, pa se možda takvo božanstvo javlja i na nekim natpisima iz Makedonije. Na jednom oštećenom natpisu iz Stobi, uz Heraklovo se ime javlja neki epitet koji počinje συγκ. Herakle Gospodar, spominje se samo na natpisu na bazi statue votivnog dara Valerija Hermogena, vojnika VII legije, koja je nađena u Kostolcu. Epitet κυριος (gospodar) nemaju grčka božanstva, kao sto smo već rekli, pa bi možda i ovo bilo negrčko božanstvo. Na jednoj nadgrobnoj ploči iz Resave na Crnoj reci, Herakle se naziva najveći bog (Ηρακλης υεος μεγιστος). To se isto božanstvo javlja i na jednom natpisu iz Ohrida. Ovaj epitet inače nije poznat uz Heraklovo ime. Na reljefu iz Zemuna Herakle je predstavljen sa Hesperidskim jabukama. Na spomeniku iz Lipe, kod Smedereva, Herakle je predstavljen u borbi sa Nemejskim lavom. Kao zaštitnik putnika i puteva, se možda spominje na natpisu veterana Valerija Valensa koji kaže da je otvorio javni put. U Crkvini kod Golubića, u blizini Bihaća nađen je reljef na kome su predstavljeni Herakle i Hesiona. Herakle je okrenut spreda, s lavljom kožom obavijenom oko leve podlaktice i s toljagom prebačenom preko ramena. Pored njega je Hesiona, obučena u potpasani jonski hiton sa Himationom na levom ramenu. Ruke su joj spuštene i sastavljene, čini se da su bile svezane, jer se nazire trag konopca. Na reljefu je prikazana strma pećina, scena koja odgovara mitu. Tu je prikazano kako Herakle oslobađa Hesionu, kćer trojanskog kralja Laomedonta, koja je bila prikovana uz morsku stenu kao žrtva bogu Posejdonu i Apolonu. Prikaz Herakla u potpunosti odgovara njegovom klasičnom predstavljanju u umetnosti, kakvo je poznato na više reljefa iz naše zemlje, pre svega iz južne Srbije ili Makedonije (reljef iz Bitolja, Kavadara, Peći, Kostinca). Dedikant je verovatno vojno lice, mada na spomeniku nema nikakvih elemenata za ovakvu tvrdnju. Do te konstatacije dolazimo na osnovu podataka o boravku pojedinih vojnih jedinica na područu Bihaća, gde je potvrđen boravak legije I ..., legije I Adiutrix, legije II , i neke pomoćne čete. Vreme boravka tih jedinica ovde stavlja se u 2. i 3. vek, pa se predpostavlja da i spomenik potiče iz tog doba. Ovaj reljef je možda pripadao nekom tamošnjem Heraklovom hramu, jer je običaj bio da reljefne predstave njegovih junačkih dela krase njegove hramove ili služe kao kultne ploče na oltaru. Predstava koja ga prikazuje u trenutku oslobađanja Hesione je jedina u našoj zemlji. Na drugim spomenicima on je u društvu sa drugim božanstvima, kao npr. sa krilatim Genijem, ili u sceni nekog drugog junačkog dela.

26

Hramovi ovog božanstva podizani su pored puteva. U našoj zemlji spominje se pored puteva nekoliko naselja ad Herculem, verovatno nazvanih tako po hramu ovog boga. Takvo jedno mesto bilo je i na putu Naisus-Skupi blizu Niša. Možda se ovo božanstvo po kome je ovo mesto dobilo ime spominje na jednom natpisu iz Žukovca pod imenom Herkules Naissatis. Pitanja 1. Udruštvu sa kim? (Sa nimfama) 2. U Medijani? (Skup statua Asklepije, Higija, Herakle)

9. HERKUL
Legenda Jedno od najsloženijih božanstava u rimskoj religiji. Legende o Herkulu nisu međusobno povezane ni po vremenu ni po mestima radnje. Najpoznatije je predanje o borbi Herkula i Kaka, za koje je vezano podizanje žrtvenika Jupiteru pored Trojnih vrata i Velikog žrtvenika na Volujskom trgu. Kada je stigao u Lacij, Herkul je najpre došao kralju Faunu, koji je imao običaj da bogovima žrtvuje sve strance. Kad je kralj pokušao da ga ubije, junak je bio primoran da usmrti svog domaćina i da produži put prema Velikoj Grčkoj. Drugi pripovedaju da je Herkula srdačno primio kralj Euandar, jer mu je Karmenta predhodno otkrila ko je njegov gost. Herkulu se pripisuju veliki poduhvati, prvenstveno podizanje nasipa u Kampaniji između mora i jezera Lukrina. Kult Herkula Predanja o Herkulu veoma su slična grčkim mitovima o Heraklu, ali su u kultovima tog boga izražene originalne crte, koje nisu ni u kakvoj vezi sa grčkim herojem. Legende i kult grčkog heroja Herakla prenete su u Rim posredstvom grčkih kolonija, ili preko Etruraca. U 6.v. pne Herkul je jedno od najznačajnijih božanstava etrurskog panteona. Njegov kult bio je vrlo rasprostranjen u gotovo svim gradovima južne Italije, posebno u Metapontu i Krotonu (tu je verovatno nastala legenda o borbi između Herakla i Geriona, na koju se nadovezuju mitovi o putovanjima i podvizima rimskog Herkula). U samom gradu Rimu, njegov kult je zvanično potvrđen tek 339.g.pne, kad je Heraklu, Dijani i Apolonu priređena gozba (lectisternium). U Rimu je Herkulu bilo posvećeno više svetilišta. Njegovo svetilište van gradskih bedema, na Aventinu podigli su grčki trgovci već u 5.v.pne. Prvo zvanično Herkulovo kultno mestu u Rimu je Veliki žrtvenik (Ara maxima). Pominje se tek 312.g.pne, u vezi sa odlukom Apija Klaudija, koji je nastojao da privatni kult zameni državnim. Tu je 12. avgusta svake godine Herkulu prinošena na žrtvu junica ili bik. Ostala njegova svetilišta u Rimu kasnijeg su datuma: kružni Herkulov hram na Marsovom polju svetilište podignuto u čast Herkula i muza U južnoj Italiji Herkul je htonsko božanstvo, povezano u kultu sa Demetrom i Dionisom, koje se stara o pastirima i zemljoradnicima. U Etruriji je vrlo rano poistovećen sa Marsom. U rimskoj religiji je često shvaćen kao bog rata i zaštitnik Carstva (Victor, Invictus). Herkul je i bog igara u arenama, i božanstvo domaćih ognjišta. Nazivi Herkula su mnogobrojni: Conservator, Defensor, Romanus, Victor. Atributi Batina i lavlja koža. Ikonografija Predstave Herkula u likovnoj umetnosti inspirisane su likovima Herakla. Jednu od prvih Herkulovih statua u Rimu izradio je etrurski skulptor Vulka, iz Veja. Kasnije predstave Herkula najčešće se oslanjaju na Lisipove statue Herakla.

27

Pojedini rimski imperatori (Komod, Aleksandar Sever, Maksimijan) često su predstavljani u liku Herkula, odnosno sa njegovim atributima. Na novcu se javlja od 1.v.ne do vremena Konstantina. Komod je veoma požtovao Herkula, i čak sebe smatrao njegovom reinkarnacijom. Usled ovoga kovao je novac i medaljone sa figurom Herkula. Pod Antoninom Pijem, aleksandrijska kovnica je proizvela serije bronzanog novca sa predstavom Herkula. Kasnije je Pestum kovao serije sa njegovim delima. Grčki imperijalni novac, između ostalih Eritreja i Smirna, nose lik Herakla. Kult Herkula kod nas Kult Herkula kao rimskog boga je neobično rasprostranjen kod nas. Zavet mu čine i muškarci i žene. Retko se navodi razlog dedikacije. Samo Publije Aurelije Ver kaže da čini zavet za zdravelje. Zaštitnik je atleta i palestre, lekovitih izvora i lečenja, puteva i putnika, i zaštitnik od svakog zla (otuda titula Conservator). Na spomenicima se naziva Augustus, Conservator, Sanctus, Deus, Naissatis, Victor. Na nekim latinskim natpisima kod nas on se naziva Invicitus i Victor, pa se često pominje pored Marsa i Viktorije. Hramovi ovog božanstva podizani su pored puteva. U našoj zemlji spominje se pored puteva nekoliko naselja ad Herculem, verovatno nazvanih tako po hramu ovog boga. I u drugim provincijama Herkul je dosta poštovan. U Galiji on je bio izjednačen s više indigenih božanstava, koja su mu po funkcijama i svojstvima najbolje odgovarala. Na tamošnjim njegovim posvetama stoje sledeći epihorski epiteti: Ilunnus, Andossus, Graius, Oglaius, Magusanus, itd. Odatle potiče oko 300 njegovih raznih spomenika. Spomenici kod nas Iz Bosne potiču 4 epigrafske are: iz Graca kod Halapića, Grkovaca na Livanjskom polju, Borčana kod Duvna (dosta oštećen) i Zenice. U tri slučaja ispisano je puno ime božanstva, a na jednom samo početno slovo. U tri slučaja ime prati epitet Augusto, a u jednom stoji samo dodatak Sacrum. Dedikanti: i. Aru iz Graca podiže Publius Aelius Celesinus, za zdravlje cara Gordijana i Pompeijana; što se are ovog božanstva podižu carevima poklapa se sa pojavom koja je karakteristična počev od 3.v. pa nadalje, kada su pripadnici vojnih jedinica, uglavnom varvari, verovatno prihvatili ovo božanstvo kao zaštitnika; može se datovati u prvu polovinu 3.v, pošto se podiže za zdravlje cara Gordijana. ii. Aru iz Zenice podiže Aurelius Licinius, razlog podizanja neznamo jer je iskaz dat skraćenicama iii. Aru iz Grkovaca podiže Caius Troisus Crispu, razlog podizanja neznamo jer je iskaz dat skraćenicam; datuje se u 3.vek, na osnovu načina njegove tehničke obrade, jer je površina obrađena zubastim čekičem, tzv. ferrum dentatum, i to one vrste koja je bila u primeni tokom 3.v. Iz Bosne potiče još jedan spomenik Herkula, na kojem se javlja u kultnoj zajednici sa jednim drugim božanstvom. U Dalmaciji ovaj kult je jako poštovan. Spomenici potiču iz Salone, Čitluka, Omiša, sa Brača, itd. Iz Salone potiče veliki broj potvrda ovog kulta, koji se tu poštovao pod raznim funkcijama i svojstvima (Hercules Musarum, kao bog međa, bog izvora, i sl). U Hrvatskoj tragovi kulta potiču iz Čakovca, Varaždinskih Toplica, Siska. Iz Srbije i Makedonije poznat je izvestan broj njegovih likovnih predstava, ali bez sumnje tu je prikazan grčki Herakle, kako se vidi po njegovim atributima (iz Zemuna, Sremske Mitrovice, Kolovrata kod Prijepolja, iz Peći). Možda se Herkulu obraća i vojnik Valerije Valerijan, onda kada je radio na kapitelima stubova za Licinijeve terme u Sirmijumu.

10. JUPITER
Kult Jupitera Njegov kult je uveo još Romul, a razvija ga Avgust.
28

Prastaro italsko božanstvo neba, vremena i munja, vrhovni bog rimskog pantenona, čiji je kult imao najveći državni i politički značaj. U Rimu i u celoj Italiji Jupiter je poštovan najpre na vrhovima brda. Njegova najstarija svetilišta nalazila su se na Kapitolu (I. Feretrius), na Eskvilinu (I. Fagutalis), na Montekavo (I. Latiaris) i na Ciminiju (I. Ciminius). Kao bogu neba i svetlosti posvečeni su mu svi dani punog Meseca u godini (ide), kad svetlost ne nestaje sa nebeskog svoda. Svakog meseca na taj dan, koji je u starom rimskom kalendaru označen kao praznik (feriae lovis), vrhovni sveštenik je na Kapitolu žrtvovao Jupiteru belu ovcu. Kao bogu svetlosti i neba, Jupiteru su posvećeni i praznici grožđa - ploda koji je u najvećoj zavisnosti od vremenskih prilika. Za ovu njegovu funkciju vezana su tri praznika: 1. Vinalia rustica (19. avgust) - Po vinogradima je u njegovu čast slavljen ovaj praznik, a na početku berbe grožđa, vrhovini sveštenik je Jupiteru žrtvovao jagnje. 2. Meditrinalie (11. oktobar) - Kraj berbe grožđa. Po tom prazniku prvi put se točila šira. 3. Vinalia priora (23. april) - U grad se unosilo i točilo prevrelo prošlogodišnje vino. Manje su jasne Jupiterove funkcije u vezi sa tri ostala njegova praznika: 1. Poplifugija (5. juli) 2. Regifugium (24. februar) 3. jedan praznik koji pada na Dan mrtvih (23. decembar) Funkcije Jupitera Epiteti su mu brojni: Conservator Custos (zaštitnik cara), Liberator, Propugnator, Stator (zaustavlja neprijatelje), Xonans (sa munjom), Tutator, Victor. Kao bog neba i munja, Jupiter se naziva Fulgur. Svako mesto pogođeno gromom ograđivano je kamenjem (puteal). Munje koje baca Jupiter dele se na munje dana i munje noći (hulgur dium, fulgur summanium). Kao bog noćnih munja, Jupiter je poistovećen sa Sumanom i Vejovisom. Jupiter je poštovan i kao bog kiše (I. Elicius, I. Pluvialis). U vreme suša, upućivane su mu molbe za kišu. Svečana povorka sveštenika, magistrata i bosonogih matrona raspuštene kose donosila je na Kapitol kamen koji je zatvarao mundus (lapis manalis), a zatim je preko njega izliana voda. Kao bog kiše, Jupiter je povezan sa plodnošću zemlje i staroitalskim bogom Liberom (I. Liber). Od zaštitnika polja i plodnih njiva, Jupiter postaje i čuvar njihovih međa (I. Terminus). Kapitolski Jupiter (I. Optimus Maximus) je vrhovni bog rimske države. Njemu prinose žrtve mladići kad stupaju u muževne godine, a konzuli mu polažu zakletvu pri preuzimanju dužnosti. Posle izvojevane pobede u ratu, trijumfator je oblačio odeću koja je podražavala odeću na Jupiterovoj kultnoj statui, odnosno on je oličavao samog Jupitera. Prema predanju, već je Romul podigao na Kapitolu svetilište Jupiteru Feretriju, u kome je poštovan jedan kamen (I. Lapis). U tom svetilištu, koje je kasnije obnovio Avgust, Romul je posvetio Jupiteru ratnu opremu koju je oduzeo neprijatelju. Zbog toga su ratni trofeji i neprijateljsko oružje (spolia opima) i kasnije zavetovani Jupiteru Feretriju. Jupiter osigurava pobedu u ratu i jemči datu reč između naroda, država i pojedinaca (Dius Fidius). Jupiter donosi Rimljanima pobedu (I. Victor) i zaustavlja neprijatelja (I. Stator). Jupiter je pokrovitelju Latinskog saveza ( I. Latiaris), i na vrhu Albanskih planina podignut mu je hram. Hramovi Jupiterovi hramovi u Rimu najčešće su povezivani sa događajima značajnim za rimsku istoriju. Hram Jupitera Feretria na Kapitolu i hram Jupitera Statora ispod Palatina podigao je Romul posle pobede nad kraljem Akronom, odnosno posle poraza Sabinjana. U Kapitolskom hramu čuvane su Sibilinske knjige, svi važni dokumenti i mnogi zakoni. Atributi Munja, skiptar ili orao u ruci (često kod nogu). Ikonografija U najstarijim Jupiterovim svetilištima nije bilo kultnih statua, odnosno Jupiter je simbolizovan svetim kamenom. U početku je prikazivan kao bradati čovek sa munjom, nag ili polunag. Prvu Jupiterovu kultnu statuu u Kapitolskom hramu izradio je Vulka iz Veja. Bila je od pečene zemlje i predstavljala je Jupitera kao bradatog muškarca, koji u desnici drži munju. Lice te statue premazivano je o praznicima crvenom bojom. Predstave Jupitera na novcu: - na republikanskom novcu rađene su pod uticajem Grčke ikonografije, po uzoru na predstave Zevsa, sa munjom u
29

desnoj, skiptrom u levoj ruci ili orlom - na nekom novcu drži figuru Viktorije - na novcu mladog cezara Valerijana II je neobična predstava prikazuje Jupitera kao deteta, na leđima Amaltejonske koze, sa legendom Iovi Crescendi (Jupiter koji odrasta) Na medaljonima Trajana, Hadrijana i Antonina Pija često je prikazivana Kapitolska trijada (Jupiter, Junona, Minerva). Kult Jupitera kod nas Kao vrhovno i glavno božanstvo Rimljana, Jupiter je najpoštovanije božanstvo u Rimu i u osvojenim provincijama. Vrlo veliki broj natpisa iz naše zemlje (najveći broj posveta) spominje Jupitera, bilo samog bilo u zajednici sa drugim bogovima. Kult ovog božanstva obavljan je, pre svega, u oficijelnim prilikama. U kultnoj zajednici pored Jupitera javljaju se Junona, Minerva, Mars, Majka Zemlja (Terra Mater), Liber i Libera, Cerera, “svi bogovi i boginje” (dii deaeque omnes), Consentium deorum, nimfe i Silvan, Genije mesta, Genije municipija, stanice, careva, Drakon, Dracena i Aleksandar, Epona, Hilara, Felicitas stacionis, Fortuna, Celeja, Noreja, konsekrirani car Klaudije, carska kuća (domus divina). Jupiter se nekada javlja sa pratnjom u vidu Genija, kojih ima više vrsta i kategorija. Oni su staro rimsko božanstvo, ali njihovo obožavanje dobija veću ulogu od perioda Carstva. Iz naših krajeva većina su Geniji mesta, pod kojima se podrazumevala ona snaga koja obezbeđuje svako dobro dotičnog mesta. Da je tako bilo, može se videti iz činjenice da su posvete postavljene iz razloga koji su usko vezani za dotično mesto. Na nekoliko natpisa javljaju se Jupiter, Junona i Minerva zajedno, iz čega se može zaključiti da je i u našoj zemlji bila poštovana kapitolska trijada. Lokalni Kapitoli, kakvih je bilo po drugim provincijama, ne spominju se u našoj zemlji, ali smemo pretpostaviti da su i tu postojali. Kod Knina se sada nalazi jedan breg na kome se crkva naziva Kapitol. Pošto je Kapitol postalo od Capitolium, prelaskom o u i (kao u reči: Kupa-Colapis, Duklja-Doclea, Solun- Θεσ – σαλονικη), to će po svoj prilici ovaj breg biti nazvan po nekom lokalnom Kapitolu. Ovaj kult je isto tako dobro raširen i u drugim rimskim provincijama. Interesantni nalazi potiču iz Galije. Na tamošnjima posvetama Jupiterovo ime često prate mnoga epihorska imena. Tako je npr. u Akvitaniji, Jupiter nosio nadimak Beirissa, ili kao bog grmljavine Taranis. Za razliku od naših krajeva, u Galiji je dosta česta pojava njegovog likovnog prikazivanja, često je obučen u galsku narodnu nošnju. To bi značilo da je u Galiji Jupiter bio izjednačen sa nekim indigenim adekvatnim božanstvom. Jupiterovi epiteti Kao vrhovno božanstvo, Jupiter je u sebi sinkretizovao veći broj raznih funkcija preuzet od raznih drugih božanstava, a osobito često mu se dodaju funkcije boga rata. Rimski Jupiter skoro uvek ima epitet Optimus Maximus, a pored toga još i Adflator, Aeternus, Augustus, Caelestis, Capitolinus, Cohortalis, Conservator, Culminalis, Depulsor, Fulgerator, Fulminator, Inturbatus, Monitor, Nundinarius, Paternus, Patronus, Praestitus, Sacrum, Tonitrator, Victor, Capitolinus Victor. Epiteti Adflator, Cohortalis, Nundinarius, Praestitus javljaju se samo na našim spomenicima. 1. Capitolinus – Najviše spomenika u našoj zemlji posvećeni su Jupiteru Kapitolskom, koji je na rimskom Kapitolu imao hram. Kao takav on se naziva Capitolinus i Optimus Maximus. Spomenike sa ovim epitetom imamo iz Bosne dva, iz Rume dva, iz Kališta u Makedoniji, itd. Na jednom našem spomeniku ovaj epitet je proširen sa Victor, i u tom primeru se najbolje iskazuje njegova ratnička funkcija. 2. Sacrum – To je jedan opšti dodatak koji obično prati ime svakog rimskog božanstva, koji u ovom slučaju ne bi označavao nikakvu funkciju ovog božanstva. Na našim spomenicima javlja se dosta često. 3. Depulsor - Nalazi spomenika s ovim epitetom na Balkanu su dosta česti. Neki su smatrali da se pod tim epitetom krije jedno lokalno božanstvo. Danas su mišljenja drugačija. Naime, Jupiter Depulsor spada u red vojničkih rimskih božanstava (Dii militares) i ima funkciju da sprečava uzmicanje trupa ispred neprijatelja, pa se stoga dovodi u vezu sa Jupiterom Statorom. Posvete sa ovim epitetom su mnogo češće u zapadnim krajevima Jugoslavije (Ptuj, Celje, Ljubljana, Slavonski Brod), jer su iz istočnih krajeva poznata svega dva takva spomenika (Niš). 4. Adflator (od afflare) – Označava Jupitera kao božanstvo povoljnog vetra. 5. Cohortalis – Nije jasno šta znači. Epitet je nesumnjivo izveden od cohors, ali nije poznato kakva je Jupiterova funkcija time označena. Možda je poštovan kao zaštitnika jednog vojnog odeljenja, odnosno kohorte. Njegovi dedikanti nisu vojnici, te to neće biti božanstvo rata kao Iuppiter Stator, Iuppiter Victor. U našoj zemlji te posvete nisu retke, imamo ih iz Narone, Pljevalja, Prijepolja, Novog Pazara, Muča itd.
30

6. Nundinarius – Bog-zaštitnik pazara koji je održavan svakog devetog dana (“nundinae”). 7. Monitor – Spominje se na jednom votivnom natpisu iz Sremske Mitrovice, u kome se kaže da je podignut za zdravlje cara Galijena i vojnika veksilacija germanskih i britanskih legija. Jupiter se naziva Monitor zbog toga što je dedikant u snu opomenut da učini tu dedukaciju (somnio monitus). Ovaj se Jupiterov epitet nalazi i na jednom natpisu iz Dakije, gde je dedikant takođe opomenut u snu. 8. Praestes – Tako se naziva Jupiter u Tiburu. Iz epiteta Praestitus koji Jupiter ima na jednom natpisu iz Ptuja, vidi se da je kult ovog tiburskog božanstva bio prenesen u našu zemlju. 9. Adventus – Do sada se smatralo da Jupiter ima ovaj epitet na jednom natpisu iz Pljevalja, koji je Evans prepisao. Jupiter se nigde više tako ne naziva, pored toga nije jasno kakvo je to božanstvo bilo, pa izgleda da natpis nije dobro protumačen. Veznik et posle advento, jasno pokazuje da se ta reč vezuje za ono što za njom dolazi, pa je verovatno da je pro pogrešno napisano posle et i da natpis treba da glasi I(ovi) O(ptimo) M(aximo) pro advento et salute et victoria.....pa advento ne bi bilo Jupiterov epitet. Ovo je tim verovatnije što izgleda da onaj koji je pisao natpis nije pri tome pazio, što se vidi i iz acc.pl. victorias upotrebljenog umesto dativa. U prilog ovog tumačenja ide i činjenica da je u našoj zemlji do sada nađeno nekoliko Jupiterovih natpisa postavljenih za sretan povratak i pobedu pojedinih careva. 10. Fulgerator – Ovim epitetom označava se božanstvo koje se manje-više identifikuje sa Sumanom, bogom moćne munje. Ovaj epitet je nešto ređi. Primer je spomenik iz Prilipca kod Slavonske Požege. 11. Fulminator – Ovaj epitet mogao bi se dovesti u vezu sa njegovim vojničkim svojstvima, jer u prenesenom značenju označava “poraz”, “veliku nesreću” ili “nebesku gromovnu strelu”, a to bi se sve odnosilo na vojnu aktivnost jedinica. Ovaj epitet je dosta redak. Jednom se javlja na spomeniku iz Podosoja na Gornjoj Cetini, iz Vrlika, i iz Niša. 12. Tonitrator – Ovaj epitet bi se mogao dovesti u vezu sa epitetom Fulminator i Fulgerator, a imao bi značenje “gromovnik”. Kao što se navodi na jednoj ari iz Imotskog gde stoji Tonanti (Tonans). 13. Inturbator – Sa ovim epitetom on se poštovao kao zaštitnik mira i spokojstva, dakle opet u vezi sa vojskom. 14. Conservator – “Čuvar” od svake nevolje. Ovaj epitet nalazimo na jednom spomeniku iz Požarevca. Inače je dosta redak u našoj zemlji. Po značenju tih epiteta i sadržaju funkcija, može se reći da u našim slučajevima svi oni označavaju vojničke funkcije Jupitera. On se najviše javlja kao zaštitnik i pokrovitelj vojske. To se može dovesti u vezu sa nestabilnom granicom, čestim ratovima i pobunama, i borbama za vlast među samim rimskim legijama u 3.v.ne. Sa Jpiterom identifikovana su i neka orijentalna božanstva, što se vidi po njegovim epitetima Dolichenus, Heliopolitanus. Jupiter kao interpretatio Romana domaćih božanstva Kao vrhovno nacionalno božanstvo, Jupiter je u sebi sinkretizirao veći broj raznih funkcija preuzetih od drugih božanstava, a osobito mu se često pridodaju funkcije boga rata. Čini se da Jupiter nije bio identifikovan sa nekim lokalnim adekvatnim božanstvom. Ipak, veruje se da su bar Iliri, ako ne i drugi stanovnici Balkana u to vreme, kao pripadnici iste grupe naroda kao i Rimljani imali nekog sličnog boga (Jupiter Partinski, Jupiter Trački). To nam dokazuje slučaj interpretatio Graeca, kojom je rimski Jupiter bio izjednačen sa grčkim Zevsom. Njihova bliskost, odnosno jedno poreklo od jednog vrhovnog indoevropskog božanstva, vidi se i po korenu njihovog imena (Dyaus, Zeus, Dies Iovis = Diovis). Jupiter kao interpretatio Romana domaćih božanstva ima epitet Aepilophius, Parthinus, Paternus, Taranucus, Uxellimus, Conservator Arubianus. Na natpisu pronađenom u Užicu pominje se ovo božanstvo, kao Iuppiter Optimus Maximus Partinus. Postojala su objašnjenja da ovo ime potiče od naziva za ilirsko pleme koje je živelo u okolini Drača, pa bi onda on bio vrhovni bog plemena Partina. Verovatnije je da je ime poticalo od imena grada Parthus, a koji Polibije pominje kao grad u Iliriji. Prema tome može se zaključiti da je ovo božanstvo zaštitnik tog grada. Jedan votivni natpis iz Pirota posvećen je Teos-u Ipsistos-u, verovatno tračkom božanstvu neba, što se može zaključiti po imenu dedikanta koji nosi tračka imena. Na jednoj ari iz Niša pomenut je Iuppiter Optimus Maximus Aepilofius sa dedikantima koji imaju domaća imena, pa se predpostavlja da su Tračani. Izgleda da je božanstvo tračko, jer se u Trakiji ona redovno identifikuju sa grčkim i imaju

31

grčke epitete. Iz epiteta Aepilofius vidi se da je obožavan na bregovima, a obično nebeska božanstva tamo imaju hramove. Kod ušća Zete u Moraču nađena je ara koju je Tit Flavie Liberalis podigao Iovi Anira.rim. Reč Anira.rim nije latinska, pa je to neko lokalno božasntvo identifikovano s Jupiterom, ali nije poznato da li je ono domaće ili strano. Spomenici kod nas Nalazi spomenika samostalnog Jupiterovog kulta na području Jugoslavije su najbrojniji od svih drugih spomenika, posvećenih bilo kojem drugom božanstvu. Spomenici posvećeni Jupiteru su epigrafski spomenici, jedan ulomak statuete Jupiterovog lika i jedan reljefni primer iz kultne zajednice Minerva-Jupiter-Genij. Veliki broj posveta je stajao u blizini, ili u samom njegovom svetilištu, hramu, kapeli ili njegovom svetom gaju. Najveći broj natpisa su klasične votivne are. Ima onih sasvim proste izrade, i onih veoma kvalitetnih, ukrašenih raznim ornamentima. Takvi spomenici se obično sastoje od tri dela: postolje, srednje natpisno polje i gornji deo tj. krov. Ni u jednom slučaju natpis nije smešten u udubljeno polje. Obično pravougaono postolje ima koničan prelaz u trup are. Isti je slučaj i sa gornjim delom spomenika, s tim što je iznad simsa plastično ukrašen akroterijama, biljnimm ornamentima, kalkanom ili volutama. Natpisi na arama se obično sastoji od teksta u nekoliko redova. Na pravom mestu nalazi se posveta božanstvu, zatim sledi nomenklatura dedikanta, a potom završna formula. Neki nose tekst koji se sastoji samo od posvete božanstvu, a takvi primerci su uglavnom iz Skelana. Na spomenicima se najčešće Jupiterovo ime pominje u punoj verziji I.O.M. (Iuppiter / Iovi Optimo Maximo), ali ima ga i u skraćenim oblicima (Iovi, Iovi Maximo). Prate ga oni epiteti. Najveći broj spomenika je bez epiteta. Dedikanti su bili razna lica, raznog etničko ili klasnog porekla: rimski građani, romanizovani Iliri, Grci, helenizirani Orijentalci, slobodnjaci, oslobođenici, robovi. Po profesiji to su: - lica koja su obavljala neke službene dužnosti: članovi gradskog veća, duoviri, dekurioni civitasa, vir egregius (jednu posvetu iz Zenice). - pripadnici vojnih jedinica, pre svega beneficijari; u svim slučajevima navedeno je i ime vojne jedinice kojoj su pripadali dedikanti; interesantno je da se upravo na ovim posvetama uz ime božanstva ne navodi nikakav epitet. Razlog zbog kojeg su podizane ove posvete u većini slučajeva nam ostaje nepoznat. Uglavnom je to “za zdravlje” “dobro stanje municipija”, “svom bivšem zaštitniku”. Na spomeniku iz Brda kod Jajca dedikant navodi da je obnovio hram ovog božanstva. One posvete koje su podigli beneficijari legija moguće je bar približno datovati. Za dataciju nam služi i nomenklatura pojedinih dedikanata. Npr. oni spomenici koji nose gentilicij Elije, poticali su najverovatnije iz 2. veka. Iz Ulpijane potiče jedna ara koju podižu sveštenici ovog kulta, Demetrius Ambibi i Victor Demetri, Dolihenu, sirijskom božanstvu sa interpetatio Romana u vidu Jupitera. Moguće je da je u samoj Ulpijani postojalo i svetilište Dolihenu, pošto postoji i jedna ara koju posvećuje Sirijac Tiberije Sur Genio Doliceni paterno deo. Na tom istom spomeniku nalazi se i posveta Suncu, zapravo Mitri, pa je ovo i jedini natpis koji spominje to persijsko božanstvo, čiji je kult raširen po čitavom antičkom svetu. Natpisi spominju hramove Jupitera i Herkula u Guberevcu i na ostrvu Visu. Na spomeniku iz Brda kod Jajca spominje se Jupiterovo bogoslužno mesto. Beneficijarna stanica u Sirmijumu s Jupiterovim svetilištem Na prostoru van jugozapadnih bedema Sirmijuma otkriveno je, uz ostatke benficijarnog stacionara, 85 žrtvenika, nađenih u velikom broju na originalnim postoljima. Beneficijariji, sa zvaničnim nazivom beneficiarius consularis, bili su rod koji bi danas definisali kao vojna policija. Bili su upućivani u pojedine rimske gradove iz vojnih garnizona, odnosno iz legija rimske vojske, sa zadatkom da kontrolišu sigurnost puteva i trgovine i naplaćuju određene takse. Od same stanice su otkriveni veći fragmenti sa centralnim dvorištem, u kojem je i bilo postavljeno interno svetilište. Od kompleksa su mogle da se izdvoje dve celine, razdvojene uskim prolazom i prostranim dvorištem. Sam objekat je imao tri faze izgradnje, različite po upotrebljenom materijalu i veličini građevine.

32

Prostor na kome je podignuta stanica, prvo je korišćen za ritualne potrebe i tu je otkriven veći broj kultnih bunara, kružne osnove, koji su bili negirani novom izgradnjom. U dvorištu građevine bili su na svim pravougaonim stranama raspoređeni žrtvenici, ponegde u trostrukom nizu. Sve ove žrtvenike postavili su konzularni beneficijariji, koji su došli u Sirmijum na novu službu iz graničnih legija na Dunavu. Oni suposvedočeni na žrtvenicima. Najbrojniji su bili iz legije II Audiutrix, koja je imala manje jedinice na teritoriji čitave Donje Panoniije, a logor joj je bio u Akvinumu, današnjoj Budimpešti. Drugi su bili iz IV Flavie, koja je logorovala u Singidunumu. Iz gornjopanonske legije X Gemina, posvedočen je samo jedan. Jedan je bio i iz samog Sirmijuma. Zahvaljujući pominjanju imena zvaničnih državnih konzula, 17 žrtvenika moglo je precizno da se datuje. Najstariji je iz 157.g. za vreme konzula Barbijusa i Regulusa, a najmlađi iz 231.g. za vreme konzula Pompejanusa i Peligijanusa. Pošto veći broj nije datovan, postoji mogućnost da ima i starijih, ali i mlađih primeraka od navedenih. Veliki broj je sigurno postavlje u vreme Aleksandra severa (222.-235.g.) koji je dva puta posetio Sirmijum u toku svoje posete dunavskim legijama, uz pomoć kojih je došao na vlast. Na nekim žrtvenicima ima izbrisanih imena, što ukazuje na namerno brisanje imena usled padanja u nemilost careva koji su se u to vreme smenjivali kao na traci. Na svim spomenicima je klasična dedikacija Iovi Optimo Maximo. Uz Jupitera na nekim spomenicima pojavljuju se još imena Junone, Minerve, Fortune, Libera i Silvana. Određeni broj žrtvenika nosi posvetu različitim Genijima, poput Genija mesta, Sirmijuma, domovine, imperatora. Jupiter – Junona Ova kultna zajednica poštovana je stoga što je Junona bila član vrhovnog rimskog trojstva, pa je kao Jupiterova druga, čije je poštovanje predstavljalo službeni kult, bila isto tako poštovana uz njega. Kod nas je poznato samo nekoliko nalaza ove zajednice, i to iz Domavije, Siska, Rume i Kosovske Mitrovice. I u ostalim rimskim provincijama ovaj kult takođe je slabo raširen. Nalazi u kojima se Junona javlja u široj kultno zajednici mnogo su češći. S područja Bosne poznata je jedna epigrafska ara iz Domavije kod Srebrenice. Natpis počinje posvetom Jupiteru punim njegovim imenom, dok Junonino ime prati njen najčešći epitet Regina. Pod tim epitetom poštovana je u kapitolskom hramu u Rimu, u zajednici sa Jupiterom i Minervom. Poreklo ovog epiteta potiče od jednog njenog lokalnog imena iz Veja, gde se nazivala Junona Regina, kao što je bila npr. Junona Curitis ili Junona Saspita Mater Regina, kako se nazivala u Lanuviju. Pod tim epitetom ova boginja poštovala se i na području današnje Bosne. Iz nomenklature se može zaključiti da je dedikant bio stranac verovatno Italik. U tekstu ne nalazimo nikakvih elemenata koji bi nam poslužili za datovanje ove posvete. Pored ove posvete imamo još dve u kojima se spominje ova boginja, i to u široj kultnoj zajednici s Jupiterom. Dedikanti su i ovde bili stranci. Jupiter – Junona – Minerva Ovo je bio zvanični kult. Tu su u zajednici predstavljena tri vrhovna božanstva koja su zamenila staru rimsku Trijadu, kada su njihovi pojedinačni kultovi kao i njihova kultna zajednica stekli osobito poštovanje. Područje naše zemlje dosta je siromašno ovim nalazima. Sa područja Bosne poznata su dva spomenika ove zajednice, dve epigrafske are iz Skelana. Posvete počinju Jupiterovim imenom, jednom u skraćenom, jednom u punom obliku. Ni Junonino, ni Minervino ime ne prate epiteti. Dedikanti su stranci. Jedan je konzularni beneficijar legije I Audiutrix, a drugi centurion (?) legije XI. Obe se završavaju uobičajenom završnom formulom. Posveta na kojoj se spominje legija I Audiutrix može se datovati na 3.v, jer se zna da su njeni vojnici bili u službi provincijskog namesnika u Saloni. Posveta na kojoj se spominje centurion (?) legije XI može se datovati u sredinu 1.v, jer je ta legija već 69.g. napustila Dalmaciju. Tu je nekada bio vojni logor, dok su u samom gradu živeli visoki provincijalni činovnici zaduženi za privredno poslovanje provincije, pa je iz tih razloga Domavija bila naseljena većim brojem Rimlajna ili Italika. Pojava spomenika ove kultne zajednice u tom kraju pruža mogućnost za predpostavku da se, ako ne u Skelanima, ono u Domaviji nalazio hram posvećen ovoj trijadi. Na tom području nađeni su mnogi spomenici posvećeni samostalnom Jupterovom kultu, a poštovaoci su često podizali posvetu samo Jupiteru kao sinonimu kapitolske Trijade.
33

Na osnovu toga predpostavljamo da je u Domaviji bio lokalni Kapitolij, na kojem se nalazio hram posvećen toj tirjadi što je bio čest slučaj u svim znatnijim provincijskim mestima. U Srbiji je nađen jedan spomenik ove zajednice, iz Bajine Bašte. On takođe potiče sa lokaliteta u Skelanima, pa se time povećava broj posveta ovoj zajednici koje su nađene u Skelanima. U Beogradu je nađena jedna ara. Jupiter – Mars Ova kultna zajednica je ostatak stare kapitolske trijade koju je sačinjavalo Trojstvo: Jupiter-Mars-Kvirin, a koju je zamenila kasnija Jupiter-Junona-Minerva. To što je Mars bio član stare Trijade znači da on spada u stara rimska božanstva, pa je uz Jupitera bio najpoštovaniji bog u Rimu, a značaj mu počinje opadati tek u vreme Carstva. Posvete ovoj kultnoj zajednici su kod nas dosta retke, dok su nalazi samostalnog kulta boga Marsa mnogo češći. Sa područja Bosne poznata su dva spomenika ove kultne zajednice, iz Skelana. To su epigrafske are s punim tekstom. Posveta počinje Jupiterovim punim imenom bez ikakvih epiteta, što je slučaj i sa imenom boga Marsa na prvoj posveti, dok je u drugom slučaju njegovo ime propraćeno epitetom Augusto. Na jednoj posveti ime dedikanta je sačuvano u celosti, i to je neki M. Ulpius Vitalis. U drugom slučaju ime nije sačuvano. Ime pokazuje da je dedikant bio stranac. Oba su vojna lica, tj. konzularni beneficijari: jedan je pripadnik legije X Gemina, dok na drugom nije navedena legija ali se pretpostavlja da je bio pripadnik iste. Donja granica datovanja ove posvete je 98.g, jer se X Gemina na području Bosne počinje javljati u vreme Trajana, koji ju je i doveo u ove krajeve. U ovoj zajednici su združena dva glavna božanstva za svakog vojnika. Jupiter je vrhovno rimsko božanstvo, a Mars božanstvo rata dakle zaštitnik vojnika, pa se u tom svojstvu javlja i u zajednici sa Jupiterom. Posvete Marsu su dosta česte i potiču upravo iz ovih krajeva gde su se nalazili vojni logori (npr. Skelani). Jupiter – Genije Genija ima više vrsta i kategorija, dok su u našim krajevima u društvu sa Jupiterom poznati samo Geniji mesta. Pojava Genija u rimskoj religiji je stara, međutim, njihovo poštovanje i interpretacija doživeli su izmene u doba Carstva. Tada se stvara pojam Genija raznih stvari, ličnosti, gradova i mesta. Pod tim pojmom podrazumevala se ona snaga koja obezbeđuje svako dobro dotičnog mesta. Takav Genij je sinkretizirao razne funkcije drugih božanstava, pa je kao takav združen i sa Jupiterom. Kada je dedikant hteo podići posvetu kojom će zatražiti pomoć ili iskazati zahvalnost, on tu posvetu upućuje Geniju mesta gde je živeo, a dakako ne sme zaboraviti ni vrhovno božanstvo pod čijom je neprekidnom zaštitom, te u natpisu spominje oba, čime je stvorena njihova kultna zajednica. Da je tako bilo vidimo i po tome što se posvete upućene tim božanstvima postavljaju iz razloga koji su usko vezani za dotično mesto. Tako se, npr. posveta iz Domavije podiže za dobro stanje municipija. Kod nas su poklonici ove kultne zajednice bila uglavnom vojna lica. Ta kultna zajednica je kod nas bila dosta poštovana i njeni spomenici potiču iz Siska, Čakovca iz Topuskog, Muča. Iz Bosne imamo tri epigrafske are: iz Banja Luke, Halapića kod Glamoča i iz Domavije kod Srebrenice. U dva slučaja posveta počinje Jupiterovim punim imenom, dok se u jednom slučaju Genius Loci proširuje epitetom Conservator. Sačuvana je jedna puna nomenklatura, dva zanimanja dedikanta i razlog zašto se podiže posveta. Ispod toga sledi puna završna formula. Dedikanti su bili stranci, verovatno Italici, a po zanimanju svi skupa visoke ličnosti. U jednom slučaju to je konzularni beneficijar Gornje Panonije, drugi je pripadnik kohorte VIII Volontariorum. Na posveti iz Banja Luke dedikant je beneficijar Gornje Panonije, pa ona verovatno potiče iz razdoblja od cara Trajana (koji je izvršio podelu te provincije na dve) do kraja 3.v. (kada je izvršena nova podela pod Dioklecijanom). Posveta iz Halapića bi datirala iz perioda kada je kohorta VIII Voluntariorum bila u Dalmaciji, od 1.v. do 245.g. Ali, kako većina vojničkih natpisa sa područja Glamoča datira iz 3.v, onda i ovaj spomenik pripada tom vremenu. Kultna zajednica Terra Hillyrica – Juppiter Ovaj kult poštovan je jedino na teritoriji jugozapadne Hercegovine, tj. u okolini Humca. Poštovanje ovog kulta treba dovesti u vezu sa vojskom, ili za prisustvo viših provincijalnih službenika. Oba božanstva vezana su za državni, odnosno oficijalni kult.
34

Sa područja Bosne potiče jedan spomenik ove zajednice. To je epigrafska ara nađena u Hardomilji kod Ljubuškog. Gornji deo are nedostaje, od natpisa imamo samo imena božanstva, gde se na prvom mestu nalazi ime Terra Hillyrica, a ptom Jupiter. Ne zna se ime dedikanta. Pošto je spomenik nađen u blizini Humca gde se nalazio veći vojni logor, moguće je da je dedikant bio vojno lice. Spomenik se ne može datovati. Vojni logor se tu nalazio još od 1.v, verovatno još od Avgustovog vremena. Međutim vojne jedinice su tu boravile tri, četiri veka pa je teško datovani spomenik. Ovo je prvi i jedini nalaz koji potvrđuje kult personificirane provincije Ilirik u našoj zemlji. Božanstvo provincija je adekvatno božanstvu pokrajina ili gradova, kao što npr. imamo božanstvo Urbs Romae, ili Celea, kojim se izražavalo poštovanje personificiranoj provinciji, tj. zaštitniku dotične provincije ili grada. Kult personificiranih provincija inače nije redak slučaj. Upravo na području naše zemlje nađen je jedan natpis koji spominje božanstvo Britanije. Taj pojam personifikacije provincija pod izrazom Terra ponekad je zamenjen izrazom Mater ili Matres, kojim se isto tako označavalo božanstvo gradova ili pojednih mesta. Ovakve posvete su brojne u zemljana zapadne Evrope, osobito u Galiji (Matres Numansicae, Matres Treverae, Mater Eburnicae) i Britaniji (Matribus Transmarinis). S ovim našim natpisom mogli bismo uporediti jedan natpis iz Velike Britanije, posvećen nekolikim provincijama: Matribus Italis Germanis Gallis Brittannis. U ovom slučaju pojmovi Terra i Mater bili bi identični, pa kada bi stajalo Mater Hillyrici, smisao se ne bi menjao. Dok je na drugim stranama poznat uglavnom samostalni kult provincija, kod nas je slučaj da se božanstvo provincije javlja u kultnoj zajednici s drugim božanstvima, i to u društvu s vrhovnim rimskim božanstvom. Verovatno je to bila uobičajena pojava, da se nekom samostalnom kultu, valjda kao “pojačanje”, doda jedno od vrhovnih božanstava. Kult Terra Mater bio je veoma razvijen. Kao božanstvo zemlje ona je bila vezana za celokupnu plodnost koju daje zemlja, kako svog rastinja tako i rudnog bogatstva koje krije njena utroba. S tim u vezi je i kult mrtvih jer ih ona prima takođe u svoju utrobu. Njoj su se prinosile žrtve u raznim prilikama, bilo to onda kada je u pitanju eksploatacija njene utrobe ili prilikom potresa. Javlja se u kultnoj zajednici sa Liberom. Spomenici su uglavnom epigrafske are. Skoro kod svih ara ima, na gornjem delu, nastavak sa plastičnim ukrasom, a ispod nešto duži tekst. Uz ime božanstva stoji i epitet Sacrum. Are se podižu za zdravlje, carevo ili carske kuće. Na pronađenim arama, uglavnom su u pitanju carevi iz 2.v, ili sa kraja 1.v.ne (posvete Karakali, Septimiju Severu, Aleksandru Severu). Ovaj kult je otprilike ograničen na ovaj period, što se može vezati za reorganizaciju eksploatacije rudnika, kada je dopremljena nova radna snaga koja je sa sobom svakako morala doneti ovaj kult. Pitanja 1. Kako se prikazuje Jupiter u ikonografiji? 2. Koji su Zevsovi uticaji na predstavu Jupitera? 3. Atributi? (munja, skiptar, orao, brada)

11. JUPITER DOLIHEN
Kult Dolihena nastao je u severnoj Siriji, u komagenskom gradu Dolihe. Baali iz Dolihe identifikovani su sa Jupiterom. Dolihen je poštovan kao gospodar sveta i svoju kultnu fizionomiju je dobio pre dolaska rimskih osvajača u te krajeve. Kada su ga prihvatile rimske legije, od dolihenskog Baala1 stvorile su svoga Jupitera, pa je kao Jupiter Dolihen bio raznesen po drugim zemljama. U Evropu je došao posredstvom Rimljana. Baal na sirijskim spomenicima ikonografski je sličan tipu Jupitera Dolihena. Baal je na tim spomenicima obučen u orijentalno odelo koje se sastoji od tunike i pantalona, telo mu je nekad u profilu, nekad en face, ali mu je glava obavezno prikazivana u profilu. Kapa mu je u vidu visoke tijare, slične onoj koju srećemo na reljefima asirskih
1

Baal je semitski bog kiše i plodnosti. Naziva se i Hadad, bog oluje. Uglavnom je identifikovan sa Zevsom.

35

vladara. Na spomenicima rimske epohe koji potiču iz Komagene, tijara je zamenjena starom tradicionalnom kapom koju okružuje venac od perja, a koja je smatrana obeležjem kraljevskog dostojanstva, pa je dodeljena i vrhovnom božanstvu te zemlje. Bog Had predstavlja prototip Jupitera Dolihena. Prema ikonografskoj šemi Hadada, koji stoji na biku sa snopom munje u ruci, formiran je kasnije latinizirani oblik Jupitera Dolihena. Orijentalne kultove su doneli u naše krajeve vojnici, ili trgovci. Kod nas je postojao direktni uticaj Orijenta, a odvijao se preko legionara istočnjačkog porekla ili preko rimskih vojnika koji su primili već u potpuno romanizovanom obliku lokalnog Baala iz Komagene. Tako je u našu zemlju stigao potpuno romanizovan kult sirijskog boga Baala, na šta ukazuju konsekacione formule bez epiteta (koji u oblastima van naše zemlje prate Dolihenovo ime) i imperatorsko odelo boga. Kao jedino obeležje svoje postojbine on je sačuvao samo frigijsku kapu. Spomenici Dolihenovog kulta javljaju se isključivo u onim krajevima gde je najranije počeo proces romanizacije, i gde je u kasnijim vekovima on imao najčvršće korene. Jupiter Dolihen nije bio prihvaćen kao zvanično božanstvo rimske religije, jer je poštovan u našim oblastima isključivo kao vojničko božanstvo (i jedino kod nas kao takav). To se vidi po tome što njegove potvrde nalazimo u najvećoj meri na graničnim područjima, a nema ih na područjima gde nisu bile stacionirane vojne jedinice. Vojska – glavni nosilac kulta Spomenici ovog kulta potiču uglavnom sa lokaliteta gde su bili veći vojni logori sa stalnom posadom. Na mestima manjih vojnih utvrđena ili povremenih auksilijarnih stanica, nisu registrovani zaveti Jupitera Dolihena. Takva mesta dobijala su vojničku posadu jedino u slučajevima graničnih sukoba, ili većih ratova. Zbog nesređene situacije, ili kratkog boravka vojnici tu nisu ni bili u mogućnosti da postavljaju zavete svome bogu. Oni su pomoć božanstva obezbeđivali pre početka vojne akcije, tj. dok su se još nalazili u svojim stalnim logorima koji su imali vojničke kapele. Jedino bi se tako mogla objasniti okolnost što na nekim lokalitetima odakle potiču vojnički epigrafski spomenici sa oznakom legija koje su nosile Dolihenov kult, nema zaveta upućenih Balu iz Komagene. Van područja vojnih logora, sa izuzetkom spomenika treće grupe, na teritoriji Bosne (sa izuzetkom spomenika iz Maslovara), Crne Gore, južnog dela Makedonije, centralne Srbije i većeg dela Hrvatske, nema Dolihenovih zaveta, mada i u ovim oblastima postoje spomenici postavljeni iz redova baš onih legija za koje se može pretpostaviti da su prihvatile kult Jupitera Dolihena. Spomenici Jupitera Dolihena kod nas Otkrivene su epigrafske are i spomenici sa likovnom predstavom božanstva. Verovatno je postojanje većeg broja lokalnih kamenorezačkih radionica, ali do njih (osim onih koje pripadaju teritoriji Podunavlja) nikada nije dopro obrazac Dolihenove ikonografske predstave. Svi naši spomenici su uobičajene varijante najuprošćenijeg obrasca. Ikonografske predstave iz Donje Panonije i Gornje Mezije reprodukuju samo najuprošćeniju formu ustaljenog obrasca: bog na biku. Čak ni usamljena predstava božanskog para iz kapele u Brzoj Palanci ne prelazi granice konvencionalnog prikaza. Odsustvo dolihenskih Kastora ili Tindarida, reljefnih predstava dolihenske trijade i svih ostalih pratećih elemenata koji bi označavali širi, solarni karakter Dolihena, javlja se zbog toga što je ova ikonografiji afirmisala isključivo vojničku funkciju Dolihena. Jupiteru Dolihenu se često dižu spomenici za zdravlje careva i prostih ljudi: 1. Sveštenici Flavije Palad i Domicije Apolinaris podigli su aru za zdravlje cara Pertinaksa i Rimljana, stanovnika kolonije Julije Narone. 2. Nepoznati dedikant na jednom natpisu kaže da ga postavlja za zdravlje Septimija Severa i Karakale. 3. Možda se ti carevi spominju i na ari Viktora Demetrijevog i Demetrija Ambibijevog sina, sveštenika tog boga. 4. Tit Flavije Karin je postavio aru za zdravlje svoje žene Flavije Viktorijine i svojih. 5. Na votivnom natpisu Tiberija Sura Eskulapu, javlja se i Genije Dolihena, boga dedikantove otadžbine. Dedikanti Dolihenovih zaveta su u prvom redu vojna lica, zatim sveštenici, članovi religioznog bratstva, samo jedan rob, slobodni ljudi i oslobođenici raznih zanimanja, opštinski činovnici. Svi oni imaju grčka, rimska ili orijentalna imena, iz čega možemo zaključiti da su to stranci. Najveći broj dedikanti Dolihenovih spomenika kod nas bili su vojnici. Na spomenicima su spomenute sledeće vojne jedinice: legija VII Gemina u Daruvaru, VIII ili XIII Gemina u Ljubljani, XIV Gemina u Trebinju, panonska ala u
36

Slankamenu... Naročito važnu ulogu odigrale su orijentalne trupe, posebno cohortae et alae Commagenarum, te njihovi razni pratioci. Spomenici Dolihenovg kulta na području Jugoslavije nađeni su u većem broju. Geografska rasprostranjenost Dolihenovih zaveta ukazuje na 4 izdvojene grupe, koje se samo u ređim slučajevima ne poklapaju sa granicama rimskih provincija: 1. Spomenici u Sloveniji i severozapadnom delu Hrvatske, tj. u provincijama Noriku i Gornjoj Panoniji: Ljubljana, Ptuj, Slovengradec, Trebinje, Daruvar. 2. Spomenici u Podunavlju, tj. u istočnom delu provincije Donje Panonije i severnom delu Gornje Mezije: Sremska Mitrovica, Slankamen, Surduk, Novi Banovci, Kostolac, Veliko Gradište, Brza Palanka, Ravna kod Knjaževca. 3. Spomenici u graničnom pojasu Srbije i Makedonije, tj. u južnom delu provincije Gornje Mezije: Gračanica, Prizren i Kumanovo. 4. Spomenici na lokalitetima duž uskog primorskog pojasa provincije Dalmacije: Vrlika, Prozor, Čakovec, Solin, Vid, Maslovar. U drugim zemljama prodor i instaliranje ovog kulta tekao je na isti način kao i kod nas. U Norik prodire krajem 2. veka, u Virnumu (Zollfeld) 139.g. sagrađeno je njegovo svetilište, a od ostalih provincija ovi spomenici su poznati iz Recije, obe Germanije, Italije, Britanije (uz graničnu liniju prema Škotskoj), Numidije, a u većem broju nalaze se na Dunavu i Rajni. Van naše zemlje, česti su zaveti Dolihenu iz redova legija XV Apolinaris, VIII Augusta i II Adiutrix. Svetilišta Jupitera Dolihena Sa naše teritorije poznato je samo jedno svetilište Dolihenovog kulta, u Brzoj Palanci. Da je takvih svetilišta moralo biti daleko više dokazuje broj nađenih spomenika, zatim onih u čijim tekstovima se navode brojni sveštenici, kao i nalaza u drugim zemljama u kojima su otkriveni njegovi hramovi i druga svetilišta. U našoj zemlji nije nađen ni jedan hram sirijskih božanstava, niti se takvi hramovi spominjiu na natpisima. Pretpostavlja se da je u Saloni, Naroni, Akuminkumu i u okolini Gračanice na Kosovu bilo hramova Jupitera Dolihena, pošto tu nađeni natpisi pokazuju da je na tim mestima bilo njegovih sveštenika. Sa natpisa iz naše zemlje znamo za 7 sveštenika Jupitera Dolihena. To su natpisi iz Solina, Narone, Slankamena i okoline Gračanice. Na nekima se spominju dva i tri sveštenika, što pokazuje da je istovremeno moglo biti u istom mestu po nekoliko sveštenika ovog boga. Sudeći po imenima, oni su bili romanizovani ili helenizovani orijentalci. Datovanje spomenika Jupitera Dolihena Spomenici su datovani na period od 138.g. do 60-ih godina 3. veka. Najveći broj zaveta postavljen je u periodu od kraja 2.v. zaključno sa prvom polovinom 3. veka. 71.g. Vespazijan je priključio kraljevstvo Komagene Rimskom carstvu, a u vreme Trajana su i sve ostale oblasti starog Istoka izgubile svoju nezavisnost. Došlo je do snažnog prodora orijentalnih religija ka Zapadu. Jupiter Dolihen, kao romanizovani oblik sirijskog boga Hadada, prvi put se pojavio na Zapadu u vreme Hadrijana. Malom broju najstarijih zaveta, priključuje se i naš spomenik iz Trebinja, datovan u 138.g. Veza ovog lokaliteta sa Karnuntumom, gde je u to vreme već postojala organizovana verska zajednica Dolihenovog kulta, objašnjava usamljenu pojavu ovog ranog datuma u našem delu Gornje Panonije. Stupanjem Severa na presto semitski kultovi, a posebno kult Dolihena, dobili su potpunu podršku imperatora. Zbog toga se i kod nas za taj period vezuje najviše Dolihenskih dedikacija. Odlazak Septmija Severa u Siriju 199.g. gde je on pokazao naročito interesovanje za Dolihenov kult, verovtno je podstakao i državne funkcionere da prihvate komagenskog Baala. Septimije je 202.g. pri povratku iz Sirije u Rim, obišao panosnke vojne logore, pa to objašnjava vreme najintenzivnijeg širenja Dolihenovog kulta kod nas. Epigrafska reljefna ara iz Maslovara U Maslovarama, kod Bosanskog Novog na području rudarskog distrikta Sane i Japre, pronađena je jedna epigrafska reljefna ara. Na gornjem delu are, u visokom reljefu je orao raširenih krila. Ispod toga je na simsu deo natpisa u jednom redu. U srednjem delu are, u reljefu su prikazana dva božanska lika. To su Dolihen i Kastor, koji stoje na bikovima koji su okrenuti nalevo. Levi lik predstavlja Dolihena, desni Kastora. Oba su prikazana na isti način, jednako su obučeni, u potpasanu tuniku sa rukavima preko leđa i ogrtač. Na glavama su im visoke tijare u obliku gradskog bedema. Lica su

37

izdužena, brade šiljaste, oči duguljaste malo ukošene. Dolihen u desnoj ruci drži dvoseklu sekiru kojom je zamahnuo, a u levoj je podigao palmovu granu. Kastor u obema rukama drži po palmovu granu. Ispod reljefa se nalazi ostali deo teksta. Posveta počinje Dolihenu, čijem imenu predhodi formula boga Jupitera (IOM), koji je s njim izjednačen. Iza toga sledi deo natpisa koji se sastoji od reči et Cas. Sergejevski je to protumačio kao Cas[io], i u tome video boga Kasija. Ali Paškvalin je tu skraćenicu protumačio kao Cas[t(ori)], što je prihvatljivije. Dedikant je neki Marcus Aurelius Flavius, možda romanizovani Orijentalac iz Sirije. O tome da je on bio sveštenik ovog kulta svedoči nam natpis SI [O] MD u tekstu, što bi značilo s(acerdos) I(ovis) [O(ptimi)] M(aximi) D(olicheni). Spomen Dolihenovog sveštenika nam takođe govori da je na području Sane i Japre postojalo organizovano odvijanje i poštovanje ovog kulta, a možda i njegovo svetilište. Dedikantovo ime nam predstavlja terminus post quem, koji je verovatno dobio rimsko građansko pravo po contitutio Antoniana (212.g.). To bi značilo da bi ova ara datirala iz sredine 3. veka. Ta datacija se poklapa sa datacijom ostalih Dolihenovih spomenika u našoj zemlji, koji najvećim delom pripadaju razdoblju od polovine 2. do polovine 3. veka. U poređenju sa drugim spomenicima koji nose lik ovog božanstva, uočićemo niz razlika koje karakterišu naš spomenik: - Ovo je jedini slučaj da se u našoj zemlji javlja Dolihen u društvu s nekim drugim božanstvom. Ova kultna zajednica s Kastorom je poznata u drugim zemljama, sa epigrafskih spomenika ( iz Maueran-der Urla i Rima). - Božanstvo je prikazano u hodu nadesno, dok se u ikonografiji obično prikazuje u hodu nalevo. - Izgled njegove tijare - Ovde su na njoj prikazane, pored zubaca bedema, i ambrazure u samom bedemu, što je prvi poznati takav slučaj. - Palmova grančica je ređa pojava, jer se Dolihen obično prikazuje sa munjom. Ova ara je ili proizvod neke strane radionice, ili je rađena po posebnim zahtevima i već zamišljenoj koncepciji izraženoj od samog naručioca. Dolihenov spomenik iz Slankamena U Slankamenu je nađena mermerna grupa Jupitera Dolihena. Spomenik je od belog mermera. Visina mu je 0,90 m. Jupiter stoji na biku. Figura stoji na bazi u obliku kvadra. Na prednjoj strani baze urezana je posveta. Dolihen je prikazan anfas u odnosu na bika, koji je okrenut na desno. Jupiter je obučen u imperatorsko odelo sa paludamentumom, i ima svoje uobičajene atribute - frigijsku kapu, orla i munju. Sa levog ramena na desni bok je prebačen remen sa kog polazi drška mača. Grudni deo oklopa ukrašava reljefna anfas predstava orla poluraširenih krila, sa glavom na levo. Desna Dolihenova ruka je odlomljena. Bila je podignuta i savijena u laktu. Držao je labris, koji se sada jednim očuvanim delom oslanja na frigijsku kapu. Leva ruka, savijena u laktu oslanjena je o podupirač. Šaka stisnuta u pesnicu držala je munju koja nedostaje. Noge bika su obijene, ali su obe zadnje i leva prednja bile oslonjene na tlo, a prednja desna kopitom položena na glavu ovna. Trbuh bika oslonjen je na oltar. Prednja strana oltara je ukrašena orlom. Zadnja strana spomenika je podupirač u vidu stabla drveta, čije se grančice delimično vide iza figure boga. Između rogova bika stoji figura orla sa poluraširenim krilima. Glava mu nedostaje. Na spomeniku se inače vide tragovi restauracije (noge Dolihena, podupirač....). Tekst na bazi glasi: I(ovi) o(ptimo) m(aximo) Doli(cheno) Aurelii Sabianianus et Ma ximus et Apolinarius sacc(erdotes) vot (um) l(aeti) l(ibentes) pos(uerunt) Iz natpisa se vidi da je zavetovan Dolihenu od trojice sveštenika sa zajedničkim gentilnim imenom Aurelius. Očigledna je skoro potpuna romaniziranost (imperatorsko odelo, pancir, mač, frigijska kapa, anfas predstava) ovog, po poreklu sirijskog boga. Ipak, umetnici su nastojali da naglase sirijski karakter ovako romaniziranog Dolihena, i približe ga njegovom orijentalnom prototipu. To su postigli sa više detalja: 1. Frigijska kapa – Rimljani su svim istočnim bogovima koje su prihvatili dodelili frigijsku kapu, kao oznaku njihove strane pripadnost. Shodno tome Jupiter Dolihen je predstavljen ovde samo sa frigijskom kapom, koju treba shavatiti kao oznaku porekla ovog boga.

38

2. Tri puta ponovljena predstava orla – Na ovaj način istaknut je jedan simbol koji bi, povezivao stare lokalne predstave Tesuba i Hadada2 sa prastarim zoolatrijskim božanstvom visina. Jedan od orlova postavljen je baš na rogove bika. Verovatno je orao ovde sam bog Turmasgad. 3. Veza orao-bik-ovnujska glava – Orao bi se mogao shvatiti kao simbol vrhovnog muškog božanstva, a ovan i bik kao atributi majke boginje. Turmasgadov kult je jedini u svom izvornom obliku prenet iz Sirije u evropske oblasti rimskog Carstva. On je gospodar visina. Mit kaže da bog visina u obliku orla potčinjava četvoronožne životinje koje se kreću po zemlji (bik, konj, jelen). Orijentalni vojnici, robovi i trgovci preneli su ovaj mit sa Orijenata na Zapad. Od ovog božanstva izvedena je kasnije antopomorfna predstava Hadada3. Njegov kult je direktni nastavak Turmasgadovog kulta. Hadadova predstava je često dopunjavana prikazom orla, koji je preuzeo funkciju simbola vrhovnog boga ili se čak identifikovao sa njim. Jupiter Dolihen ponekad je takođe dopunjen predstavom orla. Ali, orao na grudima i podupiraču može biti potvrda Dolihena kao rimskog božanstva, pa se tako izgubilo pravo značenje orla kao simbola. Turmasgad tj. Hadad ne dobija mesto u rimskom Panteonu, zbog tendencije za smanjivanje broja bogova u poznijem rimskom carstsvu. Stoga su se neka od svojstava Turmasagada prenela na Jupitera Dolihena. Interesantan detalj na ovom spomeniku je predstava ovnujske glave na koju bik stavlja svoju prednju desnu nogu. Prisustvo ovnujske glave možda potkrepljuje trag najstarijih verovanja koja su izražena na ovom spomeniku. Takođe, postoji mogućnost da ovan predstavlja jednog od četvoronožaca koji je posvećen Junoni Dolihenskoj. Orao, kao vrhovni božanski simbol, ili čak ovde i sam Turmasgad, nadvišava bika i ovna koji se već nalazi u položaju potčinjenosti bika. Spomenik je verovatno nastao u prvim decenijama 3.v. Zaključak da je Turmasgadov kult penetriran u Rimsko carstvo tek u 3.v. ili kasnije, u saglasnosti je sa ovim datumom. Septimije Sever se u Siriji zainteresovao za kult Jupitera Dolihena. Na povratku iz Sirije u Rim 202.g, on je obišao panonske vojne logore, gde su njemu u čast postavljeni novi spomenici Jupitera Dolihena. Pošto je Septimije Sever podržao kult Jupitera Dolihena, verovatno su sveštenici Dolihenovog kulta iz Acumincuma dali da se izradi Dolihenov spomenik, sa svim obeležjima njegove izvorne mitologije. Ovome idu u prilog i dve baze iz susednog logora u Ritiumu, koje su zavetovane Jupiteru Dolihenu i otadžbinskom bogu Komagene. Izgleda da je ovde namera bila da se insistiranjem na vezama i detaljima Dolihenovog orijentalnog porekla, dopuni i obogati njegov lik, kome rimska ikonografija nije ostavila nikakva bliža lokalna obeležja.

12. MEDAUR
Na užem ilirskom području kao veliki bog poštovan je Medaur, zaštitnik Risna. Natpis iz logora u Lambezi (severna Afrika) pokazuje da je Medaur poštovan kao domaće božanstvo, bog lekar. Predstavljen je kao konjanik sa kopljem u ruci. Dedikacije Medauru iz Lambeza U doba Rimskog Carstva ilirski stanovnici naše zemlje, služili su kao vojnici po raznim delovima rimske imperije, pa su tako dospeli i u Lambezu, veliki vojni logor u severnoj Africi. Tu je u nađena građevina, sa većim brojem votivnih natpisa rimskim božanstvima (Eskulapu, Silvanu, i dr.) u njoj. Među tim natpisima bile su i dve pesme, koje imaju naročit značaj za poznavanje ilirske religije. To su dedikacije Medauru, bogu zaštitniku dalmatinskog grada Risna. Obe pesme dedikacije su istog lica koje je bilo iz Rizinija, i zauzimalo visoke položaje (consul designatus). Iz prve pesme se vidi da je Medaur poštovan u Risnu, da je tu narodni lar i da je predstavljan na konju s kopljem u ruci. Osim ove dve pesme, Medaura spominje i jedan kratak natpis na kome se on naziva Augustus. Latinski epigram s početka srednjeg veka Ovo se božanstvo spominje i u jednom latinskom epigramu iz početka srednjeg veka, pod imenom Medeurus. To je vulgarnolatinski oblik reči Medaurus. Nije poznato gde je ovaj epigram napisan, ali se zbog germanskih reči koje se u njemu nalaze pomišlja da je to bilo u severnoj Africi, gde su se u 5.v.ne nastanili germanski Vandali. Pisac epigrama za Medaura možda zna iz ove dve pesme iz Lambeze, i malo mu je promenio ime.
2 3

Iz oblasti jezera Van potiče kult Tesuba, boga visina, grmljavine i plodonosnih bujica sa pljuskovima. Njegov pandan u sirijskoj religiji bio je bog Hadad.

U vreme I vavilonske dinastije Hadad se poštuje u celoj Mesopotamiji i tada mu je ime bilo Adad. Slična verovanja postojala su i u Frigiji. Bik i orao su bili atributi ovih bogova. Orao je čak zamenjivao lik boga. Predstava orla na četvoronošcu formirana je tek po dolasku Rimljana.

39

To, međutim nije tačno. Da je pisac za ovo božanstvo znao samo na osnovu ovih natpisa, on bi svakako upotrebio oblik Medaurus koji se u njima nalazi, a ne vulgarni. Neverovatna je predpostavka da je on sam promenio ime božanstva. Stoga izgleda da je uspomena na Medaura bila još početkom srednjeg veka sačuvana u severnoj Africi. Tumačenje Medaura po Tomašeku Tomašek je prvi dao etimologiju imena ovog ilirskog boga i objašnjenje njegove prirode. Po njemu je Medaur ilirski Eskulap, zato što su natpisi nađeni u Eskulapovom hramu (mesto nalaska ovih natpisa u početku je bilo pogrešno smatrano za Eskulapov hram). Njegov su kult ilirski kolonisti preneli iz Risna u Lambezu, čuvenu zbog svojih termi. Zbog toga što je Medaur bog-lekar, Tomašek rastavlja njegovo ime na Med-aurus, i u njemu vidi koren med sa značenjem lečiti. Mišljenje da je Medaur bog lečenja zasniva se samo na pretpostavci da božanstva čiji se spomenici nađu u nekom hramu, moraju biti identična sa božanstvom čiji je hram. Ta predpostavka, međutim, nije tačna pošto se iz antičkih pisaca zna da je u jednom hramu moglo biti oltara raznih božanstava, koja s božanstvom čiji je hram nemaju nikakve veze. Takav je slučaj i sa jednim hramom u Županjcu, gde su nađene votivne are Armata i Dijane, božanstva koja ne mogu biti identična. Hram u Lambezi nije bio samo Eskulapov, jer se iz jednoga natpisa koji je tu nađen vidi da je on posvećen Jupiteru, Silvanu, Eskulapu i Higiji. Kao što je poznato, ova božanstva nisu identična, pa se ni ova predpostavka ne može održati. Usled toga ni Tomašekovo tumačenje Medaurove prirode nije dobro. Pred hramom u Lambezi nađeni su temelji od nekoliko malih kapela, među kojima je jedna bila posvećena ovom ilirskom božanstvu. Zbog toga se ne može reći da je mesto nalaska Medaurovih votivnih natpisa Eskulapov hram. Time otpada i glavni osnov Tomašekovog tumačenja. Tumačenje Medaura po Paču Po Paču Medaur nije bog lekar, već bog ratnik zato što je predstavljan na konju i s kopljem u ruci. Potvrdu za njegovu ratničku prirodu on vidi u tome što je Medaur zaštitnik Rizinija i što je identifikovan sa larima. Pačev razlog da nije lekar nije međutim dovoljno jak, jer su božanstva lečenja i kod drugih naroda često naoružana, npr. Apolon, Artemida, Atina, naročito Disokuri. Naposletku, i mnogi hrišćanski sveci, zaštitnici gradova, ratnici su i lekari u isti mah. Tako bi Medaur mogao biti bog-lekar, iako je naoružan na konju. Medaur ne može biti ni isključivo bog rata kako misli Pač, jer bi u tom slučaju očekivali da bude identifikovan sa ratničkim božanstvom Marsom, a ne sa larima koji nisu ratnička božanstva. Zaključak On je u stvari samo zaštitnik Risna. Koren med dolazio bi od gračkog μεδομαι – štititi, vladati, ili μεδων - kralj. Pitanja 1. Medaur iz Risna, nekad Balkanski konjanik?

13. MITRA
Legenda Persijsko božanstvo svetlosti, poštovano u celoj Rimskoj imperiji. Mitraistička religija se zasniva na dualističkom učenju mazdaizma o stalnoj borbi između principa dobra (Ahura Mazda) i zla (Arima). Neki pričaju da je Ahura Mazda obljubio rođenu majku i da je tako začet Mitra. Kao što nebeska svetlost izvire iz ogromnog kamenog svoda koji nadkriljuje Zemlju, tako se i Mitra rađa iz stene. Već pri rođenju pastiri mu ukazuju poštovanje, a uz njega se nalaze bakljonoše (dadofori), i to jedan s podignutom (Kautes) i jedan sa spuštenom bakljom (Kautopates). Odmah po rođenju, Mitra se hranio plodovima (smokvama) i stavio je na glavu frigijsku kapu, a u ruke je uzeo nož, luk i strele. Prvi njegov podvig bila je borba sa bogom Sunca. Mitra je odneo pobedu, ali se izmirio sa svojim protivnikom. Zatim se borio sa divljim bikom. Mitra je savladao životinju i odneo je na leđima u svoju pećinu. Kad je bik uspeo da pobegne, bog Sunca je poslao Mitri gavrana, s porukom da bika ponovo uhvati i da ga ubije. Uz pomić svog psa, Mitra
40

je našao bika i savladao ga. Iz tela ubijene životinje nikle su biljke, iz njene koštane srži ili repa izraslo je žito, a iz krvi vinova loza. Zao duh je poslao nečiste sile da spreče to nastajanje života: zmija je pokušala da popije krv, a škorpion je napao genitalije bika, i nastojao da otruje božansko seme. Svi ti pokušaji su osujećeni i iz prečišćenog semena nastale su razne životinje. Istovremeno su postali i prvi ljudi. Tada je Ariman, gospodar zlih demona, poslao na Zemlju sušu, ali je Mitra udarcem strele o stenu otvorio izvor. Kad je nastupio veliki potop, čovek koga su odabrali bogovi, izgradio je lađu i spasao se od te nesreće. Ariman je tada pokušao da uništi ljude pomoću velike vatre, ali u tome nije uspeo, jer je Mitra štitio ceo ljudski rod i posredovao između najvišeg boga i ljudi. Tim događajima završen je Mitrin zemaljski život. Pošto se na gozbi oprostio od svojih vernika, Mitra je ušao u Sunčeve kočije i, preko Okeana, koji je uzalud težio da ga proguta, otišao je bogovima. Kult Mitre U Mitrinom kultu povezani su osnovni elementi sveta: voda, vatra, zemlja i vazduh. Pod haldejskim uticajem, u kult Mitre su uvedeni znaci Zodijaka, sedam planeta, Sol i Luna. Svojim vernicima Mitra postavlja zakone visoke moralnosti i od njih zahteva najveću čistoću, askezu i čednost, a za uzvrat im obećava lepši život posle smrti, ponovo rađanje i vaskrsenje. Kao sto duša pri rađanjnu silazi na Zemlju preko sedam sfera, tako se ona posle smrti istim putem vraća na nebo. Sam Mitra odvodi duše na drugi svet, sudi im i daje piće besmrtnosti, napitak spravljen od vina i krvi prabika. Mitrina kultna mesta nalaze se uglavnom u prirodnim ili veštačkim pećinama, kraj izvora ili bunara. Mitrina svetilišta nazivaju se mitreji. Mitrej može biti: - prirodna ili veštačka pećina (spelaeum) - trobrodna građevina manjih dimenzija, najčešće pored izvora, u koju je moglo da stane oko 100 vernika Mitrej se sastojao od pronaosa, iz kojeg se ulazilo u prostoriju gde su čuvani kultni predmeti (apparatorium) i cele, katkad u vidu kripte. S obe strane srednjeg broda cele nalazio se banak, odakle su vernici posmatrali sveti obred. Naspram ulaza u celu najčešće se nalazila uzdignuta apsida, sa reljefnom ili slikanom predstavom Mitre koji ubija bika, a ispred nje bili su postavljeni žrtvenici. Većina mitreja, međutim, ima znatno jednostavniji izgled. Izuzetno veliki su mitreji u Karakalinim termama (23x9,7m), Sarmizegetuzi (26x12m) i Kenigshofenu (14x6m). Mitreji su podizani po celom Carstvu, posebno u zap. provincijama i na limesu. U Hedernhajmu kod Frankfurta i u Ptuju otkrivena su tri. Dobro su očuvani oni iz Karnuntuma, Londinijuma, Ostije, Rima, Jajca i Konjica. Mitrini vernici su krštavani. Uvođene u misterije sastojalo se iz više stupnjeva posvećenja: Gavran (Corax), Mlada (Nymphus), Vojnik (Miles), Lav (Leo), Persijanac (Perses), Sunčev glasnik (Heliodromus) i Otac (Pater). Žene su bile isključene iz Mitrinog kulta. Zbog odbojnosti prema svemu što je persijsko, Mitrina religija nije bila prihvaćena u Grčkoj. Tek u vreme Rimskog Carstva, od vremena Vespazijana, Mitrin kult zahvatio je ceo antički svet. Bio je rasprostranjen skoro po svim provincijama Rimskog Carstva Širili su ga po gradovima trgovci sa Istoka, a u graničnim područjima orijentalci u rimskim legijama. Pristalice Mitrine religije bili su i robovi i oslobođenici. Njegov kult dostigao je vrhunac sredinom 3. veka. Već u drugoj polovini 2. veka prihvatili su ga i najviši slojevi rimskog društva. Imperator Komod bio je posvećen u Mitrine misterije. U Karnuntumu je nađen natpis, iz koga se vidi da su Dioklecijan, Galerije i Licinije obnovili Mitrino svetilište. U svim delovima Rimskog Carstva otkriveni su spomenici na kojima su prikazane razne scene iz mita o Mitri: kosmogonija, prvi Mitrini podvizi, borba i izmirenje sa Solom, scena ubijanja bika (tauroktonijum). Stalan ikonografski i arhitektonski obrazac ukazuje na postojanje ortodoksnih pravila u prvobitnoj organizaciji mitraističkog kulta na području celog Rimskog Carstva. Kult Mitre kod nas Od orijentalnih božanstava najviše tragova ostavio je u našim krajevima Mitra. Razvoj mitraizma može se pratiti kroz arhitekturu, likovne predstave i epigrafske zavete (sve forme koje izražavaju manifestaciju jednog kulta). Nađen je veliki broj ovih spomenika.

41

Spomenici mitraizma nalaze se uglavnom na širim područjima pojedinih mitreja, na teritoriji carinskih stanica, vojnih logora ili romanizovanih civilnih naselja. Svi spomenici ovog kulta locirani su duž jadranske obale, uz obale većih reka ili u slivu njihovih pritoka. Sva nalazišta su bila povezana glavnim provincijskim saobraćajnicama. Retki su spomenici koji su nalaženi van trase poznatih rimskih puteva. Spomenici Mitraizma obuhvataju uglavnom šire periferne oblasti bivše Jugoslavije, tj. one krajeve u kojima najranije biva sproveden proces romanizacije i ged je ona stekla najčvršće korene. Da je mitraizam bio direktno vezan za puteve romanizacije sa kojom se uporedo širio i da neromanizirano stanovništvo nije prihvatalo kult ovog najšire rasprostranjenog paganskog boga najbolje pokazuje oblast između Dunava i Tise, koja nije bila uključena u sastav rimskih provincija i gde do danas nije pronađen ni jedan Mitrin spomenik. Gornja Panonija je relativno najbogatija Mitrinim spomenicima. Oni su uglavnom skoncentrisani oko mitereja u Ptuju, u Rušama i Rožancu. Najbrojniji su zaveti koji se vezuju za ptujske mitreje, jer su oni predstavljali snažan kultni centar za severozapadnu oblast balkanskih provincija. U Donjoj Panoniji su registrovana samo dva mitreja u Osijeku i u Modriču. Pokretni spomenici Mitrinog kulta se pored teritorije ovih svetilišta javljaju i u oblasti podunvaskih vojnih logora. Sa našeg dela provincije Makedonije potiče jedan mitrej kod Prilepa, najjužnije tačke širenja mitraizma kod nas. Iz Gornje Mezije su poznata samo dva mitreja, oba kod Kumanova. Epigrafski i ikonografski spomenici u podunavskom delu ove provincije vezuju se isključivo za veće vojne logore. U srednjem delu Gornje Mezije, Mitrini spomenici se nalaze samo u slivu Morave i Nišave, duž puta za Serdiku. Odsustvo mitreja i spomenika u Gornjoj Meziji, opravdano je njenim istorijskim razvojem. Romanizacija je ovde sprovedena kasnije nego u Dalmaciji i Panoniji, a izvršena je u momentu kada su severoistočne granice Carstva već postale ugrožene učestalim napadima varvara. Stalna nesigurnost granica nije dozvoljavala podizanje nekog većeg svetilišta. Poštovanje mitraizma se odvijalo samo u okvirima manjih privremenih kapela. Saobraćajnice koje su povezivale Meziju sa Gornjom Panonijom, omogućavale su vernicima kontakte sa ptujskim mitrejima, koji su bili centralna svetilišta jedne šire oblasti, nezavisno od administrativnih granica provincija. Na natpisima on se zove svojim imenom Mithra ili imenom Sunce (Sol), i ima mnoge epitete. Epiteti su mu opšti, Augustus, Deus, ili oni koji objašnjavaju njegovu prirodu, Aeternus, Invictus, Nabarze, Omnipotens. Javlja se u kultnoj zajednici sa Genijima i Tranzitom (Transitus), možda alegorijom ljudskih iskušenja. Postoje i zasebne dedikacije njegovom Numenu, njegovoj Prirodi (to je ustvari dedikacija Mitrinom rođenju) i steni iz koje je rođen. Na votivnim natpisima javljaju se još: Kaut (Cautes) i Kautopat (Cautopates) koji su stalni Mitrini pratioci na reljefima, lav (leo) i izvor (fons). Ovaj se poslednji na jednom natpisu naziva perrenis. Mitri se čine zaveti za zdravlje careva i privatnih ljudi. Zavetuju mu se razni predmeti (ara s likom Lune, portik i aparatorijum, stela i fruktifer, statua Poetovio). Likovne predstave Svi reljefi se ograničavaju na oblikovanje replika jednog ustaljenog tipa, pri čemu se menjaju samo detalji. Najznačajniji su reljef iz Biljanovca, ikona iz Siska, većina spomenika I i III mitreja u Ptuju, ikone iz Kostolca i Tekije. Ostali spomenici su osrednji ili bez ikakvog umetničkog kvaliteta. Sve vidove likovnih predstava mitraističkog kulta, prema načinu njihovog oblikovanja možemo podeliti na tri osnovne grupe spomenika: 1. Reljefne ikone – najbrojniji, jer su korišćeni i kao porodične ikone, a ne samo u hramovima 2. Votivni oltari dekorisani mitološkim i simboličnim predstavama – samo u hramovima 3. Puna plastika – samo u hramovima Reljefne ikone Tipološka analiza reljefnih ikona može se vršiti prema: obliku ikone i razvijenosti ikonografskog motiva. Oblici Mitrinih ikona: 1. Pravougaone ploče, obrađene u vertikalnom ili horizontalnom smeru. Najbrojnije su. Samo je u četiri slučaja glavna scena pravougaonih ploča postavljena u medaljonu, koji je okružen sporednim predstavama iz Mitrinog mita. Postoje brojne varijante:
42

- Pravougaone ploče obrađene vertikalno ređe su su u vidu pravilnog pravougaonika, a češće su lučno završene na gornjoj strani. One sadrže i sporedne scene ili natpis. - Pravougaone ploče obrađene horizontalno, zadržavaju oblik pravilnog pravougaonika. Nekad im je gornja strana lučno oblikovana, ili je obrađena u vidu blagog zabata. - Grupa reljefa čistog pravougaonog oblika, kod kojih je u srednjem gornjem delu reljefom naglašen luk na horizontalno postavljenim kracima koji dosežu do bočnih oblika ploče. 2. Trapezoidne, gore lučno završene ikone. Takvi oblici se sreću isključivo u Mađarskoj i Rumuniji, pa bi spomenike kod nas verovatno trebalo vezati za tradiciju neke kamenorezačke radionice sa Dačke teritorije. 3. Ovalne ikone. Ovaj oblik je čest u Trakiji i za ikone drugih bogova. 4. Polukružne ikone 5. Kružne ikone Na pravougaonoj ploči iz Siska, su en face prikazane figure dadofora. Pored njihovih nogu je postavljen pas u skoku. Obe figure su primetno pomerene ka levoj ivici ploče. Ovaj reljef predstavlja desni deo trodelne Mitrine ikone. Ovakve ikone su u mitraističkom materijalu vrlo retke, a kod nas ovo je jedini primer. Prema razvijenosti ikonografskog motiva, reljefne ikone kod nas se mogu podeliti u 4 grupe (dominantan broj spomenika je iz prve grupe, dok je od spomenika ostalih grupa registrovano samo nekoliko): 1. Ikone na kojima je prikazana samo glavna scena tauroktonije – Ne postoje nikakve granice u njihovoj teritorijalnoj rasprostranjenosti. 2. Ikone koje ispod glavne predstave imaju donji friz – Nalaze se samo u uskom pojasu istočnog dela Jugoslavije, tj. isključivo u provinciji Meziji Superior i našem delu provincije Trakije. Tri najčešće reprodukovane scene na frizovima su: borba Mitre i Sola, njihov obed i odlazak Solovom kočijom. 3. Ikone koje pored glavne scene imaju donji i gornji friz – Ograničavaju se na Meziju Superior (sem spomenika iz Osijeka i Siska). Na donjem frizu su: Mitra na biku, borba Mitre i Sola, njihov obed i zajednički odlazak Solovim kočijama. Na gornjem frizu su: Mitrino rađanje iz stene, skup bogova, bik u čamcu i stvaranje vode. 4. Ikone kod kojih su bočni delovi ukrašeni sporednim scenama – Nalaze se samo na ikonama iz zapadnog dela naše zemlje, tj. u onoj oblasti koja je pod direktnim uticajem zapadnih provincija primila jedan manir karakterističan samo za monumentalne reljefe ovog kulta, kakvih nema kod nas. 5. Ikone koje su obrađene sa obe strane – Pridodata grupa. Ovakve ikone su veoma retke u mitraističkom materijalu Rima i njegovih provincija, a kao usamljeni nalazi naše zemlje mogu se objasniti jedino direktnim uticajima metopole, koji se ograničavaju samo na ideju a ne na motiv, tretman ili dispoziciju figura. Ovoj grupi pripadaju tri ikone: iz Konjica, fragment desnog gornjeg dela ikone iz Garduna i fragment levog gornjeg ugla ikone iz Zadra. Ikonografska analiza reljefa Reljefne ikone naše zemlje reprodukuju u potpunosti šabloniziranu ikonografsku predstavu. Rreljefne Mitrine ikone u većini slučajeva bile su radovi namenjeni širokim potrebama, bez umetničkih pretenzija, i one predstavljaju najbolje dokumente ovog kulta, jer je njihova svrha bila isključivo religioznog karaktera. Na svim Mitrinim spomenicima osnovnu predstavu čini scena tauroktonije. Ona je uvek u centru spomenika, ispod luka koji označava pećinu. Životinje koje prate tauroktoniju su pas, zmija, škorpija i gavran. Sa obe strane scene su dadofori. U gornjim uglovima su solarna božanstva, Sol i Luna. Samo u ređim slučajevima ikone su bile bojene. Na većini od njih su zapaženi ostaci crvene i zelene boje, dok su na ikoni iz Jajca bile upotrebljene još plava i crna. Teško je reći dali je i u nekim drugim slučajevima korišćena boja, jer tragovi polihronije nisu više nigde očuvani. Scena tauroktonije Mitra naleže levim kolenom na leđa bika koji je oboren na zemlju, a desnim stopalom se oslanja o njegova zadnja kopita. Levom rukom podiže glavu bika naviše, hvatajući ga pri tom u ređim slučajevima za rog, a češće za gubicu, dok desnom rukom zabada nož u plećku životinje. Rep umirućeg bika uspravlja se u grču, i često se završava žitnim klasjem. Mitra ima frigijsku kapu. Obučen je u nabranu tuniku sa rukavima i uske dugačke pantalone. Tunika je u struku opasana, a ređe je dodat i pojas na kome visi kanija noža. Preko leđa mu je prebačena hlamida, koja je na levom ramenu zakačena okruglom agrafom. Na nogama su mu duboke cipele.

43

Scenu tauroktonije uvek prati škorpion, koji se nalazi na genitalijama bika. Zmija obično gamiže celom dužinom tela bika i podiže glavu prema njegovoj rani. Samo ređe ona je prikazana na tlu celom dužinom svoga tela, ili je obavijena oko zadnje noge bika. Pas je uvek prikazan u skoku prema rani, a retko ima ogrlicu oko vrata. Na zalepršanom Mitrinom ogrtaču ili na levom kraju pećinskog luka, postavljen je gavran okrenut ka bogu koji mu nekada upućuje svoj pogled. Pas i škorpion su primarne životine pratioci ove scene, jer imaju aktivnu ulogu u činu tauroktonije, i oni su na našim ikonama redovni pratioci ovog svetog čina. Zmija u većini slučajeva izražava pasivnost i nije u određenom odnosu sa scenom umiranja bika, a gavran je izostavljen na jednoj seriji spomenika. Prema legendi, sveti čin prve tauroktonije odigrao se u pećini. Stoga je na većini ikona različitim vidovima naglašen detalj pećine, a izuzetno i ceo ulazni deo. Nekada je ambijent označen samo lučnim okvirom gornjeg dela ploče. Na spomenicima iz Tekije i Kostolca bik je preko leđa i trbuha opasan širokom trakom, kojom se na delima grčkorimske epohe često obeležava životinja namenjena za žrtvu bogu. Žitno klasje kojim se na nekim spomenicima završava rep bika, označava ikonografski detalj koji nagoveštava vernicima razlog ovog svetog ubistva i žrtvovanja koje se vrši radi plodnosti zemlje. Izuzev spomenika iz Tekije, sve ostale ikone koje registruju ovaj detalj ograničene su na zapadni deo Jugoslavije. Dadofori Dadofori su postavljeni sa obe strane tauroktonije i na većem broju spomenika su u vezi sa njom. U tim slučajevima su manji od Mitre, ali u potpunosti podražavaju njegov izgled (odeća i oblik frizure). Promene na Mitrinom odelu verno se reprodukuju i na odeći dadofora. Razlika između Mitre i dadofora je u tome što oni uvek izražavaju mirovanje, a Mitra pokret. Dadofori nemaju opasač i nož već drže uspravljenu ili oborenu buktinju, najčešće dijagonalno postavljenu u odnosu na osovinu tela. Oslonac tela im je postavljen čas na jednu, čas na drugu nogu, a samo izuzetno na obe. Njihov izraz uvek je okarakterisan potpunom indiferentnošću. Postavljeni su en face ili u ¾ profila ka Mitri, dok su sasvim retko prikazani u potpunom okretu ka sceni tauroktonije. Time je još više istaknuta njihova uloga ravnodušnih posmatrača, bez ikakve lične angažovanosti. Izuzetno, dadofori mogu biti predstavljeni na posebnim pločama i tada su iste visine kao i centralno božanstvo, ali u tim slučajevima njihove ploče flankiraju prikaz tauroktonije. Oni nisu sastavni deo prvobitne ikonografske šeme tauroktonije, već su naknadno prihvaćen dodatak. Pasivnost dadofora ogleda se na ikonama gde su oni prikazani na istom polju sa glavnom scenom. Primeri ovoga su ikone na kojima je svod pećine prikazan lukom nad horizontalnim kracima. Tu je scena tauroktonije ispod luka, dok su dadofori prikazani ispod njegovih horizontalnih krakova. Dadofori mogu biti postavljeni i na cilindrični ili pločasti postament. Time su na izvestan način odvojeni od glavne scene. U celokupnom mitraističkom materijalu retke su predstave dadofora u akciji. Tri su takva spomenika kod nas: 1. Janjevo – oba dadofora prikazana u ¾ profila ka Mitri; desni dadofor slobodnu desnu ruku pruža ka biku, dok levi desnom rukom drži rep bika; tako je uspostavljena veza između dadofora i čina tauroktonije 2. Spomenik iz III Ptujskog Mitreja – levi dadofor u desnom profilu, te je tako u potpunom okretu ka Mitri, što nagoveštava jednu vrstu angažovanosti 3. Ikona iz Tekije – levi dadofor u profilu, a pokret njegovih nogu izražava kretanje; u desnoj ruci drži rep bika Najinteresantniji detalj u predstavi dadofora odnosi se na položaj njihovih ruku i vrstu atributa koje drže. Atributi: 1. Buktinja – Najčešće su ikone na kojima dadofori drže buktinju. 2. Bič – Ikone na kojima levi dadofor, pored oborene buktinje, u drugoj ruci drži bič. Predstava biča u ruci dadofora je retkost. On je sastavni deo većine orjentalnih religija i označava simbolični obred bičevanja u ime očišćenja. To tumačenje se može odnostiti i na predstavu biča kod naših dadofora, što bi značilo da je takav ritual morao biti i sastavni deo Mitrinih misterija. Kod na su pronađene tri ovakve ikone, iz Ruša i II Ptujskog mitreja. Na ikonama susednih oblasti do danas nije registrovana predstava biča. 3. Pedum – Jedan ili oba dadofora umesto buktinje u levoj ruci drže pedume; češće se javljaju u zajednici sa buktinjom, a ređe je zamenjuju; desni dadofor uvek ima pedum, dok kod levog on nije obavezan; oblik peduma je nekada u vidu krivog štapa i tada je uvek oslonjen na rame, a nekada je u obliku luka i tada je prislonjen uz grudi. Pronađeno je sedam takvih ikona iz Mezije Superior (Beograd, Biljanovac, Janjevo, Ražanj, Kostolac, Tekija). U istočnim provincijama Carstva pedum se javlja na ikonama podunavskog basena, tj. u oblasti Trakije, Donje Mezije, Dakije i Donje Panonije. U zapadnim provincijama srećemo ih na spomenicima Rajnske oblasti; oni oblikom i položajem odstupaju od šablona: najčešće su u vidu pravog štapa, koji je donjim krajem oslonjen o zemlju, a leva ruka kojom ga dadofor drži oslonjena je o oltar. Solarna božanstva
44

Normalni položaj solarnih bogova je izvan luka pećine u kojoj se vrši čin tauroktonije. U slučajevima kada konture pećina nisu naglašene, oni su postavljeni desno i levo od Mitrine glave, ili u desnom i levom uglu reljefa, iznad luka pećine kada je on prikazan. Kao što je već i Plinije istakao, Solu uvek odgovara desna, a Luni leva strana u odnosu na centralno boanstvo. Solarna božanstva su najčešće prikazana u vidu en face postavljenih bista. Ređe su predstavljeni u ¾ profila, i u tom slučaju Sol je uvek okrenut ka Mitri, dok se Lunina bista slobodno postavlja u oba pravca. Često su ove biste lišene svih detalja i tada se opredeljivanje mogže izvršiti samo na osnovu njihove kanonizovane dispozicije. U slučajevima kad su obe biste detaljno obrađene: - Sol je prikazana kao mlad čovek sa dužom talasastom kosom i radijalnim vencem, ili dijademom koju prati nimb. Uobičajen je prikaz 7 radijala (izuzetak je spomenik iz Vratnice gde je prikazano 10 radijala), možda religiozna signifikacija ovog svetog broja. On je u halamidi prikopčanoj agrafom na jednom ramenu. Retko se prikazuje sa atributom, a kada ih ima onda su to najčešće bič i glob. - Luna4 je uvek mlada žena sa gustom talasastom kosom skupljenom u punđu. Najčešće je obučena u visoko opasanu tuniku zakopčanu na ramenima. Njen obavezni atribut je polumesec postavljen u kosi, na ramenima ili iza glave. Retki su spomenici na kojima je cela njena bista obuhvaćena srpom polumeseca. Varijante simboličkih predstava ovih bogova, na našim spomenicima, su: 1. kao solarni simboli, zvezda i polumesec 2. kao predsave njihovih kočija, kvadrige i bige 3. kao solarne biste, nekada čak i bez pratećih bogova Izuzetak predstavlja ikona iz Kostolca, gde su solarne bist sa svojim kočijama okrenute ka Mitri. Sol je sa kvadrigom prikazan u desnom, a Luna sa bigom u levom profilu. Kada je Sol prikazan u profilu on zadržava svoj logični položaj okreta ka Mitri kojim je označen smer njegovog dnevnog kretanja, a i Luna prati tu logičnost svojim okretom na desno, nagoveštavajući time zalazak. Nikada se na našim ikonama, sa izuzetkom ove iz Kostolca Lunina bista ne okreće ka Mitri jer bi to bio nelogičan položaj. Životinje pratioci tauroktonije Pas je uvek prisutan na svim ikonama kod kojih je očuvan desni deo ploče, što znači da je njegovo prisustvo u sceni tauroktonije smatrano neophodnim, iako nije bilo uvek do kraja shvaćeno. Uvek je prikazan u levom profilu, u trenutku kada skače ka rani bika (izuzev spomenika iz Brze Palanke, Daradagana i Plemenščina), pri čemu njegovo telo zauzima različite položaje. Varijante u predstavi psa se ograničavaju samo na različite pokrete i položaj njegovog tela, zavisno od veštine kamenoresca. Retko ima ogrlicu oko vrata. Zmija je redovni pratilac tauroktonije na svim ikonama naše zemlje. Obično gmiže celom dužinom tela umirućeg bika i podiže glavu prema njegovoj rani. Nekada je usled nevešte obrade ikone zmija okrenuta ka psu, ili je postavljena tako da dužinom svoga tela prati konture grudnog dela bika. Samo je u ređim slučajevima prikazana na tlu celom dužinom svoga tela, ili je obavijena oko zadnje noge bika. Prema položaju tela i glave njena uloga može biti: - aktivna – kada se upravlja ka rani bika; veći je broj onih spomenika na kojima je zmija prikazana u akciji - pasivna – kada gamiže po tlu, kada je funkcionalno iskorišćena da razdvoji glavnu scenu od donjeg friza ili da ispuni njihove međuprostore Škorpion je predstavljen na većini bolje očuvanih ikona, ali prema izvesnom broju spomenika možemo zaključiti da je njegova predstava i izostavljana. On se uvek nalazi na genitalijama bika. Retko može da leži na tlu, ispod bika, kao što je slučaj na ikoni iz Močića gde ovaj položaj odgovara ikonografskoj koncepciji spomenika, koji prikazuje trenutak hvatanja bika (izuzetno na ovoj ikoni). Na spomeniku iz Kostolca škorpion nije prikazan kao akter u tauroktoniji, već kao simbolična predstava na lučnom okvirnom delu ikone. Motiv škorpiona bio je poznat izrađivaču ikone, ali mu je bila nepoznata njegova uloga u činu tauroktonije. Gavran nije obavezni pratilac tauroktonije, a veliki broj spomenika je fragmentovan na mestima gde bi trebalo očekivati njegovu figuru, pa je teško postaviti bilo kakve odnose među spomenicima koji registruju ili zanemaruju gavrana. Kada je prikazan on se uvek nalazi na levoj strani pećinskog luka, tj. u levom gornjem uglu ploče. Okrenut je ka bogu, koji mu nekad upućuje svoj pogled. Njegov odnos sa glavnom scenom može biti: - aktivan – gavran ispod luka pećine, levo od Mitrine glave, na radijalima solarnog simbola ili na rubu zalepršane Mitrine hlamide
4

Jedan natpis iz Malenaca spominje zavet za zdravlje učinjen Luni – samostalan kult. Na tom natpisu ona se naziva Augusta

45

- pasivan – gavran izvan pećinskog luka, jer u tom slučaju nije naglašena veza između Solovog glasnika i tauroktona Sporedne ikonografske scene Na reljefima naše zemlje javlja se veliki broj sporednih scena koje dopunjuju predstavu taurohtonije. Prema vrsti ih delimo u tri grupe: l. Scene koje ilustruju mit o Mitri Grupisane su u 4 ciklusa sledećih tema: a. Kosmogonija – Obuhvata scene od stvaranja sveta zaključno sa Mitrinim rođenjem. Ova scena, tzv. motiv Petrogenesa, izgleda ovako: naglašena je rustičnost stene iz koje se bog rađa; prikazan je samo gornji deo Mitrine figure sa naviše podignutim rukama savijenim u laktu; on je uvek nag, sa frigijskom kapom, nožem u desnoj i uspravljenom buktinjom u levoj ruci. b. Prvi podvizi Mitre – Dve epizode: Mitra i drvo i stvaranje vode. Mitra sedi na steni i obema rukama zateže luk. Iza leđa mu prilazi jedan Persijanac i polaže desnu ruku na njegovo rame, dok ispred Mitre klečeća figura drugog Persijanca zahvata sa obe šake vodu iz izvora u steni. Na ikonama iz Biljanovca, Siska i Tekije, iznad scene stvaranja vode, a desno od nje, prikazan je bik u objektu koji podseća na polumesec, protumačen kao čamac. Ta predstava vezana za scenu stvaranja vode, ide u prilog predpostavci da zajednica ove dve epizode označava potop i bika, koji se kao jedino živo biće spasava u čamcu da bi kasnije u činu tauroktonije svojom krvlju oplodio zemlju. c. Borba sa bikom – Završni deo ove teme je predstava tauroktonije. Početna scena trećeg ciklusa prikazuje Mitru koji jaše na biku. Na nju se nadovezuje predstava Mitre taufora. U prvom slučaju imamo prikaz uhvaćenog, a u drugom već savladanog bika, koga Mitra nosi na leđima ka pećini u kojoj će se izvršiti obred tauroktonije. d. Mitra i Sol – obuhvata njihov sukob, pomirenje, banket i apoteozu, tj. Mitrin odlazak Solovom kočijom. Scene ovog ciklusa se nalaze samo na donjem frizu. Epizode borbe, obeda i apoteoze nadovezuju se u nizu. Epizoda pomirenja u jednom slučaju nije prikazana obedom (ikona iz III ptujskog miterja), što je uobičajeno na spomenicima naše zemlje, već rukovanjem Mitre i Sola. Sem kod nas, ovako prikazano izmirenje Mitre i Sola može se naći samo u zapadnim provincijama Carstva, dok je u istočnim nepoznata. Završnu scenu četvrtog ciklusa označava skup bogova (kasniji ikonografski dodatak), koji se nalazi u srednjem delu gornjeg friza. Na ikonama koje imaju gornji i donji friz, početna scena rađanja se uvek nalazi u desnom uglu gornjeg friza. Ako izuzmemo skup bogova, onda se levo od Petrogena nalazi scena drugog ciklusa koja ilustruje stvaranje vode. Na nju se nadovezuju scene trećeg ciklusa, koje zauzimaju levi ugao donjeg friza. Njegov ostatak ispunjavaju epizode četvrtog ciklusa. Figura Okeana zauzima različita mesta na reljefima, od čega zavisi interpretacija simboličnog značenja tog motiva. Postoji tri vida ove predstave: - vezuje se za epizodu apoteoze, u kojoj ležeći Okean postavljen ispred Solove kvadrige, treba da označi pravac kretanja i tačku na kojoj se Sol gubi sa horizona - figura ležećeg Okeana, koja predhodi sceni rađanja, treba da označi mitsku reku na čijim je obalama Mitra došao na svet - Okean kao sastavni deo solarne trijade, kada je flankiran solarnim bistama koje zadržavaju svoj uobičajen raspored kakav imaju u svim slučajevima gde prate centralni element Motiv Okeana koji dopunjuje scenu rađanja ili apoteoze, čest je u istočnim provincijama Carstva, a naročito u Dakiji, dok se na zapadu javlja retko. Stoga je to verovatno karakteristika podunavskih oblasti. 2. Scene koje ilustruju kultne obrede Ilustracije kultnih obreda su retke na Mitrinim ikonama, i kod nas se javljaju samo na ikoni iz Konjica i jednom fagmentu iz Kostolca. Na prednjo strani ikone iz Konjica, sa obe strane pećinskog prostora prikazana je po jedna osoba u hodu ka pećini. Obe nose vepra i ovna. U ovim predstavama treba videti vernike koji nose žrtvene životinje. Iznad ovih figura simetrično su postavljene druge dve, od kojih je delimično očuvana desna i samo tragovi od leve. Na osnovu njihovog simetričnog

46

rasporeda možemo predpostaviti da su obe reprodukovale isti motiv koji označava prinošenje žrtve nad oltarom. Tako bi imali ilustracije nošenja i prinošenja žrtve. Na fragmentu ikone iz Kostolca ličnosti prikazane na ležaju, nemogu se interpretirati kao scena banketa Mitre i Sola. Da se neradi o banketu dokazuje figura ležećeg lava i tronožni stočić. Ljudski figure dugih kosa i ubrus prebačen preko ruke jedne od njih, potvrđuju predpostavku da je reč o mistima a ne bogovima. Stoga možemo ovu scenu smatrati ilustracijom kultnog obreda. 3. Scene sa simboličnim značenjem Pod ovim predstavama se podrazumevaju scene čije simbolično značenje dopunjuje i ilustruje različite detalje mitraističke teologije. Predstava oltara – Oltari zauzimaju mesto na granici gornjeg friza i centralnog polja, ili na gornjem delu okvira ikone u slučajevima kada gornji friz ne postoji. Kod nas su registrovana tri spomenika sa predstavom sedam oltara (Sisak, Kostolac, Tekija). Možda je to simbolična predstava planetarnih božanstava, a broj sedam odnosi se na planete. Predstave oltara česte su u istočnim oblastima (Dakija, Donja Mezija, Trakija), a u zapadnim su retke, i po broju ili položaju odstupaju od ustaljenog obrasca. Lav – On se javlja u različitim vidovima i odnosima sa glavnom scenom: ceo lav ili njegov prednji deo, lavlja glava nad vazom, ili trojstvo - lav, krater, zmija. Prikazan u okviru glavne scene, on zauzima mesto ispred jednog dadofora i kao dopunska životinja priključuje se sceni tauroktonije, ali nije poznato kakvu je ulogu igrao u tom činu. Treća varijanta se javlja samo na spomenicima rajnskog tipa, a prve dve su karakteristične za istočne provincije Carstva. Kod nas nailazimo samo na predstave prve grupe: - Na spomeniku iz Sinitova lav je prikazan između Okeana i scene rađanja - Na reljefu iz Dupljana on predstavlja treću scenu u nizu Okean - Petrogen - lav. Takvim redosledom označeno je Mitrino rađanje, flankirano sa dva elementa prirode, vatrom i vodom. Lav izražava snagu jednog od fenomena prirode, tj. vatru i daje simboličnu snagu bogu. Zodijak – Na 2 spomenika kod nas, iz Siska i Solina. On u vidu kružne trake uokviruje scenu tauroktonije. Prikaz zodijaka je retka pojava koja nije tvrorevina mitraističke religije, već je preko nje preneta sa Orijenta na Zapad. U mitraističkoj ikonografiji naredna tri motiva su retka, ili jedina, te stoga ne mogu naći svoje mesto u njoj. Zvono – Urezana predstava zvona na spomeniku iz Biljanovca predstavlja retkost u opštoj mitraističkoj ikonografiji. Na tom spomeniku ona su urezana simetrično, sa obe strane pećine. Metalna zvonca su nalažena kao inventar pojedinih mitreja, a neki ih objašnjavaju kao sakralne instrumente čija vibracija otklanja zle čini. Kiparis – Na delu ikone iz II ptujskog mitreja prikazana su tri kiparisa, čiji se vrhovi završavaju stilizovanim glavama sa frigijskim kapama. U toj predstavi treba videti trojstvo Mitrine ličnosti (hrišćansko sveto trojstvo, otac, sin i sveti duh, je plagijat drevnih religija prehrišćanstva), ili simbolični prikaz stvaranja ljudskih bića. Ovo drugo tumačenje bi odgovaralo temi koju obuhvata ciklus kosmogonije. Svastika - Motiv svastike na ikoni iz Kostolca je jedini te vrste. Nepoznati su drugi spomenici sa tom predstavom. Solarni karakter svastike je jasan, ali veza ove vrste solarnog simbola sa mitraizmom je nepoznata. Zaključci ikonografske analize Izvesne ikonogrfske izmene i dopune koje su registrovane na nekim našim spomeniciam (npr. predstava biča, peduma, sedam oltara ili različito mesto Okeana) pokazuju odsustvo stalne kontrole u organizaciji ovog kulta kod nas. Neki detalji i manje promene u odnosu na ustaljeni ikonografski obrazac, ne mogu se tretirati kao svesne izmene postojećeg šablona, već samo kao nerazumevanje pojedinih simboličnih značenja. Prema kvalitetu i obliku ikona nemogu se utvrditi radionice ovih spomenika, koji su kao pokretni materijal pomeranjem verskih organizacija lako mogli biti prenošeni iz jednog kraja u drugi. Odsustvo umetničkih kvaliteta skoro na svim našim ikonama, izražava isključivo kultni karakter ovih spomenika. Najvažniji ikonografski detalji koji su karakteristični za istočne provincije Balkana: 1. predstava lučnog peduma koji dadofor oslanja o rame ili na grudi 2. predstava Okeana kao dopuna uz scenu Mitrinog rađanja ili apoteoze 3. predstava sedam oltara na gornjem frizu ili gornjem okvirnom delu ikone 4. ustaljena en face predstava Lunine biste Votivni oltari dekorisani mitološkim i simboličnim predstavama Reljefom ukrašeni oltari relativno su retki i nalaze se samo u inventaru većih mitreja.

47

Oltari koji su dekorisani simboličnim ili mitološkim scenama sreću se u mitraističkom materijalu naše zemlje isključivo u I i III mitreju Ptuja. U I mitreju nadjena su 4 oltara dekorisana različitim simboličnim predstavama: - petao stoji na kornjači - ujedinjenje simbola solarnog i htonskog karaktera - sedmokraka zvezda iznad glave gavrana - on je veza ili posrednik tako označenog Sola i Mitre - biste solarnih bogova - mladićke biste koje izlaze iz akantovog lišća označavaju simbolične likove Kautesa i Kautopatesa kojima su ovi oltari posvećeni Majstori svih spomenika I ptujskog mitreja radili su pod direktnim uticajem radionica u Akvileji, ili su odatle dovedeni. Predstave na oltarima III mitreja su direktne ilustracije mitoloških tema: pomirenje Mitre i Sola, figura Petrogena tj. scena rađanja. III mitrej je podignut ili proširen od dačkih legiona. Tamo su nađene 3 dekorisane are, postavljene od legionara V i XIII legije. Pošto su takvi spomenici poznati u Dakiji, verovatno su dačke legije donele sa sobom ove oltare, ili su samo prenele uzore ovakvih spomenika koji su izrađivani u oblasti iz koje su one došle. Možemo zaključiti da je za sve vreme trajanja mitraizma, ova vrsta spomenika bila nepoznata lokalnim majstorima naših oblasti. Puna plastika Ostaci statua su retki. Nalazimo ih isključivo u većim mitrejima: u ptujskim, u Jajcu, u Biljanovcu (fragment). Statuarni prikazi tauroktonije su takođe retki, i fragmenti su nađeni u mitreju Biljanovca i u II i III mitreju Ptuja. Statua Petrogena (koju Vil smatra obaveznim inventarom svakog mitreja) kod nas je otkrivena u I i II mitreju Ptuja. Na oba spomenika masivno telo zmije obavija stenu iz koje se bog rađa. Na statui I mitreja rustičnost stene i bogat preplet zmijskog tela imaju dekorativni karakter. Na statui II mitreja stenu označava glatki cilindrični masiv, koji u trorednom spiralnom namotaju obuhvata telo zmije. Statua dadofora s oborenom buktinjom nađena je u mitreju u Jajcu. U Ptujskim hramovima imamo samo fragmente (baze sa ostacima nogu i delom oborene buktinje) koji potvrđuju nekadašnje postojanje ovih figura. U II mitreju Ptuja je registrovana samo jedna baza cilindričnog oblika, ukrašena ornamentom lozice koja izlazi iz kantarosa flankiranog dvema figurama ležećih pantera. Ova baza je nesumnjivo nosila statuu koja nije pronađena. U ostalim mitrejima naše zemlje ovakvi spomenici nisu registrovani. Statua Mitre bikonosca nađena je u I mitreju u Ptuju. Veza tog spomenika sa skoro identičnom statuom iz Akvileje, ukazuje na značajnu ulogu akvilejskog umetničkog centra kod nas. Epigrafski zaveti Epigrafske zavete ovog kulta srećemo kao samostalne dedikacije na oltarima i votivnim pločama, ili kao dopunski deo reljefnih odnosno statuarnih predstava. Epigrafski zaveti na statuama se nalaze isključivo u okviru većih mitreja. Samostalni epigrafski spomenici su znatno češći u zapadnom delu Jugoslavije, odakle potiče i najveći broj do danas poznatih mitreja. U istočnom delu Jugoslavije oni su relativno retki. Tu ih nalazimo uglavnom u Podunavlju. Najjužniji samostalni zavet potiče iz mitreja kod Prilepa, ali je uništen, pa se najjužnijim smatraju četiri zaveta koji pripadaju kumanovskim mitrejima (Biljanovce i Lopata). U severozapadnom delu zemlje natpisne are su najbrojnije i grupisane su na široj teritoriji hramova iz Ptuja i Siska. U nešto manjem broju srećemo ih duž šireg pojasa jadranske obale, gde Narona označava krajnju istočnu tačku na kojoj je registrovan samostalni epigrafski zavet. Na natpisima se javljaju brojne varijante Mitrinog i Solovog imena. Najčešće su dedikacije Deo Invicto Mithrae i Deo Soli Invicto Mithrae. Deo Invicto Mithrae javlja se uglavnom na spomenicima iz dolina Dunava, Save i Drave, dok su u priobalskom pojasu Dalmacije nađena samo tri oltara, na delu Salona-Narona. Svi ovi zaveti su datovani u period od sredine 2. do sredine 3. veka.

48

Deo Soli Invicto Mithrae teritorijalno je mnogo ograničenija od predhodne. Ograničena je na područje ptujskih i konjičkog mitreja. Odgovara periodu 3. do 4. veka. Apozicija Deus ispred Mitrinog imena u najvećem broju slučajeva pripada periodu posle 180.g, ali se možda samo izuzetno nalazi i na spomenicima koji su stariji od tog datuma. Invicto Mithrae je znatno ređe. Spomenici se nalaze samo u severnom delu zemlje, na oltaru u Bioskom kod Užica i Rogatice. Varijanta Mithrae Invicto javlja se u Celju. Ova konsekracija jedna je od najstarijih i javlja se uglavnom na spomenicima 2. veka. Soli Invicto Mithrae je iz prve polovine 3. veka. Deo Invicto i Invicto Deo je iz prve polovine 3. veka. Soli Mithrae Deo i Deo Soli Mithrae je iz 3. veka. Nacionalno poreklo dedikanata je u većini slučajeva teško odrediti. Od domorodačkog stanovništva najbrojniji su Iliri. Jedan natpis iz Dalje upućuje na keltsko, a iz Ražnja na tračko poreklo dedikanta. Ima Rimljana, Grka i Orijentalaca. Zavete podižu robovi, oslobođenici, civili i oni sa počasnim funkcijama. Zavete podižu vojnici i vojni funkcioneri. Na natpisima se pominju legije V Macedonica i XIII Gemina (izgradili III ptujski mitrej), II Italica, VII Claudia, kohorta I Belgarum, kohorta II Aurelia Dacorum, ala I civium Romanorum. Mali broj spomenika je zavetovan od sveštenika i prvodostojnika Mitrine vere. Najstariji mitraistički zaveti pojavljuju se oko sredine 2. veka, a najmlađi potiču iz 4. veka. Najveći broj dedikacija je nastao od kraja 2. zaključno sa 3. vekom, što znači da taj period možemo smatrati kao vreme najintenzivnijeg poštovanja ovog kulta na našem tlu. Svetilišta Sa teritorije Jugoslavije poznato je oko 25 mitreja koji su locirani na osnovu arhitektonskih ostataka, ili registrovani prema epigrafskim zavetima koji govore o njihovom podizanju. Svi mitreji pripadali su pojedinim romaniziranim naseljima. Postojanje mitreja potvrđuje da su Mitrini vernici verski organizovani u svoje opštine. Mitreji su nađeni u: Konjicu (najbolje predstavlja izgled jednog takvog svetilišta, pa su verovatno isto izgledala i ostala; čuven je zbog reljefa koji je u njemu nađen), Ptuju (tri mitreja, što pokazuje da je ovde bilo vrlo mnogo poštovalaca ovog božanstva), kod Prilepa (najjužniji od svih do sada poznatih mitreja u našoj zemlji), Cavtatu, Modriču, Jajcu, Rogatici, Pritoci, Crkvici, Golubiću, Vratnicama, itd. Znamo da ih je bilo i u Viminacijumu, Guberevcu, Vratniku kod Melnice i Lopati kod Kumanova, jer se pominju na tu nađenim natpisima. Ali, ona svetilišta koja su locirana prema natpisima nisu morala da se nalaze u blizini nalaza epigrafskih spomenika. Poznata je uloga vode u kultnim ceremonijama Mitrinih misterija, a kao rezultat tog rituala proizilazila je potreba da svetilišta budu podignuta u blizini izvora, na obali reke ili potoka. Položaj skoro svih naših mitreja je takav. Hram je trebalo podići od minimalnih sredstava kojima su raspolagali vernici, a oni su skoro po pravilu pripadali najnižim staležima koje su činili robovi, oslobođenici, niži činovnici ili vojnici. Pošto su pećine, stene ili padine brega pojeftinjavale izgradnju, vernici su takva mesta maksimalno koristili. Pored toga, ti stenoviti krševi otežanom pristupačnošću obezbeđivali su i potrebnu tajnost ovom mističnom kultu. Verovanja da su speleji rimskog perioda svetilišta koja više odgovaraju karakteru religije persijskog boga nego zidani hramovi, verovatno da su imala čisto ekonomsku podlogu. Krševiti predeli Dalmacije pružali su mogućnost za korišćenje prirodnih prostora i zato je broj takvih svetilišta tamo najveći, dok su u panonskoj ravnici hramovi morali biti veštački građeni. Zidani hramovi su više odgovarla zahtveima mitraističke religije rimskog perioda, dok su speleji prihvatani samo kao nužnost koja je bila prouzrokovana ekonomskim stanjem vernika. Speleji su imali krupne nedostatke. Oni su mogli primiti ograničen broj vernika, pošto je proširivanje njihove unutrašnjosti često bilo nemoguće. Mitreji su imali slobodu orijentacije, ali kanonski propisan plan osnove (sa neznatnim odstupanjima u svim provincijama Carstva), a prilagoditi unutrašnjost pećine takvom planu nije bilo lako i uglavnom neizvodljivo. Način građenja mitreja, diktiran je u najvećoj meri uslovima terena. Prema načinu građenja, razlikujemo četiri vrste svetilišta: 1. Otvorena svetilišta – Podizana su obično u šumi i obeležena su samo vertikalnom stenom, koja nosi glavnu kultnu sliku. To su: Rajanov Grič, Novopazarski Sandžak, Mile kod Jajca, Ilinjača.
49

2. Speleji – To su: spelej iz Močića, okoline Prilepa, iz zgornje Pohanice, onaj koji se pominje u natpisu iz Vratnika kod Senja, Rogatica. 3. Hramovi-poluspeleji – Obimni zidovi prislanjali su se uz prirodne stene, ili su oni koristili stenama zatvoren prostor natkriven samo veštački podignutim krovom. To su: Cavtat, Jajce, okolina Ksinca, Rožnac. 4. Zidani hramovi – To su: Ptuj, Konjic, Lopate, Biljanovac, Ruše; nepouzdano locirana svetilišta iz Osijeka, Siska i Solina. I pored izvesnih razlika u osnovama, sva navedena svetilišta prema svom unutrašnjem rasporedu reprodukuju opšte prihvaćen plan osnove, karakterističan za većinu Mitrinih svetilišta u Evropi. Nijedno od svetilišta prve tri grupe nije u potpunosti očuvano, da bi se mogao rekonstruisati njegov izgled ili unutrašnji raspored. Reč speleum je istovremeno upotrebljavana i za zidani i za pećinski mitrej. I pored slobode u orijentaciji koja izdvaja mitreje iz grupe ostalih kultnih građevina rimskog perioda, ipak su se vernici sa teritorije naše zemlje pridržavali ustaljenih pravila orijentacije, kada im je to dozvoljavala konfiguracija terena: - Svi hramovi su približno orijentisani zapad-istok (sem III ptujskog mitreja i speleja u Rožancu, koji su orijentisani sever-jug). - Ulaz se otvara i na istočnoj i na zapadnoj strani, što je diktirano uslovima terena. - Karakter nadzemnih hramova, kakve imamo u Ptuju dokazuje odsustvo stepeništa, dok su u Biljanovcu i Konjicu konstruisani ukopani mitreji, a broj stepenika označava dubinu njihovog ukopavanja u odnosu na prvobitni nivo terena. - Od svih pomenutih delova tj. prostorija mitreja kod nas je zastupljena samo kripta, koja često ima i svoje predvorje. - Trodelna podela glavne hale, što predstavlja osnovno pravilo u unutrašnjoj arhitekturi Mitrinih hramova sprovedena je i na našem terenu, sa izuzetkom mitreja u Jajcu. - U kripti ili glavnoj sali svetilišta nalazi se kod ulaza jedan uski prostor čija dužina odgovara širini hrama, a gde nije bila sprovedena trodelna podela na bočne podije i centralni deo. To bi bila neka vrsta prilaznog platoa, odakle su vernici pristupali svojim mestima na podijima. Taj deo nedostaje samo u II ptujskom mitreju. - Ispod glavne kultne ikone skoro po pravilu je bio postavljen oltar, često jedan a nekada i više. Ti oltari su mogli slobodno da stoje u prostoru, ili biti vezani za zid koji nosi glavnu kultnu ikonu, tako što su ozidani u vidu banka sa pravougaonim ispustom na srednjem delu. Takve oltare imamo u svim ptujskim mitrejima. - Dimenzije mitreja bile su male. Dužne podija kreću se od 4 do 8 m. Moglo je stati 20 do 25 vernika. Pokretni inventar u hramovima čine: reljefi, puna plastika, epigrafski zaveti, novčići, metalni i keramički žišci, fragmenti keramike, ostaci spaljenih životinjskih kostiju. Najstarije datovano Mitrino svetilište na teritoriji Jugoslavije je I ptujski mitrej. Najmlađi je mitrej u Jajcu. Mitrej u Konjicu je svetilište sa najdužim vremenom trajanja. Podizanje najvećeg broja svetilišta pada u period od kraja 2. do sredine 3. veka. Dva pravca širenja mitraizma kod nas U toku širenja mitraizma postojala su dva puta, kojima su uticaji dva kultna centra stizali na našu teritoriju: 1. put koji je vodio preko Akvileje, prvenstveno linijom Akvileja-Nauportos-Emona-Siscia ili Akvileja-EmonaCeleja-Poetovio-Karnuntum, odakle su elementi ove ikonografije prošireni na Gornju Panoniju i Dalmaciju. 2. put koji je stizao direktno sa Orijenta vodio je linijom podunavskog limesa, pa preko Dakije i Donje Mezije stizao na područje Gornje Mezije i Donje Panonije. Pošto je put širenja mitraizma na Balkanu bio dvostruk, primećuju se razlike u njegovoj manifestaciji u zapadnobalkanskim i istočnobalkanskim provincijama. Hronološke razlike između najstarijih mitraističkih spomenika istočne i zapadne grupe naše zemlje su minimalne i obuhvataju raspon od dve do tri decenije, ali ipak ukazuju na neistovremeni prodor kulta u ove dve oblasti. Zapadnobalkanske provincije - karakteristike → Ikone pravougaonog oblika sa reljefno naglašenim lukom pećine. Ovakvi oblici javljaju se u Akvileji i zapadno od nje, sve do Rajne. Posredstvom kultnog i zanatskog centra u Akvileji preneti su u zapadnobalkanske provincije. Nema ih u istočnobalkanskim provincijama (Donje Panonije, Gornje i Donje Mezije, Dakije i Trakije), a linija Modrič-Lisičići označava približno istočnu granicu u rasprostranjenosti ovog oblika na Balkanu.

50

Za prikaz sporednih scena koriste se bočna polja ikone, u kombinaciji sa gornjim frizom. Ovakvi oblici javljaju se kod monumentalnih ikona italske i rajnske grupe spomenika. Nema ih u istočnobalkanskim provincijama. Samo na dve ikone iz zapadnog dela Jugoslavije (Ptuj i Ruše) javlja se bič kao dopunski atribut levog dadofora, što bi ukazivalo na ritualni obred bičevanja u verskim ceremonijama mitraizma. Sem ova dva, nijedan spomenik u balkanskim provincijama nije registrovao obred bičevanja. Direktne uzore za ovu pojavu kod nas trebalo bi potražiti u Karnuntumu. Taj motiv (a verovatno i taj deo obreda) je poznat samo u zapadnim provincijama Carstva. Predstava Okeana, kao dopuna solarne trijade je karakteristika italskih i zapadnobalkanskih ikona. U Solinu je zabeležena predstava Okeana u sklopu solarne trijade. Kultni centri zapadne grupe na teritoriji Jugoslavije: - u provinciji Gornjoj Panoniji kultni centar bio je u Ptuju, gde su registrovana tri mitreja, a predpostavljeno je i postojanje četvrtog - u provinciji Dalmaciji kultni centri su bili u Solinu i Konjicu, gde je mitraizam trajao i u prvim godinama 5.v. Istočnobalkanske provincije – karakteristike → Ikone trapezoidnog i ovalnog oblika. One su i ovde relativno retke. Nema ih u zapadnobalkanskim provincijama. Ikone sa donjim frizom. Nema ih u zapadnobalkanskim provincijama. Pedum u ruci jednog ili oba dadofora, kao dopunski atribut uz buktinju ili kao atribut koji je potpuno isključio baklju. Ova pojava je kod nas zabeležena samo u Gornjoj Meziji, dok je u ostalim provincijama nepoznata. Ovde se javlja pod uticajem verskih i zanatskih centara Donje Mezije, ili Dakije. U zapadnim provincijama Carstva pedum se sreće jedino u grupi rajnskih i britanskih spomenika, ali se tamo po obliku i položaju razlikuje od predstave peduma u obe Mezije, Trakiji i Dakiji. Sedam oltara u ustaljenom broju i rasporedu (7 oltara između gornjeg friza i glavne scene misli se da predstavljaju 7 planeta ili zodijačkih znakova). U italskim i zapadnim provincijama Carstva sreću se ikone sa prikazom oltara, ali su one retke i ukazuju na nerazumevanje simbolike, jer je broj oltara promenljiv (nekada i do deset), a mesto na ikoni nije ustaljeno. Ikone sa oltarima nađene su u Sisku, Biljanovcima i Osjeku. Veza Okeana sa scenom rađanja ili apoteoze, dokumentovana je uglavnom u istočnobalkanskim provincijama. Na ikonama iz Dupljana i Siska on se javlja kao dopuna uz scenu rađanja, gde simboliše mitsku reku na čijim je obalama Mitra došao na svet. Na ikonama iz Biljanovca, Siska i Ragodeša on se javlja kao dopuna apoteoze. Kultni centar istočne grupe na teritoriji Jugoslavije nije pronađen, i ne treba ga očekivati. Najstariji spomenici u zapadnom delu naše zemlje zabeleženi su u Ptuju i Vratniku kod Senja (tu su hramovi). Oni predstavljaju zavete robova ili oslobođenika, koji su radili u birou trojice zakupnika ilirske carine. Zakup nad ilirskom carinom (Publicum portorium Illyricum) držali su, od 147.g. do 156.g, C. Antonius Rufus, Q. Sabinus Veranus, i T. Iulius Saturninus. Tako je sredina 2.v. vreme najranije pojave mitraizma u zapadnom delu naše zemlje. Najstariji spomenici istočne grupe su registrovani u Ravni i Kumanovu. Zavet iz Ravne postavljen je 161.-169.g. Oba zaveta iz Kumanova su postavljena 211.g. od Apolonidesa, koji je bio rob carinske službe. Najranija pojava mitraizma u našoj zemlji ne može se vezati za vojsku, koja je prema ustaljenom mišljenju nosilac ovog kulta, već za robove carinske službe u provincijama, jer su oni postavili najstarije zavete kod nas. Potvrda za ovakav zaključak je činjenica da su u celokupnom mitraističkom materijalu naše zemlje (preko 200 spomenika) samo 14 zaveta postavili vojnici (5 od njih su zaveti iz III ptujskog mitreja, koji je od sredine 3.v. bio izrazito vojničko svetilište). Ni jedan vojnički zavet nije postavljen u vreme prve pojave mitraizma na našem tlu. Dedikanti Iz nomenklature dedikanata se vidi da primarna uloga u širenju Mitraizma ne pripada vojsci, već robovima i oslobođenicima koji su bili uključeni u administrativni aparat provincije. Kako se njastariji spomenici naše zemlje vezuju za robove i oslobodjenike koji su radili u carinskoj službi, možemo predpostaviti da su upravo oni preneli kult boga Mitre na naše tle. Dedikanti na natpisima iz naše zemlje su stranci, jer imaju skoro isključivo grčka i rimska imena. To nam potvrđuju i njihova zanimanja. Dedikanti su u najviše slučajeva: - robovi (skoro uvek imaju grčka imena), među kojima većinu čine oni koji su bili na službi u ilirskoj carini (publicum portorii Illyrici); najstarije spomenike su podigli upravo robovi carinske službe, a ne pripadnici vojnih jedinica; to je potvrđeno činjenicom da su od oko 200 spomenika ovog kulta kod nas, desetak podigla vojna lica - vojnici
51

- vojni činovnici Među dedikantima ima uglednih ljudi, pripadnika visokog staleža: - opštinskih časnika (decurio, aedilis) - visokih funkcionera - sveštenika (augustalis); međutim, i pored velikog broja hramova samo nekoliko natpisa spominje sveštenike Dedikanata je bilo i među drugim društvenim slojevima raznog zanimanja: - trgovci - oslobođenici - upravni i administrativni službenici Samo jedan dedikant ima domaće ime Pines, ali je on bio vojnik. Poznato je da je vojska širila orijentalne kultove, naročito Mitrin, te nije čudno da se i jedan domorodac vojnik nađe među pristalicama ovog iranskog božanstva. Nijedna dedikacija Mitri ne potiče od žene, pa je sasvim verovatno da su one bile isključene iz njegovog kulta. Međutim, moguće je da su i one bile vernice boga Mitre, samo bez prava da budu posvećene u njegove misterije. Veliki broj spomenika ukazuje i na mnogo vernika. U grupi Mitrinih vernika razlikuju se dve kategorije: 2. Oni koji su bili posvećeni u mistrije, tzv. misti. Samo oni su se okupljali u hramovima. Njihov broj nije mogao biti velik. 3. Oni koji nisu bili posvećeni u misterije mitraizma. Tu spadaju veoma brojne pristalice ove vere. Pošto neposvećeni nisu imali pristup u hram, oni su se verovatno obraćali bogu u privatnim kapelama ili je on poštovan u krugu porodičnih zajednica. Hronološki podatci Kult boga Mitre je došao u Rim zajedno sa kultom boga Dolihena, još u 1.v.pne. Preneli su ga u Italiju zarobljenici koje je tu doveo Pompej 67.g, po završenom ratu sa piratima, pa su Rimljani stupili u bliži dodir s Mitrinim pristalicama već sredinom 1.v.pne. Mitraizam se počeo širiti po evropskim provincijama Rimskog Carstva tek krajem 1.v.ne, kada su tu došle legije koje su ranije ratovale na Orijentu. Već 71. ili 72.g.ne (početak vladavine Vespazijana) XIV legija je prenela Mitrin kult u Karnuntum, rimski logor na Dunavu u blizini današnjeg Beča, dakle u neposrednu blizinu naše zemlje. Verovatno se tada ili nešto kasnije javljaju Mitrine pristalice i u našoj zemlji, ali nismo u stanju odrediti tačno vreme. Naklonost Komoda prema mitraizmu doprinela je njegovom bržem i mirnijem jačanju širom celog Carstva. Religiozna politika dinastije Severa dovela je kult do vrhunca moći sredinom 3.v. U drugoj polovini 3.v. Aurelijanova politika je ostvarila pokušaje predhodnih imperatora i istakla je Sola kao jedinog, svemoćnog i vidljivog boga. Na taj način je deifikacija živog imperatora stekla oslonac u religiji, a Mitrin kult kao deo solarne teologije, dobio je punu podršku imperatora. Mitraizam je postao prva među paganskim religijama, jer su njegova teološka načela bila podjednako bliska i Rimljanima i romaniziranim vravarima. Veorvanja u besmrtnost duše i teoriju uskrsnuća stekla su svoje pristalice ne samo u krugu Mitrinih vernika, već i u religijama drugih bogova kao što su npr. Podunavski konjanici. Mitraizam je u drugoj polovini 3.v. izbio u prvi plan, kao jedina religija koja se organizovano i kontrolisano sprovodila i u Rimu i u provincijama. U tom periodu rimska religija se usmerila ka monoteizmu. Kultovi Jupitera, Marsa i Serapisa postale su tada lokalne manifestacije jedinog ili vrhovnog boga Sola, a samo je Mitra kao Solov izaslanik produžio svoju tradiciju i nastavio da učvršćuje put ka monoteizmu. Na području Panonije se prvo ustalio u gradovima raspoređenim uz Dunav. U panonski deo naše zemlje ovaj klut su uveli pripadniic ale I civium Romanorum, koja je u Dalju bila stacionirana nakon bojeva u Dakiji. Izgleda da je on postojao već u prvim decenije 2.v.ne, o čemu svedoči Trajanov novac pronađen u mitreju u Konjicu. Dva datirana natpisa su iz 211.g., jedan iz 244.g. Vreme najintenzivnijeg širenja mitraizma kod nas je kraj 2.v. i prva polovina 3.v. 4.v. je period naglog propadanja mitraizma. Najmlađi pouzdano datovani zaveti potiču iz 4.v, a to su ikone iz Konjica, Jajca, Prozora, Plemenščine i Potoka. U 4.v. hrišćanstvo je savladalo mitraizam i tada su se još malo u zabačenim krajevima, daleko od hrišćanskih centara (kao što je Konjic), okupljali mitraisti. Zahvaljujući velikom broju vernika mitraizam (najmasovnije prihvaćen među orijentalnim religijama) je uspeo da se održi i u trenutku kada su ostale paganske religije bile potisnute od hrišćanstva.
52

Nezna se tačno kada se mitraizam u našoj zemlji izgubio. Konjički mitrej je najmlađe svetilište. Hronološki sređeni novac iz konjičkog mitreja ukazuje na postojanje kontinuiteta u životu hrama, za period od sredine 3.v. do prvih godina 5.v. Novac Arkadija, kao najmađi, približno određuje vreme napuštanja svetilišta. Znači da se kult kod nas zadržao vrlo dugo, sve do 5.v. Razlog tome su izolovanost i zaostalost ovog područja i prirodni geografski uslovi. Neki reljefi kod nas Na ikoni iz Tekije, prikazana scena u gornjem frizu potpuno je različita od svih navedenih ikona. I ovde su prikazane scene stvaranje vode i bika u čamcu, ali dalje sledi građevina sa zabatom i protomom bika u ulaznom delu. Ispred građevine je prikaz sedam oltara. Zatim tri životinje u trku, postavljene jedna nad drugom, dva pastira i figura Okeana. Ikona iz Siska prikazana je u medaljonu čiji kružni okvir ispunjavaju znaci Zodijaka. Prečnik medaljona zajedno sa okvirnim delom zahvata celu visinu ploče, tako da su za sporedne scene ostali sloboni samo bočni prostori. Na svakom od ovih prostora prikazane su po tri predstave, koje se u nizu ređaju jedna ispod druge. U gornjim poljima su biste solarnih bogova, levo Sol i desno Luna. Ispod Sola je Mitra bikonosac, a ispod Lune scena Mitrinog rađanja. U levom donjem uglu je Mitra na biku, a u desnom ležeći Okean. Ikona iz Solina je usamljena po obliku i tretmanu sporednih scena. Na prstenastom okviru koji okružuje u medaljonu prikazanu scenu tauroktonije, predstavljene su simetrično postavljene biste solarnih božanstava, razdvojene figurom ležećeg Okeana. Ispod njihovih bista su puž i gušter, a ispod ovih delfin i škorpion. U sredini donjeg dela postavljen je kantaros flankiran dvema zmijama, koje se upravljaju ka njegovom recipijentu. Ovakva dekoracija veoma je retka, a kod nas nema ni jedne analogije. Reljef iz Močića u potpunosti odstupa od ustaljene ikonografske šeme. Sve ikone naše zemlje reprodukuju ustaljeni obrazac, koji ilustruje trenutak ubijanja bika. Ikona iz Močića prikazuje trenutak hvatanja bika i primanje naloga za izvršenje žrtve. Ni u jednoj balkanskoj provinciji Carstva nije nađen spomenik koji reprodukuje ovakvu ikonografsku temu. Reljef iz Konjica (4.v.) je oslikan s obe strane. Scena s prednje strane kompozicijski donekle odudara od tipiziranih predstava s ovom scenom. Na donjoj strani vidimo figuru muškarca koji je uprtio ovna na leđa, držeći ga za zadnje noge. Na suprotnoj strani je opet jedna takva osoba, ali na leđima nosi vepra. Na desnoj gornjoj strani vidimo nekog mladića kako stoji ispred žrtvenika na kome se vidi žrtveni plamen. Na suprotnoj strani je bila još jedna scena, u kojoj se primećuje opet neki mladić u pokretu nalevo, ali zbog oštećenosti tog dela scena nije jasna. Prikaz sporednih scena je dosta retka pojava. Druga strana reljefa ima ovaj sadržaj: čitava scena je zatvorena u jedan oivičen prostor. Sa strana su stupovi koji pridržavaju luk koji se nadvio iznad scene. Na sredini prostorije je klina presvučena ovnujskim runom. Za njom sede dve muške osobe. Isperd njih je sto na kojem se vide kolačići. Levo od stola prikazana je u čučećem položaju neka životinja, lav ili pas. Prema stolu, i s leve i s desne strane kreću po dve osobe sa ispruženim rukama ispred sebe. Prva osoba do stola s leve strane u rukama drži riton, desna neku zdelu. Osobe bliže stupovima na glavi imaju životinjsku masku. Ova scena, bez sumnje, prikazuje početak kultnog blagovanja, odnosno gozbu samih vernika. Reljefi s dve slike poznati su još iz Lederhajma, ulomak iz Kastelo di Tueno, dva iz Italije, jedan iz Portugalije, jedan loše sačuvan u Gardunu kod Sinja. Ove slike sa reversa značajne su za upoznavanje liturgije Mitrinog kulta. Ovakvi reljefi imali su dvojaku funkciju u kultnom obredu, pa su se u određenom trenutku te slike okretale vernicima. Možda je svaka strana imala posebnu ulogu u liturgiji, i to tako da je jedna slika bila određena jednim vernicima, druga drugima. To bi značilo da su revers slike mogli videti samo odabrani vernici, i to na posebnim obredima kojima nisu mogli prisustvovati svi vernici. Ne zna se da li se reljef okretao, ili je stajao na sredini prostorije čineći tako dve cele. Za spomenik iz Konjca, nalazimo analogije na području Panonije i Germanije. Jedina razlika između jednih i drugih jeste u postavi dodatnih predstava i u načinu njihovog prikazivanja. Predstave sa konjičkog reljefa nisu posebno uokvirene, kao što je slučaj sa spomenicima iz Germanije. Veza konjičkog reljefa sa Podunavljem može se videti i po prizoru žrtvenika na kojem plamti plamen i po pojavi Mitre taurofora. Mitrin kult u drugim zemljama Potvrde Mitrinog kulta su poznate u velikom broju i u drugim zemljama.

53

U mnogim gradovima gradovima duž Rajne nađeni su brojni spomenici, čiji su dedikanti bili uglavnom vojna lica. O jakom širenju kulta na području Rajne svedoči činjenica da su ga primila i neka varvarska plemena (Batavi, Uliensi, i dr.). Sa Rajne je kult prešao u Galiju. Tamo je u Strazburu otkriveno jedno svetilište iz 3.v. Putem trgovačkih i vojnih veza, Mitrin kult je prodro sa kontinenta u Britaniju. U Italiji se njegove potvrde susreću na prostoru od Kalabrije do Alpa, a samo se na severu zemlje nalazi nešto ređe. U mitreju u mestu Sentinumu pronađena je lista jednog mitričkog udruženja. U severnoj Africi u mnogim gradovima (naročito lučkim) i selima, nađeni su brojni žrtvenici, reljefi i mitreji. Mitrini spomenici u Bosni Na području Bosne imamo 16 (9 epigrafskih ara, 6 kultnih slika - 3 sa tekstom i 3 samo sa slikom) Mitrinih spomenika. Reljefne ploče potiču iz Pritoke kod Bihaća, Crkvina kod Bihaća, Jajca, Konjica, Vratnica kod Lisičića, Dardagana kod Zvornika. Tekstom su propraćeni spomenici iz Crkvine, Konjica i Vratnice kod Lisičića. Epigrafski nalazi potiču iz Pritoke kod Bihaća, Golubića kod Bihaća, Jajca, Starog Sela kod Glamoča, Potoka kod Mostara, Konjica, Skelana, Rogatice. Uz Mitrino ime javljaju se četiri njegova epiteta: Invicto, Deo, Soli, Augusto, i dodatak Sacrum. U većini slučajeva posveta počinje sa Deo invicto soli Mithrae, ili nekom drugom kombinacijom. Nakon posvetne formule, navodi se zbog čega se spomenik podiže, to je obično pro salute, zatim sledi nomenklatura dedikanta, njegovo zanimanje, a potom završna formula. Od ukupno 16 Mitrinih natpisa, na 5 se navodi Mitrino ime. Na dva spomenika iz doline Neretve nalazimo posebnu varijantu njegovog imena. To je Meteri, što predstavlja jednu od varijanata njegovog imena kakve nalazimo na spomenicima u drugim zemljama. Nezna se da li je do toga došlo greškom klesara, ili je reč o nekom stranom uticaju. Spomenici sa reljefnim predstavama izrađeni su po obrascu po kome su izrađeni takvi spomenici širom sveta. Glavni sadržaj je ubijanje svetog bika od strane Mitre. Sve scene su kompozicijski potpune, s neznatnim varijacijama. Analizirajući reljefne spomenike sa aspekta kvaliteta tehničke izrade, možemo ih svrstati u tri grupe: 1. Ploče iz Pritoka, Crkvice, Vratnice, Jajca – Scene su potpune, likovi su dati pravilno i proporcionalno, te se po tome vidi da predstavljaju dela bolje izrade. 2. Reljef iz Konjica – Reljefna predstava je i na jednoj i na drugoj strani, ali su one od gore navedenih reljefa, kvalitetno lošije izrađene. Scene su kitnjaste, likovi sumarno prikazani, pa više izgleda da je sve skupa jednostavno nabacano, mada se majstor trudio da stvori kod gledaoca što jači vizuelni efekat i ništa nije izostavio. 3. Reljef iz Dardagane kod Zvornika – Krajnje nemaran i nestručan rad. Svi likovi su dati sučelice, svi skupa su zbijeni u jednu hrpu, te na prvi pogled jedva da se može primetiti da se radi o Mitrinoj sceni. Majstor je verovatno bio amater, i jednostavno je pokušao imitirati neki reljef, ali mu to nije pošlo za rukom. Pitanja 1. Vojska je bila glavni prenosilac kulta, zašto? (Mitraizam je dozvoljavao kult imperatora, a hrišćanstvo samo Hrista zato se mitraizam poštovao u vojsci)

14. ΝΕΜΕΖΑ
Legenda U grčkoj mitologiji najpre apstraktni pojam koji označava dodeljivanje onoga što nekom pripada, a kasnije personifikacija pravedne srdžbe protiv svega što remeti red i ravnotežu u prirodi. Nemeza je kći Noći i prisutna je na svim mestima na kojima se krši Pravda (Temida). Nemezu prati Stid (Aidos), a kad se ljudski rod bude sasvim iskvario, te dve boginje napustiće zemlju i vratiće se na Olimp među bogove. Nemeza je stroga i devičanska boginja. Zevs je želeo da zadobije njenu ljubav, ali je ona od njega bežala preko kopna i mora, preobražavajući se pri tom u razne životinje. U moru se pretvorila u ribu, ali je Zevs uspeo da uzburka vodu jureći je na kraj sveta, do Okeana. Na kopnu se Nemeza preobrazila u gusku, a Zevs ju je tada u vidu labuda, sustigao i sjedinio se s njom.
54

Iz te veze nastalo je divno plavo jaje, koje je Nemeza ostavila u močvari. Tog jajaeta se domogla Tindarejeva supruga Leda i iz njega je rođena lepa Helena. Kult Nemeze Kao boginja koja kažnjava taštinu i oholost, Nemeza se pominje u mitovima o smrtnicima koji su se uzoholili zbog svoje lepote, bogatstva ili snage i usudili se da se suprotstave i bogovima. Opominje ljude na umerenost i prati sve što se dešava. Uvek u blizini prestupnika, sledi ih, a njena osveta je brza. Može naglo da izmeni ljudsku sudbinu, da srećnika unesreći i da zlo pretvori u najveće dobro. Čovek koga zadesi preterana sreća treba da je odobrovolji žrtvama, jer ako to ne učini može da doživi sudbinu Kreza, koji je od najbogatijeg i najmoćnijeg čoveka za tren postao najveći nesrećnik. Nemeza je posebno bila poštovana u oblastima koje su naseljavali Jonci. Dva najpoznatija središta njenog kulta nalazila su se: 1. u Smirni – U Smirni su poštovane dve Nemeze, kćerke Noći 2. u Atici, u Ramnuntu – Nemeza iz Ramnunta smatrana je Okeanovom kćerkom Čuvena kultna statua u Ramnuntu bila je izrađena od bloka parskog mermera, koji su Persijanci, sigurni u svoju pobedu nad Grcima, doneli da od njega načine pobednički spomenik. Nemeza je božanstvo srodno mojrama, posebno Lahesi, i blisko erinijama. U helenističko-rimskoj epohi, pod uticajem religioznog sinkretizma postaje univerzalno božanstvo srodno Kibeli, Adrasteji i Izidi. U njoj se objedinjuju funkcije Dike i Tihe. Posebno je poštovana kao boginja agona, koja bdi nad pravilima igre i obezbeđuje ili uskraćuje pobedu. Zbog toga su njene statue često postavljane u gimnazijama, amfiteatrima i hipodromima. Posebno su je poštovali vojnici, oslobođenici i robovi. Atributi Teraziije, točak, mač, bič, luk i strela, uzde. Ikonografija U likovnoj umetnosti Nemeza je retko predstavljana. Kultna statua u Ramnuntu, delo Fidijinog učenika Agorakrita s Para: Nemeza s granom jabuke i zdelom u rukama Poznato je nekoliko reljefnih predstava na kojima je boginja okarakterisana raznim atributima. Na novcu se retko javlja, a drži kaducej, sa zmijom kod noge. Ponekad joj je haljina prikazana skupljena na prsima i pada niz telo. Može držati kesu, sistrum, ili uzdu. Mogu biti prikazane dve Nemeze, okrenute jedna drugoj. Na grčkom novcu je češća. Kult Nemeze kod nas Kult Nemeze kod nas bio je dosta raširen, pa su brojni nalazi njoj posvećenih spomenika (votivni natpisi i reljefi). Potvrde njenog kulta nađene su uglavnom u velikim gradovima, gde su se nalazila razna obrtna uruženja, kao u: Sremskoj Mitrovici, Ljubljani, Šćitarjevu kod Zagreba, Kostolcu, Kosovskoj Mitrovici itd. Njen kult naročito je razvijen i poštovan u podunavskim provincijama, gde su nađene brojne posvete i spomenici (Akvinkum, Savarij, Skarbantij, Karnuntum, Teurnij, Virunum, itd). Na natpisima ona se naziva Augusta, Dea, Regina, Sancta. Beneficijarije Gaj Valerije Valerijan, na natpisu are koju je podigao u Stobima za carevo zdravlje, spominje ovu boginju pod imenom Ultrix Augusta, što je latinski prevod njenog imena. Neki od ovih natpisa nađeni su pored pozorišta u Solinu i Stobima, što pokazuje da je na tim mestima ona bila boginja agona. Kao boginji agona, zaštitnici gladijatora i drugih boraca u areni, posvećena joj je kapelica pored arena, pozorišta i amfiteatara. U pozorištu u Stobima i u amfiteatru u Solinu nađene su dedikacije Nemezi, što znači da su tu verovatno bile i njene kapele. Ostaci Nemezinog hrama utvrđeni su u Sremskoj Mitrovici, Viminacijumu i Akvinkumu. Bila je omiljena kod građana raznih slojeva i zanimanja. Dedikanti su: Grci ili helenizovani Orijentalci (naseljeni u rudarskim područjima Bosne), ali i druge nacionalnosti. Kod Grka, ona se poštovala kao čuvarica i nadglednica svakog reda i poretka, i kao božanstvo svemirske ravnoteže. Sve promene na svetu, kao i u životu čoveka s njom su povezane. Kasnije, kada se njen kult proširio u druge zemlje, poštovala se i kao božanstvo s drugim funkcijama. U Carsko doba bila je omiljena u trupama, jer ona daje pobedu na bojnom polju kao Fortuna Tyche.
55

Njeni poklonici su bili i oslobođenici, gladijatori i drugi borci u areni, i razna obrtna udruženja, osobito collegium fabrum et centonariorum. Posvete se podižu u nečije zdravlje ili čast, većinom carevo ili u čast nekog udruženja. Ako su joj posvete podizali kao boginji agona, tu se navode drugi razlozi, kako pokazuju nalazi iz Salone i Stobija. U starom Majdanu kod Prijedora, nađena je epigrafska ara bolje izrade, sa tekstom od sedam redova. Posveta počinje boginjinim imenom, koje prati epitet Pia. Dalje kaže da izvesni Ianuarie, ispred svoga društva ex corpore, podiže ovu aru u čast kolegija i vilika koji se takođe zvao Januarije. Datovanje: - Područje Sane i Japre dalo je veći broj spomenika kultno-votivnog karaktera, i to osobito posvećenih boginji Terra Mater, kojima po tekstualnom sadržaju potpuno odgovara sadržaj ovog spomenika. Ti spomenici datovani su od 201. do 268.g, pa bi se prema tome i ovaj naš spomenik mogao staviti u 3.v. - Kako se i ovde spominje udruženje i vilik, kao što je slučaj i na drugim spomenicima s ovog područja, vidi se da potiče iz vremena kada se u ovim krajevima odvijala intenzivna rudarska aktivnost, u prvoj polovini 3.v. - Analiza tehnike pisma ovog spomenika ukazuje da se on može datovati u 3.v. Kako se radi o rudarskom području, a i u tekstu se navodi viši rudarski službenik (vilicus), spomenuti kolegij se verovatno odnosi na udruženje rudara, ili neke prateće delatnosti. Ime dedikanta (Ianuarius) ukazuje da bi to mogao biti neki Italik, tj. romanizovani provincijalc. Ali, kako se radi o gračkom božanstvu, i ako uzmemo u obzir činjenicu da su se na području Sane i Japre naseljavali mnogi Grci i Orijentalci, mogli bismo predpostaviti da je taj dedikant ustvari Grk ili helenizovani Orijentalac. Pitanja 1. Šta znači prst na ustima? (Tajna, ćutanje)

15. VENERA
Kult Venere Italska boginja cvetanja prirode, vrtova i drveća, odnosno rimska boginja lepote i ljubavi. Venera je u Laciju imala dva svetilišta: jedno u blizini Ardeje i jedno u Laviniju. Najstariji njeni hramovi u Rimu nalazili su se gaju boginje Libitine i kod Velikog cirka. U 3.v.pne, u vreme ratovanja sa Hanibalom, Rimljani su upoznali Afroditu, poštovanu na planini Eriks, i izjednačili je sa Venerom. Od tog vremena Venera je poštovana i kao boginja lepote i ljubavi. U Rimu su u njenu čast sagrađena tri hrama: 1. na Kapitolu, 215.g.pne 2. ispred Kvirinalskih vrata, 181.g.pne. 3. podignut je 114.g.pne, povodom incesta tri vestalke; tu je Venera poštovana pod imenom Verticordia; na godišnjicu osvećenja hrama ,1. aprila, kupana je boginjina statua, a matrone su pristupale ritualu kupanja Vremenom je Venera dobila nove funkcije. Diktator Sula, koji je sebe smatrao boginjinim ljubimcem, uveo je kult Venere kao boginje sreće (V. Felix). Pompej joj je pridodao funkcije pobedničke boginje (V. Victrix). U Pompejima boginja je smatrana zaštitnicom grada. Pred kraj Republike i u doba Carstva, uživala je največi ugled Venus Genetrix, pramajka roda Julijevaca, rimske države i naroda. Cezar je toj boginji podigao hram na novosagrađenom forumu. Ikonografija Prikazana je uvek obučena, ponekad drži jabuku, a ponekad ima šlem ili drži skiptar. Može biti prikazana u kombinaciji sa Kupidonom, u onim slučajevima gde je polunaga i delimično leđima okrenuta ka posmatraču. Julije Cezar ju je stavljao na svoj novac, gde ona drži malu figuru Viktorije. Kult Venere kod nas Nalazi ove boginje su nešto ređi na tlu naše zemlje, ali ih ima.

56

Javlja se u kultnoj zajednici samo sa Vulkanom. Kao boginja prolećne vegetacije, ljubavi, braka, i drugih manifestacija bila je poštovana od svih slojeva stanovništva, a naročito od žena. Dedikante ovog kulta moramo prvenstveno tražiti među ženama. Na natpisima ona ima epitete Augusta, Bacca, Particu, Pelagia, Victrix. Nije izvesno da li se na jednom natpisu iz Čitluka spominje Venera Genetrix, jer je natpis na početku oštećen. Može biti da je to dedikacija Petrae Genetrici, koji se često nalaze u Mitrinom kultu. Sa Venerom identifikovana je grčka Afrodita Pelagia. Grčkog porekla je možda i boginja koja ima epitet Bacca (taj epitet je izgleda απας λεγομενον). Spomenici kod nas Iz Bosne potiču dva spomenika: 1. Bronzana statueta iz Crnog Luga kod Bosanskog Grahova – Prikazuje boginju nagu, otraga ima skupljen plašt koji je ovila oko ruke, na glavi visoku uzdignutu kosu, levu ruku oslonila je na mali stubić koji se završava ljudskom glavom. Verovatno uvoz. Mogla je služiti u nekoj kući kao ukras, ili kao kultni predmet u kapeli. 2. Reljefna predstava iz Buturovića Polja kod Konjica – Skoro identičan prikaz boginje kao na statui. Ona je naga, iza sebe ima raširen plašt i uzdignutu kosu. Domaće je proizvodnje. Možda je pripadala kultnom objektu. Ne zna se ko su bili dedikanti. Mogli su biti domaći, kao i stranci, jer su se u oba mesta nalazila značajnija rimska naselja sa razvijenim tržištem pa je tu živeo veći broj Rimljana iz drugih provincija. Verovatno su to bile žene. Za datiranje nam može poslužiti stilska obrada ovih spomenika. Reljef ima sve odlike stila 1. ili 2.v.ne (što dokazuje i ostali materijal nađen sa ovim spomenikom na istom mestu). Figuricu je malo teže datovati, jer je stil svojstven jednom dužem periodu. Slični nalazi Venerinog kulta kod nas: 1. iz Prozora kod Otočca potiče ulomak Venerinog kipa, koja takođe u podignutoj desnoj ruci drži plašt. 2. iz Cavtata potiče nalaz na kome boginja levom rukom drži plašt, a u desnoj jabuku. 3. iz okoline Ćuprije 4. iz Niša 5. iz Zaklopače, itd. Iz drugih provincija potiču slični nalazi Venerinog kulta. Na nalazu iz Drezdena Venera se od naše razlikuje po tome što u levoj ruci drži jabuku, a iza leđa plašt, koji nije raširen kao u našem slučaju nego je skupljen i prebačen preko leve ruke. Sličnih nalaza ima još u Bugarskoj, Mađarskoj itd. Epigrafske posvete ovoj boginji u našoj zemlji su dosta brojne. Najbrojnije su u Dalmaciji (Salona, Split, Čitluci, Skradin, Danilo), zatim u severnoj Hrvatskoj i Sloveniji. Na ovim spomenicima Venera se spominje sa raznim epitetima: Augusta, Victrix, Patrica, Bacca. Na nekoliko spomenika iz Dalmacije i Istre, rimska Venera je izjednačena s nekim ženskim epihorskim božanstvom. To bi značilo da su Iliri imali jedno božanstvo istih ili sličnih svojstava kao rimska Venera, nad kojim je kasnije izvršena interpretatio Romana (Venus-Iria, Venus-Anzotica). To bi objasnilo pojavu većeg broja posveta ovoj rimskoj boginji na području naše zemlje, i to prvenstveno u Dalmaciji. Hram Vulkana i Venere konstatovan je u Ptuju. Kao grčka Afrodita Pelagia, Venera je imala hram i sveštenika na Korčuli. Verovatno je jedan njen hram bio i u Saloni, odakle potiče najveći broj spomenika njenog kulta. Pitanja 1. Da li postoji veza između imperijalnog kulta i kulta Venere?

16. KULT SILVANA I NIMFI U PANONIJI I DALMACIJI
Kult Silvana Rimsko božanstvo, bog neobrađene zemlje i međa koje dele polja od šuma. Smatran je i božanstvom šuma, stada i sveg rastinja, pa je često poistovećivan sa Faunom ili Panom. Prizivan je istovremeno sa Cererom i Liberom.
57

On je i bog lova i zaštitnik seoskih poseda (S.Vilicus). Verovalo se da svaki posed čuvaju tri Silvana: jedan koji se stara o kući (S.Domesticus), drugi koji bdi nad stadima (S.Agrestis) i treći koji čuva međe (S.Orientalis). Silvan je isključivo bog seljaka, pastira i siromaha. Njegova omiljena boravišta su čestari i polja. Jedanput godišnje seljaci su Marsu i Silvanu žrtvovali meso, vino i slaninu. Žene nisu prisustvovale tom prinošenju žrtava. Kasnije je Silvan poštovan po vrtovima, seoskim vilama i šumama. Silvan je omiljeno božanstvo domorodaca rimskih provincija, pre svega Dalmacije, Panonije, Dakije i Afrike. Njegov kult lako se usaglašavao sa religijom neromanizovanog stanovništva. Rimske trupe u provincijama, prizivale su Silvana da ih zaštiti od šumskih životinja i da im podari sreću u lovu. Atributi Siringa, pedum, pas, koza, stablo. Ikonografija Prikazivan je kao snažan bradat muškarac, sa šišarkama bora u dugoj kosi. Najčešće je nag, sa kozijim krznom prebačenim preko desnog ramena. U skutu katkad nosi šišarke, jabuke i grožđe, a u ruci voćarski nož, pastirski štap ili granu bora. Kraj njegovih nogu često je prikazivan pas. Kult Silvana kod nas U našoj zemlji nađen je veći broj ara i reljefa posvećenih Silvanu. Prikazuje se sam, ili sa Dijanom i nimfama, Liberom, Genijem Epetinjana. Neka domaća božanstva identifikovana su sa njim. Najviše spomenika Silvana potiče iz jugozapadne Bosne, koju je nasljevalo ilirsko pleme Delmata, ali se njegov kult raširio i u druge krajeve: Makedoniju, Srbiju, Crnu Goru, Hrvatsku (pre svega iz Dalmacije) gde ih je najviše. Silvanovi atributi i način prikazivanja, karakterišu jedno šumsko božanstvo. Siringa, pedum i pas su nerazdvojni predmeti pastira. Stablo se vezuje za šumu. On se naziva Augustus, Communis, Domesticus, Messor, Vilicus, Silvester. Za neke natpise se ne zna da l se radi o domaćem ili rimskom božanstvu, jer po epitetima može biti i jedno i drugo. Prema Silvanovim epitetima iz Galije izgleda da je tu neko kelstsko božanstvo identifikovano sa njim. I na natpisima iz naše zemlje javljaju se Keltska božanstva identifikovana sa Silvanom. Dedikanti na natpisima imaju domaća imena (Andes, Turus Pirami, Panes Stul... , Titulius Penetis). Oni su slobodni i ugledni ljudi. Među njima ima i žena. To nije slučaj i sa dedikantima Silvanu u Italiji, a žene su, kako kaže Katon, isključene iz njegovog kulta u Italiji. Zbog toga što su dedikanti domoroci i što se njegov kult u našoj zemlji razlikuje od kulta u Italiji, zaključujemo da je tu sa Silvanom identifikovano neko domaće božanstvo. Nije jasno da li je to bilo ilirsko, tračko ili keltsko božanstvo, jer su Silvanovi epiteti u najviše slučajeva latinske reči, te nam ime domaćeg božanstva nije poznato. Samo u jednom slučaju možemo utvrditi da je u pitannju Keltski bog, jer je epitet keltska reč. To je Silvan Magla koji se spominje na ari Longinije Ingenue, nađenoj u Sisku. Reč magla ovde se prvi put javlja kao Silvanov epitet. Kao ime božanstva nalazi se možda na jednom natpisu iz Akvitanije, na kome nije izvesno dali treba čitati maglomattonio ili maglo mattonio. Latinski to znači dečko = magus, a grčki veliki = μεγας . Silvan se na jednom natpisu iz naše zemlje naziva Bellator. Možda je i to keltsko božanstvo. Nejasno je da li se na jednom natpisu pod imenom Silvanis misli na Silvana i Silvanu, jer to može biti i od Silvani i od Silvanae. Iz jednog mesta kod rimskih gramatičara vidi se da je bilo više Silvana, pa se možda oni kolektivnim imenom zovu Silvani. Ikonografija Silvana kod nas Na našim reljefima Silvan je prikazan kao šumsko božanstvo i to u onoj formi koja ga veže za grčkog Pana. Međutim, u prikazivanju Silvana na tlu Grčke, konkretno u Arkadiji koja se smatra kolevkom ovog kulta, postoji razlika u odnosu na prikazivanje kod nas. Na starijim spomenicima iz Arkadije Pan se prikazuje potpuno u antropomorfnom obliku, a kasnije pod uticajem antičke koncepcije kulta on poprima teriomorfni lik, pa se javlja kao rogati satir sa kozjim nogama.

58

Naši spomenici nose njegov lik upravo u toj ikonografskoj predstavi, pa se zbog toga i naziva Pan. Ali, epigrafski spomenici nam govore da je on kod nas izjednačen sa italskim Silvanom, čije ime nosi na našim spomenicima, ali s kojim ima najmanje sličnosti. Slikovne predstave su postavljene u manje udubljenu površinu, oivičenu rubnim okvirom. Na reljefima Silvan je prikazan sa kozijim nogama i rogovima. Nekada ima prekrštene noge. Lik je uvek okrenut sučelice. Na glavi može imati kraće ili duže, šiljate kozje uši. U većini slučajeva je golobrad. Nekad je nag, a nekad sa ogrtačem (nekad mu je ogrtač lepo prikopčan na ramenu, nekad prebačen preko ramena, a ponekad omotan oko vrata prikazan kako leprša iza njega). Prikazan je sa svojim uobičajenim atributima. Dva njegova osnovna atributa su siringa i pedum. Oba su prikazana različito, s obzirom na položaj: - siringa – može biti prikazan kako svira, kako je podigao siringu, kako je drži u ruci na trbuhu, ili je siringa jednostavno prikazana uz njega - pedum – u većini slučajeva pedum je podignut u ruci, ili je iza njega Prikazan je u društvu životinja. Skoro isključivo to su koza (jare) i pas. I tu postoje različiti načini prikazivanja: - koza – desnom rukom drži za prednje noge kozu, koza stoji s desne strane glavom okrenuta prema bogu – čitavo stado nekih životinja, možda koza, a sve su okrenute prema bogu i poređane jedna iznad druge – koza je prikazana u hodu, ili u ležećem položaju - pas – uvek čuči s leve strane Silvana, podigao je glavu prema bogu, a desnu šapu stavio na njegovu nogu Na reljefima se sa Silvanom još prikazuju: - stablo – ono može biti sa jedne ili sa obe strane Silvana - grana - žrtvenik Veza Silvana sa: - Dionisom – Specifičan atribut koji se javlja sa Silvanom je grozd. On ga dovodi u vezu sa Dionisom. Osim grozda javljaju se i drugi atributi Dionisa: nebrida ili koža pantere. Pojava grozda nije redak slučaj (ŽupanjacDuvno, Solin...). - Herakle – Nekoliko Sivanovih spomenika iz Dalmacije, predstavljaju ga u formama uobičajenim samo za Herakla (reljef iz Solina). Način na koji je prikazan Silvan kod nas predstavlja provincijalni rad bez ikakvih estetskih izraza, ali je zato kompozicija zadržala puni sadržaj. Tu nalazimo sve propratne Silvanove atribute koji karakterišu njegove spomenike. Spomenici bliže obali, načinom svoje izrade bliži su spomenicima Grčke. Tamo je Silvan prikazan kao stari rogati i bradati satir s kozjim nogama (Aegipan), okružen posvećenim mu drvećem (omorika, lovor), životinjama i drugim atributima. Tu se on skoro redovno prikazuje u određenom pejsažu. U Bosni on je prikazan kao mlada i golobrada osoba, ponekad sa čovečijim nogama, dakle potpuno u antropomorfnom obliku, čime se donekle približava italskom Silvanu. Tu se on prikazuje u slobodnom i neodređenom prostoru. Epigrafski spomenici Većina spomenika kod nas, posvećenih Silvanu su epigrafskog karaktera, i to uglavnom votivne are. Tekst se sastoji od nekoliko redova gde je sadržana posveta božanstvu, ime dedikanta i zavetna formula. Epiteti su mu Augustus, Silvestri, Cor, ili termin Sacrum (Augusto Sacrum ili Silvestri Sacrum). Retki i neuobičajeni epiteti su Cor, Magla i Messor: - Epitet Cor predstavlja skraćeni oblik. Ista skraćenica javlja se i uz Jupiterovo ime na mnogim spomenicima kod u nas. Cor znači co (ho) r (tali), ali bi se moglo teško poverovati da to značenje ima i ono Cor koji dolazi uz Silvanovo ime. - Epitet Magla dolazi sa spomenika iz Siska, i smatra se da predstavlja skraćeno ime domaćeg božanstva, koje se tako nazivalo bar kod stanovnika koji su naseljavali teritoriju oko današnjeg Siska. - Epitet Messor javlja se na spomeniku iz Bosne. Analogije su iz primorskih oblasti (npr. iz Ridera, prevlake kod Nina), gde Silvan u desnoj ispruženoj ruci drži srp. Taj atribut je karakterističniji za italskog Silvana (zaštitnik polja i useva), pa se on naziva žetelac. Silvan je možda u nekom trenutku postao i zaštitnik useva, žita i žetelaca. Dedikanti su domoroci. Na nekoliko spomenika javlja se gentilicij Aurelije, što znači da ti spomenici nisu stariji od kraja 2. i početka 3.v.

59

Po nomenklaturi ostalih spomenika možemo zaključiti da većina pripada 3. veku. Svetilišta O kultnim mestima ovog božanstva malo znamo. Nalazi Silvanovih predstava na živicama, odnosno kamenim liticama u prirodi, verovatno govore da se tu radi o Silvanovom svetilištu (paneion). Pećina u Močićima, svetilište na otvorenom, je sem kao Silvanov paneion služila jedno vreme i za mitraistički kult. Na brdu Kozjak iznad Kaštela kod Splita, je na jednoj litici uklesana slika ovog božanstva. Iz okoline Aequuma takođe potiče jedna uklesana slika ovog božanstva. Što su mu svetilišta bila u prirodi, dolazi iz karaktera samog božanstva, a poznato je i da su svetilišta epihorskih božanstava kod starih naroda bila na otvorenom. Tek se pod Rimljanima počinju primenjivati zatvorena svetilišta. Silvanov kult u drugim zemljama Poštovan je u svim rimskim provincijama, jer je kod svih naroda postojalo jedno epihorsko božanstvo, zaštitnik šuma, stada, pašnjaka i vegetacije, koje se kasnije izjednačava sa adekvatnim rimskim i dobija ime Silvan. U Rimu je bio božanstvo siromaha, tesara, trgovaca žitom, novcem (vezano za šumsku industriju), gladijatora (životinje), lovaca na medvede, robova, kolona. Italski Silvan se predstavlja kao zemljoradnik i nema nikakve sličnosti sa grčkim Panom, a tako ni sa našim Silvanom. Naše domaće božanstvo je od njega samo posudilo ime. U Galiji je bio šumsko božanstvo, verovatno neko staro epihorsko, izjednačeno sa rimskim Silvanom. Postoji jedan reljef sličan dalmatinskim, pa neki smatraju da ga je možda posvetila osoba poreklom iz Dalmacije. Poštovan je u Africi, a iz Cirte potiče hram Merkuru i nekom domaćem bogu, izjednačenom s italskim Silvanom. Iz Kartage potiče natpis sa popisom jednog kolegija i posvetom božanstvu Jupiter Hammon Barbarus Silvanus. Jedan natpis iz Sirije daje podatak da se Silvanu najčešće žrtvovalo jare. Kult Nimfa U grčkoj mitologiji večno lepe i mlade Zevsove kćerke, koje žive slobodno u prirodi, po šumama, planinama, pećinama i poljanama, pokraj voda. Najprisnije su povezane sa vodom, koja daje život, i zbog toga su kasnije smatrane kćerkama Okeana ili bogova pojedinih reka, najčešće Aheloja. Najpre se pripovedalo da su besmrtne i da svojim ljubimcima mogu da podare večiti život, a kasnije se verovalo da su smrtne, ali da žive veoma dugo, po 1000 i više godina. Nimfe najčešće borave u pećinama i na senovitim mestima, pokraj izvora ili reka. Život provode u igri i pesmi. Njihova igra je puna životne radosti. U svoje kolo one katkad prihvataju i smrtnice. Druže se sa Panom i Hermesom, prate Artemidu u lovu i zajedno sa satirima i silenima slave Dionisa. Naklonjene su ljudima, posebno pastirima, ali ako nekoga posebno zavole, taj može da postane i njihova žrtva. Nimfe su i majke mnogih junaka, posebno eponimnih heroja raznih gradova i zemalja. Prema mestu na kome borave, nimfama su dati različiti nazivi: 1. najade, poseduju izvore i provode život na obalama reka i jezera; voda je dar najada i zato se njima najčešće prinose žrtve 2. oreade, nimfe koje borave po planinama i na vrhovima brda 3. drijade, nimfe hrastove šume 4. melijade, nimfe jasenovog drveta, smatrane su najstarijim nimfama 5. hamadrijade, su smatrane dušama pojedinog drveća 6. alseide, nimfe gajeva 7. nimfe pojedinih oblasti i mesta (nisejske nimfe, dodonske nimfe) Nimfe su božanstva prirode, tesno povezana s vodom i vegetacijom. One se staraju da cveće cveta i da plodovi sazrevaju, brinu se o pašnjacima, pomažu pastirima, vode računa o ljudskom podmlatku. Pčele i med su njihov dar. Priča se da su nimfe naučile ljude biljnoj ishrani iskorenivši tako kanibalizam, i da su uvele upotrebu odeće. One poseduju moć lečenja i proricanja. Kult nimfi bio je privatnog karaktera i ograničen je na najade. Njih su prvenstveno poštovali pastiri, seljaci, ribari i lovci, u slobodnoj prirodi, kraj izvora ili po pećinama.
60

Najadama se žrtvuje cveće, venci, med i mleko, a ređe i domaće životinje (kokoš, jagnje, jare). Ikonografija Na slikanim vazama iz arhajskog perioda nimfe su prikazane bez posebnih karakteristika, kao pratilje pojedinih božanstava ili kao dadilje malog Dionisa. Na votivnim reljefima redovno se prikazuju samo tri nimfe, koje igraju uz Panovu ili Apolonovu svirku, a predvodi ih Hermes. U helenističko-rimsko doba omiljene su statue nimfi, koje se postavljaju u nišama kraj izvora i česmi. One se prikazuju po uzoru na Afroditu, ali redovno sa školjkom ili posudom u rukama. Često su predstavljane u ležećem položaju, obnaženih grudi, oslonjene na prevrnutu posudu iz koje se izliva voda. Kult nimfi kod nas U našoje zemlji nađene su na više mesta dedikacija nimfama. Javljaju se u kultnoj zajednici sa Jupiterom, Dijanom, Neptunom, Silvanom. Epiteti su im Augustae, Fontanae (ekvivalentan Silvanovom epitetu Silvester), Silverstres, Salutares. Iz epiteta se vidi da su to bila šumska božanstva (Nymphe Silvestres) i božanstva izvora, lekovitih i običnih (Nymphae Fontanae, Salutares). Nimfe boginje lekovitih izvora poštovane su tamo gde je takvih izvora bilo (Kuršumlijska banja, Topusko). Boginjama izvora podigao je votivni spomenik Gaj Recije Leo, zato što je našao vodu za koju niko dotle nije znao. Iz Bosne potiču dva spomenika, iz Bugojna i iz Humca kod Ljubiškog. To su male posvetne are, od kojih je sačuvano samo nekoliko reči teksta: Nymphis na prvoj i Nymphis Sacrum na drugoj. Na spomenicima kultne zajednice sa Silvanom uz njihovo ime javlja se jedan specifičan epitet koji je na njih prešao sa Silvanovih prerogativa. Naime, u toj zajednici njegov epitet »Silvester« je prenesen i na njih pa imamo punu posvetu: Nymphis Silvesr(i)u(m) cu(m) Silvano...« Shodno toj pojavi, mogao se očekivati i obrnut slučaj, tj. da epiteti nimfa prelaze u njihovoj kultnoj zajednici na Silvana, pa imamo: »Nymphae Fontanae cum Silvano (sc.Fontanae)«. Iz ovih primera jasno se vidi uska povezanost ovih božanstava. Nimfe kao boginje voda i izvora poštovale su se i u drugim krajevima naše zemlje. Iz Dalmacije potiče veći broj spomenika njima posvećenih. Najčešći nalazi potiču iz Garduna, Kaštel Gomilice, Kaštel Novog, Kaštel Sućurca, Solina, Splita itd. Isto tako imamo spomenika iz Crne Gore, Srbije, okoline Varaždina, gde su bile poznate Toplice, Slovenije itd. Od ovih spomenika neki su predstavljeni reljefima dok veći broj pripada natpisnim arama. Ako se radi o reljefima, na njima boično susrećemo likove nimfa u onoj ikonografskoj predstavi koju smo već opisali. Na jednom reljefu iz Varaždinskih Toplica javlja se lik samo jedne nimfe. Ali ima slučajeva i sa tri. Valjda adekvatno toj likovnoj predstavi, na nekim natpisima njima posvećenim, spominju se takođe u tom trojstvu, te imamo ovakav sadržaj: »nymphis aug(ustorum trium)«. Izvan naše zemlje postoji takođe veliki broj spomenika posvećenih ovim božanstvima. U tom pogledu, najlepši primerci potiču iz Grčke, gde je stvorena kanonska ikonografska predstava nimfa koja je kasnije postala prototip za stvaranje novih adekvatnih predstava u svim zemljama. U te zemlje uključuje se i Italija, na čijem su tulu nastala likovna ostvarenja tih božanstava prvorazredne izrade, za koja su takođe služili uzori stvoreni u Grčkoj. Nimfe su poštovane u velikoj meri i po drugim rimskim provincijama. U tom pogledu osobito se ističe Galija, odkuda potiče veliki broj kultnih ili votivnih spomenika posvećenih tim božanstvima. Na natpisima im se daju razni epiteti, pa tako: »Griselicae«, kako se navodi na jednom spomeniku (natpisu) iz Grena, ili »Percernes« iz Vezona, »Volpinae« iz Renanijea itd. Može se zaključiti da su u pojedinim regijama Galije nimfe imale određene epitete, tako se npr. epitet »Proxumae« javlja na većini spomenika u Narbonskom okrugu sa gradovima: Nim, Oranž, Blanser i sl. Svaki potok, izvor ili reka imali su svoje nimfe, koje se u nekim slučajevima jednostavno nazivaju »Dea«, ako se radi npr. o jednoj reci, pa tako imamo »Dea se quana« ili »Dea matrona«. Skoro da je identičan slučaj i na području Španije. Prema nađenim spomenicima ovog kulta na tom području, može se zaključiti da su nimfe poštovane i kod stanovnika iberskog poluostrva. Tamo su nimfe imale čest epitet koji je glasio »Caparenses«. Nimfe su, bez sumnje, epihorska božanstva, koja su poistovećena sa grčkim, odnosno italskim nimfama. Prema tome, one su činile ilirski panteon s drugim domaćim božanstvima koja su u određenom vremenu bila izjednačena sa odgovarajućim grčkim ili rimskim nimfama.

61

Kult nimfa je epihorskog porekla kod mnogih indoevropskih naroda te se stoga i javljaju mnogi spomenici njima posvećeni, koji u većini slučajeva nose grčka, odnosno rimska imena. Silvan – Nimfe Pored gore navedenih postoji nekoliko spomenika koji su posvećeni isključivo kultnoj zajednici Silvan – Nimfe. Postoje svega 4 takva spomenika iz BiH i svi predstavljaju kultne reljefe. To su reljefi iz: 1. Založja 2. Nadvoda kod Jajca 3. Jajca 4.Kamena – Halapića kod Glamoča Na reljefima je data slika Silvana u društvu sa nimfama, a na jednom imamo i natpis uz sliku (4). Samo u slučaju iz Jajca na slici je prikazana samo jedna nimfa inače su redovno prikazane tri, a u jednom slučaju 5. Najednostavniji reljef ove kultne zajednice je onaj iz Jajca kako je slika dosta istrošena, likovi se ne raspoznaju najbolje, pa deluju više kao konture. Ipak se jasno raspoznaju rogovi na Silvanovoj glavi. On se nalazi na desnoj strani reljefa, prikazan bez ikakve odeće, u levoj savijenoj ruci jedva se nadzire pedum. O detaljima ovih likova ne može se ništa opširnije reći. Likovi su vrlo istrošeni. Svi se drže za ruke što je skoro redovna pojava na reljefima ove kultne zajednice. Na reljefu iz Kamena – Halapića prikazana su ukupno četiri lika, tri nimfe i Silvan. Svi su prikazani u jednom redu, s desne strane Silvan, nimfe se drže za ruke, a krajnja nimfa do Silvana s njime se zagrlila. Na reljefu iz Založja imamo identičnu sliku: Silvan i tri nimfe, s tom razlikom što je ovde Silvan prikazan na krajnjoj levoj strani. Nimfe su prikazane jedna do druge, isto tako drže se za ruke, ali ovaj put Silvan je scenski odvojen od njih, njegov lik stoji izdvojeno u toj kompoziciji. Četvrti za nas najinteresantniji reljef je onaj iz Nadvoda kod Jajca, koji skreče našu poažnju iz niza razloga. Pre svega to je kompozicija prikazanih likova. Naime, na reljefu su ustvari prikazane dve odvojene grupe. U prvoj grupi s desne strane prikazan je Silvan, prvi s desna, sa tri ninfe, koje se drže za ruke. Isti slučaj je i sa drugom grupom s tom razlikom što su uz Silvana koji se takođe nalazi na desnoj strani nimfa, prikazane samo dve nimfe. Dakle na reljefu imamo ukupno dva Silvana i pet nimfi, što predstavlja jedan od ređih slučajeva u ikonografskom prikazivanju ove kultne zajednice. Na svim reljefima Silvan je prikazan u svom poznatom stavu, u tri slučaja sa rogovima, a u sva četiri sa kozijim nogama. Skoro je na svim reljefima nag, ogrtač je prikazan simbolično oko vrata leprša. Na reljevu iz Nadvoda, preko desnog ramena i levog boka ima prebačenu nebridu. U tri slučaja Silvan je na desnoj strani, a u jednom na levoj. Nimfe se skoro uvek javljaju u broju od 3. Ta kompozicija svakako ima vezu s onom opštom pojavom u umetnosti skoro kod svih naroda gde se prikazuje ikonografsko trojstvo raznih božanstava. One su poređane jedna do druge, drže sa za ruke, što, svakako, ima svoje kultno značenje. Na reljefu iz Kamena krajnja Nimfa do Silvana, dok se sa svojom susedom drži za ruku, levu ruku je položila na Silvanovo rame, a tako je isto učinio i Silvan. Na reljefu iz Založja dok se Nimfe drže za ruke Silvan je prikazan izolovano. Nimfa do njega je levu slobodnu ruku skupila na prsima. Isti je slučaj i na reljefu iz Nadvoda. Dok se u prvoj grupi sve Nimfe drže za ruku Silvan u desnoj ruci drži pedum. Nimfa do njega, u levoj podignutoj ruci drži, pak, cvet sa zatvorenim listovima. Kao depandans ovome i krajnja nimfa iz ove grupe u svojoj desnoj, slobodno podignutoj ruci drži takođe cveće, ovaj put s otvorenim listovima. I u drugoj grupi Silvan je izdvojen od Nimfa koje se isto tako drže za ruke, ali je zato prikazan sa svojim glavnim atributima: siringom i pedumom. U svim slučajevima Nimfe su obučene u duge haljine i kratko potpasane haljetke kratkih rukava. Na reljefu iz Založja, imaju nisko potpasani hiton, delom izvučen preko potpasača. Haljine su prikazane dosta plastično u svim slučajevima. Majstor je nastojao prikazati bogate nabore, dok je u nešto drugačijoj tehnici to prikazano na reljefu iz Založja, gde su nabori prikazani jednostavno zaparanim linijama, kao što je izveden i čitav reljef. Nimfe na reljefu iz Kamena na glavama imaju visoke kape (ili je to prikaz specifilne frizure) dok im se iz kose na lice spuštaju trake. Sa bujnom valovitom kosom očešljanom na razdeljak i sa pletenicama ovijenim oko glave, prikazane su na reljefu iz Nadvoda. Povrh toga, frizure su prekrivene maramama čiji krajevi padaju na ramena. U dva slučaja Nimfe su prikazane sa granama i cvećem. Na reljefu iz Založja između njihovih glava šematski su prikazane dve grane verovatno borove, dok na onom iz Nadvoda drže cveće. Inače dosta je čest slučaj da se Nimfe prikazuju sa cvećem, granama ili trskama kako to pokazuju pimeri sa nekoliko reljefa iz splitskog muzeja.

62

Šta pokazuje (predstavlja) ovakav raspored nimfi? Njihovo držanje za ruke i stav svakako ih prikazuju u kolu, to najbolje dokazuje reljef iz Klisa na kojem Silvan svira, a one igraju. Mada imamo slučajeva na nekim reljefima iz Primorja da Silvan ne učestvuje izravno u kolu nego ga prati sa strane, na nekim reljefima sa područja Bosne i on sam u njemu učestvuje kao kolovođa. Tu se postavlja pitanje kakva je veza Nimfa i Silvana. Napred smo već naveli koji su ih trenuci zbližili tako da se prikazuju skupa u ikonografskim predstavama ili da se poštuju skupa. Prema Grčkoj legendi, nimfa Driopa je bila Silvanova majka, a po drugoj legendi on se u neku od svojih pratilica strastveno zaljubio. Vesela priroda ovog šumskog božanstva, uvek spremnog za igru i zabavu ili svirku, u potpunosti odgovara šumskim devojkama koje se zadržavaju oko izvora i plahovitih potoka te se u radosnoj sceni igre i zabave najčešće prikazuju u ikonografskim predstavama združene s njim. Kod nas se skoro redovno pojavljuju po tri. Neki istraživači tumače da je to povezano emotivnim vezama Silvana i Nimfa, tj. da se zaljubio u neku od 3 Nimfe (Eho, Sirinks i Pitis) pa se zato, tobože, sve prikazuju sa njim. Po našem sudu, razlog toj pojavi bi bio u drugoj stvari. Naime, Nimfe kao božanstva izvora i voda obično se zamišljaju i spominju kao zajednica, jer su ljudi u svakom izvoru, potoku ili kakoj vodi stajaćici zamišljali stan Nimfa, a kako je tih mesta bilo bezbroj stvorio se pojam njihove zajednice.Valjda se iz tog razloga i na našim spomenicima, kao što je slučaj i na spomenicima iz drugih krajeva, Nimfe prikazuju u većem broju, npr, na reljefu iz Nadvoda, na kojem je prikazano čak njih pet. Što se najčešće prikazuju upravo 3 nimfe stvar je stilske prirode koja je prisutna kako u umetnosti i religiji, tako i u poeziji kod skoro svih naroda. Sva 4 reljefa ove kultne zajednice koji potiču sa područja BiH smeštena su u udubljenje uokvireno pravilnim okvirom. U dva slučaja reljef je dublji i deluje plastično dok reljef iz Jajca i osobito onaj iz Založja deluju više kao crtež. Reljef iz Nadvoda je interesantan i zato što je njegova likovna kompozicija prikazana u pročelju hrama. To je prvi slučaj da se na Silvanovim spomenicima kao i na ostalim spomenicima domaćih božanstava na području BiH javlja arhitektonski elemenat hrama. Do sada smo imali jedino pojavu da se predstave Silvana i Nimfa prikazuju u plitkim nišama, dok se ovde ikonografska kompozicija stavlja u okvir jednog arhitektonskog elemenata, odnosno pročelja hrama. To je svakako, interesantna pojava, jer smo napred videli da se predstave Silvana i Nimfa stavljaju u plitke niše ili, još češće, u stilizovanu pećinu koja predstavlja paneion, kakve obično srećemo u primorskim oblastima, kao što je slučaj sa reljefom iz Klisa. U ovom pogledu, naročito su brojni takvi reljefi sa područja Grčke na kojima se likovna kompozicija Silvanovih kultnih zajednica prikazuje realistički, u pećinama. U stvari, prikazivanje kako samog Silvana tako i kultne zajednice njegove u pečinama predstavlja prastaru realističku koncepciju u antičkoj kultnoj umetnosti, a do toga je dovela, kako smo videli, kultna interpretacija karaktera tog božanstva pa shodno tome je stvorena takva umetnička koncepcija. Ikonografsko prikazivanje Silvanove kultne zajednice u pročelju hrama predstavljalo bi, u stvari, puku ornamentalnu šemu, a da se i ne dovodi u vezu sa objašnjenjem ili povezivanjem s kultnim mestima ove kultne zajednice. Umetnik je jednostavno, hteo tim arhitektonskim elementima učiniti reljef dekorativnijim i atraktivnijim, što je, u svakom slučaju uspeo. Jedan od naših reljefa propraćen je natpisom. On se sastoji od posete božanstvima imena dedikanta i završne formule. Adekvatno reljefnoj predstavi, i natpis je posvećen predstavljenim božanstvima. Na prvom mestu je posveta Nimfama a potom Silvanu. Nimfe nemaju epitet dok Silvana prati termin »S(acrum)«. Ime dedikanta Surus Pirami predstavlja epihorsko ime koje je dosta često na natpisima rimske Dalmacije. Sličnih posveta ovoj kultnoj zajednici imamo na mnogim spomenicima iz primorskih krajeva naše zemlje. Likovne predstave na našim spomenicima predstavljaju božanstva čiji ikonografski izgled u potpunosti odgovara adekvatnim predstavam s grčkih reljefa. Likovi Silvana i Nimfa dati su s izrazom koji u potpunosti odgovara umetničkim koncepcijama grčkog stvaralaštva, jer na svim reljefima ove kultne zajednice Silvan je prikazan kao Capricornus, a nimfe u svom uobičajenom stavu (igraju kolo) sa svojim pratećim atributima (cvet, grančica). Jedina razlika u prikazivanju sastoji se u tome što na reljefima nemamo prikaz pećina, dok reljefi iz naših primorskih oblasti imaju i taj detalj. Osim toga, ako poredimo naše reljefe s onim stvorenim na tlu Grčke, tu svakako treba podvući veliku razliku koja proističe iz kvaliteta rada. Provincijalizam i krajnja nestručnost izrade reljefa zapaža se najbolje na reljefu iz Založja na kojem su ramena i ruke ninfa potpuno šematizovani, tako da linije ruku prelaze preko ramena i rastavljaju ruke tom istom linijom koja ide preko prsa. Kao dedikante ovih reljefa možemo naznačiti jedino domaće ljude. To dokazuje i nomenklatura dedikanta sa reljefa iz Kamena, a činjenica je da su prikazana domaća božanstva čiji su poštovaocei dakako, bili domaći ljudi. Datacija se svodi uglavnom na II i III v. , što je slučaj sa većinom spomenika domaćih božanstava. Reljef iz Nadvoda se stavlja u sredinu III v. Na tu konstataciju navodi detalj sa frizura nimfa kao i stilska karakteristika čitavog reljefa koji odaje težnju ka isticanju i ukrašavanju likova, što je karakteristično za provincijalnu rimsku umetnost iz III i spočetka IV v.
63

Skoro je isti slučaj i sa ostalim reljefima ove kultne zajednice u Bosni, izuzev onog iz Založja, koji bi se mogao staviti i na početak IV v. Na osnovu nalaza (mesta nalaza), ova kultna zajednica je bila najrasprostranjenija na području zapadne Bosen – ista pojava kao i sa ostalim spomenicima Silvanovog kulta ili njegove kultne zajednice. Čini se da je u ovom slučaju okolina Jajca imala nešto jaču tradiciju u poštovanju ove zajednice jer iz tog kraja potiču dve reljefa kao i onaj sa pročeljem hrama sa dve grupe ove kultne zajednice. Iste ili slične ikonografske predstave susrećemo i na drugim stanama naše zemlje. U tome pogledu takvih spomenika je najviše dala primorska Dalmacija, od kojih se nekoliko ističu svojom specifičnošću. Pre svega to je reljef iz Klisa, koji se u pogledu ikonografske predstave slaže s našim reljefima, ali je kompozicijski raspored likova nešto drugačiji. Zapravo razlika se sastoji i u što je Silvan ode prikazan odvojen od Nimfa. Dok on sedi na jednoj hridi i svira frulu, nimfe, držeći se za ruke, igraju kolo. Ta scena je prikazana u šematizovanoj pećini, što nedostaje reljefima iz Bosne, a što ovaj reljef veže za adekvatne spomenike stvorene u Grčkoj. Osim toga, ovaj reljef se razlikuje od bosanskih i po kvalitetu izrade, on odaje sigurnu i veštu ruku zanatljije. Drugi reljef iste ikonograske predstave koji se povezuje s našim iz Solina. Ovde su nimfe prikazane s leve strane. Prema crtežu koji donosi Adam i Kasa –Lavalle, nimfe se ne drže za ruke nego u uzdignutoj desnoj ruci drže trstikinu granu sa lišćem. Analogno pojavi na našem reljefu, na kojem drže cveće. Postoji jo nekoliko reljefa iz Solina s identičnim predstavama ali su u novije doba većim delom oštećeni ili uništeni. Iz Garduna potiču 2 reljefa od kojih jedan nije kompletan, odbijen je s desne strane. Tu je Silvan prikazan na desnoj strani sa 3 nimfe od kojih su samo 2 sačuvane. Na drugom reljefu koji je propraćen natpisom, imamao isti prikaz, samo je Silvan prikazan na levoj strani. Do njega su 3 nimfe u običajenom stavu. Ovaj reljef se umetničkom koncepcijom i ikonografskim detaljima približava bosanskim reljefima. Tu je Silvan prikazan mladolik i golobrad što nije čest slučaj u primorskim oblastima. Način prikazivanja haljina nimfa skoro da je isti kao na reljefu iz Založja. Sledeći reljef anologan predstavama s naših reljefa je iz Brnaza. Jako je oštećen i sastoji se iz ulomaka, ali se može videti da je imao identičan ikonografski prikaz s ostalim reljefima iz ove kultne zajednice. Šnajder opisuje još jedan reljef ove kultne zajednice iz Splitskog muzeja koji potiče iz Solina. Ovaj reljef se od ostalih spomenika razlikuje time što nimfe u obema rukama ispred sebe drže školjku što je nepoznato na reljefima na području Bosne. Najsličniji našem reljefu iz Nadvoda sa dva grupe je jedan reljef iz Narone koji se danas nalazi u muzeju u Avonjonu. Kada je Paseri objavio ovaj reljef, budući da je reljef bio nešto oštećen, izneo je mišljenja da je s leve strane nepotpun, pretpostavljajući da se s te strane nalazio još jedan lik Pana, tako da bi kompozicija imala ovakav raspored: Pan, 3 nimf, Pan. Izneta kompozicija se u ono vreme Šnajderu činila neverovatnom pa ju je pobijao. Nakon što je pronađen reljef u Nadvodama kod Jajca vidimo da je taj kompozicioni raspored potpuno realan. Dakle, između ova dva reljefa imamo punu analogiju, stom razlikom što su na našem reljefu date dve grupe nimfi koje u oba slučaja predvodi po jedan Pan. Iz daljih krajeva naše zemlje analogiju Bosanskim reljefima nalazimo u jednom reljefu iz Istre (Kopra). Tu je Silvan takođe prikazan sa 3 nimfe i to kao aktivni učesnik u njihovom kolu, kao na reljefu iz kamena –Halčapića. Drugi reljef je iz Stobija, samo se na njemu uz Silvana i nimfe javlja još jedno božanstvo koje je identifikovano kao rečno. Izvan Jugoslavije, ikonografskih predstava ove kultne zajednice nalazimo u večem broju u Grčkoj. Tako npr. na jednom reljefu prikazana su 2 Pana i to u ambijetnu stilizovane pećine, a na rubu iznad nje prikazane su nimfe kako igraju kolo. Ovom reljefu se u kompozicionom pogledu približava naš reljef iz Nadvoda, s tom razlikom što na reljefu iz Grčke imamo nešto različit kompozicioni raspored likova. Svi navedeni reljefi ove kultne zajednice svoje ikonografske i kompozicijske predstave baziraju na prototipovima adekvatne grčke umetnosti, gde se i stvorila ikonografska predstava ovih božanstva i njihpove kultne zajednice. Do Bosne je taj ikonografski uticaj prodro iz Grčke posredno, preko Dalmacije, koja je u ovom slučaju imala značaj predajne kulturne stanice za unutrašnost. Stoga se ikonografske predstave ovih božanstava na području Bosne karakterišu degradiranim komponentama, pre svega u umetničkom pogledu. A tu su još i stilske razlike, čega su u izvesnoj meri reljefi iz primorske Dalmacije lišeni, jer je do njih uticaj iz Grčke dopirao neposredno, a to se najbolje vidi u postojećim razlikama među spomenicima, odnosno reljefima stvorenim na području Bosne i u ovim krajevima. Pitanja 1. Kako izgleda Silvan? (Preuzima grčku ikonografiju) 2. Šta drži u ruci? 3. Koji su njegovi zoomorfni elementi? (Kozje noge,…)
64

17. SERAPIS I IZIDA
Marić: Izida – iz Ptuja je jedan natpis na kome se kaže da je podignut »za uspeh« (pro fructo) carinskog konduktora Sabina Verana. Tu boginja ima epitet Mirionima koji se po Plutarhu vrlo često daje Izidi. Taj epitet do sada je konstatovan na nekoliko natpisa. Serapis – spomenici nađeni u Senju, Lubljani, Ptuju, Dvrsniku. Bog se na tim natpisima zove Aaugustus, Deus, Sanctus, Invictus. Možda je u Ptuju bio Izidin hram jer se tu spominju dva njena sveštenika, Marcial i Flavije Marulin. Ovi sveštenici su eponimni, pa su možda vršili tu dužnost samo godinu dana. To su jedini do sada poznati sveštenici misirskih božanstava u našoj zemlji. Dedikanti su bili Grci i Rimljani, uglavnom stranci. Oni su prosti ljudi, oslobođenici i slobodni, u najviše slučajeva carinski službenici. Izgleda da su postojala i udruženja koja su bila pod zaštitom misirskih božanstava. Tako, iz jednog natpisa iz Peskare u Italiji doznajemo da je u Saloni bio Serapisov kolegium, čije je jedan član bio mornar i umro u Aternu. Imamović: Izida – iz BiH potiče svega jedan nalaz. To je metalna figurica koja predstalja lik boginje nađena u okolini Fojnice. Po karakteru izrade može se zaključiti da je delo bolje radionice što znači uvoz. Kako se radi o spomeniku bez natpisa nemamo ime dedikanta, ali bilo da je stajala na nekom Izidi posvećenom oltaru ili u kući, figura je pripadala vlasniku koji je bio poštovalac te boginje. Da se ipak ovaj spomenik nemože smatrati čisto slučajnim nalazom, svedoči nam jedan drugi nalaz koji nam barem indirektno govori o tom kultu, što znači da se nemože odbaciti postojanje i odvijanje kulta ovog božanstva na području BiH. Naime, u Stocu je nađen jedan nadgrobni spomenik tipa cipusa, na čijoj je prednjoj strani natpisno polje smešteno u profilisani okvir sa bordurom, izveden od bogatog biljnog ornamenta. Iza toga u oba gornja ugla uklesan je po jedan sistrum. Ovaj muzicki instrument očito prikazuje da je pokojnik, po imenu Plassus, bio pripadnik Izidinog kulta. U mestu gde je nađen ovaj spomenik nalazilo se jedno znatnije rimsko naselje, u čijim su ruševinama otkriveni brojni natpisi, medju kojima veći broj bojnih, što govori da je u tome naselju živeo raznorodan etnički elemenat. Uz to, u neposrednoj blizini nalazila se jedna od najstarijih i najvećih pomorsko trgovačkih stanica na istočnoj Jadranskoj obali Narona, koju su u velikom broju posećivali strani pomorci i trgovci, a među njima je, verovatno, bilo i Egipatskih, pa se na taj način i ovaj kult mogao preneti na područje jugozapadne Hercegovine. Eventualne sledbenike Izidinog kulta na području Fojnice mogli bismo dovesti u vezu s intenzivnom rudarskom eksploatacijom na ovom području, na čemu je bila angažovana brojna radna snaga, stručnjaci i službenici koji su, u većini slučajva, bili strani etnički elementi. Te bi se i pojava ovog kulta u tom rudarskom reonu mogla vezati za naznačene elemente. Kult Izide nije naročito raširen na teritoriji BiH ali je prisutan. Međutim, kult Izide je bio dosta raširen u rimskom carstvu, šta više jedno vreme je u državi bio najomiljeniji strani kult. Setimo se samo događaja koji su bili vezani za njegovu zabranu u Rimu 58. 54. 50. 48.g.pne. dok na koncu nije bio potpuno prihvaćen pa čak malo potom ovoj boginji i neki carevi podižu hramove kao npr, Kaligula, dok su drugi carevi, kao Oton, Vespazijan i Domicijan pružali punu podršku egipatskih kultova, u čemu se osobito isticao Komod. Kada je uhvatio koren u samoj metropoli njegov prodor u druge provincije je bio olakšan i otvoren. Istok se već mnogo pre upoznao s tim kultom, dakako bez posredstva Rimljana, i to po nekim podacima, još u drugoj pol. IV v. pne., kada je u Pireju bilo sagrađeno jedno njeno svetilište. To isto potvrđuje postojanje jednog serapeiona na otoku Delosu koji se pominje u III v. opne. Gde se uz Serapisa poštovala i Izida. Evropske zemlje odnosno rimske provincije u Evropi, ovaj kult upoznaju mnogo kasnije, jer je do toga moglo doći tek pošto su Rimljani pokorili te zemlje i u njima učvrstili svoju vlast. U našoj zemlji, konkretno na području BiH do toga je moglo doći tek kada je izvršena puna pacifikacija, a to je bilo po ugušenju Batonovog ustanka. Dalje, njegov prodor u našu zemlju, a i u ostale provincije bio je u uskoj vezi sa odnosima Rima i Egipta pri tome mislimo, pre svega, na idejne uticaje, tj. na vreme kada je Rim u kultnom pogledu bio najviše okrenut prema toj zemlji. Iz analize tih odnosa

65

proizišlo bi da je kult Izide na području Dalmacije i gornje Panonije mogao uhvatiti korena tek počev od sredine II v., te i najveći broj potvrda toga kulta sa ovog područja potiče upravo iz tog perioda. Mogućnosti njegovog prodora bile su svestrane. U ovome slučaju njegove glavne propagatore nećemo tražiti isključivo među pripadnicima egipatske nacionalnosti, nego bilo koje ali opek iz vojničkog i trgovačkog staleža. Ako je reč o Panonskom delu naše zemlje, kao nosiocu toga kulta ćemo, poglavito označiti pripadnike vojnih jedinica, a u tom slučaju znamo otkuda su mogli dolaziti ti kultni uticaji. Nije to bio ni Egipat ni Orijent nego Italija, odnosno akvileja, koja je predstavljala vojno tranzitnu bazu za čitavo Podunavlje. Potvrde ovog kuklta nalazimo i u drugim mestima naše zemlje i to u većem broju u zapadnom i severnom delu. Dok se u Dalmaciji našao manji broj. Odatle je poznato nekoliko spomenika iz Salone, Nina, Zadra te iz jednog nepoznatog mesta u Lici. Ovaj mali broj nalaza govori da se nemože tražiti neki veći centar Izidinog kulta na području Dalmacije, dok je u zapadnim i severnim krajeima situacija sasvim drugačija. Najveći broj spomenika našao se u Ptuju gde su otkrivena 3 zaveta koja su postavili robovi carinske službe, te niz drugih. Veći broj ovih nalaza poslužio je već davno nekim istraživačima da iznesu mišljenje da se u Ptuju nalazilo jedno veće Izidino svetilište šireg regionalnog značaja kao i hram. Iz drugih mesta spomenućemo nalaze iz Ljubljane Siska, Sr. Mitrovice, dok iz krajnjeg zapadnog dela naše zemlje nalazi potiču iz Kopra i Pule, a iz jugoistočnog iz Prilepa. Mešu spomenike Izidinog kulta ubrajamo i one koje su posvećeni kultnoj zajednici Izide-Serapis. Takvi spomenici su poznati iz Ptuja, Zadra, Čačka, Kamnika te iz Ravne. Da bismo doznali ko su bili nosioci odnosno poštovaoci Izidinog kulta na području BiH , pokušaćemo da doznamo ko su oni bili u drugim krajevaima naše zemlje. Već smo spomenuli da kao dedikante nekih spomenika, kao onih iz Ptuja, nalazimo robove carinske službe. Na osnovu toga neki su istraživači izneli mišljenje da su robovi bili glavni propagatori ovog kulta u gornjoj Panoniji a tako i u Dalmaciji. Po etničkoj strukturi poreklo dedikant je različito što bi značilo da su svi redom stranci, mada medju poštovaocima nalazimo i domaće ljude kako to pokazuje jedna ara iz Čačka. Prema tome, kako je već napred istaknuto, i na području BiH ćemo poštovaoce tražiti mešu strancima kako bi to, eventualno, govorio i onaj epigrafski spomenik iz Stoca. Pregledom spomenika Izidinog kulta iz naše zemlje, može se lako ustanoviti da su ti spomenici u najvećem broju likovne predstave boginje medju koje spada i naš spomenik iz Fojnice. U ikonografskom pogledu, dalje, može se zapaziti da su te njene likovne predstave dosta izgubile od izvornih elemenata, tj. od onoga oblika u kome se to božanstvo originalno prikazivalo. Tu se primećuje umetnićki stupanj romanizacije, kako to pokazuje i ona ara iz Ravne. Izidin kult je bio raširen i u drugim Evropskim zemljama. Istina, u Galiji nešto manje, dok je u Podunavskim zemljama nađen nešto veći broj njegovih potvrda. Spomenici iz tih zemalja poznati su iz Virunuma, Savarije, Karnuntuma, Csica, te nekoliko nalaza iz Dakije itd. I u ovim zemljama ova boginja se javlja u kultnoj zajednici sa Serapisom kao što je npr., slučaj sa nalazom iz Karnuntuma, ili Alba Julije, i dr. mesta. Veći broj nalaza spomenika na području podunavskih zemalja opet govori u prilog činjenici da je ovaj kult u najvećoj meri bio vezan za vojsku, direktno ili indirektno, tj. bilo da su njeni poštovaoci bili vojnici ili trgovci, robovi, i drugi koji su pratili vojne jedinice. Serapis – ovo je drugo egipatsko božanstvo čiji je kult dokazan na području BiH. Spomenik je predstavljen bistom, izrašenom od pečene zemlje nepoznatog mesta nalaza. Božanstvo na sebi ima hiton, a preko ramena plašt. Glava je okrenuta na desnu stranu, lice obraslo u gustu bradu, kosa raščešljana na pravi razdelja a na vratu kalatos. Dakle, ovo je jedna standardna likovna predstava ovog božanstva kakve susrećemo i na području naše zemlje i u drugim zemljama. I ovde se susrećemo sa problemom dedikanta ovog spomenika. Kao što je bio slučaj i sa spomenikom Izidinog kulta. U isto vreme manjka tačno mesto nalaska. U izveštaju pisca koji je objavio nalaz kaže da je taj spomenik iz Bosne i da su ga bosanski franjevci poklonili senjskom manastiru. Pretpostavlja se da je u pitanju manastir u Fojnici. To bi značilo da je na području Bosne kult Izide i Serapista bio najviše poštovan u tome kraju, a ujedno, da je Serapisov kult jedino ovde poštovan pošto je to jedina potvrda tog kulta na području BiH, dok se za Izidin kult našlo potvrda i na drugoj strani. Pisac koji je obradio ovaj spomenik datira ga u III v. na osnovu već utvrđenih konstatacija da je kult Serapista već u to doba dosegao vrhunac svoga razvoja u carstvu, dok njegovo poreklo veže za aleksandriske radionice. Moglibi smo dodati da bi njegova odredjenija dob pripadala kraju II v. ili poč. III v., i to na osnovu činjenice što su druge biste, odnosno likovne predstave tog božanstva iz naše zemlje koji se datuju u III v. rađene po dubokoj rimskoj umetničkoj

66

koncepciji dok je naša bista u sebi zadržala bitne elemente originalne umetničke kponcepcije, pa je zato spomeniti pisac i izneo mišljenje da je to rad neke aleksandriske radionice. Širenje ovog kulta u BiH išlo je istim putem i načinom kao i kult Izide. Međutim, u pogledu nalaza spomenika jednog i drugog kulta ima izvesnih odstupanja. Dok spomenike Izidinog kulta nalazimo skoro isključivo u zapadnom delu zemlje, dotle Serapisove spomenike nalazimo i u drugim krajevima Jugoslavije. Ali se i ovoga puta iz toga isključuje područje g. Mezije i Makedonije, izuzev pojedinačnih nalaza. Može se dalje reći da se susreću i spomenici Serapisovog kulta tamo gde su nađeni, odnosno gde se nalaze spomenici Izidinog kulta. Na epigrafskih spomenicima Serapisovo ime prate brojni epiteti, tako npr. , »sanctus«, »invictus«, »deus«, »augistus«, i sl. Među brojnim Serapisovim spomenicama možemo naći niz analogija našoj bisti. Uglavnom, skoro bez izuzetka, on se prikazuje kao bradat stranac koji se u ikonografskoj umetničkoj koncepciji predstavlja kao Zevs, odnosno Jupiter, pa se u nekim zemljama i izjednačio sa tim božanstvima, ali i sa nizom drugih božanstava grčko-rimskog Panteona. Njegova pojava u religijama mnogih naroda prestavlja veliku zagonetku, tim više što ga u nekim zemljama nalazimo izjednačenog s vrhovnim nacionalnim božanstvima dotičnih zemalja i naroda. Ta pojava se tumači na razne načine. Tako je npr., Erman pisao da je između međusobnog kulturnog i trgovačkog kontakta Grka i Egipćana stvoreno jedno sinkretičko božanstvo koje je postalo zajedničko i jednima i drugima. To mišljenje bi se moglo i prihvatiti kad se to isto božanstvo ne bi javljalo i kod naroda izvan mediteranskog basena, kao npr., u Babilonu ili u Indiji. Dakako, to božanstvo je bilo najviše poštovano u samom Egiptu i zemljama Male Azije, te u Grčkom svetu. U našu zemlju je došlo posredstvom Rima, i to iz Italije, što zaključujemo i po njegovim romaniziranim ikonografskim predstavama, za što kao primer služi jedna bista iz Sremske Mitrovice. U našoj zemlji imamo dve vrste Serapisovog spomenika, to su njegove likovne predstave te epigrafske are. U većem broju su zastupljeni spomenici s likovnim predstavama, pa kao takve ćemo spomenuti njegovu brončanu bistu iz Salone, mramornu statuu iz Senja, već spomenutu bistu iz Sr. Mitrovice, dve biste iz Ravne u Srbiji, itd. Epigrafske potvrde ovog kulta nalazimo u Senju, Ljubljani, Ptuju, Drniku u Srbiji, Peći, te u Suvom Lukavcu u Makedoniji. Već smo u prethodnom poglavlju spomenuli da je iz naše zemlje poznato nekoliko spomenika posvećenih kultnoj zajednici Izida – Serapis, to su spomenici iz Zadra, Ptuja, Čačka, Komine, te iz Ravne. Od spomenika Serapisovog kulta treba da spomenemo još nekoliko indirektnih potvrda, to su, pre svega, nadgrobni spomenici u čijim se tekstovima spominju sveštenici ovog kulta, ili su reljefno prikazani kultni predmeti koji govore da je dotični pokojnik bio sledbenik ovog kulta. Sudeći po ovim nabrojanim spomenicima, poštovanje Serapisovog kulta u našoj zemlji je bilo dosta rašireno, te ćemo, i tu tražiti jedno njegovo veće svetilište okružnog značaja, kao što je bio slučaj sa Izidinim kultom. To je, verovatno, opet bio Ptuj, budući da se tu nalazilo veće svetilište njegove božanske druge, gde su često skupa poštovani. Potvrde Serapisovoh kulta su nađene u većem broju i u drugim zemljama, naročito u podunavskim provincijama. Spomenućemo samo neke, kao, npr., iz Alba Julije, Beča, Karnuntuma, Mađarske, itd. U zapadnim evropskim zemljama potvrde ovog kulta su ređe, pre svega u Galiji, te u broju nalaza prednjače podunavske zemlje, što je proisteklo iz onih događaja i okolnosti o kojima smo napred već raspravljali. Zotović Malobrojni zaveti Serapisa i Izide koncentrisani su uglavnom u zapadnom delu Jugoslavije. U sr. i ist. delu naše zemlje oni su retki i predstavljaju jedino osamljene dedikacije. Posmatrani u okviru rimskih provincija Serapisovi i Izidini zaveti su najbrojniji u Gornjoj Panoniji i Dalmaciji. U Donjoj Panoniji i to u Sremskoj Mitrovici, i u Petrovcima javlja se jedna grupa nadgrobnih spomenika na čijim je gornjim delovima prikazana maska Serapisa između lavovskog para. Pored toga, u Osjeku je registrovana i jedna ikona na kojoj je prikazana Ozirisova trijada. Svi ovi zaveti su raspoređeni duž puteva AQUILEIA-EMONA-POETOVIO-MURSA, AQUILEIA-EMONA-SISCIA-SIRMIUM-BASSIANAE i AQUILEIA-TRAGURIUM- SALONA. Jedino se četiri zaveta iz provincije Dalmacije nalaze van trase puta (Drsnik kod Peći, Suvi Lukavac, Komine, Čačak?). U Gornjoj Meziji su jedino u selu Ravni (Timacum Minus) registrovani spomenici egipatskog božanskog para. Tu su pronađene tri glave koje su delovi mermernih statua Serapisa i Izide. Na celoj teritoriji Mezije nije pronađen ni jedan epigrafski zavet koji bi potvrdio postojanje njihovih kultova u ovoj provinciji. U našem delu provincije Makedonije poznata je samo jedna bronzana statueta Izide- Fortune (nađena je u Prilepu), koja se pored dekorativnog karaktera i svojom sinkretističkom ikonografskom formom izdvaja iz grupe zaveta upućenih egipatskoj boginji.

67

Podaci da u Gornjoj Meziji i Makedoniji nisu poznati epigrafski spomenici posvećeni Serapisu ili Izidi, da nisu registrovana njihova svetilišta i da je ikonografski materijal vrlo oskudan, predstavljaju snažnu potvrdu za zaključakda u ovim oblastima nije bio prihvaćen kult egipatskih bogova. Na osnovu geografske rasprostranjenosti relativno malog broja spomenika iz G. Panonije i Dalmacije, teško je da se u ovim provincijama odrede kultni centri. Prema podacima koje pruža 7 natpisa iz Ptuja s razlogom se može pretpostaviti da je na tom terenu postojalo svetilište Izide. Natpisna baza Izidine statue nagoveštava postojanje svetilišta u kome je stajao kip boginje. Zavet postavljen u vreme Izidinih sveštenika Tita Flavija Marcijala i Flavija Marulina potkrepljuje takvu prepostavku. Ovim zavetima se pridružuju i dve Tabula Ansata, obe posvećene Izidi na osnovu kojih je Sarija zaključio da se Izidino svetilište nalazilo u blizini Vicus Fortunae. Od 7 zaveta iz Ptuja 5 je posvećeno Izidi jedan Serapisu, a jedan par Serapis-Izida. Svi ovi zaveti pripadaju periodu oko sredine II v. i označavaju poetovio kao jedan mogući centar za kult Serapisa i Izide u Gornjoj Panoniji. Nasuprot situaciji u gornoj Panoniji pojedinačni spomenici iz provincije Dalmacije, raspoređeni duž puta koji je povezivao Akvileju sa Solinom , ukazuju samo na put prodiranja ovog kulta, zbog svoje malobrojnosti nemogućuju da se utvrdi kultni centar pa čak ni da se pretpostavi njegovo eventualno postojanje. Tri najstarija zaveta, i to sva 3 iz Ptuja postavljena su od robova carinske službe. To bi moglo značiti da su i u ovom slučaju robovi iz Publicum Portorium Illyricum bili prvi nosioci i protagonisti ovog kulta u G. Panoniji, a verovatno i u Dalmaciji. Poreklo dedikanta je raznoliko. Pored robova, medju kojima ima Grka (Apolinaris i Epaproditus i P.Quinctus Paris), ikonu iz Osjeka je zavetovao Egipćanin, a aru iz Čačka Ilir. Ipak zbog malog broja spomenika ovi podaci ne mogu da pruže opštu sliku o etničkom elementu onih koji su bili nosioci kult Serapisa i Izide u g. Panoniji ili Dalmaciji. Značajno je samo to da za razliku od kulta Magna Mater ovde ima malo vernika koji su bili rimski građani. Ikonografski spomenici ukazuju samo na neke značajne podatke. Mermerne statue Serapisa iz Senja i Izide iz Nina nose na sebi obeležje namernog uništavanja paganskih kipova dve bronzane statuete Izide sa Horusom iz Solina i pomenuta ikona iz Osjeka, označavaju jedine likovne predstave sa naše teritorije na kojima je očuvan čist egipatski karakter bez ikakvih romaniziranih dodataka. Prema Hogerovoj analizi ikona iz Osijeka je proizvod Ptolomejske epohe, a u vreme popularnosti egipatskih kultova u Rimu, neki rimski legionar je preneo iz Egipta u Mursu. Zbog toga ova ikona ne pruža elemente za proučavanje ikonografske interpretacije egipatskih kultova na Balkanu. Mnogo su značajnije statuete - aplikacije iz Solina, koje su po sumarnosti obrade, nesumnjivo, rad lokalnih majstora. Ipak kopiran je egipatski uzor odeća boginje je egipatska i sastoji se od duge jednostavne haljine. Dopunjuje je klaft koji preko obraza i ramena pada na grudi. Pored malog Horusa koga boginja drži u krilu, solarni disk između kravljih rogova nedvosmisleno ukazuje na izvornu ikonografsku šemu. Za kult egipatskih bogova nemamo dovoljno pouzdanih datuma, a oni kojima raspolažemo ne prelaze gornju granicu II v. Put prenošenja ovog kulta iz Rima u zapadno balkanske oblasti je isti kao i za kult Magna Mater, ali su istoriski momenti diktirali u ovom slučaju nešto drugačiju situaciju. Od III v.pne. Rim je imao učešća u spoljno političkoj situaciji kraljevine Ptolomeja, Seleukida i Antigonida. Zbog tih direktnih kontakata došlo je do pojačanih uticaja orijentalnih religioznih elemenata koji su već tada počeli da prodiru u Rim. U I v. pne. kao što smo već napomenuli, došlo je do krize u Rimskoj religiji. Kriza je bila izazvana snažnim prodorom orijentalnih kultova. Međutim ni tada, a ni početkom I v. ne. nisu prodrli svi orijentalni kultovi u Rim, već samo pojedinačne religije i to posebno Egipatske i maloazijske. Ove religije su preuzete više iz političkih potreba nego zbog verskih ubeđenja. Tako su kultovi aleksandrijskih bogova Izide i Serapisa preneti od pomoraca prvo u Kampaniju, odakle su sasvim mirno ušli u Rim sredinom I v. pne. Zbog velike popularnosti egipatskih kultova i naglog nicanja njihovih svetilišta senat je 59.g. pne doneo prvu odluku o zabrani ovih religija i rušenju njihovih hramova. Odluka senata je obnavljana od konzula 58,53,50 i 48-me g. pne. Ali je pod pritiskom velikog broja vernika u 43-ćoj g. odlukom Trijumvira odobreno podizanje hrama Izidi. Samo 10 g. kasnije, zbog političkog sukoba Oktavija i Antonija proglašeni su neprijateljima države svi poklonici bogova Nila, a 28 – me g. je izdat proglas kojim se zabranjivalo podizanje prihvatnih kapela egipatskih bogova i zahtevalo rušenje postojećih. U prvim godinama Carstva Izidin kult je bio ponovo tolerisan i to sve do 19 g. kada je Tiberije naredio da se Rimski izeum razruši, a statua boginje baci u Tibar. Međutim, ni ova odluka nije bila konačna. Usled čestih ratova ekonomska moć Rima naglo je oslabila i tada se Rim ponovo okrenuo prema Egiptu čijim su se žitom snabdevala ne samo Rimska već i provinciska tržišta. Pored ekonomskih veza konstanta cirkulacija administrativnih i vojnih službenika doprinela je da se oko sredine I v zvanično prizna boginja Izida i da se njen kult priključi državnoj religiji. Imperatori Oton, Vespazijn i Domicijan su pružili punu podršku religiji Aleksandrijskih bogova, a nepun vek kasnije Komod je čak izrazito bio naklonjen jedino Izidi i Mitri.
68

Ova nestabilnost u religioznop politici Rima doprinela je da se tek sredinom II v. kult Serapisa i Izide pojavi u g. Panoniji i Dalmaciji. Na jednoj strani, zbog prednosti što je prihvaćen od države, kult egipatskih bogova je bio brzo prihvaćen i u provincijama, ali na drugoj strani – iz istih razloga- ikonografija ovoga kulta je pretrpela velike izmene. Predstava Serapisa i Izide su bile prilagođenje Grćko-rimskom ikonografskom obrascu. Egipatska boginja je izgubula svoje izvorne elemente i pretvorila se u tip Isis Tiha odnosno Isis-Fortuna, dok su Serapisove predstave najčešće podražavale lik vrhovnog boga Zevsa ili Jupitera. Takve ikonografske predstave srećemo već u III v. (2 predstave Izide i jedna Serapisa iz sela Ravne – romanizirane). Kult egipatskih bogova je tada bio formalno već potisnut formiranjem bogova koje je prihvatila vojska i samo su ponegde postavljeni usamljeni zaveti Serapisu ili Izidi, koji sem imena nisu očuvali više ništa egipatsko. Prema tome za kultove Magna Mater, Izide i Serapisa možemo reći da su već krajem druge etape razvoja orijentalnih religija bili potisnuti. Skripta Slična situacija sa kultom Kibele je i sa kultom egipatskih bogova. Malobrojni zaveti koncentrisani su, uglavnom u zapadnom delu Balkana. U Gornjoj Meziji jedino u Timacum Minusu, registrovani su spomenici ovog božanskog para. Tu su pronađene tri glave koje su delovi mermernih statua Serapisa i Izide. Na celoj teritoriji Mezije nije pronađen ni jedan epigrafski zavet koji bi potvrđivao postojanje kulta. U Makedoniji je poznata samo jedna bronzana statueta Izide – Fortune, koja se pored dekorativnog karaktera i svojim sinkretističkom formom izdvaja iz grupe zaveta upućenih boginji. Dedikanti ovog kulta su robovi, Grci, Egipćani, Iliri, ali zbog malog broja spomenika ovi podaci ne mogu da pruže opštu sliku o etničkom elementu onih koji su bili nosioci kulta Serapisa i Izide. Značajno je da ovde ima dosta dedikanata koji nisu rimski građani. Likovna predstva sastoji se od statua koje imaju egipatsku odeću, jednostavnu dugu haljinu. Dopunjuje je klaft koji preko obraza i ramena pada na grudi. Pored malog Horusa koga boginja drži na krilu, solarni disk između kraljevih rogova nedomisleno ukazuje na izvornu ikonografiju, sa boginjom u vidu krave sa solarnim diskom. Pošto se Rim često petljao u poslove istočnih imperija, ali i osvajao neke od njih, moguće je da je ovaj kult uvezen iz političkih potreba. Tako je ovaj kult prenet od pomoraca prvo u Kampaniju, a potom i u Rim, sredinom I v. stare ere. Senat je 59.god. BC doneo odluku odluku o zabrani ovih religija i rušenju hramova. Odluka Senata je obnavljana nekoliko puta, ali je pod pritiskom velikog broja vernika 43.g.st.ere odobreno podizanje hrama Izidi. Kada su se Oktavijan i Antonije sukobili, svi popštovaoci božanstva sa Nila su proglašeni za neprijatelje države, a 28.g. je zabranjeno podizanje privatnih kapela i naređeno rušenje postojećih. Ali ipak, usled širenja Rima na istok i zapad utvrđenja moći, kult je ponovo odobren i tolerisan. Predstave su prilagođene grčko – rimskom ikonografskom obrascu, pa se boginja pretvorila u tip Isis – Tiha, odnosno Isis – Fortuna, dok su Serapisove predstave najčešće podržavale lik Jupitera ili Zevsa. Serapis Lex: Grčko-egipatsko božanstvo nastalo u helenističkom Egiptu, u Menfisu i Aleksandriji, i to objedinjavanjem dva omiljena egipatska boga: Ozirisa i Apisa (prvobitno ime Osorapis). Ptolomej i Soter (vladao od 323 do 285 g.pne.) istakao je u prvi plan to novo božanstvo kako bi u svojoj prestonici Aleksandriji zbližio egipatsko i grčko stanovništvo. Serapis je imao mnoge funkcije: kao gospodar mrtvih i bogatstva zemlje povezan je sa Hadom, odnosno Plutonom, kao bog Sunca i veliki iscelitelj blizak je Apolonu i Asklepiju, a kao opšti spasitelj srodan je Zevsu, odnosno Jupiteru. Najvećim i najčuveniji Serapisov hram (Serapeum) nalazi se u Aleksandriji. Njegov kult bio je raširen u celom Mediteranu, posebno u velikim trgovačkim centrima. Razaranje Serapeuma u Aleksandriji 391.g. označava trijumf hrišćanstva ne samo u Egiptu već i u celoj Rimskoj Imperiji. Još: Ime izvedeno iz egipatskog Hesar – Hapi. Glavni drzavni bog za vreme Ptolomeja. Kombinovan je sa mnogim bogovima, a narocito Oziris i Apis. Usled ovog i zrtvuje mu se bik. Sa njim se identifikuje Had od helenisticke epohe. U Rimu popularan. Atributi – skiptar, rog izobilja, merica. Zivotinje – konj, pas, petao, zmija. Biljka – nar, mak, narcis.

69

Prikaz na novcu – sa bradom kao zreo muskarac. Drzi uzdignutu desnu ruku i drzi skiptar. Na glavi ima medijus, drzi Kerbera–Plutona. Ovaj novac u Rimu je od Hadrijana do Klaudija Gotskog. U Grckoj to je novac Aleksandrije. Izida Lex: Egipatsko božanstvo, poštovano i u grčkom, a posebno i u rimskom svetu. Izida je zajedno sa svojom sestrom Neftis tugovala za svojim bratom i suprugom Ozirisom, koga je ubio Set. Njen sin Hor osvetio je očevu smrt, a Izida je sastavila i sahranila raskomadane i razbacane delove tela svog supruga. Grci su još u VII v. stare ere, preko svojih kolonija Kirene i Naukratisa, upznali Izidu i njen kult. Već u V v. stare ere ona je poistovećena sa Demetrom i dovedena u vezu sa Ijom; smatralo se da vlada Podzemljem, gde se kocka sa Rampsinitom. Njena deca su Apolon (Hor) i Artemida (Bubastida). Izidini praznici svetkovani su u najvećem sjaju, više puta u toku godine, jer se verovalo da je ona naučila ljude zemljoradnji, zakonima i moralu. U grčko – rimskom svetu ona je majka cele prirode, koja upravlja sjajnim nebom, blistavim morem i mračnim Podzemljem. Izida neprekidno održava ljudski rod, pomaže smrtnicima, teši nesretnike kao majka, stišava sve oluje, otklanja nesreće i raspliće zamršeno tkanje sudbine. Kult Izide u Grčkoj posebno je negovan na Delu i u Atini, a od III v. stare ere ona je, zajedno sa Serapisom, poštovana u gotovo svim oblastima grčkog sveta. Na zapadu, na Siciliji, sigurno je poštovana već od V v. stare ere; preko Velike Grčke njen kult je prenet najpre u Kampaniju, a odatle u Rim, gde je posvedočen u II v. stare ere. U Rimu je njen kult bio najpre na lošem glasu i i država je u nekolko mahova pokušavala da ga strogim merama suzbije. Njene misterije tajno su održavane po celoj Italiji; tek u vreme Kaliguline vladavine ovoj egipatskoj boginji podignut je hram na Marsovom polju, van gradskih bedema. Vladari Flavijske dinastije, posebno Domicijan, poštovali su Izidu i od njihovog vremena njen kult uzima sve više maha, da bi u III v. dostigao vrhunac i u Rimu i u provincijama. Širenjem hrišćanstva kult Izide i Serapisa postepeno je potiskivan u drugi plan, ali se održao sve do vremena Teodosija Velikog. U grčko – rimskoj likovnoj umetnosti Izida je predstavljana sa nizom egipatskih elemenata (sistrum u ruci, kruna sa rogovima govečeta i Sunčevim diskom), ali je boginja odevena u grčko – rimsku odeću, na grudima zavezanu u čvor, od kojeg pada istaknut nabor. U Pompejima, Herkulanuma i Rimu otkrivene su freske na kojima su prikazane scene iz Izidinog kulta i mita. Boginja je često prikazivana u delima zanatske umetnosti (posebno su brojne bronzane statuete), kao i u monumentalnoj skulpturi, pri čemu su korišćene raznobojnevrste mermera i dodavan nakit od zlata i bronze. Još: Egipatsko bozanstvo, postovana u grckom i u rimskom svetu. Ona je sa sestrom Neftis tugovala za suprugom Ozirisom koga je ubio Set. Njihov sin Horus se osvetio. Od 7.v. se kult siri preko Kirene i Naukratisa. U 5.v. je poistovecena sa Demetrom. Ona je majka prirode, upravlja nebom, morem i podzemljem i pomaze ljudima. Od 3.v. se postuje zajedno sa Serapisom. U Italiji su se njene misterije tajno odrzavale, a od vremena Domicijana kult se sve vise siri i u 3.v. dozivljava vrhunac. Predstave – sistrum u ruci, kruna sa rogovima goveceta, suncevim diskom. Ponekad je i u grcko-rimskoj odeci koja je vezana u cvor na grudima od kojeg pada nabor. Na novcu - na rimskom novcu je sama ili sa Serapisom. Na novcu Julija Domna nosi mladog Horusa. Po pitanju Grcke, narocito je cesta na novcu Aleksandra i to u kombinaciji sa svetionikom na Farosu. Pitanja Ikonografija - kako se prepoznaju? (U ruci Izida drži rog izobilja…Pored Serapisa Kerber, na glavi…) Odakle dolaze spomenici sa ovim predstavama? Kojim putem? (Preko Akvileje u severnoj Italiji)

18. ATIS I KIBELA
Kibela - frižansko božanstvo, majka bogova i cele prirode, poštovana pod raznim nazivima na celom Mediteranu i Bl. Istoku. Marić Kultovi orijentalnih božanstava širili su se po našoj zemlji u dva pravca: sa zapada iz primorja i sa juga iz Soluna i grčkih gradova u Makedoniji. Tako je kult misirskih božanstava zastupljen skoro isključivo u Dalmaciji a kult

70

maloaziske boginje Kibele u Dalmaciji i j. Srbiji. Izgleda da su i Jevreji dolazili tim pravcima jer je do sada konstatovano da ih je bilo u Saloni i Stobi. Samo Mitrin kult je bio raširen po celoj našoj zemlji. Na votivnim natpisima nađenim u našoj zemlji od maloaziskih božanstava spominje se samo Kibela, Velika Majka bogova. Do sada nije nađen ni jedan epigrafski spomenik Atisovog kulta, ali se sme pretpostaviti da je i taj kult postojao u našoj zemlji, pošto je nađeno nekoliko Atisovih statueta. »Atisi« koji se nalaze na mnogim nadgrobnim spomenicima nađenim kod nas, nemaju veliku vrednost za istoriju Atisovog kulta kod nas jer su dekorativne prirode i izrađeni prema nekom uzoru sa strane. Neki od ovih reljefa predstavljaju Atisa kako stoji na polumesecu. Kibeli je posvećen veći broj votivnih spomenika. Spominju je natpisi iz Dalmacije, Slovenije i Srbije. U Stobima je nađen reljef na kome je predstavljena Kibela kako sedi en face na prestolu. Pored koga čuče dva lava, pored koga je okačen timpan, te po tome možemo zaključiti da je i tu postojao njen kult. Na natpisima iz naše zemlje boginja se naziva Magna Mater ili Majka bogova (mater deum). Na jednom natpisu iz Ljubljane kaže se da je postavljen po zapovesti neke žene Oreje. Na jednom natpisu iz Celja boginja ima epitet Blaudia. Po Momzenovom mišljenju trebalo bi možda čitati Idaeae mesto Blaudie. Blaudia je, ustvari, Kibelin epitet izveden od imena mesta Blandos, kako je primetio i Drexsler. Toga mišljenja je i Schwenn. U Dalmaciji je nađen jedan votivni natpis Kibelin koji je teško protumačiti. On glasi: posuit │DISA.S.CA.MATRI.MAGNE IANNIM. Na početku reda je reč DISA. To bi moglo biti rđavo napisano tračko ime Diza koje se nalazi i na natpisima naše zemlje, te bi to bilo ime dedikanta. U ovom slučaju nije moguće objasniti značenje S.CA. između imena dedikanta i boginje. Kao što se vidi nije moguće protumačiti sasvim tačno početak ovog natpisa. Ni završetak nije jasniji jer nenamo šta znači IANNIM posle Kibelinog imena. Izgleda da nije njen epitet. Kibelini hramovi često se spominju na natpisima iz naše zemlje tako doznajemo da je u Saloni bilo najmanje 3 njena hrama. Na jednom nepotpunom sačuvanom latinskom natpisu iz Solina kaže se da je neki hram obnovljem opštinskim troškom pošto je bio uništen požarom. Možda je to bio Kibelin hram. Hramovi se još spominju i na natpisima iz Klisa (2) i Trogira. Mora da je i na Rabu bilo kakvo svetilište ove boginje jer je tu Tit Prust Optat podigao portik, kako se vidi iz jednog natpisa. Valerije Vibijan kaže na jednom natpisu iz Kostolca da je podigao statuu Velikoj Majci. Iz toga možemo zaključiti da je i tu bio hram Kibelin. Sve ove hramove podigli su privatni ljudi o svome trošku. Možda je u Saloni posle požara jedan hram obnovila opština. Nijedan od ovih hramova do sada nije nađen. U logoru u Burnumu nađena je jedna mala prostorija ukrašena reljefima koji predstavljaju scene iz Kibelinih mitova: to je verovatno bila kapela ove maloaziske boginje. U jednoj prostoriji, blizu trečeg mitreja u Ptuj nađena je glava Kibeline statue i tu je, po svoj prilici, bila njena kapela. Na natpisima, osim hramova spominju se i predmeti koji su služili u kultu. Tako Kalija Priska kaže da je opravila Kibelijin hram, postavila u njemu statue, nabavila ili darovala (natpis je ovde oštećen pa glagol nije poznat) katilum, makaze, larofor, kimbale i timpane. To su sve poznati instrumenti Kibelinog kulta. Larofor se samo ne spominje nigde drugo sem ovde. Ovde će po svoj prilici biti postolje za statue ili svećnjake, kako se iz samog imena vidi. Dedikanti su u najviše slučajeva bile žene, ali i muškarci. Svi dedikanti imaju grčka ili rimska imena, uz koje je navedena i triba, te če stoga biti Rimljani ili Orijentalci koji obično nose grčka imena. Dedikanti su slobodni ljudi, ali nije uvek poznato njihovo zanimanje. Za neke od njih znamo da su bili augustali i opštinski dekurioni i duoviri. Na dva natpisa iz Solina kao Kibelin dedikatnt javlja se Cognatio. Ove kognacije nalazimo samo na Solinskim natpisima i spominju se i kod drugih božanstava (Keltskih Matera i Venere). Reč Cognatio označava krvno srotstvo, te če prema tome, i ove kognacije na našim natpisima, po Bormanovom mišljenu označavati, izvesne zajednice vezane rodbinskim vezama, koje stoje pod zaštitom izvesnog božanstva. Dendrofori: Na 3 natpisa iz Solina, Ljubljane i Siska spominju se kolegija dendrofora. Dendrofori se spominju u kultu Dionisa i Dimitre, ali su naročito vidnu ulogu imali u Kibelinom kultu. To su, sudeći po imenu, bila udrženja drvarskih trgovaca koji su prvobitno imali Silvana kao boga-zaštitnika, a docnije Kibelu i Atisa. Dendrofori su o velikim Kibelinim praznicima, 22. marta, svake godine, sekli u njenom gaju bor, kitili mu grane ljubičicama, a stablo obavijali vunom, pa tako ukrašen nosili u svečanoj povorci u grad, gde su oko njega žene naricale za umrlim Atisom. U mestima u kojima je u našoj zemlji bilo Dendrofora nije nađeno spomenika Dionisovog ili Dimitrinog kulta, pa će zato ovi Dendrofori biti vezani sa Kibelinim kultom koji je u tim mestima dokumentovan iz činjenice da su u našoj zemlji dendrofori bili u vezi sa Kibekinim kultom. Možemo zaključiti da su i tu marta meseca bili praznovani praznici Velike Majke Bogova.

71

Dendrofori sa ovih natpisa bili su ugledni ljudi i zauzimali ugledne položaje u društvu. Tako je Gaj Basidije Sekund bio i flamen i kvestor i duovir u Emoni. Zotović Širenje orijentalnih kultova u vreme rimskog carstva označava promenu ekonomskih, političkih i društvenih zbivanja koja su imala određeni značaj i za razvojni put Balkanskih provincija. Period koji je karakterističan za ovu vrstu istorisko-religioznih zbivanja može da se podeli na 4 etape: 1. prva označava vreme pojave orijentalnih kultova i počinje još od prvih dana romanizacije naše zemlje, jer je posredstvom Rima došlo do prodora orijentalnih kultova na naše tle. 2. odgovara vremenu stabilizacije rimske vlasti u provincijama, kada orijentalni kultovi uz podršku pojedinih imperatora, doživljavaju svoj puni procvat. 3. etapa pada u vreme jačanja i pokušaja definitivnog osamostaljavanja pojedinih tzv. varvarskih plemena. U to vreme dolazi do krize Carstva a zatim i do veoma izraženih, obnovljenih centralističkih težnji Rima i do diviniziranja živih imperatora. Shodno tome i religiozna politika se usmerava ka jednoj vrsti paganskog monoteizma. Pojedini orijentalni kultovi bivaju tada potisnuti da bi mitraizam – sada novi izraz solarne teologije – izbio u prvi plan kao jedinstvna religija i pobedničkog Rima i osvojenih romanizovanih provincija. 4. etapa se poklapa sa propadanjem i raspadom Carstva i sa konačnom pobedom hrišćanstva, čime je istovremeno označena krajnja hronološka granica u životu pojedinih do tada preživelih poganskih religija. Prateći pojedine orijentalne religije tokom svih ovih etapa, zapaža se da je svaki kult imao svoje specifičnosti koje se ogledaju u različitim uslovima i datumima njegovog prodora, u vremenu njegovog trajanja ili u masovnosti njegovog prihvatanja. Ipak, potrebno je napomenuti da u ovom pogledu ne treba očekivati ni definitivne ni uopštene zaključke jer, sa arheološkog aspekta, teriotrija Jugoslavije ne predstavlja nikakvu celinu. Pri donošenju pojedinih zaključaka i registrovanju postojeće situacije jedina sretna okolnost je činjenica da naša zemlja obuhvata i zapadnobalkanske i delimično istočnobalkanske provincije Rimskog carstva. To je omogućilo da se u ovim dvema oblastima sagledaju različiti putovi širenja pojedinih kultova razlike u datumima njihovog prodora, pa čak i da se prate donekle različite ikonografske interpretacije. U rimskim provincijama koje su obuhvaćene teritorijom Jugoslavije najstariji orijentalni kult dokumentovan ikonografskim, epigrafskim i arhitektonskim spomenicima je kult Magna Mater, odnosno Kibele. Značajni podaci o karakteristikama ovog kulta kod nas sadržani su u broju spomenika njihovoj geografskoj rasprostranjenosti i u tekstovima koje su vernici uputili velikoj Majci Bogova. Pre svega, pada u oči, u odnosu na spomenike ostalih orijentalnih religija, da su spomenici Magna Mater relativno retki i da se koncentrišu jedino u zapadnom delu naše zemlje, dok su u istočnom delu izrazito malobrojni. Posmatrani u okviru Rimskih provincija spomenici Magna Mater se grupišu samo u Dalmaciji i gornjoj Panoniji. U našem delu donje Panonije nije registrovan ni jedan spomenik ove vrste. U gornjoj Meziji Kostolac sa dva zaveta, obeležava usamljeno nalazište ovog kulta, a u provinciji Makedoniji su registrovana tri spomenika u Marvincima, Novom selu kod Prilepa i u Stobima. Već iz ovih podataka proizilazi da u našem delu donje Makedonije i u gornjoj Meziji nije bio prihvaćen i proširen kult frigiske bogin, jer se dva zaveta iz Mezije i tri iz Makedonije mogu objasniti jedino kao usamljene dedikacije doseljenih ili prolaznika. Nasuprot ovim oblastima sstoji g. Panonija i Dalmacija gde su spomenici Kibele raspoređeni duž poznatih puteva AQUILEIA-EMONA-POETOVIO-SISCIAN, AQUILEIA-SENIA-ASSERIA-TRAGURIUMSALONA. O svetilištima ovog kulta znamo malo i to iz natpisa koji pominju njihovo podizanje ili obnovu. Najpotpunije podatke imamao o Metrjonu iz Ptuja koji je bio podignut u neposrednoj blizini trećeg mitreja. U vreme Galijena, širenjem mitreja Metroon je uništen, što znači da već u to vreme kult Magna Mater nije imao svoju prvobitnu popularnost. Drugo svetilište locirano na terenu, nalazi se u Šupljoj Crkvi, na putu Zadar-Knin, sva ostala svetilišta poznata su nam samo po imenu u natpisima. Na osnovu dva oštećena natpisa iz Garduna zaključuje se da je tu postojalo svetilište Magna Mater, jer oba zaveta pominju njegovu obnovu. Natpis iz Klisa beleži da je Curia Prisca obnovila hram Magna Mater i da ga je snabdela svim instrumentima potrebnim za obrede ovog kulta. Prema natpisu sa Raba vidi se da je i ovde postojao Metroon jer je T. Prustus Optatus zapisao da podiže portik kao svoj zavet boginji. Epistilna greda sa posvetom Magna Mater koja je nađena u Senju, svedoči o postojanju Metroona i na ovom terenu. Natpisi iz Solina pominju, takođe, izgradnju ili obnovu svetilišta koju su izvršili pojedinci kao zavet boginji, a samo je u jednom slučaju hram bio podignut od
72

Cognatio. Istu situaciju imamo u Splitu gde je od Cognatio obnovljen jedan hram. U Trogiru, takođe, jedan bračni par podigao svetilište Magna Mater. Na osnovu podataka o mestima na kojima su registrovana svetilišta moguće je da se pretpostave 2 kultna centra frigiske boginje. Jedan se, verovatno, nalazio u Ptuju, što potvrđuju njegovi ostaci- za ovaj kult- izuzetno velikog svetilišta, dok se drugi morao nalaziti na teritoriji Split-Solin. Sadržaj većeg broja zaveta sa ovih lokaliteta ukazuje ne samo na postojanje više malih kapela već i na udruženje vernika - Cognatio, što govori o organizovanoj zajednici. Taj centar je vršio , nesumljivo, snažan uticaj na okolna naselja, gde su, takođe, bili grupisani spomenici ovog kulta. Izvan očekivanja relativno mali broj spomenika je zavetovan samo od žena, nasuprot brojnim zavetima koje su postavili muškarci sami, u zajednici sa ženama ili bračni parovi. Dedikanti navedenih spomenika su, uglavnom, rimski građani, što nije bio slučaj sa vernicima ostalih orijentalnih kultova. Natpisi iz Ljubljane, Siska i Solina pominju collegium dendroforum za koje je R. Marić pretpostavio da su bili vernici kulta Magna Mater. Činjenica da kultovi Dionisa i Demetre gde se isto tako javljaju kolegija dendrofora, nisu potvrđeni na ovom terenu, podkrepljuje pretpostavku R. Marića i ukazuje na mogućnost održavanja martovskih praznika u čast frigiske boginje na teritoriji g. Panonije i Dalmacije. Likovne predstave ovog kulta posmatrane u okvirima pojedinih provincija odlikuju se izvesnim specifičnostima koje su postale karakteristične samo za uže teritorije. U provinciji Makedoniji sva tri danas poznata spomenika su likovne predstave boginje, dok epigrafski i arhitektonski materijal ovog kulta nije registrovan. U G. Meziji (Kostolac) i G. Panoniji (Ptuj) poznata je za sada samo po jedna statua Kibele na prestolu. Nasuprot tome u provinciji Dalmaciji registrovano je 11 statua ove boginje od kojih je sedam nađeno na području Split – Solin, a četiri potiču sa susednih lokaliteta koji su još od prvih dana romanizacije bili povezani sa Salonom i Spalatum. Likovne predstave iz provincije Dalmacije su rađene prema jednom ustaljenom šablonu, a isti ikonografski obrazac je primenjen i na usamljenim predstavama iz G. Panonije, G. Mezije i Makedonije. Jednoobraznost u izradi svih ikonografskih spomenika Magna Mater ukazuje na jedan centar iz koga je ova kult bio prenet u zapadno balkanske provincije, a istovremeno nagoveštava postojanje ortodoksnog kanonizovanog obrazca koji je kontrolisano reprodukovan i u našim oblastima. Značajno je još da se istakne da su kod nas od ovih statua Velike Majke bogova očuvani samo donji delovi. Taj podatak navodi na predpostavku o namernom oštećivanju njenih kipova pri čemu se prvenstveno insistiralo na uklanjanju atributa i uništavanju posveta. Epigrafski spomenici posvećeni Magna Mater ne daju ni jedan pouzdan datum. Ikonografske predstave, posle namernog uništavanja koje su pretrpele, ne pružaju nikakve mogućnosti za stilsku analizu koja bi omogućila preciznije datovanje spomenika. Nesigurno postavljeni datumi – za pojedine već navedene spomenike- upućuju nas na ceo II v., a podatak da je u vreme Galijena- širenjem trećeg ptujskog mitreja uništen Metroon- ukazuje da je već oko 260.g. frigijska boginja izgubila svoj krug vernika. Relativno rani datumi za pojavu ovog kulta kod nas koji se vezuju za početak II v.- što se za sada može samo predpostaviti, rezultat su prvih komunikacija koje su preko Akvileje povezivale provincije sa Rimom. Provincije D. Panonija, G. Mezija i Makedonija, van direktnih uticaja tih puteva, u godinama kada je Magna Mater bio popularan još uvek nisu imale čvrste veze ni sa crnomorskim putevima koji su tek u vreme potpune romanizacije Balkana odigrali ulogu u transmisiji orijentalnih kultova na ist. Balkan. Ranu pojavu i kratak vek trajanja kulta Magna Mater objašnjava religiozna politika Rima koja je našla odraza i u zapadnobalkanskim provincijama. Poznato je da je kult frigijske Kibele bio prihvaćen u Rimu još 204.-te pne. što je predstavljalo politički potez koji su Rimljani učinili zbog Hanibala i Atala. U prvim godinama carstva rimsko sveštenstvo je nastojalo da spreči širenje orijentalnih kultova, ali je ipak u isto to vreme Livija identifikovala svoj život sa Kibelom, Junonom i Cererom tj. sa orijentalnom rimskom i grčkom boginjom. Tokom I i II v. Rim je bio prinuđen da prihvati sve puteve koji su vodili ka zbližavanju njegovih verskih shvatanja sa shvatanjima pobeđenih, kako bi učvrstio svoju vlast u brojnim provincijama sa vrlo različitim religijama. Nesigurnost Rima da u tom periodu fiksira svoje religiozne stavove doprinela je bržem širenju orijentalnih kultova i to naročito u provincijama. Promenljiva, čas nacionalistička, čas liberalna načela rimskog sveštenstva nisu imala neki jači odraz u romanizovanim oblastima, tako da su tu orijentalne religije sticale prednost usporenim, ali sigurnim tokom. Kultovi Magna Mater, Serapisa i Izide, koji su prvi među stranim religijama stekli popularnost u Rimu, preneti su- putevima preko Akvileje u G. Panoniju i u uski primorski pojas provincije Dalmacije, uporedo sa romanizacijom tih oblasti. Frigijska boginja je tu stekla svoje vernike ali, uglavnom, iz redova rimskih građana. Njena svetilišta, koja predstavljaju manje kapele, skoro po pravilu su bila zaveti pojedinaca, a ne jedne veće
73

organizovane verske zajednice. U III v. još uvek je trajala nestabilnost u religijoznoj politici Rima. Na jednoj strani sveštenstvo je i dalje daleko da se očuvaju nacionalne religije. Na drugoj strani pojedini imperatori su nastojali da se ona orijentalna božanstva koja su već bila prihvaćena od vojske priključe državnom religijoznom panteonu. Od sredine III v. u cilju učvršćivanja vlasti dolazi do diviniziranja živih imperatora. Zbog toga se imperatorska politika sve više oslanjala na stare orijentalne tradicije što je dovelo do favorizovanja solarne teologije. Kao logičan rezultat takve situacije naglo propadaju pojedini kultovi. U toj grupi kultova koji su prvi bili potisnuti nalazio se i kult Magna Mater. On niti je bio prihvaćen od vojske, niti je svojim verskim načelima mogao da potpomogne politiku suverena. Frigijska boginja nikad nije imala potpunu podršku rimskog sveštenstva pa je vrlo lako bila potisnuta u momentu kada su potrebe imperatora diktirale drugu religioznu politiku. Ovakva situacija se odrazila i u zapadno balkanskim provincijama, gde je kult Magna Mater bio samo usko lokalizovan u oblatima koje su stajale pod direktnim uticajem Rima. Da bi se ovi odnosi lakše shvatili potrebno je da se na kraju iznesu i neki novi momenti u vezi sa zaključkom F. Cumonta. F. Cumont je smatrao da su se religije Magna Mater i Mitre međusobno dopunjavale i da su paralelno egzistirale u svim delovima Rimskog carstva. On je predpostavio da su dve religije sačinjavale jednu versku celinu koja je imala za cilj da se oko Magna Mater okupe žene koje je mitraizam isključivao iz svoje verske zajednice. Međutim materijal kojim mi raspolažemo ne potvrđuje ovako uopšten zaključak. Tačno je zapažanje da se spomenici Kibele nalaze, uglavnom, na istim mestima gde su registrovani i Mitrini zaveti, ali je mnogo značajnija činjenica da je mitraizam prodro i bio masovno prihvaćen i u oblastima gde kult Magna Mater nije potrvđen (npr. G. Mezija ili Makedonija). Isto tako da je zaključak F. Cumonta tačan raspolagali bi većim brojem zaveta koje su postavile žene. Još jedan podatak koji bi dovodio u sumnju navedene Cumotove zaključke odnosi se na hronologiju ovih kultova. U vreme intenzivnog širenja mitraizma tj. krajem II i u III v., kult Magna Mater nije više bio popularan.Da su ove dve religije predstavljale celinu i da su se međusobno dopunjavale njihovo trajanje bi bilo usklađeno i frigijska boginja ne bi došla pod udar imperatorske politike koja je forsirala mitraizam. Imamović: Uz Mitru Atis je drugo orijentalno božanstvo čiji je kult na području BiH ostavio najveći broj potvrda – 12. Od tih 12 svega jedan ima čisto kultni karakter, a ostali su u stvari reljefne predstave Atisa koje krase bočne strane nadgrobnih spomenika. Na maloj bronzanoj figuri iz Fojnice Atis je prikazan u svom uobičajenom izgledu slevom nogom prebačenom preko desne, dok se levom rukom podnimio (znači staviti ruku ispod brade tj nasloniti bradu na šaku). Na nogama ima cipele, priljubljene anaksirede, opasan hiton, dok mu je preko ramena prebačen himation skopčan na levom ramenu. Na glavi nosi frigisku kapu, u desnoj ruci drži spuštenu obrnutu zublju. Predstave Atisa na nadgrobnim spomenicima potiču skoro sve redom iz krajeva istočne Bosne: Crvice kod Skelana, Sikirića kod Srebrenice, Bratunca kod Srebrenice, Rogatice, Štitareva kod Višegrada, Klašnika kod Višegrada, Rudog kod Višegrada, te Velikog Gostilja kod Višegrada. Od ovih 12 spomenika svega nekoliko ima u celosti sačuvane likove Atisa, na osnovu kojih možemo zaključiti da se u svim slučajevima javlja jedna standardizovana predstava koja je inače tipična u ikonografskom prikazivanju ovog božanstva. Na spomenicima iz Sikirića, Rogatice, Štitareva i Vel. Gostilje Atis je prikazan obučen u potpasani kratki, hiton, himation, s frigiskop kapom na glavi, okrenut nalevo ili nadesno, dok se levom rukom podbočio a desnom se oslanja na pedum, sa prebačenom levom nogom preko desne ili obrnuto. Na spomenicima iz Bratunca, Rogatice i Sikirića, na jednom te istom spomeniku nalaze se po dve likovne predstave Atisa koje krase bočne strane tih cipusa. Što se tiče datovanja može se uglavnom reći da pripadaju periodu od druge pol. I v. pa nadalje. O tome govori i natpis iz Klašnika, u čijem se tekstu spominje Genticilij Flavija, pa se može po tome reći da potiče iz prve polovine II veka. Osim toga može se reći da je za pojavu kulta ovog božanstva u našim krajevima terminus post Quem konac I veka, što se temelji i na pojavi sepulkralne formule DM. Kult Atisa bio je poznat samo na području srednje Bosne, odnosno području današnje Fojnice. Iz Fojnice su poznate i potvrde drugih orijentalnih božanstava (Izide i Serapisa -?), što bi značilo da su u tamošnjem rimskom naselju orijentalni kultovi imali znatan broj pristalica, uglavnom orijentalaca koji su tu valjda, boravili po raznim dužnostima, budući da se na tamošnjem području odvijala intenzivna rudarska aktivnost u čemu su orijentalci uzimali veliko učešće. Međutim, to ne isključuje druge nacionalnosti iz kulta pa ni domoroce. Tu predpostavku bi nam, eventualno potvrdila i druga grupa gore spomenutih naših spomenika (na nadgrobnim spomenicima). Naime pojava tih tzv. funeralnih Atisa predstavlja izuzetan problem u kultnoj problematici. Postavlja se pitanje da li su oni koji su izrađivali
74

ovu vrstu spomenika, ili njihovi naručioci bili svesni kultnog značenja tih predstava, ili je to bio čisto dekorativni element. Kada je o tom problemu pisao Sergejevski, on je tom prilikom izrazio svoje duboko uverenje da je za naručioce tih spomenika s Atisovim likom na prvom mestu bio kultni povod. Sadržaj samog kulta je vezan za kompleks verovanja u zagrobni život, što je baram donekle, bio dovoljan razlog da se lik tog božanstva stavlja na nadgrobne spomenike, a ako je bila reč o pripadnicima tog kulta, onda je lik njihovog božanstva na nadgrobnim spomenicima sasvim razumljiva pojava. Da se radi o pojavi nanošenja božanskog lika na nadgrobne spomenike proizišloj izravno iz kanona samog kulta, može se predpostaviti i po tome što ta pojava nije usamljen slučaj. Ima više religija koje se karakterišu tim sadržajem. Ova vrsta spomenika poznata je i izvan naše zemlje, pre svega u Panoniji i na Rajni. Kult boga Atisa je u našu zemlju došao posredstvom Rimljana, kao što je bio slučaj sa svim stranim kultovima. Mada je taj kult došao u Rim još u vreme punskih ratova zajedno s Kibelom, u većoj meri se počeo širiti tek za cara Klaudija da bi u doba Antonina doživeo najveći razvoj. Time je bio osiguran njegov prodor u sve Rimske provincije pa je za kratko vreme našao veliki broj poštovalaca u Germaniji, Galiji, Španiji, Britaniji, Meziji itd., gde se održao do kraja IV v. Prodor i instaliranje Atisovog kulta u našoj zemlji se obično veže za legiju VII, za čije se pripadnike drži da su u tome pogledu imali posredničku ulogu. Kako je ta legija službovala u našim krajevima, i kako je u njenoj formaciji služio veliki broj orijentalaca, jasno je da su iz svog zavičaja sa sobom doneli i svoje kultove. Boraveći u ovim krajevima od početka I v. pa sve do odlaska u Meziju, njeni legionari su tokom tog dužeg vremenskog perioda ostavili mnoge tragove svoje prisutnosti u raznim mestima, a među tim tragovima, da kako, i one kultne prirode. Vremenom, među poklonicima tog kulta našao se i izvestan broj domorodaca. Da je tako bilo, svedoče i brojni nalazi nadgrobnih spomenika sa likom Atisa koje su podigli upravo domoroci. Potvrde atisovog kulta na području naše zemje nisu baš tako brojne. Pored ove bronzane statueta iz Fojnice, poznato je još nekoliko sličnih nalaza. Takve ili slične su nam poznate iz Salone, tri iz Sinja, jedna iz Sr. Mitrovice, jedna reljefna predstava iz Kušiljeva dok je broj Atisovih predstava sa nadgrobnih spomenika daleko veći. One se obično javljaju na jednom određenom prostoru, a to je srednji tok reke Drine, i to na bosansko-hercegovačkom području od Srebrenice do Višegrada, a u drugim krajevima, južno odavde u dolini Lima, pa na desnoj obali Drine, i to na području Ljubovije i u okolini Užica. Dalje na sever, ovi spomenici se javljaju na području Sr. Mitrovice, ali su u daleko manjem broju nego na već spomenutim lokalitetima. Još dalje na sever ovi se nalazi ređe susreću. Prikazivanje Atisa na ovim spomenicima u potpunosti odgovara tipiziranim pretstavama koje Atisa prikazuju u jednpom određenom njegovom liku. Prema tome, može se govoriti o području na kojem je postojala identična koncepcija njegovog prikazivanja na ovoj vrsti spomenika. Dalje to znači da se može govoriti o određenim radionicama, koje su delovale na jednom području. Neki su istraživači izneli mišljenje da se jedan od takvih radioničkih centara nalazio u okolini današnje Visibabe – rimskog municipijuma Malvesatija dok bi se drugi mogao pretpostaviti i na celoj obali srednjeg toka Drine, tj. na području današnje istoč. Bosne, dali u Višegradu ili Srebrenice neizvesno je. Spomenici sa Atisovim likom dovode se u vezu i sa ikonografskim predstavama nekih drugih bošanstava, To je, pre svega Genije. U njihovom ikonografskom prikazivanju nalazimo nekoliko potpuno identičnih dodirnih tačaka. Obojica imaju prekrižene noge, imaju identične, ili potpuno iste atribute a to je pedum ili zublja, mada je pedum karakterističniji za Atisa i obrnuto. Zatim obojica krase bočne strane nadgrobnih spomenika. Zbog ovih i drugih karakteristika i dodirnih tačaka ponekad je dosta teško diferencirati jedno božanstvo od drugoga. Pored Genija, Atis se često identifikuje i sa drugim božanstvima, kao napr. sa Mitrom, Dionisem ili Sabazijem. On se identifikuje sa Mitrinim Dadoforima. Ponekad se razlikuju samo po tome sto Dadofori u ruci drže obrnutu zublju, a Atis pedum. Osim toga njihov dodirne tačke se ogledaju i u ikonografskoj kompoziciji, jer se i jedni i drugi prikazuju na bočnoj strani spomenika, a nikad na čeonoj. Atis Atisov kult u Rimu javio veoma rano i održao se relativno kratko vreme, tako da je u trenutku romanizacije naših oblasti njegov kult u Rimu već bio potisnut, a očuvana je samo njegova mitologija. Atisovih spomenika na našem terenu nema. Lex:

75

Frigijsko božansatvo, a u Grčkoj mitologiji pratilac i miljenik boginje Kibele, koji je rodjen na neobičan način (v. Agdistis). Kad je izrastao u divnog mladića, zavoleo je nimfu Sagaritidu, ali mu je ljubomorna Agdistis ili Kibela pomutila um. Ispod jednog bora Atis se u ludilu uškopio i ubrzo umro, a iz njegove krvi nikle su ljubičice. Pripoveda se da je Atis uveo u Lidiju kult boginje Kibele, zbog čega su ga stavnovnici te zemlje izuzetno poštovali. Njegova omiljenost u narodu izazvala je Zevsovu surevnjivost. Jednog dana, dok je Atis bio u lovu, Zevs je poslao divljeg vepra, koji je usmrtio lepog mladića. Atis je u Frigiji poštovan kao božanstvo vegetacije. Kanije se njegov kult proširio na Lidiju, Bitiniju i ostrvo Rod. Surovi ritual kastriranja, koji je bio zastupljen u njegovom kultu, nije odgovarao helenskom duhu, i stoga kult Kibele i Atisa nije prihvaćen u kopnenoj Grčkoj. Tek u helenističko i rimsko doba Atis postaje omiljen. U rimskoj likovnoj umetnosti Atis je prikazivan u liku mladića odevenog u frigijsku odeću (šiljata kapa, tunika sa rukavima i duge pantalone.) U ruci najčešće drži pastirski štap (pedum), siringu ili tinpan. Još: Ljubavnik Kibele. Usmrtio ga divlji vepar. Bozanstvo vegetacije. Mladic u frigijskoj odeci (siljata kapa, tunika sa rukavima, duge pantalone). U ruci pastirski stap, timpan.

Kibela Skripta: U rimskim provincijama koje su obuhvaćene teritorijom Jugoslavije najstariji dokumentovani orijentalni kultje kult Magna Mater, odnosno kult Kibele. Pada u oči, da u odnosu na spomenike ostalih orijentalnih religija spomenici Magna Mate su relativno retki i koncentrišu se u zapadnom delu bivše SFRJ. U donjoj Panoniji Makedoniji i gornjoj Meziji nije bio prihvačen ovaj kult, jer je nadjenlo vrlo malo spomenika ovog božanstva, O svetilištima znamo vrlo malo i to uglavnom iz natpisa koji pominju njihovo podizanje i obnovu. U vreme Galijena zabeleženo je da je jedan matroon uništen prilikom izgradnje Mitreja u Ptuju, a jedno svetilište je zabeleženo na putu Zadar_Knin, kod mesta Šuplja Crkva. Na osnovu natpisa su konstatovana jož neka svetilišta, ali arheološki nalazi nisu ništa potvrdili. Relativno je mali broj dedikanata žena, nasuprot brojnih dedikanata muškaraca, muškaraca i žena ili bračnih parova. Dedikanci su obično rimski gradjani što nije slučaj sa vernicima ostalih orijentalnih kultova. Likovne predstave ovog kulta odlikuju se izvesnim specifičnostima kokje su postale karakteristične samo za uže teritorije. U Makedoniji, sva tri spomenika su likovne predsave boginje, doko epigrafski i arhitektonski materijal nije registrovan, U gornjoj Meziji i Panoniji poznata je za sada samo po jedna statua Kibele na prestolu. Nasuprot tome u dalmaciji registrovano je 11 statua ove boginje, od čega 7 samo na području Split Solin. Predstave su radjene prema ustaljenom šablonu, a isti obrazac je prisutan u svim provincijama. Ovaj jednoobraznost ukazuje na jedan centar iz koga se ovaj kult prenosio u zapadno balkanske provincije. Od svih staua kod nas, sačuvani su samo donji delovi statua, što možda govori u primer uništavanja od strane hrišćana. Relativno rani datumi pojave ovog kulta kod nas se vezuju za početak II v. što je verovatno rezultat prvih komunikacija koje su preko Akvileje povezivale zapadno balkanske provioncije sa Rimom. Od sredine III v., u cilju učvršćivanja vlassti dolazi do deifikovanja živih imperatora. Zbog toga se politika oslanja sve više na stare orijentalne tradicije, što je dovelo do favorizacije solarne teologije. Kao logičan rezultat takve situacije dolazi do naglog propadanja pojedinih kultova. U toj grupi se nalazi i kult Magna Mater. Poznato je da se spomenici Kibele nalaze tamo gde ima i Mitrinih zaveta, ali nemožemo reći da je ovaj kult nasledio Kibelin, posle opadanja popularnosti ovog boga, jer ovaj kult postoji i masovno je prihvaćen na mestima gde Kibelin nikad nije bio prisutan. Lex: Frižansko božanstvo, majka bogova i cele prirode. Grci su upoznali ime i predstave boginje Kibele već u 6.v.pne, a u drugoj polovini 5. i 4.v.pne njen kult, koji su najpre negovali robovi i trgovci, prihvatile su i šire narodne mase. U Grčkoj je Kibela katkad poistovećivana s Geom ili Reom. U njenu čast podignuta su svetilišta u Atini, Olimpiji, Tebi, Megalopolju, Korintu, Tegeji i Sparti. Na grčkom kopnu njen kult je izgubio orgijastički karakter. Tek od kraja 3.v.pne, kad je po nalogu Sibilinskih knjiga Kibelin fetiš (crni meteorski kamen) s najvećim počastima prenesen iz Pesinunta u Rim, u njenom kultu je ponovo oživeo orgijazam. Najveću popularnost Kibela je stekla u vreme Rimskog carstva, počevši od sredine 2.veka.

76

Kibela je na maloazijskom tlu zamišljana u vidu amorfnog kamena (betil). Prve predstave Kibele na grčkom kopnu potiču iz druge polovine 6.v.pne, ali se njena ikonografija utvrdjuje tek u drugoj polovini 5.v.pne. Fidija ili Agorakrit izradio je za atinski Metroon statuu Kibele, koja prikazuje boginju kako sedi na prestolu izmedju dva lava, s timpanom u ruci. Ta ikonografska šema ostala je omiljena i u kasnije vreme, ali su predstavama Kibele dodavani njeni karakteristični atributi: kalatos, veo vezan za krunu, rog izobilja, skiptar ili patera.

Još:
Frizansko bozanstvo. U pocetku je postovana u Maloj Aziji kao majka bogova i cele prirode. Prate je kureti, a njene kocije vuku lavovi i panteri. Njen kult je vezan za Atisa, njenog ljubavnika. Jos u 6.v. se u Grckoj javlja njen kult i u pocetku je postuju samo nizi slojevi. U Grckoj je ponekad poistovecivana sa Gejom ili Rejom. Najveca popularnost je u Rimu od polovine 2.v. (Magna mater). Ikonografija – u 5.v., na prestolu izmedju dva lava sa tilpanom u ruci, kasnije se ovoj predstavi dodaju ostali atriburi – kalatos, veo, rog izobilja, skiptar, patera. Magna Mater – u ovom obliku je Kibela postovana u Rimskom carstvu. Vrhovno bozanstvo. U vreme Klaudija se uvodi vise. Zrtvuje se bik, smreka (Atisovo sveto drvo). Prikaz je najcesce na prestolu sa dva lava. Legenda je: mater deum, matri magnae... Magna Mater Lex: Velika Majka, vrhovno žensko božanstvo, poštovano pod raznim imenima na celom Mediteranu i Bliskom Istoku (Kibela, Rea). Pred sam kraj drugog Punskog rata, po nalogu Sibilinskih knjiga, fetiš te boginje (crni meteorski kamen) prenesen je s najvećim počastima iz Pesinunta u Rim. Taj fetiš čuvan je u svetilištu boginje Viktorije sve dok Velikoj Majci nije sagradjen hram na Palatinu. Kult Magne Mater je maloazijsko – frižanskog porekla. O njemu su se starali sveštenici koji su, po jednoj reci u Maloj Aziji, nazvani gali. Oni su u povorci prolazili Rimom, igrali su uz zagušujuće zvuke kimbala i timpana, a zatim su, u zanosu, sami sebe bičevali, škopili i ranjavali. U doba republike, rimski gradjani nisu učestvovali u tom orgijastičkom kultu, već jedino u ritualu kupanja kultne statue Magne Mater u reci Almo, pritoci Tibra. Godine 191.pne Velikoj Majci je posvećen hram na Palatinu. Od tada su svake godine u njenu čast održavane svečane igre (Ludi Megalenses). Tek u doba carstva i rimski gradjani mogli su da stupe u red njenih sveštenika. Od vremena vladavine cara Klaudija svetkovan je u martu praznik u čast Magne Mater i njenog miljenika Atisa. Prvog prazničnog dana žrtvovan je bik za plodnost njiva, a u svečanoj povorci je nošena trska u spomen na Atisovo rodjenje (Cana intrat, 15. marta). Posle jednonedeljnog posta odsecana je smreka – Atisovo sveto drvo – i odnošena u hram Velike Majke na Palatinu (Arbor intrat, 22. marta). Već 24.marta oplakivana je s najvećim bolom Atisova smrt, pri čemu su se sveštenici samoranjavali (Dies sanguinis). Narednog dana priredjivane su gozbe i odpočinjalo je opšte veselje zbog Atisovog uskrsnuća (Hilaria, 25. marta). Najzad, posle jednog dana odmora, svečanost se završavala kupanjem statue Magne Mater (Lavatio, 27. marta). Od sredine 2.veka Velika Majka je poštovana u celoj Rimskoj Imperiji. U Rimu joj je podignuto novo svetilište na desnoj obali Tibra i tu joj je prinošen na žrtvu bik (taurobolium). Da bi zadobili večiti život, vernici Magne Mater silazili su u jednu jamu (fossa sanguinis) kako bi ih poprskala krv bika ili ovna koji je žrtvovan iznad njihovih glava. U likovnoj umetnosti Velika Majka je najčešće prikazivana na prestolu koji je okružen lavovima. Pitanja Kako je Atis umro? (Poludeo je i uškopi se?) Kako je Kibela prikazana?

19. TRAČKI KONJANIK
Kult i spomenici tračkog herosa u balkanskim zemljama Trački heros je tračko božanstvo širokih narodnih masa poznato iz vremena rimske vladavine koje se uglavnom prikazuje u vidu konjanika. Najstarija predstava je iz vremena helenizma, ali ne isključuje se da ih je bilo i ranije.
77

Herodot kaže da je kod Tračana Hermes bog za{titnik vladaju}e dinastije, pa se možda on u ovom momentu može dovesti u vezu sa herosom. Spomenika herosa nema podjednako svuda po Trakiji što se objašnjava time da su na nekim mestima lokalni kultovi bili toliko jaki da su sprečili širenje kulta herosa. Pošto heros nastaje pod grčko-rimskim uticajima njegov kult se širi samo tamo gde je prodrla romanizacija i urbanizacija. Kult se širio i ponegde van Trakije (u granične oblastiMakedonija, Gornja i Donja Mezija, Dakija i tamo gde su bili stacionirani trački vojnici). Analizirajući njihove spomenike vidi se da postoje određene regionalne razlike u načinu njihovog prikazivanja. Dele se na one sa: 1. htonskim karakterom - konjanici sa bršljanom i rogom izobilja, nekada višeglavi, u pratnji troglavog psa koji jure i pobedjuju nenaoružanog čoveka - htonski značaj se povezuje sa Dionisom (bršljan, njemu su izgleda nekada prinosili ljudske žrtve) i Plutonom (rog izobilja i troglavi pas) 2. solarnim karakterom - konjanici sa lirom ili okruženi solarnim motivima - solarna simbolika se povezuje sa Apolonom (lira) Verovatno je do stvaranja herosa došlo sinkretizmom izmedju lokalnog tračkog boga i različitih grčkih bogova i njihovih principa. Malo se zna o samom kultu. Na osnovu spomenika vidi se da se prinosila beskrvna žrtva (jelo, piće), životinje, a možda čak i ljudi. Mnoga svetilišta su nadjena u blizini vode, pa navode na vezu sa kultom plodnosti. Iako na Balkanu ima mnogo božanstava konjanika (boga-lovca) ovaj heros se smatra isključivo tračkim nacionalnim božanstvom. Marić Pod imenom Tračkog konjanika podrazumevaju se predstava na reljefima koji se vrlo često nalaze na teritoriji nekadašnjih rimskih provincija G. Mezije, D. Mezije, Panonije i naročito Trakije. Na tim reljefima predstavljen je konjanik ogrnut hlamidom koja leprša. U desnoj ruci on ima kratko koplje, neku životinju ili ju je podigao u vis, a u levoj ruci drži uzde, štit ili liru. Na mnogim reljefima ispred konjanika je drvo oko koga se obavila zmija i ara na koju je konj stavio prednje noge. Pored konjanika trče psi i gone neku divlju životinju, najčešće divljeg vepra. Na nekoliko reljefa predstavljen je ispod konja oboren sud iz koga teče voda. Nisu retki slučajevi da se pored konjanika javi i jedna, dve ili više žena. One uvek stoje anfas, obučene su u duga odela i imaju veo na glavi. Na okviru ovih reljefa vrlo često su zabeleženi votivni natpisi Apolonu, Asklepiju, Higieji, Silvanu, Dijani, Plutonu i najčešće heroju ili heronu (heroni). Spominje se na jednom latinskom votivnom natpisu iz Beograda pod imenom Deus Hero, a predstavljen je i na reljefima. Od reljefa je interesantan jedan iz Kostolca zbog toga što osim konjanika običnog tipa sadrži i druge elemente. Reljef je podeljen na dva horizontalna reda i u gornjem, širem, predstavljen je konjanik s frigijskom kapom na glavi, ogrnut hlamidom koja leprša. Oko njegove glave urezana su tri znaka u obliku krsta, možda docniji dodatak. Levo je Helijeva bista pored koje puzi naviše zmija, a ispod nje, pored konjskog repa, stoji anfas žena koja kako izgleda ima veo oko glave. Desno od konjanika je bista Selene pored koje puzi zmija, a ispod nje stoje anfas dve žene s velom oko glave kao i žena s leve strane. Ispod konja leži potrbuške čovek kome je lav na leđa stavio prednje šape. U drugom redu predstavljena s leva na desno goveđa glava, četiri goveđe noge, tronogi sto sa nekim okruglim plodovima i orao raširenih krila. Ovaj reljef ima zajedničkih elemenata sa pločicama koje se vrlo često nalaze u Dunavskoj dolini i na kojima su po svoj prilici predstavljene kakve misterije (Helije i Selena sa zmijama koje puze pored njih, čovek što leži ispod konja). Cermanović- Kuzmanović: Kult tračkog Herosa postojao je i pre rimskog perioda. Najstariji podatak potiče iz prvog Kalimahovog epigrama.Jedan od sigurnih predstava tračkog Herosa iz prerimskog perioda nalazi se na novcu Odesosa sa kraja III v. pne i to u vidu bradatog jahača sa rogovima izobilja u ruci. Odesos je grčka kolonija koju je osnovao Milet 585.g. U susedstvu su tračka plemena Geta i Krobiza. Ovde je još od IV v. pne postojao kult Velikog Boga → htonsko, epihorično božanstvo vezano za Dionisa (zbog bršljna) → ali vezan i za Plutona (zbog roga izobilja). 10. Kod Skita (suseda Tračana) rog imao važnu ulogu pri investituri vladara. Bršljen je kod Tračana služio kao sredstvo padanja u ekstazu, a bio je i simbol. 11. Heros je prvobitno bio božanstvo vladajuće klase.

78

12. Broj spomenika iz Rimskog doba iznosi oko 1500 primeraka. Kulminacija je u II i III v. Rašireni u Trakiji, delu Makedonije, G. i D. Meziji i donjoj Dakiji duž Dunava → dakle ne samo na Tračkoj teritoriji već i u graničnim teritorijama (pa i u Rimu, Rusiji → gde su i bile legije). 13. Interesantni su spomenici gde se trački Heros pojavljuje predstavljen sa više glava → u Plovdivu i okolini. Najčešće su prikazane tri glave. Poznat je i trikefalni trački Heros iz Čohlakova → tu je ispod konjanika prikazan i troglavi pas Kerber. Verovatno je nastao iz više polikefalnih božanstava iz podzemlja. 14. Jedan od ređih tipova spomenika je i tip gde Heros progoni ili napada ljudku figuru ispred sebe → tj. muškarca koji ili leži opružen ili ruke ima savijene na leđima (ispred je ili ispod konjanika). Tu je i pas ili više njih, a i lav koji napada ljudsku figuru. Krvoločno je prikazan ovaj bog. 15. U nekim slučajevima je prikazan sa svetlosnim simbolima → diskos, rozeta ili zraci oko glave. Identifikacija sa Apolonom je dosta česta te nosi Apolove atribute → liru, kitaru. U svemu ovome se vidi grčki uticaj. Identifikacija sa Heliosom je verovatno iz doba helenizma. 16. O kultu se ne zna mnogo. Prinošeni su mu bik, svinja, ovca, a moguće i ljudske žrtve, jelo i piće, plodovi i tečne žrtve. 17. Povezan je i sa vodom → njegova kultna mesta su pored bunara i izvora. Prevrnuta posuda sa vodom na reljefima tračkog tipa C, ukazuje na vodu kao ulaz u podzemni svet koji često zamišljaju u vidu jame ili bunara (imena Tračana izvedena od imena reka → npr. reka Strimon) 18. Kao htonsko božanstvo Heros je imao i ulogu božanstva plodnosti. 19. Uočava se i veza sa kultom Sabaziosa, trako - frižanskog boga (zmija, posuda, gest Benedictio latina zajednički), orgijazam, mantika i sto. 20. Epikleze tračkog Herosa možemo podeliti u dve grupe: I nastale od imena mesta → lokalnog karaktera i II završavaju se na – ηνος tj. enus kao i one nastale od grčke reči. Imamović: Trački konjanik Sa bodručja BiH svega jedan spomenik ovog kulta. To je reljefna predstava u formi medaljona, a nađena je u Sarajevu. U udubljenom polju prikazan je konjanik okrenut udesno a licem prema posmatraču, i s visokom kapom na glavi. Desnu ruku je podigao, leva se ne vidi, na ledjima mu leprša ogrtač. S donje strane reljefa nalazi se nasadnik. Kako je spomenik nađen van konteksta za datovanje se možemo osloniti jedino n a slične nalaze na drugim stranama i na vreme naintenzivnije širenja ovog kulta. Izvan Trakije, a to je period II i III v. Budući da se radi o perifernom nalazu ovog kulta, mogli bi smo pretpostaviti da ovaj naš spomenik pripada kasnijem razdoblju tj. III v. Spomenik je bez natpisa tako da nemamo dedikanta. S obzirom na karakter spomenika i njegovu likovnu predstavu, uprkos njegove višestrane obrade, ni do danas nije zauzet jedinstven stav o tome da li je to votivni ili sepurkalni spomenik. Sergejevski je sklon mišljenju da je spomenik votivni, ali je to izneo dosta nesigurno. Gabričević se nije kategorički priklonio ni jednom stavu dok je nešto određeniji stav o tome izneo Veljko Paškvalin tvrdeći da se tu bez daljnjeg radi o sepulkralnom spomeniku, i dajući niz objašnjenja uz tu tvrdnju. Međutim, da bi se zauzeo određeni stav, smatramo da je potrebno bar ukratko se osvrnuti na problematiku trčkog konjanika čiji lik i ovaj naš spomenik nosi. Pitanje Tračkog konjanika, je bez sumlje, jedan od prvih problema evrpske kultne problematike. Ovih spomenika nađeno je najviše u samoj postojbini ovog kulta, tj. u Bugarskoj, gde ih je registrovano preko 1000, na osnovu čeka su napisane mnoge studije koje predstavljaju osnovnu literaturu o tračkom konjaniku. U toj literaturi, a osobito u kasnijim mnogobrojnim prilozima i člancima glavni akcenat problema stavljen je kako na rešavanje samog porekla toga kulta tako i na pitanje da li su ti spomenici sa svojim reljefnim predstavama votivni odnosno kultni ili sepulkralni. Kako smo videli, taj problem se upravo veže i za naš pomenik. Dakako i u tom pitanju mišljenja učenjaka su podeljena. Uopšteno se uzima da se u tračkom konjaniku krije jedno domaće tračko božanstvo, i to bog lovac, kako se najčešće i prikazuje na spomenicima. Međutim, dosta je rašireno i mišljenje da se na tim reljefima predstavljao simboličan lik pokojnika. S tim u vezi se razvila jedna nova teorija kojom se ovo božanstvo pokušalo vezati i za kult boga lekara, iz razloga što se našao veliki broj ovih reljefa sa dedikacijom upućenom bogu Asklepiju ili paru Asklepije - Higija. Ali postoje i reljefi koji su posvećeni drugim raznim grčkim božanstvima npr. Dioskurima, Apolonu ili Herosu tako da se nemože vezati reljef (tr. konjanika) za Asklepija kada su reljefi (tr. konjanika) posvećeni i drugima, a ne samo Asklepiju. O problemu karaktera ovog božanstva dosta je raspravljao i pisao Vulić. Govoreći o pojavi da se ovi reljefi posvećuju raznim božanstvima on je tvrdio da se ni u kom slučaju ne sme tražiti neka veza između slike i teksta nego bi pretstavu tračkog konjanika trebalo smatrati ikonom, koja se mogla posvetiti svakom božanstvu. Dalje on je smatrao da je Tr.
79

Konjanik grčkog porekla i da su ga od Grka preuzeli Tračani, te da ne predstavlja ništa drugo do heroiziranog pretka tj. Herosa. Dakako, ovim pitanjem bavio se i jedan od najboljih poznavalaca ovog problema Kazarov. On je o tome doslovno pisao: »Tračanin, koji je najviše voleo rat, lov i konje, zamišljao je svoje glavne bogove kao konjanike, i kada je svoje nadgrobne spomenike ukrašavao slikom Herosa na konju on je time ispoljavao svoju nadu da će pokojnik kao blaženi jahač prateći svoga boga uživati u besmrtnom i blaženom životu. Iz rimskog doba iz kojeg potiču naši spomenici, trački Heros je podzemno božanstvo lova«. Ovo je svakako jedna od najodređenijih formulacija. Iz toga navoda bi se dalo razabrati sledeće: Kazarov razlikuje dve vrste spomenika sa Herosom, prvo one sa votivnim karakterom, na kojima je prikazano tračko božanstvo Heros, i druge sa nadgrobnim karakterom na kojima Heros predstavlja heroizovanog pokojnika. O ispravnosti ovoga mišljenja svedoči nam činjenica da su ga prihvatili i uvaženi učenjaci. Mi bi smo dodali još ovo: ako se pojava ovog konjanika tumači na ta dva načina, onda je za nas još interesantniji sadržaj samog kulta. Možda su vernici nadahnjivani učenjem da se svaki vernik nakon smrti izjednačava sa božanstvom, pa se i na nadgrobni spomenik stavljala likovna predstava toga božanstva da simbolizira pokojnog vernika. Ako bi ovo mišljenje imalo realnu osnovu, to bi se, možda, moglo dovesti u vezu s uticajem nekih orijentalnih religija i kultova koji su imali upravo taj sadržaj. Nakon svega iznesnog, pokušaćemo da naš spomenik uklopimo u izneti problem. Pre svega, naš spomenik karakteriše forma medaljona, dok drugi spomenici bilo iz Grčke, Bugarske, Rumunije, Makedonije ili Srbije svi redom imaju oblik četvrtastih pločica, često sa zaobljenim gornjim delom. Drugo, većina tih spomenika su manjih dimenzija (0,20m x 0,30m), dok je naš znatno veći (0,58m x 0,79m). Ova dva obeležja predstavljaju dve osnovne i veoma značajne različitosti. Kada se raspravlja o reljefima konjanika na spomenicima, treba razlikovati opštu pojavu konjanika rimske vojske, koji se najčešće javljaju na Rajni, a ima ih i na području Bosne, ali sa Tračkim konjanikom oni nemaju ništa zajedničko. U isto vreme, treba spomenuti jednu drugu predstavu konjanika koja se isključivo javlja na nadgrobnim spomenicima. Na području Bosne on se uglavnom javlja u istočnom delu, tj. oko Drine, te u zapadnoj Srbiji. Ti spomenici obično imaju formu kocke čije su tri strane pokrivene reljefima. Na levoj bočnoj strani prikazan je pokojnik na konju i dosta podseća na tračkog konjanika. Međutim u ovom slučaju posredi je tzv. »Daća«, i tu se radi o heroiziranom pokojniku. Ovaj uticaj je potekao iz Grčke, otkuda je došao i u Bosnu, i upravo scene sa ovakvih spomenika poslužili su Vuliću da ih kategorično veže za Tračkog konjanika. Nalazi spomenika tračkog konjanika u našoj zemlji su dosta brojni i potiču skoro isključivo iz istočnih krajeva zemlje, tj. s područja Makedonije i Srbije. Tako iz Sjemeništa kod Skoplja, Orahovca, Kalne, Grčišta, Stobija, Belotina, Ragodeša, Prilepa, Slepča, Dorjana, te iz Drmna, Paraćina, Ravne, Osmakova, Beograda, itd. Jedan od takvih spomenika nađen je na krajnjoj zapadnoj tački, u Sisku. Nalazi ovih spomenika su, kako smo rekli, daleko brojniji u drugim susednim zemljama kao što su, npr. Bugarska i Rumunija. Trački heros Lex: Tracko bozanstvo svemoguci bog koji leci i spasava, zastitnig stada i vegetacije. Njegovo pravo ime je nepoznato. Najcesce se oznacava kao heros, a poistovecuje se sa Asklepijem, Apolonom, Dionisom ili Silvanom i tesno je povezan i sa Resom. Sacuvan je veliki broj likovnih predstava tog bozanstva, najcesce votivni reljefi, koji su nastali u razdoblju od 4.v.pne do prvih decenija 4.v.ne. Najveci broj spomenika potice iz 2 - 3. veka, iz rimskog doba. Na njima je bog predstavljen kao mladic na konju, u mirnom stavu ili lovu, zaogrnut karakteristicnim ogrtacem koji leprsa na vetru. Pokraj konjanika je cesto predstavljen pas koji napada divljeg vepra i drvo oko koga se obavija velika zmija. Na natpisima koji prate te predstave, Trackom konjaniku se najcesce dodaju epiteti kirios (gospodar), soter (spasilac)i iatros (lecnik). Katkad je nazivan i megas theos (veliki bog), kao i tracko bozanstvo Darzalas koje je postovano u Odesosu (danasnja Varna). O kultu trackog herosa malo se zna. Izvesno je da je bio rasprostranjen na velikoj teritoriji od zapadnih obala Crnog mora do Pomoravlja. Njegova svetilista najcesce se nalaze pod vedrim nebom, pokraj izvora. Skripta
80

Predrimski primerci Najveći broj spomenika tračkog herosa pripada rimskom periodu, ali na osnovu sporadičnih nalaza predstava konjanika, koji može da bude trački heros, kao i na osnovu jednog pisanog podatka kod Kalimaha, moramo zaključiti da je njegov kult postojao i ranije. Pri kraju V v.pne, na čitavom nizu moneta tračkih vladara javlja se na reversu predstava jednog konjanika; postavlja se pitanje da li se radi o tračkom konjaniku odnosno odredjenom božanstvu, ili pak o jednom ikonografskom tipu, jer se i na novcu ilirskih i makedonskih vladara nalazi ista predstava. Kod tračkog novca nije isključena mogućnost da se radi o jednom dinastičkom božanstvu, koje je Herodot kod Tračana opisivao kao Hermesa. No ovo nije ni malo sigurno, a glavna i najveća razlika izmedju ova dva božanstva ogleda se u tome sto je trtački konjanik božanstvo širokih masa, jedno božanstvo u koje su se stopila brojna lokalna božanstva i demoni, dok je Hermes, po Herodotu, dinastičkio božanstvo, bog vladara i vladajuće klase. Postoji, nesumnjivo isvesna nesuglasica čisto etnografske prirode, izmedju uobičajene predstave tračkog Herosa na spomenicima rimskog perioda i opisa Herosa kod Kalimaha. Glavno razmimoilaženje je u tome što je Heros iz Etionove kuće nije na konju, ali je i dodatno objašnjenje toga. Jedno od sigurnih predstava traćkog Herosa iz predrimskog perioda je predstava bradatog jahača, sa rogom izobilja u ruci, na novcu Odesosa, s kraja III v.pne. Novi nalazi ( 2 reljefa) iz Varne pružaju i nove podatke o stsarosti kao i o razvitku ovog tipa tračkog konjanika. Ovo božanstvo može se identifikovati sa bogom na novcu Odesosa sa Velikim bogom, Θεοσ Μεγασ, koji od doba carstva nosi ime Derzelates. Zbog roga izobilja možemo ga dovesti u vezu sa Plutonom, ali iz grčke kulture nam nije poznato to božanstvo na konju, no funkcionalna sličnost postoji. Kod Skita, neposrednih Tračkih komšija rog izobilja je igrao veliku ulogu u religiji, naročito pri promovisanju vladara. Ikonografska sličnost izmedju konjanika na nekim tračkim spomenicima i onih na skitskim spomenicima postiji, recimo samo na primeru rugih, skitskih pantalona, što svakako podrazumev a skitski uticaj na Trakiju. Bršljan i vinova loza, atributi velikog Boga, su istovremeno i atributi Dionisa, a Tračani su koristili bršljan kao sredstvo za padanje u ekstazu. Veliki broj spomenika iz predrimskog perioda je iz oblasti koje su bile u neposrednojmvezi sa grčkom kulturom. Trakija je već u VI i V v. BC imala kontakt sa Grcima ali je više vezana u doba Helenizma, kada se i postavljaju prve predstav e Tračkog konjanika. No pošto je helenizacija zahvatila samo veće centre i uticala na aristokratiju, nije ni čudo što spomenika ima samo u onim delovima koji su bili u direktnom dodiru sa grčkom kulturom. Rimski primerci Broj spomenika prelazi 1500 primeraka, ali su u I v. ne. još malobrojni, da bi se broj uvećao tokom I I i III v. nere. Razloga je više: od izjednačenja lokalne pomoćne vojske sa legijama, lokalnog regrutovanja, a posle u II i III v. može se dovesti u vezu sa težnjom za stabilizacijom i mirom, koja zahvata sve društvene slojeve, zbog neprestanih ratova, opasnosti od varvara, teških životnih uslova... Zbog ove situacije mase su tražile Spasioca koji bi im bar na onom svetu obezbedio blaženstvo. Lokalna božanstva, uglavnom htonske prirode, postaju Spasioci. Spomenika II i III v. ne. ima širom Trakije, u delu Makedonije, u Gornjoj i Donjoj Meziji donjoj Dakiji duž Dunava... Spomenike nalazimo i u mestima gde je bilo stacioniranih rimskih jedinica, pa tako imamo i u samom Rimu, na Celiusu i Eskvilinu, gde su bili Tračani u sastavu equites singulares. U samoj Trakiji spomenici nisu ravnomerno rasporedjeni. U donjem toku Strimona (Strume) i donjem toku Nestosa, nalazimo brojne reljefe Artemide koja se stopila sa srodnom tračkom boginjom Bendis, koju su obožavali stanovnici ove oblasti. Analiza spomenika nam ukazuje da postoji nekoliko zanimljivih tipova tračkog Herosa. Jedna vrsta su oni spomenici koji imaju Herosa sa više glava. Ovaj tip skoncentrtisan je Plovdiv i okolinu i nesumnjivo ima podsećanje na neko lokalno polikefalno božanstvo. Konjanik ima najčešće 3 glave, a čak i predstave grčkih božanstava imaju po nekoliko glava, poput Hermesa ili Dionisa ili Asklepija, što sigurno pokazuje omiljenost polikefalije u ovim krajevima. Može se zaključiti da je Heros potisnuo i u sebe asimilirao neko lokalno božanstvo, polikefalno, koje nije bilo dovoljno odredjeno. Za rešenje ovog problema najvažniji je svakako troglavi Heros iz Čohlakova, na kome se ispod konjanika vidi troglavi pas, Kerber. Po ovome možemo zaključiti da je to lokalno božanstvo imalo vezu sa podzemljem, a verovatno po uzoru na Hada, čemu bi u prilog govorili i spomenici Hada nalaženi na ovom prostoru. Jedan detalj mogao bi da dopuni našu tvrdnju o identitetu konjanika, a to je činjenica da je Heros predstavljen kao bradati stariji čovek na večem broju polikefalnih reljefa. Redak je i skoro usamljen tip Herosa koji progoni ili napada ljudsku figuru ispred sebe, spomenici nisu vezani za oblast. Ljudska figura je uvek muškarac, koji leži opružen ili sa rukama savijenim na ledja. Grčki model pobedonosnog
81

jahača, kakav je prikazan na Deksileosovoj steli može se pratiti i docnije. Dok je kod ove vrste osnovna ideja borba izmedju dobra i zla, odnosno trijumf dobra nad zlom, kod Herosa je drugačija situacija. Ako potražimo toliko svirepo božanstvo u Grčkoj onda bi to svakako bio Dionis, kome su recimo grci žrtvovali Persijance pre bitke kod Salamine. Dionis nije samo mudar lovac i gospodar lovac, on je istovremeno i ljudožder. Nesumnjivo postoji veza izmedju Dionisa i Herosa, a trački Heros je svakako jedna od hipostaza Dionisa, što nam dokazuju reljefi sa hrama na Tasosu. Sva ova božanstva ponikla su od jednog, možda pre indoevropskog, a zajednička i osnovna funkcija im je lov, koji se u ovom smislu mora shvatiti simbolički kao lov na duše. Jednu novu crtu pružaju spomenici na kojima je Heros predstavljen sa svetlosnim simbolima oko glave, kao što su diskos, rozeta ili zraci. Obično je on identifikovan sa Apolonom, ali to je vidljivo i iz ikonografije samog Herosa, koji dosta često na spomenicima nosi u ruci Apolonov atribut, liru ili kitaru. Najviše ovakvih spomenika ima u zaledju Odesosa. Time je apsolutno dokazano da se u tim predstavama mora tražiti uticaj grčke religije i Apolonovog kulta. Ovaj kult svakako postoji u Trakiji od IV v. pne., ne uzimavši u obzir Apolonov kult u Grčkim kolonijama na Tračkim obalama. Apolon u Trakiji nosi epitet γενικοσ, kao i trački heros, koji je smatran za αρχηγετησ-a i koga na spomenicima pominju kao τεοσ πατριοσ. Svi ovi epiteti ukazuju na Tračkog herosa kao plemenskog boga, verovatno solarnog karaktera, što ga približuje Apolonu. O samom kultu Tračkog herosa znamo vrlo malo, jer nam materijalni podaci ne pružaju dovoljno sigurne podatke. Na osnovu nekoliko spomenika sa žrtvenim scenama može se zaključiti da su njemu prinošene na žrtvu životinje i to na prvom mestu bik, zatim svinja i ovca. Pošto su ovi spomenici funerarni, time se u priličnoj meri smanjuje mogućnost tumačenja kulta Tračkog boga herosa, jer se radi o opštoj žrtvi pokojniku. Reljefi na kojima heros progoni ili napada ljudsku figuru govori u prilog da je možda bilo i ljudskih žrtvi. Svakako je Heros bio u vezi sa vodom, pošto su kultna mesta nalažena pored izvora ili bunara. Prevrnuta posuda sa vodom na reljefima sa herosom ukazuje na vodu, izvor i u širem smislu na ulaz u donji svet koji je često zamišljan u obliku jame ili bunara. Kao htonsko božanstvo Heros je imao i funkcije božanstva plodnosti. Spomenici Tračkog herosa na kojima je on predstavljen sa podignutom desnom rukom, u gestu benedictio latina, mogu ga povezati sa tračko-frižanskim bogom Sabaziosom. Ima tu još i nekih drugih elemenata poput zmije raznih posuda i naravno samog stava ruke. U vezi sa solarnim aspektom nemamo mnogo potvrda o postojanju kulta, samo podatke iz nekih grčkih tragedija o postojanju kulta sunca kod Tračana. Predstave Herosa sa lirom, koje ga identifikuju sa Apolonom, nemoramo smatrati samo u vezi sa njegovim solarnim karakterom. Moramo se setiti uloge muzike u životu antičkih ljudi. Značajno je da su i svi veliki mitološki pevači i muzičari u Grka bili Tračani, poput Orfeja ili Tamirisa. Znači verovatnije je pretpostavljati da predstave sa lirom imaju veze dsa ulogom muzike u religiji nego sa povezivanjem sa Apolonom, jer je malo verovatno da se na predstavi lova u kome učestvuje Heros pojavljuje lira koja ničemu nesluži u lovu. Ona je tu verovatno da naglasi njegovu identifikaciju božanstva.

20. PODUNAVSKI KONJANIK
Nova olovna pločica podunavskih konjanika iz Sirmijuma Nova pločica od olova s prikazom podunavskog konjanika, pronadjena je odmah izvan gradskih zidina antičkog Sirmijuma. Ona pripada našem tipu I, varijanta C, kakva su već pronadjena 3 primerka. Poredjenjem sa predhodna 3 primerka iz Sirmijuma dolazi se do zaključka da cela serija tipa I C potiče iz jednog kalupa. Nova pločica je 13 –ti poznati primerak iz Panonije, od kojih je 4 nadjeno u Sirmijumu, što ukazuje na mogućnost da su proizvodjene u samom gradu. Iako je pločica polomljena na 2 dela, pojedinačne figure su neobično dobro očuvane. Pločica je pravougaona, s 4 polja s figurama, oivičena s 2 spiralna stuba. Stubovi se završavaju korintskim kapitelima, koji podupiru luk ukrašen jajastim ornamentom izmedju ukrasnih reljefa sa zrncima (tačkicama?). Trouglovi iznad luka ukrašeni su zmijama, i u svakom od gornjih uglova se nalazi zvezda. U 1. polju prikazan je Sol u kvadrigi kako nosi krunu sa 7 zraka. Nosi tuniku s ogrtačem koji leprša i drži globus i bič u levoj ruci. Desnu ruku je podigao u blagonaklon pozdrav. Sa svake njegove strane nalazi se široka zvezda s 8 zraka. Skripta D. Tudor je podelio vrste predstava kulta podunavskog konjanika u tri grupe: u grupu A spadaju one predstave gde se javlja jedan konjanik i boginja, Grupa B su sve one predstave sa boginjom kojoj se sa strana nalazi par konjanika, dok u Grupu C spadaju sve one predstave sa bistama trijade božanstava i svetkovnoim bogovima. Malo je verovatno da je
82

ovaj kult bio u upotrebi kod vojske, i pored predstave Viktorije na pojedinim primercima. Konjanici su retko prikazivani u vojničkoj odeći, pre u orijentalnoj, i bili su u pratnji Boginje Majke što teško da može da se uzme kao božanstvo koje slavi bojne pobede. Tudor je tvrdio da se vojnička upotreba kulta ogleda u pojavi Viktorije na pretstavama, što simbolizuje pobedu nad neprijateljem, ali da je to tako, za očekivati bi bilo da se Viktorija javlja češće na pretstavama, a ne samo na 13 primeraka. Ovaj kult se očito odnosi na civilnu populaciju uključujući i žene. Verovatno je Viktorija predstavljala deo ikonografije preuzet iz Mitraizma i simbolizuje prevagu dobra nad zlom. Konjanik na svim ikonama iz grupe A nosi Frigisku odeću. Lica su im predstavljena ili en face ili iz profila. Antropomorfni ili zomorfni simboli nalaze se na svim spomenicima, sem na jednom iz Dakije. Činjenica da konjanik i pratioci pozdravljaju boginju označava nju kao glavno božanstvo predstave. Na nekim predstavama ove grupe konjanik je veći od ostalih figura što bi se moglo povezati sa starijim uzorom Tračkog konjanika, gde je on glavno božanstvo. Na predstavama iz grupe B ovo se gubi, ali se ovde vrši diversifikacija predstava konjanika. Na većini predstava konjanik nosi frigisku odeću i kapu. Preko odeće nose hlamidu koja vijori na vetru. Na nekim predstavama ne nose kape. Retko nose rimsku vojničku opremu, sa šlemom, oklopom i kopljem. Što se tiče pratioca situacija je slična. Nemesis, koja nosi frigisku odeću, nalazi se iza konjanika na ranim primercima grupe A. Ponekad pratioci pozdravljaju boginju podignutim rukama ili ritonom. Oni pratioci koji se nalaze iza konja su retko naoružani bodežima ili mačevima. Na spomenicima grupe B parovi pratioca su sledeći: Viktorija i vojnik, dve ženke figure. Ispod konjskih kopita nalaze se predssave nagih ljudi, dok ima i nekih obučenih u orijentalnu odeću. Oni leže lica okrenutih ka zemlji ili na ledjima ili okrenuti po strance. Njihova poza je pasivna. Oni nikad nisu naoružani. Na predstavama iz grupe B ponekad je prikazana jedna ljudska figura, uglavnom ispod levog konjanika. Na ovim ikonama javlja se ispod trbuha desnog konja lav. U kontrastu sa konjanikom boginja čuva isti aspekt i religioznu funkciju sve vreme trajanja kulta. Na predstavama grupe A boginja stoji na desnoj strani ploče, a konjanik na levoj. On joj prilazi sa pozom benedicto latinae, što pojkazuje da je njen položaj veći od konjanikovog. U grupi B boginja ima centralnu poziciju u okviru glavne kultne scene, a konjanik je pozdravlja sa pokretom divljenja. Na predstavama grupe A, boginja je obučena u haljinu dužine do članka i ima strukirani plašt, a ponekad i veo koji pokriva glavu. Na spomenicima B grupe nosi istu odeću sem vela, dok na tri predstave nosi malu kružnu krunu na glavi, a na dve predstave i jednoj gemi nosi modes namesto krune. Ikonografske predstave nisu ipak bile skroz standardizovane i ima 4 vrste predstava: 1. ispred boginje se nalazi tronožac sa ribom ili hranom, samo na spomenicima B grupe, 2, boginja pravi torbu od pravougaonog komada tkanine ili skuta njene haljine i drži je ispred svog stomaka, 3. boginja pruža ruke prema konskim uzdama ili ih drži, 4. boginja sedi na tronu. Životinje koje se pojavljuju u kultu i misterijama su ovan, bik, riba, zmija, petao i retko orao, gavran, pas i lav. Ovan je svakako bio glavna životinja kulta. On se javlja na pretstavama i A i B grupe. Na spomenicima A grupe ovan je ispred oltara dok je na grupi B u procesu criboliuma i occultacia (prinošenje žrtve). Lokacije ribe na pretstavama varira. Najčešće se nalazi kao hrana na tronošcu ispred boginje na glavnoj sceni ili na stolu na sceni gozbe, ili ispod nogu konjanika ili ispod nogu boginje. Riba sa vinom predstavlja pričesni obed na velikom broju svečanosti, a u rimskoj mitologiji riba simbolizuje zagrobni život. Lav kao životinja nije bio poznat u regionu gde je ikonografija nastala, te je verovatno da je preuzet iz ikonografije nekog drugog božanstva. Tudor tvrdi da je vezana za mitraizam, jer je lav IV stepen posvećenosti u Mitraizmu, ali i često predstavljen na spomenicima mitraizma. Svi učesnici misterija kulta ili nose orijentalnu odeću ili su nagi. Biste Sola i Lune u gornjoj zoni ploče predstavlja zajedničku činjenicu u oba kulta, Mitraizmu i Podunavskom konjaniku. Standardna predstaava je sa Solom na levoj strani i Lunom na desnoj, mada ima prikaza gde je ovo obrnuto, očito usled nepoznavanja simboličnog značenja bisti. Dunavski konjanici Kult dunavskih konjanika iz Sirmijuma i Singidunuma Mistički kult nazivan kultom Dunavskih konjanika bio je tokom II – IV v. rasprostranjen u Panoniji,Dakiji i obe Mezije, manje u Trakiji, Dalmaciji i Noriku. Donje panponske i gornjomeziske pločice stilski i tematski čine zajedničku grupu spomenika proizvedenih u jednoj ili nekoliko radionica lociranih u značajnijim centrima kao Sirmijum, Singidunum, Viminacijum. Obala Dunava kod Zemuna crtež

83

Pločica od olova, sa dodatkom zabata i akroterija. Glavni prikaz je u upisanom krugu (kružni medaljon) koji je naznačen plastičnim rubom. U levom i desnom donjem uglu van medaljona je pojedna nejasna predstava (bista). Prikaz unutar medaljona je podeljen u 3 zone. U prvo su vidljivi tronožni sto sa 4 predmeta na njemu (čaše), crtež bista Sola sa zrakastom krunom na glavi i ženska figura okrenuta Solu sa rukom prinetom ustima (Nemeza). U drugoj zoni su dva naspramno postavljena konjanika i boginja među njima. Zbog oštećenja vidlji i su samo levi konjanik koji na glavi ima frigisku kapu i obe podignute ruke, donji deo tela boginje u dugoj haljini i deo desnog konjanika. Ispod kopita oba konja leži po jedna ljudska figura. Iza levog konjanika je muška figura sa maskom na glavi. crtež U donjoj zoni s leve na desnu stranu prikazani su kantaros iznad kog je neki predmet i stilizovana volovska glava, svećnjak, drvo sa kog visi životinja kojoj ćovek vadi utrobu i 3 karike. crtež Sirmijum okolina, olovo crtež Prikaz je dat unutar edikule sa zabatom i akroterijama, predstavljene nizom plastičnih tačaka. U gornjem levom i desnom uglu unutar edikule su biste Sola i Lune. U sredini je boginja, a sa obe njene strane po jedan konjanik. Boginja je u dugom potpasanom hitonu, sa rukama polusavijenim pored tela. Crte lica su šematizovane. Levi konjanik diže ruku u znak pozdrava, a desni u rukama drži uzde konja. Pod kopitima levog konja je ljudska figura a iza njega je jedna ženska osoba sa polupodignutom rukom (Nemeza?). Iznad boginjine glave je kantaros, a levo i desno od njega po jedna horizontalna zmija. Iza desnog konjanika je uspravna zmija, a desno od boginje je jedna plastična zvezda. Ikone kulta dunavskog konjanika iz d. Panonije i g. Mezije livene su u 3 različita kalupa. Sumarno su rađene, sa stilizovanim reljefnim predstavama i označavaju dedikaciju u izradi olovnih ikona ovog kulta. Datuju se u drugu pol. III i prvu deceniju IV v. Ikone ovog kulta su uglavnom kvadratnog ili pravougaonog oblika veće visine nego širine. Prisutnio su motivi ikonografije iz Mitrinog kulta → poprsja Lune i Sola, ili Sol u kvadrigi, lav, ptica, itd. Ali i iz kultova drugih božanstava – Kabira, Dioskura ili Tračkog konjanika. Osnovni elementi ovog kulta su boginja i konjanici sa obe strane, predstave koje označavaju nebesku zonu i one koje označavaju mistični ritual tj. simbol kulta. Spomenici ovog kulta se javljaju u ograničenom broju tipova. Najaviše tip pravougaone pločice sa reljefnom predstavom u 4 zone unutar edikule. Na osnovu detalja (stubovi edikule konji u kvadrigi, scena za stolom) mogu se izdvojiti 3 varijane ovih spomenika. Na osnovu rasprostranjenosti i brojnosti (čak 24) primeraka kod Sirmijuma nameće se zaključak da je matično područje bila donja Panonija. Pločice sa zabatom i akvaterijama i reljefnim prikazom u okviru kružnog medaljona i kružne pločice s rubom u vidu riblje kosti stilski i ikonografski su vrlo srodne. Za oba tipa karakteristična je preciznost izrade, dobra organizacija prostora, ali ne i postojanje proporcije. Kružne pločice sa rubom u motivu riblje kosti se javljaju u nekoliko varijanti. Prve dve su vrlo slične i razlikuju se samo u detaljima predstave na levom uglu donje zone. Dakle ove dve vrste pločica (provougaone i kružne) nemaju strogo utvrđenu kompoziciju i raspored simbola kao primerci drugih tipova. Sirmijum i Viminacijum su značajni centri u kojima su bile radionice za izradu ovih pločica (u Viminacijumu je na]en i kalup za livenje ovih ikona) Najbrojnije u Panonskoj oblasti su pločice pravougaonog oblika sa reljefnim prikazom u 4 zone unutar edikule iz III v. Ovu dataciju potvrđuje i predstava boginje u sredini sa frizurom karakterističnom za carice dinastije Severa (Julija Domna, Julija Meza, Julija Mamea). Ove pločice rađene su u Sirmijumu i imaju 3 varijante od kojih su prve dve sa glatkim stubovima ( iz prve decenije III v.) Nešto bolje i preciznije izrade od pločica treće varijante sa tordiranim stubovima (iz sred III v.). Pravougaone pločice sa reljefnim prikazom u kružnom medaljonu i kružne pločice su rađena sumarnije i stilizovanije. Pripadaju fazi kad dedikacija postaje prisutna u izradi olovnih ikona. Datuju se u 2/2 III i 1. deceniju IV v. Predstava dva jahača postoji od II do IV v. Tudor smatra da svi spomenici kulta Dunavskih konjanika vode poreklo od kamenih spomenika sa jednim jahačem ( II v.) najbrojnih u Dakiji. Tada bi olovne pšločice u Dakiji i d. Meziji predstavljale ranu fazu u izradi ovih ploča, s obzirom da su radjene po uzoru na kamene. Pločice iz Panonije sa 4 zone sadrže: I zonu - prikaz sadržaja kulta
84

II zonu – boginja i konjanici III zonu – mistični banket IV zonu – simboli kulta Pločice iz Platičeva – reljef u obliku edikule koju formiraju dva tordirana korintska stuba koja spaja luk ukrašen jajastom kimom. U uglovima iznad luka je po jedna uvijena zmija, a pod lukom predstave u 4 zone. I zona – Sol na kvadrigi sa zrakastom krunom na glavi desnom rukom pozdravlja svet, a u levoj drži kuglu, levo i desno od Solove glave je po jedna plastična osmokraka zvezda. II zona – Boginja između dva konjanika koji je pozdravljaju podignutim rukama. Boginjine ruke su opuštene pored tela i u njima drži neke neodređene predmete. Levo i desno od konjanika je po jedna ljudska figura, od kojih je ona iza desnog konjanika u dugom hitonu i sa podignutom rukom, dok ona iza levog drži u desnoj ruci koplje koso postavljeno a u levoj štit. Pod kopitama levog konja je riba, a desnog – ljudska figura. III zona – Scena žrtvovanja. U sredini sto prekriven hranom sa čašama oko kojeg sede tri ljudske figura koje jedu ribu. Levo je drvo sa koga visi ovan, a iznad njega su dve ljudske figure od kojih jedna ima na glavi masku (ovnovsku), a druga vadi utrobu životinji koja visi. Desno od stola su dve ljudske figure koje se drže za ruke. IV zona – tronožni sto, lav, kantaros, zmija i petao. Pločica pripada tipu I (Dalj) varijanta B, a u Tudorovom korpusu nosi br. 69. Zaključak Tudor smatra da su manje i lakše olovne ploče mogle služiti kao amuleti, dok su velike kamene i teške metalne ploče stajale kao votivni objekti u javnim ili privatnim objektiva rezervisanim za kult. Boginja na pločicama je ustvari centralna ličnost kulta i poredi se sa Kibelom, Alatis, Eponom. Po Lj. Zotoviću on je ustvari solarna boginja Luna kojoj je ovaj kult posvećen, a čija je ikonografija formirana pod uticajem mitraizma. Osnovna razlika izmedju pločica sa podunavskim konjanicima i tračkih ili Dioskura je u tome što kod ovih prvih konji gaze ljudsku figuru ili ribu, kao oličenje pobede dobra nad zlom. Riba i ovan se u kultu podunavskih konjanika obavezno predstavljaju što nije slučaj sa drugim konjaničkim božanstvima. I (gornja) zona simbolizuje nebeski svod → putem predstava Sola na kvadrigi u sredini, biste Lune i Sola ili zmije koja ih zamenjuju. Sol je kreator i gospodar sveta. Na glavi corona radiata i zemaljska kugla u levoj ruci. Nebeski svod takođe može da bude prikazan samo u bistama Sola i Lune ili prikazom nebeske trijade u vidu amfore i dve heraldički postavljene zmije. II → podignute ruke konjanika označavaju pozdrav i obožavanje boginje. Boginja i konjanici koji gaze pobeđene su osnovni elementi ovog kulta. III → mistični ritual prikazuju 3 scene. To su scene krioboliuma (žrtvovanje ovna), banketa i grupe ljudi koji se drže za ruke. Tajni rituali koji su prerasli u misterije kulta podunavskog konjanika okarakterisani su predstavom crioboliuma, banketa i simbolične smrti (occulatio) razvili su se pod jakim uticajem Mitrine i drugih istočnjačkih religija. IV → česta predstava trijade→ lav – krater – zmija (kao i u mitraizmu) → tri prirodna fenomena → zemlja voda vatra. Vazduh se u mitraizmu ne prikazuje ali ovde ponekad u vidu orla. Tronožni sto na kome su riba ili 3 čaše tj. 3 okrugla predmeta (hleba?) → služi kao simbol žrtvenog oltara. Petao → htonskog karaktera ;ovan → krv mu obezbeđuje plodnost (odgovara ulozi bika kod Mitre); riba → teško odrediti ulogu. Samo boginja i konjanici imaju utvrđeno mesto. Svi ostali motivi su prikazani na razne načine, na raznim mestima ploče. Iz Viminacijuma potiče jedna ploča od terakote što je vrlo retko i uglavnom potiču iz oblasti gde su razvijeni keramički centri. Ovakve ploče najbrojnije su na dunavskom limesu → što ukazuje da su nosioci ovog kulta bili rimski vojnici, a zatim i domorodačko stanovništvo. Imamović: Dunavski konjanici Na području BiH imamo dokaza o još jednom tačkom kultu, koji je isto tako problematičan, ako ne i problematičniji od Tračkog konjanika. To je kult Dunavskog konjanika, čiji se problem sastoji i u samom njegovom nazivu o čemu će već biti reči.

85

Sa raznih strana područja B i H imamao ukupno 5 potvrda ovog kulta, po jednu iz Halapića kod Glamoča, iz ŽupanjcaDuvna, Ljubiškog, Han -Kumpanije kod Viteza, te iz Velike Obarske kod Bijeljine. Na ovih 5 spomenika razlkujemo 3 stilske varijante od kojih su 2 sasvim bliske. Iz prve varijante imamo svega jedan nalaz spmenika, on potiče iz Županjca i njegova karakteristika je u samom obliku. Pločica ima oblik izdruženog pravougaonica. Druga varijanta ima takođe formu izduženog pravougaonika, ali je scenska postava vertikalno postavljena. U ovo varijantu spadaju nalazi iz Halapića i iz Viteza. Treča varijanta spomenika ima formu pravog kvadrata čija je gornja strana izrađena u stilu akroterija sa zabatom u sredini. U ovu grupu spadaju nalaz iz Ljubiškog i iz Velike Obarske. Prema tome može se reći da su svih 5 pločica po formi skoro identične, dok ih po vrsti materijala opet delimo u dve grupe: 4 su od olovaolovne pločice, a jedan je od kamena (Županjac). Po ikonografskom i kompozicionom sadržaju ovih 5 spomenika, klasifikujemo opet u 3 grupe. U prvu grupu stavljamo pločicu iz Županjca, a u drugu – oločicu iz Ljubiškog, i u treću grupu – pločice iz Halapića, Viteza i Velike Obarske. Prvu grupu ove klasifikacije karakteriše siromaštvo likovnog sadržaja a time i scena. Predstava je smeštena u dva posebna polja, gornje i donje. U gornjem polju imamo 3 centralne ličnosti: u sredini je ženski lik obučen u dugi potpasani hiton. S obe strane simetrično je pšostavljen po jedan konjanik mlađeg izgleda, okrenut prema ženi. Obojica su odeveni u kratke hitone, rukom drže uzde. Žena daje konjima hranu iz neke posude. U levom gornjem uglu vidi se poprsje jedne žene. U sredini donjeg pojasa postavljen je sto na kojem su 3 hleba. Levo od stola su riba i ptica okrenute prema stolu, na desnoj strani ovan, i iznad njega neka posuda na tri noge. Drugu grupu naše klasifikacije karakteriše sledeći sadržaj: čitava predstava je smeštena u kružno polje i podelena u tri pojasa. U gornjem pojasu, u sredini, smeštena je ženska figura sa uzdignutom desnom rukom. Do nje, sa leve strane, bista Sola, a sa desne bista Lune. Levo, nešto niže od Sola nalazi se sto na kojem su tri hleba. Desno od Lune vide se vrč i još neki predmet. U srednjem pojasu opet je središnja ličnost žena a sa obe njene strane nalazi se po jedan jahač prema njoj okrenut. Žena iz marame daje konjima hranu. Oba jahača prikazana su sa uzdignutom jednom rukom dok im je u drugoj koplje. Obučeni su u kratke hlamide koje lepršaju iza njih. Ispod oba konjanika leži ispružen čovek. Levo od levog konjanika opet jedna ljudska afigura, na desnoj, pak strani, 4 kruga i jedna svetiljka. U trećem donjem pojasu, u sredini je stablo o čiju granu je obešena neka životinja, bez glave kojoj čovek vadi utrobu ili je guli. Levo od stabla se vidi petao. Desno kandelabar i još neki predmet. U treću grupu smo stavili 3 preostale pločice, čiji se ikonografski i kompozicijski sadržaj u potpunosti podudaraju, štaviše, dve od njih su identične, bez sumnje izašle iz istok kalupa. Treća pločica iz ove grupe od ovih dveju se sasvim neznatno razlikuje, i to po nekim sitnim detaljima. Karakter sadržaja ove grupe se sastoji u sledećem: predstave su uokvirene sa po dva stuba koji drže luk ukrašen jajastim ukrasima. U gornjim uglovima iznad edikule prikazane su zmije. Predstava unutar luka je podeljena u 4 pojasa. U prvom pojasu, u sredini je prikazan Sol na četvoropregu, obučen u tuniku i hlamidu. Desnu ruku je podigao, u levoj drži kuglu i bič. Levo i desno od njega prikazan je po jedan par konja. U drugom pojasu, u sredini prikazana je ženska figura obučena u dugi hiton, koja iz marame hrani konje. Opet sa leve i desne strane prikazan je po jedan konjanik. Oba imaju uzdignutu ruku. Ispod levog konjanika leži nag muškarac, a ispod desnog riba. Iza levog konjanika prikazan je jedan kopljanik, a iza desnog žena odevena u hiton sa uzdignutom desnom rukom. U trećem pojasu, u sredini vidi se okrugli sto, na njemu riba, a za stolom sede 3 mlađe osobe. Levo od stola je stablo o čiju granu je obešena neka životinja sa obrazinom. U četvrtom pojasu, na levoj strani nalazi se tronožac sa ribom, do njega uzdignuta zmija. U sredini pojasa je kantar, prema njemu, sa leve strane, glavom okrenut, leži lav, a do njega petao. Iz ovog opisa možemo zaključiti sledeće: sve tri grupe ovih pločica su po sadržaju sasvim bliske, njihova razlika se sastoji jedino u potpunosti ikonografskog i kompozicijskog sadržaja, pa bi na osnovu toga, ona pločica iz Županjca predstavljala najjednostavniji takav primerak između ovih 5 spomenika. Pored reduciranog likovnog sadržaja, tu se zapaža jako rustična izrada. Prelaz ka savršenoj trećoj grupi naših spomenika čini druga grupa. Sadržaj je mnogo puniji ali nije obogaćen kao što to pokazuju primerci treće grupe spomenika. Uzimajući u obzir ovu podelu, pitamo se da li se tu radi o određenim tipovima ili o nekoj evoluciji ikonografskog prikazivanja dotičnog kulta. S obzirom na isti idejni sadržaj, mogli bi smo reći da npr., pločica iz Ljubiškog koju smo stavili u našu prvu grupu pripada najranijoj fazi ikonografskog prikazivanja ovog kulta. Dok bi druge dve činile prelaz, a tri preostale, zadnji stadijum u ikonografiji toga kulta. Ovaj zaključak zasnivamo pre svega na karakteru ikonografskog sadržaja i kvalitetu izrade, no taj zaključak bismo vezali jedino za kulturni krug kojem pripadaju i bosansko-hercegoavčki nalazi, negeneralizujući to za čitavu pojavu ovog kulta. U isto vreme, ova naša podela bi bila
86

osnova za eventualnu dataciju naših spomenika. Tako bi smo rekli da je ona pločica prve grupe najstarieg datuma, a pločica treće grupe najmlađa. Međutim, kada je reč o dataciji, nameće se jedan problem koji je zajednički za sve spomenike ovog kulta, kako za one iz naše zemlje tako i iz drugih zemalja. Samo za 3 od ovih naših 5 pločica imamo navedenu dataciju od drugih učenjaka. Abramić je npr. pločice iz Županjca i Ljubiškog datovao aproksimativno u III v., i to kako on navodi, po »stilskim kriterijumima i po načinu izrade«. Dataciju za 7 pločica iz Salone koje je on obradjiao odredio je na osnovu Rostovcevljeve generalne datacije za sve poznate spomenike ovog kulta, kojih je podelio u 3 grupe. U prvu grupu je uvrstio sve pločice izrađene od kamena na kojima je prikazan samo jeda konjanik. Po sudu Rostovceva spomenici te grupe su najstariji, i on ih sve stavlja u kraj I i prvu pol. II v. U drugu grupu je stavio sve metalne pločice od kojih one bolje datuje u II v. a lošije u III v. i na kraju u treću grupu uvršćuje sve ostale kamene pločice, koje, opet sve skupa stavlja u III v. Ako bismo se držali ovog kriterijuma koji je uglavnom prihvaćen skoro od svih istraživača, onda bismo naše pločice stavili generlano u II i III v., i to tako da pločice iz Halapića i V. Obarske datujemo u II v., a iz Ljubiškog i Županjca u III v. Interesantno je spomenuti da se Rostovcev nije držao ikonografskog i kompozicijskog karaktera spomenika koji su mu poslužili za izradu datacije, čega se, bar površno, držao Abramić u svojo pomenutoj studiji, nego je tu dataciju bazirao na kvalitetu izrade više. Po našem sudu, ikonografske i kompozicijske komponente se ne bi smele zanemariti. Bilo je pokušaja da se datacija pojedinih pločica izvrši na osnovu nekih drugih, sporedinih elemenata, tako, npr., M. Gabričević, koji je obrađivao jednu pločicu iz Velike Obarske, datovao ju je u III v., i to na osnovu izgleda frizure centralne ženske ličnosti, ne pokušavajući da se posluži drugim elementima. Jedno od najvažnijih mišljenja o tome pitanju jeste Tudorovo. On je sve spomenike koji sadrže jednog jahača (njegov B razred, kamo bi spadali i neki naši spomenici) datirao u razdoblje od kraja II do sredine IV v. S obzirom na veći broj podvrsta tih spomenika u okviru njegovih dvaju razreda (A,B), čini se da je ova njegova datacija prihvatljivija od ma koje druge. Četiri pločice (Vitez, Halapić, Županjac i Ljubiško) mogle bi se dovesti u neku prostornu vezu, pa bi, ustvari samo ona pločica iz s.i. Bosne (Velike Obarske) predstavljala potpuno izolovan nalaz, ali samo u odnosu na područje BiH; dok bi se prostorno vezala za krajeve izvan BiH o čemu će još biti reči. Nalazi se dakle susreću u krajevima srednje i j.z. Bosne, te u z. Hercegovini, i na osnovu toga moglo bi se konstatovati da je kult Dunavskih konjanika bio raširen i poznat samo u rejonu tih nalaza. Kada je reč o ovome kult na području BiH, spomenućemo da je, svojevremeno Sergejevski izneo mišljenje da se ne može o njemu govoriti kao o raširenom kultu, nego da su to slučajni nalazi, nađeni na frekventnim saobraćajnicama. Nije nam jasno šta je navelo Sergejevskog na takvo mišljenje kada su već u to vreme iz same BiH bile poznate 4 takve pločice. Te 4 pločice i najnoviji nalaz Velike Obarske, dakle, njih 5, ukazuju da nisu u pitanju slučajni nalazi nego da je taj kult bio raširen na području nalaza. Pitanje raširenosti toga kulta na ovom području, tj. njegovih nosilaca i porekla tih kulturnih uticaja dosta je složeno, a takav je slučaj i sa drugim zemljama gde se nalaze njegove potvrde. Što se najveći broj ovih pločica našao u podunavskim zemljama svedoči, sigurno, o tome da je na podučje BiH taj kult došao iz ovih oblasti, tj. iz Panonije. Budući da na ovim pločicama nemamo nikakvih natpisa, ne znamo ko su bili sledbenici i poštovaoci ovog kulta. S nalazom iz Ljubiškog bi se eventualno moglo dovesti u vezu vojno lice, jer su dedikanti svih nađenih spomenika iz toga mesta označeni kao vojnici dok su ostale 4 pločice nađene na lokalitetima civilnih naselja, te bi se ti spomenici vezali za trgovce. Kako su to uglavnom bili stranci, i pojavu ovog kulta vezali bismo za taj sloj stanovništva, i po našem sud, on bi malo šta ima sa domaćim ljudima. O čemu nam govore predstave sa ovih spomenika? O kojem kultu je reč i kakav je njegov karakter? Da na ovo pitanje nije lako odgovoriti svedoči nam i činjenica što je i dan danas taj problem aktuelan i što definitivno nije usvojen jedan određeni naziv za taj kult. Tako u literaturi nalazimo razne njegove nazive, kao »kult Kabira« Novotni, »reljef o misterijama« Pač, »okonjena božanstva« Abramić, »Tračko-Mitrički kult« Paškvalin i sl. Ali je čini nam se, konačnu reč o tome dao Tudor nazvavši ga u svome poznatom radu »Dunavski konjanici«, što je prihvaćeno od svih istraživača, pa se i danas taj kult drugačije ne naziva. Takođe je problematično pitanje predstava na ovim spomenicima, a tim i tumačenje samoga kulta. S obzirom na bogatstvo ikonografskog sadržaja, dato je već niz mišljenja i tumačenja. Jasno je da te predstave sadrže elemente mnogih nacionalnih kultova, tako, grčkog, rimskog, orijentalnog, varvarskog. Pri razmatranju sadržaja ovih pločica, taj nam se zaključak sam od sebe nameće jer tu vidimo elemente svih navedenih kultova. Čini nam se da je srž ikonografskog sadržaja ovih spomenika, a po tome i samog kulta, Trački konjanik. U stvari, on bi predstavljao osnovu toga kulta, u koju su se kasnije ukomponovali razni drugi kultni elementi, što je dovelo do stvaranja jednog određenog
87

kulta. Ako je ovo mišljenje osnovano, odmah ćemo postaviti pitanje iz kojih je razloga došlo do toga da se ti razni nacionalni kultovi povežu u jedan, odnosno da se izvrši nekakva »kultna fuzija«. Tu je reč o kultnom sinkretizmu, i ako pogledamo vreme kada se ovaj kult javlja, a to je, kako smo videli, kraj II v. i kasnije, lako ćemo zaključiti da je upravo to vreme kada se u rimskom svetu javlja idejna previranja i kretanja, kada pojedine religije i kultovi vrše snažan uticaj jedni na druge i kada doživljavaju najveću ekspanziju boreći se između sebe za idejni prestiž. Eto, u takvom i tom vremenu stvara se kult Dunavskih konjanika. Kako je kult Tačkog konjanika bio veoma raširen u mnogim zemljama, i kako je svoji ikonografskim sadržajem i načinom prikazivanja bio dosta prihvatljiv za mnoge narodne koji su ga dovodili u vezu sa nekim svojim nacionalnim božanstvom ili kultom mrtvih, ili čime sličnim oni ga i prihvataju, ali mu u isto vreme žele dati jače nacionalno obeležje pa mu dodaju pojedine elemente onoga svoga kulta koji se u najvećoj meri mogao dovesti u vezu sa prihvaćenom osnovom. Iz toga razloa, u već definitivno oformljenom tom kultu nalazimo elemente kulta raznih naroda. Moglo bi se u nekoliko reći da je sada taj kult predstavljao zajedničlki kult svih tih naroda, tj. da je postao pannacionalni kult. Dakle, jedan kult za Grka, Tračanina, Rimljana Orijentalca ili Varvarina. Pojava ovog kultnog sinkretizma, bila je pre svega, politički opravdana, jer se to dešava u vreme kada je sama država svestrano delovala da se njeni podanici povežu i da budu što kompaktnij, a bilo je jasno da bez idejnog jedinstva nema ni političkog, bar u onoj meri koja se tražila. Osim toga mnogi pojedinci raznih država baš u to vreme dolaze u situaciju da mnogo intenzivnije saobraćaju sa građanima drugih nacionalnmosti, ubrajajući tu opet, pre svega, vojsku i trgovce, koji u najviše osećali potrebu da se sami između sebe idejno povežu, te bi pojavu ovoga kulta u svakom slučaju trebalo dovesti u vezi stim događajima. Nalazi spomenika ovog kulta su osobito brojni u srednjem Podunavlju, tj. na području Panonije, Mezije, Dakije i Trakije, pa tako i na području naše zemlje, otkuda ih je poznato na desetine komada. Pre svega, znatan broj nalaza potiče iz Salone. Za nas su oni važni iz razloga što naša 3 nalaza ( Halapića, Županca i Ljuboškog) prostorno pripadaju dalmatinskoj religiji. Međutim, njihovom analizom može se ustanoviti da se samo jedan od njih, i to ona pločica iz Županjca, može stiliski vezati za salonitanske odnosno dalmatinske nalaze. Njihove podudarne tačke sastoje se u sledećem: prvo, radi se o istovrsnom materijalu (kamen), zatim tu su identične stilske analogije, isti način izrade tj. rustičan prikaz likova i td. Može se reći da je ova naša pločica delo iste radionice, s tim u vezi i njihova datacija je identična. Ostali nalazi se svojim komponentama više vežu za spomenike panonske regije, odnosno za tamošnje nalaze. Spomenici ovoga kulta nađeni su, kao što je rečeno u raznim krajevima, pretežno sev. dela naše zemlje. Takvi nalazi su poznati iz Siska, Rumskih Petrovaca, Srpske Moravice, Sr. Mitrovice Vukovara, Osijeka, Vinkovaca, Čalme, Indjije, Dalja, Debrca, Šašinaca, Novih Banovaca, Aništa, Bizića, Šuljama, Bojke kod St. Pazove, Divoša. Ćuprije, te nekoliko nalaza nepoznatog nalazišta Već površnom analizome može se ustanoviti da se za one 4 pločice iz Bosansko-hercegovačkih nalaza mogu naći i analogni primerci, štaviše, može se zaključiti da su izašle iz jedne radionice odnosno kalupa. Tako, napr, pločici iz Ljubiškog analogna je pločica iz Sr. Mitrovice, i još 7 drugih sa sasvim neznatnim razlikama. To su pločice iz Siska, Jarka, Požarevca, Prhova te iz Mačvanske Mitrovice. Za preostale 3 naše pločice od kojih su dve potpuno iste (Halapić i Velika Obarska), dok se ona iz Viteza od njih razlikuje u sitnim detaljima, takođe ćemo naći veći broj analogija. Pločici iz Viteza odgovaraju nalazi iz Donjih Petrovaca, Siska, Dalja, Mačvanske Mitrovice, Vizića, Ćuprije, Vojke, te iz Sr. Mitrovice. Ove komparacije i identičnost govore da su skoro svi spomenici ovoga kulta dela tri- četiri centra, od kojih je veliki broj izrađen na istom kalupu. Za naše područje, ti centri bi se možda mogli označiti kao Salona, Sisak i Sr. Mitrovica. O načinu njihovog rasprostiranja, izrečena su već mnogobrojna mišljenja , ali zbog slabog poznavanja karaktera samog kulta bilo bi teško nešto određenije o tome reći, ako se nebi išlo u razna nagađana. Od drugih zemalja u kojima se našao veći broj ovih spomenika treba spomenuti Madjarsku, Rumuniju, Bugarsku i td. Uglavnom radi se o istim ili sličnim tipovima koje susrećemo u našoj zemlji. Nema sumnje da čitavo područje na kojem se nalazi ova vrsta spomenika predstavlja jednu celinu, o čemu nam najbolje svedoči identičnost tih spomenika. Problem ovoga kulta je aktuelan još od vremena prvog nalaska ovih pločica, i tako je ostalo sve do danas. I danas ovaj problem privlači svestrano interesovanje savremenih istraživača kultne problematike, i njemu se posvećuju mnoge studije i naučni prilozi. Autohtonost kulta takozvanih Podunavskih konjanika je nesumnjivo isto tako kao što je nesumnjiv i religiozni sinkretizam koji je njihovu ikonogravsku predstavu izjednačio sa likom grčkih dioskura ila samotračkih kabira.Medjutim, postoje izvesni elementi koji jasno ukazuju na uticaj orijentalnih religija i to prvenstveno na uticaj
88

Mitraizma čiji se ikonografski detalji sreću na razvijenim ikonama Podunavskih konjanika. Od tih detalja su najkarakterističnije predstave solarnih božanstava, koja u redjim slučajevima obrazuju trijade tj. zajednicu sa figurom gavrana. Drugi isto tako značajni detalji su prikazi lava, kratera, zmije i tronožnog stočića. Na gornjem delu nekih metalnih i kamenih ikona takozvanih Podunavskih konjanika prikazan je reljefni luk, koji označava pećinski svod identičan sa onim koji ssrećemo na ikonama Mitrinoga kulta. Na jednoj ploči iz Ptuja prikazan je čak luk nad horizontalnim kracima iznad kojih su postavljene solarne biste. Svi ovi elementi ukazuju na uticaj Mitraističke ikonografije. Do tog uticaja je moglo doći tek u trenutku kada se Mitraizam učvrstio na našem tlu, tj. tek krajem II v.ne. Pitanja Kako se zove žrtva ovna (kriobolija?), a kako žrtva bika (taurobolija) Kakav je to kult i zašto se javlja samo na našim prostorima? (Aurelijan je iz Sremske Mitrovice, a njegova majka je predstavnica Solovog kulta)

22. KELTSKA BOŽANSTVA NA NAŠIM PROSTORIMA
Maric: Strabon, govoreći o pohodu Aleksandra Velikog na Tribale kaže, prema Ptolomeju Soteru, Lagovom sinu, da je tom prilikom Aleksandru došlo poslanstvo Kelta koji žive oko Jadranskog mora. To je prvi pomen Kelta na Balkanskom poluostrvu, pa izgleda da su tu došli početkom IV v. pre Hrista. Docnije se češće spominju kao saveznici makedonskih kraljeva ili prilikom pljačkaških pohoda na Grčku i Makedoniju. Kelti su se naselili u našoj zemlji, ali od njihovih plemena bolje poznajemo samo Skordiske, jer njih stari pisci najčešće spominju zbog njihovih sukoba s Rimljanima. Skordisci su živeli oko donjeg toka Morave i ušća Save u Dunav, podeljeni na Velike i Male. Krajem drugog i početkom prvog veka pre Hrista preduzimali su često pohode na Makedoniju zbog čega su Rimljani morali s njima ratovati dok ih pretor Lucije Kornelije Scipion Aziagen nije pobedio i proterao u Panoniju. Antički pisci ne daju nam mnogo podataka o religijama Skordiska. Samo Amijan Marcelin na jednom mestu kaže da su prinosili zarobljenike na žrtvu Marsu i Beloni. To će biti ono isto božanstvo koje su Rimljani i u Galiji identifikovali s Marsom i kome su takođe, po Cezarovom pričanju, prinošene ljudske žrtve. Ime tog božanstva nije nam poznato. U našoj zemlji nađeno je više dedikacija Mars. Tu on ima epitete iz kojih se vidi da je to keltsko, s Marsom, identifikovano božanstvo. To su Mars Kamul (Mars Camulus) i Mars Marmogije (Mars Marmogius), na natpisu Junija Filokrata i Julija Krispina, koji su mu podigli statuu (signum cum stibadio). Marmogiju je posvećen jedan natpis iz Ptuja i tu nije identifikovan s Marsom. Nije izvesno da li je Acclo na jednom natpisu epitet Marsov ili ime dedikanta. Mažda je i to neko domaće božanstvo pošto reč nije latinska. U svakom slučaju izgleda da je to απας λεγομενον. Na spomenicima nađenim u našoj zemlji spominje se nekoliko keltskih božanstava za koja nismo sigurni da li su to bila božanstva Kelta stanovnika naše zemlje ili je njihov kult prenesen ovamo tek u rimsko doba. To su Matere (Matres, Matronae), Epona i neka božanstva identifikovana sa Jupiterom i Silvanom. Matere U Britaniji, u Gornjoj i Donjoj Germaniji, Španiji, a naročito u Galiji, nađena je masa votivnih spomenika (preko 700), reljefa i natpisa, keltskih boginja Matera (Matres,Matronae).Na reljefima uvek su predstvaljene po tri žene, obučene u duga odela i, ponekad, s naročitom okruglom kapom na glavi. One sede ili stoje držeći u rukama kotarice splodovima ili rogove izobilja. Nisu retki reljefi na kojima je jedna predstavljena s povijenim detetom na krilu. U tom sličaju druga drži ubrus ili preslicu, a treća sunđer ili sud za vodu. Retki su natpisi na kojima pored imena boginje nije zabeležen kakav epitet. Epiteti su ili opšti (Augustae, Deae, Sanctae) ili, u najviše slučajeva, izvedena od imena plemena (Svebae), mesta (Namausicae), oblasti (Britannae).

89

Da je kult Matera postojao i u našoj zemlji možemo zaključiti po tome što se na jednom natpisu iz Liona spominju Matres Pannonirum et Delmatarum, a poznato je da se one često nazivaju po imenu plemena čije su boginje. Dosada je u našoj zemlji nađena samo jedna dedikacija u kojoj se ove boginje nazivaju Matres i tu one imaju epitet Velike (Magnae) što do sada nije bilo poznato. Taj je natpis iz Solina i interesantno je da se tu spominje kognacija (cognatio) koja se spominje i na nekoliko solinskih dedikacija Kibeli. U Ptuju, antičkoj koloniji Ulpia Traiana Poetovionis, nađeno je više reljefa i natpisa sa dedikacijama Nutricibus Augustis. Na njima su predstavljene po jedna, po dve, ili, najčešće, po tri žene. Jedna obično sedi i doji ili drži malo dete, dok druge dve nose u rukama ili na glavi razne predmete (korpe s plodovima, poslužavnike s hlebovima, sunđere, pelene, peškire, kutije, razno posuđe). Natpisi uvek spominju zavete za zdravlje. Gurlit, koji je našao i objavio veći broj ovih spomenika, mislio je da su ove Nutrices Augustae ustvari boginja Nutrix Augusta kojoj je posvećeno nekoliko ara nađenih u Rimu i Africi. Razliku u broju (tri Nutrice, a samo jedna Nutriks Augusta) objašnjava on uticajem lokalnih kultova. Inače nalazi izvesnih sličnosti između ovih reljefa terakota nađenih u Donjoj Austriji koje predstavljaju žene kako drže ili doje decu, ali iz tih sličnosti nije izvodio nikakve zaključke. Njegovo tumačenje tih spomenika, izgleda, nije tačno. Ono predpostavlja da su u Ptuju poštovana neka domaća božanstva, predstavljena u trojstvu, i prizivana uvek u množini, pa da je pod njenim uticajem izmenjen kult nekog nama inače slabo poznatog stranog božanstva čiji kult nije nikako dokumentovan u Ptuju. Nije verovatno da će se neki kult pod stranim uticajem toliko izmeniti da se od jednog božanstva stvori više njih, dok su obratini slučajevi pravilo. Zato je prirodnije da se ove Nutrice smatraju za te predpostavljene domaće boginje. Posle Gurlita Vigand je objavio veći broj novih spomenika ovih boginja, i na nov način protumačio njihovu prirodu. Nutrice su po njemu domaća božanstva jer je njihov kult ograničen samo u Ptuju; one su, sudeći po samom imenu, zaštitnice dece. Zato on prevodi njihovo ime sa »Dadilje« (erhabene Ammen). Naročito naglašava da Nutrice nisu identične sa keltskim Materama iako priznaje da između njih ima velika sličnost. Vigandovo tumačenje funkcije ovih boginja izgleda, međutim, dobro, se osniva samo na prevodu njihovog imena. Istna, ima primera da se iz samog imena doznaje i priroda božanstva (npr. keltska boginja konja Epona, rimski Sondergötter),ali su to uvek božanstva s ograničenom funkcijom. Naposletku, pitanja prirode ovih boginja dotakao se i Abramić u svome vođi kroz Ptuj. I on ukazuje na sličnost sa keltskim Materama, ali se detaljnije njima nije bavio. Po svemu sudeći, ovo će biti istovetne boginje sa keltskim Materama, grčkim Mojrama, rimskim Parkam, germanskim Nornama i slovenskim Suđajama ili Suđenicama. Po onome što o njima znamo one su najbliže keltskim Materama, zbog toga što se uvek pozivaju u množini i predstavljaju po tri, pa onda što imaju iste atribute (i jedne i druge drže decu ili su decom okružene; i jedne i druge boginje drže razno posuđe, korpe s plodovima, pelene), čak i zajednički epitet Augustae. Identičnosti ovih boginja ništa ne smeta što se one u Galiji zovu Matere, a u Ptuju Nutrice, jer se ove boginje i inače ne zovu svuda podjednako. Epona Kult Epone, boginje konja, bio je raširen po celoj našoj zemlji pošto su njeni spomenici nađeni kako na severu (Ptuj), tako i na jugu (Dokleja). Na nekim od ovih spomenika ova se boginja javlja u kulturnoj zajednici sa Jupiterom, Celejom i Genijem mesta. Neđeno je i nekoliko predstava Eponinih od kojih je nesumnjivo najinteresantnija ona na dršci jedne srebrne patere nađene u Rudniku. Tu boginja sedi en face na prestolu držeći levom rukom malog konja, a desnom grančicu. Pored nje stoji jarac i gleda u tu grančicu. 3.Božanstva identifikovana s Jupiterom. Na votivnim natpisima Jupiteru, nađenim u našoj zemlji, on ima nekoliko puta epitete koji su očevidno keltske reči, što znači da je s njim identifikovano neko keltsko božanstvo. Ti epiteti su Taranuk i Ukselim (Iuppiter Optimus Maximus Taranucus, Iuppiter Optimus Maximus Uxellimus). Taranuk Biće identičan sa Taranuknom, božanstvom koje se spominje na jednom natpisu iz Bekingena. Ukselim

90

Je hibridni superlativ keltske osnove uxellos koju nalazimo u keltskim imenima i u imenu božanstva Uksela, prema superlativima facillimus: facilis, simillmus: similis, pa prema tome odgovara latinskom Jupiterovom epitetu Supremus. Na jednom natpisu Jupiter ima epitet zaštitnik Arubiski (Conservator Arubianus). I to će po svoj prilici biti keltsko božanstvo poštovano u Arubijumu, keltskom naselju u Donjoj Meziji, jer je epitet izveden od imena ovog mesta. 4.Božanstva identifikovana sa Silvanom Prema Silvanovim epitetima iz Galije izgleda da je tu neko keltsko božanstvo identifikovano s njim. I na natpisima iz naše zemlje javljaju se keltska božanstva identifikovana sa Silvanom. U našoj zemlji nađen je veći broj ara posvećenih Silvanu, a ima i dosta reljefa na kojima je on predstavljen. Dedikanti na tim natpisima imaju domaća imena (Andes, Turus Pirami, Panes Stul...,Titulius Panetis), oni su slobodni i ugledni ljudi što nije slučaj sa dedikantima Silvana u Italiji, pa među njima ima i zena (Longinia Ingenua), koje su, kako kaže katon, isključene iz Silvanovog kulta u Italiji. Zbog toga što su dedikanti domorodci i što se njegov kult u našoj zemlji razlikuje od kulta u Italiji, možemo zaključiti da je tu sa Silvanom identifikovano neko domaće božanstvo. Nismo, međutim, uvek u stanju da odredimo da li je to bilo ilirsko, tračko ili keltsko božanstvo jer su Silvanovi epiteti u najviše slučajeva latinske reči te nam ime domaćeg božanstva nije poznato. Samo u jednom slučaju možemo ipak utvrditi da je u pitanju keltski bog, jer je epitet keltska reč. To je Silvan Magla (Silvanus Magla) koji se spominje na ari Longinije Ingenue, nađenoj u Sisku. Reč Magla ovde se prvi put javlja kao Silvanov epitet.Kao ime božanstva nalazi se možda na jednom natpisu iz Akvitanije, na kome nije izvesno da li trba čitati Maglo-mattonio ili Maglo Mattonio. Ranije je ova reč dovođena u vezu sa gotskom rečju mogus i prevođena je s dečko. Heihelheim prevodi maglo s knez. Po našem mišljenju ovu reč možemo dovesti u vezu s ie korenom *meĝh- (s vokalskom alternacijom *moĝh-) koji imamo u grčkom μέγας gen.sg. μεγάλου i latinskom magnus sa osnovnim značenjem veliki. Kako ie. e i o u keltskim, nama poznatim dijalektima, daju e i o, trebalo bi objaniti odakle a umesto e ili o u maglo. A: ie. e, o u ovoj osnovi nalazimo i u nekim keltskim ličnim imenicama (npr. Magius). Silvan se na jednom natpisu iz naše zemlje naziva Bellator. Možda je i to keltsko božanstvo. Hramovi Dosada je nađen samo jedan hram keltskih božanstava u našoj zemlji i to je jedini hram domaćih božanstava uopšte za koje znamo. To je hram keltskih Matera u Ptuju, koje su tu poštovane pod imenom Nutrices Augustae. Hram je malih dimenzija, pravougaonog oblika, orijentisan manjim stranama u pravcu severoistok-jugozapad, s ulazom na južnoj strani. U unutrašnjosti je, izgleda, bio obojen belo i imao postament za statuu boginja na južnoj strani. ( opis je tu nepotpun, jer nisu date dimenzije hrama a orijentacija neslaže se sa orijentaciojom na priloženom planu). U Viminacijumu nađeno je srebrno posuđe sa natpisima Matronae. Ono je možda pripadalo kakvom hramu ovih keltskih boginja, ali nije poznato gde je on bio. Sam nalazak ne pokazuje da je taj hram postojao u Viminacijumu, zato što je ovo posudje moglo biti doneseno sa strane. Takav isti slučaj je i sa srebrnim posuđem nađenim negde na Rudniku, na kome piše Eponae. I ono je po svoj prilici iz nekog Eponininog hrama, ali nismo u stanju odrediti gde se on nalazi. Sveštenici U našoj zemlji do sada nije poznat ni jedan sveštenih keltskih božanstava. Majka Publija Safinija Filucina, dedikanta Materama iz Salone, bila je sveštenica, ali nije poznato da li je bila sveštenica nekog keltskog božanstva. Kult O kultu keltskih božanstava u našoj zemlji vrlo smo rđavo obavešteni. Znamo samo da su Skordisci prinosili ljudske žrtve nekom božanstvu koje je identifikovano s Marsom, ali sam način žrtvovanja nije poznat. Dedikant Dedikanti keltskih božanstava imaju uglavnom rimska imena (Tiberije, Klaudije Cert, Tiberije Klaudije Pompejan, Flavije Jovin, Sukcesije Maksim, Julije Krispin, Sekundijan), ali izgleda da to neće uvek biti Rimljani. Tako, neki imaju samo jedno ime, mada su slobodni ljudi, pošto nije naznačeno da su robovi (Sekundijan). U imenima drugih opet, ima nerimskih elemenata (Junije Filokrat, Gaj Okracije Lakon, Aurelije Sir). Zbog toga izgleda da su ovi dedikanti u većini slučajeva romanizovani domorodci. Jedan dedikant, protivno rimskom običaju, označava filijaciju ne po ocu već po materi. To je Publije Safinije Filucin, sin sveštenice Terencije iz Salone. Ovakvi primeri su vrlo retki, te je ovaj utoliko interesantniji. Na ovaj se način označava da je dotično lice vanbračno dete. Izgleda, međutim, da to ovde neće biti slučaj. Ovi dedikanti su slobodni ljudi raznih zanimanja. Medju njima ima oficira ( Tiberije Klaudije
91

Pompejan, tribunus militum leg. I Minerviae), beneficijara ( Julije Krispin, Gaj Okracije Lakon). Kod mnogih dedikanata zanimanje nije poznato. Hronološki podaci Keltski su kultovi preneseni u našu zemlju verovatno početko 4 v. pre Hrista, kada su se, kao što smo rekli, Kelti prvi put pojavili u našoj zemlji. Nije međutim, poznato dokle su se oni tu održali. Datirani natpisi su iz kraja II (jedan Eponin je iz 187.g. p. Hr.) i početak III veka p.Hr. ( dedikacija Materama iz Liona, gotivni natpis Jupiteru Arubiskom je iz 215.g.). Ni jedan natpis Nutrica iz Ptuja nije datiran, ali kako su neki od njih nađeni u trećem mitreju upotrebljeni kao gradjevinski materijal i kao ploče na grobovima oko njega, izgleda da se kult ovih boginja izgubio već početkom druge polovine III veka. Prema tome može se reći da se kult keltskih božanstava u našoj zemlji gubi krajem III v. p. Hrista. Rekonstrukcija religije Kelta, velike indoevropske populacije koja je naseljavala srednju i zapadnu Evropu, zasniva se na podacima iz 4 vrste izvora: Anticki i ranohriscanski pisci Sve sto je sadrzano kod grckih i rimskih pisaca o keltskoj religiji ima uglavnom karakter uzgrednih napomena i najcesce je zasnovano na neproverenim i posrednim obavestenjima. Iz tih tekstova, koje je sakupio J. Zwicker jedino se sigurno moze utvrditi da su Kelti bili izuzetno predani religiji, da je svestenicka kasta uzivala poseban autoritet, da su sve dogadjaje tumacili voljom bogova i da su sve svoje akcije povezivali s religioznim ceremonijama. Najpotpunije podatke o keltskoj religiji daje Cezar koji navodi najveca galska boznastva i izlaze strukturu svestenicke kaste druida. U delima Dionisija iz Halikarnasa, Posejdonija, Lukana, Timogena, Pompeja Troga, Amijana Marcelina, Plinija Starijeg i Tacita napomene o keltskoj religiji su kratke, najcesce uzgredne i neproverene. Prvi hriscanski pisci nisu imali simpatija za Kelte, pa su i njihovi podaci redovno skrti i neobjektivni. Britanska i irska literatura iz 8 - 14.v. Britanski i irski tekstovi iz ranog srednjeg veka, bogati legendama, sagama i romanticnim pricama, sadrze mnoge mitove ostrvskih Kelta, sa unekoliko izmenjenim imenima njihovih najznacajnijih bogova i heroja. U njih su, medjutim, utkani i hriscanski motivi, kao i opisi istorijskih dogadjaja iz blize i dalje proslosti. Za poznavanje mitologije Kelta u Velsu najznacajniji su rukopisi Mabinogion (14.v.), Taliesin, kao i druge poeme. U legendama o kralju Arturu i u istoriji britanskih kraljeva od Dzefrija od Monmuta (12.v.) mogu se takodje, mada nesto teze, nazreti likovi pojedinih keltskih bogova i heroja. Jos je bogatija literatura koja se vezuje za Kelte u Irskoj (Leinsterska knjiga, knjiga Ballymote, Zuta knjiga Lecan i dr.). U tim rukopisima, koji uglavnom poticu iz 11.,12.,13.v., rodoslov bogova dat je u vidu anala, ispripovedane su njihove borbe i sadrzani su opisi sudbina pojedinih keltskih heroja. Cak i hriscanske legende prozete su arhaicnom gradjom, a irski krstovi su ukraseni i motivima koji se vezuju za pojedina keltska bozanstva (Epona, Cernunos). Mnogi stari bogovi i heroji ostrvskih Kelta preobrazeni su u tim srednjovekovnim rukopisima u kraljeve ili ucesnike u realnim preistorijskim zbivanjima. Iz takovog preplitanja istorije i legende, starih mitova i hrizcanskih prica, tesko je rekonstruisati autenticnu mitologiju ostrvskih Kelta koja je sigurno bila veoma bliska mitologiji njihovih kontinentalnih saplemenika. Epigrafski spomenici Veliki broj epigrafskih spomenika, uglavnom posveta omogucuje da se upoznaju imena pojedinih bozanstava i utvrde mesta obavljanja kulta iz vremena rimskih osvajanja keltskih zemalja. Ti spomenici dokumentuju relativno poznu fazu keltske religije u kojoj su gotovo sva stara bozanstva pretrpela znacajna preoblikovanja, pre svega usled povezivanja sa prividno istovetnim bogovima i boginjama rimskog panteona. Tako je sa Marsom povezano vise od 60 lokalnih bozanstava, sa Merkurom vise od 20, a sa Apolonom oko 15. Zbog toga se na osnovu sacuvanih epigrafskih spomenika moze zakljuciti da je vecina keltskih bogova lokalnog karaktera (bogovi pojedinih gradova ili reka, bozanstva plemena ili grupe bliskih plemena). Uz to je karakteristicno da se u natpisima pominje oko 400 muskih i zenskih bozanstava, ali se od tog broja, samo nekoliko imena pominje cesce, i to na natpisima iz razlicitih provincija (npr. Belenus, Granus, Rosmerta, Epona). Dok je iz pojedinih keltskih oblasti poznat izuzetno mali broj natpisa (npr. iz zapadne Galije), u drugima su oni veoma brojni (npr. u rajnskom podrucju, Provansi, na Britanskim ostrvima i u gornjem Podunavlju). Ta cinjenica pokazuje da epigrafski spomenici dokumentuju pretezno religiju romanizovanih Kelta, i to uglavnom u oblastima koje su bile naseljene Italicima i rimskim vojnicima. Arheoloski materijal (skulpture, reljefi, votivni darovi, novac i dr.) vezan za keltsku, latensku kulturu mladjeg gvozdenog doba iz druge polovine 1.mil.
92

Najautenticniji dokumenti za rekonstrukciju keltske religije jesu arheoloski spomenici. Skulpture, figurine, novac i raznovrsni predmeti namenjeni kultu nadjeni su u svim oblastima naseljenim Keltima, od Irske i Britanskih ostrva do Grcke i Male Azije. Ti spomenici poticu iz razlicitih epoha, od vremena utemeljenja keltske kulture do perioda gubljenja svih njihovih etnickih obelezja. Jedino taj materijal omogucuje da se utvrdi proces nastanka keltskog naroda i otkriju koreni njihove religije, kao i njen dalji razvoj i postepeno odumiranje, najpre u okvirima rimskog, a kasnije hriscanskog sveta. Ta vrsta dokumenta najcesce izmice naucnom ispitivanju, pa je i vecina zakljucaka izvedenih na osnovu arheoloske gradje hipoteticnog karaktera. Prema raspolozivom arheoloskom materijalu, mogucno je istoriju keltskog naroda, kulture i religije razdeliti na nekoliko etapa, i to: - period formiranja keltskog naroda (protokeltska epoha) izmedju Rajne, Labe i Alpa. Taj period, mada najduzi, najnejasniji je, jer je dokumentovan jedino arheoloskim materijalom, i to nepotpuno; - period migracija keltskih plemena koji pocinje u 9.v.pne i traje sve do vremena rimskih osvajanja keltskih zemalja sredinom 1.v.ne (prerimska epoha). Uz bogat arheoloski materijal, kao izvor za rekonstrukciju keltske religije tog vremena znacajni su i podaci o Keltima kod starijih grckih i rimskih pisaca; - period rimske prevlasti nad keltskim zemljama, koje traje od vremena vladavine Tiberija do konacne pobede hriscanstva u 4. Veku. Keltska religija te epohe najpotpunije je dokumentovana (arheoloski nalazi, epigrafski spomenici, podaci antickih i crkvenih pisaca), ali je istovremeno i najmanje izvorna, jer je prozeta religijom osvajaca; - period duge agonije keltskog sveta od 4. do 12.veka, i to uglavnom na Britanskim ostrvima. Osnovi keltske religije postavljeni su svakako vec u dalekoj praistoriji, krajem neolita i pocetkom bronzanog doba, u vreme kada je podrucje izmedju Rajne i Alpa naselio jedan ogranak indoevropske populacije. Verovanja donesena iz postojbine povezana su sa vec postojecim lokalnim kultovima i religioznim shvatanjima, pa je tako ostvarena originalna keltska religija. Iz prekeltske religije srednje i zapadne Evrope preuzet je mozda kult vezan za reke, izvore i nebeska tela, kao i verovanja da su zivotinje iil biljke rodonacelnici pojedinih rodova ili plemena. To jasno pokazuju prekeltska imena pojedinih bozanstava, reka i izvora koje su postovali Kelti, a na totemisticke kultove upucuju plemenska i licna imena, kao Tarbeli (bikovi), Boduognatus (sin gavrana), Bronogenos (son vrane), Dergan (sin hrasta) ili Eburones (tisovina). Kelti nisu ubijali zivotinje za koje su vezani imenom ili poreklom. Npr., njihovi heroji Kuholin i Dirmid nisu smeli da ubiju pticu, psa i vepra. Medju tabuisane zivotinje svrstane su svinje, kokoske, guske i zecevi, kao i pojedine ribe iz svetih izvora. S druge strane, vezanost Kelta za indoevropsko stablo svakako se manifestuje cak i u njihovim poznim mitovima i ritualima, npr. u epizodama bitke kod Matireda ili obredima u vezi sa hrastom i vetrom, koji imaju neposredne analogije u sanskritskoj literturi, odnosno u kultu arijevskog sveta izmedju Indije i Irana. U to osnovno nasledje treba verovatno ukljuciti keltsku naklonost da pojedine svoje bogove i heroje zamisljaju bilo kao tri licnosti (Matres) ili sa tri glave (Cernunos), kao i rituale obavljanje za vreme najvecih keltskih praznika (Beltene). Taj “primitivni” sloj keltske religije svakako je najstariji, ali je on upravo i najdugovecniji, jer jos zivi u irskim legendama iz ranog srednjeg veka. To ne znaci da je najstarija keltska religija bila primitivna u smislu iskljucive povezanosti sa totemistickim, animistickim ili slicnim shvatanjima. Kult zivotinja i vegetacije sigurno je nastao zbog slozenog nacina privredjivanja, tj. u vezi s lovom i zemljoradnjom, kojima su se Kelti odvajkada bavili. Istovremeno su svakako nastali i svi ostali elementi kasnije keltske religije, ukljucujuci i ideje o herojima i bogovima. To jasno pokazuje indoevropska rec deiwos, sto znaci bozansko bice, koja je sacuvana u keltskom jeziku u obliku devo. Ona je dokaz da su u keltskoj religiji oduvek postojala posebna bozanstva. Cini se da Kelti svoje bogove dugo nisu predstavljali u antropomorfnom obliku jer je poznat Diodorov podatak da se Bren, predvodnik keltskog pohoda na Delfe 279.g.pne, smejao sto “Grci veruju da bogovi imaju ljudsko oblicje” i sto ih “prikazuju od drveta ili kamena”. Zbog toga razvoj keltske religije ne treba shvatiti kao poseban pravolinijski tok koji se od verovanja vezanih za zivotinje, drvece ili prirodne pojave krece ka izdvajanju pojedinih bozanstava i nastanku panteona jasne strukture, vec samo kao dinamican proces stalnog obogacivanja jedne jos od pocetka slozene i samo Keltima svojstvene religije. To potvrdjuje i cinjenica da su u toku naredne etape, u periodu velikih migracija, Kelti uspeli da ocuvaju osobenost svojih religioznih shvatanja, uprkos najblizim dodirima sa raznorodnim narodima i osvojenim podrucjima.

93

Uzastopne migracije Kelta od 9. do 3.v.pne prema zapadu, jugu i istoku Evrope bile su propracene stalnim ratovima, a istovremeno i asimiliranjem pokorenih naroda. Najpre su osvojene oblasti Galije, Britanskih ostrva i Pirinejskog poluostrva, a posle poraza kod Delfa (279.g.pne) osvojili su i donje Podunavlje i deo Male Azije, gde su osnovali svoju drzavu Galatiju. U svim osvojenim oblastima zadugo su ocuvali svoj jezuk i osobenost svoje kulture. Izrazito keltske oblasti jesu, medjutim, samo Galija i Britanska ostrva. Zbog toga je i arheoloska gradja iz tih oblasti najinstruktivnija za upoznavanje keltske religije prerimskog perioda. Prvobitna religija Kelta pretrpela je u toj etapi znatne izmene, i to pod delovanjima kako unutrasnjih tako i spoljasnjih faktora. U novijoj istorijskoj situaciji opstanak Kelta zavisio je od cvrstine plemenskih organizacija, njihove borbene spremnosti i uspesnih ratnih poduhvata. Starija individualizovana bozanstva plodnosti, njiva i stoke, vrela, reka i sumovitih bregova postepeno su ustupila mesto bogovima plemena i rata, a stalni borbeni okrsaji dali su bogatu gradju za likove legendarnih kraljeva i dopune za mitske cikluse o pojedinim herojima. Na jugu Galije, Italije i Balkanskog poluostrva Kelti su dosli u neposredan dodir sa grckom, etrurskom i ranom rimskom civilizacijom, a na Pirinejskom poluostrvu i u oblastima srednje i jugoistocne Evrope upoznali su se sa tekovinama iberske, ilirske, tracke i skitske kulture. Ti dodiri uneli su u keltski svet ne samo pojedina strana kulturna dobra vec i nove religiozne ideje, a naglo su ubrzali i razvoj zanatstva i trgovine. U novim istorijskim okolnostima vecina starih keltskih bogova i boginja doblia je karakteristike ratnickih bozanstava. Jednaki uslovi zivota ucinili su da bogovi pojedinih plemena ili grupa plemena dobiju priblizno iste odlike, bez obzira na razlike u imenima. Obezbedjivanje snage plemena bio je glavni cilj religioznih obreda, pa je zbog toga najuglednije i najpostovanije bozanstvo postalo bog koji se stara o napretku plemenske zadjednice. Jedno od najvecih keltskih bozanstava je Teutates, cije ime, nastalo od keltske rci koja oznacava pleme (teuta, touta, tata), znaci “bog plemena”. Slicnu funkciju imaju i bogovi stare Irske koji stoje na celu Tuata de Danan (Pleme boginje Dane), kao Lug u Dagda, koji su, uz ostale odlike i predvodnici svog naroda u odlucujucim bitkama. Zato se vec i u najstarijim grckim izvorima pominje “keltski Ares”, a i rimski pisci cesto pominju Marsa kao vrhovno keltsko bozanstvo. Zbog uspona moreplovstva, zanatstva i trgovine istovremeno nastaju i likovi ostalih keltskih bozanstava koje anticki pisci poistovecuju sa Diskurima, Heraklom i Vulkanom. To su verovatno oni isti bogovi cija su imena poznata sa kasnijih epigrafskih spomenika i iz legendi, npr. Lug, Ogma ili Goibnji. Pouzdane predstave tih keltskih bogova nisu poznate. Cini se da se svestenicki red druida brizljivo starao da sacuva svetost bozanstava, odnosno da se bogovi ne skrnave likovnim predstavljanjem. Dopustalo se jedino da se njihovo prisustvo nagovesti simbolima. Zbog toga su u keltskoj umetnosti tog doba najcesce samo simbolicne predstave, ciji se pravi smisao jedva moze naslutiti. Tako se, npr., na novcu, predmetima od metala i kamenim spomenicima uporno ponavljaju pojedini ornamenti koji svakako imaju odredjeni religiozni smisao, i to najcesce tocak i meandar, kojis e verovatno povezuje sa solarim bozanstvom, mozda sa Taranisom, gospodarom neba i munje. Vec od 4.v.p.n. javljaju se likovne predstave pojedinih keltskih bogova. U Cisalpijskoj Galiji, u Val Kamonika, na jednoj steni, prikazan je bog sa jelenskim rogovima, torkvesom i rogatom zmijom (Cernunos). Na jugu Francuske, pod uticajem grcke kulture grade se i prva svetilista u koja se unose skulpture koje prikazuju heroizovane pokojnike, a mozda i pojedine bogove (npr. sedeca statua iz Rokpertiza). Figure bogova su sigurno izradjivane u 1.v.p.n., jer Cezar pominje “veoma brojne predstave Marsa”, a Lukan opisuje “zalosne predstave” keltskih bogova koji turobno zure sa odsecenih panjeva. U keltskim zemljama otkrivene su na mnogim mestima drvene figure. U svetilistu Sekvane, blizu izvora Sene, nadjeno je oko 200 komada rezbarenog drveta, ukljucujuci i cele figure, datovane u 1.v., koji prikazuju ili bozanstva ili dedikante. U naseljima su nadjene maske koje su verovatno bile prikazene na drvo, zatim glave od kamena i herme, katkad sa dve glave, koje odgovaraju Lukanovom opisu keltskih bogova. S rezervom treba primiti i podatke antickih pisaca o ljudskim zrtvama i kanibalizmu kod Kelta. Izvesno je da su pojedinim bozanstvima kelti prinosili ljudske zrtve (Esus, Taranis), ali je taj obicaj bio vezan samo za izuzetne okolnosti i nije bio cesci nego kod ostalih starih naroda. Cezar, Strabon i Diodor saopstavaju da su pojedina keltska plemena spaljivala ljudske i zivotinjske zrtve u kolosima ispletenim od pruca i slame, a Lukan u svom spevu Farsalija govori i o zrtvenicima svirepog Teutatesa i strasnog Esusa. Svakako je preterano pisanje Pomponija Male da su Kelti smatrali da je covek najomiljenija zrtva bogova, kao i kazivanje Strabona da su stanovnici Irske ljudozderi. Vec u Cezarovo vreme surovi rituali bili su mahom price iz daleke proslosti, a pitanje je da li su i u ranijim epohama oni stvarno bili deo religioznog cina ili samo sadrzina pojedinih legendi i mitova. U periodu rimskih osvajanja keltskih zemalja od sredine 1.v.p.n. do sredine 1.v.n.e., u Galiji, a verovatno i na Britanskim ostrvima, vec je postojao panteon bogova, na cijem se celu, po pisanju Cezara, nalazio Merkur, koji je
94

smatran pronalazacem svih zanata, zastitnikom plemena, puteva, putnika i trgovine. Sve te funkcije odgovaraju bogu Lugu, po kome je nazvan i Lion (Lugdunum). I likovi ostalih velikih keltskih bozanstava koje navodi Cezar (Apolon, Mars, Jupiter,Minerva, Dis pater) imaju malo veze sa istoimenim rimskim bogovima. Samo iz politickih razloga Cezar precutkuje njihova prava imena. On, verovatno, Jupiterom naziva Taranisa, Marsom – Teutatesa, a Dis paterom – Sucela. Ostaju neizvesna prava imena keltskih bogova koje Cezar naziva Apolonom i Minervom, jer u keltskoj religiji postoji vise bozanstava koja su svojim funkcijama povezana sa Suncevom svetloscu, lecenjem, umetnoscu i zanatstvom. Za tacnije upoznavanje keltskog panteona iz tog vremena veoma su znacajne predstave na srebrnom kotlu koji je 1891.g. nadjen u Gundestrupu (Danska). Na spoljasnjoj strani te velike posude, koja je verovatno izradjena u srednjem Podunavlju krajem 1.v.p.n., prikazana su poprsja sedam bozanstava, i to cetiri boga, dve boginje i jedne boznaske trijade (boginja flankirana sa dva muska bozanstva). Od scena prikazanih na unutrasnjim stranama kotla najzanimljivija je povorka naoruzanih konjanika i pesaka ispred koje jedan bog, verovatno Teutates, prima ljudsku zrtvu. Tu je prikazan bradati bog s tockom (verovatno Taranis), kao i bog s jelenskim rogovima (Cernunos). Da su Kelti vec u vreme borbe s Rimljanima uz panteon imali i svoju originalnu mitologiju pokazuju reljefi iz Pariza i Treva na kojima su prikazani bog Esus i bik sa tri gavrana (Tarvos Trigaranos), s kojim je sigurno povezivana legenda cija je pozna varijanta sacuvana u mitu o Kuholinu. Ucvrscivanje jedinstvenih religioznih koncepcija u keltskom svetu tokom 1.v.p.n. prvenstveno je zasluga druida, svestenicke klase koja se u vreme Cezarovih osvajanja Galije starala ne samo o cuvanju narodnih tradicija i objasnjavanju svojih tajni religije vec i o vaspitanju omladine i kontroli svih javnih i privatnih akcija (v. druidi). Ucenja druida nisu sacuvana i zbog toga je danas nemoguce rekonstruisati njihovu ideologiju i na osnovu nje tacno utvrditi keltsku teogoniju i kosmogoniju. U kasnijim mitovima govori se o “stubovima sveta” i o “Suncevom stubu”, za koje se mozda verovalo da pridrzavaju nebo, kao i o izvorima, rekama i jezerima koji su nastali od bozijih suza ili od znoja divova i carobnjaka. Ljude nisu stvorili bogovi, vec su oni njihovi potomci. Gali su verovali da vode poreklo od Dis patera, tj. da su dosli na svet iz Podzemlja. Cini se da je ucenje druida o sudbini sveta bilo krajnje pesimisticno, jer su Kelti duboko verovali da ce jednog dana “vatra i voda prevladati” i da ce “nebo pasti na zemlju”. U irskim mitovima i sami bogovi se ukljucuju u konacnu propast sveta. Cezar i Lukan saopstavaju da Kelti smatraju da duse mrtvih ne stradaju i da ostaju vezane za telo, koje produzuje zivot u nekim drugim oblastima. To potvrdjuju i nekropole latenske kulture (skeletni grobovi sa mnogim prilozima). Keltsko podzemlje nije svet turobnih senki i mraka, vec je to mesto vrhovne srece, gde buja zivot i to slobodan i besmrtan, bez razdvajanja dobrih od zlih. U irskim legendama, osim podzemnih boravista bogova i heroja (sidovi), kao stanista mrtvih pominju se i ostrva u okeanu, ali se cini da su se na njih selili samo umrli kraljevi i heroji. Ideje o “zemlji svetlosti” (raju) i “zemlji bez dna” (paklu) pojavljuju se u keltskoj religiji sasvim pozno i to svakako pod uticajem rimske kulture i hriscanstva. Sveta mesta kelti su nazivali nemeton. Sve do vremena rimskog osvajanja Galije to su bili sam sveti gajevi, bez gradjevina. Lukan daje ziv opis tih mracnih svetilista u gustoj sumi, sa drvecem poprskanim ljudskom krvlju i vodom koja pada iz crnih izvora. Na tim mestima cuvani su sveto posudje i ratni plen. Nemetoni nisu bili dostupni svim vernicima. Zbog toga su u keltskim zemljama postojala mnoga druga kultna mesta, narocito oko posvecenih izvora, na koja su vernici stizali iz udaljenih oblasti. Tako je, npr., u jednom izvoru kod Vernej sir Avra nadjen novac razlicitih keltskih plemena. Kraj lekovitih izvora otkriveni su zavetni darovi razlicitog porekla i iz raznih epoha. Svi Kelti ucestvovali su u svetkovinama cetiri velika praznika : Samhena (1. нovembar), Imbolka (1. februar), Beltene (1.maj) i Lugnasada (1.avgust). To su praznici cetiri godisnja doba, vezani za poslove zemljoradnika i stocara, a i za mnoge legende o herojima, bogovima i znacajnim istorijskim dogadjajima. Praznovani su verovatno i u najranijem razdoblju istorije keltskog naroda, a isti obredi, bez vecih izmena, obavljani su sve do vremena prihvatanja hriscanstva. Naredno razdoblje istorije keltske religije – vreme romanizovanja keltskih zemalja – okarakterisaano je procesom povezivanja svih lokalnih keltskih bozanstava sa bogovima rimske religije. Da bi se to ostvarilo, najpre je bilo potrebno razbiti druidski svestenicki red i unistiti njihov ugled. Avgust je preduzeo prve administrativne mere protiv druida, a Klaudije i Tiberije zabranili su u celini njihova ucenja. Umesto od druida, deca keltskih arisokrata dobijala su osnovna znanja o zivotu u rimskim skolama. Time je rimska politika uspela da jedan da jedan deo kelteskog stanovnistva odvoji od tradicije. Vec krajem 1 v. romanizovani Kelti gledali su na druide kao na privatne seoske vraceve. Delatnost druida produzila se samo u zabitim pokrajinama Galije i ogranicavala se na nize slojeve keltskog drustva, koji su sve do 5 v. ostali cuvari stare nacionalne religije. Druidi su uspeli da odrze stari ugled jedino u Irskoj, gde su, i u vreme dolaska svetog Patrika, bitno uticali na sve dogadjaje politickog i verskog zivota.
95

Ovaj nejednak odnos prema druidima odrazio se i na osnovne tokove keltske religije do sredine 1 v. do vremena konacne pobede hriscana. U svim keltskim oblastima gde je zabranjeno delovanje druida, stara lokalna bozanstva brzo su poistovecena sa rimskim bozanstvima, odnosno nastala je posebna galo-rimska religija. U neromanizovanim podrucjima Galije i Britannskih ostrva dolazi do izrazaja narodna religija. Mada su je podrzavali druidi, ta se religija znatno razlikovala od tradicionalne keltske religije. Samo u Irskoj predacka religija odrzala se u gotovo neizmenjenom obliku sve do dolaska hriscanskih misionara. Najslozenija je religija neromanizovanog stanovnistva Galije i Britanskih ostrva. Iako su se druidi i narod starala da ocuvaju “religiju otaca”, ipak su nove okolnosti snazno delovale na religioznu misao i praksu. Kao protivteza pritisku rimske politike, u predackoj religiji naglo pocinju da ozivljavaju svi arhaicni elementi (kult prirode, totemizam, obozavanje drveca), ali se pod delovanjem kulture osvajaca ti stari oblici cesto zaodevaju u rimske forme, euhemerizuju se i utvrdjuje se njihova ikonografija. Time je omoguceno da kultove pojedinih keltskih bozanstava, npr. Epone ili Matres, prihvati i romanizovano stanovnistvo sirom Rimske Imperije. Mnoge svete zivotinje iz narodnih verovanja povezane su s odredjenim muskim ili zenskim lokalnim bozanstvima. Tako je Epona boginja konja, Artio, Andarta i Artaios su bozanstva medveda, Arduina i Mokus su bozanstva divljeg vepra, Mulo je bog mazgi, a poznat je i veci broj bogova i boginja sa pticom ili zmijom cija imena nisu poznata. Jos vise bozanstava nastalo je personifikacijom bregova i planinskih vrhova (Gara, Poeninus, Baeserta, Alambrina), drveca (Deus Robur, Fagus), toplih izvora (Ivavos, Nerius, Iliks, Luksouius, Sianna, Damona, Borvo) ili reka (Sekuana, Matrona, Somonia). Uz to, znatno se obogacuje ikonografija svih starijih bozanstava. Cernunos, koji je ranije bio okarakterisan samo jelenskim rogovima, dobija kesu sa novcem (ili zitom), koju prosipa izmedju bika i jelena. Uz tog boga cesto je prikazana zmija s rogom ili ovnujskom glavom, a katkad i boginja sa rogom izobilja. Ocigledno je da se u to vreme funkcije Cernunosa prosiruju i da on prerasta u mocno htonsko bozanstvo. Nije manji ni broj atributa koji karakterisu funkcije tri boginje zvane Matres (Matrae, Matronae). One su na spomenicima prikazane sa rogom izobilja, kotaricom punom plodova, paterom ili odojcetom na krilu, grudima ili u kolevci. Matres imaju stotinu epiteta koji ukazuju na cinjenicu da se snage utrostrucene zenske figure prosiruju na najrazlicitije oblasti zivota. Pored utrostrucenih bozanskih likova (Matres, bogovi i boginje s tri glave i tri lica, bozanski bik i vepar sa tri roga), u keltskoj religiji iz tog vremena cesti su i bozanski parovi. Zenska bozanstva povezuju se sa muskim bozanstvima bilo po slicnim funkcijama bilo prema komplementarnim snagama. Rozmertu, npr., prati Merkur, Damonu prati Borvo, Sironu prati Apolon Granus, Nemetonu prati Mars, Nantosveltu prati Sucel itd. U romanizovanim oblastima Galije veoma brzo se utvrdjuju likovi novih, galo-rimskih bozanstava. To su sinkretisticka bozanstva koja nastaju bilo povezivanjem najznacajnih domorodackih bogova s glavnim bogovima iz rimskog panteona (interpretatio Romana) bilo ukljucivanjem rimskih bozanstava u tradicionalnu predacku religiju (interpretatio Celtica). Ta nova bozanstva nazivaju se redovno latinskim imenima (Merkur, Mars, Jupiter, Minerva), ali se ona sustinski uvek razlikuju od istoimenih rimskih bogova. Karakteristicno je da glavno mesto u u novonastalom galorimskom panteonu ne zauzima Jupiter, vec Merkur. Arheoloska gradja potvrdjuje saopstenje Cezara da su u Galiji predstave ovog boga najbrojnije odnosno da je Merkur vrhovno keltsko bozanstvo. U keltskim zemljama nadjen je izuzetno veliki broj natpisa, statua i reljefa posvecenih Merkuru, a Arverni su poverili Neronovom skulptoru Zenodoru da izradi kolosalnnu, 33 metra visoku statuu tog boga. Ocigledno je da tako znacajan polozaj nije dat Merkuru pod uticajem rimskog panteona. Kelti su samo svog vrhovnog boga (verovatno Luga) zaodenuli u ruho Merkura i time mu obezbedili duzno postovanje u novonastalim okolnostima. Galo-rimski Merkur prikazan je poput grckog Hermesa, odnosno rimskog Merkura, kao mladic sa petasom, krilatim sandalama, kesom s novcem, kaducejem i ovnom, petlom i kornjacom pored nogu, ali cesto i sa odlikama starog keltskog boga:sa bradom, u tunici, sa tri ili cetiri glave i zmijom s ovnujskom glavom. Epiteti galo-rimskog Merkura pokazuju da on nije samo bozanstvo trgovaca, putnika i puteva vec da se stara o napretku kuce i plodnih njiva (Domestikus, Kultor), o odbrani zemlje od neprijatelja (Defensor, Finitimus) i ratnim pobedama (Viktor). Zahvaljujuci tim svojim raznovrsnim funkcijama, sa galo-rimskim Merkurom povezano je na natpisima oko cetrdesetak lokalnih bozanstava. Njemu u cast Kelti su podizali i mnoga svetilista (kvadratne gradjevine okruzene stubovima), i to najcesce na vrhovima brda. Na isti nacin nastali su likovi i ostalih galo-rimskih bogova. Povezivanjem funkcija keltskog Teutatesa i rimskog Marsa stvoren je galo-rimski Mars, zastitnik mnogih lokalnih plemena, utvrdjenih gradova, ratnih poduhvata, konjice i oruzja, ali i bog porodicnog napretka i zdravlja. Galo-rimski Jupiter je spoj Taranisa i Jupitera: on u jednoj ruci drzi munju, ali drugu oslanja na tocak. Izrazitiji je ratnik od Kapitolskog Jupitera i cesto je prikazan na konju koji prednjim nogama gazi cudoviste u vidu Tritona. U galo-rimskom Apolonu sjedinjena su mnoga domorodacka solarna bozanstva
96

i bogovi lekovitih izvora, od kojih su najznacajniji Belenus, Granus i Borvo, a galo-rimski Silvan udruzuje odlike rimskog Silvana s funkcijama i atributima keltskog Sucela, kao i nekih drugih lokalnih bogova (Sinkvatis, Eriapus). Herkul je posebno postovan u Galiji i, mada su mnoge predstave tog bozanstva radjene po rimskim uzorima, Lukan saopstava da Kelti pod njegovim imenom podrazumevaju svog boga Ogmiosa (Ogma u Irskoj). Mnogo je teze odrediti sustinu ostalih galo-rimskih bogova, kao sto su Minerva, Vulkan, Neptun i Dioskuri. Cini se da je Minerva u Galiji smatrana i boginjom plodnosti, jer je na natpisima potvrdjena njena veza sa Sulevijom. Vulkan je imao bliske paralele u Goibnjiju i Govanonu, u lik Neptuna mogla su lako da budu ukljucena mnoga lokalna bozanstva voda, a Dioskuri su verovatno izjednaceni sa bozanskom bracom koju su, osim Germana, postovali i Kelti. U romanizovanim keltskim oblastima postovana su i strana bozanstva, i to kako iz rimskog zvanicnog kulta tako i iz domena sinkretisticke rimske religije, odnosno iz orijentalnih provincija. Posredstvom trgovine, legionara, veterana i doseljenika preneseni su u Galiju i na Britanska ostrva svi znacajniji orijentalni kultovi. U gotovo svim oblastima Galije nadjene su figurine boginje Izide, a oltari posveceni ostalim egipatskim bozanstvima (Ozirisu, Serapisu, Anubisu) nadjeni su u Frežisu, Arlu, Lionu i drugim mestima. Serapis je posebno postovan u Jorku, Panoniji i Noriku, a u Rajnskoj oblasti bio je rasprostranjen kult sirijskog Jupitera Dolihena. Jedino su kultove frigijske boginje Kibele i iranskog boga Mitre prihvatili i siri slojevi domorodackog stanovnistva. Posvete bogu Mitri narocito su ceste na britanskim ostrvima, a u Galiji je nadjen veliki broj oltara vezanih za tauroboliju. Bogovi rimske oficijelne religije postovani su prvenstveno u velikim gradovima. Kult Rome i Avgusta, kao i Kapitolske trijade (luppiter Optimus Maximus, Juno Regina, Minerva), dokumentovan je u Narboni, Lionu, Kelnu i u jos nekoliko centara rimske uprave u Galiji. Veliki apostoli hriscanstva u Galiji i na Britanskim ostrvima (sv. Martin iz Tura, sv. Patrik i sv. Brigita) bili su prinudjeni da u 4.-5. veku vode zestoke borbe protiv velikih keltskih bogova, kao i tradicionalnih obreda povezanih sa obozavanjem drveca, voda i kamena. I najranija srednjovekovna literatura u keltskim zemljama, posebno u Irskoj i Velsu, prozeta je paganskim motivima, i to sve do 12.v. U hagiografijama svetaca tradicionalna magija zauzima vidno mesto, tako da je tesko povuci granicu izmedju hriscanskih svetitelja i keltskih druida. Elementi keltske mitologije zastupljeni su i u ranoj srednjovekovnoj likovnoj umetnosi. Figura Cernunosa pojavljuje se na irskim krstovima i na kapitelu katedrale u Parmi. Epona je predstavljena na kapitelima pojedinih crkava, a zmija sa ovnujskom glavom veoma se cesto javlja u rukopisnim knjigama. MATRES Keltska bozanstva nizeg reda ciji je kult bio veoma omiljen medju rimskim legionarima. Na spomenicima su najcesce prikazane tri boginje, redje dve ili jedna, sa rogom izobilja, kotaricom sa plodovima ili sa detetom na grudima. Matres personifikuju ideju materinstva i sve zivotvorne snage prirode, a njihov kult je vezan za izvore i reke iz cijih su imena najcesce izvedeni mnogi njihovi epiteti. Katkad su poistovecene sa rimskim Parkama, odnosno Fatama i tada su shvacene kao boginje koje odredjuju sudbine pojedinaca, porodica, plemena ili naroda. Najstarije posvete poticu iz 1. veka. Kult Matres blizak je kultu Velike Majke, odnosno te boginje oznacavaju utrostrucen lik boginje zemlje. TARANIS Taranis jedno od tri najveca keltska bozanstva, bog munja i nebeskog svoda, kasnije poistovecen sa rimskim jupiterom i Dis paterom. Kult tog bozanstva bio je rasprostranjen u Dalmaciji, Rajnskoj oblasti, Provansi i Britaniji. Njegov simbol je tocak i zato se moze pretpostaviti da je Taranis prikazan i na poznatom kotlu iz Gundestrupa, i to u vidu bradatog coveka koji desnom rukom dodituje tocak. Prinosene su mu i ljudske zrtve, koje su spaljivane u kavezima od pruca ili u deblu drveta.

23. KULT LOBANJE KOD SKORDISKA
Fest: “Na žrtvu svojim bogovima prinose po nekad ljudske zarobljenike i s uživanjem piju krv iz ljudskih lobanja.”

97

Flor: “Nije bilo ni jedne vrstre svireposti kojom oni nisu iskaljivali svoj bes nad zarobljenicima:bogovima su žrtvovali ljudsku krv, pili su iz ljudskih lobanja”. Amijan Marcelin beleži prema starom predanju: “Prinosili su zarobljenika na žrtvu Beloni (boginja rata i pobede) i Marsu, i požudno pili ljudsku krv iz ispražnjenih ljudskih lobanja”. Orozije ne pominje ljudske žrtve, ali on zna da su Skordisci “pored drugih grozota koje su vršili nad zarobljenicima, odrubljivali, kad god im je bila potrebna čaša, ljudske glave i služili se takvim, još krvavim, kosmatim i umrljanim lobanjama, iz čijih šupljina mozak nije bio sasvim istresen, kao pravim čašama, pohlepno i bez gađenja”. Ovakvi iskazi mogu izazvati sumnju jer se u njima oseća ozlojedjenost onih koji su mogli postati žrtve te svireposti. Sumnje su opravdanje i zato što je reč o veoma poznim piscima koji su reprodukujući stari izvor mogli da unesiu u njega iskustva i osećanja svoga vremena. Vrednost ova 4 svedočanstva smanjena je i time što ona očigledno potiču u krajnjoj liniji od istog izvora. Sa druge strane podudaranje Flora, Festa, Marcelina i Orozija u pogledu osnovnog podatka – ritualnog ubijanja ratnih zarobljenika i pijenja ljudske krvi – pokazuje da su oni ovaj podatak pronašli u delu koje su ekscerpirali, u Livijevoj istoriji, pa se i problem autentičnosti tog podatka prebacuje na Livija, odnosno njegov izvor. Što se tiće epitomatora njima se mogu pripisati samo razlike u pojedinostima izlaganja, a svaki je skraćivao izvor i mogao da zadrži ono što ga je najviše inpresioniralo. Jedna tradicija mogla je tokom vremena da naraste i da se izmeni. Vesti o glavama – ratnim trtofejima pretvaraju se u vesti o lobanjama koje služe kao čaše na gozbama. Zatim se govori o pijenju krvi iz lobanje i najzad o uživanju sa kojim je to činejno Jasno je da se iz neočišćenih lobanja nije pila voda ili neki drugi napitak, nego krv, kao što je jasno da se to radilo u posebnim prilikama tj. pri prinošenju žrtava posle pobede, što je imalo odredjeno versko značenje.Kod Orozija se mešaju 2 običaja, vrlo tesno povezana: Ritualno ubijanje saplemenika ili zarobljenika (obično poglavica), praćeno magiskim opštenjem s bogom putem pijenja iste krvi, i odsecanje i odnošenje ljudskih glava kao dokaz junaštva i predmet dičenja, kao ratni trofej. Za oba običaja nalazimo potvrde u vestima o drugim Keltskim plemenima u Galiji i van nje. Na poč. III v, vreme Keltskih ratova na Balkanu odnosi se slučaj koji je zapisao Justin: jednom prilikom kada im pretskazivanje o ishodu bitke nisu ispala povoljna, umesto da se uplaše bogova, gali su tako pobesneli da su, verujući da će srdžbu svojih bogova ublažiti žrtvovanjem svojih pobili svoje žene i decu i tako započeli rat pokoljem svojih najbližih. Ova vest po vremenu i mestu najbliža Skordiscima otkriva nam divljačku surovost Keltske naravi. Sledeće dve vesti odnose se na Gale u severnoj Italiji u vreme Hanibalova pohoda. Kod Polibija stoji da su galske čete koje su u prvim sukobima Rimljana s kartaginjanima 218.g. izneverile Rimljane i prešle na stranu Hanibala iznenada udarile na rimsku vojsku, izvršile pokolj, a zatim su se “pošto su odsekli glave ubijenim” povukle u Kartaginski tabor. Na istom poprištu dve godine kasnije vojska Konzula Postumija razbijena je od Gala, a on sam ubijen. Livije priča da su Gali “očištivši njegovu glavu kako je to kod njih običaj, prekrili lobanju zlatnim ukrasisma i ona im je služila kao sveta posuda za žrtve u svečanim danima i kao čaša za sveštenike i starešine hrama. Kod Strabona i Diodora zabeležene su, prema Posejdoniju, i sledeće pojedinosti o običajima Gala: odlazeći sa bojnog polja,, Galski ratnici su odnosili glave ubijenih neprijatelja, vešali ih o vrat svojim konjima , a zatim iznad ulaza u svoje domove. Posejdonije je sam to video, kaže Strabon. Glave uglednijih protivnika balsamovane su kedrovim ulje i čuvane u kovčezima. Pokazujući ih gostima Gali su se hvalili kako su njihovi preci, otac, deda ili neko drugi, mogli da dobiju za te glave velike pare ali su to odbili. Prema tome, ljudske žrtve nisu prinošenje vogovima samo kao ratni trofej. Kelti su ubijali svoje saplemenike i zarobljenike i zato da bi njihovom krvlju umilostivili svoje krvoločne bogove, ili pak da bi iz krvi ili utrobe žrtve saznali njihovu volju. Veruju da se bogovi nemogu umilostiviti ako se čovečiji život ne otkupi drugim čovečijim životom. Obred žrtvovanja zatvorenika kod Skordiska nije nam posvedočen.Na jednoj od srebrnih pločica kojima je ukrašen veliki žrtveni kotao iz Gundestrupa predstavljena je povorka ratnika: trubači s dugim keltskim trubama koje se završavaju u vidu zmajeve glave razjapljene čeljusti, konjanici sa šlemovima na glavi, ukrašenim životinjama ili rogovima, i kopljem u ruci, pešaci s dugačkim štitovima na kojim je mali okrugli umbo pričvrščćen ekserčićima. Iza povorke stoji jedna velika figura sveštenici ili poglavica, drži čoveka za noge i struk sa glavom naniže iznad jednog velikog suda širokog otvora Ovaj kotao potvrdjuje postojanje ljudskih žrtava kod Kelta uopšte, pa prema tome i kod Skordiska. Divljaci veruju da se jedenjem mesra neke životinje ili čoveka dobijaju fizičke i moralne i intelektualne osobine svojstvene toj životinji odnosno čoveku. Meso i krv ubijenih ljudi običnose jede i pije da bi se dobila hrabrost, mudrost

98

ili druge osobine kojima su se pokojnici za života odlikovali. Po nekad se veruje da te osobine imaju svoje specijalno sedište u nekom delu tela, u srcu, mozgu, jetri itd. Pa se ti delovi jedu. Jedenjem utrobe oni preuzimaju snagu neprijatelja i otklanjaju opasnost od njega, a prinošenjem utroba bogovima vrši se istovremeno obred opštenja s bogom putem jedenja iste hrane. Pijenje ljudske krvi iz još sveže umrljanih lobanja koje nam je posvedočeno kod Skordiska ima u suštini isti karakter. Iako nisu sačuani podaci o ovom običaju kod drugih keltskih plemena nemamo razloga da dovedemo u sumnju kazivanje Livijevih epitomatora. Pijenje ljudske krvi je jedan vid hanibalizma. U Pauzanijevom prikazu Brenovog pohoda u Grčku zapisano je i ovo: neki delovi keltskih hordi, upali su u Etoliju i tamo počinili nad Kalijejcima “najčudovišnije zločine za koje smo ikada čuli i koji ne liče na ljudska dela”. Pogubili su svo muško stanovništvo, strace i odojčad, a onu odojčad koja je mlekom bila najbolje ishranjena su klali, pili joj krv i jeli meso. Devojke i žene predpostavljale su smrt sramotu koja ih je čekala, a one koje su žive pale u ruke neprijatelju bile su podvrgnute svakojakom kaljanju i zverstvima. Nisu bile poštedjene ni one na umoru, pa ni mrtve. Pauzanijev podatak je uzet iz istorije Balkanskih Kelta. Iako je prolivanje ljudske krvi na žrtvenicima bilo široko rasprostranjena pojava u Kelstskom svetu, pijenje krvi ne pominje se inače, sem kod Skordiska i na ovom mestu kod Pauzanije. J. Filip govori o “jezivom kultu glave” kod Kelta, navodeći pored ostalog i Orozijev podatak o tome da su se Kelti služili lobanjama kao čašama. On ukazuje na to da se na Keltskom novcu često javlja motiv ratnika koji u ruci drži odsećenu glavu i da su u srednjevekovnim keltskim nekropolama nadjeni leševi sahranjeni bez glave. Ali on uopšte ne pominje pijenje krvi. Medjutim, pozlaćivanje lobanja njihova upotreba kao svetih pehara i ratnih trofeja je nešto drugo nego pijenje krvi iz lobanje. Iako su ova dva običaja prvobitno morala biti povezana, drugi svakako odražava primitivniji stupanj razvitka i morao je ranije nestati. Oba običaja zabeležio je Herodot kod Skita: “kad prvi put ubije neprijatelja, Skit se napije njegove krvi, a glave onih koje je ubio u boju nosi kralju…” “sa lobanjama pak, i to ne sa svima, nego samo sa lobanjama najljućih neprijatelja, postupaju ovako. Ispile sve ispod obrva i očiste lobanju, pa ako je neko siromašan, on je samo presvuče spolja neučinjenom govedjom kožom i tako upotrebljaa, a ako je bogat, on… je iznutra pozlaćuje i upotrebljava kao pehar…”. M.Hofler beleži prema svedočanstvu MacCulloch –a “da se običaj da se krv pije iz ljudskih lobanja održao u Keltskoj Irskoj sve do u novije vreme”. Skordici su prilično dugo sačuvali svoje “nacionalne” osobine, o čemu svedoče i bezbrojni pljačkaški pohodi koji čine osnovnu nit njihove istorije. Pauzanmijevo svedočanstvo potkrepljuje naše mišljenje daa pijenje krvi iz lobanje pokjlanih neprijatelja o kome govore rimski istoričari u vezi s ratovima krajem II i na početku I v.pne.nije plod mašte revoltiranih Rimskih osvajača ni obično retorsko preuveličavanje. Ono nam svedoči o održavanju izvesnih hanibalskih navika na srednjobalkanskom prostoru sve do rimskog vremena. Jedenje ubijenog neprijatelja je magijska radnja koja ne podleže etičkom sudu. Ti običaji su samo svedočanstvo o niskom kulturnom stupnju na kome su se nalazili ovi narodi. Lex Sigurno je da su Kelti glavama bogova i heroja vec u to vreme (1.v.) pripisivali posebne moci i da su verovali da su sve nadprirodne sile koncentrisane u glavi. Zato se moze govoriti o postojanju “boga bez tela” u keltskoj religiji i o posebnom kultu glave, odnosno lobanje. To potvrdjuje jedan portik iz donje Provanse u koji su usadjene i ljudske lobanje, kao i mnoge predstave “zasecenih glava”, cesto zatvorenih ociju i bez usta, i ljudske glave koje drze heroizirani pokojnici. Anticki pisci su kult glave kod Kelta objasnjavali njihovom izuzetnom svireposcu. Fest saopstava da Skordisci “prinose ponekad na zrtvu ratne zarobljenike i da s uzivanjem piju krv iz ljudskih lobanja”, a Orozije je zapisao da su Kelti, kad god im je bila potrebna casa, odrubljivali zarobljenicima glave. Prema Polibiju, u Italiji su Kelti odsecali glave pobijenih neprijatelja i odnosili ih sa sobom sa bojnog polja, a Livije saopstava da su Gali lobanju ubijenog rimskog konzula Postumija prekrili zlatnim ukrasima i da su je upotrebljavali kao svetu posudu za zrtve prinosene u hramovima. Strabon i Diodor, oslanjajuci se na podatke Posejdonija, pominju keltski obicaj postavljanja glava ubijenih neprijatelja iznad ulaza u kuce. Kult ljudske glave ima kod Kelta dublji religiozni smisao. “Zasecena glava” jedna je od najcescih figuralnih tema keltske umetnosti, a pozna irska legenda o glavi Brana, koja cuva londonski brezuljak od osvajaca, samo je pozna varijanta prastarog verovanja da su u glavi koncentrisane snazne, boznaske sile.

99

Papazoglu: Skordisci su važili kao potpuno divlji i svirepi ljudi. 1. Prinošenje ljudskih žrtava. - Svojim bogovima su prinosili na žrtvu ratne zarobljenike i sa uživanjem su pili krv iz ljudsgkih lobanja. - Gali su se pred odlazak u boj zavetovali Marsu da će mu žrtvovati sve živo što pohvataju u ratu. - Ljudske žrtve prinošene su bogovima ne samo kao ratni trofej već i radi toga da se prolivenom krvlju ublaži njihova krvoločna srdžba. - Iz utroba žrtava vrači su saznavali volju bogova. U Cezarovo vreme se još pamtio običaj da se na grobu uglednih pokojnika spaljuju njegovi robovi i klijenti. - Postoje i priče o ritualnom ubijanju zarobljenika kod Skordiska. - Izvori kažu i da je žrtva svirepog Teutatesa bacana glavačke u pun kazan da se tamo udavi. Na žrtvenom kotlu iz Gundestrupa, na jednoj od srebrnih pločica kojima je ukrašen kotao predstavljena je vojska kako kreće u rat, prikazani su vojnici u dva reda, u gornjem konjanici, a u donjem pešaci, a ispred njih su 3 čoveka koja duvaju u trubu, a iza povorke je predstavljeno prinošenje ljudske žrtve: jedna velika figura, poglavica ili sveštenik, drži čoveka za noge i struk s glavom naniže, iznad velikog suda širokog otvora. - Koreni žrtvovanja ljudi leže u ljudožderstvu. - Čovek se prinosi na žrtvu ne više kao hrana, već kao nešto što je najbolje i što može biti najdraže bogovima. - Divljaci veruju da se jedenjem mesa neke životinje ili čoveka, dobijaju fizičke i druge (moralne i intelektualne) osobine te životinje, odnosno čoveka. Ponekad se veruje da te osobine imaju svoje specijalno meso u nekom delu tela, srcu, mozgu, jetri. Najveću vrednost sa toga stanovišta imaju poglavice, zato što su oni najhrabriji i najmudriji i što u njima stanuje božanstvo. 2. Izvor--> Skordisci bacaju u vode savijena kopolja. - Savijena koplja nalaze se u grobovima keltskih ratnika, i odgovaraju običaju rasprostranjenom kod raznih naroda, da se oštećuju predmeti koji se polažu u grob (razbijanje keramike, bušenje dna metalnih posuda...). Oštećivanje grobnih priloga se objašnjava željom da se sve što je pripadalo pokojniku učini neupotrebljivim jer je tabu i stoga opasno u magijskom smislu reči. - Bacanje savijenih kopalja u vode kao da treba da simbolizuje kraj daljih osvajanja. - Podatak je ipak nejasan: govori da su Skordisci došli do Jadrana i tu bacali savijena koplja, a malo je verovatno da su oni stigli do Jadrana. Pitanja O tome su pisali Papazoglu i Garašanin Šta su radili sa tim lobanjama? Šta kaže Pausanije?

24. FOTRUNA
Kult Fortune Boginja blagostanja, plodnosti. Njen kult uvodi Servije Tulije. Ikonografija U početku je prikazivana sa velom preko glave i u nabranoj haljini. Prikazivana je stojeći ili sedeći, uglavnom slepa. Ponekad moze biti sa maslinovom granom, ili paterom. Pod uticajem Tihe dobija rog izobilja, ali i simbole promenjlivosti sudbine – točak, kormilo, globus. Kasnije je povezana sa Izidom (Isis Fortuna ili Isis Tiche). Kao takva je prikazivana sa lotosovim cvetom na glavi i sistrumom. Kult Fortune kod nas Kult Fortune u našoj zemlji bio je neobično rasprostranjen. Bila je poštovana kao boginja pojedinih porodica. Imala je epitete Aeterna, Augusta, Casualis, Conservatrix, Dea, Domestica, Magna, Redux, Stabilis. Javlja se u kultnoj zajednici sa Jupiterom i Liberom.

100

25. GENIJE
Kult Genija U rimskoj religiji personifikacije duše stvari, osnovni principi života jednog čoveka, naroda, kolektiva ili mesta, najspiritualnije i najmoralnije u bogovima, ljudima i stvarima. Zbog toga je pojam genija blizak pojmu numena. Svaki čovek i svaka stvar ima svog genija, i ukoliko su ličnosti ili predmeti značajniji utoliko se više njihov genije približava božanstvu. Postepeno su geniji približeni manima, pa su smatrani besmrtnim elementom u čoveku. Pošto se geniji rađaju istovremeno kada i čovek ili u tenucima nastanka jedne zajednice, brzo su prerasli u neku vrstu domaćih bogova, čija je glavna funkcija da očuvaju opstanak porodice i generacija, a time i cele ljudske rase. Osnovni simbol te ideje je bračna postelja, koja i sama ima svog genija i koja je često nazivana lectus genialis. Taj epitet su dobijala i božanstva plodnosti, na primer Bah i Cerera. Geniji su uvek shvaćeni isključivo kao muški principi života i verovatno su, u suštini, divinizovan falus. Žene nemaju genija, već samo juno, tj. jedan apstraktni pojam izveden od Junoninog imena. Genijima je žrtvovano vino, cveće, kolači i tamjan, a izuzetno i svinja. Vrste Genija Geniji mogu biti: individualni geniji, porodični geniji, božanskih geniji, geniji pojedinih udruženja, kurija, municipija, kolonija, gradova, kupatila, pozorišta, trgova, legija itd. Geniji bogova – U rimskoj religiji i najveća božanstva imaju svog genija. Tako se na natpisima javljaju posvete geniju Jupitera, Junone, Apolona, Marsa i dr. Tom formulom se verovatno posebno naglašava moralna snaga tih bogova i njihova najviša suština. Genije imperatora – Posebne počasti uživao je genije imperatora, koji je nad ostalim genijima bio isto toliko nadmoćan koliko i sam imperator nad svojim sugrađanima. Geniji imperatora povezani su sa kultom lara. Genije rimskog naroda – Iznad svih je genije rimskog naroda (Genius Publicus Populi Romani). Na novcu je prikazivan kao bradati čovek. U njegovu čast, 9. oktobra svake godine, prinošena je žrtva na Kapitolu. Ikonografija Domaći geniji često su predstavljani u vidu zmije, a ređe u liku čoveka odevenog u togu, s paterom i rogom izobilja u rukama. Gao genije vojske, on drži zastavu. Kult Genija kod nas Geniji su česti na votivnim natpisima u našoj zemlji. Javljaju se samostalno i pored drugih božanstava, u kultnoj zajednici sa Jupiterom i Larima. Spominju se geniji pojedinaca, udruženja, kohorata, legija, mesta, provincija, gradova, kolonija, naroda, careva Dioklecijana i Maksimijana i bogova. Jedan se Genije zove Anigemius, a na jednom natpisu Genije ima epitet Augustus. Čine im se zaveti iz blagodarnosti za dobijenu čast augustala, magistra merkurijala i za carevo zdravlje.

26. JUNONA
Kult Junone Jedno od najvećih božanstava rimskog pantenona. Boginja Meseca, porođaja, zaštitnica braka i pokroviteljica udatih žena. Vremenom je postala boginja porodice, zaštitnica cele rimske države i naroda. Od vremena uspostavljanja Kapitolske trijade (Jupiter, Junona, Minerva), ona je postala pokroviteljica i zaštitnica Rima. Njen lik je nastao postepenim divinizovanjem brojnih genija žena (junone), odnosno njihovim sažimanjem u jednu božansku ličnost.

101

Junona je od davnina poštovana u Italiji. Njen kult uveo je u Rim sabinjanski kralj Tit Tacije. On je u čast Junone Lucine podigao žrtvenik na Eskvilinu. Raznorodne Junonine funkcije istaknute su mnogim njenim epitetima. Jedan od najstarijih epiteta je Lucina. Označava Junonu kao boginju koja dovodi dete na svetlost dana. U njenu čast se posle rođenja deteta postavlja trpeza u atrijumu. Toj boginji posvećeno je svetilište i gaj na Cispiju (jednom od vrhova Eskvilina), a 375.g.pne ovde joj je podignut i hram. U tom hramu nalazila se blagajna u kojoj je, po odredbi Servija Tulija, svaka porodica bila dužna da posle rođenja deteta uplati određenu sumu. Trudnice su prilazile tom hramu raspletene kose, u haljinama koje slobodno padaju niz telo bez ikakvih čvorova, kako bi im Junona olakšala porođaj. Junona je pokroviteljica zakonitog braka. U tom svojstvu dobila je najpre epitet Pronuba (zaštitnica nevesta), a zatim Iuga, ili Iugalis (zaštitnica braka). Kao boginja venčanja ona se naziva Domiduka, koja odvodi verenicu u muževljev dom, ili Cinksija (Cinxia) koja privodi nevestu bračnoj postelji. Kao boginja plodnosti u širem smislu ima epitet Kaprotina. U njenu čast, svake godine na julske none u Rimu i celom Laciju, slavljen je poseban praznik (Nonae Caprotinae). To je veliki narodni praznik. Masa sveta, uz pogrdne izraze i bacanje kamenja, sakupljala se pod senjake od divljih smokava, čiji plod simboliše ženski polni organ. Robinje su se odevale u haljine matrona, zahtevale darove i tukle sve prolaznike. U doba Republike posebno je poštovana kao boginja koja umnožava narod, štiti gradove i pomaže vojsci u ratu (I. Populona). U južnoetrurskim gradovima poštovana je pod imenom Kuritis (Curritis), odnosno Kviritis (Quiritis), i prikazivana je sa štitom i kopljem. Pod imenom Moneta poštovana je na severoistočnom vrhu Kapitola. Njoj su posvećene kapitolske guske, koje su 390.g.pne opomenule Rimljane da se Gali približavaju Kapitolu. Kao Kraljica (I. Regina), Junona je poistovećena sa grčkom boginjom Herom. Ona je supruga Jupitera Kralja (I. Rex), prva među boginjama rimskog pantenona. Junona je poštovana i kao majka boga Marsa (I. Martialis). U njenu čast 1. marta slavljen je praznik Matronalije. Verovalo se da je na taj dan rođen Mars i da je sklopljen mir između Rimljana i Sabinjana. Kao boginja početka svakog meseca (kalende), Junona je kultno povezana sa bogom Janusom (I. Sororia). Relativno rano uvedeni su u Rimu i ostali italski Junonini kultovi: iz Veja (I. Regina), iz Lanuvija (I. Sospita) i iz Falerija (I. Curritis). Junoni Sospiti podignuti su hramovi: 1. na Zelenoj pijaci (Forum holitorium) u Rimu, osvećen 197.g.pne 2. na Palatinu u Rimu, koji je posle požara, obnovljen 91.g.pne 3. hram u Lanuviju, okružen svetim gajem; tu je Junoninoj svetoj zmiji svake godine jedna devica prinosila kolač na žrtvu Atributi Junonine svete životinje su guske, paun, zmija i koza. Žrtvovana joj je bela krava, čiji su rogovi često pozlaćivani. Ikonografija Prikazuje se visoka, kako sedi ili stoji, najčešće je sa paunom. Likovne predstve Junone zavise od njenih epiteta: - kao Lucina, ona je predstavljena okružena decom ili sa odojčetom u rukama - kao Regina, ona je sa velom na glavi, skiptrom, paterom i munjom u rukama - kao Sospita, ona je sa kozijim krznom oko glave i na ramenima, sa štitom i kopljem; takva je kultna statua Junone Sospite u Lanuviju. Kult Junone koda nas Junona se javlja samostalno i u zajednici sa Jupiterom. Kada se javlja samostalno, ima epitete Conservatrix, Dea i Lucina. Kada se javlja sa Jupiterom i Minervom, ima ponekad epitet Regina. Na jednom natpisu kaže se da se zavet ispunjava iz blagodarnosti što su dedikantovi sinovi postali duumviri.

102

27. LIBER
Legenda Kao i ostala staroitalska božanstva, Liber nema svoj mit. Kult Libera Staroitalsko božanstvo, bog plodnosti, posebno vinove loze. Osim o plodnosti njiva i polja, stara se i o plodnosti stoke i ljudi. Prizivan je redovno prilikom prinošenja žrtava za plodnost zemlje i stoke. U kultu je povezan sa Liberom, s kojom čini jedan od najstarijih božanskih parova u rimskoj religiji. Kasnije se pominje pod imenom Bah. Liber je najpre samostalno božanstvo plodnosti, a zatim je asimilovan s Jupiterom (Jupiter Liber). Poistovećen je sa Dionisom. Povezivanjem s Dionisom, Liber je postao prvenstveno bog vinove loze i vina. Njegov glavni praznik Liberalije označen je već u Numinom kalendaru. Karakter tog boga je najjasnije izražen u kultu falusa. Taj kult, koji je bio rasprostranjen po celoj Italiji, a naročito u Laviniju, sastojao se u ceremonijalnom nošenju falusa po njivama. U vreme gladi, 496.g.pne, po nalogu Sibilinskih knjiga, prenesen je u Rim kult grčke božanske trijade Demetre, Dionisa i Kore. 493.g.pne konsul Spurije Kasije posvetio joj je hram. Ta grčka trijada poštovana je u Rimu pod imenom staroitalskih bogova Cerere, Libera i Libere. Novi kult je poreklom sa Sicilije ili iz južne Italije, a u Rimu je prihvaćen zbog uvoza žita iz tih krajeva. Hram grčke trijade postao je svetilište staroitalskih seoskih bogova i kultno središte seoskog stanovništva. Na teritoriji rimske provincije Dalmacije poznati su brojni zaveti Liberu i Liberi, a u Naronu (Vid kod Metkovića) tom božanskom paru bio je podignut hram već u doba republike. Liber je u Iliriku nasledio verovatno neko starije ilirsko božanstvo, a Libera ilirsku vrhovnu boginju (javlja se samo sa Liberom i Jupiterom). Dalmacija je postala novo središte kulta tog ilirsko-rimskog božanskog para, koji se odatle proširio na Trakiju, Meziju i Dakiju. Liber je u doba poznog Carstva često povezivan sa orijentalnim božanstvima (Izida, Serapis, Mitra) i njihovim mističnim kultovima, a poznato je da su osnovana i posebna učenja njegovih vernika. Atributi Falus. Ikonografija Njegova ikonografija je istovetna sa likovnim predstavama grčkog Dionisa. Najčešće je predstavljen kao golobradi mladić, s vinovom lozom, tirsom i paterom. Na novcu je prikazan istovetno. Cela figura, ili samo glava sa vencem od vinove loze ili bršljena. Na novcu Galijena se pojavljuje samo panter, uz legendu Libero. Kult Libera kod nas Kult ovog božanstva je veoma raširen kod nas. Neki misle da je to domaće božanstvo identifikovano sa Liberom, zato što je nađen veći broj njemu posvećenih ara i što se često na natpisima sa njim javlja Libera. Ti razlozi međutim nisu tako jaki. Veliki broj spomenika nije dokaz da božanstvo mora biti domaće, već je samo bio neobično omiljen. Liber na našim natpisima je rimsko božanstvo, a ne interpretato Romana nekog domaćeg božanstva. U zajednici sa njim javljaju se Fors Fortuna, domaći Silvan i Libera. Interesantno je da se na jednom natpisu spominje Genije Liberov. Na natpisima on se naziva Augustus, Capedunensis, Deus, Magnus Pater Torclesis, Pater. Njegovi epiteti su ili opšti (Augustus) koji se javljaju kod skoro svih božanstava u našoj zemlji, ili zajednički i italskom i božanstvu poštovanom kod nas (Pater). Epitet Capedunensis je obrazovan od imena mesta, ali to ne mora da znači da je ovo domaći bog. Jedino je neobičan epitet Torclesis koji se javlja na jednom natpisu da Brača. Torclesis je vulgarnolatinski oblik prideva torculensis. Taj je pridev izveden nastavkom -ensis, od imenice torculum koja znači podrum, presa za ceđenje vina ili ulja. Prema tome Liber Torculensis biće božanstvo podruma. Posvete su votivne are, ploče, epigrafski spomenici, bronzane figure.

103

Na reljefima uvek se predstavlja kao rimski bog: nag, sa desnom rukom niz telo, na glavi ima bršljanov venac sa spuštenim krajevima, koji se grana na sve strane oko glave. Dedikanti su Rimljani ili stranci uopšte, dok je samo jedan domorodac. Samo se na jednom natpisu kaže da se zavet čini iz zahvalnosti za dobijenu počast dumvira. Kult ovog boga bio je rasprostranjen i u drugim provincijama, a naročito u podunavskim. U Dakiji je bio naročito razvijen, pa su neki autori mislili da je ovo božanstvo zamenilo neko lokalno, a da su ga kasnije dački legionari proširili u druge delove Carstva. Kako je bio božanstvo vina i veselja, poklonici njegova kulta su bili rašireni po Carstvu i raznovrsni (po poreklu, socijalnom statusu, zanimanju). Naročito je ovaj kult bio prihvaćen kod vojske.

28. MARS
Kult Marsa Pored Jupitera najznačajnije italsko i rimsko božanstvo. Poštovan je od davnina u celoj Italiji, i to pod raznim imenima: Mavors kod Latina, Mamers kod Oska i Sabinjana, Marisl kod Etruraca, Maurte u Tuskulu, Marmar ili Marmor u pesmi svešteničkog reda arvalske braće. U zvaničnom kultu Mars je prvenstveno bog rata (M. Gradivus), ali ga je seosko stanovništvo smatralo božanstvom zemljoradnje i stočarstva (M. Pater). Zbog toga su svi njegovi praznici u martu i oktobru, tj. u mesecima koji označavaju početak i kraj zemljoradničkih radova, ali i vreme početka i završetka ratnih pohoda. Pošto vlada bojnim poljem i plodnim njivama, Marsu se upućuju molitve da zaštiti zemlju od neprijatelja i od svih elementarnih nepogoda. On je veliki bog opšteg napretka, i to kako plodnih njiva i stoke tako i napretka rimskog naroda i države. Ima epitete Conservator, Propugnator, Ultor, Victor. Najstarije središte Marsovog kulta u Rimu nalazilo se izvan grada, na Marsovom polju. Prema predanju, tu je već Numa posvetio Marsu žrtvenik (Ara Martis in campo), gde je obavljan ritual posvećivanja oružja i velika ceremonija očišćenja (lustrum). Ciklus njegovih praznika počinje krajem stare i početkom nove godine, i to posvećivanjem konja - Ekvirije, ratnog oružja - Kvinkvatri i vojnih truba - Tubilustrijum. Sa njim su povezana još dva martovska praznika, svetkovana 1. i 17. marta (agonium Martiale). U svim tim svečanostima učestvovali su sveštenici salijevci, koji su u Marsovu čast izvodili igre sa oružjem. Ciklus praznika u oktobru počinje na dan ida, žrtvovanjem konja (Equus October), a završava se posvećivanjem oružja (Armilustrium), takodje uz učešće salijevaca. Do Avgustovog vremena sva Marsova svetilišta nalazila su se van grada. Ispred Kapenskih vrata podignut je 338./337.g.pne hram Marsu, u kome se nalazila njegova statua okružena vukovima. Na Marsovom polju, 138g.pne, sagrađen mu je još jedan hram. U Marsovu čast, Avgust je podigao dva hrama: 1. jedan manji na Kapitolu, u znak zahvalnosti Marsu Osvetniku (M. Ultor) što je kaznio Cezarove ubice 2. jedan veliki u središtu novosagrađenog foruma, koji je po raskoši nadmašivao sva ostala svetilišta u Rimu; tu je Mars poštovan zajedno sa Venerom i poistovećen je s grčkim bogom Arejem U starom italskom kultu Mars je povezan sa boginjom Nerio, koja je kasnije smatrana i njegovom suprugom. Uz njega je još i boginja rata Belona, koja personifikuje jednu od najznačajnijih Marsovih funkcija. Kasnije, pod grčkim uticajem, Mars je u kultu i mitu povezivan sa Minervom i Venerom. U pratnji Marsa, kao zastrašujućeg boga rata, nalaze se Strah (Pavor) i Bledilo (Palor), i personifikacije vojničkih vrlina Čast (Honos) i Hrabrost (Virtus).

104

Mars je u mitu Junonin sin, koga je ona začela zahvaljujući cvetu koji joj je podarila Flora. Povezivanjem Marsa sa Anom Perenom proizilazi iz slučajne vremenske podudarnosti Marsovih martovskih praznika i italskih rituala u vezi sa novogodišnjim običajima. Uloga Marsa u “svetom proleću” (ver sacrum) proističe iz staroitalskog običaja da jedna generacija mladih ljudi u rano proleće napušta svoj matični grad i polazi da traži sreću na drugom mestu. Te koloniste često predvode Marsove svete životinje, vuk ili detlić. Verovatno je na tom motivu zasnovan i mit po kome je Mars, otac Romula i Rema. Mars je poštovan u svim rimskim provincijama, posebno u Galiji i Germaniji. U tim oblastima često su Marsovim imenom nazivana razna lokalna božanstva. Atributi Njegovi simboli su sveto koplje (hastae Martis) i sveti štitovi (ancilia). Od životinja su mu posvećeni vuk (lupus Martius), detlić (picus Martius) i bik (bos arator). Ikonografija U rimskoj umetnosti Mars je najčešće prikazivan kao i grčki Arej, mahom kao nag mladić sa šlemom na glavi i kopljem i mačem u rukama. Jedino je Mars Osvetnik predstavljen je kao zreo bradat muškarac, u legionarskoj uniformi. Pod nazivom Pacifer, nosi maslinov venac. Na novcu se javlja do vremena Konstantina. Kult Marsa kod nas Kult Marsa je veoma zastupljen u ovim krajevima, najverovatnije zbog konstantnih ratova i pobuna u ovom delu Carstva, od 1. do 5.v.ne. Njegov kult zastupljen je u svim rimskim provincijama na tlu Balkana, što se može dovesti u vezu sa brojnošću vojnih posada, blizinom granice sa varvarskim plemenima i nesigurnim vremenima. Na natpisima se javlja sam ili u kultnoj zajednici sa Jupiterom, Herkulom, Viktorijom, Norejom. Nalazi ovog božanstva na našem tlu gotovo uvek su vezani za Jupitera. Sa njim su identifikovana i neka domaća božanstva. Čini se da su Kelti imali božanstvo koje je kasnije poistovećeno sa Marsom, a da li su ga imali i Iliri teže je reći. Na natpisima ima epitete Augustus, Custos, Equester, Invictus, Pater. Njemu se čine zaveti za zdravlje careva i privatnih ljudi. Dedikanti su uglavnom pripadnici legija, ili funkcioneri koji su na funkcije stupili iz vojne službe. Pošto se radi o višim vojnim licima, jasno je da su to stranci, što se pored toga zaključuje i po njihovim imenima.

29. MINERVA
Kult Minerve Staroitalsko božanstvo, rimska boginja, zaštitnica svih zanata i zanatlija, kasnije poistovećena sa Atenom. Postovana je u trijadi sa Jupiterom i Junonom, ali i posebno. Njen kult je prenesen u Rim zajedno sa velikom etrurskom trijadom (Iuppiter, Iuno, Minerva). Od davnina su je poštovali Falisci, naročito u gradu Falerijima. Kult te boginje prenesen je u Rim 241. g.pne, posle razaranja Falerija. Minervin kult uveden je u Rim usled naglog razvoja zanatstva. Prema shvatanjima širih narodnih masa, Minerva je isključvo boginja zanatlija i đaka. Zbog toga je i njen glavni praznik, Kvinkvatri, prvenstveno svetkovina zanatlijskih udruženja i škola. Poštuju je: obućari, tkači, drvodelje, slikari, skulptori, učitelji, pesnici, lekari, igrači i svirači (trube i frule). Posvećeni su joj: 1. Hram na Kapitolu, gde je poštovana uz Jupiter i Junonu. 2. Svetilište na Aventinu, gde je 19. maja svetkovan praznik Kvinkvatri. 3. Hram podignut na Celju posvećen joj je posle razaranja Falerija, gde je boginja poštovanapod imenom Kapta. 4. Hram na Eskvilinu podignut je u doba Republike, i to kao zaštitnici lekara pod imenom Minerva Medica. 5. Dva hrama, na Palatinu i na Nervinom forumu, posvetio joj je Domicijan koji je sebe proglasio njenim sinom.

105

Tek posle lektisternijuma, koji je priredjen 217.g.pne, Minerva je postepeno helenizovana, tj. primila je i funkcije boginje Atene. Pompej je toj helenizovanoj Minervi podigao hram na Marsovom polju. Atributi Obzirom da vodi ljude kroz rat njeni epiteti su pacifera (donosilac mira) i victrix. Ikonografija U likovnoj umetnosti Minerva je prikazivana po uzoru na boginju Atenu. Uglavnom nosi koplje ili štit, šlem i egida (zaštita). Ponekad drži malu figuru Viktorije ili orla. Česta je naročito na novcu Domicijana. Kult Minerve kod nas Poštovana je u samostalnom kultu i u kapitolskoj trijadi, uz Jupitera ili neko drugo vrhovno božanstvo. Minerva na predstavama drži koplje i štit, a na glavi joj je kaciga sa perijanicom. Obučena je u naborani hiton i himation, a na grudima ima Gorgoneion sa krilima. Posveta je praćena sa Sacrum, kao i kod većine rimskim božanstava. Dedikanti su Grci ili Orijentalci, jer je većina zanatlija bila poreklom odatle. Posvećene su joj dve are. Na njima ima epitete Augusta i Sancta. Prikazana je na ploči iz Šipova u Bosni, zajedno sa Jupiterom i Genijem. Prva s leve strane je Minerva, obučena u dugi hiton sa egidom i kacigom s velikom perijanicom. Ispod leve ruke drži koplje, šaku je oslonila na štit, dok spuštenom desnicom baca zrnevlje u plamen visokog tronožnog žrtvenika. Do nje stoji Jupiter, nag, od ramena mu se niz leđa spušta ogrtač. U spuštenoj desnoj ruci drži munju, a levom žezlo sa orlom. Do njega je Genij, bradat i nag, na nogama oputa. Iz desne ruke lije tečnost na ukrašeni žrtvenik, na kome su prikazani prineseni plodovi. Minervin hram postojao je u Burnumu, što se vidi iz jednog natpisa.

30. VULKAN
Kult Vulkana Stari italski bog vatre, prvenstveno vulkanske. U istorijsko daoba je prvenstveno bog koji štiti od požara. U Ostiji je slavljen kao bog koji štiti pristanište i ostave sa žitom od požara. Pod grčkim uticajem Vulkan je postao bog kovačke veštine i poistovećen je sa Hefestom. On je od najranijih vremena imao u Rimu svog sveštenika i poseban praznik Volkanalije (Volkanalia, 23. avgusta). Vulkanova kultna partnerka je Maja, kojoj je na dan 1. maja prinosio žrtvu Vulkanov sveštenik. Pošto je smatran nosiocem ognjenog elementa, njemu je u 3.v.pne sagrađen hram na Marsovom polju, van gradskih bedema. Posle velikog Neronovog požara, Domicijan je naredio da se u svim delovima grada postave žrtvenici, na kojima su Vulkanu žrtvovani riđe tele i vepar. U legendama, on je otac Kaka i Servija Tulija. Kult Vulkana kod nas Najviše dedikacija Vulkanu nađeno je u Panoniji. On se naziva Augustus. To je epitet skoro svih božanstava u našoj zemlji, pa zato nismo u stanju odrediti da li je Vulkan na tim natpisima rimski bog, ili interpretatio Romana nekog većeg božanstva. Na tim natpisima s njime spominje se jedino Venera. U Ptuju je imao zajednički hram sa Venerom.

31. ZEVS I HERA
Marić Kult Zevsa i Here ograničen je samo na južnu Srbiju. Tu su nađene dedikacije Olimpijskom Zevsu, Zevsu zaštitniku agore i Zevsu gospodaru, zatim Heri i Heri kraljici.

106

Na jednom oštećenom natpisu iz donjeg Čičeva kaže se da je Juvencija Sabinijana podigla statue Zevsa Olimpijskoga kralja, kraljice Here i spasitelja Apolona pošto je po nečijoj zapovesti bila posvećena. Nije jasno šta ovde treba da znači καυιερομενη. Da ne označava Juvenciju kao sveštenicu nekog od ovih božanstava? Od ovih statua nije ništa sačuvano. Ovo je prvi natpis iz naše zemlje na kome se spominje olimpijski Zevs. U Plešincima kod Kratova nađena je nadgrobna ploča na kojoj stoji da ju je Julije Hesper postavio za ženu i sina Julijana Zevsu gospodaru i Heri. Ovo je prvi put da se u našoj zemlji Zevs tako naziva. Taj se epitet naročito sreće na orijentu i u Trakiji, dok je u Grčkoj nepoznat. Osim toga, ako je ovo bio prvobitno nadgrobni spomenik, Zevs i Hera bili bi htonična božanstva, a to u Grčkoj nisu. Zbog toga izgleda da su ovo neka negrčka božanstva identifikovana sa Zevsom i Herom. To je tim verovatnije što je i Hulije Hesper možda orijentalac. Zevs zaštitnik agore spominje se na natpisu Publija stijana Prokla, urezanom u steni kod Pletvara. Iiznad natpisa je reljef koji predstavlja čoveka, ogrnutog hlamidom i s kopljem ili skiptrom u levoj ruci, kako vrši libaciju na ari koja je desno od njega. To je verovatno predstavljen Zevs i kako se on tako u Grčkoj ne predstavlja dok su u Trakiji reljefi na kojima on vrši libaciju vrlo česti, izgleda da tu treba tražiti uticaj domaćih religijskih predstava na grčke. Ovo se božanstvo spominje i na dva natpisa skoro istovetne sadržine nađene u Beloj Crkvi kod Prilepa. To je testament Lucija Elija Agrestijana Titijana kojim zaveštava gradu Alkomeni 1000 denara da se o njegovom rođendanu prinose na agori i na ari koju je on sam načinio, žrtve Zevsu zaštitniku agore i Heri. Propisi za žrtvu su vrelo interesantni. Dedikacije Heri u našoj zemlji dosta su retke. Ona se javlja samo sa Zevsom. Skripta Kult Zevsa i Here je ograničen samo na južnu Srbiju. Tu su nađene dedikacije Olimpijskom Zevsu, Zevsu zaštitniku agore i Zevsa gospodara. Hera ima samo dve vrste dedikacija, kao Hera i Hera kraljica. Epitet gospodar nije autohton, već potiče sa Orijenta ili iz Trakije. Osim toga, pošto je ovakav epitet na nadgrobnom spomeniku, Zevs bi bio htonsko božanstvo, a to u Grčkoj nije. Stoga se čini da je neko negrčko božanstvo identifikovano sa njim. Titula zaštitnika agore je sa natpisa urezanog u stenu kod Pletvara. Iznad natpisa je reljef koji predstavlja čoveka, ogrnutog plaštom i sa kopljem ili skiptrom u levoj ruci, kako vrši libaciju na ari desno od njega. To je verovatno Zevs, jer su u Trakiji reljefi sa njegovom takvom predstavom vrlo česti, dok ih u Grčkoj nema. Dedikacije Heri uvek se javljaju samo sa Zevsom u paru. ZEVS
Lex

Vrhovno bozanstvo u grckoj religiji, gospodar bogova i ljudi, koji boravi na svetim planinskim vrhovima i otuda salje na Zemlju oluje sneg i kisu. Svojom mudroscu, iskustvom i snagom Zevs nadmasuje sve bogove. Strasnim udarcem groma mogao je svakog od njih da baci u mracni Tartar i zbog toga ni oni nisu smeli da mu prkose. Zevs gospodari i ljudskim sudbinama: u njegovim dvorima nalaze se dve bacve, jedna sa zlim i jedna sa dobrim darovima, koje on po svojoj volji deli smrtnicima. Zevs je najmladji Kronov i Rein sin. Kron je gutao svu decu koju mu je Rea radjala, jer mu je proreceno da ce ga sin zbaciti s prestola.Pred rodjenje najmladjeg deteta, Rea se obratila Uranu i Gei da je posavetuju kako da ga spase. Po njihovim uputstvima, ona je otisla na Krit, a cim je rodila Zevsa, odnela ga je u sumovitu planinu Egeon i sakrila u jednoj pecini. Sutra dan se Rea uvila u pelene veliki kamen, a zatim ga pruzila Kronu, koji ga je, u uverenju da prima sina odmah progutao. Na Kritu u pecini planine Ide ili Dikte, Zevsa su odnegovale nimfe Adrasteja i Ida. One su malisana stavile u zlatnu kolevku i hranile su ga medom i mlekom koze Amalteje. Kolevku su okacile na drvo, kako Kron nebi mogao da nadje sina ni na zemlji, ni na nebu, ni na moru, a oko nje su igrali naoruzani kureti, koji su, zveketom svog oruzja zaglusivali detinji plac. Zevs je brzo rastao i jacao. Da bi stekao saveznike za borbu protiv Krona, odlucio je da spase svoju bracu i sestre. U tom poduhvatu pomogla mu je Gea ili Metida. Premudra Metida dala je Kronu neko ssredstvo koje ga je prisililo da najpre izbljuje kamen, a za njim i svoju decu –Hestiju, Demetru, Heru, Posejdona, i Hada. Kamen koji je kron izbacio iz svoje utrobe, Zevs je postavio na obronke Parnasa, u Delfima, kako bi se ljudi uvek secali tog dogadjaja. Sa bracom i sestrama Zevs je odmah napao Krona i titane. Ta borba trajala je deset godina. Kad je Zevs, po Geinom savetu, oslobodio iz Tartara svoje striceve – kiklope i hekatonhejre – novo pokoljenje bogova izvojevalo je sjajnu pobedu. Svoje ljute neprijatelje Zavs je okovao i bacio u Tartar.

107

Posle pobede nad kronom i titanima, Zevsu su pripala vladavina nebom, Posejdon je zagospodario morem, a Had – mracnim Podzemljem. Novi vladari sveta ubrzo su morali da zapocnu borbu sa strasnim gigantima, koje je Gea nagovorila da se osvete Zevsu zato sto je titane bacio u Tartar. Zahvaljujuci Zevsovom lukavstvu, Olimpijani su i ovog puta izvojevali pobedu. Poraz Giganata je jos vise razgnevio Geu. Ona je Tartaru rodila strasnog Tifona, kome je poslo za rukom da savlada Zevsa i da ga osakacenog zatvori u jednu kilikijsku pecinu. Hermes i Egipan oslobodili su zatocenika i povratili smu snagu. Zevs je odmah nasrnuo na Tifona i posle mnogih i teskih borbi pobedio je svog najljuceg neprijatelja. Cim je zagospodario svetom Zevs se ozenio premudrom Metidom. Gea i Uran su prorekli da ce ona najpre roditi devojcicu, a zatim sina, koji ce zbaciti oca s prestola. Da nebi izgubio vlast, Zevs je progutao svoju bremenitu suprugu. Kad je doslo vreme da se Metida porodi, Hefest ili Prometej udarili su Zevsa sekirom po glavi. Tako je na svet dosla sjajnooka boginja Atena, po razumu i srcanosti ravna svojim roditeljima. Zevs se zatim ozeni Temidom, Uranovom i Geinom cerkom, koja mu je rodila Hore i Mojre. Okeanova kci Eutinoma podarila mu je tri prelepe cerke karite, a Demetra kcer Persefonu. Zevs je devet noci uzivao ljubav lepokose Mnemosine, koja mu je rodila devet muza. Blagorodna Leto obdarila ga je predivnim blizancima, Artemidom i Apolonom. U okeanovoj palati Zevs se vec ranije sjedinio sa svojom sestrom Herom. Tek posle pobede Olimpljana nad titanima, brat i sestra su sklopili sveti brak i Hera je od tada smatrana gospodaricom neba i jedinom zakonitom Zevsovom suprugom. U tom braku raodjeni su Arej Hefest, Ejlejtija i Heba. Zevs nije bio uzoran suprug. Zbog mnogim preljuba, cesto se sukobljavao sa Herom. Svojom ljubaavlju proganjao je titanke, posebno Atlantove kcerke. Letina sestra Asterija odbilaje njegovu ljubav i skrila se duboko pod morem. Maja, Atlantova i Plejonina kci, rodila mu je Hermesa, a druga Atlantova kci Elektra podarila mu je sina Dardana i kcer Harmoniju. Zevs je zeleo da se ozeni Tetidom, ali je od te namere odustao kad je saznao da ce ona roditi sina jaceg od oca. Otac Bogova voleo je mnoge nimfe i smrtnice. U vidu orla ili vatre zadobio je ljubav nimve Egine, koja mu je rodila sina Eaka, a preobrazen u satira, iznenadio je Antilopu, koja mu je podarila blizance Amfiona i Zeta. Dve Artemidine pratilje, Kalisto i Mera, uzivale su Zevsovu naklonost, ali ih je ta ljubav stajala zivota. Nioba. Kci Foroneja i nimfe Laodike, bila je prva smrtnica kojoj se Zevs priblizio .Otac Bogova i ljudi strasno je voleo i Foronejevu sestru Iju, koju je Hera dugo proganjala svojom ljubomorom. U vidu zlatne kise, Zevs je obljubio Akrisijevu kcer Danaju, u vidu labuda – Timdarejevu suprugu Ledu, a u vidu bika – fenicansku princezu Europu. Kadmova kci Semela uzivala je u Zevsovim zagrljajima sve dog ljubomorna Hera nije prouzrokovala njenu smrt.Poslednja smrtnica koju je Zevs voleo bila je Amfitrionova supruga Alkmena. Eponimni heroji mnogih oblasti i gradova u Grckoj, mitski vladari i cuveni junaci bili su zevsovi sinovi i njihovi potomci. Zevs boravi na Olimpu i suvereno vlada u krugu porodice olimpiskih bogova – Posejdona, Hefesta, Hermesa, Areja, Apolona, Here, Atene, Artemide, Hestije, Afrodite i Demetre. Tu su i Helije, Selena, Leto, Diona, Dionis, Temida i Eoja kao i niza bozanstva koja sluze ili uveseljavaju Olimpljane. Zevs sve vidi, sve zna i sve moze. Kad bi svi bogovi okacili zlatno uze na nebesa i kad bi zajednickim snagama pokusali otuda da povuku Zevsa, to im ne bi poslo za rukom, ali bi otac bogova, da hoce, jednim trzajem uzeta mogao sve njih, zajedno sa zemljom i morem, da podigne i veze za vrh Olimpa. Hera, Atena i Posejdon pokusali su jednom da ga okuju ali im to nije poslo za rukom. Kad su se Apolon i Posejdon zamerili Zevsu, morali su da suze smrtnike. Hera se u vise navrata suprotstavljala njegovoj volji. Da bi je kaznio sto je progonila Herakla, Zevs ju je vezao zlatnim uzetom i obesio je o oblake. Svi Bogovi, cak i Posejdon i Had plasili su se Zevsa i pokoravali su se njegovim zapovestima. Zevs cesto saziva skupstinu bogova i saopstava im svoje odluke. Dod na Olimpu sede oko zlatnih stolova i uzivaju u slatkoj ambroziji, Apolon i muze uveseljavaju svojom svirkom i pesmom Zevsa i ostale olimpljane a Heba ili Ganimed nalivaju im nektar u pehare. Otac bogova budno motri na sve sto se dogadja na zemlji. Kad je Prometej ukrao nebesku vatru i poklonio je smrtnicima Zevs je kaznio njega i ceo ljudski rod. Vremeno su se ljudi silno namnozili i prestali da postuju bogove. Zevs je hteo da ih sve unisti velikim potopom, ali su pobozni Deukalijon i Pira uspeli da izbegnu smrt i da na opustosenoj zemlji obnove ljudski rod. Kasnije da bi rasteretio zemlju od ljudi, Zevs je izazvao najpre tebanski a zatim i trojanski rat. U vreme trojanskog rata, dok su se ostali bogovi podelili u tabore i umesatli u borbe smrtnika Zevs je ostao nepristrasan. Cesto je uzimao u ruke zlatne terazije i vagao sudbine grckih i trojanskih junaka, pa je cak dopustio da pred Trojom padne i njegov najmiliji sin Sarpedon. Zevs je vrhovni bog grckog Panteona. Njegovo ime, koje je indoevropskog porekla oznacava svetlo nebo. Znog toga je Zevs prevashodno bog vremena i atmosferskih fenomena, koji na vrhovima visokoh planina sakuplja oblake i sa;lje na
108

zemlju kisu, sneg, munje i gromove. Posto od vremenskih prilika zavisi zemljoradnja Zevs je rano povezan sa agrarnim ritualima i smatran je zastitnikom plodnih njiva. U svojstvu boga plodnosti povezan je sa pregrckim Demonom vegetacije, koji je na Kritu od ddavnina postovan u liku bozanskog deteta ili mladica. Taj kritski Zevs postovan pod nazivom Velhan ili Gelhan, sjedinjuje se u vidu ptice sa boginjom ili nimfom drveca, a zatim i umire. Zbog toga se kasnije pripovedalo da je Zevs zadobio Herinu ljubav u vidu kukavice i da je sahranjen na Kritu. Vec u Mikenskom periodu (16 do 12 v.pne.) Zevs menja karakter i postaje zastitnik utvrdjenih gradova, kraljevskih palata, domaceg ognjista i porodice. Iako nije stvorio ni bogove ni ljude, on je smatran sveopstim ocem. Kasnije, u istorijskom periodu, Zevs je vrhovni bog drzave. (Polieus), zastitnik politickih sloboda (Eleutherios, Soter) i olicenje visokih moralnih principa. Uz njega se uvek nalaze Pravda (Dika), Revnost (Zelos), Snaga (Bija) Moc (Kratos) i pobeda (Nika). On je i bog zakletve (Horkios), prijateljstva i gostoprimstva (Philios, Xenios), kao i zastitnik sveh onih koji traze pomoc i milost (Hiketas, Hikesios). U vidu zmije, on je blagi i dobri bog koji daruje bogatstvo (Ktesios, Meilihios). Zevs cuva okucnicu i celu porodice (Herkelos), brani od svakog zla (Aleiksikakos), stiti narodne skupove (Agoraios) i sve Grke (Panhellenios). Vremenom se njegovo sediste pomera sa Olimpa i ostalih planinskih vrhova na blistavo nebo i on postaje vrhovni princip sveta. U helenistickoj epohi njegovo ime je datio i mnogim negrckim bogovima (Zevs Amon). Kako su mnoge Zevsove funkcije vremenom prenesene na druga bozanstva, u istorijskom periodu njemu je posveceno samo nekoliko praznika, svetilista i hramova. Najpre je postovan pod vedrim nebom. Najstarije njegovo svetiliste nalazilo se u Dodoni, u Epiru. Tu su se o njegovom kultu starali svestenici zvani seloji, koji su bili podvrgnuti najstrozoj askezi, kao i svestenice boginje Dione. Pripoveda se da su iz egipatske Tebe odletele dve crne golubice, i to jedna u Libiju, a druga u Dodonu. U Dodoni, golubica je sletela na jedan hrast i ljudskim glasom progovorila da na tom mestu treba da se osnuje zevsovo prorociste ili prorocanstvo, Svestenici iz Dodone amesta su poslusali tu naredbu. Od tog vremena Zevsova volja se oglasavala sustanjem lisca svetog hrasta i svestenstvo je, na osnovu tih sumova, davalo vernicima proocanstva. Drugo prastaro Zevsovo kultno mesto nalazilo se na planini Likeju, u Arkadiji. Na vrhu te planine podignuta su dva stuba ukrasena zlatnim orlovima koji su uokviravali zrtvenik. Tu su prinosenje ljudske zrtve a svestenik Likejskog Zevsa odlazio je u vreme susa do obliznjeg izvora i jrastovom granom uskomesavaao vodu da bi izazvao kisu. Ljudkse zrtve i obredi za kisu posvedocili su u Zevsovom kultu u Halu i na vrhu Peliona. U Halu je najstariji clan iz porodice Atamantida uvek bio u opasnosti da bude zrtvovan Zevsu Lafisteju. Na vrhu Periona, u vreme izlaska Psece Zvezde (Sirijus), ugledni gradjani i snazni mladici, ogrnuti ovnujskim krznima dolazili su do Zevsovog svetilista i obavljali obrede za kisu. Zevsu je posvecen i veliki zrtvenik u Olimpiji. Taj zrtvenik, koji je nastao od pepela i kostiju zrtvovanih zivotinja, imao je izgled zarubljene kupe, ciji je precnik u osnovi iznosio 37 m, a visina 6,5m. Na vrhu tog dzinovskog zrtvenika, do koga su vodile stepenice, spaljivane su butne kosti zrtvovanih zivotinja. Verovalo se da se Zevs u Olimpiji borio s Kronom za kraljevstvo i da je posle pobede, u spomen na taj dogadjaj, osnovao olimpijske igre. Tek od 6 v pne. Zevsu su posvecivani hramovi (hram u Nemeji, Olimpejon u Atini). Oko 480,g pne. Podignut mu je hram u Akragantu, a izmedju 470 i 456.g. i veliki hram u Olimpiji. I u kasnijim periodima Zevs je postovan na otvorenom prostoru, sto pokazuje monumentalni zrtvenik koji mu je posvecen u Pergamu (180-160.g. pne.) Zevs je redovno prikazivan u liku zrelog muskarca bujne kose i brade. Najcuvenija predstava Zevsa je monumentalna hriselefantimska statua, koju je izvajao Fidije za hram u Olimpiji (oko 430.g pne.). Ta skulptura bila je uzor svim umetnicima kasnijih epoha.

Najstariji Hronov i Rejin sin. Otac bogova i ljudi. Spasao je svoju bracu i sestre od Krona. Sjedinio se sa Herom. Imao je mnogo preljuba. Njegove funkcije su mnogobrojne.
Prikazi – sa terazijama u ruci, slemom na glavi, a tek od 7.v. sa munjom. Od polovine 6.v. na njegovom skiptru je i orao. Uvek je u vidu zrelog bradatog coveka bujne kose i brade. Zrtvovani su mu orao i hrastovo drvo. Atributi – skiptar, orao, munja, figura Nike u ruci. Olimpski Zevs ima ponekad venac od masline, a dodonski Zevs venac od hrastovog lisca. Novac - epiteti su mu u zavisnosti gde je novac kovan: Euromej (u Euromeju u Kariji), Olimpijski (u Aleksandriji)...

109

HERA Grcka boginja braka, Kronova i Reina kci, sestra i zakonita supruga vrhovnog boga Zevsa. Kron je progutao Heru odmah posle rodjenja i ona je zivela u ocevoj utrobi sve dok je nije oslobodio njen najmladji brat Zevs. U vreme borbe izmedju Zevsa i Krona. Boginja Rea je poverila Heru na cuvanje Okeanu i Tetiji. Zevs se jos tada u tajnosti sjedinio sa sestrom i ostao je snjom u nezvanicnom braku 300 god. Tek posle pobede bogova nad titanima, svecano je proslavljeno Zevsovo i Herino vencanje. Taj sveti brak sklopljen je na krajnjem zapadu, pokraj Okeana, a na vencanje su dosli svi bogovi i doneli skupocene poklone. Hera je dobila na dara zlatne jabuke, koje su joj se toliko dopale da ih je zasadila u vrtu bogova. Zevsu je rodila Areja, Ejlejtiju i Hebu. Kasnije, razljucena zbog rodjenja Atene iz Zevsove glave, izmolila je od Gee da sama zacne sina koji bi bio snazniji od Zevsa. Godinu dana nije pristupila suprugu, a onda je rodila strasnog Tifona. Sama je rodila Hefesta, a neki pripovedaju da je Areja zacela pomocu cveta koji joj je poklonila Flora. Hera je zastitnica braka, boginja koja nije nikada okaljala svoju bracnu postelju. Nemocna da spreci mnoga neverstva svog supruga, surovo se svetila ne samo svojim suparnicima vec i njihovoj deci. Tako je svim silama nastojala da Leti i Alkmeni onemoguci porodjaj, a najveceg Grckog junaka Herakla, Alkmeninog sina, progonila je sve do njeove smrti na Eti. Posto je svirepo kaznila svoju suparnicu Semelu, nastojala je da naskodi ne samo njenom sinu Dionisu vec i onima koji su se o njemu starali. Po njenom nalogu, obad je dugo mucio Zevsovu ljubavnicu Ilju. Hera se cesto sukobljavala sa Zevsom i iz drugih razloga. Jednom prilikom supruznici su se zavadili oko toga da li u ljubavi vise uzivaju muskarci ili zene. Kada se prorok Tiresija u tom sporu stavio na Zevsovu stranu, Hera ga je oslepela. U vreme trojanskog rata Hera se zestoko posvadjala sa Zevsom. Ona nije zaboravila Parisovu presudu i, povredjene sujete, nanela je Trojancima najveca zla. Da bi pomogla Grcima u ratu sa Trojancima, zatrazila je od Afrodite carobni pojas da bi pomocu njega zavela oca bogova. Dok je Zevs duboko spavao u njenom zagrljaju Grci su ozbiljno ugrozili Troju. Medju Grckim junacima posebno je stitila Ahila i Menelaja. Razaranje Troje nije umirilo njen gnev. Hera je progonila Eneju i ostale trojanske izbeglice sve do njihovog iskrcavanja na obale Lacija. Hera je jedno od najstarijih grackih bozanstava. Njeno ime (Gospodarica) pokazuje da je ona zastitnica svake kuce, grada i cele zemlje. Natpis na jednoj plocici iz Pila (XIII v pne.) dokumentiju Herin i Zevsov kult u vreme procvata Mikenske kulture, ali se moze pretpostaviti da je Hera bozanstvo starijeg, pelaskog stanovnistva Egeje. Tu boginju prvobitno je postovalo stanovnistvo Tesalije, Beotije i Peloponeza. Herin atribut volooka (boopis), kao i mit o lji i Pretidama, pokazuje da je boginja prvobitno bila gospodarica prostranih polja na kojima pasu nebrojena goveda. Kasnije, u Mikensko doba, ta velika boginja povezuje se sa vrhovnim Grckim bogom, postaje njegova supruga i zastitnica Mikenskih kraljeva i palata. Istovremeno, Hera se povezuje i sa Atenom: obe boginje ucestvuju u pohodu Sedmorice na Tebu, u pohodu Argonauta i u trojanskom ratu. Mada je Herin kult bio rasprostranjen po celom grckom svetu, ipak se zapaza da je ona imala najveci broj svetilista na Peloponezu, posebno u Argolidi (Tirint, Korint, Sikion, Arg, Epidaur). Herina omiljena mesta su Arg, Mikena i Sparta. Argonauti su preneli njen kult iz Arga na ostrvo Sam. Vec u Mikensko doba Hera je zastitnica pojedinih junaka, na prvom mestu Jasona. Hera je najpre postovana nezavisno od Zevsa. To pokazuju polozaj i starost njenog svetilista u Olimpiji kao i mnogi mitovi koji govore o neprijateljstvu izmedju ta dva bozanstva (mit o Tifonovom rodjenju ili o tome kako su Hera, Atena i Apolon okovali Zevsa. U istorisko doba Hera je prvenstveno boginja braka. Ona upravlja sudbinom zene na njenom putu od devojcice do zene. Svetost braka naglasena je Zevsovim i Herinim vencanjem, koje je u Atini, na Samu i Kritu svetkovano kao sveti brak (hieros gamos). Najvazniji praznici boginje Here su Toneje (na ostrvu Samu) i Dedale ( u Beotiji). Od zivotinja su joj posvecene krava, paun i kukavica, a od biljaka –nar i ligos. Njeni atributi su:dijadema, kiptar i stit. Hera je najpre postovana u vidu anikonicnih idola (visoki stub u Argu, trupac u Tespiji, daska na Samu). Iz Beotije su poznate terakote koje prikazuju Heru sa polosom na glavi i telom stilizovanim u vidu daske. Od stare Herine kultne satue u Olimpiji sacuvana je samo glava. Njena mermerna statua sa Sama stilizovana je u vidu stuba.Na jednoj metopi Herinog hrama u Selinuntu prikazano je sveto vencanje Zevsa i Here ( sredina V v.pne.). Cuveni skulptor Poliklet pretstavio je Heru na prestolu. Tračka Hera

110

Njegova supruga, poistovećena sa grčkom boginjom Herom, imala je u Trakiji poseban kult. To pokazuje priča o Kosingasu, njenom svešteniku kod plemena Kebreja i Sikaboja, koji je svojim podanicima zapretio da će napraviti velike lestvice i popeti se na nebo da se boginji požali na njihovu neposlušnost. Tračka Hera Skripta: U Svrljigu je otkrivena jedna votivna ploča sa pominjanjem Here Sonketenske, što je izvedeno od imena Sonketa, znači veruje se da je ova boginja poštovana u tom gradu. Na nekoliko latinskih spomenika pominje se boginja Erakura (Aeracura), što se smatra kao latinska transkripcija Herinog imena ( 'Hρακνρια) koja se često pominje na tračkim natpisima. Erakura je na jednoj slici u grobnici u Rimu predstavljena kao htonsko božanstvo pored Plutona.
Kronova i Rejina kci, sestra i supruga Zevsa. Zastitnica braka, boginja neba, prirode. Postovana u celoj Grckoj, ali najvise na Peloponezu. Zivotinje – krava, paun, kukavica. Biljke – nar, ligos. Atributi – dijadema, skiptar, stit. Prikazi – zena zrelog doba, kosa ukrasena krunom i dijademom cesto sa velom koji pada niz ledja. Javlja se na novcu Halkide, Eubeje, ali i na nekim tetradrahmama Aleksandrije.

111