Volimo Beograd :: Lepota pisane reči :: Biblioteka/Čitaonica

Ajlin Gudž-Vrt laži Mojoj majci i mom ocu koji su mi omogućili da sanjarim Zahvalnost Smatram da je jedan od najboljih razloga za pisanje knjige mogućnost koju ona pruža da se prožive drugi životi. Za ovo posredno uzbuđenje i njihovu velikodušnu pomoć moram da zahvalim sledećim profesionalcima: Fredu Kveleru, jer mi je podario dan života jednog tužioca izdvojivši svoje cenjeno vreme i prepiše; Džonu Fridmanu, jer je knjigu kritički pregledao radi pravničke tačnosti samog jezika (i što je noću ostajao do kasno, kako bi to uradio); doktoru Polu Vilsonu, zbog njegove lekarske stručnosti i dobronamernih uredničkih komentara; Džonu Robinsonu (nekadašnjem prvom poručniku Prvog bataljona 3. puka marinaca), jer mi je pomagao u crnim danima kad bi mi se kompjuter pokvario, i što je

podelio sa mnom svoja iskustva iz Vijetnama (on od mene traži jednu prilično neobičnu uslugu - ukoliko neko putuje u Vijetnam i popne se do vrha planine Dong Ha, moli da mu potražite prsten njegove klase, kojeg je tamo izgubio u bici pre dvadeset godina: škola Krenbruk, klasa '63, srebrni s plavim kamenom); svojoj dragoj prijateljici Brendi Preston, čije su mi ruže pružale takvo zadovoljstvo tokom godina i koja mi je dala korisne informacije o njima; Suzani Ginzburg, zbog njenih saveta i što je uopšte verovala u mene; Pameli Dorman, svojoj urednici u Vikingu, zbog njene pomoći u „do-terivanju" ove knjige; konačno, ali ne i manje važnoj osobi, svom pre-divnom suprugu i agentu, Alu Zakermanu, koji predstavlja sve moje heroje objedinjene u jednoj osobi i koji ih je kao lepak sve povezao (kao i mene). Bez njega, ova knjiga zaista ne bi bila moguća. Prolog Nekada davno, jedna siromašna udovica živela je u maloj kolibi s bastom u kojoj su rasla dva ružina drveta. Jedno je imalo bele ruže a drugo crvene. Ona je imala dve ćerke, koje su bile baš poput tih ruža: jedna se zvala Snežana a druga Ružica... „Grimove bajke" Njujork, 3. juli 1943 Silvi Rozental je stajala pred velikim ogledalom s pozlaćenim ra-mom na odeljenju za ženske šešire u robnoj kući Bergdorf. „Ne znam", rekla je prodavačici koja je obletala oko nje. Silvi je poravnala ivicu zelenog slamnatog šešira. „Ne mislite da je to, možda, malo previše?" „Videla sam Elenor Ruzvelt da je nosila baš takav šešir, u filmskom žurnalu pre neki dan", rekla je punačka prodavačica. „Naravno, ona nije... uh, u blaženom stanju." Snizila je glas skoro do šapata kakvim se govori na sahranama. Silvi je bila isfrustrirana. Zašto su je svi uvek na to podsećali? Dragi bože, zar nisu mogli da joj dozvole da, makar jednom, zaboravi na to? Prstom je dodirnula obod šešira od svilene trake i tkanine boje zelene jabuke, dok joj se ljutnja prema ženi gubila u talasu sumnje u sebe. O/z, da je samo Džerald ovde! Nikada ne znam šta da odaberem. I ose-ćam se tako grozno ukoliko se njemu to ne svidi. Skinula je šešir i piljila u svoj odraz, osećajući se, kao i mnogo puta u ovih osam godina koliko je bila u braku, zbunjeno, čak i nedostojno. Kada mi on kaže da samprelepa, sam bogzna šta on vidi na meni. Videla je dugačko, mršavo lice, potpuno obično, osim očiju. One su bile krupne, zelene poput boce šampanjca, a njene trepavice i obrve tako blede, skoro nevidljive. Oči su joj nekako izgledale kao da su

stalno zaprepašćene. Silvi se setila da joj je Džerald jednom rekao kako ga podseća na Tenijelovu gravuru Alise. Nasmejala se u sebi. Da, možda je u pravu što se toga tiče. Ja zaista mislim da sam ponekad u Zemlji čuda. Bacila je pogled oko sebe. Kupovina u Bergdorfu bila je neverovat-na, poput skrivenog raja naizgled netaknutog ratom. Kamene urne iz kojih su se širili mirisi ljiljana i orhideja; precizno izrađeni francuski stolovi i vitrine koje su s prednje strane ispunjene prelepim ručno ra-đenim bočicama parfema iako je ovih dana sam parfem bio luksuz. Ogromni kristalni luster koji je visio s mermerne rotunde. Koliko je samo daleko otišla, od dana kada bi na rasprodaji kupila sto kod Or-baha, a cena od pet dolara za jedan šešir bila joj potpuno nezamisliva. Da, pomislila je, otkotrljala sam se pravo u Zemlju čuda. Zaista se radovala sutrašnjoj godišnjoj proslavi Četvrtog jula na travnjaku kod Goldovih, trudna ili ne. Šatori crveno-belo-plave boje sa šarama zastave, miris roštilja od koga polazi voda na usta, a zatim plesanje uz Lestera Lenina na ogromnoj platformi oivičenoj japanskim svetiljkama. Osim što joj je Evelin rekla da ove godine neće biti japanskih svetiljki. Evelinin mlađi brat je ubijen blizu Okinave. Japanske svetiljke bile su poslednja stvar na ovom svetu koju je želela za tu zabavu. Silvi je pažljivo skinula zeleni šešir i vratila ga prodavačici. Možda će onaj šešir od ljiljana, mornarskoplave boje sa crvenim trakama, biti znatno prikladniji, razmišljala je Silvi, s tim vojničkim obodom, više u skladu s trenutkom. Ona je tako želela da Evelin... Silvi se sledila. Niže u predelu abdomena, osetila je iznenadnu težinu, kao da je iznutra njena beba gnjurala nešto dublje. Ne, u stvari, kao da je gurala nadole. Jak pritisak. I oh, bože, ne prestaje. Bol u donjem delu leđa koji ju je mučio ćelo jutro, sada je postao poput gomile igala koje joj se za-rivaju u donji deo leđa. To se ne dešava, pomislila je. Ma, to ne može biti. Neću to da dozvolim. Ali, znala je da se to događa. Duboko u sebi, osetila je da je nešto kvrcnulo, poput elastičnog de-la koji polako popušta i predaje se. Topla tečnost, koja je curila poput reke, šikljala joj je niz butine. Silvi se zateturala kao da ju je neko udario. Osetila je kako joj srce pulsira u grlu. Zurila je nadole, prestrašena tamnom flekom koja se širila na tepihu bež boje. Vodenjak joj je pukao. Dragi bože! Osećala se postiđenom kao onda kada se upiškila u školi kao dete. Prošli su je hladni žmarci i strah. To je bilo to, nema više pretvaranja da je srećna, čak i oduševljena, nema više ubeđivanja da je dete Džeraldovo, da mora da bude Džeral-dovo. Sada nastupa istina. Strah joj je obuzimao srce poput hladne pesnice. Ono možda nije Džeraldovo. I, o dragi bože na nebesima, ako nije... ako liči na Nikosa? Crnih očiju, tamnog kafenog tena i razbarušene, lepršave kose... Ne, mora da se otrgne od tih misli, da im zalupi vrata. Silvi je, pokušavajući da umiri sebe, zurila u ogledalo. Ovoga puta ona nije Alisa već neko

nabreklo, zamućeno lice koje lebdi iznad tog veoma izobličenog tela. Osećala se neobično odvojenom, kao da je piljila u neki egzotični primerak pomorskog života u akvarijumu. Ili je podsećala na neku davljenicu, vodnjikavo sivozelene boje lica, s pramenovima crnoplavičaste kose, koji su lebdeli oko njenog bledog vrata poput morske trave. „Madam... da li vam je dobro?" Dopro je do nje neki zabrinuti glas iz zelenih dubina. Silvi se okrenula i ugledala prodavačicu kanom ofarbane kose kako blene u nju, uplašenih očiju skrivenih naočarima, klovnovskih mrlja od narandžastog ruža na usahlim obrazima sada tamnocrvenih kao krv. Da, ona je bila tu. U Bergdorfu, odeljenje za šešire. Zeleni ili plavi? Podigla je plavi šešir sa staklene police prstima dodirujući njegov veo. Lukavo, način na koji su perlice ušivene u mrežu da daju utisak presijavanja... „Madam?", bucmasti prsti uhvatili su je za ruku. Silvi je, primoravajući sebe, uspela da se odupre sili koja ju je vukla. Otvorila je usta da kaže da je dobro: Molim vas, ne pravite gužvu! Zatim je, negde u središnjem delu stomaka, osetila tup udarac koji joj je postepeno doneo nesvesticu. Ne, ona uopšte nije dobro. Ne, zaista nije. Kolena su počela da joj klecaju. Pridržala se za ivicu pulta, umirujući sebe, da bi se suočila s grupom plastičnih lutaka, od kojih je svaka imala različit šešir. Podilazili su je žmarci od njihovih glatkih beživotnih lica. Delovalo je kao da je optužuju, poput porote koja donosi presudu: kriva. Da je samo Džerald ovde! On bi znao šta da uradi. On je mogao da dozove glavnog konobara samo podizanjem obrve. Jednim pokretom ruke, poput magije, taksi bi se materijalizovao iz zaglušujuće saobraćajne gužve. Jedan jedini Džeraldov pogled u bancf učinio bi da blagajnici i službenici za kredite obleću oko njega. Ali ne, to je pogrešno. Džerald za to ne sme da zna. Hvala bogu što će u Bostonu biti do sutra... bankarski poslovi... u vezi s ratnim obveznicama ili nešto slično tome. Silvi je pokrila usta, jednom rukom preko druge, jer joj se histerični smeh oteo sa usana. Ta jedna osoba koja joj je bila potrebna, od koje je zavisila... sada, kada joj je najviše potreban, nije se usuđivala da mu se obrati. Kako je mogla to da mu uradi? Kako? Džerald je bio tako dobar. Uvek. Njene glavobolje — kad god bi se neka pojavila, čak i najblaža buka pokretala je lavinu u njenoj glavi i,bog ga blagoslovio, Džerald bi se postarao da se on i posluga po kući kreću tiho poput senke. Silvi je razmišljala o danima kada su je ne samo glava već i stopala i ćelo telo stalno boleli, kada joj je vožnja taksijem izgledala poput najvećeg luksuza. Kada je po ceo dan stajala i razmenjivala novac preko rešetke svoje kabine za blagajnu, zatim žurila ka metrou, pa onda kući, penjući se uz stepenice koje su mirisale na ustajali kupus, šest sprato-va koje kao da nikada neće proći, svake bogovetne večeri.

Iscrpljena, pitajući se koliko još dugo može da izdrži da stoji na nogama, Silvi se osećala baš kao da se sada popela uz te stepenice. Tresla se. Zašto joj je bilo tako hladno? Najtopliji dan u godini, prema izveštaju na radiju, pa ipak joj se radnja činila poput ledare. „Da pozovem doktora?" Piskavi glas prodavačice obrušio se na nju. „Ne, ja..." Bol se širio u jednom delu leđa, poput tankog poveza koji se obmo-tavao oko sredine, kao da nosi steznik koji je premali. Bol se vraćao u ledenim naletima. Bože, bože, pomozi mi da dođem do bolnice! Odavde mogu da me iznesu na leđima, svakog trenutka, u isflekanoj haljini. Da svi bulje. Oh, bože, ne! Radije bih umrla. Oslobodila se stiska i nekako prošla pored odeljenja s parfemima, u kome su se prezasićeni mirisi mešali stvarajući joj mučninu u stomaku. Nekako je uspela da izađe napolje, kroz teška staklena vrata, vukući se po trotoaru, kroz vazduh gust kao sirup. „Bolnica Lenoks hil", izgovorila je uz otežano disanje, zavalivši se na zadnjem sedištu taksija. Otvorila je prozor, puštajući da unutra uđe talas toplog vazduha koji je podsećao na supu isparenja i užarenih trotoara. Pa ipak, nije prestajala da se trese. Stariji taksista je počeo da pevuši: „While We're Young". Silvi je že-lela da on prestane, ali osećala se suviše bedno da bi rekla bilo šta. „Šta kažeš sad, kad smo oterali tu naci-stoku iz Egipta, 'oće li Ajk da upadne u Italiju?" Očigledno, on je bio od onih pričljivih tipova. Zurila je u salo na njegovom vratu koje mu se prelivalo preko kragne. Bilo je vrelocrvene boje, prošarano žilavim crnim dlačicama. Silvi se trudila da bude uljudna i da odgovori, ali je osetila nalet mučnine koji se penjao iz stomaka, u tom sladunjavom lepljivom vaz-duhu. Dok se taksi probijao uz Park aveniju, ponovo je osetila onaj tupi bol, koji počinje u donjem delu leđa i širi joj se oko abdomena poput klešta. Sve jače i jače, dok nije postao kao užarena crvena strela koja se pravo kroz nju zabija. Bože! Silvi se ukrutila, masirajući leđa, osećajući kako joj se opruge ruiniranog sedišta usecaju u zadnjicu. Da ne bi počela da vrišti, zagrizla je unutrašnjost usana. Neizmerno je želela da joj je majka tu, da za trenutak može da oseti njene punačke ruke oko sebe, jak miris eukaliptusa viks vaporab masti, kojom je uvek trljala Silvijin grudni koš kada bi joj se astma pogoršala. Nemoj da places, dušice, majčin glas ju je umirivao. Ja sam ovde. Neću te napustiti. Mogla je da vidi mamino pospano, naduveno lice, otrcanu sivu traku pletenice prebačenu preko ramena njenog iznošenog flanelskog ogrtača. A u plavim suznim očima, video se duh devojčice koja je igrala kriket na travnjaku velike očeve kuće u Lajpcigu, pre nego što su morali da prebegnu u Ameriku. Mama, koju je napustio njen muž slabić, prodavala je razglednice i kataloge u muzeju Frik za dvadeset

osam dolara nedeljno, budalasto sanjajući o tom boljem životu koji je za sobom ostavila. Silvi se osećala postiđenom kada bi je čula kako govori o muzeju, kao da ga poseduje, kao da je svaka slika koja se tamo nalazi, njihova. Sutra posle škole, posetićeš me u muzeju, a ja ću ti pokazati novog Rembranta. Samo pomisli na to, Silvi. Da neko poseduje takvu lepotu! Mi nismo ništa posedovali! Silvi je vikala u sebi, boreći se protiv rastućeg bola koji joj se sve više zarivao u telo. Samo nekoliko komada nameštaja. l polovnjaci, koje je mamina sestra, tetka Vili, čiji je muž osnovao uspešan biznis prodajući lisičje krzno za oko vrata, slala u kutijama zlatne boje koje su predstavljale njegovu robu. Mama je uvek govorila da mi imamo nešto bolje od tetka Viline velike kuće na Aveniji Ditmas. Mi imamo jedna drugu. Ali, to nije bilo taćno, Silvi je, uz mučninu, pomislila. Mama me je ostavila, zar ne? Činilo se da se bol u Silvinom stomaku penje do samog grla. Mama... oh, mama, zašto si morala da umreš? Zatvorila je oči osećajući kako joj se pune suzama, pojavljuju se u uglovima očiju i teku niz obraze. Mislila je o tom danu, kada ju je ona cepidlaka gospodin Harmon pozvao da iz svoje blagajničke kabine dođe u njegovu kancelariju. Tvoja majka... žao mi je... od kapi. Sve je postalo nejasno i sivo, zatim crno. A onda, kada je ustala, vozila se u limuzini. Kožna sedišta, glatka poput rastopljenog putera, veliki jastuci i itison pod njenim nogama, prozor koji odvaja zadnje sedište od prednjeg, s vozačem koji nosi sivu kapu. Kako je to čudno, potpuno drugi svet! Pored nje se nalazio muškarac s rukom preko njenih ramena, koji joj je pružao oslonac. Bio je to lično gospodin Rozental, šef ćele banke! Istovremeno joj je bilo i toplo i hladno, bila je uplašena i uzbuđena. Primetila je kako je on gleda, iako joj se nikada, u stvari, nije obratio. Ostale devojke ogovarale su ga uz kafu i sendviče u snek-baru — žena mu je umrla pre više od dvadeset godina, ne podarivši mu decu i sve su se pitale zašto se nije ponovo oženio. Pomislila je da su možda druge žene i suviše zazirale od njega da bi mu se približile. Silvi se setila kako on uvek zastrašujuće izgleda, dok krupnim koracima ide ka svojoj kancelariji, u odelima koja su mu uvek savršeno ispeglana i sa zlatnim manšetama koje namiguju onima s njegovim monogramima, dok izdaje naređenja mirnim ali zapovedničkim tonom. Ali ovde joj uopšte nije izgledao zastrašujuće. Videla je blage plave oči oivičene mrežom bora koje su mu dobro stajale; stariji nego što je ona nagađala, najmanje pedesetak godina, srebrnastoplave kose tako negovane da su se sede ivice sjajile na njegovoj glavi. Vodi je u bolnicu, rekao joj je. Njenoj majci. Slušajući ga, Silvi je mogla da oseti staloženu snagu koja izbija iz njega i postepeno prelazi i na nju. Kasnije se pobrinuo za mamin račun u bolnici, sredio sve u vezi sa sahranom i brinuo o njoj kada je

bila toliko bolesna da nije mogla da ustane iz kreveta. Nikada, nijednom nije ishitreno postupio, pokušao da je iskoristi, dok je nije zaprosio. On želi da se oženi njome, oh kakvo je to samo čudo! Ona nije uradila ništa čime bi to zaslužila. O bože, pogledaj kako mu je to vratila. Sećanje na Nikosa uznemiravalo ju je poput kamenčića u cipeli. Čitave godine, svakog jutra kada bi se probudila, ono je bilo tu, nekada više, nekada manje uznemirujuće, ali uvek prisutno. Zadržavalo joj se u grlu kada bi pokušala da jede. Mučilo ju je dok spava. Podsmevalo se njenoj žestokoj žudnji da beba koja u njoj raste liči na Džeralda. Silvi je prstima čvrsto obavila svoj ispupčeni stomak. Zategnutost je polako jenjavala, kao i bol. Da sam samo, vikala je u sebi, zatrudnela pre Nikosa, onda bih bila sigurna. Nije da se nije trudila, sam bog to zna! Merila je temperaturu svakog jutra i beležila je na tabeli koju je Džerald držao pored kreveta -pune tri godine! A tek one posete doktoru! Ležala je tamo raščerečena poput kokoške kojoj će izvaditi utrobu. Hladan čelik koji se zariva u nju, sve dok ne bi poželela da glasno vrisne. A zatim su joj govorili da je sve u redu. Da će se s vremenom dogoditi. Šta su doktori znali? Plakala je svakog meseca kada bi videla razočaranje na Džeraldo-vom licu kad bi dobila menstruaciju. Zašto mu ne može podariti samo tu jednu stvar? Pa pogledajte samo na taj veličanstveni novi život koji je on njoj obezbedio. Problem nije u njoj, tri različita specijalista sa Park avenije su joj to rekla; ali Silvi je znala više. Sa sigurnošću je osećala kako može da zatrudni ukoliko samo uspe da pronađe način da s njim ne mrzi vođenje ljubavi. Kako ona može ovako da se oseća? Zašto? Koji je muž na ćelom svetu bio nežniji i darežljivi)! od njega? Pa ipak, sećanje na njihovu prvu bračnu noć, kada ga je prvi put videla nagog, još uvek je činilo da se zgražava. U novim odelima, šive-nim po meri, izgledao je krupno, uspešno. Go, sa stomakom koji mu je visio kao neka kesa, izgledao je staro, skoro groteskno. A imao je i grudi, poput devojačkih! Od tog dana, Silvi je osećala odvratnost kada bi legao na nju, bez obzira na to koliko miliona puta bi rekla sebi da ga voli i da on voli nju. Njegov mlitavi stomak koji je pritiska, čineći da dahće kako bi došla do daha, njegova stvar koja se polako pomera i pronalazi put do nje. Zatim, takvo roptanje i dizanje, kao da njega to boli. Postaće bolje, govorila je sebi iznova i iznova, mora da bude bolje. To je samo zato što nismo naviknuti jedno na drugo. Ali kada bi svoju želju pokazao time što bi skinuo pidžamu i savio je nakraj kreveta, nakon svega,

njeno telo se i dalje zgražavalo. A zatim, Nikos... Bol u abdomenu trgnuo je Silvi iz sanjarenja. Zgrčila se na zadnjem sedištu taksija, kao da će na taj način nekako pomoći da nestane taj užareni stravični stisak. Dok je taksi naglo skretao ulevo i udesno, probijajući se kroz saobraćajnu gužvu, nagnula se napred ka prednjem sedištu, teško dišući, i pažljivo je gladila svoj ogroman stomak poput neke bombe koja samo što ne eksplodira. „Predomislila sam se", rekla je vozaču. „Molim vas, odvedite me sada do Svetog Pija." Dala mu je adresu i u retrovizoru je videla kako prevrće očima. On neće dobiti vožnju u suprotnom pravcu, iz tog de-la Bronksa, ali tamo, u svom nekadašnjem susedstvu, ona će se osećati nekako sigurnije. Ukoliko Džerald pozove, ona će poručiti Bridžet da ide u posetu svojoj staroj prijateljici Beti Kronski. Kasnije će moći da kaže kako su bolovi postali toliko strašni da nije imala dovoljno vremena da se vrati do centra grada ili pozove tog uštogljenog doktora Hendlera, koji je bio Džeraldov cimer sa koledža. Znala je da je to ludo, čak i beznadežno. Jednom će Džerald to saznati. Ali, zasad je to bilo lakše. U svom starom komšiluku, osećaće se bliže majci, skoro kao da je mama umiruje, štiti. A možda će se dogoditi i neko čudo - beba koja će ličiti na Džeralda, ili na nju. Sada su se već našli u širem centru i taksi je ubrzavao, prolazeći pored otmenih kuća koje su se graničile s Park avenijom. Silvi je bacila pogled na sat optočen dijamantima kojeg joj je Džerald poklonio za prošlu Hanuku. Prošlo je dva. Bože, da li će stići na vreme? Izgledalo je da se elegancija Park avenije naglo pretvara u prljav-stinu Harlema, dok je auto škripao po naprslom trotoaru, rupama, razvalinama razbacanim po ulicama. I još gore od toga. Stare pijanice zbijeno su se gurale oko trotoara. Zatvorila je oči, ali nije mogla da spreči taj smrad. Mirisi gomile rasutog trulog smeća. Zatim, vibrirajuće brujanje točkova taksija dok prelazi most na Trećoj aveniji prema Bronksu. Skrenuvši na Bulevar Brakner, videla je da su ulice prepune dece svih uzrasta i boja, koja se prskaju vodom koja šiklja iz nezatvorenih hidranata, bacakajući se okolo, nesvesna saobraćaja oko sebe i bezobzirna prema opasnostima. Videla je dečaka svetle kose i glatke kože boje čokolade koji juri devojčicu, a njene dugačke crne pletenice pomerale su joj se poput biča na leđima. Silvi se naježila, zamišljajući svoje dete ovde, divlje tamnoputo dete koje se igra žmur-ke iza kanti za đubre. Taksi se iznenada zaustavio. Silvi je platila i nekako je, nabreklog stomaka, uspela da izađe kroz vrata, dok su noge izgledale kao da će je izdati dok je stajala. Gledala je u pravcu bolnice Sveti Pije. Fasada od cigle i granita bila je toliko crna usled prljavštine, da ju je

to nateralo da pomisli na špo-ret, koji nije očišćen dugi niz godina. Osetila je kako joj se stomak grči usred zaprepašćenja. Unutra će biti kao u rerni, bez klima uređaja, a verovatno i bez ventilatora. Iritirali su je ulična buka, kao i dečja vriska, buka radija i glasovi na španskom sa otvorenih prozora. Boreći se protiv nesvestice, s naporom se pela uz stepenice na ulazu u bolnicu. Zaglušujući prasak naterao ju je da se zatetura, a srce joj je jako udaralo o grudni koš. Toliko se zaprepastila da se spotakla o posled-nji stepenik, jedva izbegavši da padne tako što se uhvatila za gvozdenu šipku. Zatim je videla. Deca. Palila su petarde na trotoaru. Naravno, sutra je Četvrti juli. Zaboravila je na to. Letimično pogledavši iznad dece, do prozora oronule stambene zgrade, Silvi je ugledala trudnicu u izbledeloj bluzi, s ogromnim stomakom kojeg je prebacila preko prozora, prateći Silvino napredovanje ravnodušnim pogledom, dok se bucmasta smeđa beba meškoljila na majčinoj dojci. Silvi se okrenula nazad i zakoračila unutra, osećajući se nestabilno. Pred očima su joj se pojavljivale sive tačkice. Osećala je kako kontrakcije postaju sve učestalije i jače. Silvi je iznenada osetila takvu vrtoglavicu, da nije smela da pusti kvaku na vratima. Pod joj se grubo ljuljao pod nogama. Molim vas... neko... da mi pomogne..., otvorila je usta da kaže, ali kao da joj je obloga sive gaze prekrila oči i reci nisu izašle. Crne i bele podne pločice vrtele su se oko nje. Nešto hladno i teško ju je udarilo u jagodičnu kost. Bol se širio poput grmljavine u daljini. Zatim je usledila tama. Otvorivši oči, Silvi je shvatila da je u gvozdenom krevetu s ogradom s obe strane, za koju je bila zakačena zelena zavesa. Kroz prorez gde se dva dela nisu potpuno spajala, mogla je da vidi suprotni zid. Uramljena Isusova slika visila je između dva visoka prozora. Njegove oči su gledale ka nebesima a ruke bile raširene, kako bi se videle rane iz kojih kaplje krv. Silvi se podigla uz pomoć laktova. Taj pokušaj nanosio je strahovit bol koji je udarao o slepoočnice, nateravši je da jaukne. Lice joj je bilo ukočeno. Dodirnula je nos, prstima napipavši grubu lepljivu traku. Uz zveket metalnih prstenova, zavesa se pomerila. Žena u beloj uniformi, s kratkim belim kaluđerskim velom koji joj je pokrivao lice, stajala je nad njom. Fluorescentno svetio koje se nalazilo iznad njene glave reflektovalo joj se na naočarima, dajući joj neobičan bezizražajan pogled. Lice joj je bilo belo i glatko poput kuvanog jajeta. „Imate sreće", rekla je. „Ništa nije polomljeno." Silvi je zaječala. „Mislim da ću da povratim." „Ne, nećete." Strog odgovor ju je toliko iznenadio da je Silvi zaboravila koliko joj je muka. „Samo se tako osećate", žena je ljubazno uveravala Silvi. „Biće vam

dobro." 18 Vrt laži Onda je kaluđerica-bolničarka počela da navlači usku gumenu rukavicu preko ruke. S kolica koja je unela, odabrala je tubu i razmazala nešto belo i kremasto preko prstiju u rukavicama. „Sada ću vas pregledati da proverim koliko ste otvoreni", rekla je. „Uzgred, zovem se sestra Ignjacija", dodala je dok je podizala čaršav i grubo ugurala dva namazana prsta u Silvinu vaginu. Silvi se trgnula unazad i stisnula medunožje. Hladan i grčevit ose-ćaj proširio se donjim delom tela, dok su prsti ispipavali i probadali. Sestra Ignjacija je povukla ruku i nespretno je potapšala. „Šest centimetara", izjavila je. „Moramo još da sačekamo. Vaše prvo?" Silvi je klimnula glavom, iznenada se osećajući poput deteta, uplašena, bespomoćna i tako usamljena. Suze su joj se sakupljale na donjim trepavicama. Sestra Ignjacija je nestala, vrativši se posle nekoliko minuta s lavorom sapunjave vode i žiletom. Silvi je uznemireno upitala: „Šta nameravate da uradite?" „Hajde, hajde da ne pravimo galamu", coktala je sestra. „Ja ću vas samo obrijati. To je za vaše dobro." Očiju čvrsto zatvorenih, Silvi je dozvolila da joj još jednom podigne haljinu. Grubim vlažnim peškirom za pranje, sestra je trljala ispod stomaka, pomerajući ga još niže. Voda joj je neprijatno curila niz noge. Ledenu ruku joj je stavila preko stomaka. Kako bilo čija ruka može da bude ovako hladna po ovoj vrućini? Sestra je naredila Silvi da bude mirna. „Ne obazirite se na kontrakcije, draga." Dok joj je brijačem skidala stidne dlake poput neke manje životinje koja štipa i grebe noktima, ostatak tela joj je podrhtavao u velikim naletima bola. Borila se da ne vikne ili se pomeri. Želela je da bude dobra, da uradi ono što joj kažu. Šta drugo ona može da uradi? Konačno se sestra Ignjacija uspravila, sklonila lavor i spustila Silvinu odeću. „Doktor Filips će vas uskoro obići", rekla je. Otišla je uz zveket metalnih prstenova na zavesi. Sledeći sati podsećali su na agoniju za koju Silvi nije ni pomislila da je moguća. U svojoj muci, zaboravila je na Džeralda i Nikosa,' čak i na bebu koja se u njoj borila da se rodi. Postojao je samo bol. Više nije dolazio u naletima, uz zatišja između, već je postao bol koji ne prestaje. Osobe u belim uniformama naizmenično su se pojavljivale i nestajale iz njenog vidokruga. Devojka s tablom za pisanje, koja je žvakala ________________19 ivaku, uzela joj je podatke i postavljala joj pitanja u vezi sa osiguranjem. Zatim se pojavio visok prosed čovek u zelenoj radnoj bluzi, koji se predstavio kao dr Filips i zamolio je da rastavi kolena kako bi mogao da je pregleda. Nije osećala sramotu, kao inače. Samo neprijatnost. Koža joj je bridela kao da gori. Nežne ruke su joj stavile hladan vlažan

peškir na čelo. Silvi je čula vrisak koji joj je delovao kao sopstveni eho. Nejasno je shvatila da se iza njene zavese nalazi još jedan krevet, koji mora da je zauzela neka žena koja se takođe porađa. Mogla je da oseti kako se beba spušta niže uz plahovit pritisak. Silvi je instinktivno krenula da gura, stenjući i uzdišući. Delovalo je kao da se pomera. Može li se ovaj užasni unutrašnji bol odagnati? Može li ga ona izgurati? „Ne gurajte još", naredio joj je glas. Kroz užasavajući bol, naterala je sebe da se fokusira na lice koje se nalazilo iznad nje. Sestra Ignjacija. „Moram", zacvilela je Silvi protestujući. „Sačekajte dok vas ne odvedemo u porodilište", rekla je kaluđerica. Silvi se odupirala nagonu da gura, ali je bilo nepodnošljivo. Osećala se bespomoćno, skoro kao da ju je neko davio, a ništa nije mogla da uradi da se spase. Ali nije samo u pitanju bio njen vrat koji je stiska do smrti, već ćelo njeno telo. Ona ovo neće preživeti a da se ne rascepi napola. Kako su, zaboga, žene kroz ovo prolazile i preživele? I to ne jednom, već više puta. Kako bilo ko može da odabere da još jednom kroz ovo prođe, ukoliko zna kako to izgleda? Ona ne bi mogla. Nikada. Ni zbog Džeralda. Niti zbog bilo kog drugog muškarca. Snažne ruke podigle su je sa kreveta na kolica. Silvi se stresla, iako je bilo tako toplo da se borila da dođe do daha. Telo joj je bilo natopljeno znojem, a bolnička haljina savijena poput neke stare krpare. Pokušala je da spoji kolena, da zadrži pritisak od koga se, činilo joj se, raspada, ali njena kolena nisu mogla da ostanu spojena. Očajna, savila se između nogu, osećajući se posramljenom što je drugi vide kako to radi, da ublaži strašan bolan pritisak. Jedva da je bila svesna da su je na kolicima gurali niz hodnik, gumeni točkovi su poskakivali preko neravnog linoleuma. Nova soba. Iznenada, zaslepljujuća svetlost. Svetlost ogromne lampe u sredini odbijala se o sjajne zelene pločice. Svuda nerđajući čelik. 20 Vrt laži Silvi je jauknula, bespomoćno se grčeći. Panično osećanje polako je počelo da joj se probija do grla, blokirajući joj vazduh i primoravajući je da pomisli da će se možda ugušiti. Ovo hladno, užasno mesto poput javnog kupatila - ništa ne može da oživi na ovakvom mestu. Podigli su je na sto, širom raširenih nogu, stopala kaišem vezanih na visoke metalne uzengije. „Opustite se, Silvija. Sve će biti u redu. Dobro vam ide." Glas dr Fi-lipsa iza te maske. Ljubazne plave oči i razbarušene ivice njegovih se-dih obrva. Ali, ko je bila Silvija? Zatim se setila. Ona je bila ta. Devojka s tablom je pogrešno zapisala njeno ime. Počela je da gura. Bilo je strašno. Guranje je bilo skoro isto kao i uzdržavanje od toga, ali nije mogla da se zaustavi. Čula je sebe kako ispušta strašne životinjske zvuke. Ni to nije mogla da zaustavi. Više nije imala

nikakvu kontrolu nad svojim telom. Ono je nju kontrolisalo. Do nje su dopirali prigušeni glasovi preko zaglušujuće buke u njenim ušima, govoreći joj da gura. GURA. Preko nosa i usana stavili su joj crnu gumenu masku. Silvi se opirala tome, pokušavajući da je u panici odgurne, uplašena- da će je ugušiti, ali ruka koja ju je držala samo je još jače pritiskala. Prožimala ju je slatkasta aroma, praćena osećanjem nestabilnosti. „Dajem vam malo kiseonika", rekla je sestra Ignjacija. „Udahnite ga. To će vam pomoći." Baš kad je mogla da oseti kako joj se telo potpuno otvorilo, Silvi je osetila da je pritisak iznenada popustio. Nešto malo i vlažno - mnogo manje od ogromne stvari koja joj je iznutra zadavala toliko bola klizanjem se oslobodilo. Čula je grgutav slabašan plač. Silvi je jecala, ovoga puta od olakšanja. Osećala se kao da je velika stena prekotrljana preko nje. Izgledalo joj je da lebdi, bez težine, barem tridesetak centimetara iznad stola. „Devojčica!", neko je uzviknuo. Trenutak kasnije, čvrsto uvijen zamotuljak predat joj je u ruke. Silvi je treptala dok je zurila u maleno lice koje je virilo iz belog će-beta. Ogromno olakšanje koje je osećala iznenada se pretvorilo u puko razočaranje. Tako je tamnoputo! Masa svetlucave crne kose uokvirivala je majušno zborano lice boje starog penija. Oči su joj bile otvorene i Silvi je šokirana ugledala dva bleštava crna dugmeta. Zar sve bebe po pravilu nemaju plave oči? Silvi je osetila kako joj se unutrašnjost sliva poput peska u pešča-nom satu. Osećala se kao da pada dok je buljila u tu majušnu, tamnu, smežuranu facu, kao da je tonula u crno ništavilo. Nikosovo dete. Nema sumnje u to. Nikakve. Ali, ipak, žudela je da je drži. Osetila je kako joj se bradavice bolno ukrućuju sa željom da je čvrsto privije uz svoje grudi. Okrenula je lice na drugu stranu, jer se u njoj stvarala neka nova vrsta bola, dok su joj suze tekle niz obraze. Bože, ja ne mogu. Ne želim to. Ona je njegova beba, ne moja i Džeraldova. Kako mogu da je volim? To će ubiti Džeralda, nateraće ga da prestane da voli mene. „Sve one plaču", čula je sestru Ignjaciju kako iskusno govori mlađoj medicinskoj sestri, oslobađajući Silvi njenog tereta. Silvi su na kolicima odgurali u drugu sobu. Izgledala je isto kao i prethodna, osim što joj je krevet bio okrenut ka prozoru koji je gledao na sokače od cigli. Osim njenog bila su tu još tri kreveta i svi su bili zauzeti. Dve žene su spavale, dok ju je treća uz simpatije odmeravala. „Pa, konačno je gotovo, je Г da?", obratila se Silvi oštrim naglaskom Bronksa koji bi i ona imala da je mama, hvala bogu, nije stalno ispravljala, izolujući je svim onim popodnevima u Friku i subotama na pozorišnim predstavama, koncertima i plesnim recitalima za koje je mama često dobij ala besplatne karte. Silvi joj je uz klimanje glave odvratila pozdrav, osećajući se i suviše

umornom da govori. „Moje treće", njena cimerka je nastavila, ne obraćajući pažnju. Imala je krupne, vesele smeđe oči i površinske pege preko prćastog nosa. Uzdahnula je. „Još jedna devojčica. Dom je računao na dečaka ovog puta. Dečak, uh, al' će on da poludi! Nije da ne voli devojčice, znaš. Samo što se nekako nadao da će sada biti dečak." „On ne zna?" Silvi je teško izgovarala reci. Osećala je kao da su joj usta prepuna vate. Devojka se hrapavo nasmejala. „To ti je američka mornarica. Bebu smo očekivali tek za dve nedelje. Oni će sledeće nedelje da pošalju Doma kući, zbog tog značajnog događaja." Osmeh je nestao i izraz joj je postao nešto tmurniji. „Njegova mama, mogla sam da je zovem, znaš. Stara kučka, oprosti mi na izrazu. Ali sam računala da će mi samo zadavati još više problema, kao što uvek radi. 'Bolje da si sačekala', imitirala ju je pištavim, nazalnim glasom. 'Zar ne misliš da Dom ima dovoljno svojih briga tamo na moru, nego da brine o još jednoj bebi. Zar dvoje nije dovoljno?' Ha! Trebalo bi da urazumi svog sina kada legne u krevet. Šta ona misli za koga sam se udala, za frigidnog papu? 22 Vrt la Koga? Prokleto je dobra stvar što je ona u Bruklinu. Ne viđam je mnogo otkad smo se devojčice i ja preselile kod mame... samo dok se Dom ne vrati, dotle. Mama sada čuva Mari i Kler, inače bi i ona bila ovde." Rukom je posegla za svojom tašnom na metalnom postolju pored kreveta, tražeći paklicu laki štrajk cigareta. „Cigaretu?" Silvi je odmahnula glavom. Devojka je slegnula ramenima, bacajući šibicu. „Ja sam Endži. Andželina Santini." Škiljila je u Silvi kroz oblak dima koji joj se širio iz nozdrva. „A šta je s tobom? Imaš dece?" „Ne", odgovorila je Silvi uz jezu, ponovo se pitajući kako bilo koja žena pri zdravoj pameti želi da još jedanput prođe kroz ovu vrstu mučenja. Pa ipak se, nekako neznatno, osetila smirenom Endžinom laganom sigurnošću. Sa Endžinog stanovišta, one su bile dva vojnika koja dele isti zaklon. „Teško je, znam." Endži je klimala glavom znalački. „Naročito prvi put. Ali, postoji i način kojim na to zaboraviš. To je... kako-se-ono-kaže... ljudska priroda. Nekako to blokiraš... kao kad ti je muškarac na odsustvu, a nisi ga videla četiri meseca..." Endži je čežnjivo uzdahnula, a zatim se, na škripu koraka sa spoljne strane njihovih vrata, naglo uzdigla i brzo ugasila cigaretu. „Ako me sestre uhvate da pušim u ovoj staroj zgradi koja je opasna u slučaju da izbije požar... nego, nisi mi rekla kako se zoveš." „Silvi." Instinktivno je osećala da je Endži osoba kojoj može da ve-ruje. Endži se ponovo zavalila na jastuk, podignutih laktova, dok su joj ruke pridržavale glavu. „Izgledaš očajno,

Silvi. Bez ljutnje. I ja tako izgledam. Zašto malo ne odspavamo dok možemo?" Silvi je nekako uspela da se blago osmehne. „Da, stvarno sam umorna." Osećala se kao da je napola mrtva, kao da može da spava godinu dana. Ista slika Isusa koja je bila u drugoj sobi, nalazila se i u ovoj, na zidu nasuprot njenom krevetu. Rašireni krvavi dlanovi. Prevrnute oči usled agonije. Krvave modrice na njegovim grudima, koje su je naterale da pomisli na ljubičasti ožiljak iznad Nikosovog levog kolena. Dok je tonula u san, Silvi je mislila na svog ljubavnika. Setila se tog prvog dana. Očekivala je da osoba koja konkuriše za domara bude starija ili mladić poput ostalih koje je intervjuisala, muškarci koji nisu sposobni za vojnu službu. Otvorila je sporedna vrata i tamo je stajao Nikos. Videla ga je jasno kao da je sada stajao pred njom. Padala je kiša i čizme su mu bile mokre i prljave. Na početku je samo to primetila. Te radne, teške čizme do kolena, toliko različite od Dže-raldovih uglađenih crnih gumenih italijanskih cipela koje mu savršeno pristaju, glatkih poput fokine kože. A ovaj novi čovek je ostavljao blatnjave tragove svuda po njenim besprekornim crno-belim kuhinjskim pločicama. Hodao je pomalo hramajući, a ona se pitala da li je bio povređen u borbi. Zatim joj je pogled odlutao nagore, posmatrajući zdepastu figuru u iznošenoj kabanici oker boje, gomilu crnih kovrdža koje svetlucaju od kišnih kapi i par crnih očiju poput mladog meseca na licu koje kao da je odbijalo svetlost. Malene bore zračile su iz uglova njegovih očiju, iako nije mogao da ima više od trideset godina. Pružio je snažnu ruku i ona ju je prihvatila. Setila se da je bila ogromna, žuljevita, a zglobovi pokriveni crnim maljama. Zurila je u tu ruku, fascinirana, nesposobna da se susretne s tim prodornim crnim očima. On je zatim skinuo kabanicu, a ona je ugledala omanji trougao crnih dlaka koje su mu uokvirivale snažne grudi i nestajale ispod kragne njegove košulje oker boje. Nikada nije videla toliko malja na muškarcu. Džeraldovo telo praktično da nije ni bilo dlakavo, osim proredenih pa-perjasto-srebrnih dlaka između nogu a za čoveka njegovog rasta, imao je malene ruke, nežne i osetljive poput devojačkih. Ponekad je podse-ćao na tenore iz opera koje je toliko voleo, muškarce s telima u obliku bureta, pomešane sa ženskom gracioznošću, koji su jurcali po pozornici poput bumbara. „Ja sam Nikos Aleksandros", zabrundao je. Zatim se nacerio, pokazujući izuzetno lepe zube. „Imate posao? Dobro! Onda vi za mene radite." Pomislila je da je njegov loš engleski neobično šarmantan. Čula je da je sa Kipra, da je bio mornar na engleskom tankeru, koji je torpedom pogođen blizu Bermuda i da je na splavu preživeo šest dana,

bez hrane i vode. On je bio od onih srećnijih, objasnio joj je uz zastajanje, iako mu je noga bila skoro smrskana. Silvi je sada razume-la zašto šepa. Ono što nije razumela jeste iznenadno zahuktalo osećanje koje ju je obuzelo. Silvi je klimnula glavom i rekla: „Da, mislim da možete da radite kod nas. Izgledate veoma...", htela je da kaže snažno, ali je brzo dodala, „sposobno." On se široko osmehnuo i još jednom joj je zatresao ruku. Dodir njegove tople nažuljane kože, imao je čudan efekat na nju. Osetila se uplašenom i uzbuđenom u isto vreme, setivši se da joj se to samo jedl 24 Vrt laži nom dogodilo. Kada je imala četrnaest godina, dok je bila sama u kući jedne večeri, sa svog prozora je ugledala nagog muškarca i ženu koji su isprepleteni ležali na kauču u stanu preko puta ulice. Brzo je povukla zavesu, ali je videla dovoljno da se zarumeni i oseća nestabilno, kao da ima temperaturu. Iako je ćele godine Nikos radio za njih, ta osećanja su je polako obuzimala kada bi joj se približio. Silvi bi ga iz prikrajka posmatra-la dok bi popravljao polomljenu odvodnu cev ili kopao rupe u bašti za njene ruže golih grudi, s košuljom zavezanom u čvor oko struka, dok mu mišići iskaču na sjajnim tamnoputim leđima - i zacrvenela bi se i osetila sramno uzbuđenje. Pitala se kako bi bilo kada bi je on poljubio, da oseti te velike grube ruke kako je miluju. Uz osećanje krivice, pokušala bi da otkloni te misli. Žene bi ubile za muža kakvog ona ima. Kako ona može čak i da pogleda drugog muškarca? Pa ipak, nije mogla da kontroliše svoje lične fantazije. Dok se kupala, uzbudila bi se kada bi joj topla kapljica vode pala između nogu i osetila bi strastveni žar požude. Ili dok bi po podne dremala, sanjala bi da je Nikos pored nje u velikom krevetu, dok njegov znoj prlja krutu, ručno izvezenu posteljinu koju je Džerald nabavio iz Irske. Zatim bi se probudila dok se sunčeva svetlost probijala kroz zavese i zurila u izrezbarene visoke nogare od kreveta, ispunjena nekom vrstom oša-mućujuće žudnje. Ponekad bi, još uvek u polusnu, popustila i zadovoljila svoju žudnju. Ali, nakon toga bi sebe mrzela još više. Staje ovo, pitala bi se, da lije to ljubav? Pa ipak, kako je to moguće? Ona mu se nije divila onako kako se divila i poštovala Džeralda. Kada bi se vratila kući sa specijalizovane klinike za neplodnost, osećajući svuda bol zbog još jednog testa, uvek je želela Džeraldov zagrljaj i njega oko sebe, nikoga drugog. Pa ipak... O Nikosovim mišićavim grudima mislila je kada bi Džerald dahtao iznad nje. O Nikosovim snažnim rukama i punim usnama. Ponekad bi zatvorila oči, hvatajući sebe kako zamišlja da Džerald jeste Nikos i samo tada bi je Džeraldov dodir zadovoljio.

Ali najgore je bilo to što je ona mislila da je Nikos znao. On ništa nije rekao niti uradio; bio je to način na koji ju je gledao. Površni pogledi koji klize niz njegove teške kapke dok bi se, navodno, potpuno posvetio razmontiranim delovima slavine; ili dug zamišljen pogled sa vrha merdevina, kada bi pravio pauzu dok popravlja tavanicu. Jedne lepljive letnje noći, kasno uveče, kada je vazduh bio toliko gust da je osećala kako će se ugušiti, Silvi je ustala iz kreveta, ostavljaAilin (juu.._________________ iući Džeralda da spava. Dole niz stepenice, na terasi koja je vodila do uvučene gostinske sobe, bilo je nešto svežije i ona je mogla da diše. Videla je žar cigarete koji svetli u tami i zaledila se, a zatim prestravila pomislivši da je ta senka koja je delimično opkoračila kamenu ba-lustradu možda neki napasnik. Znala je da stepenice koje se krivudavo spuštaju ka bašti vode i do sobe u podrumu u kojoj je Nikos spavao. On je ustao i prišao joj. U bašti na mesečini, delovao joj je nekako tamnije, opasnije od nekog napadača. Jeza ju je stresla do potiljka. Ponudio joj je cigaretu, koju je prihvatila, iako obično nije pušila. „Nisam mogla da spavam", objasnila mu je. „Bilo je toliko toplo da sam pomislila da će mi svež vazduh prijati." Bila je svesna svoje providne svilene spavaćice i ogrtača i govorila je prebrzo. „Da li znaš šta sam obično radila kada sam bila devojčica? Uzela bih svoj dušek, stavila ga na požarne stepenice i tamo spavala. Mama bi me grdila, uvek se plašila da ću odatle pasti." Nasmejao se, zabacivši glavu unazad. „A sada nemate požarni izlaz." Njegov engleski se poboljšao u poslednju godinu dana, ali je još uvek bio ograničen na kraće rečenice. „To je baš loše." „Da, loše je, zar ne?" Prostrana kuća s fasadom od mrkog peščara koja gleda na reku Hadson i rečnu obalu, posluga, više novca nego što je ikada mogla i da pomisli, ali bez požarnog izlaza. I ona se nasmejala, napetim kikotom. „A vaša mama, gde je ona sada?" Njen osmeh je utihnuo. „Mrtva je." Silvi je bacila pogled na baštu, na tamnu kaskadu od bršljana koji zaklanja zidove od cigle i njene ruže, koje svetlucaju na mesečini po-put starog i dragocenog srebra. Čak je volela i njihova imena. Plavi nil. Mir. Staro zlato. Njena deca, verovatno jedina koju će ikada imati. Nije joj smetalo kada joj prljavština zađe pod nokte dok ih okopava, niti da joj ruke budu izgrebane od trnja. Kada bi se lišće savilo i dobilo braon boju, a pupoljak bi uvenuo i pao, ona bi zaista osetila nalet tuge, kao sto bi majka osetila kada joj dete ogrebe koleno ili poseče prst. Iznenada se okrenula, želeći da otrči unutra u sigurnost, do kreveta svog muža. „Bolje da uđem unutra.

Kasno je." Nekako je Nikosov dlan dospeo do njene ruke i palio joj je kožu preko tanke svilene spavaćice. „Čekaj." Nagnuo se vrlo blizu prema njoj i u tamnom odsjaju žara cigarete, crne oči su mu izgledale besko26 Vrt L načno duboke, rupa o koju je mogla da se spotakne, upadne i nikada ne pobegne. Silvi je zamišljala da će je poljubiti. „Molim te, nemoj...", zacvilela je, povlačeći se unazad. Zatim je shvatila. On joj je samo nudio žar cigarete. Osećala se toliko posramljeno, poniženo; mora da je sada saznao za njenu tajnu. Suze su joj se gomilale u očima. On je izgledao zbunjeno. „Da li sam vas uvredio?" „Ne. Izvini. Pogrešila sam. Pomislila sam da ćeš me..." Cutao je. Razumevanje je moglo da se pročita na njegovom licu. Zatim, polako, toliko polako da joj se činilo kao da je sanjala, bacio je cigaretu i privukao je k sebi. Poljubio ju je, a ona je osetila nikotin i još nešto neverovatno ukusno. Silvi se osećala kao da je sva vrućina te letnje noći ušla kroz njene pore. Mogla je da oseti kako joj se nešto iznutra topi; curi nadole sporom, omamljenom putanjom. Morala je da ga odgurne, da ga prekine tog istog trenutka, potrči unutra. Pomislila je na Džeralda, kako mirno spava, veruje joj, ali nije mogla da se pokrene. To je bilo kao da su njena sramota i ti zabranjeni ukusi deo neke izvrsne parališuće droge. Nikada je niko nije tako poljubio. Polagani, nežni, beskrajni poljupci, otvoreno more bez kopna na vidiku i ništa za šta bi mogla da se uhvati kako se ne bi udavila. Pratila ga je, delimično verujući da sve to jeste bio san, od kamenih krivudavih stepenica do bašte. Tamo se malo spotakla, jer joj se papuča zakačila na neravnu ciglu na stazi. On ju je istog momenta uhvatio i osetila je nešto poput groznice, dok su je njegovi čvrsto oblikovani mišići držali u rukama. Nosio ju je ostatak puta, uprkos povređenoj nozi, lako kao da je neko dete, ispod čardaklije povijene usled obilja ruža, ispunjavajući vazduh svojim mirisom, do uskih stepenica od škriljaca, do svog podruma. Unutra je ugledala uzan krevet, orman i prozorčić sa koga se mogao videti jedan deo meseca. Bez reci ju je spustio na stopala, pored kreveta. Odvezao joj je ogrtač, pustio da joj sklizne s ramena; pao je na pod i podsećao na baru od rože svile. Zatim je skinuo svoju odeću, brzo, ne mareći da je složi kao što je Džerald uvek radio. Silvi je zurila u njega. Njegovo golo telo se polako kretalo ka njoj, izdužene lopatice, nešto svetlije od ostatka tela, presijavale su se na mesećini, mučile je, kao daje time uvodio u neki ritualni ples. Prvi put je Silvi pomislila kako muško telo može da bude prelepo. Čak joj je i Л/»" \-^»~~ --------------njegov ljubičasti ožiljak, s leve strane kuka, pa nadole do kolena, delo-vao uzbudljivo, poput tetovaže teškog iskušenja kroz koje je prošao.

Iznenada, preslaba da stoji, pala je na krevet, a on je došao do nje. Rukama ju je mazio po glavi, uhvatio je za ramena, nežno je okrećući na leđa. Čučnuo je na pod pred njom, spustivši glavu kao da se moli. Tamo. Oh, dragi bože, on je tamo ljubi. Silvi je bila šokirana, a to je nekako doprinelo da sve bude još uzbudljivije. I tako grešno. Zarila je prste u njegove lokne, pritiskajući mu glavu još bliže. Toliko jako se tresla da su joj se noge trzale u naletima. Da li ljudi stvarno ovo rade? Dobri ljudi sigurno ne. U tom trenutku znala je da nije bila dobra, ali je za to nije bilo briga. Postojali su samo njegovi prsti koji je pozadi dodiruju, njegova topla usta. Njegov jezik. Nije mogla da prestane da se trese... nije mogla... Zatim je on bio u njoj, probijajući je, snažno, dok su im tela klizila jedno niz drugo od znoja. Ljubio ju je po ustima, dok je osećala svoj ukus na njegovim usnama, poput nekog čudnog zabranjenog voća. I stenjala je iznova i iznova, potpuno obavijenih ruku i nogu oko njega, ćelo telo joj je drhtalo od zadovoljstva, od brzine, od potrebe. Oh, kakvo neverovatno osećanje! Da li sam ovo zaista ja, koja pravim ovakvu buku? Da li je moguće da to, u stvari, Džerald stenje i ropće? O bože... ma baš me briga... samo ne želim da se završi... tako dobro... tako dobar osećaj. On je išao sve dublje, brže, telo mu je postajalo zategnutije. Iskrivljenih leđa, sa žilama na vratu koje su se isticale. Zarila je svoje prste u njegovu zadnjicu, i dopao joj se taj osećaj pod prstima. I on je stenjao, grubim grlenim glasom, iznova i iznova. Zatim, mir, izvanredan osećaj lebdenja, kao da je pero koje prvi ve-tar može da podigne i odnese negde u noć. Kada je Silvi otvorila oči, videla je Nikosa kako se ceri. „Ovoga puta ćeš spavati", rekao je. Probudilo ju je glasno pucketanje petardi koje je dolazilo spolja. Umorno je provirila kroz prozor. Bilo je tamno. Nije znala koliko dugo je spavala. Ne previše dugo. San je bio pećina u koju je želela da se uvuče. Osećala se kao da se probudila u nečijem tuđem telu. Sve ju je bole-lo. Nije mogla da se pomeri a da je nešto nije bolelo. Ispumpan stomak podsećao ju je na jednu ogromnu modricu. Između njenih nogu nalazili su se debeli ulošci. 28 Vrt laži Silvi je videla kako se Endži pomera u krevetu. Jedna druga žena je blago hrkala. Kako im je samo zavidela! One će da odnesu svoje bebe kući veselim muževima i nastave sa svojim dotadašnjim životima. Mogle su da se nadaju neizmernoj sreći, igranju s bebama, maženju s njima, pokazivanju brižnim dekama i bakama, šetanju po parku po sunčanom danu.

A gde će ona da bude? Silvi je osetila kako je podilazi jeza i hladnoća dok je razmišljala o tome šta se pred njom nalazi. Mogla je da se seti kako je Džeralda videla ljutog samo jedanput, ali ju je to tako duboko potreslo da nikada nije zaboravila. Bilo je to jednog sumornog, maglovitog jutra, kada je dolazila iz podruma, nakon što je bila s Nikosom. A tamo je bio Džerald, gledao ju je sa terase. Bože, o bože. Utroba joj se pretvorila u ključalu vodu. Obično se nije vraćao kući pre večere iz banke, ali je sada bio tamo i posmatrao, kamenog izraza. Silvi je počela da drhti. Imala je čudno nepovezano osećanje da se to stvarno ne dešava, da je nemoguće da se dešava. Dragi bože. On zna da ja nikada ne prilazim podrumu, da se osećam kao da ću se ugušiti na tim tamnim, vlažnim i hladnim mestima. Šta on može da pomisli osim da sam bila s Nikosom? Kakvo objašnjenje mogu da mu dam? Ali je iznenada smislila laž, instinktivno poput pokreta ruke koja želi da zaustavi udarac. „Dragi, kakvo iznenađenje!" veselo je dovik-nula, dok joj je srce tutnjalo čak do grla. „Baš sam odnosila jadnom Ni-kosu aspirin. On je u krevetu, ima groznicu, a pošto Bridžet ima slobodan dan... Ali, zašto me nisi obavestio da ćeš doći kući tako rano?" Džerald najpre nije odgovorio, već je samo nastavio da gleda u nju na taj neobičan način, kao da je ona neko koga nikada pre toga nije video. Njegove oči su, videla je dok mu je prilazila, bile hladne poput mraza na prozorskom oknu. „Ni sam nisam znao", rekao je normalnim glasom. „Došao sam zbog nekih papira koje sam jutros zaboravio." Međutim, kada ju je uhvatio za ruku, nije bilo na uobičajen, nežan način, već sa čvrstim stiskom roditelja koji hvata svoje voljeno dete. „I ti izgledaš kao da imaš groznicu, draga. Lice ti je potpuno rumeno. Nadam se da nisi ništa zaradila od tog čoveka." „Džeralde, ne mislim..." „Znaš da stvarno ne možeš a da ne paziš kada si u društvu posluge", nastavio je kao da ona nije ništa rekla. „Ne možeš da proceniš šta sve možeš da zaradiš." „Džeialde.." ^euua ;c u« .-------ruku, ali pogled na njegovo lice ju je u tome zaustavio. „Bojim se da ću morati da insistiram da legneš u krevet, draga." Vodio ju je kroz vrata terase u prizemlju; šuplji klopot njegovih koraka na uglačanom parketu stvarao je šokantne talase koji su putovali do njenog stomaka. Put nagore do njihove spavaće sobe delovao joj je beskrajno - a takođe i poput trna koji se zabija u nju, podsećajući je na sve što je mogla da izgubi. Vesele, lagane večeri sa Džeraldom, Goldovima u Le Šambordu, svoje dragocene ruže, i o bože, ovu prele-pu kuću. Prolazeći pored gostinske sobe sa zasvođenom tavanicom i divnim antikvitetima - voterford luster koji podseća na buket prizmi koje igraju, dragoceni tabric tepih - osećala je kao da sve to mora da zapamti, da ureze u sećanje kako joj ne bi

pobeglo... Gore, gore uz kri-vudave crne mermerne stepenice, noge su joj se tresle od napora, a koraci bili prigušeni kineskim tepihom, pored časovnika od crvenkastog atlasovog drveta koji objavljuje svaki sat setnim tonom, vaze ružinog medaljona koje čuvaju stražu na izdubljenim nišama. Zatim do njihove spavaće sobe, najlepše od svih, samo sada nekako hladne. Rečna izmaglica koja se nazirala na prozorskim oknima od dijamanata bacala je senku nad obison ćilimom, pretvarajući njegove prelepe jesenje boje u zimski hladne i blede. Stajao je tamo, kao da ima sve vreme ovoga sveta, gledao ju je kako se svlači, ne skidajući svoj hladnokrvan prodoran pogled sa nje. Obično bi uljudno okrenuo pogled na drugu stranu. Silvi je osećala kao da je on proučava ne bi li otkrio neki znak koji će je odati ili pronašao dokaz njenog zločina. Ona je nespretno pokušavala da otkopča svoj brus. Da li je dobro zakopčan? Dragi bože, postoji parče koje je rastrgnuto, jer je Nikos postao nestrpljiv dok je pokušavao da ga raskopča. Da li je Džerald to primetio? Silvi je skoro zaplakala od momenta kada je legla u krevet i ušunja-la se pod pokrivač. Toliko jako se tresla da je pomislila kako se nakon svega razbolela. Visoki stubovi sa svake strane ogromnog kreveta kao da su se nadvili nad nju, izrezbareni delfini na njihovim krajevima nisu više izgledali divno, već ukočeno i grozno, sa svojim upiljenim podrugljivim osmesima. Džerald je došetao do dvokrilnih vrata i stajao, gledajući napolje, preko bašte. Bio je kraj oktobra, a jabukovo drvo skoro opustelo, izuzev nekoliko iskrzanih listova i jedne ili dve trule jabuke koje vise na granama poput malih pesnica. 30 Vrt la „Oh, uzgred da ti kažem, odlučio sam da otpustim Nikosa." Nežno je govorio, ali ju je svaka reć pogađala poput čekića koji udara u gvozdeni nakovanj. Silvi je osetila kako joj se vazduh steže oko pluća, kao da joj nakovanj leži na grudima, ali se pretvarala kao da je samo delimično time iznenađena. „Stvarno, zašto?" „Sećaš se mog nestalog upaljača za cigarete? Bridžet ga je pronašla u njegovoj sobi. Kako glupo od njega. Nije čak ni imao neku vrednost." Gurnuo je ruku u svoj džep i izvukao srebrni upaljač, igrajući se njime u ruci - kako su neobično nežne te ruke, s belim tankim prstima, malim ravnim noktima rozikaste boje poput morske školjke, poput ruku Mejsenove pastirke na kaminu. Zatim je potpuno mirno upalio jednu od svojih dugačkih tankih cigara. Lagao je, kopile. I nije ga bilo briga što i ona to zna. Bridžet nikada nije bila ni blizu Nikosove sobe. Silvi je takođe bila uverena da upaljač nikada nije napuštao Džeraldov džep. To je samo bio Džeraldov izgovor da ga se otarasi.

Dragi bože, da li je ona bila toliko nepažljiva? Možda je on samo sumnjao. Da, ukoliko je Džerald to sigurno znao, ako je imao dokaz, on bi je izbacio napolje poput Nikosa. Ne toliko brzo, možda, ali zar to na kraju ne bi bilo potpuno isto? Silvi je posegla rukama preko gvozdene balustrade kako bi dohvatila čašu vode pored svog bolničkog kreveta, razmišljajući da će sada imati dokaz. A ona će ostati sama, s bebom o kojoj će se brinuti, bez kuće, možda i bez para, verovatno će završiti ovde, na Istočnom bulevaru i stajati u redu za socijalno. Iznenadna pucketava buka raspršila je Silvine zlokobne slutnje. Još petardi, samo što su ovog puta zvučale kao da su baš tu, pored, u uličici ispod njenog prozora. Očajanje ju je pritiskalo. Silvi je žudela svom snagom da odleti odatle, da izbriše sve što se dešavalo i počne iz početka. Bacila je pogled na Endži koja je mirno spavala. Oh, šta bih dala da mogu da se me-njam s tobom! Ali, potrebe njenog tela nadjačale su žestoku žudnju pa je Silvi zatvorila oči i zaspala. Sanjala je o danu svog venčanja. Ona i Džerald stajali su ispod svilom izvezene čupe* koja je u njihovoj porodici generacijama unazad. On i Estela, njegova prva žena, * Svadbeni baldahin ispod koga se obavlja ceremonija jevrejskog venčanja. [in 1-7МИ*enčali su se ispod nje... ali ona nije želela da ni najmanja sitnica pokvari taj predivan momenat. Džerald nije mogao da voli Estelu onoliko koliko voli nju. U stvari, nije joj to rekao, ali joj je to pokazao na mnogo načina. Silvi je gledala u njega, tresući se od sreće. Džerald je izgledao visok u svom tamnom smokingu, s izrazom ispunjenim ljubavlju dok ju je posmatrao. Mogla je da čuje rabina koji peva crkvene pesme. Stare melodije su joj prijale, vraćajući je u malu sinagogu na Aveniji Interval, gde je išla sa svojom mamom na Roš hašana, jevrejsku Novu godinu. Džerald joj je podigao veo, prinoseći čašu vina njenim usnama. Bilo je gusto i slatko, toliko da ju je peklo grlo, nateravši je da se zagrcne. Iznenada nije mogla da diše. Stravična gustina joj je začepila grlo i nozdrve, svaki novi udisaj joj je zadavao napor i bol u plućima. , Bilo je vruće. Zagušljivo. Zašto je bilo toliko toplo? Zatim je videla. Čupa se zapalila! Narandžasti plamenovi prožimali su pozlaćene pomoćne stubove. Varnice su prštale sa baldahina. Očajna, krenula je da se baci Džeraldu u zagrljaj, ali je on nestao u dimu. Vreme je stalo. Nije mogla da se pokrene. Pokušala je da vrisne, ali kada je otvorila usta, nikakav zvuk nije izašao. Silvi se odmah probudila. Osećala je kao da joj je jezik od flanela. Pekle su je oči i nos. Vazduh je bio gust i prljav. Osećala je užasan miris, poput zapaljene gume ili mirisa iz onih užasnih hemijskih fabrika.

Podigla se uz napor i prebacila noge sa strane kreveta. Linoleum pod njenim nogama bio je topao. Izgledalo je kao da vazduh postaje sve gušći. Kašljala je, dok su je pluća pekla. Vazduh. Morala je da dođe do vazduha. Zateturala se ka prozoru, zanemarujući bol između nogu i borila se da ga otvori. Ali, bio je zaglavljen i nije mogao da se pomeri. Stvar je bila prastara kao i ostatak zgrade, skamenjena između slojeva boje. Zatim je videla — crni dim koji se talasao sa donjeg sprata, s naran-džastim plamenovima iz kojih vatra izvire. Požar! To nije san, to se stvarno dešava. Silvi je, zaprepašćena, znala da mora da se pokrene, da potrči. Mora da probudi ostale. I pobegne odatle. Zgrabila je jastuk sa svog kreveta i držala ga preko lica kako bi spre-cila udisanje dima koji ju je gušio. Doteturala se do Endžinog kreveta i prodrmala je. Endži je iznemoglo zaječala, ali nije otvarala oči. Vrt la. '•zi „Probudi se!", uzviknula je Silvi. „Požar!" Druge žene su se probudile usled tih povika, na brzinu izletele iz kreveta, žureći što brže mogu prema hodniku. Silvi je zgrabila Endži za ramena i prodrmala je s onoliko snage koliko je mogla da prikupi. Ali njena cimerka je samo nešto duboko promrmljala i ponovo spustila glavu na jastuk. Silvi se mučila da je podigne i odvuče iz kreveta, ali je Endži bila teška poput granitnog bloka. Neko drugi će morati da dođe i pomogne. Silvi je, napola se gušeći, prestrašena, sa stravičnim bolovima uspela da izađe iz sobe. Mora da je bilo načina da nešto uradi. Hodnik je podsećao na posebnu košmarnu scenu. Pacijenti u pidžamama gurali su jedni druge, vrištali, drugi su vrištali iz svojih kreveta, pa je Silvi pomislila na Pikasovu sliku Gernika ili na neku drugu ludu, nadrealnu sliku. Pacijent koga gura medicinska sestra u belom. Dim se širio, razdirući joj pluća. Napadi kašlja su se udvostručili, nate-ravši joj suze iz očiju koje su je pekle. Čula je slabašni zvuk vatrogasnih kola. Zvučalo je kao da su daleko. Predaleko. Dečje odeljenje, ona mora da ode do Dečjeg odeljenja. Silvi je mislila samo na svoju bebu dok se teturala niz hodnik, prateći strelicu koja je pokazivala put do Dečjeg odeljenja. Ne sme da dozvoli da se njoj išta dogodi, bez obzira na sve. Spotakla se, osetila jak prodoran bol u ručnim zglobovima i kole-nima, ali se uspravila i naterala sebe da nastavi dalje. Činilo se kao da se kreće usporeno. Tako je slaba. A između nogu ju je užasno bolelo. Tamo negde, ispred nje, videla je svetlost kroz oblake dima. Visoki prozor koji gleda na Dečje odeljenje. Jecala je u olakšanju. Ali, nešto nije bilo u redu. Delovalo je napušteno, redovi kolevki koje su prazne. Silvi

je zatreptala da ukloni suze u očima. Ne, tamo je ipak bilo nekoga. Mlada opatica koju je prepoznala iz porodilišta. Silvi je prošla kroz vrata. Mlada bolničarka je letimično pogledala u nju, stegnutog lica, veoma uplašena. Izbezumljeno je umotavala novorođenče koje je vrištalo u mokre čaršave. Silvi je videla ime na kolevci: SANTINI. Endžina beba. Pored je njena, koja je označena kao ROZEN. Prazna. Srce joj se sledilo. Zgrabila je sestrinu ruku. „Moja beba..." „Bebe su na sigurnom", odgovorila joj je hrapavo bolničarka, kašlju-ći. „Sve su odnete dole. Ova je poslednja." АШ^ии^___-------_-------------------Olakšanje je preplavilo Silvi, dok se i dalje tresla. Zatim se setila Endži. „Gospođa Santini", jedva je izgovorila. „Nisam uspela da je probudim. Molim vas. Morate da joj pomognete. Ja ću uzeti bebu." Čekajte." Sestra je zgrabila makaze i isekla narukvicu s perlama za raspoznavanje oko malenog beličastog zgloba novorođenčeta. Perlice su poletele svuda okolo, odbijajući se o pod linoleuma. „Porcelan", ona je uz gušenje izgovorila. „Apsorbuje toplotu... može da opeče..." Silvi je videla perlice sa drugih narukvica razbacane po podu i pultu. Jedna mala, rozikasta kocka s utisnutim crnim slovom „R", gledala je u nju iz uštirkanog nabora sa rukava mlade opatice. Silvi je pružila ruke i uzela vlažan zamotuljak u svoje ruke. Oseća-jući kako joj se snaga vraća usled tople težine novorođenčeta položenog na njene grudi, dlanovima je pridržavala bebinu klimavu glavicu. Silvi se borila da izađe kroz još gušći oblak, ne predajući se, prema vertikalnom otvoru za stepenište. Skreni na ćošku. Tamo. Samo pravo. Povukla je kako bi otvorila vrata s oznakom IZLAZ. I krenula je nazad. Vatra je potpuno okruživala stepenice. Čula je glasan, pištav vrisak i shvatila da je njen. Dragi bože, kuda sada? Setila se prozora. Otvarali su se i izlazili na platformu požarnog izlaza, staromodnog tipa sa stepenicama koje su u cikcak išle nadole, pored zgrade. Silvi je požurila u najbližu sobu, nežno položivši bebu na krevet. Mučila se da podigne prozor. Ali, nije se pomerao. Zatim je čula prasak, kao zvuk pucnja iz pištolja, i prozor se naglo pomerio nagore. Osećajući delimično olakšanje, Silvi je zgrabila bebu. Povukla je stolicu do prozorskog simsa i pažljivo i polako zakoračila na njega. Pogledala je dole. Pet spratova niže nazirala se ulica. Neobično, kako je bilo svetio. Više je podsećalo na dan nego na noć. Ljudi su poput insekata jurcali onaokolo. Vatrogasna kola su se nakrivila poput igračke duž trotoara. Smrkovi na trotoarima podsećali su na zmijske jame. Sve je delovalo veoma strmo i osećala se kao da će da padne. Silvi je zatvorila oči i duboko uzdahnula.

Ne. Ne gleda] dole. Samo se kreći. Zakoračila je na platformu. Gvozdena ploča bila je topla i gruba pod njenim bosim tabanima pa je počela polako da se spušta niz stepenice, čvrsto se hvatajući za gvozdenu ogradu na stepeništu jednom ______ Vrt laži rukom, dok je drugom držala bebu. Stepenice su izgledale opasno str- ; mo, pa su joj noge i ruke poskakivale od straha poput gume. ; Kako će se ona uspešno spustiti pet spratova niže? Sta ako padne ili \ ispusti bebu? i Ne. Ne, ne srne tako da misli. Ne srne | Kašljući, s očima koje je peku, Silvi je opipavajući silazila dole, gre-bući i povređujući stopala dok je tražila oslonac. Tek što je došla do četvrtog sprata platforme, vazduh se uskomešao usled zaglušujuće eksplozije, a požarni izlaz se opasno zaljuljao. Silvi se sledila. Bacila je pogled nagore i videla kako plamenovi izbijaju sa prozora iznad nje. Delovi slomljenog staWa su padali dole, fijučući oko požarnog izlaza. Nešto je zakačilo njeno rame uz bolni, peckavi udarac. Silvi je vrisnula, preplašena od bola. Nešto toplo joj je curilo niz plećku. Osetila je kako joj mišići postaju tromi, a utroba se pretvara u vodu. Telom joj se širila utrnulost. Terala je sebe da se pokrene, ali je shvatila da ne može. Jednostavno nije mogla. Vreme kao da je stalo, a vrelina je postajala sve jača, kao da je pržila preko spavaćice. Oh, dragi bože, da li je o/o kraj, da li će obe da umru dok ona stoji skamenjena poput Lotove žene? Beba se promeškoljila. Malena ruka se oslobodila iz ćebeta, kao da je tragala za vazduhom dok nije pronašla njen obraz. Prsti nežni poput pera dodirivali su je po licu. Suze su se sakupljale u Silvinom grlu Oh, glupo telo. Pokreni se, do đavola! Zbog ove bebe, ako ne zbog sebe, POMERI SE! Nekako je naterala svoje zglobove da s« pomere; naterala je sebe da nastavi. Silvi nije bila svesna da je došla do kraj a stepenica dok je snažne ruke nisu uhvatile za struk, podižući je. Stopala su joj dodirnula trotoar. Delovao joj je tako blagosloveno čvrst. Čuli su se užurbani glasovi. Ruke svuda. One je vode. Pridržavaju je. Treperava crvena svetla kupole bola su joj oči. Činilo joj se kao da je prate snažni glasovi, koji uzvikuju naređenja kroz megafone, dok se ona i ljudi koji su joj pomagali probijaju kro>z mrežu platnenih šmrko-va i opreme protivpožarne zaštite. Osećala se kao da je odlutala iz svog tel^, nekako nestvarno. Nosila koja su proletela pored, delovala su nerealno. Vatrogasci u garavim žutim uniformama glasno su dobacivali jedmi drugima, da bi nadjačali buku hidranata, s iskrivljenim crnim licirnm, kao na ukrasima s grotesknim likovima. A]n.__^__________ neka prokleta deca su se igrala petardama i...", čula je kako jedan od njih kaže.

Silvi se, sada sama s bebom, probijala kroz gužvu. Uprkos ošamu-ćenosti, jedna misao joj se jasno vrzmala po glavi. Mora da pronađe svoju bebu. Ali prvo da Endži javi da joj je beba na sigurnom. O, bože, jadna žena mora da je potpuno van sebe od brige! Ugledala je poznatu figuru, kako se stara o dva pacijenta u kolicima. „Sestro! Čekajte!" Sestra Ignjacija se okrenula. Njena bela odeća bila je iscepana na mnogo mesta i prošarana crnim tragovima. Nešto čudno je nedostajalo na njoj. Onda je Silvi shvatila da je to zato što ona nije nosila veo kaluđerice i nije imala naočare. Mora da joj je ispalo u gužvi. Silvi je očajno želela da sazna da li joj je dete u redu, zgrabila je opatičin prljavi rukav. „Sestro, molim vas, ostale bebe..." „Sigurne, sve su sigurne, hvaljen neka je Gospod." Sestra se prekrstila. Zatim se Silvi setila bebe u svojim rukama, Endžine bebe. „Gde mogu da pronađem gospođu Santini?", pitala je Silvi. Dok se spremala da objasni, oči sestre Ignjacije su se zamutile od suza. „Gospođa Santini je sada s Bogom." Ponovo se prekrstila. „Eksplozija. Bilo je prekasno. Dok su došli do petog sprata, ona je... naša draga sestra Pola, takođe. Umrla je pokušavajući da spase gospođu Santini." Razmišljajući o toploj, pričljivoj ženi koja je ležala u krevetu do njenog, Silvi je osetila kako je obuzima tuga. Kako su Endžine smeđe oči ozivele na pomen njene bebe, uprkos razočaranju što je devojčica. Jadna Endži! Silvi je osetila kako joj se suze gomilaju u očima. Zatim je Silvi po prvi put otkrila ćebe koje je pokrivalo bebicu zaspalu u njenim rukama. Iz umrljanog smotuljka, u nju je gledalo lice svetio poput kame-je boje slonovače. Silvi je zadržala dah. Okrugle plave oči kao u lutke, slatka malena usta poput pupoljka ruže. Svetloplava kosa poput paperja pačeta. Nimalo tamna i zgužvana kao kod njene malene devojčice. Una je prstom pomazila svilenkasti obraz i beba je okrenula glavu ka nJoj, otvorenih ustiju. ^Niz Silvine suve oči koje su pekle, potekle su suze. U ćelom ovom kosmaru, jedna čudesna stvar. Dodirnula je minijaturnu ruku, osetila kako joj steže prst iznenađujućom snagom. Divila se malenim noktima, ne većim od malih bisera. 36_______________________________________________Vrt loft Osetila je ruku sestre Ignjacije na svom ramenu. „Bog je bio s vama. I s vašom bebom takode. Čudo je kako se nijedna nije povredila, spuštajući se dole, čak odozgo." Silvi se zaprepastila od iznenađenja. Sestra je zamenila Endžinu bebu za njeno dete! Ali, to je bila logična greška. Ona je prošla kroz pakao na zemlji kako bi spasla tu bebicu. A ko bi to uradio, ako ne majka? Iscepkani delići sećanja motali su joj se po glavi. Nikos. Tamno lice njene bebe, koju jedva da je pogledala. Džeraldove bledoplave oči, koje je gledaju dok se svlači. A onda joj se glava iznenada razbistrila, poput snopa svetla koje se probija kroz oblake na srednjovekovnim slikama ili iluminiranim rukopisima.

Niko nikada ne mora da sazna. Ako bi ona zadržala ovo dete kao svoje, ko može da joj se suprotstavi? Endži ne može. Ili sestra Pola. Možda samo sestra Ignjacija, koja je bila potpuno sluđena, a već joj je i nesvesno podarila blagoslov. Takode neće biti nikakvih zapisa. Akušersko odeljenje je uništeno u eksploziji. Preplavljena osećanjima, Silvi je počela da se trese. Bilo je to monstruozno, kako joj je takva stvar uopšte pala na pamet? Da se odrekne svog deteta... i da ga kome? Bilo je tako ludih ljudi na ovom svetu. Ali Endžina porodica - mora da su oni dobri ljudi, poput nje - i oni će bez sumnje pretpostaviti da je beba njihova. Može li to da uradi? Može li? Da nikada više ne vidi svoju ćerku. Da je ne vidi dok odrasta... Silvi je zamislila kako bi izgledao njen život, život njene bebe, ukoliko bi se Džerald razveo od nje... lišio je svoje ljubavi, svoje zaštite... oterao je i dopustio da u sramoti odgaja svoju bebu, sama. Sama. Bez mame. Bez Džeralda. Ne, gore nego da je sama. Ona će morati da se brine o bebi. Bebi koju niko ne želi, čak ni Nikos. Setila se kako je bila bolesna kada joj je mama umrla. Šta ako se sada razboli? Ili umre? Ko bi se onda brinuo o njenoj bebi? Ko bi je voleo? Pa ipak, nije mogla da veruje da razmišlja o tome o čemu je razmišljala. Da napusti svoje dete i umesto toga uzme tuđe. Zašto, bilo je to odvratno, bilo je... Jedina stvar koju može da uradi. Jedina stvar koja ima smisla. Ne, ne, NE, ne smem. Ne smem to čak ni da pomislim... A Endžin muž u to neće ni posumnjati. Seti se, on još nije video bebu. On će je prihvatiti kao svoje dete, bezuslovno je voleti. Zar nije EnTi ćeš usrce. Da, možda bi ^1°*^ ф bebu?Dragi bože, daje niAli, kako, a ^ldaJez^ je tako odrasta, volim je... bi se susrela sa sestrinim pogledom. Odlučila je. „„ „Da", rekla je. „To je pravo čudo, zar ne. PRVI DEO Ja od srca prezirem sve svoje grehe, zbog tvoe pra-vine kazne, ali najviše od svega jer om ^a^ebe moj Bože, koji si sav sazdan od dobra i zaslužan mo je ljubavi. Čin pokajanja, katolička molitva Vatra me je obuzela, ali nikada u tolikoj meri kao vrelina moje želje. Jevrejska molitva za Jom Kipur 1. Bruklin, 1959 „Blagoslovite me, oče, jer sam grešila." Šesnaestogodišnja Rouz Santini šćućureno je klečala u tami ispo-vedaonice, osećajući kako joj se čašice na kolenima bolno pomeraju po tvrdoj drvenoj podlozi na kojoj je klečala. Poznate stvari oko nje: pomešani mirisi pčelinjeg voska i tamjana, blagi žamor jednolikog peva-nja večernje službe koje se odbija o svetilište. Ipak se osećala kao da se prvi put ispoveda i bila je preplašena na smrt. Srce joj je

bubnjalo u ušima tako glasno da je bila sigurna da će je otac čuti, čak i bez svog slasnog aparata. Pomislila je: Znam šta očekujete, oče. Uobičajene stvari koje vam deca govore - lagala sam da sam završila domaći, jela sam hot-dog u petak, opsovala sam sestru. Oh, daje samo to problem... Ono šta je ona uradila bilo je milion puta gore. Smrtni greh. Rouz je čvrsto stisnula šaku oko svoje brojanice, a perle su joj se usecale u dlan. Crvenela je u licu i bilo joj je toplo, kao da će se razbo-leti od gripa. Ali, znala je da nije bila bolesna. Ovo je bilo mnogo gore od toga. Šta su grčevi i upaljeno grlo u poređenju s tim da ste osuđeni zauvek? Setila se sestre Gabrijele koja im je, u prvom razredu, govorila da je ispovedanje poput čišćenja naše duše. Rouz se setila kako se prote-gla po stolu dok je sveštenik stajao iznad nje, sa zavrnutim rukavima, i prao je sapunjavim rukama, a zatim joj dao pokoru, očitao nekoliko puta Zdravomarija i Očenaš i poprskao vodicom da bi je oslobodio dodatnih grehova. Ali danas je njena duša sigurno bila toliko crna da je nikakvo čišćenje ne može učiniti čistom. Najbolje čemu je mogla da se nada jeste da postane prljavosiva, kao na onim reklamama sa televizije gde koriste Pogrešan deterdžent. »••• prošlo je dve nedelje od mog poslednjeg ispovedanja", nastavila je blagim šapatom. Kouz je gledala u paravan ispred sebe. Mogla je samo da razazna profil sveštenika u senci koji se nalazio s druge strane. Pomislila je KO je, dok je bila mlađa, verovala da se sam Bog tamo nalazi... pa, oro- u stvari, kao da je Bog govorio preko svog predstavnika, nešto 42 Vrt laži poput međugradskog telefonskog poziva, samo još udaljenije od Tope-ke ili Mineapolisa. Sada je naravno znala da je to samo stari otac Donahju, koji se uz poteškoće probijao kroz nedeljnu misu i čija je ruka mirisala na cigarete kada bi stavio hostiju na njen ispružen jezik. Ali, saznanje da je reč o ostarelom svešteniku nije joj otklonilo neprijatan osećaj u stomaku. Jer, tamo negde, sam Bog ju je osuđivao. On je može učiniti potpunim bogaljem u nekoj olupini automobila ili je potpuno zbrisati nekom bolešću poput raka. Pogledaj samo onu sirotu devojku o kojoj im je sestra Perpetua pričala, o onoj koja je izgubila veru i pomislila da je trudna, da bi je na kraju hirurzi otvorili i pronašli da ona ne nosi dete, već stravičan tumor (čak je imao zube i kosu, rekla je sestra) veličine lubenice. U najmanju ruku sleduje joj čistilište. Zamišljala je da Bog zapisuje njene grehe u debeloj crnoj knjizi s bledim zelenim stranama na linije, poput knjige sestre Agnes, u koju je zapisivala negativne ocene i one koji su kasnili. Mora da čistilište podseća na školu - gde svi idu. Samo je bilo pitanje ko će položiti a ko pasti. Rouz je ubrzano recitovala: „Oh, Gospode, od sveg srca prezirem sve svoje grehe, zbog Tvoje pravične kazne, ali najviše od svega jer te one vređaju, moj Bože, koji si sav sazdan od dobra i zaslužan moje

ljubavi." Duboko je uzdahnula. Otac Donahju je promrmljao nešto na latinskom, zatim ućutao čekajući je da nastavi. Rouz je prebacila težinu s jednog kolena na drugo dok je drvo glasno zaškripalo. U nepodnošljivoj tišini, zvučalo je poput pucnja iz pištolja. Ovo će ga možda ubiti, pomislila je. Dobiće srčani napad. SVEŠTENIK SE ŠOKIRAO NA SMRT ZBOG ISPOVESTI JEDNE TINEJDŽERKE. Puls joj je ubrzano lupao spuštajući se niz vrat. Usta su joj bila veoma suva i sa čežnjom je pomislila na napola pojedenu slatku rolnicu u svojoj tašni. Rum s puterom, njena omiljena. Ali i to je bilo svetogrđe, da u ovom momentu pomišlja na slatkiše. Umesto toga, pokušala je da misli na samopročišćenje. Oko nje se širila gusta vrelina poput znojave pesnice i graške znoja počele su da se obrazuju ispod pazuha i pronalaze put do stegnute kože oko njenog starog brusa, kojeg joj je dala Mari. Bio joj je bar dva broja manji. Pomislila je na Jovanku Orleanku koju su spalili na lomači. AjlinGua-_____-------_-------------------Mučeništvo. Rouz se setila dana kada im je sestra Perpetua prvi 'čala o tome. U petom razredu, kada su površno slušali sestrinu PU otonu priču, dok su dremali nad iskrivljenim kopijama Žitija sveDevojke", njen glas se iznenada utišao do dramatičnog šapata. Ro-uzina leđa su se ukrutila od iščekivanja. „Imam veoma retku i svetu relikviju koju ću da podelim s vama. Sada ću svima da je dodam, i svaka od vas može da je poljubi." Prekrstila se a zatim je izvukla srebrni medaljon oko svog vrata. Bio je sakriven ispod njene crne odore. Šta je još sakriveno ispod?, pitala se Rouz. Grudi? Stidne dlake? Ali jedina slika koja je do nje došla je vreća bez oblika prepuna sestrinih klineks maramica koje je stalno zatačinjala u svoj rukav. Rouz je fascinirano gledala dok je sestra pažljivo otvarala medaljon noktom palca, koji je bio četvrtast, kao kod muškarca. Sestra je pobožno stavila medaljon u već pripremljene ruke Meri Margaret O'Nil, koja je sedela u prvoj klupi. U beloj bluzi, sa savršeno ispeglanim rukavima, riđe kose, pažljivo podšišane iznad ušiju, Meri Margaret je bila miljenica u sestrinim očima, jer je ona već primila poziv. Nervozna tišina je ispunila učionicu dok je svaka devojka, širom otvorenih očiju, uzimala medaljon, a zatim se saginjala da bi ga poljubila čvrsto stegnutim usnama. Sestra je objasnila da je to bio komadić kože sa mučenika koji je spaljen na lomači pre dvesta godina u Meksiku. Rouz je željno čekala da dođe do nje, uz morbidnu znatiželju. Kako će to da izgleda? Da li ona može da natera sebe da ga poljubi? Nakon večnosti, bar joj se tako činilo, relikvija je konačno došla do nje. Bila je strašna, još gora nego što je zamišljala. Crna i smežurana. i oput izgorelog parčeta pečenja koje se zakačilo sa strane šerpe. Skoro da je

mogla da oseti dim, užareni smrad mesa koje gori. A onda je Rouz pala na pamet užasna misao: Moja majka. Ona mora da je tako izgledala kada je umrla. Bože, o bože! I sve to zbog mene. io je sigurno razlog zašto mi nana uvek govori da je đavolji znak na meni. Ona nije mogla da poljubi relikviju. Čak ni dok su je sestra i ćelo odeljenje gledali i čekali. Radije bi umrla. Nedeljama nakon toga nije mogla da jede pečeno meso. Sama pomisao na to bi je terala na povraćanje. u zbijenoj tami ispovedaonice, Rouz je zamišljala da je sada ona učenik. Da gori, da joj se telo polako peče ispod bele bluze i plisirane 44 Vrti azi suknje mornarskoplave boje. Da li se moja majka tako osećala? Da li je prolazila kroz stravične patnje? Osećanje kao da gori i sada je bilo još gore. Vlažne kapljice curile su joj između grudi i uhvatila je miris svog znoja, vonj poput zapaljene gume. Andželina je zaslužila da umre, to je nana rekla. Ogrešila se o Boga i On ju je kaznio. Odvratne reci njene babe urezale su se Rouz u glavu poput miševa iza kuhinjskog zida koji su noću vršljali. Ne, to ne može biti tačno. Ja u to ne verujem. Ali, šta ako jeste? Da li bi to nekako i nju zaprljalo? Da li je nju obe-ležio majčin greh, baš kao što je Evin obeležio celokupan ljudski rod? Da, ona je bila obeležena. Nakon onoga što je uradila prošle nedelje, sada je u to bila sigurna. Ali kako, kako da sebe natera da to prizna i pokaje se? Toliko strasniji od bilo kog greha koji je pre toga počinila. Poeni prvo s oprostivim gresima, rekla je sebi. Polako dođi do smrtnog greha, pa možda, na taj način neće biti tako šokantan. Znala je da prvi deo može da recituje i u snu. Iste grehe je ispove-dala od svoje prve pričesti, ali uz povremene varijacije tu i tamo. Progutala je pljuvačku kako bi se oslobodila suvoće u grlu, što je odjeknulo u njenim ušima, „Lagala sam svoju babu. Više puta", rekla je. Tišina koja je usledila u njenoj glavi delovala je glasno poput grmljavine. Zatim je čula blag, šuštav glas oca Donahjua, i da - jeste zvučao kao da dolazi od nekog međugradskog poziva. „Kakve vrste laži?" ljubazno je upitao, poput čuvara svetionika koji vodi izgubljeni brod kroz mračne vode. Rouz je oklevala. Ovo je bio nezgodan momenat, gde su se sigurne vode završavale a kamenje počinjalo. Ako ocu ispriča sve laži koje je rekla nani od svoje poslednje ispovesti, biće tu do Uskrsa, koji je za dve nedelje. Ne, moraće da odabere samo nekoliko. Rouz je čvrsto zatvorila oči i znojavim dlanom prešla preko svoje plisirane suknje. Ovo je bio deo

koji je najviše mrzela - da u stvari mora da opiše svoje grehe. A kako će onda ona da prizna svoj smrtni greh? Da li je sveštenik uopšte znao za takve stvari? Još jednom je duboko udahnula i polako izdahnula. „Lagala sam za knjige", rekla je. „Kakve knjige?" „Lovac u žitu od Dž. D. Selindžera. Pozajmila sam je iz biblioteke. Ali je nana rekla da ne mogu da je pročitam jer je u Indeksu." i£Ž_-~.—_-----_ pomislila je na Moli Kvin, svoju najbolju drugaricu, koja je Indeks branjenih knjiga nazivala „Lista sranja". Moli je objasnila da knjiga u Zf ari i ne mora da bude prljava da bi dospela na listu, dovoljno je bi1 da samo sadrži reci od četiri slova* I svi su uvek proveravali Indeks, sestre i sva deca, što nije imalo smisla dok joj jednog dana Moli nije rekla zašto. „Idi do gradske biblioteke", Moli joj je rekla i nasmejala se, pokazujući sjajan niz metala na zubima (tvrdila je da svojom protezom može da hvata radio-stanice WABC i WNEW)** i skupljajući svoju dugačku plavu kosu iza ušiju. „Idi i vidi koje se knjige uvek pozajmljuju." Otac se suvo, uljudno nakašljao. „Ti si pročitala tu knjigu, iako si znala da je to protivno željama tvoje nane?" „Da, oče." Rouz je uzdahnula. „Počinila si onda dva greha. Nisi ispoštovala svoju nanu a i namerno si je obmanula." „Zaista nisam videla šta je to toliko loše u toj knjizi! Mislim, ono što je Holden Kolfild*** pokušavao da kaže... pa, tu se zapravo ne radi o seksu..." Rouz je zastala, preplašena. Sveta majko božja, da li sam stvarno to rekla? Zar nisam ionako u opasnim vodama, a da ne moram dodatno da otvaram svoja velika usta? Otac Donahju je pročistio grlo. „Moraš se uzdati i verovati u mudrost starijih, dete moje", nežno ju je izgrdio. „Imaj na umu da nije na tebi da ispituješ crkvena pravila." „Da, oče." „Možeš da nastaviš." „Uh... to je sve čega mogu da se setim, oče." Još jedna laž. Ali koja je svrha objašnjavanja? Otac Donahju ne bi mogao da razume kako je njoj kod kuće. Rouz je podigla kosu na leđima, kako bi pustila da joj vazduh malo prostruji vratom. Setila se kako joj je nana, dok je bila u obdaništu, brupa engleskih reci od četiri slova koje se smatraju profanim, uklju-ujuci proste ili žargonske izraze za funkcije izlučivanja, seksualnu aktivnost i genitalije. Većina engleskih psovki u prošeku ima četiri slova. Ovaj eufemizam počeo je da se upotrebljava u prvoj polovini XX veka. (Prim, prev.) * Popularne njujorške radio-stanice. (Prim, prev.) Lik iz romana Lovac u žitu, (Prim, prev.) 46 Vrt L

pravila pletenicu i tako jako je vukla da bi joj zategla kožu na slepooč-nicama, što joj je zadavalo glavobolje. Do ručka, ta masa crnih kovrdža bi se ionako razbežala, svaka bi otišla svojim putem. „Poput male Ciganke", promrmljala bi nana, svakodnevno objavljujući rat Rouzinoj kosi. Sa svakim bolnim potezom četke, Rouz su stalno podsećali koliko je različita od ostalih članova porodice. Kao neki izrod, maslinaste puti, nemoguće kose i ogromnih krupnih crnih očiju. Ne kao njene sestre, koje su bile nežne poput lutaka. Ništa joj nije potpuno odgovaralo od odeće, kada bi joj je Mari i Kler dalje prosledi-le. Pritiskala ju je preko dela grudi i kukova i pravila brazde užasnog izgleda, činila da se oseća velikom poput King-Konga. Ali, šta je mogla da uradi? Nana je rekla kako bi to bio greh, da se tako dobra odeća odbaci zbog nečije taštine. Između ostalog, bile su siromašne da bilo šta odbacuju. Kada je jednom ostala sama u kući, Rouz je skinula svu svoju ode-ću i stala ispred šarenog ogledala u sobi. Znala je da je greh gledati sebe na takav način; sestre su joj tako rekle. Ali, nije mogla da skloni pogled sa tamnih nagih delova svoga tela. Svuda po telu tamna, čak i na mestima gde se nikada nije sunčala. Njene teške grudi s bradavicama velikim poput tacnica, toliko tamnih da su izgledale skoro plave. A dlake? Poput guste i neobuzdane crne ćube, koja počinje na prevoju njenih butina. Tamnije i još kovrdžavije, čak i više od kose na glavi. Rouz se tamo dodirnula, osećajući nalet posramljenog zadovoljstva. Blagoslovena Device, odakle sve ovo dolazi? Mari i Kler imaju plave oči boje različka i prelepu talasastu kosu boje đumbira, kao što je i njihov otac ima. Čak je i nana - sada ostarela i prepuna staračkih pega, jednom bila plavuša i nekako skoro lepa, na nemački način - dokaz za to, koliko god to izgledalo neverovatno, nalazio se na braon-kastoj zamrljanoj fotografiji u ramu od kalaja, na jeftinoj polici iznad sofe. Nanini roditelji, kako je rečeno Rouz, došli su iz Đenove, gde im se tevtonska krv pomešala s italijanskom, koja je nani podarila njen nežan svetao ten i bledoplave oči. Osećajući vrtoglavicu usled nekog zadovoljstva koje ju je i plašilo, Rouz je nastavila da se dodiruje, istražujući udubljenje sakriveno ispod lepršavih crnih stidnih dlačica, zatim je pomerala ruke nagore, kako bi dlanovima zahvatila svoje teške grudi, posmatrajući kako joj se bradavice ukrućuju poput dva zrna suvog grožđa. Ružna. Ja sam tako ružna. Niko nikada neće poželeti da se oženi mnome, da me ovako dodiruje. ._____________________________47 ." ..—-----------------------------------------Nana je bovorila kako ju je „loša krv" učinila tako tamnom, nago-vajući da to ima veze s Rouzinom majkom. AH kako je to mogu-^6? Mama je bila svetlije puti, imala je svetlosmeđu kosu - i sudeći ema njenom starom zimskom kaputu, koji je Mari sada nosila - ona

je takođe imala sitne kosti. Rouz je pronašla fotografiju svojih roditelja uguranu u unutrašnji deo naninog albuma. Upravo je tu sliku ne njihovu „ukrućenu", ve-štački iznijansiranu sliku sa venčanja - nosila u svom sećanju. Nejasna slika mlade žene u staromodnoj haljini, s koščatim ramenima, koja se naslanja na ogradu broda, nakrivljene glave unazad, da bi gledala u visokog čoveka pored sebe, prilično zgodnog, u mornarskoj uniformi. Smejući se, očigledno zaljubljena, držala je podignutu ruku u rukavici poput štita kako bi se odbranila od sunca, bacajući senku preko svojih očiju. Sve što ste mogli da vidite bila je njena svetla kosa nošena vetrom i srećan izraz njenih karminom namazanih usana. Loša krv. Ako je nisam nasledila od mame, onda od koga? Sumornost ispovedaonice joj se nekako uvlačila kroz pore, ispunjavajući je očajem. Poput košmara koji je obično sanjala, da pada kroz crni prostor pun crvenih zvezda padalica, s rukama koje su bile ispružene kako bi je dočekale i uhvatile, a zatim bi nestale u izmaglici čim bi ih dodirnula. Onda se Rouz nečega setila. Brajana koji joj je govorio da su sve te priče o lošoj krvi i zlobnom oku u stvari bapske priče. Ои kaže da sam ja dobra i pametna. Da nikada nije upoznao nekoga ko tako dobro ume da rešava ukrštenice ili igra karte kao ja, ili da se seti nekih stvari, kao onda kada sam se upetom razredu setila načina da dođemo do besplatnih karata za ceo razred, čak i za sestru Perp, da vidimo kako Jenkiji razbijaju Red sokse. U svom sećanju, Rouz je mogla da čuje Brajov glas koji joj se divio: „Boze Rouz, ko bi se setio da napiše pismo Kejsiju Stengelu i napiše da Jenkiji mogli da iskoriste sve dodatne molitve kojih mogu da se domognu, nakon prošle sezone?!" ..Da li si sigurna, dete moje?", otac Donahju ju je prekinuo u razmišljanjima. Ugrizla se za usnu. Da li da mu kaže? Sada? Osećala je da je vrelina njenog greha peče i stvara joj rupu u stomaku. 46 Vrt L pravila pletenicu i tako jako je vukla da bi joj zategla kožu na slepooč-nicama, što joj je zadavalo glavobolje. Do ručka, ta masa crnih kovrdža bi se ionako razbežala, svaka bi otišla svojim putem. „Poput male Ciganke", promrmljala bi nana, svakodnevno objavljujući rat Rouzinoj kosi. Sa svakim bolnim potezom četke, Rouz su stalno podsećali koliko je različita od ostalih članova porodice. Kao neki izrod, maslinaste puti, nemoguće kose i ogromnih krupnih crnih očiju. Ne kao njene sestre, koje su bile nežne poput lutaka. Ništa joj nije potpuno odgovaralo od odeće, kada bi joj je Mari i Kler dalje prosledi-le. Pritiskala ju je preko dela grudi i kukova i pravila brazde užasnog izgleda, činila da se oseća velikom poput King-Konga. Ali, šta je mogla da uradi? Nana je rekla kako bi to bio greh, da se tako dobra odeća odbaci /bog nečije taštine. Između ostalog, bile su siromašne da bilo šta

odbacuju. Kada je jednom ostala sama u kući, Rouz je skinula svu svoju ode-ću i stala ispred šarenog ogledala u sobi. Znala je da je greh gledati sebe na takav način; sestre su joj tako rekle. Ali, nije mogla da skloni pogled sa tamnih nagih delova svoga tela. Svuda po telu tamna, čak i na mestima gde se nikada nije sunčala. Njene teške grudi s bradavicama velikim poput tacnica, toliko tamnih da su izgledale skoro plave. A dlake? Poput guste i neobuzdane crne ćube, koja počinje na prevoju njenih butina. Tamnije i još kovrdžavije, čak i više od kose na glavi. Rouz se tamo dodirnula, osećajući nalet posramljenog zadovoljstva. Blagoslovena Device, odakle sve ovo dolazi? Mari i Kler imaju plave oči boje različka i prelepu talasastu kosu boje đumbira, kao što je i njihov otac ima. Čak je i nana - sada ostarela i prepuna staračkih pega, jednom bila plavuša i nekako skoro lepa, na nemački način - dokaz za to, koliko god to izgledalo neverovatno, nalazio se na braon-kastoj zamrljanoj fotografiji u ramu od kalaja, na jeftinoj polici iznad sofe. Nanini roditelji, kako je rečeno Rouz, došli su iz Đenove, gde im se tevtonska krv pomešala s italijanskom, koja je nani podarila njen nežan svetao ten i bledoplave oči. Osećajući vrtoglavicu usled nekog zadovoljstva koje ju je i plašilo, Rouz je nastavila da se dodiruje, istražujući udubljenje sakriveno ispod lepršavih crnih stidnih dlačica, zatim je pomerala ruke nagore, kako bi dlanovima zahvatila svoje teške grudi, posmatrajući kako joj se bradavice ukrućuju poput dva zrna suvog grožđa. Ružna. Ja sam tako ružna. Niko nikada neće poželeti da se oženi mnome, da me ovako dodiruje. 47 (i.i___________---------------Nana je govorila kako ju je „loša krv" učinila tako tamnom, nago-štavajući da to ima veze s Rouzinom majkom. Ali kako je to mogu-Ve? Mama je bila svetlije puti, imala je svetlosmeđu kosu - i sudeći 06 ma njenom starom zimskom kaputu, koji je Mari sada nosila - ona je takođe imala sitne kosti. Rouz je pronašla fotografiju svojih roditelja uguranu u unutrašnji deo naninog albuma. Upravo je tu sliku ne njihovu „ukrućenu", ve-štački iznijansiranu sliku sa venčanja - nosila u svom sećanju. Nejasna slika mlade žene u staromodnoj haljini, s koščatim ramenima, koja se naslanja na ogradu broda, nakrivljene glave unazad, da bi gledala u visokog čoveka pored sebe, prilično zgodnog, u mornarskoj uniformi. Smejući se, očigledno zaljubljena, držala je podignutu ruku u rukavici poput štita kako bi se odbranila od sunca, bacajući senku preko svojih očiju. Sve što ste mogli da vidite bila je njena svetla kosa nošena vetrom i srećan izraz njenih karminom namazanih usana. Loša krv. Ako je nisam nasledila od mame, onda

od koga? Sumornost ispovedaonice joj se nekako uvlačila kroz pore, ispunjavajući je očajem. Poput košmara koji je obično sanjala, da pada kroz crni prostor pun crvenih zvezda padalica, s rukama koje su bile ispružene kako bi je dočekale i uhvatile, a zatim bi nestale u i/maglici čim bi ih dodirnula. Onda se Rouz nečega setila. Brajana koji joj je govorio da su sve te priče o lošoj krvi i zlobnom oku u stvari bapske priče. On kaže da sam ja dobra i pametna. Da nikada nije upoznao nekoga ko tako dobro ume da rešava ukrštenice ili igra karte kao ja, ili da se seti nekih stvari, kao onda kada sam se u petom razredu setila načina da dođemo do besplatnih karata za ceo razred, čak i za sestru Perp, da vidimo kako Jenkiji razbijaju Red sokse. U svom sećanju, Rouz je mogla da čuje Brajov glas koji joj se divio: „Boze Rouz, ko bi se setio da napiše pismo Kejsiju Stengelu i napiše da bi Jenkiji mogli da iskoriste sve dodatne molitve kojih mogu da se domognu, nakon prošle sezone?!" „Da U si sigurna, dete moje?", otac Donahju ju je prekinuo u razmišljanjima. Ugrizla se za usnu. Da li da mu kaže? Sada? Osećala je da je vrelina njenog greha peče i stvara joj rupu u stomaku. 48 Vrt laži „Jednom sam uzaludno upotrebila Gospodovo ime", priznala je i kukavički se povukla u poslednjem trenutku. „Samo jedanput?" „Da, oče." Jednom se naljutila na Mari koja joj je stalno nešto naređivala -uvek je išla za Rouz i govorila joj da uvuče bluzu unutra, da prestane da se pogrbljuje, da uradi nešto s tom kosom, pobogu, da očisti svoj deo sobe. Rouz je eksplodirala. „Ako želiš da ti soba izgleda poput proklete vojne barake, onda je ti očisti!" Nana je iz kuhinje sve to čula. Rouz se prisećala kako je bila primorana da kleči na kuhinjskom li-noleumu i izgovara molitve i moli Devicu Mariju, Isusa Hrista, Svetog duha i sve koji su je slušali da joj oproste njen najteži greh. Bože, svi ti sati. Bol koji se širi iz modrih kolena. Poniženje. A nakon toga, nije mogla da ustane. Ali, nana je nikada neće videti da plače. Ne, Rouz neće nikada da dozvoli da se to desi. To bi njeno poniženje učinilo još nepodnošljivijim. I tako, na rukama i nogama, otpuzala je do kupatila, zaključala vrata i sita se isplakala, prigušujući jecaje mlazom vode iz slavine. „In nomine Patris et Filii...", otac Donahju je izgovarao poslednji blagoslov, nežno je podsećajući da ima i drugih koji čekaju na red da se ispovede. Rouz se uspaničila. Njen smrtni greh, ona nije izgovorila nijednu reč o tome. Sada će je Bog sigurno

kazniti! Duboko je uzdahnula, boreći se da obuzda paniku. Pomešani slatkasti mirisi ispovedaonice - miris tamjana sa sens-sen bombonicama koje je otac žvakao - sve joj je to bilo odurno, gušilo ju je. „Oče, ja sam bludničila", izbrbljala je, a silueta oca Donahjua se po-merila, nazirala. Da li će sada on da doživi srčani udar? Da li će to da bude njena kazna, da Bog udari na sveštenika... baš kao što je uradio i s njenom majkom? On je glasno kašljao, a zvuk je odjekivao u ograničenom prostoru poput groma. „Moje dete...", zašištao je. „Da li znaš šta govoriš?" Hvala nebesima, još je živ. Rouz je zamišljala izraz na njegovom ostarelom rumenom nežnom licu, užas koji mora da je osećao. Ona je tako želela da može da povuče svoje reći, da ih izbriše, da sakrije svoj greh. l __________________________________49 Ali, sada je za to bilo i suviše kasno. Pa oče", naterala je sebe da promrmlja kroz stisnute zglobove na rukama, koji su joj pokrivali usta. Prožimala ju je sramota, ali ona neobično hladna sramota, koja je činila da se istovremeno oseća pročišćenom, poput omraženih tušira-nia ledenom vodom, kada bi joj Mari potrošila svu toplu vodu. Rouz bi se tresla i pokušavala da dođe do daha, ali nakon toga bi se prilagodila, iako je hladnoća štipala. Ona je to uradila. Srce joj se ohrabrilo. Pitala je Boga za oproštaj. Možda će sada „sveti otac" odabrati blažu kaznu -uganuti članak umesto da je obogalji u udesu, ili dva dana stravičnog gripa ali ne i leukemiju. „Da li si potpuno sigurna?" Njegov šaputavi glas se podigao do napregnutog, drhtavog povika. „Da, oče." „Da li si počinila taj...", nakašljao se,.....čin više nego jednom?" „Samo jednom, oče." Rouz je zadrhtala. Znoj koji je sada sa nje curio izgledao joj je kao da će preplaviti čitavu ispovedaonicu. Nikada se nije osećala toliko ranjivom, golom, kao da bi je još jedna gruba sveštenikova reč probila na smrt. Onda je otac Donahju započeo s mrmljanjem svoje uobičajene litanije, što je zvučalo poput tihog, oštrog jecaja. Zar joj neće postaviti još neko pitanje? Makar da je izgrdi? Njegova silueta preko puta paravana postala je nejasna dok je rukama napravio znak krsta. O bože, hvala ti, sve će biti... pa, ne tako strašno. Morala je da se nagne napred kako bi čula pokoru koju joj je davao. Petnaest Zdravo-marija i trideset Očenaša. To je do sada najviše što je ikada dobila. Ali to joj neće nimalo smetati, bez obzira koliko vremena joj je za to bilo potrebno ili koliko će njena kolena na kraju zadobiti modrica. »Idi i ne greši više", umorno je izgovorio. Završeno je. Uradila je to. I još uvek je živa. I otac takođe. Rouz se iskrala iz ispovedaonice u svezu tamu crkve, ispunjene mi-risom tamjana. Stari drveni pod blago je škripao protestujući, dok je ona pratila bele tragove do centralnog oltara. Savijenih

kolena, skli-nula je do prazne crkvene klupe, padajući na noge i položivši čelo na v°je šake stisnute za molitvu. Znala je da treba da misli o Bogu, ali П1Је mogla da prestane da misli na Brajana. Borila se da ga odagna iz svojih misli i koncentriše se na kilometre uge mučne molitve pokajanja koji se pred njom nalaze. 50_______________________________________________Vrt loft „Zdravo Marijo, puna milosti, Gospod je s Tobom, blagoslovena da si, medu ženama i blagosloven je plod utrobe Tvoje, Isus..." Ali, ne, ona se nije osećala pokajnički, istovremeno se osećala i dobro i loše. Mrzela je ono što je uradila, ali joj je bilo i drago zbog toga. Kada bi ceo dolar koji bi zaradila kao bebisiterka, u nedelju stavila ц korpu, kao prilog, ili se držala svog obećanja i odrekla se svih slatkiša za vreme posta? Potajno je očekivala da podigne pogled i pronađe Braja kako stoji ispred ograde za pričest u svom starom odelu i namiguje joj. Razmišljajući o tome šta su uradili, osetila je kako joj srce ubrzano kuca i dopire čak do grla. Ali, ne zato što se osećala posramljenom ili ju je bilo sramota. Bože, oprosti mi... Sve pokore na svetu ne mogu da promene činjenicu da je volela Brajana. Zbog njega bi hodala i kroz vatru. Čak i u paklu. Duboko u svom srcu, znala je da će ponovo uraditi ono što su već radili, ako je Brajan želi. Ako. Mogućnost da je sada on neće hteti, čak ni za prijatelja, sledila joj je srce. Danas je bila subota, a ona ga nije videla još od ponedeljka, od noći kada su... pa, zaboravili da su navodno samo najbolji prijatelji. Da li je on namerno izbegava? Ona je mogla da ode do njega i pokuca na vrata da to proveri, ali svaki put kada bi na to pomislila, stomak bi joj se potpuno prevrnuo. „Zdravo Marijo, puna milosti, Gospod je s Tobom... molim te ne dozvoli da me Brajan mrzi... blagoslovena da si... on je sve što imam... i blagosloven da je plod utrobe Tvoje... Mislim da ne bih mogla da izdržim bez njega, iskreno ne mislim da... Isus." Rouz je prestala da prstima dodiruje svoju brojanicu i gledala je u oltar s belim platnom, sa čije strane su se nalazile figure Isusa i blago-slovene Device Marije od mermera. Gomile zavetnih sveca u predvorju slivale su se i pušile na promaji, koja je nekako bila sastavni deo ovog mesta, kao i drvene crkvene klupe i molitvenici s iskrivljenim stranicama. Dok je Rouz gledala ispred sebe, pogrbljena osoba u crnoj haljini i bezobličnom pletenom džemperu klečala je pred oltarom, a zatim je, vukući noge, krenula da upali jednu od sveca, ubacujući novčić u kutiju za darove uz bučni zveket. Rouz je primetila da je drveni poklopac _J______________________________________________51 • dubljen a katanac potpuno nov. Setila se da im je sestra Bonifacija govorila da je izvršena krađa.

Crkva navodno predstavlja božju kuću, pomislila je. Ali, ako Bog može bilo gde da živi, pitala se Rouz, da li bi On zaista odabrao crkvu Svetih mučenika na Aveniji Koni Ajlend i Aveniji R? Sumnjala je u to. Potpuno je sumnjala u to. Rouz je podigla pogled. Kasno popodnevno sunce umorno je sjajilo kroz vrhove prozora, bacajući jako sivkasto svetio na sve oko sebe. Prozori su bili prošarani ptičjim izmetom golubova, koji su se smeštali pod nadstrešnicom, ali se niko nikada nije trudio da to očisti. Govorili su da je sveštenikovo očevo srce stalo pre dve godine kada je neka ulična banda razbila prelepe vitraže, što je bilo sve što je ta parohija mogla da priušti. Rouz je znala kako se otac osećao. Nešto dragoceno mu je oduzeto. Smrskano na deliće. Nikada se neće obnoviti. Zauvek nestalo. Isto je bilo s njom. S njenom babom. Jedini san koji je Rouz brižno čuvala, onaj najbolji, njena nana je uprljala, upropastila, slomila u parampar-čad. •. O njenoj majci. ... kurva, jeftina kurva, to je sve što je ona bila... Sećanje na nanine reci mržnje potpuno su se urezale u dubinu Ro-uzinog stomaka. Snažno je zatvorila oči. Mrzela je ta osećanja, vatrena i otrovna. Znala je da je to još veći greh od onog koji je počinila s Brajanom. Volela bih da je ona mrtva. Volela bih da je stara veštica izgorela umesto moje majke. Rouz se uzaludno borila da izbriše svoje zlobne misli, pognute glave na stisnutim pesnicama i molila se grozničavim šapatom: „Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da bude volja Tvoja, kako na nebu tako i na zemlji. Hleb naš nasušni daj nam danas, i oprosti nam dugove naše, kao što i mi praštamo dužnicima svojim. Ne dovedi nas u iskušenje, i izbavi nas od zla..." Pomislila je na Mari, na to kako je sve počelo prošle nedelje, užasnom izjavom njene sestre. Ona, Kler i nana večerale su u kuhinji, uz ustajali miris prepečenog mesa i krompira, kada je došla Mari, kasneći kao i obično. Rouz je od-man osetila da se nešto sprema. Nešto veliko. Mari je samo stajala nasred kuhinje, ukočenih ruku sa strane, s iskrivljenom vilicom u jednu 52 Vrt laži stranu i plavim očima kojima je gledala s nekim zlovoljnim prkosom. Bila je bez daha, dok su joj se grudi podizale, kao da je trčala sva četiri sprata bez zaustavljanja. Noseći usku crnu suknju s kaišem, s rože karminom i s crnim ravnim cipelama na rajsferšlus, uskomešala je ustajali kuhinjski vazduh, učinila da nekako zatreperi žamor i opasnost. Zatim je bacila svoju atomsku bombu. „Pit i ja ćemo se venčati", objavila je tonom baš me briga za vas, kao da je možda rekla Pit i ja smo opljačkali banku. Na trenutak se niko nije pomerio. Sve je to podsećalo na živu sliku, neobičnu parodiju Poslednje večere, razmišljala je Rouz, koju je brat Pol izvodio svake godine za Veliki četvrtak, u školi Dragocena krv,

koju je Brajan pohađao. Njih tri su se sledile za stolom od plastike s hromi-ranim nogarima, pod fluorescentnim tavaničnim svetlom. Nana je nosila crnu haljinu od veštačke svile (onu koju je svake nedelje oblačila za crkvu i Veliki petak), a ona i Kler bile su u svojim školskim uniformama. Viljuške su im stajale iznad tanjira, očiju uprtih u Judu ispred njih. Rouz je posmatrala kako se nanine bledoplave oči sužavaju dok je gledala u ogroman džemper prebačen oko struka Mari. Iznenada je Rouz razumela. Sve je došlo na svoje mesto - nesrećno povraćanje koje je čula iza zatvorenih vrata svakog jutra poslednje nedelje, nervoza Mari u poslednje vreme, kako se breca na sve što Rouz kaže. I naravno, njeno bežanje kako bi bila s Pitom u svako doba dana i noći. Sveta majko božja, Mari je trudna. Nana je prestala da žvaće i polako je ustala, spustivši širom otvorene dlanove oko svog tanjira na plastičnom stolu. Podupirala se rukama dok je ustajala i okrenula se prema Mari, preko puta stola. Svetlost je zatreperila preko naninih stakala na naočarima bez jasno uočljivog rama i na trenutak Rouz je videla odsjaj svog lica, ne veći od muvljeg upljuvka. Duboko je udahnula da bi se umirila zbog iznenadnog prevrtanja u stomaku. Nana je rukom odgurnula svoju stolicu i još sporije se krećući oko stola, došla do mesta gde je stajala Mari. Podigla je koščatu ruku, koju je prekrivala samo mlitava išarana koža, tako da je podsećala na skelet za Noć veštica. Ošamarila je Mari baš preko lica. Čuo se prštavi zvuk, kao kad gazite preko zaleđene bare.' „Sramota!", zaskičala je nana. „Sramota! Ti. Nisi ništa bolja od prljave kurve!" Mari je samo stajala, bleda i ukočena. Uzrujanost je sada bila pri-metna na njenom licu boje sira. Oči su joj sijale od Ijutitih neprolive-nih suza. Ali nije se ni pomerila, niti zaplakala. un *~^~ - i •---------Kler je bila ta koja je bolno zajecala. Uz grubi škripavi zvuk pome-ene stolice, pobegla je iz sobe plačući, lica zarivenog u šake. Gledajući . nestalo je Rouzine ukočenosti i plahovito je pomislila: Tako je, trči. Trči prema svojim molitvenicima, kao što uvek radiš. Gospođica gumena bombona. Ili si se uplašila da je to možda zarazno, poput bolesti, i da i ti možeš da zatrudniš? Zatim se okrenula ka Mari i posmatrala svoju sestru pokušavajući da sve to razume. Mari je sada imala skoro dvadeset godina, radila je na štandu s kozmetikom u robnoj kući A i S* - gde je upoznala Pita -pošto je maturirala u školi Sveto srce. Iako su njene crne ravne cipele obično bili oderane i uglavnom joj je poneka žica na čarapama otišla, obrve na licu uvek su joj bile savršeno iščupane i nacrtane poput Odri Hepbern, a nosila je karmin bledoroze boje. Kosa joj je bila svetlosme-đa, s uvijenim rascvetalim, čupavim

šiškama, koje su joj u lakom ukru-ćenim fronclama visile preko čela. Mari je imala sve. Ništa stvarno loše se nije dešavalo Mari. Bila je gruba. Nanin bes se od nje odbijao poput vode koja teče niz odvodnu cev. Uprkos svom besu, Rouz je osećala kako je prožima osećanje ponosa i ljubavi prema starijoj sestri. Mari je bila gruba, to je sigurno, ali je umela da bude i darežljiva i blaga. Rouz se setila vremena kada je molila i preklinjala Mari da joj pozajmi narukvicu koju je čuvala kao amajliju. A zatim ju je, kada se vraćala kući iz škole, nekako izgubila. Bila je sigurna da će se Mari razbesneti na nju. Mari jeste bila ljuta... u početku. Zatim je, tipično na način Mari, slegnula ramenima i rekla: „Oh, prekini da se dereš, nije smak sveta. Znam da nisi mislila da je izgubiš. Hajde, idi i istresi nos, a ja ću da te izvedem na sladoled." „Sraaamota!" Nanin grub glas je trgao Rouz iz njenih misli. Rouz je sa strahom gledala kako je nana koščatim prstom pretila Mari. „Koj" ti je vrag? Hranim te. Stavljam hranu na sto ispred tebe. Podižem te kao da si mi rođena ćerka. A ti mi ovo radiš. Sramota! Radiš u robnoj kući i farbaš lice, što ne rade pristojne devojke. Bežiš noću poput mačke lutalice s tim svojim bezvrednim momkom Meksikancem koji ništa ne valja." Mari se nakostrešila: „Pit nije Meksikanac! On je polu-Portorika-nac, po majčinoj liniji. Ti nemaš prava da ga nazivaš tim pogrdnim imenom!" * Eng.: A&S, Abraham & Straus - čuvena njujorška robna kuća, otvorena 1881. a zatvorena 1994. (Prim, prev.) 54 Vrt laži „On te je obeščastio, zar ne?" „Ako misliš na to da li ću da imam bebu, odgovor je da hoću. Da, imaću dete." Mari je krenula korak unazad, skoro preteći. Rumene usne su joj se s gađenjem iskrivile. „I da ti ja nešto kažem, stara gospodo. Moje dete će imati bolji život nego što sam ga ja imala." „Ha!" Nana se podrugljivo osmehnula. „Nisi prošla tako loše. Na ulici, tamo bi završila da te ja nisam primila nakon što je Gospod uzeo mog Doma, bog neka mu dušu prosti." Rouz je zurila u pečenje na svom tanjiru. Sada se već ohladilo; po površini su se obrazovala ostrvca masti. Osećala je mučninu u stomaku. Kada bi Mari samo prestala! Rouz se plašila da će njena sestra naterati nanu da uradi ili kaže nešto, nakon čega će im svima biti žao. Oči Mari su imale neki divlji pogled. Napravila je korak napred s povijenim ramenima i pesnicama stisnutim sa strane. „Nije mi žao što sam zatrudnela. Znaš li zašto? Reći ću ti zašto. Jer konačno odlazim iz ovog prokletog mesta. Neće biti tebe da mi sve vreme govoriš da sam loša. Možda sam baš zbog toga postala loša jer si mi ti to stalno govorila. Žao mi je Kler. I tebe Rouz." Bacila je jadan pogled

sažaljenja prema Rouz. „Da znaš šta je dobro za tebe i ti bi takođe pobegla s ovog prokletog mesta." „Ti nisi dovoljno dobra da izgovaraš ime svoje sestre!" Nana se raspravljala. „Kler, ona ima poziv. Ona će da bude sveta sestra. Ona me ni za stotinu godina ne bi osramotila na ovakav način." „Naravno, kada joj ti guraš Isusa pod grlo toliko dugo da jadna pomisli kako je to poziv, ukoliko neko kaže 'bu'. A Rouz, nju tretiraš kao da je prljavština pod tvojim nogama." Besno se okrenula prema Rouz. „Kako to da joj dozvoljavaš da se prema tebi tako ophodi, ha, Rouz? Zašto?" „Mari, molim te. Nemoj..." Rouz se osetila tako zatečenom da je jedva mogla da pomeri usta. Zurila je u svoju sestru, preklinjući je da prestane. Izgledalo je kao da se kuhinja urušava na nju. Požuteli zidovi s izbledelim tapetama i motivima voća. Redovi kuhinjskih kredenaca, nekada plave a sada ispranosive boje. „Rouz." Nana je skoro pljujući izgovorila njeno ime, s prezirom na usnama. Njene male bledoplave oči usredsredile su se na Rouz uz zloban osmeh. „Ona ti nije sestra.1' Rouz se osetila kao da je zagušljiv vazduh ponovo oživeo, brujao poput roja besnih osa. Mora da sam pogrešno čula, pomislila je. Nije moguće daje to nana rekla. Mari je samo gledala u nanu. „Da li si ti luda? O čemu pričaš?" AjlinG*LŽ~—-----------------------------------------------------------------— Ona nije dete mog Doma", insistirala je nana. „Ona je kopile, baš " i to što nosiš u svom stomaku. Naravno, ja nemam za to dokaza. дП", nastavila je, dok je rukom udarala u grudi, „postoje neke stvari za koje nisu potrebni dokazi. Samo je pogledaj! Bila je to božja kletva tog dana kada se rodila. Kada ju je Dom prvi put pogledao, zaplakao je. Rekla sam mu: 'Šta znaš o svojoj modernoj ženi sa svilenim čarapama i haljinama od pedeset dolara? Šta ti misliš da takva devojka radi dok joj muž ratuje i nije tu da se o njoj stara kako treba?' Kažem ti, bila je to kletva što je tvoja majka umrla u tom požaru. Kazna koju joj je Bog poslao!" Njen glas se povisio do kreštavog gunđanja. Rouz je pokrila uši rukama, ali nije mogla da ga ne čuje. Svaka reč je do nje dopirala kao ubod ose koji joj se zariva u meso. „NE!" Uzviknula je Rouz sa svoje stolice, pokušavajući da je opovrgne, kipteći od besa: „Lažeš! Moja majka nije bila takva. Ona je bila dobra i... i..." Nije mogla da pronađe reci koje bi tačno opisale burne bolne emocije koje su joj se skupljale u grudima. Brajan. Mora da pronađe Brajana. On će znati, on će joj pomoći, zaustaviće ovo osećanje i učiniti da prestane da ovoliko boli. Rouz je protrčala pored Mari i nane, dok su joj suze lile niz obraze. Spotakla se u dnevnoj sobi, trenutno oslepljena mrakom. Zatim je pri-metila sivo svetio koje se probijalo kroz čvrsto zatvorene roletne, vo-skasti

odsjaj sofe prekrivene plastikom. Rouz je zamišljala da je buba koju njena baba želi da zgnječi i ubije, poput bubašvabe. Borila se sa sigurnosnim lancem na vratima, mrzela ga je, mrzela je sve u vezi s ovom sobom, ovaj užasan stan. Našla se u hodniku, slobodna, jureći uz stepenice do poslednjeg sprata, do Brajana, moleći se da bude kod kuće. Buka i konfuzija u stanu Maklanahanovih je i nju obuzimala, istog trenutka kada je zakoračila unutra. Brajanova mama ju je pozdravila, držeći bebu u naručju, dok joj se drugo dete držalo za nogu. Ustajali i opor miris prožimao je dnevnu sobu, koja je bila pretrpana decom, jastucima s kauča po podu i praznim flašicama za bebe oivičenim ostacima mleka. „Rouz, tebe kao da je sam bog poslao! Hoćeš li da uzmeš Kevina dok ja izvadim tortu iz rerne? Džasperov je rođendan i ja - oh, ovde." Tut-nula joj je Kevina u ruke, s vlažnom pelenom i svim ostalim i odjurila prema kuhinji vičući: „Brajane! Došla je Rouz. Ako ne izvadiš Šona iz kade, smežuraće se i pretvoriće se u zrno kikirikija!" Rouz je dlanom obrisala svoje uplakane oči i uvalila se u kauč, iz koga su zjapili federi, poigravajući se s Kevinom na svom kolenu. „Hej mališa. Hoćeš da se igramo ča-ča?" - "4..Ć/ Beba se nasmejala širokim bezubim osmehom. Njegova omiljena igra bila je da ga Rouz bacaka uz ritam nevidljivog latinobenda. Bespomoćno se kikotao. Rouz je počela malo bolje da se oseća. Taj nered ju je nekako uveseljavao. Ogroman tepih podsećao je na brodolom razbacanih igračaka i bojanki, knjiga za učenje abecede koje su bebe kojima rastu zubi napola ižvakale, praznih kutija prve pomoći, minijaturnih kamiona, kaljača, polomljenih bojica i knjiga s iskidanim naslovnim stranicama. Na vrhu stočića nalazila se gomila nespretno uvijenih rođendanskih poklona. Smeštena na stari karirani naslonjač, na koji je gospodin Maklanahan stavljao noge dok je čitao Post, nalazila se dve godine stara Džasmin i mrvila keks između njegovih nogu. „Dobro došla u grad gnjavaže. Da li si čula? Predsednik Ajzenhauer je baš ovo mesto proglasio za mesto katastrofe." Rouz je podigla pogled i ugledala Brajana kako joj se kezi, noseći četverogodišnjeg Šona, pocrvenelog od kupanja. Rukavi Brajanove dukserice sa znakom Bruklinskog koledža bili su zavrnuti iznad laktova. Zalutala pena šampona ukrašavala je, poput pahuljica, njegove smeđe kovrdže. Rouz se osećala srećnom samo zato što ga je ugledala. Pre nego što je mogla da mu odgovori, položio je Šona dole i strovalio se na sofu pored nje. Videla je da prednji deo njegove dukserice ima mokre otiske Šonovog malenog tela. „Hej, Rouz, jesi li dobro?", nežno ju je upitao. „Izgledaš kao da si plakala." Rouz je klimnula glavom, dok ju je stezalo grlo od novih suza koje su pretile da grunu. „Dobro sam.

Ali Kevinu treba da se promeni pelena. Mislim da nijedno od nas to ne može još dugo da izdrži." „Šone", Brajan je vikao preko sobe, „povedi računa o Džezbou, je Г hoćeš? Ne daj mu da priđe poklonima, u redu?" U malenoj sobi koju je Brajan delio sa svoja dva brata, Rouz i on su zajedno pokušavali da Kevinu prikače čistu pelenu, uprkos njegovom migoljenju. Brajan ga je stavio u ogradicu s osakaćenom lutkom i svežnjem plastičnih ključeva. „Sve je mirno na Zapadnom frontu", šapnuo joj je, zgrabivši je za ruku. „Hajde, sada je vreme da se iskrademo pre nego što nam Indijanci pronađu tragove." Rouz je pomislila, uz osećanje naklonosti: On zna. On me vodi u tvrđavu, jer zna da nešto nije u redu. Tvrđava. Oni nisu išli do tvrđave - koliko dugo? Najmanje nekoliko godina. Otkako je Brajan maturirao pre dve godine i upisao se na Bru-klinski koledž. Nakon toga je izgledalo nekako... pa, detinjasto. Mogla • da se seti vremena kada je to izgledalo poput najzanimljivijeg mesta na svetu. Stan Maklanahanovih bio je na poslednjem spratu. Brajanova majka \e još odavno ugradila zaštitu na prozorima po ćelom stanu. Ali je Brajan smislio način kako da dođe do zaključane ostave za čišćenje javne prostorije. Imala je prozor koji se otvara prema maloj spoljaš-njoj platformi. Iznad toga se nalaze pomoćne merdevine koje izlaze na krov. Obične stepenice unutar zgrade izolovane su za stanare otkad se četvorogodišnji Džimi Storeli sapleo o ivicu pre osam godina, kada je njegova majka skidala veš sa konopca. Pomoćne merdevine sastoje se od osam zarđalih poprečnih stepenika sa strane zgrade, a ispod toga nije bilo ničega osim pada sa petog sprata. Ona je imala sedam a Brajan osam i po godina kada su to prvi put otkrili. Sećala se kako je bila preplašena da se spusti s platforme, a kamoli da se na nju popne. Ali ju je Brajan nagovarao i ohrabrivao, obećavajući joj da će biti odmah iza nje i da će je uhvatiti ako padne. Čak se i sam popeo dva puta i skakao poput majmuna, samo da bi joj pokazao da nije nimalo teško. Bože, kako je bila uplašena. Čak je i sada, opipavajući put iza Brajana po sumraku, lagano se podižući sa prečke na prečku, mogla da se priseti kako joj je onda vetar duvao u rebrasti somotski džemper koji je nasledila od Mari. Kako ga je vetar naduvao poput jedra, da je u jednom momentu talasao, a zatim ju je jako udario po zadnjem delu kolena. Potpuno preplašena, pomislila je na jadnog Džimija Storelija i zamišljala sebe kako pada nadole, potom udara o trotoar uz prasak poput šuplje lubenice koja se otkotrljala iz prtljažnika kamiona u pokretu. Negde na pola puta se zaledila, a noge su je potpuno izdale. »Ne mogu!" cvilela je. Brajanov glas je dopirao do nje. „Naravno da možeš, Rouzi. Znam da možeš. Nije teško. Obećavam ti da

nećeš pasti. Ali, čak i da padneš, ja ću te uhvatiti." ona mu je verovala. Brajan bi je uhvatio. Naravno da bi je uhvatio, apsolutno, sigurno. Zar se on nije uvek brinuo o njoj? Setila se kada on ispratio do obdaništa, tog prvog dana kada ju je Mari, zgrožea njenim plakanjem, ostavila ispred dvorišta obdaništa. Brajan je već u trećem razredu, ali joj je dao lizalicu i doveo do učionice. I držao J.,Za ru^u- To je bio najbolji deo, čak iako su ga svi drugari gledali, ve1 dečaci iz škole Dragocena krv, i rugali mu se. Rouz je, skamenjepet spratova iznad trotoara, znala bez sumnje da bi Brajan održao 58 Vrt laži svoju reč, iako je drugi deo nje znao da ukoliko padne, on neće moći da je uhvati. Rouz se smešila dok je podizala nogu preko poslednje prečke, na površinu krova toplog od vremena i prekrivenog katranom. Zaustavila se na trenutak, dozvolivši da joj se oči naviknu na narandžastosivka-sti sumrak. Tamo, smeštena između dimnjaka i otvora za ventilaciju, nalazila se tvrđava. Njihovo tajno skrovište. Pomalo se iznenadila da je ono još uvek tu. Pre mnogo godina, oni su je sagradili od stvari koje su sakupljali sa gradilišta iza Grosove pekare - od ostataka šperploče, iverice, rolni staklene vune za izolaciju, nekih starih jastuka, zavese za kupatilo ukrašene rože morževima. Kako je samo Brajan bio prijatno zaprepašćen kada mu je pokazala kako je smislila da dovuku gore sve te stvari uz pomoć užadi i koturova. Njih dvoje, koristeći kutiju za alat gospodina Maklanahana — Brajan sa savršenom vizijom kako će to da izgleda, dok je ona pažljivo premeravala svaku dasku pre nego što su zakucavali eksere, da se sve pukotine zatvore - radili su zajedno kako bi sve to sagradili. Shvatila je, dok je puzila iza Brajana savijene glave da bi izbegla tablu na koju je Brajan urezao reci „Brdo dvogleda" (pošto je to video u Ostrvu s blagom), da su to sigurno prerasli. Koščati dečak s kojim se tada igrala, sada je imao skoro dva metra. Ispružen na vazdušastim jastucima oslonjenim o zid i s ispruženim nogama s druge strane zida, Brajan je izgledao pomalo smešno. Kao Guliver u Liliputu. Rouz je ipak osetila kako je obuzima čudna mirnoća. Bože, svi ti sati koje su ovde proveli! Pomislila je da ništa specijalno, u stvari, nisu radili. Samo su se muvali tu. Uglavnom su igrali karte. Kanastu, rat ili tablice. Ili su pušili vinston cigarete koje bi ukrao od oca. Ali su uglavnom samo pričali, zamišljajući različite načine kojima njihovi životi mogu da pođu. Brajan će postati pisac, poput Ernesta Hemingveja. Kada je imao trinaest godina, Brajan je napisao roman. U njemu se govorilo o lovu i bio je prepun scena u kojima heroj u jednom poglavlju beži, pošto ga gone nosorozi, a u drugom ga napadaju lavovi. A heroina se uporno onesvešćivala usled stampeda slonova. Neki delovi su bili toliko sme-šni da su je nasmejali i to je tako volela. Rouzin san nije ni izbliza bio tako velik i uzbudljiv. Želela je samo jedno: da izađe, pobegne, daleko odatle.

Maštala je o tome da pobegne, možda u Kaliforniju, gde je nana nikada neće pronaći. Sanjala je kako se krišom šunja na brod ili voz i odlazi daleko, dokle god će tim prevo-znim sredstvom moći da stigne. 59 postojao je samo jedan problem. Bežanje je značilo da će ostaviti peni za tvoje misli", Brajan ju je prekinuo u tom sanjarenju. "ROUZ je uzdahnula. „Bolje neka bude dolar." Toliko je loše?" "sklupčala se tako da su joj kolena dodirivala grudi a glavu je naslonila na zid. Godine kiše i snega izvitoperile su njihovo skrovište. Ali oni su napravili zid debeo nekoliko centimetara i s dosta žice ga vezali uz dimnjak. Rouz je pomislila da bi izdržao i uragan. Pogledala je u Brajana. Ruke je podbočio iza glave, prekrštene na potiljku. U sumraku koji se probijao kroz iscepanu zavesu za tuširanje, lice mu je dobijalo određene konture i senke. Pažljivo je posmatrala dugačak koščati vrh njegovog nosa. Njegove oči - to ju je zaista privuklo na njemu. Bile su poput očiju svetaca na pobožnim slikama, sre-brnastosive boje i sjajile nekakvim svetlom koje kao da dolazi iznutra. Brajan nije bio nikakav svetac - pomislila je na sve cigarete koje je „pozajmio" od svog oca ili kada je uzetom vezao branik brata Pola za hidrant - ali je on bio jedina dobra osoba koju je Rouz poznavala, jedina osoba kojoj je bilo stalo do nje. Pogledala je okolo. Ne bi mogla da podnese da te oči gledaju u nju s gađenjem i sklanjaju pogled s nje. „Da li ikada misliš o svojim roditeljima... znaš... da to rade s nekim ljudima osim jedni s drugima?", pitala je Rouz. Brajan se nasmejao. „Sa sedmoro dece? Čak i ako bi to želeli, kada bi pronašli vreme za to?" „Pitala sam se o... pa, drugim ljudima. Da to rade, iako nisu venča-ni." Rouz je dotakla sivu prašinu na jastuku. „Mari i Pit će se venčati ." „Hej, pa to je sjajno!" „Ona je trudna." „Oh." Ćutao je na trenutak. „Da li zato places?" »Ne. Srećna sam zbog nje. Pit je dobar. Radi se o tome šta ona hoće. Ja samo..." U naletu osećanja, ispričala mu je ono što joj je nana rekla. Brajan je dugo gledao u nju. Zatim je sporo rekao, baš na njemu svojstven brižan način: „Čak i da je to tačno, zašto bi ti ona to rekla?" „Da bi mi se osvetila." »Za šta? Šta si joj ti uradila?" -,Ona misli da sam ja ubila svoje roditelje. Nju je baš briga za moju niajku. Ona je jedino bila luda za mojim ocem." ..Bože, ti si bila samo beba." 60 Vrt laži „On je bio odsutan, radio je kao radio-mehaničar na razaraču. Kfa. kon moje majke... on se vratio posle mog rođenja... ali samo na nekoli-ko dana. Uvek sam mislila da je razlog zašto se nije zadržao bio

taj što je bio veoma tužan zbog moje mame, a kada bi nas video - Mari, Kler i mene - previše smo ga podsećale na nju. A onda, kada je poginuo.. ' ja sam u svojoj glavi stvorila heroja od njega. Od majke takođe. Zami- j šljam je kao neku vrstu svetice, poput Jovanke Orleanke. A sada nana govori..." Vrele suze su se stvarale u grlu, uz prigušene jecaje. „Zaboravi šta je ona rekla", Brajan je Ijutito uzviknuo. „To nije tač-no. Ti znaš da nije tako. Ona uvek pokušava da ti napakosti, na ovaj ili onaj način." „Ali, šta ako je u pravu? Pogledaj me, Braje. Ja ne ličim ni na koga iz svoje porodice. To je kao... kao da sam pala s neba ili nešto slično. Niko nema tamnu kožu kao što je moja. Da li znaš kako me zovu neke devojke u školi Sveto srce? Tetka Džimajma.* Oni kažu da mora da je neko od mojih predaka bio obojen." Brajan se potpuno ukočio, a lice mu je pobelelo u senci sumraka. „Nikada mi to nisi ispričala", rekao je. „Znala sam da ćeš da poludiš. U svakom slučaju sam se pobrinula za njih." Delić zadovoljstva se nazirao u svom tom njenom jadu. „Napisala sam njihova imena na listu zainteresovanih za celodnevni put do samostana Sent Meri. Kada ih je sestra pročitala, bila je tako srećna - a niko od njih nije imao petlje da se povuče." Rouz je počela da se smeje, ali joj je smeh zapeo u grlu. Iznenada je počela snažno da plače, da jeca između uzdisaja i svog bola. Brajan je čučnuo pored nje, zagrlivši je. „Ma sve ih zajebi. Nije bitno šta oni misle. Samo je važno šta ti misliš." Podigla je lice, mokro i uplakano od suza. „Da li ti misliš da je to tačno, Braje? Da li misliš da sam ja... kopile kao beba Mari?" „Ne, ali mene bi baš bilo briga da sam na tvom mestu." Pomilovao ju je po kosi dok joj je lice bilo naslonjeno na njegovu duksericu. Mirisala je na bebi puder, šampon i njegov muževan miris. „Uostalom, šta je loše u tome što si drugačija? Ti si hiljadu puta pametnija od svih de-vojaka koje poznajem." „Ali, nisam lepa." Shvatila je kako je otrcano to zvučalo pa je brzo dodala: „I ja ne pecam komplimente. To je tačno." „Ko kaže?" ri <ЈИ<^___-__ -- . R uz je osetila kako joj vrelina i crvenilo dolaze do vrata i bila je o on jedva može da je vidi u toj tami. „Pa, jednostavno nisam." je nešto grublje nego što je nameravala. „Uostalom, baš me * Ženska verzija „čiča Tome", izraz za Crnkinju. (Prim, prev.) Brajan se povukao i zgrabio je za ramena. „Rouz, ti jesi lepa." Oh stvarno? Rugala mu se. „Pa, ne vidim nikog drugog ko hita da me bolje pogleda." Možda i bi, da im ne otežavaš toliko. Toliko si sigurna da se ljudima nećeš dopasti da digneš bradu i pre

nego što ti išta kažu. Do đavola, Rouz, treba ljudima da pružaš priliku." „Misliš, da više flertujem, kao Džordžet?" „Nemoj ponovo da počinješ o njoj, Rouz", upozorio ju je Brajan. „Šta sam rekla?" „Ne voliš je." Rouz se osetila kao da se vozi na Ciklonu,* na Koni Ajlendu. Želela je da stane, ali nije mogla. Nije bilo načina da siđe. Duboko u sebi je bila ljuta na Brajana otkako je počeo da izlazi s Džordžet. To je bilo glupo, ali se nekako osećala kao da gubi svog najboljeg prijatelja. „Nikada nisam rekla da je ne volim", suprotstavila se Rouz. „Između ostalog, nije važno šta ja mislim. Poenta je da se tebi sviđa. Možda je čak i voliš. Ona je tip devojke kakvu momci jure. Pretpostavljam da to radiš s Džordžet." „To nije tvoja briga!" Brajan je eksplodirao. Odmakao se od nje uz ljutit trzaj, bacivši se na jastuke. U tišini koja je usledila, Rouz je postala svesna da joj srce snažno udara. »Zao mi je, Braje", nežno je rekla Rouz, pokušavajući da mu dodirne ruku. Zapravo joj nije bilo žao što ne voli Džordžet. Ko bi mogao da voli nekoga ko se tako zove, nekoga ko izgleda poput barbike, nosi džempere od kašmira i ima svetliju kosu od ovčarskog psa? »Tebi se ona zaista ne sviđa, zar ne?" ,_•,, »Samo sam rekla da me podseća na Lesija." »Lesi je pas." »Pa? Ja volim pse." orajan se uprkos svemu nasmejao. „Suoči se s tim, Rouz. Čak i da je a Grejs Keli, bilo bi svejedno. Ti je jednostavno ne voliš, jer se ja zabijam s njom. Ti i mama. Vas dve ste zaista iste." Verovatno najpoznatiji roler koster, sagrađen još 1927. na njujorškom u. (pnm. 62_________________________________________________Vtofcft „Tvoja majka!" Rouz je Ijutito skočila na noge. Udarac glavom o nizak krov, iznenada ju je bolno podsetio da je znatno porasla od četvrtog razreda. Spustila se dole, trljajući svoju lobanju. To ju je manje bolelo od povređenog ega. Njegova majka. Pobogu! To ju je pogodilo. Čak iako je on bio njen najbolji prijatelj i nije joj bio momak, bolelo ju je da je poistovećuje s njegovom krupnom, mekanom i nekako, uprkos sedmoro dece, aseksualnom majkom. „Za tvoju informaciju, gospodine pametnjakoviću, ja imam dosta iskustva", rekla mu je. „I pod tim ne mislim samo na ljubljenje." „Sigurno da imaš", rekao je Brajan kao da je stvarno tako. Mogla je da vidi kako mu se usne krive da se ne bi nasmejao. Uzdahnula je, poražena. Nije bilo vajde od laganja. Brajan je uvek mogao da je pročita. Setila se kada se jednom hvalila da joj je otac bio admiral u mornarici i da je torpedom razorio ćelu flotu kosookih,

dok je bio u ratu. Išli su ka školi i Brajan je zastao da podigne pocrneli peni sa trotoara. Pažljivo ga je proučavao. „Da", rekao je. „Moj tata ga je znao. Rekao je da je bio super tip. Nije čak ni morao da bude admiral da bi bio super tip, u to se kladim." Stavio je peni u zadnji džep, a kada se okrenuo ka njoj, lice mu je bilo ozbiljno i delovalo je starije od lica dvanaesto-godišnjaka. „Rouz, gde si čula tu reč? Kosooki." Prestala je da poskakuje pored njega, razoružana hladnim pogledom u njegovim sivim očima. „Od nane. Ona kaže da su ljudi koji su ubili mog tatu podla gomila kosooke žute kopiladi." „Pa, nemoj to više ponovo da izgovaraš, u redu? To je loša reč. Poput onih koje viđaš na zidovima u prolazima metroa. Ti voliš Bobija Lija, zar ne?" „Naravno da ga volim. On je dobar." Otac Bobija Lija je posedovao Mandarin garden, na Aveniji Okean, a Lijevi su živeli u svojoj zgradi na trećem spratu. „Pa, ako izgovaraš takvu reč, i njega tako zoveš. Ima takvih imena i za nas. Žabar* Mik.**" Rouz se osećala prljavo i postiđeno. „Nisam tako mislila." Brajan joj je razbarušio kosu. „Au, Rouz, zar misliš da ja to ne znam?" * Pogrdno ime za Italijane. (Prim, prev.) ** Pogrdno ime za Irce. (Prim, prev.) n ^><^^—~—----------------------[ .nenada ;e Rouz shvatila zašto je potpuno mrzela Brajanovu de-•\,' To, u stvari, nije imalo nikakve veze s njom, već zato što je nžordžet'prešla neku vrstu granice s Brajanom. Ne, ne granicu, zid koji odvaja decu od odraslih, Berlinski zid seksa. pa ona je bila umorna od toga da se nalazi s druge strane zida, samo zamišljajući šta drugi ljudi rade. Ljudi poput Brajana (verovatno) i Mari (definitivno). „Poljubi me, Braje", rekla je, izgovorivši to kao da je rekla: Hoćeš li da'odigramo partiju crnih dama? ,Šta?" Zazvučao je šokirano kao da mu je predložila da sprejom isprska statuu Blažene Device. „Samo poljubac, radi vežbe", objasnila mu je. „Tako da ne napravim potpunog idiota od sebe kada se desi prava stvar. Možeš da mi kažeš šta loše radim. Zar to nije ono čemu služe najbolji prijatelji?" „Ne baš." Nije više zvučao toliko šokirano, samo postiđeno. „Ali, pa... dobro onda. Pretpostavljam da ne može da škodi." „Da li da stojim ili ležim?", pitala ga je iznenada se osećajući nervozno. Usta su joj bila suva poput šmirgle. Da li će Brajan to da primeti? Oh, pa dobro, kakve veze ima, ako je to samo poljubac vežbanja? Brajan je delovao uznemireno. „Ostani tu gde si", naredio joj je. „I ako ti dečko ikada kaže da legneš, nemoj, da li me čuješ?" Ona je zatvorila oči i čekala. Ništa se nije desilo. Otvorila ih je i vi-dela Brajana kako namršteno pilji u nju. „Ne tako. Sva si se ukrutila. Opusti svoje usne." »Da li kažem smešak'?" »Ne, osim ako se ne slikaš." »To bi bilo lepo. Slika za moj album. Moj prvi poljubac." »Probni poljubac", ispravio ju je. Brajan se približio. Mogla je da oseti njegov dah na svom licu, topao i pomalo je mirisao na sladić. Zatim

su Brajanove usne nežno krenule ka njenim. Rouz se osetila kao da je u liftu i da je baš naglo krenuo tri sprata niže. Nešto mekano i baršunasto joj je trljalo zube. Vrh Brajanovog jezi-Otvorila je svoja usta još više, osećajući kako joj se toplina širi te-°m dok je on gurao jezik u njena usta. Kada se povukao, oboje su teško disali. „Brajane", šapnula je, uz vr-°glavicu, kao onog puta kada su tu prokrijumčarili flašu pića i ćelu je P°PiH.;,Oh, Brajane!" »Bože, oh Rouz, žao mi je. Nisam to mislio..." Obuhvatio joj je lice ukama. Primetila je da su mu se ruke tresle. „Nisam mislio da bude tako." 64_______________________________________________Vrtlgju „Poljubi me još jednom", molila ga je. „Poljubi me stvarno ovog puta." Ovoga puta se poljubac nije završio. On ju je položio na dušek. Ose-tila se nekako neobično teškom. I mokro, tamo dole. Kao kad dobije menstruaciju. Oh, majko božja, da li je ovako počelo s Mari i Pitom? Brajan je zaječao, kao da ga nešto boli. „Isuse, Rouz." Ruka mu je krenula nagore da joj obuhvati dojku. Mogla je to da oseti, toplu i vlažnu ispod uštirkanog pamuka njene bluze. Znala je da je to greh. Greh, upozorile su ih sestre, čak i da sebe na taj način dodiruješ. Ali nekako joj nije izgledalo pogrešno, ne s Brajanom. Ruka na njenim grudima bila je ista ona koja ju je držala za ruku kada je krenula u školu. Brajan ju je svuda ljubio, njegovi poljupci su joj dodirivali grlo, kosu. Njegov dah koji je eksplodirao u vrelim, zaprepašćenim uzdasima. Gurnuo joj je ruku ispod bluze i nespretno se borio da joj otkopča brus. Iznenada je Rouz shvatila: On to nikada ranije nije uradio. On ne zna kako. Ponesena nekom novom nežnošću prema njemu, ona je dodirnula brus i otkopčala ga za njega. Brajan je zastenjao, trljajući svoje kukove o njene. Dodirivao je njene gole grudi, a Rouz je mislila da će se istopiti od vreline njegove ruke. Bila je i uplašena. Toliko je bilo dobro. Mora da je greh sve što je ovako dobro. Borila se da skine svoju suknju, dok se Brajan iznenada ukrutio, ispuštajući dubok, prigušeni jauk. Rouz je osetila nešto vlažno između svojih nogu. Prvo je pomislila da se nekako upiškila. Zatim je shvatila šta je to: njegova stvar. Stvar kojom se prave bebe. Osećala je sramotu, znajući da su uradili nešto strašno, što se ne može izbrisati. Ona je bila baš kao Mari. A onda je stid izbledeo i samo je postojao Brajan, koji je čvrsto drži. Njen najbolji prijatelj. Njena duša. Neko vreme je bio miran, lica zarivenog u njen vrat. Mogla je da oseti njegov dah u svojoj kosi, puls koji mu divlje lupa na vratu. Rouz je želela da zauvek ostanu ovako. Konačno se pomerio, podigavši glavu. Njegovo izduženo lice je sjajilo u mraku. Rouz mu je u očima videla bolni pogled pa je nežno stavila prst preko njegovih usana.

„Nemoj", rekla je. „Nemoj da kažeš da ti je žao." Bila je iznenađena onim što je osećala, ali tada nije mogla da kaže šta je to tačno bilo. Prostrujalo je kroz nju poput snage aviona, brišući . zioont reci. Osećala se drugačije, srećnije, kao da se ponovo Г° Kada sestra Perpetua opisuje primanje poziva, ovako nekako bi tre-lo da se osećate, pomislila je. Osim što nije Bog učinio da se ovako oseća. Bio je to Brajan. Iznenada je sve razumela, kao da je deo nje ostario nekih desetak godina, a ona sada sve to posmatra sa daljine - dete koje je bila samo ore sat vremena, o svim stvarima koje je osećala, ali nije urnela da ih imenuje. „Volim te", rekla je. „Rouz." On ju je čvrsto privukao k sebi, a reci su mu bile prigušene njenom kosom. „Nešto... se dogodilo. Nisam baš siguran šta. Ali ja... mislim da sam to želeo. Mislim da sam sigurno hteo da se to dogodi. Neka mi bog pomogne, Rouz, mislim da jesam." Upravo su te poslednje reci: „Neka mi bog pomogne", bile one koje su se urezale u njeno sećanje poput trna. Užasna misao pala joj je na pamet: da li će je Bog kazniti jer na ovaj način voli Brajana? Oni su počinili preljubu, zar ne? Sestra Perpetua je rekla da je preljuba svaka vrsta nečiste misli ili dela. Rouz se nije osećala prljavom, ali je znala šta je sestra pod tim mislila. Na seks. A to je bio greh ukoliko nisi u braku i to radiš kako bi se pravile bebe. Bilo koja vrsta seksa. Strah je obuzeo Rouzino srce. Pomišljala je na stravične stvari. Da će da zatrudni, ali da će je kola pregaziti dok prelazi ulicu. Ili da padne ispod šina metroa. Ili... Stala je; pritisak u srcu sada ju je boleo. A onda je pomislila šta bi bila najgora moguća kazna. Da izgubi Brajana. »••• već nas oslobodi zala. Amen." Rouz je završila poslednji Očenaš. Pogledavši nagore, primetila je da je pao mrak i da je crkva skoro prazna. Kolena su je bolela a stomak Joj je krčao. Mora da je prošlo vreme večere. Uz teškoću se podigla i sa strane izašla iz crkvene klupe, drhćući dok je savijala koleno. Onda je umočila svoj prst u svetu vodu u predvorju i prekrstivši se, izašla napolje. Rouz je brzo hodala trotoarom obasjanim suncem koje zalazi. Oblaci su se formirali iznad nje i počela je da pada kiša. Velike mlake kapi padale su joj na lice. Brade uvučene u kragnu, požurila je niz Aveniju Koni Ajlend. U ovo doba, ulica je podsećala na šetalište koje je zimi zatvoreno. Savijene ________________________iii^jži nadstrešnice, teški metalni kapci ili kapije s mehanizmom harmonij bili su navučeni preko fasada radnji. Čak je i čovek koji prodaje perece otišao sa ćoška. Letimično je videla leđa njegovog crnog kaputa kako leprša dok je teškim koracima vukao kolica preko puta ulice.

Pa ipak je avenija vrvela od života. Sirene automobila su trubile a ljudi jurili da se sklone sa kiše. Rouz je čula krupnog kamiondžiju kako se dere na vozača plimuta koji mu se potpuno priljubio i trubio kao lud: „A ja, gospodine, ja ću da ti naguram taj tvoj prednji deo u nos!" Ubrzala je hod. Razbacano smeće - listovi novina, delovi stiropora, uvijači od slame, prazne pakle cigareta - leteli su po putu. Osećala se usamljenije nego ikada. Nije videla Brajana još od one večeri na krovu, pre nedelju dana. On ju je izbegavao. Zašto? Da li mu je bilo žao zbog onoga što se desilo? Previše se stideo da bi mogao s njom da se suoči? Krivica ju je razjedala. To je moja greška, ja sam ga naterala da me poljubi. Ja sam ga uvela u greh, baš kao što je Eva uradila s Adamom. Da li će ovo biti božja kazna... da mi oduzme Brajana? O bože, molim te, sve ću uraditi ako mi ga ponovo dovedeš nazad. Odreći ću se mesa svakog dana u nedelji, ne samo petkom. Posliću punih četrdeset dana za vreme posta. Posvetiću svoj život služenju drugima. Kada je Rouz stigla do stana, nana je gledala Sou Lorensa Velka. Jedva da je podigla pogled sa svog pletiva. „Kasniš", zakreštala je. „Ostavila sam ti večeru u rerni." Od one večeri kada je Mari otišla, nana se držala podalje od Rouz. Pitala se da li je njena nana zažalila zbog onih strašnih reci. „U redu je. Nisam gladna", rekla je Rouz. U tami male sobe koju je delila s Mari, drugi krevet je bio ogoljen, posteljina skinuta, a izbledela baršunasta resa zategnuta preko dušeka. Čisti krugovi u prašini na toaletnom stolu označavali su mesta gde su stajale Marine bočice parfema i kreme za lice. Takođe su nestale fotografije i trake od dvadeset pet centi koje su bile ugurane u okvir od ogledala. Sa Marine strane plakara, stajale su prazne vešalice i odjekivale dok je Rouz kačila svoj džemper. Bilo je kao da je Mari umrla. Rouz se stresla i tek delimično svesna onoga šta radi, prekrstila se. Zatim je, čučnuvši na pod, skinula iskrzanu ivicu itisona žućkasto-braon boje. Ispod se nalazila labava daska poda. Pronašla je metalnu turpiju za nokte koju je držala na dnu fioke i njom podigla olabavljenu dasku. Ispod toga se nalazio prostor dovoljno veliki da stane kutija za 67 AjtinWL-—__.------.--------------omoć. Njeno tajno mesto. Niko ne zna za njega. Ni Mari. Čak ni Rouz je otvorila kutiju za prvu pomoć i prodrmusala parče sivog muka. Polako je odmotala, otkrivajući sjajno blago koje je krila. Minđuša od rubina, koja joj je svetlucala u ruci poput zamrznute kapi krvi. Odmah se setila svega. Pre sedam godina - da li je moguće da je toliko prošlo? U mislima je to videla tako jasno kao da se sve to sada dešavalo. Elegantna dama u kaputu od lasice. Rouz ju je jednog dana videla kako prolazi baš pored dvorišne kapije. Nije ličila ni na jednu od majki. Više je ličila na kraljicu. Ili misterioznu filmsku zvezdu, u toj prelepoj bundi od lasice i sa šeširom s

malim velom koji joj je pokrivao oči. Shvatila je da su te misteriozne oči ispod vela piljile u nju. Rouz je prvo bila uverena da greši. Čak je i bacila pogled preko svog ramena da proveri da li ima nekog drugog iza nje. Ali, ne, dama je gledala pravo u nju. Oči su joj bile krupne i nekako tužne, poput jasnih zelenih klikera iz njene kolekcije, onih koji vrede deset mačjih očiju. Rouz se pažljivo približila. Tužno i izgubljeno, tako je ta dama izgledala. Ali, to nije imalo nikakvog smisla. Zašto bi bila? Neko ko je ode-ven tako prelepo kao ona mora da je bogat, a bogati ljudi nikada nisu imali brige poput odraslih koje je Rouz poznavala. Bio je hladan dan, a činilo se da ta dama drhti i privlači bundu od lasica sve bliže oko sebe. Minđuše od rubina sjajile su se u njenim ušima. Šta li ona hoće? I Rouz je krenula do kapije, pored bučne gomile svojih školskih drugara. Žena je napravila nekoliko naglih pokreta napred, uzvikujući nežnim, jecavim glasom: „Sačekaj!" Zapanjena, Rouz je zastala, setivši se da su joj nana i sestre govori-e> ne jednom već najmanje pedeset puta, da nikada ne razgovara s ne-poznatima. Ali nekako nije mogla da potrči. Osećala je kao da su joj se C1pele zalepile za trotoar. Noge i ruke su se nekako tu zaledile. Kouz je čekala, kao hipnotisana tim prelepim, ali nekako iscrplje-m licem, a nežne kosti su joj štrcale s te blede kremaste kože. Nežna sa- °oje jesenjeg lišća, letela je oko lisičje kragne. Ona je podsetila Uz na snežnu pahulju koja će se istopiti ukoliko je dodirnete. Ženi-Usta Poput cveta su se tresla. U očima su joj se videle suze. Bila je lvici da progovori, ali se naglo povukla kao da se predomislila, naesto toga, dodirnula ju je rukom u rukavici - ona se tresla, se-se R°uz - i skinula rubin sa svog desnog uva. 68 Vrt I dok je Rouz stajala tamo, u šoku, spremna da protestuje, žena \ stavila malenu minđušu, potpuno hladnu, na njen dlan. Zatim je p0 begla, dok su visoke potpetice odjekivale po zaleđenom trotoaru, b dugačkoj elegantnoj limuzini koja je čekala na krivini i nestala, poput oblaka dima. Rouz je u to bila sigurna. Ta dama je bila njen anđeo čuvar. Svi su imali nekog, rekla je sestra Perpetua. Ali Rouz nije verovala da se to odnosi na nju dok... pa do tog dana. A sada je imala minđušu da to potvrdi. Držala ju je uperenu prema svetlu, rubin u obliku suze koji visi na malom zlatnom i dijamantskom klipu. Čak i u zamračenoj sobi, sijao je nekom svojom svetlošću, čineći da Rouz u čudu zadrži svoj dah, iako ga je pogledala hiljadu puta. Da, magija. Magija poslata s neba. A sada joj je ta magija bila potrebnija više nego ikad. „Ne ostavljaj me, Braje", šaputala je, držeći je čvrsto u svojoj pesnici, sa više strasti u srcu nego što hiljade brojanica mogu da dozovu. „Molim te, nemoj me

nikada ostaviti!" 2. Njujork, 1963 Rejčel se namrštila nad svojim tanjirom, na pržena jaja stavljena između dva uredno poredana tosta u obliku trougla. Okrugla kao biser i bez ijednog mehura na njima. Znala je da ih je Bridžet ispržila u modli za kolače, da bi ivice bile glatke, kako bi bila perfektna kao i sve ostalo u kući. Viljuška u njenoj ruci bila je iz maminog kartije escajga i uglancana da blista poput ogledala. Uhvatila je svoj iskrivljen odraz, okrugle plave oči, razbacana smeđa kosa. „ja ne idem", rekla je Rejčel, mirno odgovarajući na majčino pitanje. Kako bi mogla? Nakon prošle noći s Gilom? Da se spremi, flertuje, pretvara se da je sve u redu? Bože, kakva bi to tek bila šala. Gilove reci sada su joj se vraćale, ubadajući je: „Zašto jednostavno to ne priznaš, Rejčel? Da ti nisi toliko prokleto moralna. Da to nije razlog zašto sa mnom ne ideš do samog kraja. To je zato što ti, u stvari, ne voliš seks. Ti si frigidna. Ili ti se možda sviđaju devojke..." Rejčel je vrhove svoje viljuške jako prislonila na žumance, gledajući kako ono puca i preliva se preko lepog blu vilou tanjira. Posmatrala je žalosnu vrbu i tri malene figure kako prelaze most. Bila je besna na Gila - od svih pompeznih šupaka na Haverfordu, on je uzeo nagradu! - ali ispod površine, ta misao ju je kopkala: Bože, šta ako je to tačno? Suoči se s tim, govorila je sebi, nije samo Gil taj koji te ostavlja hladnom. Nešto je dosad nedostajalo kod svakog momka. , Dvadeset godina i još uvek devica. Ne zato što je bila moralna, kao s Je Gil naglasio. Ne. Još gore od toga. Istina je zato što još uvek tako nešto do sada nije osetila. Kejčel je zurila u uništeno žumance jajeta, osećajući malu mučninu. n a je ^а ova bolest nije imala nikakve veze s neredom u njenom taliru ili pivom koje je popi}a prošie noći omislila je da se sve svodilo na seks. Sve. Moda. Parfemi. Naslov-stranice časopisa. Čak i televizijske reklame za pastu za zube. Izgle-° je kao da svi na celome svetu ili razmišljaju o tome, govore o tome Ul to rade. , šta nije u redu sa mnom? 68 Vrt L, I dok je Rouz stajala tamo, u šoku, spremna da protestuje, žena je stavila malenu minđušu, potpuno hladnu, na njen dlan. Zatim je n0 begla, dok su visoke potpetice odjekivale po zaleđenom trotoaru, ka dugačkoj elegantnoj limuzini koja je čekala na krivini i. nestala, poput oblaka dima. Rouz je u to bila sigurna. Ta dama je bila njen anđeo čuvar. Svi su imali nekog, rekla je sestra Perpetua. Ali Rouz nije verovala da se to odnosi na nju dok... pa do tog dana. A sada je imala minđušu da to potvrdi.

Držala ju je uperenu prema svetlu, rubin u obliku suze koji visi na malom zlatnom i dijamantskom klipu. Čak i u zamračenoj sobi, sijao je nekom svojom svetlošću, čineći da Rouz u čudu zadrži svoj dah, iako ga je pogledala hiljadu puta. Da, magija. Magija poslata s neba. A sada joj je ta magija bila potrebnija više nego ikad. „Ne ostavljaj me, Braje", šaputala je, držeći je čvrsto u svojoj pesnici, sa više strasti u srcu nego što hiljade brojanica mogu da dozovu. „Molim te, nemoj me nikada ostaviti!" 2. Mjujork,1963 Rejčel se namrštila nad svojim tanjirom, na pržena jaja stavljena između dva uredno poredana tosta u obliku trougla. Okrugla kao biser i bez ijednog mehura na njima. Znala je da ih je Bridžet ispržila u modli za kolače, da bi ivice bile glatke, kako bi bila perfektna kao i sve ostalo u kući. Viljuška u njenoj ruci bila je iz maminog kartije escajga i uglancana da blista poput ogledala. Uhvatila je svoj iskrivljen odraz, okrugle plave oči, razbacana smeđa kosa. „Ja ne idem", rekla je Rejčel, mirno odgovarajući na majčino pitanje. Kako bi mogla? Nakon prošle noći s Gilom? Da se spremi, flertuje, pretvara se da je sve u redu? Bože, kakva bi to tek bila šala. Gilove reci sada su joj se vraćale, ubadajući je: „Zašto jednostavno to ne priznaš, Rejčel? Da ti nisi toliko prokleto moralna. Da to nije razlog zašto sa mnom ne ideš do samog kraja. To je zato što ti, u stvari, ne voliš seks. Ti si frigidna. Ili ti se možda sviđaju devojke..." Rejčel je vrhove svoje viljuške jako prislonila na žumance, gledajući kako ono puca i preliva se preko lepog blu vilou tanjira. Posmatrala je žalosnu vrbu i tri malene figure kako prelaze most. Bila je besna na Gila - od svih pompeznih šupaka na Haverfordu, on je uzeo nagradu! - ali ispod površine, ta misao ju je kopkala: Bože, šta ako je to tačno? Suoči se s tim, govorila je sebi, nije samo Gil taj koji te ostavlja hladnom. Nešto je dosad nedostajalo kod svakog momka. Dvadeset godina i još uvek devica. Ne zato što je bila moralna, kao sto je Gil naglasio. Ne. Još gore od toga. Istina je zato što još uvek tako nešto do sada nije osetila. Rejčel je zurila u uništeno žumance jajeta, osećajući malu mučninu, ^nala je da ova bolest nije imala nikakve veze s neredom u njenom ta-njiru ili pivom koje je popila prošle noći. Pomislila je da se sve svodilo na seks. Sve. Moda. Parfemi. Naslovne stranice časopisa. Čak i televizijske reklame za pastu za zube. Izgledi0 )e kao da svi na celome svetu ili razmišljaju o tome, govore o tome ili to rade. Dakle, šta nije u redu sa mnom? 70

Vrt L, Da li je to kao kad učite da plivate? Ili si dobar u tome ili potone* kao kamen? Ili je možda takva rođena. Normalna spolja. Čak i lepa. Rejčel se sećala kada je bila dete kako ju je prabaka Vili s bundom od lasice РЦ. šila svojim zagrljajima ispunjenim parfemom, zatim bi joj rukom u rukavicama zgrabila obraze govoreći: „Baš je poput malene lutke! Tako slatka! Silvi, mora da je te plave oči nasledila od Džeralda! Ali, odakle je dobila to prelepo lutkasto lice? Ne od tebe ili tvoje mame. Pitam se odakle?" „Od devojke s kofom za zalivanje", Rejčel joj ozbiljno odgovori. Uostalom, tako joj je mama uvek govorila, Rejčel je podsećala na tu Renoarevu sliku. Pokazala je Rejčel tu sliku u knjizi, malenu devojčicu sa bujnom crvenkastozlatnom kosom i svetlim plavim očima koje su joj se slagale s haljinom, kako mirno i kruto pozira u bašti, sa kofom za zalivanje. Rejčel je mrzela tu sliku i kada je jednom bila loše volje, ižvrljala je krejonom preko nje. Zašto su joj ljudi uvek govorili da je slatka, lepa i dragocena? Žudela je da protrči kroz sobe svoje velike kuće koje su odjekivale, umesto da kroz njih nežno hoda. Mama ju je uvek podsti-cala da viče punim plućima i vuče kolica po tepisima sa šarama, da ne bude poput neke lutke ili devojćice koja drži glupavu kofu za zalivanje, već da bude poput ptice ili nekog divljeg stvorenja, da radi šta joj je volja i ne mari o tome šta ljudi o njoj misle. Sada se pitala da li se sve vreme brinula o pogrešnoj stvari. Sto je želela da je visoka, snažna i surova poput Amazonki o kojima je čitala, kada sve vreme nešto nije bilo u redu s njom, iznutra. Neki strašan neuočljiv deformitet. Da li joj nedostaju hormoni ili ima parališući nagon prema seksu. Ili čak, ne daj bože, nešto nije s njom u redu tamo dole. „Rejčel, šta te je spopalo?", mamin glas ju je prekinuo u razmišljanjima. Rejčel je pogledala. Videla je da je tata duboko zamišljen u čitanju svojih novina, ali ju je mama posmatrala tim tužnim, delimično zapre-pašćenim izrazom koji joj se ocrtavao na licu kad god se u nečemu ne bi slagale. Može li ona to da kaže mami? Mama, koja se uvek okruživala prelepim stvarima, s kamernom muzikom koja je uvek svirala na stereo-uređaju, svilenim šalovima i i/vezenim maramicama, svojim dragocenim ružama. Ona sama izgledala je poput cveta, mršava i elegantna, s tim krupnim očima, zelenim poput šume i bledom, skoro plavičastobelom kosom. Tek je bilo pola devet ujutru a ona je već imala i nosila lili pulicer kućnu haljinu sa šarom belih rada kako bi ratila tatu do banke. Ona bi sigurno bila potpuno šokirana. Ona nikada ne priča o sekbarem ne sa mnom. Pitam se da li se ikada tako osećala, strastveno prema tati... ili nekom drugom. Jednostavno nisam za to raspoložena, to je sve", rekla je Rejčel. Taj težak ispit iz računanja me je iscrpio;

prošle nedelje sam spavala "možda ukupno dvadeset minuta." Uzdahnula je i uzela trouglasti tost, umačući jedan kraj u gnjecavo jaje. „Kada sam počela da se pripremam za medicinski fakultet, mislila sam da ću uglavnom da seciram stvari poput ovčijih očiju i kravljih srca a ne da učim integrale." Rejčel je videla da je majka zatreptala. Silvi je jednostavno još uvek mrzela ideju da ona postane doktor. Rejčel je osetila da je delimično iritira. Do đavola, ja neću da postanem kao ona. Poput para svilenih čarapa, ali koje se mogu uništiti. Radi dobre stvari, ali ničim ne zaprlja svoje ruke. Zatim joj je na pamet pala jedna nova, uznemirujuća pomisao. Pretpostavimo da sam nalik njoj više nego što to shvatam. Ako mama ne mari toliko za seks - ja jednostavno ne mogu nju da zamislim kako to radi s tatom, onako kako je to Sofija Loren radila s Marčelom Ma-strojanijem u filmu Razveden na italijanski način - šta ako se takva stvar nasleđuje, poput boje očiju ili kose? „Zabava će biti tek za dve nedelje", Silvi je nežno podsetila. Njena majka se blago nasmejala dok je iz srebrne posude sipala mleko u katu i počela pažljivo, graciozno da ga mesa, a kašičica je odzvanjala o limozovu solju. „Samo sam razmišljala. Sećaš se kada te je Mejson učio da plivaš - mora da si imala četiri ili pet godina. Prve zime kada je tata kupio stan u Palm Biču. Zar nije tako, Džeralde?" Tata je pogledao preko svog Volstrit džornala. „Mmm? Oh, da, jeste. Ti i taj dečak ste stalno smišljali jednu stvar za drugom. Većina toga nije bila baš ispravna." Uhvatio je Rejčelin pogled, namignuo joj i za renutak je osetila taj nevidljivi krug koji je zatvarao samo njih dvoje. Zatim je iznenada pomislila: On izgleda tako staro. Ostario je nekako dostojanstveno, poput maminog antikviteta, sre-, rn°g seta za čaj. Videla je pegavu ivicu njegove lobanje ispod sre-rnastosede kose, uredne poput paukove mreže, rđe koja je nekako ^mrljala njegovo lice i skoro da je osetila bol na pomisao kako je bila da ga izgubi. 72 Setila se kako je imao običaj da je podiže u vazduh i ljulja izna svoje glave. A ona bi, viseći tako u vazduhu, gledala u njegove sjajne oči, prepoznajući njegovu ljubav prema sebi, savršenu i svetlu, osetila je... oh, blaženstvo. Zatim je pomislila na trenutke kada mu je sedela u krilu, slušajući muziku u njegovoj hladnoj mračnoj radnoj sobi koja je mirisala na kožu, s takvom zabavom jer je svaka ploča imala neku priču, a tata bi joj govorio, pretvarajući se i glumeći različite karaktere. Neki od njih su bili tako blesavi, a neki tako tužni. Dakle, do svog osmog rođendana, znala je napamet svaki libreto. Zatim bi njih dvoje sami otišli u Metropoliten operu, za koju je mislila da je najlepše mesto na ćelom svetu i gledali njenu omiljenu operu Figarova ženidba.

Ali sada je, do đavola, izgledao nekako ne samo mršavije već i bez snage, kretao se nekako pažljivije, oči su mu čudno plamtele, kao da je plamtela vatra negde unutar njih i malo-pomalo ga obuzimala. Uz zebnju se setila onog užasnog dana pre tri godine, kada su primili poziv da je tata odveden na intenzivnu negu njujorške bolnice. Odjurila je iz škole previše uzbuđena čak i da sačeka lift, i poletela uz stepenice. Konačno je došla do njegove sobe, razbarušena, bez daha, teško dišući. Gledajući u njega, posivelog i zarivenog pod plastičnu masku kiseonika poput nekog mumificiranog stvorenja, dok su iz njega virile tube i žice, osetila je mešavinu očajanja i besa. Zašto oni ne mogu nešto da učine, izleče ga, ona ima tek šesnaest godina i jedva preko sto pedeset centimetara u čarapama — želela je da viče na bolničare, medicinske sestre, doktore, na sve one koji nisu ništa radili već međusobno razgovarali i zapisivali beleške na tablama. Zašto oni nisu s njim, da užurbano rade kako bi mu bilo bolje? Rejčel je tako očajnički želela da ga izleći, uvek se sećala tog dana, čak i tačnog minuta kada se uhvatila za hladne metalne šipke kreveta, glave oborene o grubu posteljinu, obećavajući sebi i Bogu, da će, ukoliko tati bude bolje, ona postati doktor. Da se više nikada ne oseća tako glupo, bespomoćno i zavisno od drugih ljudi koji ne žele ništa da učine. Rejčel je potisnula to sećanje. Mejson. Oni su pričali o Mejso-nu Goldu, zar ne? „Sećam se da me je skoro udavio", rekla je uz smeh. „Zvao me je glupom ženskom kukavicom, a ja sam bila toliko besna da sam skočila u dubok deo i potonula poput kamena." Silvi je pogledala uznemireno, a njene duboke zelene oči su se razrogačile. „Nikada mi to nisi rekla." To je najmanje od svega, mama, pomislila je Rejčel. [n Gudž Slegnula je ramenima. „Je Г bi me ikada pustila blizu tog bazena da sam ti to rekla?" Usledio je momenat prećutnog priznanja, pogled koji su razmenili pžerald i Silvi. Rejčel je postala svesna zvukova u kući, koji su je tešili svojim ustaljenim ritmom, klopotavih Bridžetinih zvukova kako pere po kuhinji, blagog Poršinog roptanja ispod stola dok se češkala, zvona sata na kaminu. Pomislila je: Bože, oni pomišljaju kako bi bilo da sam seja udavila, da su me izgubili. Osetila je teret, poput ogromnog ranca prikačenog o svoje rame; previše ljubavi, pošto je ona njihovo jedino dete. Kako je ona žudela da ima mlađu sestru ili brata. Ali, iako je mama držala kolevku u dečjoj sobi dugo vremena, beba se nije pojavila. Zato se umesto toga Rejčel igrala s beskrajnim nizom lutaka koje su joj uz halabuku poklanjali svakog rođendana i za Hanuku, u svetlim kutijama uvijenim velikim satenskim mašnama - Man lutke, lutke neveste, Betsi, Vetsi i Barbi - ali bi ona uvek izgubila

interesovanje kada bi shvatila da ih nikakva mašta ne može oživeti i pretvoriti u stvarne mlađe sestre koje bi držala i volela, i koje bi nju takođe volele. Rejčel je posmatrala majku kako nastavlja da mesa kafu dok nije postajala hladna, dugačkim mršavim prstima skoro providnim poput porcelanske šolje. Rejčelin pogled je preleteo preko Silvi, zastajući na tamnom odsjaju šeraton stola za posuđe, ukrašenog velikim svećnja-kom i posuđem od srebra. A na drugom zidu, mamin orman za porce-lan s bakarat kristalom koji svetluca iza prozora optočen dijamantima. Prelepo... potpuno kao sastavni deo nje, kao da su se s vremenom šavovi između mame i ove kuće sjedinili i plovili zajedno, u harmoniji, nerazdvojni. Pa ipak, šta je to s mamom, taj čudni način na koji se ona ponekad zatvarala? Rejčel je oduvek to osećala, tu neodređenu tugu, poput senke koja pada između njih. Kada bi je mama grlila, bilo je to i suviše jako, skoro kao da je guši. Kao da se plašila da će Rejčel možda pobeći. Naročito za njene rođendane, kada mama ne bi znala da je Rejčel Posmatra, osmesima koji nekako nisu dopirali do njenih očiju. Rejčel bi duvala svece, želeći iz godine u godinu jedno te isto: Molim te dozvoli da moja mama bude srećna. Zašto ona nije mogla da bude srećna? Šta je više mogla da poželi? Rejčel se sećala kako se kao dete mučila i pitala da li bi druga beba usrećila njenu majku. Ili je to bila njena krivica? Da je ona bila drugačija, poslušnija i bolja, poput devojčice s kofom za zalivanje. Da li bi ~~ onda bila srećna? 74 Vrt la „Pojedi doručak, dušo", Silvi ju je nežno opomenula. „Hladi se." „Nisam baš gladna." Silvino lice se ukrutilo. „ Da li ti je dobro?" _ Evo, idemo ispočetka. „Dobro sam, mama. Reč je o tome da nisam l došla skoro do dva; zatim kada sam konačno došla do kreveta, Porša je želela da se ušunja kod mene." Pogledala je ispod stola u labradora ritrivera pod svojim nogama, koji je sada zadovoljno hrkao. Nežno je zagolicala Poršu nožnim palcem, osećajući nalet emocija i naklonost prema ovom mešancu kojeg je spasla još dok je bio štene. Zatim, pogledavši ponovo u Silvi, Rejčel je primetila kako je mama i dalje gleda s nekom zabrinutošću. „Stvarno, mama. Zdrava sam kao dren." Bože, hoće li ona ikada prestati?! Ceo moj život, svako oguljeno ko-leno i udaren lakat; uvek bi pomislila daje epilepsija ili rak. Jadna mama. I kada bih došla kući sva u modricama i izgrebana od pentranja po drveću ili pada sa bicikla, ona bi bila ta koja plače. Rejčel se setila vremena kada se izgubila ispred robne kuće Saks negde oko Božića. Mora da je imala pet godina i bila jedva dovoljno velika da gura vrata koja se okreću. Mama se zadržala oko nekih stvari na

prednjoj kasi a Rejčel je čula zvona, zveckava zvona Deda Mraza napolju, na ulici. Samo ću da provirim, pomislila je. Otrčaće napolje na minut, a zatim će da se vrati nazad pre nego što mama išta primeti. Ali, napolju je bilo previše ljudi. Masa ju je nosila sa sobom poput lista u potoku koji žubori. Nije mogla da se oslobodi skoro do sledećeg bloka. Onda je sneg počeo da pada. Velike pahulje poput loptica pamuka koje lelujaju nadole pa je bilo teško da se išta vidi. Do vremena kada se vratila unutra, cipele su joj bile natopljene čak do čarapa a mame nije bilo nigde na vidiku. Rejčel nikada nije zaboravila taj trenutak, tu užasnu paniku koja ju je obuzela. Čak ni tada se nije plašila za sebe već za mamu. Znala je koliko je njena mama bila preplašena jer je ona nestala. Rejčel je išla svuda po radnji između kupaca, zadržavajući suze i u svakom odeljku tražila svoju majku. Kada je probala na svim štandovima, ponovo je izašla napolje. Možda je mama tamo traži. Neko vreme je stajala pored Deda Mraza, gledala ga kako zvoni svojim zvoncem, a ljudi su stavljali novac u njegovu čašu. Onda ju je dobar policajac upitao da li se izgubila. Kada mu je rekla kako se zove, sačekao je malo s njom, a onda su zeleno-bela kola došla i jedan drugi policajac ju je dovezao kući. Dok su ulazili unutra, Silvino lice se urezalo u Rejčelino sećanje-Njena koža bila je boje toaletnog papira, oči naduvene i crvene. A tek ___________________________________________75 se uebia, privlačeći Rejčel u zagrljaj, stežući je tako jako da je Rej-•1 • dva disala! A sve vreme mama je jecala, svuda je opipavala, njenu 06 ruke, kao da je želela da se uveri da je sve stvarno na svom mestu. ° ti redu je, mama", Rejčel je pokušala da je uteši, pomalo i sama pla-• '• stavljajući lice u slatku svilenkastu maminu kosu. „Ne plači. Mo-,. j.g vidiš, nisam se izgubila. Ne stvarno. Pronašla sam put do kuće, potpuno sama. U stvari, policajci su mi pomogli, ali sam ja znala put. Mama? Mama?" Kada je naučila da majke drugih devojaka nisu poput njene? Neobično je to da su se oblačile poput mame, imale iste frizure, kupovale u istim radnjama, iako mnoge od njih nisu imale ni približno stila kao ona. U jednoj stvari je njena mama bila zanimljivija. Činila je da sve što su radile zajedno deluje posebno značajno. Ostale majke su vodile svoje devojčice u park, na lutkarske predstave. Mama je nju vodila u muzeje, u misteriozne grobnice s pozlaćenim sarkofazima iz drevnog Egipta, u prostorije prepune prelepih slika i rukotvorina, u čitavo japansko selo izrezano od jedne slonove kljove, do slika punijih golih žena i krilatih anđela, i složenih torbica od perli koje su šili Eskimi. A mama joj je, držeći je za ruku, sve to objašnjavala, čineći da sve to podseća na neko čudo. Pa ipak, majke njenih drugarica su uglavnom bile znatno opuštenije oko svoje dece. One su stavljale

antiseptike i zavoje na oguljena ko-lena svoje dece na isti način na koji bi namazale parče tosta. Ponekad su vikale i bile zabrinute. Ali ako bi iz škole zakasnile petnaestak minuta ili kući došle krvavog nosa, nisu se jele od sekiracije. Pa ipak, potpuno neobično, u pravim kriznim situacijama mama se dobro držala. Rejčel se setila da ju je nakon tatinog srčanog udara, kada ju je mama pronašla kako jeca pored njegovog bolničkog kreveta, čvrsto zgrabila za ruku i izvukla napolje u hodnik. Bila je zaprepašće-a videvši mamine zelene oči kako sjaje, bez suza, ali ljutite. »Neću to da tolerišem!" Silvi je oštro vikala na nju, prvi put u živo-u- »Da se ti ovako ponašaš, kao da on umire. Biće mu bolje. Biće mu r°- I pobogu, pre nego što se tamo ponovo vratiš, idi u kupatilo, mij se malo. Neću da se tata probudi i pomisli da organizujemo sivu 2a njega." l^a, mama je ponekad bila prava misterija. Negde je Rejčel pročitala se svilena vlakna tkaju tako čvrsto kao čelični kablovi. Mama je bila va, jača nego što bi iko mogao da pomisli... možda čak ni ona sama. 76 Vrt laži „Da li ti toliko znači da ja idem na tu zabavu?" upitala je Rejčel, gledajući kako mama podiže solju do usana, žarko želeći da je, čak i sada zamoli da ta neodređena tuga nestane iz njenih očiju. Silvi je nežno spustila solju. „Oh, Rejčel, to nije za mene. Želim to za tebe, zar ne vidiš? Kada sam ja odrastala..." Neki odsutan pogled prišunjao joj se u očima, ali se brzo pribrala. „U svakom slučaju, nije to toliko loše. Samo... usamljeno. Da, devojka tvojih godina trebalo bi da izlazi, da je momci pozivaju i posećuju." Rejčel se nasmejala. „Mladići više ne pozivaju devojke." Oni se njima poigravaju. Pomislila je na Gila i osetila je hladnoću. Videla je da napolju pada kiša, da teške kapi udaraju o prozorsko staklo. Još samo nekoliko dana do Dana zahvalnosti a onda dolazi Hanuka. Kupila je prelep šal za Gila, od kašmira, mekan i nežnoplave boje. Da li sam zaljubljena u njega? Ali nije mogla da se seti da joj se unutra nešto stezalo u stomaku, onako kako bi trebalo da se oseća-te, ne, ne čak ni na početku. On ju je šarmirao, to je tačno, načinom na koji se smejao njenim blesavim igrarijama recima, a zatim je sam smišljao još bolje. Rasejano je nosio svoju garderobu, kožnu jaknu i čarape sa škotskom šarom, ili jaknu marke bruks braders s fabrički peskiranim farmerkama i iznošenim mokasinama. Pametne crtaće koje je švrljao u njenoj svesci kada bi zajedno učili. Ali, on je bio tako super organizovan, tako... prokleto pompezan, haverfordov student pripremnih studija medicine, a već je govorio o svojoj specijalizaciji, grudnoj operaciji. Rejčel je osećala kako postaje sve više ljuta na njega, a zatim na sebe. Hej, nije njegova greška što si ti frigidna.

Pomislila je na vreme kada je počela da izlazi s momcima, na leto kada je napunila šesnaest godina, na kuću na moru u Dilu. Dopalo joj se kada ju je Bak Voker poljubio; to joj je dalo neki prijatan, topao osećaj. A ponekad kada je on, a potom i Arni Šapiro, išao i nešto dalje od toga. Zatim je u nekom nepoznatom trenutku, to jednostavno... prestalo. Prijatna osećanja, vrela uzbudenost. Ona bi bila svesna ruke na svojoj dojci ili između nogu, ali je osećaj postajao običan, uzbuđivao ju je jednako kao i ribanje četkom dok se kupa, ili parčetom sapuna. Shvatala je kako se malo-pomalo povlačila. U početku nije imalo veze s telesnim. Više je bilo mentalne prirode. Kao da je iskoračila iz svog tela i lebdela iznad njega, poput sablasnog sportskog komentatora. Ha-uard Kosel* u sceni zavođenja. * Howard Cosell (1918-1995), čuveni sportski novinar američke televizije. јК£Н££—• ----------------------д. sada se stvari zaista zagrevaju, narode. On kreće, on trči... on je -h goveče, pogledajte ga kako se kreće približava golu. On je otkop-° taj brus, a sada radi na njenom rajsferšlusu. On zaista duboko diše, rode, izgleda kao da se tome potpuno predao. Ali, sačekajte, izgleda j nešto nije u redu. Ona se povlači, ona gura njegovu ruku... ona je -hajde da to pogledamo izbliza, ako može - presreće kod samog gola. Težak prodor... Čula je od dečaka, a i od svojih prijatelja, da se mnogo devojaka povuče u poslednjem trenutku. Dajući izgovore kao što su religija, moralnost, menstruacija, da žele da se čuvaju za svog muža ili su jednostavno uplašene. Zašto je onda nju sve to zasmejavalo? Klela se sebi mnogo puta da ovoga puta to neće uraditi, ali bi onda kikotanje počelo i ona nije mogla da se zaustavi. Otkrila je da nijedan dečak ne može da nastavi ukoliko mu se smejete u lice. Pomislila je na prošlu noć, kada ju je Gil vozio kući sa Brin Mara. Skrenuo je s autoputa i pre nego što je i shvatila gde se nalaze, parkirao se pored skloništa za čamce na jezeru Karnegi u Prinstonu. Bio je sumrak, nebo je bilo boje sleza, voda tamna i mirna. Bilo je previše hladno da se duže sedi napolju, ali je Gil insistirao. Organizovan kao uvek, on je došao opremljen sa pakovanjem od šest komada levenbroj piva, velikom kesom čipsa i starim jorganom za dušek. Zatim se Rejčel nejasno sećala kako joj otkopčava odeću, osećajući se kao da joj je neko stavio omču, a želela je da piški više od svega. Gi-lov rajsferšlus se zaglavio, pa je on pocrveneo u licu i počeo da psuje. Iznenada joj je ćela ta stvar izgledala nepodnošljivo smešna, to opipavanje na nepodnošljivoj hladnoći, i Gil koji psuje od bola zbog prikleštene erekcije. Kikot je sam eksplodirao, poput piva koje peni na vrhu konzerve. Brišući oči, osećajući se slabo i postiđeno kada je konačno uspela da. obuzda smeh, rekla je Gilu: „Žao mi

je. Ne znam šta mi je." Gil se više nije borio s rajsferšlusom, ali mu se donja usna durila, kao da se od mladog Gregorija Peka, koji ju je prvenstveno i privukao, Pretvorio u nekog džangrizavog dečaka kome je ukradena omiljena igračka. „Oh, mislim da znaš. Mislim da to veoma dobro znaš", rekao je po-vFeđenim tonom. „Ovo nije prvi put, kao što oboje znamo. A ono što °ih ja želeo da znam, ono što bih stvarno voleo da znam, jeste šta je to ) prokleto smešno na meni." -----------------------.----------Izgledao je tako komično, potpuno iskrivljenog lica i kose koja mu se sva izvila; a i ta jezerska voda koja se prelamala o obalu činila je <Ја joj se piški više nego ikad. Ponovo je osetila da je smeh guši. „Ja nisam kao ti, Gile", uzdahnula je. „To sam ja. Postajem takva kada sam nervozna. Znaš, kao oni ljudi koji se smeju na sahranama. Potpuno sam iznutra stegnuta, a onda... nekako sve to izađe na površinu." Sahrana? Oh bože, kakvo poređenje, pomislila je. Njegova usta su se olabavila a bes mu je pomalo popuštao. „Do đavola, Rejčel. Šta si ti mislila da je ovo? Brzo valjanje po slami? Da zadovoljavam neki hir? Zašto si toliko nervozna? Do đavola, pa ja te volim." Zatim joj je smeh, demonskom snagom, krenuo kroz grlo. Ugrizla je jezik kako bi ga obuzdala. Ali hvala bogu da joj je njegova izjava pokazala put, i usmerila ka izlazu koji se nazire u mraku. „Žao mi je, Gil", uspela je da kaže, dok su joj se oči punile suzama - suze bola koje joj je njen brzopleti jezik doneo. „Sviđaš mi se. Mnogo mi se sviđaš. Ali pretpostavljam da te ne volim. Ne dovoljno da... da idem do kraja." Da, tako je, a onda sledećeg meseca ili sledeće godine, čim se zaljubi. Sve će biti drugačije. A onda će ona da oseti sve te stvari koje bi trebalo da oseća. Onda je Gil bio taj koji se gorko smejao, pošto je sada povukao do kraja svoj rajsferšlus. „Ljubav? Ti misliš da te to zadržava? Isuse, ti si još zajebanija nego što sam mislio. Istina je da ti čak i ne voliš seks. Osim ako možda ne želiš neku ženu." Počeo je da sklapa navlaku za jorgan naglim pokretima ruku, a zatim je zastao, fiksirajući je mračnim pogledom. „O čemu god da se radi, nadam se da ćeš to pronaći. Iskreno se nadam tome. Ali me od sada isključi iz te priče." Sećajući se sada toga, Rejčel se trgnula. Zatim je pomislila na prošlu noć, kako budna leži u krevetu i bolno razmišlja o Gilovim recima. Očajnički želeći da sebi dokaže da nije frigidna, čak je i pokušala s masturbacijom. Ali opipavanje ispod pokrivača i trljanje sebe tamo dole činilo joj se čak i smešnijim od stvari koje je radila s dečacima, kao da baulja po mraku bez baterijske lampe. Hoće li ona prepoznati orgazam ukoliko ga nekada doživi? Konačno je od toga odustala i plakala je. Završiće kao medicinski fenomen i o njoj će se napisati

paragraf ili dva u nekoj naučnoj monografiji o seksu. Nakaza. Neće imati nikoga ko će je voleti. Niti će ona voleti nekoga. 79 .-~ ket i buka su je ponovo vratili za sto gde su doručkovali, a Rej-V ogledala i videla kako Bridžetina široka leđa s gomilom sudova nesfaju ka odaji za poslugu. Uostalom, nisam potpuno usamljena", lagala je Silvi, pokušavajući daloj glas zvuči veselo. „Imam tebe, tatu i Poršu." Tata je ponovo pogledao preko novina. „Pa, srećan sam što vidim da smo mama i ja stavljeni u istu kategoriju s tvojim psom. Samo, že-leo bih zaista da je ne hraniš za stolom." Rejčel je povukla ruku koja je bila ispod stola, gde je Porša s njenih prstiju halapljivo lizala poslednje ostatke mrvica tosta. „To je sve, ti veliki prosjače", izgrdila je otrcanog labradora pod svojim nogama, a zatim joj doturila poslednje parče svog tosta. Čula je kako tata negoduje čitajući novine. „Zašto će Kenedi, do đavola, da sprovodi svoju kampanju baš u Teksasu? Kome je on tamo potreban? Morao bi da se pozabavi prvo popravljanjem nekoliko ograda u svom dvorištu. Ne dopada mi se način na koji se stvari podgrevaju u Indokini. Ponovo mi sve miriše na Koreju." „Džeralde", Silvi ga je nežno izgrdila. „Od svih stvari, hajde molim te da ne pričamo o ratu." Okrenula se ka Rejčel a lice joj se ozarilo. „Pomislila sam da možemo da odemo u kupovinu danas po podne ili sutra", Silvi je pažljivo opipavala teren. „Radi haljine. Nove haljine za zabavu. Kasini ima prelepu novu kolekciju u Bendelu, čekaj dok to vidiš." Rejčelino srce je potonulo. Najmanje trideset haljina visi u njenom ormanu na ^pratu, od kojih mnoge od njih još imaju etikete koje vise sa rukava, a mama, od svih stvari, želi da je odvede u kupovinu. Kako bi bilo jednostavno, čisto i lako da je jedina garderoba u njenom ormanu ona koju sada ima na sebi vrećast ribarski džemper, farmerke iznošene do mekoće flanela, stare mokasine za štrapac. U nji-jna se osećala sigurno, kao njeno pravo „ja". Zamišljala je haljinu koju 1 mama izabrala. Mekanu svilu ili sifon, bledu kao zora, s talasastim rukavima i suknju koja bi joj lepršala oko kolena. A onda bi ipak otišla Mejsonovu zabavu poput neke prelepo zamotane kutije za poklone, ali potpuno prazne iznutra. Usećajući se očajno iznutra, ona se ipak nasmejala, jer nije želela j „ az°cara mamin pogled pun iščekivanja, želeći da se u njemu za!. čak iako je to značilo da se pretvara da je mamina devojčica s kofo «izazalivanje. " utra , obećala je. „Ići ćemo sutra, čim se otvore radnje." 80 Vrt laf i Dva dana kasnije, Silvi je sela u stolicu s ručkama, preko puta tei vizora u biblioteci, a slike sa ekrana su joj

se mutile od suza. Između komentatora, poruka saučešća od državnika iz celog sveta filmskih i novinskih isečaka o njemu kao mladom kongresmenu, o njegovom braku sa Džeki, stalno su ponavljali istu noćnu moru.: povorku automobila, otvorenu limuzinu s predsednikom koji se osmehuje i Džeki, čak i elegantnijom nego inače, s malim okruglim šeširom, kako maše publici. Onda se sve pomalo otelo kontroli, iznenada se Kenedi naginje napred, vidi se crna mrlja, krv na njegovom temenu; D ieki koja ga ljulja, zatim se penje do zadnjeg sedišta automobila, zadržava je agent Tajne službe. Limuzina ubrzava i odlazi. Silvi je Ijutito ustala i isključila televizor. Oči su je bolele.Skoro je bila ponoć, a oni su bdeli nad televizorom od ranog popodne^a., ona i Rejčel, previše zaprepašćene da rade bilo šta drugo. I Džeraldje zatvorio banku i pridružio im se. Rekao je da se sve zatvara. Ona i Rejčel su isprobavale haljine u Bonvitu kada su to čule. Rejčel je pristala da ode na zabavu Mejsona Golda, ali ju je bilo nemoguće zadovoljiti: svaka haljina joj je bila ili previše svečana ili sasvim obična. Silvi se iznenada setila dana kada joj je pukao vođenja! u Berg-dorfu. Osetila je tupo pulsiranje u slepoočnicama. Rejčel i Džeralđ su otišli na spavanje satima pre nje, ali je ona znala da će ako ode gore, samo ležati u krevetu, dok će joj se slike koje nije mogla da podnese prevrtati po glavi. Silvi je prošla pored zatamnjene radne sobe prepune Džeraldovih stvari, kvalitetnog nameštaja - baš se videlo da je muška soba - knjige, stare fotografije njegovih roditelja i njihovih roditelja koje su bile okačene po zidovima. Na prednjoj strani komode nalazila su se libreta svake opere koja je ikada prevedena. Stereo-uredaj, a ispod toga, pro-stirući se preko jednog zida, kolekcija ploča. Onih najboljih. Karuzo. Pinza. Kalaš. Zastala je kod njegovog stola presvučenog kožom i prstima, dodir-nula ugravirani srebrni nož za pisma koji mu je Rejčel poklonila za prošli rođendan. Stari, težak, s prelepim radom, savršenim za. njega. Ona ga je tako dobro razumevala. Njih dvoje su bili savršen par, tako odani jedno drugom. Silvi je zatim osetila bol, kao da joj je taj otvarač za pismo probio grudi. Bila je potpuno sama. Džeralđ nikada neće saznati za užasnu odluku koju je morala da donese, nikada neće podeliti s njom bol. Koliko je samo noći propatila ležeći budna, jecala bez glasa za svojim 81 , d.. otetom Dete iz njene utrobe, koje nikada neće držati ti kako odrasta! ^ ^ p0znaje Rejčel, to bi takođe bilo užasno. Silvi nije i£ zamisli svoj život bez Rejčel. To je nemoguće. P ekad je ipak osećala da u njenoj ljubavi prema Rejčel nedosta-Witost, da je nešto zauvek otkinuto, nešto što se nikada ne mo-]S Ceo°raviti.' Kako je samo zavidela Džeraldu što to ne zna; on je imao ReičeL ćelu, bez

kompromisa, potpuno svoju. Gledajući u Rejčel ovih dana, Silvi je videla dehmicnu sličnost s Endži Santini, Rejčelinom pravom majkom. Da li je tu svoju tvrdoglavu crtu Rejčel takođe nasledila od Endži? Insistiranje da postane doktor, od svih stvari, da posveti život svemu što je ružno na ovom svetu - bolestima, patnjama, smrti. Toliko sam pokušavala da ona postane moja, da je obrazujem, da od nje načinim damu. Ali ona je osoba za sebe, nije poput mene ali ni nalik Džeraldu. Čudno je to kako je ona tako sitna i nežna... a ipak tako svojeglava, tako nezavisna. Silvi se setila Rejčel kada je tek prohodala; nije imala više od dve godine, očaravajuće dete sa zimzelenoplavim očima i oblakom než-nih kovrdža boje ćilibara. Silvi je na prstima došla da proveri da li se probudila i bila je zaprepašćena. Rejčel je uspela da izađe iz kolevke i zgrabi čistu pelenu sa stola za previjanje. Sa starom mokrom pelenom i pantalonama koje su joj visile oko članaka, mučila se da prikači novu. Silvi je potrčala da joj pomogne, ali ju je Rejčel svojim majušnim bebećim ručicama odgurnula i rekla jasnim, skoro odraslim glasom: »Ne, mama, hoću sama to da uradim." Od tada mora da je te reci čula hiljadu puta. Rejčel s pet godina, posađena na sedište novog bicikla, zahteva da Džeralđ pusti ručice bicikla. Njen prvi dan u obdaništu u Daltonu: insistirala je da je ostavi kod vrata, da će ući sama. Sećanja su joj navirala poput fotografija u starom albumu. I Silvi je pomislila: Nisam li i ja malo ljubomorna? Izgledalo je da Rejčel tačno zna šta želi u životu i kako da do toga dođe. Silvi se pitala kako bi joj život izgledao da se nije udala za Džeralda. Nije da je zbog toga žalila! Ne, čak ni na jedan jedini minut. Obožavala je Džeralda i svoj život s njim. Ali kakve bi zmajeve ubijala da nije Džeraldove za-štitničke ruke? Kakve bi talente ona otkrila? Oh da, bilo je trenutaka - ne čestih, ali koji su se povremeno javlja-11 ~ kada bi zamišljala da je sama. U kancelariji možda, iza stola poput ov°g, gde zvone telefoni, ljudi od nje traže razna mišljenja, žele njen 82 Vrt la savet. Ne samo kao supruge Džeralda Rozentala, već kao žene koja je nešto postigla sama i sa čekom od plate na svoje ime. Zatim je Silvin moral opao. Ko sam ja da želim više? Već imam to. liko toga, više nego što zaslužujem. Najdražeg supruga na svetu, toliko luksuza, više nego što čovek može i da poželi. I ćerku koja je draga, ali isto toliko i tvrdoglava. Ne, ne bi mogla da voli Rejčel više, pa čak i da je od njene krvi i mesa. Ona se brinula svaki put kada bi Rejčel izašla na ta vrata. Želela je toliko stvari za nju... svaku dobru stvar na ovom svetu. Ali je takođe žudela da joj vrati ono što joj je oduzela - Rejčeline sestre, njene stvarne rođake. A nikada neće moći to da

uradi, nikada. Silvi je spustila otvarač za pisma. Postojala je samo jedna stvar za kojom je žudela, koja joj je bila potrebna, kako bi ispunila prazninu koja je jecala poput hladnog vetra u njenim grudima. Da je drži. Samo jednom. Moje dete. Bebu koju sam nosila čitavih devet meseci. Ćerku koja je od moje krvi. Oh, dragi bože, samo da je svojim rukama zagrlim, poljubim. Šta bih sve dala za to. Ali, to se nikada neće dogoditi, nikada. Ona je verovatno rizikovala čak i previše, unajmivši tog detektiva da pronađe gde joj živi ćerka. A šta je dobila od toga, osim još jednu glavobolju? Saznala je da je Dominik Santini bio mrtav. Rouz je živela sa svoje dve sestre i babom i jedva su sastavljali kraj s krajem, živeći od socijalne pomoći i male penzije. Silvi je čeznula da pomogne Rouz, da se uveri da se o njoj dobro brinu. A onda su joj jednog dana, gledajući televiziju i kviz Milioner oni dali ideju. Ona će anonimno da otvori štednju za Rouz. Preko detektiva je pronašla advokata koji će da uradi ono što je žele-la, bez uplitanja u njene razloge. Njegova kancelarija na Drugoj aveniji i Jedanaestoj ulici bila je dovoljno udaljena od prostrane kancelarije Džeraldovih advokata, obložene mahagonijem, u Ulici Voter br. 55 poput eskimskih igloa. Zaboravila je njegovo ime, ali se sećala te sumorne rupe u zidu, prašnjave veštačke biljke na vrhu njegovog ormana za kartoteku, mrtvih muva koje su kao neke tačke ležale na daskama na prozoru. Preko njega je sredila da suma od dvadeset pet hiljada dolara - sve što je mogla da sakupi, a da Džerald u to ne posumnja bude deponovana u fond na Rouzino ime. Zatim pismo Rouzinoj babi, imenujući je kao staratelja i informišući je da je taj novac od dobrotvora koji je želeo da ostane anoniman. Naravno da je to bilo neodgovorno i riskantno. Šta ako je Rouzi-na baba postala sumnjičava? Šta ako je stupila u kontakt s advokatom? 83 Ali Silvi je prikrila svoje tragove, dajući mu lažno ime i plativši u kesu 'ona je mislila da zaista ništa loše ne može da proistekne odatle. A ovako će malena Rouz imati nešto, gnezdo za kasnije, možda za koledž ili, ne daj bože, ukoliko se ikada razboli ili povredi. Pa ipak, to saznanje da je Rouz tako zbrinuta nije moglo da izbriše čežnju iz Silvinog srca. Tu strašnu potrebu da je vidi, da je dodirne. I tako, mnogo godina kasnije, uradila je nešto zaista nesmotreno; otišla je u Rouzinu školu. „Rouz", prošaputa je Silvi. Osetila se dobro kada je to izgovorila, makar jednom glasno, a mali kamen joj je pao sa srca. Silvi je pogledala oko sebe, i pogled joj se zaustavio na portretu koji je bio zakačen iznad kamina. Njena mlađa verzija, izgledala je spokojno, čak kraljevski u bledoplavoj odeći od sifona, belih ramena poput

uskršnjih ljiljana. Zlatasta kosa bila joj je podignuta u francusku pun-đu, glava okrenuta na jednu stranu, otkrivajući rubin u uvu. Setila se kada joj je Džerald poklonio te minđuše, baš nakon Rejčelinog rođenja izvrsni stari rubini u obliku suze, u starom zlatu, sa sićušnim ružičastim dijamantima. Rubini su bili Rejčelin kamen po rođenju, objasnio joj je. A kako je samo zaprepašćen bio njenim iznenadnim naletom plača! Sada, fiksiranog pogleda na tu minđušu, Silvi je pomislila kako je umetnik vesto uhvatio njen duboki odsjaj vina, način na koji je sve-tlost svetlucala kroz nju. Iznenada se našla na trotoaru, pored Rouzine škole. Tog izuzetno hladnog zimskog dana, čekajući da se časovi završe, da se Rouz pojavi. Istog trenutka kada je ugledala svoju ćerku, Silvi je uvidela koliko je pogrešno ime koje su joj odabrali. Rouz,* po najlepšem cvetu od svih. A ona je bila tamna poput Ciganke, sva u nogama i očima, s jagodicama kao u odrasle žene a ne devojčice od devet godina. Izgledala je kao u kavezu, u toj nezgrapnoj odeći koju je očigledno prerasla, s tom divljom tamnom kosom vezanom u pletenice. Ali istog trenutka kada su te izuzetne tamne oči uspravile pogled ka njoj, Silvi je zaboravila na neobičnost svoje ćerke i osetila da joj se srce lomi na milion komada. Onda je, uprkos svim razlozima, strgla rubin iz svog desnog uva. Stajala je izvan tog ledenog školskog dvorišta i ugurala tu minđušu u Rouzin majušni stisnuti dlan, osećajući da ih to nekako povezuje, a ipak želeći da to bude nešto više, o bože, ceo život majčinske ljubavi. Engl.: rose - ruža. (Prim, prev.) 84 Vrt L aži Silvi je dodirnula uvo rukom, sećajući se. Sada nosi samo dijarnan te, nikada više rubine. A onu drugu preostalu mindušu stavila je na sigurno mesto, tajno i skriveno gde niko ne može da je pronađe i gde neće morati da je podseća na sve to. Od tada nije videla Rouz. Međutim, pre nekoliko meseci, ohrabrila se da telefonira u Rouzin stan. Pretvarala se da je iz telefonske kompanije, da sprovodi anketu. Žena koja joj je odgovorila rekla je da ne zna ništa, da je samo komšinica koja obilazi gospođu Santini, jer je nedavno doživela slog. Zatim je dala Silvi Rouzin broj na poslu, s pozivnim brojem 212. Silvi ga je pozvala, ostavši dovoljno dugo na vezi da čuje da se radi o pravnoj firmi. Rouz je verovatno tamo radila kao sekretarica. Očigledno je da je preživljavala. Ali, da li je bila srećna? Nikada neću saznati. Nikada neću deliti njene misli ili znati štajoj je u srcu. Nikada je neću uzeti za ruku ili osetiti njenu glavu na svojim grudima. Čak ni Rejčel, koliko god da je volim, ne može da popuni tu prazninu u meni. Silvi je utonula u glomaznu kožnu fotelju za muževljevim stolom i savladana emocijama, plakala je. Rejčel je stajala na ulazu u balsku dvoranu hotela Pjer, upijajući spektakularnu zabavu dvadeset prvog

rođendana Mejsona Golda. Posmatrala je svetlucavu kuglu koja se polako okretala po sredini tavanice, vrteći se i bacajući svetio poput jarkih konfeta po ogromnoj prostoriji. Bože, Mejsonovi roditelji mora da su potrošili čitavo bogatstvo! Buketi žutih hrizantema i belih fresija na svakom stolu, prostrani stolovi prepuni hrane, a gore, na bini, bend u šljokičastim zlatnim sakoima, koji svira „Only You" za parove koji se njišu na podijumu za igru. Hvala bogu što je Mejsonova zabava, a ne moja, pomislila je Rejčel. Sve ovo... ovo razbacivanje novcem... umrla bih od stida. Tragala je za nekim poznatim licem, ali nije videla nikoga koga prepoznaje. Sve ove devojke nekako liče jedna na drugu i nose te pastelne haljine kratkih rukava koje je u modu uvela Džeki Kenedi, a bešavne frizure podsećale su na vojničke šlemove. Momci su takođe podsećau na lutke Kena, s identičnim smokinzima, zimskim tenom i belim osrn6' sima. Uhvatila je pogled jednog od njih, dečaka širokih ramena, plave kratko podšišane kose kao da pripada timu veslača, kako je zamišljeno odmerava, a u stomaku je osetila kao da ju je neko jako udario loptom. O bože, da li se vidi? Nije moguće daje toliko očigledno, zar ne? or ^.— ići je jako lupalo; ručnu torbicu od somota čvrsto je priti-1 o kuk i iznutra osetila ravan oblik dijafragme poput nekog tanjiП S da se osećala kao da su svi prisutni momci gledali u nju. Ali sazato što je nosila tu haljinu koja joj se pripila uz stražnjicu i pokaivala pola njenih grudi, ne znači da mogu da kažu šta ona namerava da uradi. Ili mogu? Rejčel je ispravila leđa i izbacila bradu. Do đavola, pa dobro, šta onda? Neka znaju da je večeras Rejčel Rozental spremna i voljna. I među svim ovim majmunskim odelima, mora da će naći makar jednog kome neće smetati da, što bi se reklo, slomi svoju flašu šampanjca o njen pramac, radi njenog prvog putovanja. Prošle nedelje bila je toliko uznemirena zbog Kenedija da je shvatila nešto veoma duboko. Ona može sutra da umre i da nikada ne sazna kakav je seks. Možda se samo radi o strahu - o postizanju tog neopozivog, poslednjeg koraka. Ali kada se to jednom završi i ona to uradi, može da se opusti i uživa. To joj je pokrenulo misli o prvom odlasku kod ginekologa, pretvarajući se kod dr Saperstajna da se upravo verila, kako bi joj dao dijafragmu. Zatim je u kući, čučeći u kupatilu, mrljajući sve tim odvratnim gelom, vežbala samo stavljanje dok se nije osetila ranjavom. Sve je to bilo romantično poput zatezanja lanca na biciklu i tako neprijatno. Osetila je takav neuspeh. A nije još ni počela! Stojeći u ovoj uskoj somotskoj plavoj haljini Olega Kasinija, dok joj se dugačka kosa sjajila, našminkana posle dugo vremena, Rejčel se osetila nesigurnom u sebe, više nego ikad. A iznenada joj je čitava

ideja izgledala beznačajno. Povaljivanje će sigurno da potvrdi ono što je i sama znala. Da je zaista frigidna. Dubok glas ju je prepao. »Od svih kafana na ovome svetu, ti si morala da ušetaš u ovu." Okrenula se instinktivno poklapajući usne rukom, smejući se kroz Prste kako je radila godinama pre toga. »Mejsone! Bože, ne bih te prepoznala. Ipak i dalje slabo imitiraš BoSiia" 7 "\ & 1°- .curila je u visokog stranca tamne kovrdžave kose, koji je u svom okingu izgledao poput mnogih drugih gostiju, osim jednog neobič-8 detalja - leptir-mašne od zlatnog lamea. Megnuo je ramenima. „Neke stvari se nikada ne menjaju. Hej, a ti & edaš prilično neprepoznatljivo. Koliko je prošlo... pet, šest godina?" "Aha, tako nekako. Kako si ti?" 86______________________________________________________________V^ „Dobro." Skrenuo je pogled, iznenada delujući neobično, čineći da ona još više zažali što je došla. Onda je njegov kez opet postao zase-njujući. „Pa, šta ti misliš? Sjajna zabava, ha? Starac još uvek nije izgu_ bio dodir sa svetom." Ali sve što je Rejčel sada mogla da vidi bila su zbijena tela. „Mora da znaš mnogo ljudi." Slegnuo je ramenima. „Snalazim se po kampusu. Hokej na travi. Jejl dejli njuz. Uostalom, Nju Hevn nije tako mali grad, a ti znaš kako se pacovi iz bratstva množe kada čuju reč zabava'." „Iznenađena sam jer si se setio da me pozoveš", rekla je. „Mi smo nekako krenuli različitim putevima." „Da ti iskreno kažem, a da se ne uvrediš, bila je to mamina ideja. Nekako sam sumnjao da ti ikoga ovde poznaješ. Plus, još uvek sam imao tu sliku u glavi o mršavoj devojčici s protezom u ustima čija je ideja o dobroj zabavi obaranje ruku." „Komarčevi ujedi, tako si me zvao", rekla je i nasmejala se. Tada se Mejsonov pogled spustio na njen otkriveni dekolte. Na vratu mu se pojavilo crvenilo, ali je ubrzo opet podigao pogled. Rejčel se postidela za njih oboje. Nije mislila da je to poziv na zurenje. Uostalom, Mejson je... pa, skoro kao rođak. Sladak rođak, morala je da prizna. Promenio se. Od bubuljičavog tinejdžera s nogama poput prečki bicikla, do ovog sofisticiranog modela iz 1963. godine koji stoji pred njom. Samouveren, ali ne previše. Dobrog izgleda, ukoliko volite visoke, tamnokose i jevrejske tipove, a ona je to volela. „Nisam uvređena što nisi želeo da me pozoveš." Rejčel je brzo rekla, smejući se. „Moja majka me je nagovorila da dođem." „Drago mi je što jeste. Drago mi je što si je poslušala." Mejson je zvučao iskreno. Neprijatnost se raspršila. Mejson joj je opušteno položio ruku na rame. „Hajde, poslužiću te pićem i možeš da se pozdraviš s mojim roditeljima. Onda želim da upoznaš neke moje prijatelje."

„Videla sam tvog oca pored garderobe dok sam ulazila. Rekao mi je da su ga ponovo zvali zbog nekog smrznutog spanaća koji je isprskan pogrešnom hemikalijom. Akcije Gold stara su skočile za dva poena za jedan dan. Izgledao je kao da je pobedio u meču teške kategorije protiv Kasijusa Kleja." „Dobri stari tata", rekao je Mejson i nasmejao se. „Kralj smrznutog povrća od doba poplave. Naravno, želi da se i ja uključim u posao čim diplomiram." 87 ikad razuuaijcue o samoubistvu uranjanjem u bačvu krema-"~eraška ili luka? Ja jesam, svakog leta kada bih radio za svog starog, n bi me stavio na traku za sakupljanje. Želeo je da osetim kako je to , jna lestvice popeti se do vrha. Možeš li da zamisliš kako je to kada vake večeri dolaziš kući i mirišeš na Veselog zelenog džina?" Rejčel se nasmejala. U društvu s Mejsonom osećala se kao da opet ima sedam godina, da zajedno u tandemu isprobavaju razna kolica za zabavu, dok se uz vrištanje spuštaju niz jedno od njegovih brda Skarsdejla. Mejson ju je doveo do grupe koja je sedela za jednim od stolova. Nekoliko momaka odmerilo ju je od glave do pete i osetila je kako se steže, preplavljena panikom, prisećajući se onoga što je nameravala da uradi. „Zdravo", rekla je, klimajući glavom dok ju je on upoznavao, ne us-pevajući da zapamti njihova imena. Svesna jedino znoja koji je počeo da joj se pojavljuje ispod pazuha, uprkos debelom sloju dezodoransa koji je stavila. U njenim mislima, Hauard Kosel je ponovo za mikrofonom. Sada se spremamo za početak igre, narode. Tim je sada u gomili. Ovo je ono pravo. Mi ćemo večeras videti zaista odličnu igru na ovom zelenom travnjaku, pre nego što kući odnesu taj trofej... Rejčel je osetila kako je obuzima nalet kikotanja u grlu. Uplašena, pokušala je da to potisne. Dragi bože, ne sada. Pričali su o atentatu, o jezivoj igri koju je čitava zemlja igrala: Gde si ti bio kada si čuo za to? »Ja sam bio usred ispita", rekao je riđokosi momak. Profesor je izašao u hodnik, ponovo se vratio unutra i objavio nam vest. On je poput planine Rašmor, nikada se ne uzbuđuje oko bilo čega. Ali, sledeća stvar koju smo videli, spušta glavu dole na pult i balavi poput bebe. Bilo je potpuno nestvarno, nisam mogao da verujem da se to dešava." Suze su mu sijale u očima dok je govorio. Tamnokosa devojka u beloj haljini otvorenog izraza savila je glavu kao u molitvi, a zatim tihim glasom rekla: „Ja sam bila u taksiju. Čula sam preko radija. Prvo sam pomislila: ne, mora da je to neka vrsta namestaljke, poput one lažne invazije na Mars o kojoj mi je mama priča-"*• Ali, mogla sam da vidim vozačevo lice u retrovizoru. Pozeleneo je * Engl, Jolly Green Giant - maskota američke prehrambene kompanije Green Giant. (Prim, prev.) — • " 1.1 kao da će da povraća. Zatim je počeo da jeca i rekla sam mu da me n sti da izađem. Plašila sam se da ćemo da doživimo nesreću..." „Ja sam se tuširao i čuo sam svog cimera kako je vrisnuo..." Rejčel je

prestala da sluša. Nije trebalo da dođe. I čitava zabava je bila pogrešna. A njen plan je delovao jadno, sebično u tužnom momentu poput ovog. Oči su joj bile pune suza; promrmljala je neki izgovor i ustala. Skoro da je došla do vrata kada je osetila na svom ramenu ruku koja je zaustavlja. Mejson. „Hej, sačekaj trenutak, kuda ćeš?" „Ja... ne osećam se baš najbolje. Mislim da je bolje da odem kući." „Pre nego što odigramo jedan ples? Hej, mogla bi da mi upropastiš želju i pre nego što oduvam svećice na torti." Svirali su taj stari Prislijev hit „Love Me Tender". Mejson je zatvorio oči i napućio gornju usnu poput Elvisa, i ona ništa nije mogla osim da se nasmeje. Iznenada se našla na podijumu za ples s njim, obasjana tom zlatnom treperavom svetlošću. Nežno ju je držao, ne stiskajući je kao što većina momaka radi. Ona se opustila, uživajući u blistavom osvetljenju koje se poigravalo iznad njegovog lica i osetila kako se brzo kreće uz muziku. Iznenada je uhvatila sebe kako dočarava sebi sliku dijafragme u svojoj tašni. Jednom je videla Mejsonov penis, kada je imala sedam a on osam godina. Presvlačili su se u kupaće kostime u kabini pored bazena Gol-dovih, a ona ga je pitala da li može da ga dodirne, samo da oseti kako to izgleda. I on je uz oklevanje dopustio. Samo blagi dodir njenog prsta, brzi osećaj gumaste mekoće, a onda su njih dvoje sa zaprepašće-njem gledali kako raste - taj maleni rozikasti prstić, koji se ukrućuje u stvar koja je veličine i oblika bazuka žvakaće gume od dva centa. Mejson, crven poput cvekle, povukao se iza sanduka i otada se uvek presvlačio u kući. Pitala se kako Mejsonov penis sada izgleda, a zatim se užasnula. S Meisonom? Bože, o čemu ona misli? ' fJ „Gladna?" Mejson je upitao, dok se ples završavao. „Prepusti to caie-tu. Ovde ima dovoljno hrane za izgladnelu afričku naciju." Rejčelin pogled preleteo je preko dugačkog stola, na kojem su se nalazili veliki tanjiri s dimljenim lososom, ostrigama i račićima na gO' milama mrvljenog leda, hladni jastozi, ogromne srebrne činije svetlucavog crnog kavijara. A zatim, u samom centru, umetnički dekorisani »9 •• " dinje i grozdovi grožđa, visoko koplje od asparagusa izrađeno 'da _ jogo firme Gold star smrznuto povrće. ° R ičeline oči su se zadržale na tome, a nalet smeha se ponovo ja-Onda je u mislima videla Mejsona ne samo svučenog već i s ogro-nom stabljikom asparagusa koja mu viri između nogu. Bože šta nije u redu s njom? Trebalo bi da bude na psihijatrijskom kauču. Jesam li rekao nešto smešno? Mejson se smešio. "Ništa, ništa." Rejčel je duboko uzdahnula, pokušavajući da ponovo uspostavi samokontrolu. „Dobro bi mi došlo piće, molim te, ili neki gazirani sok. Sok od đumbira, ako imaš." Mejson ju je, ruke prebačene preko njenih ramena, poveo do bara. Bilo je bučno, ljudi su vikali,

tapšali Mejsona po leđima, čestitajući mu rođendan. Rejčel nije mogla da čuje šankera, ali je videla da klima glavom. „Pepsi, koka-kolu, narandžu, seven-ap, ali nemaju sok od đumbira", čula je Mejsona kroz buku. „Šta kažeš na šampanjac?" Odmahnula je glavom. „Nikada nisi mogla da podneseš alkohol." Mejson se kezio. Znala je da je mislio na onaj put kada su nekako „prošvercovali" flašu šato petrusa njenog oca do mola pored njihovih kuća u Palm Biču. Od pića su potpuno pobledeli, a ona je povraćala. Bože, ona je toliko povraćala da je pomislila da će joj se stomak potpuno izvrnuti. Onda ju je Mejson nedeljama nakon toga zadirkivao. „Zabij to sebi", nežno je rekla. »Znaš, moj otac je rezervisao apartman. Imam tamo nešto bolje od šampanjca. Jesi li ikada probala travu?" Marihuanu? Bože, mama bi umrla. Onda se setila svoje cimerke žudi Denenberg kako je oduševljeno govorila da je seks fantastičan kada si drogiran. Kejcel je osetila kako joj postaje toplo, lice joj se zacrvenelo, steglo, ao da je previše ležala na suncu. Da li je on mislio o istoj stvari kao i ona? Bože. "Ne , priznala je. „Ali ovo je tvoja zabava. Zar nećeš nekom nedostajati?" e)son je slegnuo ramenima, kezeći se na gomilu koja se zabavljala dok 3 Za Se^e' " petarda za peti juli." Ruka mu je bila topla, vlažna Je uzimao njenu. „Hajde da zbrišemo odavde." " ,aJ- Moja tašnica." Ugledala ju je na stolu gde ju je ostavila kad u Zaplesali. 90 VrtU, „Možeš kasnije da je uzmeš." „Trajaće samo sekundu. Srešćemo se pored lifta." Duboko uzdahnuvši, dok se lift penjao, Rejčel je čvrsto stegla tašnu ispod mišice. „Uostalom, šta imaš tu toliko važno, je li to neki ključ za tvoj sef?" Mejson ju je zadirkivao. Rejčel se nasmejala. „Na neki način:" Da, tako će da bude. Mejson će da posluži jednako dobro kao i drugi. Čak i bolje. Oni su stari drugari, i nakon svega vole jedno drugo. Iako je to ironično. Mejson bez sumnje misli da on nju zavodi. U apartmanu, dekorisanom poput nekog pariškog stana - pozlaćeni zidovi s tapetama s motivima ljiljanovog cveta, ogledala s pozlaćenim ramovima, pozlaćeni nameštaj - Mejson se izvinio i nestao. Minut kasnije, vratio se visoko držeći kesu koja se cedila. „Sakrio sam je u kazančetu. Ne bih želeo da mog oca uhapse, ukoliko sobarica slučajno vidi da to leži okolo." „Šta ako on dođe gore?" „Neće. Niko ga ne može odvesti sa zabave, čak i po cenu spašavanja njegovog života. On je rođen da nosi abažur." Rejčel je pomislila na svog oca, kako bi doživeo još jedan srčani napad ako bi saznao za ovo i

osetila se krivom. Mejson se savio nad stolom za koktele i istresao malu količinu zgužvanih braon listića na papir od cigareta. Polako je uvijao, pažljivo zatvarajući stranu koju je olizao a zatim urolao krajeve. Rejčel ga je posmatrala kako je pali, duboko uvlači dim, a zatim ga zadržava što duže može. Polako ga izbacuje, a slatkasto-opori miris izlazi mu i kroz nozdrve. Zatim dodaje džoint njoj, držeći ga između palca i kažiprsta. „Polako", nežno joj objašnjava. „Polako uvuci dim i drži ga što duže možeš. Tako ćeš se brže istripovati." Uprkos drhtavim rukama i iznenadnom nedostatku daha, Rejčel je uspela da drži džoint u svojim usnama i uvuče deo tog slatkasto-gu-stog dima. Osetila je grubi, topli bol duboko u plućima. Lepršavi osećaj neve-rovatne senzacionalne lakomislenosti. Još jednom je povukla, i još jednom. Onda su stvari počele da se menjaju. Osećala je da joj se lice nadulo, da joj je glava ogromna i bestežinska poput balona koji je zakačen za žicu. Mejson joj je izgledao kao da se smanjuje, kao da ga posmatra kroz kameru koja se okreće, dok su druge stvari po sobi p° stajale sve jasnije i uočljivije. Boje i motivi persijskog tepiha sada »u ____________________91 svetii i magični, preskakali sa jednog oblika na drugi, kao u čudesnom kaleidoskopu. A zidovi, zlatne linije na tapetama ele su kao da skaču na nju, kao da je u kući zabave. 1Zg Kako se osećaš?" Mejsonov glas joj se obio o glavu. "Ne znam još. Nikada se nisam ovako osećala. Čudan je osećaj, kao , " m ^ko drugi, ali sam ipak ja. I sve izgleda tako čudno. Kako ni-, j raniie nisam videla. Pitam se da li je tako bebama nakon rođenja." Stondirana si." Mejson se hrapavo prigušeno nasmejao u oblaku dima. Rejčel je povukla još jedan dim, duboko ga uvlačeći, osećajući se kao iskusni profesionalac. „Možda. Između drugih stvari." „Kojih drugih stvari?" „Oh, ne znam", sigurno se povukla. „Mnogo stvari." Može li ona da mu kaže šta joj je na pameti? Ne, to bi bilo kao kad bi ga polila hladnom vodom. Ili još i gore, možda će se smejati i to pretvoriti u jednu veliku šalu. „Znaš kakva je moja mama. Pa, ona mrzi ideju da ja postanem doktor." „Isuse. Sve si naopako shvatila." On je čkiljio u nju, zakrvavljenih očiju, kroz oblak dima. „Od jevrejskih princeza se očekuje da se udaju za doktore." Ona ga je popreko pogledala. „U redu pametnjakoviću, možda to zvuči otrcano, ali ja imam tu ludu ideju da pomažem ljudima, da nešto promenim na ovom svetu." „Sigurno, zašto da ne? Ti i dr Kilder." Ona je zurila u njega, fascinirana zelenim i zlatnim tačkama koje su plivale po dužicama u njegovom oku.

„Kada si ti postao tako ciničan?" Mejson je slegnuo ramenima, dok je ozbiljan izraz zauzeo mesto Pametnjačkom cerekanju. »Mnogo toga se promenilo otkad smo bili deca. Čujem razne glasi> a Studentski korpus rezervnih oficira u univerzitetskom naselju je u Pripravnosti kao da je Jejl najednom Vest point.* Ćaletov prijatelj iz e)t departmenta kaže da će uskoro početi da regrutuju mladiće za ц u Indokini. Isuse, samo se nadam da neću biti jedan od njih." "Nećeš biti. Ne ako studiraš pravo." Njegov kez se vratio. „Zapamtila si." »Sigurno. Ja i dr Kilder. Ti i Peri Mejson." sam ja, istina, pravda i američki način." .: West Point - čuvena američka vojna akademija. (Prim, prev.) 92 93 „Mislim daje to Supermen." „Pa, i on takođe. Reci mi, jesi li se ikad upitala kako to da on i Loj Lejn nikada nisu...? Mislim, ma hajde više, šta su čekali?" To je bilo to, on je povukao prvi potez. Srce je počelo jako da joj udara i morala je tome da se odupre kako bi ostala pribrana. „Pa, možda je Lois frigidna, a možda je tačno ono što su pričali o njemu. Znaš, brži od metka." Reci su jednostavno izletele, a ona je se-dela, preplašena sobom, ali istovremeno se i zabavljajući. Bože, ja sam stondirana. Onda je počela da se smejulji, nežno ali bespomoćno i znala je da će se, ako brzo ne ode do kupatila, upiškiti u gaće. Rejčel je skinula cipele i naglo ustala, teturajući se, zatim je zgrabila svoju tašnu dok se saplitala odlazeći do kupatila. Sama u kupatilu s roze-žutim pločicama, nespretno je tražila dijafragmu. Sada, pomislila je, moram to da uradim, sada, pre nego što izgubim hrabrost. Kroz svoj stondirani pogled, s teškoćom je pokušavala da se priseti kako tačno treba da je namesti. Prvo gelasti sprej. Da, tako je. Dovoljno da otera te nesnosne momke u prvoj rundi. U redu, sada je presaviti napola... Ona je tako držala, presavijenu kao lepinju kada joj je ispala iz ruke i poletela, odbijajući se o tušzavesu i pala na pod, kao da je pljusnula u vodu. Piljeći u nju, kako leži na rozikastom mermeru kraj njenih stopala poput nekog mrtvog morskog ježa, osećala se kao da je potpuno izgubila dodir s realnošću, kao da će svakog sekunda Rod Serling* možda izaći iz tuša i najaviti: „Rejčel Rozental se sprema da uđe u... Zonu sumraka." Bože, kako ja ovo da obavim? Osećam se seksi poput ove gumene stvari koju stavljam u sebe. Prestani s ovim, govorila je sebi. Samo to uradi, za ime boga. Izlazeći iz kupatila, Rejčel je osetila kako joj se napad smeha gO' mila, kada je videla da Mejson

zuri u nju. Bilo je kao da je zakoračila u Zonu sumraka. „Rejčel, moj bože. Da li si to ti?" „Naravno da sam ja. Šta ti misliš?" „Ti si..." „Gola. Tako je." " • H.mnuila glavom, nekako prevelikom, koja joj se, kao bez Mudr0 je *o'*™ ata50secala se pomalo smešno dok je tako stajala, težine, vrteia ^ ^ sramQta pomislila je na njihova decbez ikakve ode£o —^ u vecernjim vrelim noćima na Floridi. Sada se ja kupanja ; De -h kao da je strujao oko njenog tela, gust i topao kao OSCC»l«» pra i sela pored njega, prekrstivši noge. „Slušaj, ti ne moraš da uiradiš zbog ovoga. Mislim, znam da nisi zaljubljen Ш nešto tom* slično. Samo sam pomislila da će ovo biti dobra idtieison je nastanio da unezvereno zuri u nju, širom otvorenih usta Onda je zatreptao fc<ao da ga nešto boli i Rejčel je videla da mu je dzoint fegoreo do samih prstiju. Stavio ga je u pepeljaru, šišajući svo, oprlje-ni prst. Ponovo je gledao u Rejčel, a onaj zombi izraz je nestao. Sada se budalasto cerio, ka .o da i dalje nije u to verovao. „Da li se ti to šališ? Jer, Isuse jebeni Hriste, ovo ne bi bilo smešno ako se šališ." ... „Slušaj, ja sam ssavršeno ozbiljna. Ali, ako bi ti radije sedeo i pričao o tome, ja ću onda d: a se obučem." „Isuse, Rejčel. Čuo sam da trava ima čudan efekat na ljude, ali nikada nisam pomislioo... o Hriste." Sada je bio sav u pokretu, bacao je svoju jaknu, grubo skidsao kravatu, nespretno baratao sitnom bisernom dugmadi na košulji, pa se onda savio. „Do đavola, pertle su mi se P°tPu;no zapetljale u cvorowe. Kako Klark Kent* čini da sve ovo izgleda lako. „Hajde, daj mi .da ti pomognem." Bila je svesna da su joj grudi okr-znule njegovu rukxu kad se sagnula da bi mu pomogla da otpertla cipelu. Čudan osećaj, ne nužno seksi, ali dobar. „U redu. Uspela sam. Hej, još uvek je tamo, • ona kvrga gde si polomio nožni palac na skijanju na vodi. Je l' te boli?" : »Dođi ovamo." Skidajući majicu i bokserice, privukao je dole pored sebe na tepih i poljubio u usta. Vlažan, mekan, taj isti osećaj kao kad se gola kupa, kao da sada uranja u vodu. Duboku toplu vodu. »Uh, Mejsone, mislim da treba nešto da znaš." Malo se udaljila i pokušala da se fokuisira na njegovo zamagljeno lice. „Ja sam nevina. „Šta?" »Nevina. Ali n«e vidim zašto bi to promenilo stvari, zar ne?" * Rod Serling (1924-1975), američki scenarista, autor čuvene TV serije Zona sumraka. (Prim, prev.) * Supermenov alter ego. (Prim, prev.) 94 Vri ц га-ve„Ne razumem. Zašto ja?" Mejson je u nju gledao, potpuno rumen licu, istovremeno se osećajući i srećno i

začuđeno, kao da je tek shv tio da je osvojio nagradu na lutriji od milion dolara a nije u to baš rovao. „Ne znam. Možda zato što nisi ništa očekivao." Sada je osetila nešto između svojih nogu, topli pritisak. Pogledala je dole i obuzeo ju je blagi šok. „Porastao je", rekla je, piljeći u njegovu stvar. Nije više bio veličine žvakaće gume od dva centa. Sada je bio poput roket popa.* Mejson se nasmejao, rukom joj obuhvatajući grudi. „I tvoje. Ne mogu više da te zovem komarčevi ujedi."** Rejčel se priljubljivala sve bliže, dok ju je on privlačio k sebi, drhteći, pokušavajući da ne misli o gustom, oporom ukusu marihuane u ustima. Ili o grubom tepihu pod leđima. Izgledalo je da se Mejson dobro snalazi u ovome, da je uvežban a ne trapav ili grub. On joj je nežno, blago gladio butinu, grudi, ljubio njene bradavice. Zar nije sada trebalo da se oseti napaljenom? Bar malo? Svi su govorili da za to ne moraš da budeš zaljubljen, pobogu. Ali, što je više pokušavala da svojom voljom natera sebe da se uzbudi, postajalo je sve gore. Kao kad pokušavate da upalite auto, pomislila je, besno stiskate pedalu za gas, nakon što je motor presisao. Počela je da se oseća uznemireno, iritirano, sitne stvari su joj odvlačile pažnju, hladnoća njegovih prstiju između njenih nogu, njegova gruba brada na njenim grudima, neznatni halapljivi zvuči koje je ispuštao. Narode, dobar je to bio šut, ali čekajte... lopta je presretnuta... On je sada ustao, izvukao farmerke iz ormana, tražio po džepu. Šta? Onda je videla. Kondom. Pa, naravno. Od device se naravno ne očekuje da dođe pripremljena. Posmatrala je kako crvenog lica kleči, nestrpljivo cepajući paketić. Pala joj je na pamet ironija svega toga i kikot joj se prolomio iz grla. Sada je sve gotovo, rekla je sebi, dok ju je stomak boleo, a suze su joj navirale niz lice, ponovo si uprskala. Ali Mejson se nije razbesneo kao Gil. Moj bože, i on se smeje. Nešto je bilo smešno u svemu ovome. A ona nije bila jedina koja je to uvi-dela. * Sladoled na štapiću. (Prim, prev.) ** Sleng: male grudi. (Prim, prev.) ________________________95 //£0^--.___----------------------------------------------------------M kada ne mogu da otvorim ovu prokletu stvar a da ne izgledam kao neki idiot", rekao je. Mema veze", kazala mu je, „samo dođi ovamo. " ^a se to dogodilo, stvarno se dešavalo. Bol, ne stravičan i on je . nj0j polako se kretao. Njoj to nije smetalo. Nije tako loše. Skoro dajeL.lepo. Mejson je stenjao dok je mrdao kukovima. Počela je da se oseća toplo tamo dole, kao da joj topla voda curi između slabina. Ali, valjda je osećaj trebalo da bude jači, zar ne? Oseća-la je kao da pliva prema nečemu, pa iako se dosta mučila, nije to mogla

da dostigne. Mejson je još jednom duboko zastenjao, iskrivivši lice i stresao se od vrhunca. Onda su joj njegove usne, suve i vrele na njenom uvu nešto šapnule. „Jesi li dobro? Nisam te povredio, zar ne?" Ne, nije je povredio. Osećala se kruto, neobično, kao klada u Mej-sonovom zagrljaju. Malo ju je peckalo tamo dole, ali je znala da od toga neće umreti. Ono što se računalo jeste da ona nije osetila. Nije osetila ništa od onih stvari od kojih ti se vrti u glavi, o kojima je čitala u romanima ili čula da njeni prijatelji šapuću. Nikakvu muziku, nikakve rakete nisu eksplodirale. Nije doživela ekstazu. Ono što je Rejčel osetila bila je... hladnoća. Kao da ju je neko izvukao iz tople vode i položio na pod, tako mokru i drhtavu. Onda je to tačno. Ti si frigidna. Ako ovo za tebe nije dokaz, onda ništa nikada i neće. »Dobro sam", prošaputala je, „samo pomalo drhtim. Da li krvarim?" Pogledao je dole. „Malo. Nije toliko strašno. Ne brini, iste je boje kao i boja tepiha." »Mejsone, ja..." Htela je da kaže da joj je žao što ga je u ovo uvukla. *k je to bila glupava ideja. Ali je osetila kako je nešto steže u grlu, ;i njene reci. Mejson ju je čvrsto zagrlio, ljuljajući je napred-nazad na bodljika-. m tepihu. „Znam", promrmljao je, „ne moraš da kažeš. I meni je bilo sJajno.^Najbolje. Stvarno si nešto posebno, da li to znaš, Rejčel?" Nešto, odjekivalo joj je u glavi. Da, stvarno sam nešto. Pitanje je Šta? nvaćena između suza i bespomoćnog smeha, Rejčel je počela da uca. 97 3. Bruklin, 1968 „Krstim te u ime Oca, Sina i Svetoga duha." Reci starog sveštenika su odjekivale u praznoj crkvi. Rouz je po. smatrala oca Donahjua, poput ostarelog vilenjaka* u svojoj zeleno-beloj svečanoj odori, kako pruža drhtavu ruku da bi srebrnu kutlaču umočio u mermerni sud za svetu vodicu, a zatim svetu vodicu poliva iznad glave koja se promalja iz ćebeta u njegovim rukama. Snažan, uvređen glas prekinuo je uljuljkujući mir. Rouz je, stojeći nekoliko koraka udaljena od kapije od kovanog gvozda, koja je zatvarala malo predvorje krstionice, osetila trzaj u grudima, čekajući da prihvati svog novorođenog nećaka. Ima pravo što plače. Ko ne bi, ako bi te neko probudio prosipanjem hladne vode preko glave? Prvobitni greh. Kako je to nepravedno! Svako novorođenče je zapr, ljano, iako ne svojom krivicom, jer je hiljade godina pre toga Adam zagrizao Evinu jabuku. Obeleženo kao stvari na rasprodaji. Način na koji je ona obeležena grehom svoje majke. I kažnjena, ne samo jednom već čitavog svog života. Sada još gore otkako se nana razbolela. Ovi poslednji meseci podsećaju na živi pakao. Bože, ne znam koliko ću još moći da izdržim. Rouz je brzo odagnala tu misao, osećajući se krivom. Kako se usuđuje da stoji tu i sažaljeva sebe?

Mari je ta koja zaslužuje sažaljenje. Jadna Mari, jedva da je mogla da izdržava dva mališana u kući, a sada i ovo novo. Pogledala je u Mari, u njene ispijene oči i otečene članke koji su se videli ispod nejednakog poruba grozne trudničke haljine. Kao da je sve ovo sahrana a ne krštenje. Pored nje se nalazio Pit, mršav i patetičnog izgleda u kariranoj jakni koja mu je bila premalena. Izgledao je nekako začuđen, kao da ga je neki ubedljivi prodavač prevario da kupi nešto loše, pre nego što je i postao svestan šta se događa. * Engl.: leprechaun - reč je o vrsti vilenjaka iz irskog folklora, koji je spreman da otkrije gde se skriva blago onome ko uspe da ga uhvati. gog preselila se u Detroit, tako da nije bilo nikog dru-Benedikta. Rouz je gledala u nju Pitova . . Samo on o'kmglog mirnoglica ispod uštirkanog belog pokako stoji po ćala na siyog goluba po SVojim navikama i kadupiraca. JM J ^,.^ ^^ preko mršavih; tankih kostiju. Rouz je 'ozlojeđe'nost koja joj je buktala u grudima. H to dobro donosi, sva ta tvoja religija, ako su ti ruke prezauze-nm umesto pravim poslom? Ćutke je optuživala svoju sestru. ti kada ja lomim kičmu da bih podigla nanu u njena kolica? Kn da ie hranim ili perem? . Iznenadna zaglušujuća tišina prenula je Rouz iz misli. Beba ,e prear sada držala, umirivala, ne maženjem već ružnom braon cuclom Žućkasto svetio sa vrha prozora boje ćihbara - ta strana predvorja još uvek je imala one olovne koji su obuhvatili lice njene sestre i pretvorili ga u boju starih ključeva od klavira. Nije samo izgledala umorno, izgledala je staro. Starica u dvadeset devetoj godim. Rouz je s blagim šokom primetila da Mari sada delimično podseca na njihovu babu. .. Iskoračila je napred, a njene čizme za sneg škripale su po mozaiku ispucalih podnih pločica. „Mogu li malo da ga držim?", prošaputala je sestri. Mari je slegnula ramenima, predajući joj ćebence, koje se za trenutak činilo kao da sadrži samo vazduh. Onda se Rouz osetila sigurnom, zbog umirujućeg pritiska u ćebetu, ne većeg od njenog dlana i okruglog lica koje je zurilo u nju, debelih obraza kao krofne. Iznenada je, neverovatno, cucla ispala iz njegovih usta bez zubića uz slabi mokri prasak; i on se nasmejao. >,Pogledaj!",oduševljeno je uzviknula Rouz. Mari je provirila u ćebe. „To su samo gasovi. Bobi se nije nasmejao dok nije napunio tri meseca." Žalosno se nasmešila. „Nisam iznenađena. Nije to mogao da vidi od mene, to je sigurno. Nemam stvarno zt)og čega da se smejem, dve bebe i Pit koji je tada bio bez posla, a da ne pominjem gazdaricu koja je svaki minut tražila novac za kiriju. A sada sam morala opet da zatrudnim."

Rouz je shvatila, dok joj je srce tonulo, da danas nije dobar dan da Sa svojom sestrom razgovara o nani. Ne tražim mnogo, želela je da kaže. Samo je ponekad poseti, to je . Sedi s njom jedne večeri da ja mogu da izađem, dođem do daha. malo, a meni bi toliko mnogo pomoglo. 98 Vr Sećanje na babin poslednji srčani udar pogodio je Rouz po hladnog decembarskog vetra napolju. U maju, pre osam meseci, sam što je tada nekako delovalo više kao zima nego sada. Jedini blagosl0v je to što je nana sada ćutala, osim nerazgovetnih zvukova koje je ispu štala. Po ceo dan je sedela ispred televizora, usta su joj bila u tom ne običnom iskrivljenom zlobnom osmehu, kao da se smeje u sebi nekoj tajnovitoj šali. Doktor je rekao da će joj se govor vratiti nakon nekog vremena, jer su reci pomešane u njenom mozgu. Kao kada bi rekla „vrata" ako telefon zazvoni ili „jastuk" kada je morala da ide u kupatilo. Sada je makar mogla da došepa do kupatila pomoću štapa. Ipak sam ja ta koja mora sa svim tim da se izbori. Da je oblačim i hranim pre nego što je ostavim s gospođom Slatski, a onda hitam na posao bez ijednog trenutka posvećenog sebi, sat vremena u prepunom metrou. Po ceo dan se javljam na telefone, zapisujem, kucam za gospodina Grifina. A onda noću, iscrpljena, želim samo da se opustim i zatvorim oči. Ali prvo dolazi nana na red, da nju nahranim, očistim je, ukoliko joj se omaklo, pomognem joj s lekovima. I da lije ona makar malo zahvalna? Koliko puta me je noću budila, lupajući štapom o zid. Kunem se, to radi samo zbog svog zadovoljstva, da me natera da ustanem, dođem do nje, vidim šta hoće. Rouz nije volela da se oseća ogorčeno, ali to je bilo jače od nje. Pitala se uz žudnju, kako bi bilo da može da ode, napusti baku i tu tamnu, toplu kutiju od stana koji je polako na smrt guši. Da može da ode odatle. I uda se za Brajana. Onda bi to tako jasno zamišljala, kuću u kojoj bi živeli. Sobe koje mogu da se provetre, okrečene pastelnim bojama, prozore širom otvorene kako bi pustili sunčevu svetlost unutra. Baštu, travnjak, nekoliko lala, jedno ili dva drveta. Samo njih dvoje bi bilo tu, Brajan i ona. Svako jutro bilo bi čudo buđenja pored njega u krevetu, a onda radost što će ceo dan provesti zajedno, ne samo minute koje tu i tamo ukrade od nane. Onda se njene osvetljene sobe vraćaju u sivu realnost. Srce joj tada potpuno potone. Ko bi se onda brinuo o nani? Jedva da je imala novca da plati gospodu Slatski za ono malo pomoći koju pruža, uz stalno gunđanje, a kamoli stalno zaposlenu bolničarku ili dom za oporavak. Zaboravi na Mari. I Kler takode. Setila se onda kada je pozvala Kler, molila je i pre' klinjala da dođe i pomogne joj. ____________99 ^win nežan, umiren glas preko međugradske veze. „Ne smeš da A Skao da si sama u svemu ovome, Rouz.

Bog je s tobom." se ^rovali ili ne, nekoliko dana nakon toga, poštom joj je stigao pa-1 Vkome su bili Knjiga psalama u kožnom povezu i pljosnati medaket 4niim iu je sam pokojni papa Jovan blagoslovio (kako je u poruci Ijon Koj11111 ' piSRouz je obe stvari zafrljačila u kantu za đubre. Onda je plakala, sti-Arfi se sebe zbog svetogrđa koje je počinila. Hvala oče, cenim to." Pitov glas prekinuo ju je u mislima, "i Rouz je znala, samo ga pogledavši, da se Pit ocu izvinjava0 zbog nnoe što je bilo u zgužvanoj koverti koju mu je upravo tutnuo u ruku. Crkva je očekivala minimalnu donaciju, ali s Pitovom platom kao službenikom u Du-Rajt gvožđariji na Aveniji Okean, to je verovatno bio samo delić tog minimuma. Rouz pomisli s krivicom: Evo mene ovde, tugujem u sebi, kao da sam jedina koja ima probleme. O bože, Mari i Pit, kako li oni pobogu preživljavaju? . Uputila se za njima napolje, dok je Kler ostala u predvorju, pričajući o poslu s ocem Donahjuom. Sunce je bacalo odsjaj s poklopaca parkiranih automobila na prljavi sneg koji se nalazio na trotoaru. Rouz se naježila, poželevši da ima nešto bolje od ovog iznošenog kaputa od ka-milje dlake kako bi se zagrejala. Beba je počela da se meškolji, koprcajući se u Rouzimm rukama. Ljuljala ga je, pretvarajući se da je to njena beba koju drži, njena i Bra-janova. Jednog dana ćemo se venčati, ali to neće biti ovako. Brajan će na Univerzitetu Kolumbija ove godine završiti svoju disertaciju. Imaće mesto asistenta, a mogao bi da dobije puno radno vre-me u Bruklinu ili čak Kingzborou. Možda će tada ona moći da napusti svoj posao i sama upiše neki koledž. Smestiće nanu u neki starački dom ili će je brzom železnicom poslati do Kler u Sirakuzu. Kako god bilo, dok god je s Brajanom, sve će biti u redu. »Hajde, daj ga meni", rekla je Mari dok joj se lice nadulo poput bele ledene pare. „Vreme je za njegovu flašicu. A tek kako te on na to pod-seti! Pluća ovog dečaka su takva da ne možeš u to da poveruješ." Rouz ga je predala sestri. „Prelep je, Mari. Tako si srećna. Tri savršena deteta." /, takode, oslobođena nane. Za trenutak je smrknutost napustila lice Mari i oči su joj zasijale, vlažne od ponosa i žudnje. „Aha, oni su u redu." 100 Dok se Mari borila s bebom, Rouz je stavila ruku u tašnu. Dv н seticu, to je sve što je imala. Za namirnice, a s ostatkom je namerav f da kupi poklon za bebu. Pa, malom Gabrijelu neće nedostajati zvečlc ili par cipelica, a Mari će dobro doći novac. Presavila je novčanicu napola, i kada Pit nije gledao, stavila ju j Mari u ruku. Mari je zaprepašćeno pogledala, onda je brzo spustila pogled, a dve svetle tačke su se pojavile na njenom

nekada lepom licu. Brzim klimanjem glave joj je zahvalila, nekako ponizno i Rouz je primetila odsjaj suza u njenim očima. Završio se taj nelagodan trenutak, i Mari je, s bebom koju je držala u jednoj ruci kao vreću namirnica, koračala napred odlučna u svojoj nameri. „Hej slušaj, dete, ne volim što napuštam tebe i onu Devicu Mariju tamo unutra, ali moramo da idemo. Pit je praktično morao da moli da bi ga pustili, a ako zakasni... pa, znaš. Bilo mu je potrebno šest meseci da pronađe ovaj posao, s usranim šefom, smenama, vikendom i svim ostalim. Ostavila sam Bobija i Misi s komšinicom Ketlin, a ona ima dva sina. Počeće da preskače zidove ako se uskoro ne vratim." „U redu je", rekla je Rouz. „Šta kažeš da sledeće nedelje, posle crkve svratite do nas? Nana je tada obično u prilično dobrom raspoloženju. Uostalom, ona nije videla bebu." Mari se namrštila. „Koja je svrha? Samo ćemo se posvađati, kao i uvek. Ništa se nije promenilo. Čini mi se da je još i gora otkako se raz-bolela. Isuse Hriste, ne znam kako ti sve to podnosiš." Rouz je želela da glasno zavrišti: M ja sama ne znam kako to podnosim. Gore je nego što možeš da zamisliš. Ali koga još ima? Ali je to zadržala za sebe. Nema svrhe da time opterećuje Mari. Ona je slegnula ramenima i tiho rekla: „Moram." Rouz je izdržala sestrin pogled. Zurila je u oči iste neobične plave boje kao i nanine, ali nekako Ijudskije i koje su otkrivale srce koje se krije ispod te grube, lomljive ljuske. „Uvek sam ti zavidela", rekla je Mari nešto blažim glasom, iskrenijim nego uobičajeno. „Ti si snažnija. Pametnija. Ne kao Kler i ja. J"1 pronalazimo izlaz lakšim putem." Ispružila je ruku i hladnim prštim dodirnula Rouzin zglob. „Ne dozvoli da te ona pobedi, Rouz. Nern°) nikada da odustaneš!" Rouz se malo odmakla i izgubila ravnotežu. Bila je zaprepascen Mari? Ljubomorna na nju? „Sranje." 101 titinGMlL-'------------•----------dreKa prekinula ju je u razgovoru s Mari. Rouz se okrenula i ° kako liutito pilji u kola, prilično ulubljen zeleni valijant koga Vldelarfzala rđa. Kazna je lepršala ispod jednog od brisača. '6 P epao ju je pa se okrenuo da grubo šutne crveni parking-sat. minuta, te hulje. Nisu mogli da nam daju samo još dva jebena mi°U Hajdemo, Pite, nema svrhe da se sada zbog toga toliko nerviraš." Mari ga je umorno smirivala. „Sada ništa ne možemo da uradimo." Okrenula se ka Rouz, na brzinu joj stiskajući ruku. „Hej, slušaj, hvala ti za... pa, znaš. Svaki dolar pomaže. Dođi kod nas nekad da nas vidiš, kad god hoćeš. ]a sam uvek kod kuće. Do đavola, gde ću drugo da budem?" Naglo je okrenula glavu ka ulazu u crkvu. „Pozdravi Blaženu Devicu za mene, hoćeš li? Nije mi do toga. Ako još jedan minut budem zurila u tu njenu kaluđersku odoru, oslepeću." Poput mačke lutalice koja se dočekala na noge, Mari je ponovo postala prisebna, ostavljajući Rouz da se

pita da li je onu drugu Mari, od samo pre nekoliko trenutaka, izmislila. Rouz nije mogla a da se ne nasmeje. Bilo je tačno to o Kler. Pa ipak se nekako osetila postiđenom što ima takve bogohulne misli, baš ovde, na pragu crkve Svetih mučenika. „Hoću", obećala je Rouz. Poljubila je Mari u hladan obraz i mahnula Pitu, koji je već bio u kolima i palio motor. Osećala se rastrzano između ljubavi prema sestri i želje da je uguši. Sada mora da se suoči s Kler, kao da ionako nema dovoljno muka na svojim plećima. Slatka, svetačka, bespomoćna Kler. Posmatrala je sestru kako izlazi iz crkve i čkilji na jarkom svetlu poput bebe, drskih ecjm usana koje su se oblikovale u maleno slovo „o" razočaranja kada )e videla da je Mari otišla. »Mari nije mogla da sačeka", kazala je Rouz. „Prilično je žurila." i'-'iT tO ^6 mo)a krivica", odgovorila je Kler veselo. „Otac i ja smo se o zapričali da smo izgubili osećaj za vreme. Bojim se da nam se ls Jenja u nečemu razilaze. Otac misli da je loše po crkvu, to vati-nsko veće pape Pavla. Ja u početku nisam tako mislila, ali pretpo-^ат da je otac u pravu..." za KUZ ^ osetua da je to sve više iritira. Zašto Kler nikada ne zadrži Пц Л ? sv°)a mišljenja? Bolje bi bilo da sa njene kaluđerske odore ski-a) stirak i presele joj tu krutost na kičmu. S edala je na sat. „Imamo dosta vremena do tvog autobusa. Zašto a. „ se ne vratimo u stan? Nana bi to volela." 103 „Nana, da." Kler je klimnula glavom. „Znaš Rouz da ja za пјц • varam molitve svakodnevno. Čak sam pitala i oca Lohlina da je ni u dnevni blagoslov." ' Rouz je osetila neki čudan ukus u ustima, kao da je pojela tkiša. Kako ip «VP t-n K;i^ ui^~ — 1^1 —, ao a e pojela slatkiša. Kako je sve to bilo lako za Kler, s njenim brojanicama. Sko da je mogla da čuje nežno udaranje u njenoj ruci. Kako je to dobro d klečiš u hladnoj tišini crkve, oslobađajući se briga, jedne po jedne, dok su se drugi preznojavali. Dok se prezir gomilao, Rouz se brzim korakom spuštala niz stepenice, do trotoara, ne gledajući oko sebe da proveri da li je Kler prati Više je nije ni bilo briga. Onda je čula glas Kler, pomalo bez daha, kao da je lebdeo na oblaku bele pare poput Svetog duha. „Bog je s tobom, Rouz. On čuje tvoje molitve. On te neće zaboraviti." Iznenada je Rouz osetila želju da udari svoju sestru. „Jesi li čula šta se desilo s Badijem Mendozom?" Badi je živeo odmah pored njih, bio je stari Brajanov školski drug. Kler se, crvena od hladnoće, okrenula izgledajući kao da ju je neko ošamario. Nije tajna da je nekada bila zaljubljena u Badija - sve dok nana za to nije saznala i sprečila to. „Badi? On je... otišao u vojsku, zar ne?" „Bio je u Vijetnamu. Prebacili su ga brodom kući prošlog meseca... ono što je od njega ostalo.

Čujem da mu je lice potpuno razneto. I veći deo mozga. Održavaju ga živim pomoću aparata." Rouz je čula kako je Kler kratko udahnula i prekrstila se. Istog trenutka se postidela. Za trenutak je zatvorila oči, osećajući se neverovat-no krivom. Pretvarala se u groznu osobu. Groznu i zlobnu, baš kao sto je nana. Stigle su do Avenije K. Prolazile su pored Sadsendads, gde je ona svake subote prala nanine prljave čaršave, pa pored Evinog kozmetičkog salona s nizom prašnjavih biljaka na prozoru, gde je vodila nanu na pranje i sedela, dok se veš vrteo u velikim plavim sušilicama. Bože, izbavi me zala, molila se u tišini. Zatim je skrenula ka popločanoj stazi do svoje zgrade, do mračnog ulaza koji je mirisao na dezinfekciono sredstvo od borovine. S naporom se penjući uz stepenice, Rouz je zamišljala najgore, K i uvek, da je nana mrtva usled još jednog napada. Osetila bi trenut^ vrtoglave nade, praćen slamajućim osećajem krivice. Kako ona mo da poželi da joj baba umre? w^mi^ • kliuč, a onda ostavila vrata otvorena, kako bi pu-Rouz je okrenu, , ^ i > ..Kler da uđe unutra pre nje. 5 da Kler je počela da vrišti jakim piskavim glasom, dok je ^T nula prva ka mračnoj dnevnoj sobi, osvetljenoj samo avetinj-odsjajem televizora, osećajući miris koji je terao na povraćanje, p^t smrada prepunjenog klozeta. Majko božja, šta...? Onda je videla. Nana. Ispružena licem okrenutim nadole na linole-koji se protezao po sobi, raširena kućna rože haljina koja je otkrivala dva mršava bela štapa njenih nogu. Mrtva? Oh bože, ne. A to je ona prouzrokovala, time što je to priželjkivala. Rouz je čučnula, osećajući se suludo usled mešavine straha i lude nade dok je hvatala za zglob koji je bio sama kost obložena mlitavom kožom. Onda se nana pomerila, uz jauke. Užasan smrad je sada postajao još jači, čineći da Rouz dobije nagon za povraćanjem. Silom progutavši, Rouz je pomislila: Oh Gospode, ona nije mogla da dođe do kupatila, pa je to uradila u gaće. Mora da je pala dok je pokušavala da ode tamo. Prokleta gospođa Slatskijuje ostavila samu. Iznenada je televizijska galama delovala i suviše glasno, ko da je neko do kraja pojačao televizor, pa je Rouzina glava bubnjala. Neki glupi kviz. Neka žena, u odelu gorile, skakala je gore-dole i vrištala iznad frižidera da je pobedila. I Rouz je želela da zavrišti ili da se besno smeje. Ovo je bila njena nagrada, gumena piletina iza vrata broj tri. Zlobna starica koja leži u sopstvenim govnima. Brzo se okrenula i pogledala u Kler. „Pomozi mi da je podignem." Au je Kler samo stajala, pipkajući brojanice koje su joj visile oko uka a plave oči su se raširile i gledale u prazno. Njeno okruglo bebi llc* se od gađenja sledilo. ..Kler!"

, " isliš... misliš li da treba da je pomerimo?", zabrinuto je rekla Kler. " a^ko Je nešto polomljeno?" la ^Па Se Sa<^a meškoljila i pokušavala da sedne. Rouz joj je stavi-ja , v u lspod pazuha i uspela sama da je podigne na stopala. Nije bin a' ° 'e kao kad podižete gomilu suvog lišća, vlažnog i trulog. Je curila iz uglova njenih usana dok se borila s glasovima u 'UĆi da Ш oblikuJe u reči-je Kler i njene brojanice. Zašto joj nije pomogla? 104 Bes je ispunjavao Rouz ali je i činio jakom. Pridržavajući staricu uspela je da je odvuče do kupatila. Skinula ju je i nekako spustila ц u' du. Pustila je vodu i pružila ruku ka kredencu da izvuče sunder za tr ljanje. Sada dolazi odvratan posao - da je opere. Samo ne misli o tome. Ako o tome misliš, biće ti samo još gore. Rouz je zamišljala ogroman špric s novokainom, od koga bi od glave do pete utrnula. Ona bi izvodila te pokrete, ali je u svojoj glavi bila na nekom drugom mestu. S Brajanom. Večeras. Planirali su da provedu noć zajedno i nije htela da dozvoli da se išta ispreči. Čak ni to da gospoda Slatski ne može da ostane s nanom. Brajan je rekao da mora s njom da razgovara o nečemu. Nečemu važnom. Dragi bože, neka on kaže da ne može da čeka, da će se odmah uzeti, a ne za godinu dana. Toliko mi je potreban. Užasna buka prenula je Rouz iz razmišljanja. „Gaarrrrraaaagggaaaa." Konačno je Rouz ustala. Kler. Nana je tražila Kler. Rouz je zurila u smežurano, sivkastobelo telo svoje bake koje pluta po prljavoj vodi u kadi. Osetila je kao da ju je neko udario u stomak. Nanu je baš bila briga za sve što je Rouz radila; lomila kičmu noseći je na svojim leđima, gnječila hranu da je hrani i ovo... čišćenje njenog odvratnog nereda. Ona je samo želela Kler. A gde je, do đavola, bila Kler? Pronašla je svoju sestru na kolenima, na linoleumu gde je nana ležala, a usne su joj se pomerale u tihoj molitvi. Bila je toliko besna, toliko Ijutita, poput oluje koja kao da duva kroz nju, s tutnjavom u glavi, opekotinama u grudima. Želela je da ošamari Kler, da je ošamari i zanesvesti baš tu gde kleči. Onda, brzo kao što je i došao, bes je nestao. „Ona želi tebe", rekla je Rouz, previše umorna da bi se svađala, strovalivši se na sofu, slušajući škripanje plastičnih ivica. Kler je trepćući otvorila oči i nasmejala se, slatka i nevina poput^ bebe koja se budi posle svog popodnevnog spavanja. „Da... naravno. Ustala je, ispravljajući suknju, bešumno se krećući do susedne sobe u svojim kaluđerskim cipelama sa đonom od krepa. Misli o Brajanu, Rouz je voljom primoravala sebe, spuštajući glavu na stisnute pesnice, boreći se da odagna mirise i glasni piskavi smen sa televizije. Uskoro ćemo biti samo nas dvoje. Zauvek... Rouz je lebdela. Daleko od svoje nane i paklenog stana na Aveniji K. Daleko od svega što joj je zadavalo bol. U toplini udoline koju su činila njihova tela ispod pokrivača, Braja-novo dugačko telo protezalo se pored njenog, osećala je kako plovi po talasima njegovog disanja, otkucajima njegovog srca. Sigurno. Mirno.

Brajan, slatki Brajan. Njen ljubavnik. Kako je to neobično izgledalo na početku, da o njemu na taj način razmišlja. Setila se svog zadovoljstva prvog puta, krivice koja ju je izjedala, a onda plača. Brajan je zabrinuto pomislio da ju je povredio. Jedno drugo su razuveravali, a onda su nekako to ponovo radili. Pre devet godina. Majko božja, da li je moguće da je stvarno toliko prošlo? Rouz je nakon toga prestala da ide na ispovest. Koja je svrha toga? Nema svrhe da Bogu govori da joj je žao, kad je savršeno dobro znala da će i dalje nastaviti to da radi. A kako bi mogla da stane? Ljubav prema Brajanu je jedino što ju je održavalo u životu. Mogla je jedino da se nada da će Bog, u svojoj beskonačnoj milosti, nekako to da razume i oprosti joj. Rouz se pomerila, podlaktivši se tako da može da ga gleda u lice. Preko ivice njegovih ramena, mogla je da vidi prozor, ulične svetiljke koje gore uz blagi magličasti odsjaj, i gomile snega koje su prošarale zelenilo Saut filda. A s jedne strane, cigle i glomazni škriljci biblioteke Batler. Koliko je samo puta tako ležala, gledajući napolje prema drugom spratu Brajanove sobe u Hartli holu! Sanjajući o danu kada neće morati da se kriju kako bi bili zajedno. Uskoro, obećala je sebi. Najviše još jednu godinu. Onda ćemo da oudemo zajedno, baš kao što smo i obećali. Čekala sam ovoliko dugo Pa mogu još malo da sačekam, zar ne? Pogled joj se vratio u sobu. Uzani pregrađen prostor s posteljinom, sa stranama u kojima su se nalazile rupe od eksera, poredanim daska-^a i tamnim policama prenatrpanim knjigama. Knjige koje je sanjala da će jednog dana pročitati. Hemingvej, Fokner, Ficdžerald, Džojs, oodler. A u uglu, na izgrebanom hrastovom stolu nalazila se Brajano-va prastara mašina za kucanje i gomila otkucanih stranica koje su vi-rile iz poklopca. Roman koji je Brajan pisao pre nego što se zakopao radeći svoju disertaciju. 106 Vrtu, Ona je pročitala roman i smatrala da je dobar. Bolje od toga. Ob zimao ju je i grejao ponos. Nije imalo veze što je ovaj krevet sav iskriv Ijen i ni on ni ona nisu imali ni prebijene pare. On će jednoga dana postati poznat, u to je bila sigurna. Njegove knjige naći će se u studentskim sobama poput njegove, pored Džojsa i Foknera. Proučavala mu je lice. Sve ravnine i udubljenja na polusvetlu koje je dopirale sa ulice. Graške znoja svetlucale su na njegovom čelu i vrhu nosa. Polizala je kapljicu sa njegove slepoočnice, naslađujući se slanim ukusom na svom jeziku. „Mmm. Mogla bih da te pojedem." Nosom mu je trljala vrat, šapću-ći mu u uvo: „Ali šta bih onda ja radila kada ništa od tebe ne bi ostalo?" „Rouz." Brajan je brzo ustao, gužvajući posteljinu i ćebad. Ušao je hladan vazduh. „Ima nešto... što je trebalo ranije da ti kažem..." Okrenuo se, dok mu se profil ocrtavao na prozoru. „Isuse, mrzim ovo.

Molio sam boga da mi ovo na neki način olakša." Rouz je zadrhtala, prekrstivši ruke preko stomaka, pridržavajući laktove. Nešto nije bilo u redu. Da, osećala je to. Čak i onda kada je Brajan vodio ljubav s njom. Tako jako, skoro da ju je zabolelo u toj njegovoj žurbi. „Brajane, šta je? O čemu se radi?" Sela je, prevukla čaršav preko stopala, osećajući potrebu da sebe zaštiti od loših stvari koje je predose-ćala da dolaze. „Trebalo je ranije da ti kažem - radi se o tome, bože, kada sam te video, samo sam razmišljao da te čvrsto zagrlim, da budeš pored mene." Ona se nervozno nasmejala. „Znam. San svakog dečaka kod oltara, zar ne? Dobra katolička devojka. Mislim daje to zbog toga što stavljaju nešto u svetu vodu, neku vrstu afrodizijaka. Trebalo bi da je flaširaju umesto parfema. Eau de Vatican. Da li misliš da bi papa to odobrio? Ako ona nastavi da govori, neće morati da ga čuje. „Bože, da li se sećas onih užasnih napada savesti koje sam dobijala? Znam kako su se mučenici osećali noseći košulje od kostreti." „Rouz. Moj broj sa regrutacije je stigao. Došao je." Njegove reci zvučale su poput kugle tegljača koja se obija o kameni zid. Uši su joj zvonile od tog udarca. „To je nemoguće." Dok je to govorila, mišići su joj se grčili a hladni prsti kao da su joj šetali kičmom. „Desilo se." „Ne!" Zvonjava je postala luda, poput bučnog alarma unutar njene lobanje. „Samo im reci. To je greška. Neko je pritisnuo pogrešno kompjutersko dugme. Ne moraš da ideš. Tebi su odložili služenje. Ne mogu A ,'•->/ '•- 'J •' 'J **'*•' , ^ te uzmu. Moj bože, Brajane, Vik Lučezi je umro u Vijetnamu. Г' dan Badi..." Nije mogla da navede sebe da to izgovori. Svi ne...", zaustio je da kaže, ali je ona prekrila uši svojim dlanovima„Ne. A/e/Ne ti. Ne ti, Brajane! "čula je svoj glas kako se podiže, postaje piskav. Ali izgledalo je da dolazi negde izvan nje, ambulantna sirena na ulici. Rouz, ne čini ovo još težim." Pokušao je da je privije u svoj zagrljaj, ali se ona opirala, kruto se držeći; plašila se da će ako mu popusti, na neki način prihvatiti ovu užasnu stvar. „Oni ne mogu da te nateraju." Primorala je sebe da to tiho izgovori, skoro iapatom. „Ti si od toga izuzet." „Ne, Rouz, slušaj. Dobio sam prošle nedelje obaveštenje da odem na iekarski pregled. Nisam video nikakvu svrhu da ti to govorim. Znaš, ako se ispostavi da imam neki šum na srcu ili nešto i oni odluče da me ne uzmu. Ali, danas su mi javili. Jedan-A* Moram da se javim na obuku sledeće nedelje u Fort Diks." Stravična bela prepreka pojavila se u glavi Rouz. Kao da se pretvarala u emitovanje košmarnih vesti u šest

sati, videla je Rajana kako leži u pirinčanom polju, krv mu je svuda po uniformi, širi se u jarkocrvenim krugovima po prljavoj vodenoj površini. Ne. Oh, dragi bože, ne! Odagnala je taj stravičan prizor. Ali nije mogla da se otrese hladnoće koja ju je prožimala, kao da njeno srce pumpa ledenu vodu umesto krvi. A ovo je bilo stvarno, ne samo neko strašno snoviđenje. Brajan ide u Vijetnam. Da pucaju na njega, rane ga ili čak ubiju. »NE!" Rouz je viknula iz kreveta. „Rouz", progovorio je Brajan, spuštajući noge pored dušeka, pružajući molećivo ruke ka njoj. Ali ona nije htela da dođe do njega. Proklet neka je. On verovatno želi ovo. Veliki jebeni heroj. ..Kanada", molila je. „Sećaš se Rorija Vokera? On je otišao u Kanadu. Montreal, mislim. Ili možda u Toronto. I ti možeš da odeš. Počneš lspočetka. Ja bih pošla s tobom." Brajan je pustio da mu ruka padne sa strane. Njegova senka pada-a )e preko zelene prostirke boje trave na kojoj je ona stajala i do nje * Oznaka 1-A, u američkoj vojsci znači - sposoban za neograničenu voj-nu službu. (Prim, prev.) -----------------------------------------lli_faži stizala kao neko tamno predskazanje smrti. Drhtala je potpuno v kontrole, osećajući se kao da je dobila visoku temperaturu. Osećala ' vreli pritisak u očima i udaranje u slepoočnicama. „Rori je u paklu", rekao je mirno. „On ne može da se vrati nazad, čak ni da poseti porodicu. Odmah bi ga uhapsili." „Postoje drugi načini. Da odbiješ vojsku iz religioznih razloga." „Rouz, ti znaš ćaleta. To bi ga ubilo. On je sleteo u Anziju, borio se čak do Alpa. Moj deda je služio u Prvom svetskom ratu, ranjen je u Verdenu. Sećam se da je deda imao tu plišanu kutiju, koju je držao zavučenu negde u najvišoj fioci ormana." Brajanov glas postao je mekši. „Nikada mi nije pokazao šta je držao unutra, dok me jednoga dana, kada sam imao možda jedanaest godina, nije uhvatio kako se s Kirkom igram vojnika u praznom odeljku njegove radnje. Onda nas je uveo unutra i pokazao nam je. Svoju Bronzanu zvezdu. Rekao je da smo mi dovoljno odrasli da razumemo šta ona znači. Makar njemu. Rekao je da ljudi koji misle da je u ratu važno postati heroj i dobijati medalje imaju kašu umesto mozga. Rekao je da je borba stvarno loša, ali nešto što se mora uraditi, kao kad gasiš vatru pre nego što se otme kontroli. Ništa zbog čega se treba hvaliti. Samo radiš ono što mora da se uradi." „Ti nisi tvoj deda", odgovorila mu je Rouz u očajanju. „Drugačiji je to rat. Niko čak ni ne zna zašto se borimo u ovom." Brajan je podigao pogled, a ona nije mogla a da ne vidi svetio u njegovim očima, jasno i sjajno. „Možda ne. Ali mnogo momaka ipak odlazi tamo. Momci s kojima smo i mi odrasli. Vik, Badi i Gas Šo. To nešto znači. Nisarn siguran šta. Ali jednu stvar znam, a to je da ako ja izbegnem obavezu, to će samo da znači da će nečiji drugi broj da izvuku. Neko drugi ko će možda da izgori, dok je trebalo da ja budem tamo i

gasim tu vatru." Zastao je. „Mnogo sam o ovome razmišljao. Čak i pre ovoga. Nisam ti rekao kako se osećam krivim jer me svake godine oslobađaju, jer sam znao da će te to uznemiriti. Ali sada..." Mislila je na Džona Vejna u Zelenim beretkama. Mnogo priče o časti i dužnosti, ali je stvarnost da su njegovi momci voleli da pucaju iz pištolja. Ali Brajan? Ne, on je govorio ono što je mislio. Bože, trebalo je to da zna. Polako je počela nečeg da se priseća, nečeg što je potpuno zaboravila-Peti razred, Brajan se vraćao iz škole a dlanovi su mu bili crveni i otečeni, sa trakama od pruta. Brat Džozef ga je dobro izmlatio lenjirom. „Zašto Bra|ane?", pitala ga je, šokirana i povredena kao da je i nju neko tukao. „Šta si uradio da bi te on istukao?" „Ništa", rekao je slegnuvši ramenima. Oh, kako je samo bio nonsa-lantan! „Bio je to Doneli. Polomio je prozor u parohiji. To se slučajno •JZ 109 j j ajj on je već do guše na crnoj listi kod brata Džozefa. On bi Šio deset puta gore batine." nh Brajane. Ja bih pošla umesto tebe, kada bih mogla. Jer, ako se tebi nešto desi, ja ću takode da umrem. Rouz se stropoštala dole, istkana juta joj je presecala kolena. Neladnost u stomaku je postajala još veća. Osećala se izlomljenom svuda po telu, kao da je nju neko tukao. Kako je bila blesava, što je brinula da će joj Bog uzeti Brajana. Ne, ovo je Brajanovo sopstveno maslo. On je birao ovo, što je isto kao i da je otišao do centra za regrutaciju i sam se prijavio. On je napušta. Bes se u njoj prelomio. Skočila je na noge i zgrabila prvu stvar koja je bila pred njom - teglu punu penija koji su bili na vrhu stola. Bacila ju je o zid. Peniji su se svuda razleteli, odbijajući se o nameštaj i kotrljajući se po podu. „TI KUČKIN SINE! AKO TAMO POGINEŠ, NIKADA TI NEĆU OPROSTITI!" Nešto joj je peklo oči, lice. Suze poput kiseline, koje su je žarile, ranjavale. „Baš me briga ko ide umesto tebe!", jecala je. „Baš me briga ko će da pogine. Mene je samo briga za tebe. Oh, bože! Moj stomak. Boli me. Mrzim te, Braj! Da li me čuješ. Mrzim te što ovo radiš." Onda su njegove ruke bile oko nje, grlile je, držale je da se ne raspadne. Prizemljile je. Utopljavale je. Majko božja, šta ona to govori? Naravno da neće da umre. Naravno. °na ga je stegla, jecajući. >,Ne plači Rouz." Glas mu je podrhtavao i osetila je nešto mokro na svom obrazu. Suze. Brajanove suze. „Znam da je godinu dana dug period i da ćeš mi nedostajati. Hriste, već mi sada toliko nedostaješ da to boli. Ali, biću dobro. Obećavam." Rouz se još više pripila uz njega, osećajući kao da joj je neko otkidao srce, tu veliku rupu u grudima koja stravično boli. Kako ću ja to da podnesem7., pitala se. Čekanje. Od jednog pisma do rugog. Me znajući je li on

dobro. Ako je ranjen ili još gore, ako... Udaljila se od njega, podigla pogled kako bi se susrela s njegovim P'm sivim očima. Neverovatan bol njene ljubavi probijao se kroz nju ka° staklo. »Nemoj to da mi obećavaš, Brajane. Obećanja se pogaze. Samo se rati! To je sve. Samo mi se vrati." 4. „Doktor Mičel. Urgentno. Odmah. Doktor Mičel..." Rejčel je žurila niz Petu zapadnu ulicu, kroz čelična vrata koja se okreću i vode ka porođajnom odeljenju. Letimično je bacila pogled na sat iznad zastakljene prijemnice iza koje su se nalazile medicinske sestre. Šest i trideset pet. Kasni za jutarnje vizite. Do đavola. Samo joj je još to bilo potrebno danas, od svih dana. Osećala se umorno, usporeno, uprkos dvema šoljama kafe koje je popila na prazan stomak i izbezumljenoj jurnjavi iz svog stana po ledenoj kiši. Ali na pomisao da će svakog trenutka ugledati Dejvida, srce joj je žestoko udaralo, a ruka joj je skliznula u duboki prednji džep be-log lekarskog mantila. Prstima je napipala parče papira. Rejčel je mogla to da zamisli, parče rozikastog papirića iz laboratorije, s bledim fontom slova: TRUDNOĆA, POZITIVNA. Čak i sada, te reci od pre dvanaest sati kao da su joj palile prste i stvarale vrtoglavicu. U redu, bože, Sudbino, ko god da si, slatko si se nasmejao ili nasme-jala. Šta sada? Prošlu noć uglavnom je provela budna postavljajući sebi to pitanje, a ni sada nije bila blizu rešenja i odgovora. Mama joj je celog života govorila da stvari bolje izgledaju ujutru, ali je ovog jutra Rejčel mislila da možda čak izgledaju i gore. Shvatila je da je Grejs Bišop posmatra i osećala se kao da ju je neko uhvatio kako žvaće žvaku u prvom razredu. Grejs je bila glavna medicinska sestra na porođajnom, možda čak i onda kada se Rejčel rodila. Ona nije trpela nikakve kritike, ni od koga. Stajala je u hodniku izvan prijemnice, prekrštenih ruku veličine čuvarevog doboša. Oslobodila je ruke kako bi prebacivački pogledala na ručni sat. Svaki pokret je odi-sao neodobravanjem prema ženskom stažisti, koja je ikada zakoračila na njen sprat. Rejčel je sa svojih dvadeset pet godina bila daleko najmlađa - posto je srednju školu završila godinu dana pre svoje generacije, a osam godina koledža i medicinskog fakulteta sabila u sedam - a osećala se čak i mlađe, dete koje kasni u obdanište, a vaspitačica se pojavljuje iza nje. „Vizite su već počele", rekla je svojim nejasnim jamajkanskim aK-centom. „Bolje bi ti bilo da i ti kreneš." ,..,ЈјиМ_ ______________________________Hi o..-, vi je kruto klimnula glavom i s gorkim zadovoljstvom pomisliL pošalicu Dena Rouana* kada ga neko udari i kaže: „Hvala, to mi Ja na y u je bilo potrebno. Rejčel je onda pogledala sebe Grejsinim očima. Iste izgužvane pan-lone oker boje koje je i juče nosila,

fleku od kafe na reveru svog belog mantila. Kosa joj je skupljena u razbarušenu pletenicu, lice - pod nemilosrdnim svetlom neonki sa tavanice - bledo poput duha s upilje-nim očima zbog nedostatka sna. Ovoga puta nije mogla da okrivi Grejs što je podozrivo posmatra. Iznenada se onaj stari, poluhisterični napad smejanja pojavio, uz besmislen nagon da kaže Grejs: Ne brini se, ja sam kvalifikovana, u redu. Ko će bolje da se poštara za ženu koja se porađa od trudne doktorke? Ali sada nije vreme za gubljenje kontrole nad sobom. Ona je polubr-zim hodom krenula niz dugački zeleni hodnik prema Prvom odeljenju dok su joj otkucaji srca podržavali bat njenih adidas patika po linoleu-mu, a istovremeno je zamišljala sebe kako to saopštava Dejvidu. Žao mi je što kasnim... Ona ga gura u stranu i šapuće mu: / usput, ja sam trudna. Ne, ne tako. Možda je to u redu za serije. Ali ne i za stvarni život. Dejvide, znam da to nije baš ono što smo planirali... ali ćemo nekako uspeti u tome... Zar nije to videla u nekom filmu? Sa Sandrom Di i Trojem Dona-hjuom. Uz zalazak sunca i nekoliko nežnih zagrljaja. Draga, volim te i sfmojeto važno. „Sranje", opsovala je kroz zube, skrenuvši malo s puta jer ju je užurbani bolničar naglo gurnuo kolicima koja su se zateturala, a u isto vreme je grdila sebe zbog suza koje su joj se pojavile u očima. Odrasti, zašto nećeš? Nikada ti nije obećao ništa, a sada želiš sve. Dane zaljubljenih i violine, kutije cigara, plus zgodnog doktora koji °bećava da će da uradi pravu stvar prema devojci koju voli. Ali, ko će da kaže šta je to prava stvar ovih dana? Pre stotinu godina, čak i pre deset, venčanje na brzaka. Sada postoji izbor. Opcije. Možeš da abortiraš. Kejčel je pokušala da zamisli grudvu u sebi koja je njihova beba, ne eca °d glave čiode i pogled joj se zamutio od suza. Ona se nekako Potakla, hvatajući se za zid sa debelim crvenim strelicama koje pokalu put ka radiološkom odeljenju. * Daniel Hale Rowan (1922-1987), američki komičan (Prim, prev.) ____________________________U " tuzi Bilo je to ironično. Uvek je otvoreno govorila u korist abortusa. Strastveno se argumentima borila da ta tema zaslužuje da bude osnovno žensko pravo glasa. I takođe se zalagala za nulti razvoj stanovništva. Ali do đavola, ovde se ne radi samo o porastu stanovništva na grafikonu, već o životu koji u njoj raste. O bebi. Njenoj bebi. Ideja da se ona nje otarasi, da je baci u neku činiju, proizvela joj je stravične bolove u stomaku. Pa ipak, koja joj je bila alternativa? Da rodi bebu i zanemari sve ono za šta je toliko mnogo radila? Godine medicinske škole, osećajući se kao da joj je mozak stisnut u mengele. Formaldehidski smrad koji ne može da se spere, snovi ispunjeni košmarima poluseciranih leševa koji oživljavaju. Ali je nekako i sve to volela. Svare amfiteatar za predavanja, s ljubičastim sedištima i sladunjavoustajalim mirisom, dosadnog profesora patologije koji je uvek uspavljivao, dr Duberman s beskonačnim kontrolnim

vežbama iz hematologije. A onda njeno stažiranje na trećoj godini, kada je radila s pravim pacijentima, s ljudima kojima je bila potrebna, stvarnim ljudima, po prvi put osećajući kako je to biti onaj koji leći. Sada je došla ovako daleko, na pola puta svog stažiranja. Rejčel se sećala kada je tu došla na razgovor. Duga vožnja metroom, od skoro sat vremena, do samog srca Bruklina, uglavnom okružena crnim i tamnoputim licima oko sebe. Izašla je na Aveniji Fletbuš, s ruiniranim prodavnicama i iznurenim ljudima, a onda nastavila još šest blokova po ispucalom i prljavom trotoaru do ove neobične zgrade -četrnaest spratova čađavog sivog kamena i ograđeni prozori. Osim činjenice da nije bilo ograde koja okružuje zgradu, sve drugo je izgledalo kao da je zatvor, najmanje je ličila na mesto gde se ljudi oporavljaju. Ali su pacijenti ovde ipak dolazili, mnoštvo njih. Vrlo brzo je naučila: Barbadosani, Haićani, Portorikanci, Dominikanci, crnci bez osiguranja i novca, kojima je medicinska pomoć bila preko potrebna. Upravo zato je ona i odabrala bolnicu Gud šepard,* uprkos očevim navaljivanjima da ode u Prezbiterijansku bolnicu ili bolnicu Ma-unt Sinaj. Dopadalo joj se ovde. Ukoliko je prihvate, ona je želela da tu ostane na specijalizaciji akušerstva. Sada je skoro došla dotle, još dva meseca na Urgentnom i završiće sa svojom specijalizacijom. Kako onda sve to da napusti, da se svega toga odrekne? Ne, neće moći. * Engl.: Good Shepherd - dobar pastir. (Prim, prev.) idz 113 ^rećući se desno do samog kraja hodnika, Rejčel je primetila gru-belim laboratorijskim odelima van Prvog odeljenja. Lica još uvek Crvena od spavanja, koja piju kafu iz papirnih čaša. Drugi, oni koji su noćas bili na dužnosti su već padali od umora, sa svetlim i sjajnim očima. Pod tim fluorescentnim jarkim svetlom, svi su izgledali sivi poput leševa. Ali, još uvek nema znaka od Dejvida, hvala bogu. On se ljutio kad bi neko kasnio u vizite. A ni nju nije štedeo s kritikama. Na početku su se saglasili da ni za nju neće biti nikakvih posebnih povlastica. Džo Izrejl pozdravio ju je uz zevanje. „Propustila si sva uzbuđenja. Blizanci. Žena je samo upala sa ulice, otvorena deset centimetara i izbacila ih kao štenad." Rejčel je pogledala u Izrejla, neobično visokog momka rošavog lica, nalik na pikado tablu. Volela je Izrejla, ali „kao štenad"? Isuse. Dženet Nidam ga je kritički pogledala. „Izrejle, jesi li ikada razmišljao da se prebaciš na veterinu?" Dženet je bila jedina druga devojka specijalizant. Rejčel je pokušala da je zavoli. Ali, to je bilo teško. Dženet ni sebe nije volela. Debela, sa smeđom masnom kosom, zavezanom gumenom tračicom, na licu je večito imala preteći izgled, sumnjajući u svakoga da je neprijateljski nastrojen. Izrejl se kezio na Dženet, podižući svoju čašu kafe: „Ako odlučim, ti ćeš biti prva koja će to da sazna." „O'ladite vas dvoje", zašištao je Pink. Njegovo pravo ime je bilo Vol-ter Pinkam. Rejčel je danas prebrajala pet penkala koja su bila zakačena o džep na grudima njegovog belog mantila. On je bio jedini

stažista koga je znala da je nosio aktovku. Onda je Rejčel primetila Dejvida koji je dugačkim korakom išao ka njima. Izgledao je tako visok u svom savršenom belom mantilu bez fleka, sijao od neke namere krećući se kroz hodnik, podsticao pospane stažiste da malo isprave ramena i stoje uspravnije. Srce je počelo da joj jako udara. Dragi bože, kako je on imao takav efekat na nju? Znojavi dlanovi, nalet adrenalina, sve se javljalo. Godine verovanja da je frigidna, a sada se plašila upravo suprotne dijagnoze. Akutne nimfomanije. Smešeći se u sebi, setila se šta joj je palo na pamet na sastanku upoznavanja: Svako ko tako dobro izgleda mora daje seronja. Savršeni odabir uloge za doktora na televiziji, s tim lepim svetlo-zelenim živim očima i kosom boje peska koja je dečački padala preko njegovog čela, u stilu Dž. Kenedija. Neka mi je Bog u pomoći, čak i 114 te rupice, s o be strane njegovih usana i jedna brazda kao kod Kl Gebla nasred njegove brade. s Ali malo-pomalo - a sam bog zna zašto je on nju odabrao - nj-u bio ju je, udvarajući joj se kao da je bila uštogljena učiteljica, heroina • viktorijanskih romana; jednog dana bi joj doneo ružu, sledećeg шт karanfil, cveće, bez sumnje spašeno iz soba pacijenata koji su išli ku ci. Čak joj je jednom ili dvaput ostavio poruku u ormariću, baš kao u srednjoj školi. A sada beba, pomislila je, gorko se nasmešivši. „Dobro jutro, doktori. Žao mi je što ste me čekali. Imao sam hitan slučaj." Dejvid je došao do njih i stao, dok je pogledom brzo prešao preko nje, ne susrevši se s njenim očima. Osećajući da mu ne znači ništa više od drugih, Rejčel je osetila hladnoću. Razumnost se brzo potvrdila. Glupo od nje, on je samo bio diskretan, kao što je morao da bude. Naravno da je voli. Ali je i dalje bila tako napeta, držala se kruto, kao da je ružičasti laboratorijski nalaz u njenom džepu pismo-bomba mogao da eksplodira ako ona napravi neki iznenadan pokret. Pridružila se grupi koja je pratila Dejvida na odeljenje. Dugačka prostorija, okrečena u bolesnožutozelenu boju, s nizovima kreveta odvojenih plastičnim sumornim zastorima. I vruće, stari parni radijatori su zveketali i šištali. Zašto nikome nije palo na pamet da malčice otvori prozor? Dejvid se zaustavio kod prvog kreveta. Jedno bledo lice uokvireno zamršenim klubetom tamne kose žmirnulo je uvis. Čaršava navuče-nog do grla, gde joj je u udubljenju svetlucao majušni zlatni krst. Izgledala je tako mlado da je to bilo patetično. Već majka, a još uvek i sama dete. Dejvid je bacio pogled na njen karton, a onda na Garija Makbrajda pored sebe. „Vaš, verujem, dr Makbrajd?" Gari je podsetio Rejčel na preraslog Toma Sojera, dečačkog izgleda i s pegicama, crvene kose koja je rasla u svim pravcima. Mada, bio je dobar lekar. Mario je za svoje pacijente. Gari nije čak ni pogledao svoje beleške. - Gospođica Ortiz. Šesnaest godina. Prvorotka. Primljena je

jutros u dva sata, otvorena četiri centimetra. Normalan krvni pritisak. Ali bilo je nešto vaginalnog Krvarenja, a otkucaji srca fetusa bili su usporeni. Konsultovao sam se dr Melrouzom o tome, i naredio je carski rez." „Kako je naš pacijent ovog jutra?", upitao je Dejvid. 115 pritisak je malo nizak. Ima blagu groznicu. Trideset osam sa iri Zalila se na bol, zato sam joj da demerol." Reičel je posmatrala Dejvida kako povlači čaršav i zadiže spavaći-eospođice Ortiz, pažljivo uklanjajući komadić gaze natopljene be-t ndinom koja je prekrivala njen rez. Rejčel je zurila u njegove ruke, sećajući strahopoštovanje. Bože, bile su lepe. Ruke nekog umetnika, jara £jvog mesa. Široki snažni dlanovi s dugačkim, čudno tankim prstima koji su se sužavali u ravne blede polumesece njegovih noktiju. Ruke sposobne da izvode čuda. Posmatrala ga je prilikom operacija kako vezuje najtrošnije vene a da ih ne rasturi, videla je kako izvlači krv iz lobanje fetusa zavlačeći ruke u matericu njegove majke, jednostavno po osećaju. A zar nije i to bilo neka vrsta čuda, to što ju je naterao da oseća? Setila se, dok joj se lice žarilo, njihove prve noći. Zavođenje, holi-vudski stil. Njegov stan, šampanjac na ledu i tiha muzika (tema iz fil-ma Jedan čovek ijedna žena zadržala joj se u pamćenju), zatim padanje na krevet, čaršavi koji su mirisali na afteršejv English Leather. Pronalaženje toga ju je uzbudilo, i u isto vreme ostavilo je pomalo hladnom duboko dole, kao TV večera koja se nije baš sasvim istopila u sredini. A onda, usred njihovog vođenja ljubavi, naglo je stao, naslonio se na laktove da bi pogledao dole u nju sa zbunjenim osmehom. „Ne uživaš u ovome baš mnogo, zar ne?", primetio je. Previše iznenađena njegovom otvorenošću da bi slagala, odgovorila je: „Ne znam kako." U godinama posle Mejsona Golda bila je samo s tri muškarca. I sa svakim se osećala još većim promašajem nego s prethodnim. A sada ovo. Poželela je da zaplače. Nežno, Dejvid se povukao i pomerio niže na dušeku dok mu se glava mje ugnezdila između njenih ukočenih butina. A onda, oh bože, nagli pokret njegovog jezika. Najpre se opirala, previše uspaničena i posramljena da bi išta osećala. A onda lagano, veoma lagano, čudni drhtura-Vl osećaji počeli su da se uvlače kroz zidove njene odbrane, osećaji koji u svakako bili zabranjeni a ipak uzbuđujući. Njegov jezik je pronašao a)ne tačke zadovoljstva za koje nije znala da postoje. Naizgled satima, &rajući se s njom dok nije zadrhtala, zavrištavši napokon u krešendu ° toplo uzbudljivom, da je osetila kako će se sigurno istopiti od sjajne vreline toga. A onda se podigao na kolena, cereći joj se dok se vraćao na nju. „Je

11 sada bolje?" 116 ______________________,_ Je li se to dogodilo te noći?, zapitala se sada. Osam nedelja je otpriH ke bilo od tada. I bilo je nekakve poetske pravde u tome, ako verujete u takve stvari. Zatrudneti prvi put kad otkrijete seks može biti divno. Prestala je da gleda Dejvidove ruke. Delimično se bojala da će se odati, početi da isparava, poput likova u knjigama Šarlote Bronte, u stvari, zaista se osećala pomalo nestabilno. Možda jer nije doručkova-la. Ili možda zato što je... Onda je to došlo do nje, ne samo preskočena menstruadja ili reci na parčetu papira, već sama ta činjenica: Trudnoća. Ja sam trudna. Posmatrala je dok je Dejvid opipavao pacijentov abdomen u obliku ispumpanog balona, sav u ožiljku. Ali je to posmatrala s nekom novom vrstom fasciniranosti, potpuno neočekivano. Bilo je kao da je na jedan jeziv trenutak iskoračiJa iz svog tela. Više nije bila doktor, već samo žena, koju uvode u starce tajne materinstva. Suze su joj navirale na oči, zaslepljujući je za trenutak, dok je, u stvari, zamišljala da se porađa s ovim detetom. Maleno čudnovato biće koje je stvoreno iz njenog bića, nakon što je to čudo videla mnogo puta kod drugih. Drži ga u rukama, pazi ga, dojke su joj teške od slatkog mleka. Pogrešno, sve je to pogrešno, govorila je sebi. Nije imala prava da to želi. U njenom životu nije bilo mesta za bebu. Možda za nekoliko godina. Ali ne sada. Besno je treptanjem oterala suze i pokušala da se usredsredi na pacijenta, istovremeno u mislima prolazeći kroz dijagnozu. „Kako ti se ovo čini?" pitao* je Dejvid devojku, koja je napravila grimasu, grizući usnu. On je usmerio svoj prediva n smaragdni pogled ka njoj i d^vojka je odmah postala mirna, kao dete koje je nastavnik u školi prozvao. To je takode deo Dejvidove magije, pomislila je Rejčel. Taj pogled. Pogled koji je ulivao potpuno poverenje. Doktor Kilder i Ben Kejsi po-mešani u jednoj osobi.* Rejčel f e bila prilično sigurna da bi ako Dejvid gospođici Ortiz kaže da ustame i uradi pedeset sklekova, ona to bez oklevanja uradila. „Da li te ovo boli?" pitao je Dejvid, pritiskajući nešto jače. „Pomalo", šapnula je devojka~ P°PUlarne američke T Y seri)e P"-^ _l je primetila da je ona postala još bleđa, ali se nije pomerala ejvid prikovao svoj pogled na nju i nastavio da rukom ispituje. De'vid se ispravio i povukao njenu spavaćicu nadole jednim brzim kretom. Okrenuo je lice ka svojoj publici, obraćajući se Geriju MakbraOmanja upala ovde. Obratite pažnju na to. Može da bude septič"l želim kompletnu analizu krvi odmah, pa opet danas po podne da "tvrdim koji je broj belih krvnih zrnaca." Namrštio se dok je gledao u listu istorije bolesti. „Ovde ne vidim ime njenog doktora. Ko je uzimao istoriju pacijenta?" ,-,,..,

„Ja... ja sam", promucao je Geri. „Ona je pacijent doktora Gejbnjela, ali nisam mogao da dođem do..." „Baš me briga i da je na Mesecu", upao je Dejvid. „Želim njegovo ime na listi istorije bolesti, zajedno sa svim ostalim, iako to smatrate nerelevantnim. Doktor." Sarkastično je naglasio reč „doktor". Rejčel je užasnuto posmatrala kako se Geri potpuno zacrveneo, njegove pege su se još više isticale, i izgledao je skoro komično; u njegovom izrazu lica videla je kako se očajno osećao zbog Dejvidovog neodobravanja, koga je inače idealizovao. „Žao mi je dr Sloun. To... to je neoprostivo. Neće se ponoviti." Rejčel je želela da se umeša, da glasno kaže: Ne, Dejvide, ne tako. Ti si mnogo nežniji od toga. Ona ga je poznavala, tu njegovu stranu koju drugi nisu znali. Žudela je da i drugi uvide kakav je on zaista. Onda se iznenada, kao da je pročitao njene misli, Dejvid nasmejao, onim predivnim osmehom, poput sunca koje ponovo izlazi iza oblaka i Rejčel je osetila kako se oseća opuštenije. Dejvid je potapšao Gerija po ramenu. „Siguran sam da nećeš. Sve drugo si pravilno ispratio. Dobar posao, doktore. Sada..." Dejvid je išao ka sledećem krevetu, do sledećeg pacijenta, ostavljajući Gerija Makbrajda da se iza njega ceri. Njegovo olakšanje je bilo tako očigledno da je postalo i pomalo komično. Da, takav će on biti kada mu budem rekla, pomislila je Rejčel. Prvo će biti iznenađen, uznemiren, možda čak i malo ljutit. A onda će da me zagrli i čvrsto drži u zagrljaju, kaže mi da me voli i da će sve da bude u redu. I biće, rekla je sebi. Jednostavno mora da bude. Rejčel je osetila da se trese, tako da je brzo stavila ruke'u džepove da niko ne primeti. Prsti su joj dodirnuli parče papira. Sada to nije 119 --------------------__i£teiizgledalo tako strašno, tako nemoguće da situaciju prihvati kao nev što je realno. Reći ću mu večeras, odlučila je. Prvi put u ovih dvanaest sati, otkada je saznala, Rejčel je osetila d stvari mogu da dođu na svoje mesto. „Kopile! Imali smo zastoj zbog poprečnog položaja bebe, a on je na-pipavao poput brucoša medicine. Hriste, čovek je bio potpuno razbijen. Ćela ordinacija smrdi od njegovog zadaha..." Rejčel je gledala kako Dejvid besno korača napred-nazad preko iz-gaženog bergama itisona u njenoj maloj dnevnoj sobi. Ovo je bila po-slednja horor priča o dr Petrakisu. Dejvid je bio u pravu, pomislila je neobavezno, bilo da je načelnik Odeljenja za akušerstvo ili ne, čoveka je trebalo da otpuste pre mnogo godina. Alkoholičar koji nije u stanju da obavlja ni posao bolničara. Ali bilo joj je teško da ga prati. Nije mogla da prestane da misli o bebi. I kako da kaže Dejvidu. Čak je razmišljala i da mu napiše pismo, krišom ga stavi u njegov džep dok odlazi. Dragi Dejvide, imam pacijenta za tebe. Ona je u osmoj nedelji trudnoće i verovatno potpuno psi-hotična... Ali da li bi to bilo ludo, pitala se, da zadrži njegovu bebu? Sklupča-na na sofi, Rejčel je položila

svoju ruku na stomak. Prerano je da bilo šta oseti, naravno, ali ona jeste osetila nešto. Neku vrstu postojane topline. Način na koji upaljen prozor po noći obaveštava slučajne prolaznike da nekoga ima u kući. Da li će on to razumeti? Setila se kada joj je jednom rekao da je jedna od stvari kojoj se kod nje divi bila njena žilavost, kao i to da nije grozno sentimentalna kao većina žena. A zar njena želja da zadrži bebu ne odaje baš to? Ali do đavola, ja to nisam tražila. On to zna. Ali dok ga je sada posmatrala - njegove privlačne oči kao zeleni prorez, lice potpuno opustošeno zbog besa, kako nervozno hoda praveći brdašca na starom itisonu - crv sumnje se pojavio. I kako bi odavde otišla da živi s njim? Volela je ovaj stančić u Vi-lidžu, uprkos stepenicama do petog sprata i minijaturnim sobama-Volela je da ga deli s Kej Krempel, medicinskom sestrom s diplomorn? koju je upoznala na Belvju univerzitetu, koja je bila zabavnija i bol) prijatelj od mnogih drugih. Bila je to mamina ideja - u stvari, njen poklon, jer je insistirala da to plati i sve uredi - da oguli ispucale i г/ .i-'e sa slojevima farbe koja datira još iz paleozoika do 'ele da oljušti farbu do samih greda i samo ostavi drvenariju. da donese biljke u meksičkoj grnčariji, jeftin nameštaj od ratana tucima, ventilator za plafon u svakoj sobi. „Rana Kazablanka", ta-v 'a a ie Rejčel nazvala, obožavajući ga, iako je želela da mama prestane da toliko obigrava oko nje. fesi H ti luda7. Onda se brecnula na sebe. Naravno da ćeš da napustiš ovo mesto zbogDejvida. Ko ne bi? čovek je prokleti manijak. Jebeš tužbe zbog nesavesnog lečenja, njega bi trebalo da uhapse. Da ja imam uticaja u Odboru..." Posmatrala je Dejvida kako se zaustavlja ispred prozora bez zavese, koji gleda na Ulicu Grouv. Danju se oseća miris prelepog hleba iz pećnice italijanske pekare koja se nalazi ispod, vide se stari veliki ormani koje unose i iznose iz antikvarnica, posmatraju parovi kako se drže za ruke dok odlaze u Pjerov bistro. Sada je prozor bio taman i Rejčel je samo mogla da vidi Dejvidov odraz. Visok čovek dobre grade u ispeglanim pantalonama vojničko-plave boje i plavo-belom džemperu na v-izrez. Mokasine bez čarapa je ono što se nosi u današnjem opuštenijem stilu života. Kao da je izašao pravo sa stranica nekog muškog časopisa. Skoro da možete da vidite i naslov ispod toga: PRINSTON. KLASA '60. PRVI TIM. Pa ipak, posmatrajući kontrast njegovog strogog izraza lica, mišiće na vratu koji su se borili da povrate ponovo kontrolu nad njim, Rejčel je imala neki uznemirujući osećaj da tamo negde postoje dva Dejvida koji se bore pod istom kožom. Iznenada je uznemireno osetila kao da je na ivici da otkrije nešto što je bolje da ne zna. Skrenula je pogled, gledajući u njihova pića koja su se odmarala u barkama izmaglice na malom hrastovom stolu. On svoje nije dotakao a led se već istopio.

Rejčel je ispružila noge i ustala. „Doneću još leda", rekla je uz ve-stačku veselost. »Šta kažeš da nešto pojedemo dok sam tamo?" Reci ću mu kada se malo smiri, obećala je sebi. Q,.' ..oia je na meniju?" Dejvid je viknuo dok je ona gazila oko ploča, acanih °^° stereo-uredaja poput karata za igranje. Ona je zastala, Deseci se, i podigla prve dve. „Surrealistic Pillow" i „Beverly Sills at °ventv Garden". U malo reci, razlika između nje i Kej. Rejčel je razmišljala o nadrealnom razgovoru koji je imala jutros s e) Pre nego što su obe istrčale napolje. Sedela je šćućurena u stolici naduvenim očima od plakanja. Kej je stajala pored sudopere, ispija1 svoju instant kafu poput revolveraša koji ispija viski u krčmi Long 120 -----------------------------цј^ог; brand u Dodž Sitiju. Kej je visoka svega metar i po s dr sol klornn s urednom uniformom medicinske sestre i pantalonama zategnut' 3' na svojoj debeljuškastoj zadnjici, kovrdžave tamne kose. т „Ne mogu ti reći šta da uradiš", rekla joj je Kej. „Samo, šta god л odlučiš, pobrini se da je to ono što ti želiš a ne ono što Dejvid hoć " Nasmešila se svojim tamnim osmehom prema Rejčel preko ivice svoje šolje za kafu. „Znaš, uvek sam mislila da postoji neki nadgrobni spo menik veoma duboko u svakoj od nas, gde sahranjujemo svoje sopstve-ne želje radi muškarčevih. Samo što one ne mogu da budu zakopane tako dugo, zar ne? Nikada stvarno ne zaboravimo na njih..." Rejčel je sada zadrhtala, sakupljajući ploče na gomilu. Oh Kej, zašto si tako sigurna da se ono što ja želim razlikuje od njegovih želja? Pažljivo je posmatrala Dejvida dok joj je prilazio, a izraz lica je dobio mekše linije jer se nasmešio. Ona se opustila. Ulazeći u staromodnu kuhinju, Rejčel je buljila u frižider. „Mleko. Jaja. Puter od kikirikija. Neki ostaci piletine lo mejn * Makar ja mislim da je to." Pomirisala je ostatke iz kutije. „Bolje da odustanemo od lo mejna. Morala bih da odredim starost namirnice pomoću radioaktivnih izotopa." Dejvid ju je obuhvatio svojim rukama s leda, nosem trljajući njen vrat. „Hajde da preskočimo večeru. Nisam baš toliko gladan. Posle ću da nam napravim omlet." „Nakon čega?" Ona se izmigoljila iz njegovog zagrljaja da bi mogla da ga pogleda u oči. Srce joj je brzo kucalo, shvatila je. Proklet da je. Činio je da ga ona želi, da postaje vlažna zbog njega. Jedan dodir, jedan poljubac i ona je bila spremna. Kao alkoholičar koji je izgubljen nakon jednog pića. Dejvid nije znao ni polovinu svega toga, jačinu intenziteta njene strasti prema njemu. Ona se ponašala opušteno. Namerno. Budućnost je za njega tema koja nije bila naročito prijatna i to je bilo u redu. № ona nije bila spremna za brak. Možda na zajednički život, jednog dana, kada oboje osete potrebu za tim. Ali to je bilo pre, kazala je sebi. Pre bebe. Sada ćeš morati da priča3 o budućnosti, moraćemo da

napravimo nekakve planove... Pogledala ga je, otvorila usta da nešto kaže, a onda se zaustavila-On ju je tako pogledao da su joj se i kolena pretvarala u vodu, oči su mu bile pospane, zlatne trepavice sa zelenim ženkama, uglovi usa* Engl.: lo mein - kinesko jelo s testeninom. (Prim, prev.) Ај^'^-------------------------estiviiO pomalo iskrivljeni. Ne efikasni, daleki dr Sloun. Samo 113 S 'd Mogla je da vidi vene koje se naziru na njegovom vratu, jednu A h lu vratnu žilu koja nestrpljivo pulsira s desne strane. To ju je nalo da pomisli na njegov kruti penis, prošaran venama s mekanim Svićem, vlažnim poput latica ruže. O dragi bože, pomislila je. Verovatno i sada mogu da svršim. Ovako, satno gledajući u njega. Mogla je da oseti i njegovu želju, dok ju je gurao do otvorenog frižidera, dok su joj se hladne rešetke usecale u kičmu a on pomerao svoje ruke prema njenom grudnom košu, kako bi joj nežno obuhvatio grudi. „Lepo. Zrelo", promrmljao je. „Možda sam gladniji nego što sam mislio." Rejčel je poželela da na sebi ima nešto izazovnije, ženstvenije, svileni veš umesto ove stare dronjave Kejine košulje. Onda je shvatila kako je bila blesava. To nema nikakve veze. Uskoro neće imati ništa na sebi. Rejčel se priljubila uz njega, zatvarajući frižider iza sebe. On je već grubo otkopčavao dugmad na njenoj košulji, nestrpljivo, zanemarujući jedno koje je iskočilo sa svog šava i palo na ogreban crveni linoleum. „Ne ovde", rekla je i nervozno se nasmejala, dok joj je glas podrhtavao od uzbuđenja. „Kej može uskoro da se vrati. Hajdemo u spavaću sobu." Nasmejao se. „Rekao sam ti. Gladan sam." Isuse. Nije ga bilo briga ko ih vidi. Hoće li je uzeti baš ovde, na podu? Pomisao na to ju je i plašila i uzbuđivala. Osetila se neobično slabom, njene grudi - teže i nekako nežnije nego inače - krute, pulsi-rajuce, bradavice čvrste ispod grube tkanine njene košulje. Toplota je strujala kroz nju, poput vrućeg peska u peščanom satu, smeštajući se između njenih nogu. Osećala se kao da ju je topla i znojava ruka hvatala tamo dole. U Isuse, slatki Isuse, vodio ju je ka stolu, a sada je pomalo grubo Podizao na njega. Mučio se oko njenih pantalona, smaknuo joj na ku-°ve, svukao sa nogu, pa su nekako visile sa strane. Osetila je hladnu akovanu borovu površinu na svom dupetu, grubu slamnu ivicu po-rivaca za sto koji joj se zabadao u telo. On je još uvek imao odeću na lj °sim što je otkopčao pantalone i malo ih spustio nadole ispod sv°jih uzanih kukova. Kejčel je zatvorila oči i spremno čekala prvi prodor, oh, tako spre-na- Onda je osetila nešto tvrdo, koščato, kako joj čeprka između no122

a« gu, pomalo je iznenadivši, ne njegov penis već prsti. Čvrsto ih je gura napred i nazad, u ustaljenom ritmu. Sto, jarko svetio iznad njene glav i pritisak Dejvidovih prstiju su j za trenutak podsetili na nešto drugo, nešto o čemunije želela da g0 vori. Osetila je da polako počinje da se hladi. Na ginekologa, to je. Kao poseta ginekologu, karlični pregled. Ovo Dejvid radi trudnim ženama u bolnici, opipan ih dok one leže na stolu u bolnici, s raširenim nogama. Ne, ne, neću da dozvolim da o ovome mislim na laj način. Nije to isto. To se samo moj mozak igra glupih igrarija. Zbog\ebe. Jer mi je potrebno da on noćas bude nežan. Ali poigravanje na ovaj način može da bude takode dobro. Unutrašnja vatra ju je ponovo prožimala. Da, oh da. Dejvid jetako dobro znao kako da je zadovolji. Ona ovako može da svrši, svakoj trenutka. Hoće li joj dozvoliti? Ne. Dejvid ju je privlačio k sebi, spuštajući joj glavu naniže, u ravni s njegovim preponama. „Popuši mi", rekao je. Rejčel je za trenutak oklevala, a onda ga uze u svoja usta. Uvek je bilo ovako, kratak šok u početku, nekako se osećajud kao da je loše da ovo radi, izopačeno. Ali bi onda počela dobro da se oseća, skoro i moćno, opipavajući ga kako postaje još veći, slušajući ajegove krike zadovoljstva, zamišljajući da je ona jedina žena na svetukoja to može da uradi. Ona će Dejvidu da pruži ono što niko drugi ne ti mogao. / to nije prljavo, govorila je sebi, ne ako voliš nekoga. Jezik je pomerala duž njegove alatke. On je sada brže gurao prstima kroz nju, stenjući, mogla je da čuje uporno zveckanje rajsferšlusa o ivicu stola dok je pomerao svoje kukove. I prstima je održavao ritam, još uvek u njoj, gurajući ih u nju i dodirujući je. Toplo. Toliko su bili topli kao da su bili zapaljeni, gorela je. Svršila je poput vatre koja se širi, a istovremeno jei Dejvid eksplodirao; osetila je talas slane tečnosti kojom su joj se usta ispunila. Nije joj smetao ukus, iako je čula da nekim ženama jeste. Možda bi joj smetalo s nekim drugim, ali je Dejvid jedini s kojim je ovo uradila. Dejvid se sada udaljavao od nje podižući svoje pantalone i pomažući joj da stane na nesigurne noge. Lice mu je bilo cneno, a osim toga mogli su čak i da igraju karte. Bio je hladnokrvan. Ništa ga ne može uzrujati. Ali do đavola i sve to, poželela je da je on zagili. Toliko su joj bile potrebne njegove ruke oko nje. k6' 56 .. ! ga }e posmatrala kako odlazi do lavaboa i počinje da pere ru-Re)Caj užasan osećaj koji je pre ovoga imala ponovo ju je obuzeo: da '3 i zi u doktorskoj ordinaciji. Pa, mlada damo, izgleda kao da ste rekao bih negde oko šest nedelja, ali ćemo da uradimo urinotrUt?

i <to da budemo potpuno sigurni. v neivide?«, pozvala ga je nežno preko pljuskanja vode koja se ćula u li ranoj sudoperi. Ona se stropoštala na stolicu, ni ne trudeći se da p2vo navuče svoje pantalone, već je samo svoja kolena prekrila koŠUl) Cm'ie okrenuo glavu, gledajući je kao da je izgovorila neku lošu šalu, a usta su mu se iskrivila sa strane kao da nije bio siguran da li da se ^„Rejčel, to nije smešno, čak ni ako se s tim zezaš", rekao je, smešešalim se." Izgledalo je kao da reci dolaze ne iz njenog grla, već iz bolne šupljine u njenom stomaku. Posmatrala je kako mu lice postaje tamnije, kako se udaljava. Zašto je on tako gledao, kao da je ona sve pokvarila, kao da nekako ona njeJn §a Kriste, Rejčel. Jesi li sigurna?" Uhvatio je sebe kako je dlanom udario čelo. „Do đavola, naravno da jesi. Ti si doktor. Kako si zaboga mogla da dozvoliš da se ovako nešto dogodi?" Ti. Ne „mi." Kao da je to samo njena krivica. „Nisam baš ni otvarala pasijans kada se to dogodilo", otresito mu je odgovorila. Dva brza koraka, nekoliko mrlja na podu, od vode koja mu se ce-dila sa ruku, i našao se ispred nje, naginjući se ka njoj, sa naslonjenim rukama na sto. Bes se jasno video u njegovim zelenim očima. „Sveti Hriste, Rejčel. Ti nisi jedna od onih devojaka koje viđamo, sa šesnaest godina, nepismene, koje neko napumpa jer ne znaju za kontrolu rađanja. Rekla si mi da koristiš dijafragmu. Baš sam sada pomislio... sranje, zato nisam, u tebi, jer sam se previše napaho i nisam mogao da čekam da namestiš prokletu dijafragmu" Oči su mu imale neobičan tupi izraz koji je naterao da se krv u njenim venama pretvori u ledenu vodu. Osetila je kako se bes u njemu sakuplja i rasprskava u vazduhu poput struje koja traži uzemljenje. Zurila je u njegove ruke. Nije mogla da gleda u njega. Prst! su ^mu bili rašireni po čvornatom stolnjaku, lepa zlatasta kosa ispod njegovin zglobova svetlucala je poput kapljica nekog dragulja. Proklet da je. Kučkin sin. 124 Vr -----------^<г Rejčel je duboko udahnula, boreći se da savlada svoju povređenost bes. „Koristila sam dijafragmu. One nisu potpuno sigurne i nepogre-' ve, kao što znaš. Možda sam je izvukla previše brzo. Ili stavila previš kasno. Ili su možda mali zeleni Marsovci izbušili rupe kada ja nisa^ gledala. Do đavola, kako ja mogu da znam kako se to dogodilo?" Pogledala je u njega i videla lice koje je sada bilo veoma mirno \ hladno. „Možda i znaš. Možda to nije takva nezgoda." Rejčel je osetila da ovo što je čula, njegove reci - da su one poput leda na dnu njenog stomaka. Oh, bože. Da lije on stvarno to rekao? Ne, nemoguće je da on stvarno u to veruje. Ne stvarno. Želela je da ga udari, razbije taj izraz hladnokrvnog prezira. Onda je iznenada bes iz nje nestao i osetila se ispumpano, ravno i prazno. „Pogledaj, hajde da ne radimo

ovo. Preusmeravanje besa nam neće pomoći. Niko nije kriv. Jednostavno se desilo." Dejvid se uspravio, prolazeći prstima kroz svoju gustu kosu boje peska i izdahnuo, kao da se osetio olakšanim. „U pravu si. Žao mi je. Nema svrhe da se potpuno naprežemo. U stvari, nije kao da je nešto zaista ozbiljno učinjeno." „Šta misliš time?" Pogledao je u nju kao da je dete i to ne ono najpametnije. „Abortus. Ići ćeš na abortus, naravno. Ja ću to da uredim." Udaljavajući se od njega u svojim mislima, Rejčel se osećala kao da stoji na jednom kraju dugačkog tunela. Osećala je ogromnu razdaljinu između njih, sigurna u to kao što i ovde sedi, u sigurnosti svoje tople i udobne kuhinje. Znala je da bi je ukoliko pruži ruke da ga dodirne, dočekala samo hladnoća. Dejvid se, tumačeći njenu ćutnju kao pristanak, sada smešio, došetao do nje da bi je stegao za ramena svojim sigurnim i spretnim dodirom. „Slušaj, znam šta te izjeda", nastavio je. „One devojke, one koje dolaze potpuno iznutra isečene zbog nekog kasapina u mantilu. Neće biti ništa takve vrste. Imam prijatelja sa medicine. On sada ima privatnu praksu. Ginekolog-akušer. Duguje mi nekoliko usluga. Uradiće to kako treba. Sigurno. Lagano, kao kad vadiš zub." Ona se odmakla i okrenula zureći u njega, s čudnim zvukom u ušima. Rejčel je pomislila o bebi u stomaku, njenom toplom odsjaju i kako je već počela da zamišlja kako će izgledati, kako će ona da se oseća dok je drži u rukama. Takođe je razmišljala i o udobnoj kući u kojoj će ona i Dejvid da žive, o sobi koju će dekorisati kao dečju. idi 125 """""" na ne bi morala da napusti medicinu, govorila je sebi. Možda će ^-aa uzme nekoliko meseci odsustva, a onda, uz Dejvidovu, mami-m°C1 omoć dadilje, ona bi još uvek mogla da završi svoj staž. "U Ali sada joj je on govorio da ga se otarasi, njenog djeteta, kao daje to **n grozno što se mora skinuti sa đona njene cipele. Rejćel je skočila na noge, udarivši kukom o sto. Ćula je zveket. Podala je nadole sa suzama u očima u razbacane kristale šećera i polomljenu porcelansku posudu za šećer. Ne", rekla je, iznenađena koliko je sigurno zvučao njen glas. „Neću da abortiram." „Onda ćeš ti..." „Tako je. Rodicu ovu bebu." 'bn je buljio u nju, za trenutak je imao pogled tupe neverice, a onda ie njegovo zgodno lice postajalo sve kruće, njegove smaragdne oči uze. ' „Tako odbacuješ svoju karijeru", rekao je hladno. „ Zbog grudvice ćelija". Koliko već ima, šest, osam nedelja? Grudva ćelija ne većih od tvog nokta na nogama. Nešto što mi proučavamo pod mikroskopom na embriologiji, još na pripremama za medicinu. Ili si to zaboravila? Romantično maštajući da se biološke činjenice ne menjaju." „Ti, kopile!" Želela je da jako udari njegovo zgodno samozadovoljno lice, što jače može. „Ti hladno kopile!" „Da li si očekivala da ću se oženiti tobom, da li je i to bio deo tvoje

fantazije?" , „ „Ne", rekla je, a glas ju je izdavao. „Samo sam mislila da ti je stalo. Upiljeno je gledala u njega, visokog stranca koji je staloženo stajao između pantalona koje su sa zida od cigli visile na čiviluku iza njega. Pokušala je da se seti zašto je ikada i pomišljala da ga voli. Okrenuo se, pokazujući joj svoj profil, poput rimskog imperatora na novčiću. „Stalo mi je", rekao je, dok je svaku reč odvajao i posebno naglašavao. „Stalo mi je da postanem doktor, a stalo mi je i do tebe. Ali ^neću praviti nikakve izuzetke. Nikada ti nisam ništa ni na početku obećao, a neću ni sada. Ako zadržiš ovu bebu, Rejčel, imaćeš je potpuno sama.' Rejčel je zurila u razbijenu činiju na podu. Čitav jedan minut je sve savršeno, a već sledećeg je potpuno uništeno. Osetila je blagu mučninu, ošamućena njegovom hladnoćom. Pomisao na ono što su na ovom stolu radili pre samo nekoliko minuta sada Joj je izgledala prljavo, ponižavajuće, kao pošalica iz svlačionice. A još gora šala je da je čak i sada, uprkos svemu onome što je rekao, ona želela da je on zagrli i učini da taj bol nestane. Bol poput tupih noževa koji joj razaraju utrobu, činio je da teško diše. „Odlazi", rekla mu je. „Samo idi." 126 „Pogodi šta?" Kej je uletela kroz pr.ednr.ja vrata s pimačkim rukama prepunim dua torbi, a njeno okruglo l Ilice bilo je potpuno crveno o„cd uzbuđen „Sta?", pitala je Rejčel skklupćana na kauču između {papirnih m' mica, osećajući se još go>re цц odnosu naprošlu noćsDej*widom ^3" Rejčel je posmatrala itokao Kej bacatorbe na sto od b, corovine Mi • ukusno začinjenog, iz re rne • se kretao k njoj. Samošto jjj-u je to sada h! ralo na povraćanje. Rejčel je pomislila: Ako je mo zbo^ nekog momka, o>nda mora da je on stvarno poseban. iCej, o originalna/eete,* Šerlok Ho.lms jevrejskih majki, još uvek nije prir^etmla da je Eejćel ležala u mrsaku, u dva po podne, kada je trebalo d# bu«de u bolnici. „Odustajem!" Kej je b^cilae svoj kaput i odigrala svoj kll.epetavi ples u dr sol klompama po golo-m Fprugastompodu. U swjojbedoj uniformi i s naočarima sa zlatnim <?kvuirom, kosom koja se kovrdžsala u tamnom oblaku oko njenog okruglog ; lica, izgledala je poput pore -medenog Siročeta Eni.« 'ffr5 „Nema više preveliki^ dcoza valijuma", nastavljala jes s brbljanjem Kej. „Nema više grudnih sihlikona. Nema više operacija mosa. Nema više Barbara Strejsend koje miasle da mogu da izgledaju popout Grejs Keli." Malo je odskočila da se ^e bći saplela o telefonske kablo.ve, razbacane svuda po podu. „Rejčel, rnož.šeš li da pcveruješ da mi je Dianas ta žena, ta kveč,*** hramajući došla uu Urgentni centar. Uganula je prst, samo slušaj sada, u liftu u Sak$u> »a dok ona zapomaže i žali s-e, dete s višestrukim

ubodima praktiČn° na smrt krvari na svega ne koliko koraka od nje. Ne znam šta se d^silao, ali nešto je ц meni jednostavno puklo. Rekla sam joj da bi ona tfebaalo da svoj dragoceni palac odnese ponovo u Saks i traži da joj to refuundiraju. Onda sam otišla mapolje na vaz-duh i počela da razmišljah o i Ebi Štajner. Sećaš se nje? O na je prošlog leta pobegla i otišla u Vijetnan.m, u neku bolnicu Crvenog ikrsta. Dobila sam pismo od nje. Bože, kak«o im je sairm tamo potrebna pomoć, sestre, doktori - znaš, očajnički ii. I muka mi je više da pravi m neku buku oko ovog rata, a da ništa pe rxpreduzimam, tako da sam odlučila..." Za* Jevrejska reč za toroku£u- №rim. prev) ** Engl.: Orphan Annie - Skiiroče Eni, junakinja američkog humoristić-kog stripa iz 1924. (Prim, pr^v.) *** Jevrejska reč za osobi) koj j.ja se stalnožali. (Prim, prev.) ,. , >* ______________________________________127 ^ ,,^_------------------------------------------------------------------u nj^no okruglo lice se skupilo zbog iznenadne zabrinutosti. 5М Re'ičel, jesi li dobro, jesi li bolesna ili tako nešto? Šta ti sada radiš 'w>d'kuće? Mislila sam da si dežurna." ,Duga je to priča." "Rejčel se trgla dok je Kej dizala roletne, a jaki zimski sunčevi zra• su joj boli oči. „Molim te, ne podiži toliko. Malo niže. Dopada mi se mrak. Ne, nisam bolesna, samo pomalo trudna. Kej, nemoguće je da to misliš ozbiljno." Glupo pitanje, pomislila je. Kada se radi o požrtvovanim ciljevima, Kej je uvek bila ozbiljna. Rejčel se sećala šetnji medicinskih sestara tog prvog leta na specijalizaciji na Belvju univerzitetu. Kada je Rejčel pokušala da se izvuče i ode do štrajkača, Kej, kovrdžave kose i bučnim glasom kao u lučkog radnika, zadržala ju je u razgovoru, pobedivši je strastvenim izlivom ljutnje o tome kako uglavnom pacijenti ispaštaju i pate kada nema dovoljno medicinskih sestara i kada su nedovoljno plaćene. Kej ju je toliko zaintrigirala da ju je kasnije pozvala na solju kafe. Od tada su postale prijateljice. Kej se stropoštala na sofu pored nje. „Ozbiljna kao što je i Ričard Nikson u svom pokušaju da se ponovo kandiduje za predsednika." „Isuse, Kej. Ne mogu da verujem da ćeš stvarno da napustiš bolnicu Lenoks hil. Tek tako. A Vijetnam? To je previše." „Znam." Kej se ozbiljno nasmejala, što nije sakrivalo njenu zabrinutost. „To nije mesto za damu gde je mogu uhvatiti s pocepanim vešom, kao štc bi moja draga mama rekla. Ali samo razmisli o tome, Rejčel. Moj bože, šansa da uradimo nešto pored sedenja i kljuckanja o tome kako je to sve pogrešno." Rejčel se nasmešila. „Nekako ne mogu da te zamislim da ti ikada možeš da sediš i kljucaš." »Moja majka, sačuvaj me bože, kada za ovo sazna, ona će da ode do Vasingtona, nahuška Džonsona i svakog člana Kongresa da me u tome zaustavi." ..Oh, Kej." Rejčel je položila svoju glavu na Kejino rame, puštajući uze da slobodno teku. „Mislim

da si luda. I hrabra. Samo ne znam 0 ću do đavola sve ovo da pregrmim bez tebe." 1 u jednom ludom trenutku, pomislila je: Volela bih, takođe, i ja da eyn- Tako daleko od ove zbrke u kojoj se nalazim. Onda ju je Kej grlila, i sama pomalo plačući. „Rekla si mu, zar ne?" Kejčel je klimnula glavom. Prošle noći je umorno zaspala pre nego se KCJ vratila kući, a jutros je Kej otišla pre nego što je smogla sna-ge da ustane iz kreveta. „On želi da abortiram." Da li je to ono što ti želiš?" „Ne." Rejčel je zarila svoje lice u ruke, a bol od prošle večeri se ponovo vraćao. „Ali, toliko je prokleto komplikovano. Bez Dejvida, kako ću se ja snaći? Da se odreknem svega za šta sam ovoliko radila? A ako to ne uradim, koliko je pošteno roditi bebu, kada jedva da ću imati vremena za nju?" Kej je slegla ramenima. „Ko je rekao da je život fer?" „Luda stvar jeste da iako znam koliko teško će to da bude, ja to i dalje želim. A sve to iz pogrešnih razloga. Ne mogu da podnesem činjenicu da je neko izvadi iz mene. I želim da je vidim, da vidim da liči na mene. Ali glavna stvar je u tome što je već postala deo mene. Osećam kako me menja. Nikada više ne mogu da budem ista. Reci mi, Kej, da li su to dovoljno dobri razlozi?" Kej je ustala, krećući se po sobi, hvatajući se za kutiju cigareta koje su ležale na polici za knjige od bambusa. Zapalila je jednu, ispuštajući dim kroz nos. Nekako se teško nasmejala. „Ko to može da kaže? Da li si ti birala svoje roditelje? A ja? Moja majka, mogao si da jedeš sa njenog kuhinjskog poda koliko je bio čist, ali je ona mrzela da kuva za svoju porodicu. Ona bi svoj usisivač vukla do Severnog pola i nazad, ali pokušaj samo da je nateraš da sedi sat vremena i igra se karata sa mnom ili s nekim od moje braće. Pa ipak, znam da nas je volela na svoj čudan način. Kada si dete, znam da uzimaš ono što možeš od roditelja kojima si zapao i drago ti je zbog toga." Pogledala je u cigaretu između svojih prstiju kao da se iznenadila što je tu vidi, a njeno široko, velikodušno lice se pomalo razočaralo. „Ostavila sam ih prošle nedelje. Punih šest dana bez ijednog dima, a pogledaj me sada. Isuse! Možda bi trebalo da uzmem usisivač u ruke kao mama." Rejčel je zatim pomislila na Silvi. Da li želja da zadrži bebu ima neke veze s njenom mamom? Sve te godine dok je posmatrala mamu kako tužno zuri u praznu kolevku u dečjoj sobi? Sada bi konačno došla beba koja bi popunila tu kolevku. Beba koju bi oboje voleli. Onda je ta ružičasta fantazija izbledela. Zamislila je kako bi to stvarno bilo. Svakog dana bila bi rastrzana u dva pravca. Slušala bi iz druge ruke od dadilje ili možda svoje majke o bebinom prvom osme-hu,

prvim koracima. Verovatno bi i sama stvorila istu razdaljinu koju je osećala prema svojoj majci. Oh, zašto čini da sve ovo bude još teže? Zašto ne može da to obe-ručke prihvati ili je jednostavno pusti? 129 Bože, o bože, šta da radim? Buljeći u gomilu zgužvanih papirnih maramica, Rejčel je osetila adni prezir prema sebi. Ovo nije kraj sveta. Ona nije prva žena a je napumpana. Ustala je. „Hajde da otpakujemo ove tvoje namirnice koje si donela • pojedemo ih pre nego što se ohlade. Moja glava ne može više da podnese bilo koju krupnu vest, niti dalje istraživanje duše." Kej je istog trenutka zgrabila torbe i izvadila plastične činije umotane u foliju. „Želela sam da se praktično snabdem raznovrsnom hranom. Sačekaj samo da vidiš šta sam sve donela. Piletina spremljena na francuski način s grožđem. Losos iz Nove Škotske. Zakiseljena srca artičoke s krastavcima... Rejčel? Jesi li dobro?" Rejčel je iznenada odjurila ka kupatilu. O Isuse, sada ću da povratim. Nakon toga, ispražnjenog stomaka i osećajući hladne pločice u kupatilu pod svojim kolenima, s glavoboljom, naslonila se na klozetsku solju. Nakon nekoliko minuta, a njoj se činilo kao da je kilometrima udaljeno, čula je blagu zvonjavu interfona, a zatim bat Kejinih klompi dok je trčala da na njega odgovori. „Rejčel!" pozvala je. „To je tvoja majka. Na putu je gore!" O bože, ne sada. Ali da, ona je u jednom momentu, prošle nedelje, rekla mami da bi bilo dobro da navrati s tim primercima draperije. Mama se uvek trudila da sve učini da izgleda prelepo. Ona ne zna da mm ja ovde. Rekla sam joj da ću biti na dužnosti, da bi ona trebalo da se s tim uzorcima konsultuje s Kej. Rejčel je pogledala po kupatilu u neredu. Sada je morala da smisli neki razlog zašto je kod kuće i izgleda kao da će je smrt uzeti svakog trenutka. Otišla je do lavaboa i umila se, brišući lice peškirom i pokušavajući da umanji natečenost oko očiju. Oh, koja je korist? Mama će istog trenutka da primeti da je plakala. Kada bih samo mogla da joj kažem, pomislila je Rejčel, kako bi to bilo predivno da mogu da joj se poverim, da }oj dozvolim da mi pomogne u odluci. Ali je znala šta će mama da kaže. Zadrži bebu, rodi moje unuće. Abortus - bila bi šokirana čak i samom idejom. Zašto onda da je mesa u sve to, da je uvlači u ovaj haos? Izlazeći iz kupatila, Rejčel je videla majku ispred prednjeg prozora, kako drži parče materijala i poredi ga s drvenarijom. „Rejčel! Kakvo 130 iznenađenje. Nisam znala da ćeš biti ovde. Da li ti se ova dopad ' va je lepa sa... draga, šta nije u redu? Izgledaš očajno. Jesi li bolesn '?«

Rejčel je podigla ruku kao da je želela da odagna majčinu z\-nutost. Pažljivo se okrenula okolo kako bi potražila Kej, ali je m ° cimerka otišla u kuhinju. Rejčel je čula kako voda udara u staru em * Hranu sudoperu. '' „Nije to ništa, samo neki virus koji sam zakačila. Biće mi dobro." „Naravno da hoće, ali sada ti je mesto u krevetu! Nema veze za dra perije, one mogu da pričekaju. Ti se odmah smesti u krevet, a ja сц ti napraviti topli čaj. I stomak ti je uznemiren, takode?" Rejčel je gledala u Silvi, savršeno obučenu u strukirani svileni komplet vojničkoplave boje i krutu belu bluzu. Ali taj težak parfem, Chanel №5, činio je da se Rejčelin stomak preliva poput prepunog buketa. Ako uskoro ne legne, opet će joj pozliti. Onda se nekako našla u svojoj sobi, a mama je pripremala krevet za nju, stavljajući joj hladni oblog na čelo. Baš kao kada je bila mala. Iznenada je sve to bilo previše. Suze su joj navirale, a onda počele da teku niz uglove njenih očiju. O, do đavola! Ne želim da plačem. Ne želim da budem slaba. Kada bi me samo ostavila... baš sada ostavila, ovog trenutka... pre nego što počnem da joj govorim stvari zbog kojih ću kasnije zažaliti... „Rejčel. Oh, moja draga devojčice, šta nije u redu? Zar ne možeš da mi kažeš?" Silvine zelene oči poput šume sada su sijale od suza, kao da je Rejčelin bol takode i njen. Njeno lice, ta lepa napuderisana koža, bleda poput krila moljca, delovala je tužno. Držala je svoju hladnu ruku s mirisom Chanel №5 na Rejčelinom obrazu. „Mama, trudna sam." Reći su izašle pre nego što je Rejčel mogla da ih zaustavi. Silvi je zurila u nju. Boja joj se vraćala u blede obraze a usne se razdvojile, otkrivajući vlažnu rozikastu boju iza linija njenog karmina M>-ralnocrvene boje. Ali, nije zapadala u histeriju, hvala bogu. „Šta nameravaš da uradiš?" Glas joj je zvučao neočekivano snažno. Sada se Rejčel osetila zaprepašćenom. Ovo nije ličilo na marnu, n • ni nalik na nju. Kako mama može čak i da pomisli nešto drugo osi to da zadrži i rodi ovu bebu? Ali je onda ponovo razmislila i setila kada ju je njena mama poslednji put tako iznenadila, onog dana j<a je Rejčel došla kod tate u bolnicu, kako je mama tada bila jaka, ča stroga. „Ne znam", promrmljala je Rejčel. Mamina ruka je skliznula s njenog obraza skrenuvši pogled. 131 4//!'! u • _^—. - • • l je pivtila njen pogled. Tamo prema uglu nalazio se orman rovine koji je mama pronašla na rasprodaji na ulici. Ona ga je °« ' °2lala i prelakirala. A pored toga su se nalazili veliko ogledalo i isn!. za ljuljanje iz nekadašnje Rejčeline sobe. Mama je znala da će S avo savršeno izgledati u ovoj sobi, ona je imala oko za uređivanje, rf li ona stvarno razmišlja o ružnom činu o kojem je i Rejčel do sada razmišljala? Da li on... otac, mislim, da li on želi ovo dete?" "Rejčel je osetila kako se nešto u njoj grči. „Ne."

Shvatam." Silvi je klimnula glavom, njena usta jarkocrvene boje su se napućila stvarajući jednu čvrstu, vidljivu liniju. „Koliko ima nedelja?" „Nije mnogo prošlo. Šest nedelja. Ali, mama, za mene je ono već stvarno. Prava beba." „Beba..." Silvin izraz postajao je zamišljen, a onda se ona izgleda pri-brala i rekla: „Oh Rejčel, volela bih da mogu da ti kažem šta da uradiš. Ili te makar posavetujem. Ali kako bih to mogla? Pravi odgovor po meni bi možda za tebe bio pogrešan." „Ali mama, šta bi ti uradila?" Rejčel je glasno izgovorila. „U moje vreme je to bilo drugačije. Ljudi su bili mnogo... manje otvoreni. Za žene u tvojoj situaciji nije bilo pravog izbora, samo je postojao jedini izbor." »Ali, ako odlučim da rodim ovu bebu, ona će sve da promeni. Potpuno će mi preokrenuti život." ^Silvi se blago nasmejala, gledajući kroz prozor. „Bebe uvek to i ra-"e- Zatim se okrenula ka Rejčel, još uvek se smešila, a oči su joj sijale suza- »Ti si preokrenula čitav moj život." »Ti želiš da je ja zadržim." Rejčel je, slušajući optužujući ton u svom § asu> mrzela sebe. Nije imala prava da krivi mamu. ve' ^v* Je zatresla glavom. „Nisam to rekla. U svakom slučaju, o sto ja želim nije važno. Mislila sam ono što sam rekla, ja ne moo ua te posavetujem. Ali se brinem za tebe, dušo moja. Da sam ja na m mestu, ja bih..." oklevala je, „pa, nisam sigurna šta bih uradila, aa 'mam izbora." . " ^ mama..." Rejčel se uspravila, grabeći ćebad obema šakama, *rst(4 i V* Л v LU m držeći. „Volela bih da znam šta da uradim." " ta god da odlučiš, dušo moja, biću tu pored tebe. Volim te. Nika-ua nemoj to da zaboraviš." • ^G oset^a nalet zahvalnosti koji je naterao da je grlo zaboli. A )e još nešto. Neku novu vrstu divljenja prema svojoj majci. 132 „Hoćeš li da kažeš tati?", plašljivo je upitala. „Ne." Silvi je odmahnula glavom. „Tata te voli, ali muškarci ne viH uvek stvari onako kako ih mi vidimo." „Mama?" „Da?" „Da li si me želela pre nego što sam se rodila? Zaista me želela, više od svega?" Silvi je ćutala dosta dugo... izgledalo je kao da vazduh treperi između njih. Njene hladne ruke naslonile su se na Rejčelino ćebe. A onda je usledio usporen, tužan osmeh koji je Rejčel toliko puta videla. „Da Rejčel. Više od svega." Dejvid je gledao pravo kroz nju. Rejčel se osećala kao da je samo još jedan deo antiseptičkog ente-rijera očišćene sobe, anonimna poput popločanih zidova i lavaboa od nerđajućeg čelika. Zadrhtala je osećajući hladnoću, a stomak je počeo da joj se klobuci.

Molim te, ne radi ovo. Za boga miloga, ne ignoriši me. „Doktor Petrakis me je zamolio da asistiram", neubedljivo je objasnila, nekako ga mrzeći jer se zbog njega osećala kao da mora sebe da opravdava. Pokušavajući da obuzda svoj bes, zgazila je nožnu pedalu koja je kontrolisala slavinu i stavila ruke ispod vrele vode. Kada je podigao pogled da se sretne s njenim, Dejvidove oči su de-lovale hladno i daleko, poput ravnog zelenila popločanih zidova. „Ona je njegov pacijent", rekao je i blago slegnuo ramenima. A ja sam prokleta budala, pomislila je Rejčel, boreći se sa suzama dok se hvatala za betadin četku, ribajući toliko jako da je skidala i sloj kože sa zglobova. Nedelja, sedam užasnih dana, a još uvek je stajala ovde poput šašavog idiota, nadajući se, čekajući neku reč, znak, neku naznaku ose-ćanja. Nedelju dana ju je ignorisao i još gore od toga. Primetila je da bi je s vremena na vreme pogledao kao da je neka vrsta problematičnog labavog tereta koji je ostavljen da visi sa urednih konaca njegovog života. Da li ju je on kažnjavao? Ili ga jednostavno, kao što je Ret Batler rekao, nije bilo briga? U svakom slučaju, ona neće puzeći doći do njega. Do đavola s njim ako ne vidi čega se odriče. •&Gu№. -----------------------------------Rejčel je podigla ruke koje su se cedile, puštajući da joj voda Qurj д0 ktova. Dejvid je upravo završio s ribanjem u lavabou pored пје^ а ona 3 brzo okrenula kako ne bi mogao da vidi suze u njenim očima. Krenula je ispred njega ka leptir-vratima prema sobi za °Peracije. još zelenih pločica, nerđajućeg čelika, hladnih belih plafonjer^j peg_ kiri, rukavice, a onda joj je medicinska sestra navukla sterili^ovanu uniformu. Rejčel je klimnula glavom prema drugoj medicinske^ sestrj koja je oko njih kružila, vitkoj devojci bakarnog tena, koja se zaVe viki Sančez i koja je užurbano iznosila sterilizovane instrumente n^ postolje. Skalpele. Hemostate. Igle za ušivanje. Iza Viki se nalazila nezgrapna seda figura u izgužvanom Helenom hirurškom odelu koja je delimično blokirala Rejčelin pogled na Ope_ racijski sto. Doktor Petrakis. I dok se on polako, uz preterar\u brjgu okrenuo da bi licem bio ka njoj, uhvatila je delić vatrenocrverxOg Odra_ za u njegovim očima. Udarac strepnje joj je preplavio stomak. Isuse, on je potpuno nacvrcan. Urgentni carski rez na placenta previa, a evo njega, ne zna ^e se nalazi. U medicinskoj školi vas ne uče kako da resite ovakvu S1tuaciju. Pa ipak se Petrakis nekako držao, prosto neverovatno. Godine prakse, pretpostavila je. Uhvatila je sebe kako mrmljajući izgovara kratku molitvu. „Gde je Henson?", viknuo je Petrakis. „Da li mi treba ovd^ ja stoji_ mo i gledamo kako pacijent na smrt

krvari, dok se takozvani anesteziolog igra sam sa sobom tamo gore?" Iza Rejčel se čuo Dejvidov glas, hladan i pod kontrolom. „Henson je zauzet. Pozvao sam Gilkrista, doći će svakog trenutka. Sa Pedijatrije takođe. Pomislio sam da je zgodno da nam oni budu pri ruc^ za svaki slučaj. Šta se dešava s pacijentkinjom?" Petrakis se udaljio, a Rejčel je videla sebe, ogromnu planinu sa stomakom koja se izdiže iz kovitlaca zelenog hirurškog zastoraj njena koža je obojena bolesnom žućkasto-braon bojom od dezii\fej<cjonOg sredstva na bazi joda. Nije mogla a da ne pomisli da sve to Цсј na gro_ teskni paganski ritual iz romana H. Rajdera Hagarda.* »Ona se drži na osam centimetara", odgovorio je Petr3kis. „Beba neće nigde da izađe još neko vreme. Ali je majka izgubila »\ekoliko jedinica krvi. A ja ne želim još dugo da čekam." * Sir Henry Rider Haggard (1856-1925), viktorijanski pisac Avanturističkih romana smeštenih na egzotične lokacije. (Prim, prev.) 134 °d Iza zastora su sa bledog lica buljila dva tamna oka, poput cigarete na nekoj salveti. Rejčel se sažalila na nju. U ovom daju opštu anesteziju, jer je to loše za bebu. Možda blagu сшгц н rola. Preplašena mlada žena bila je potpuno budna i svesna. A tai ludeli idiot Petrakis o njoj govori kao da je model folksvagena u gara" kome ugrađuju nove prigušivače. Rejčel se približila pokazujući joj očima svoju uverenost. „Uskoro će se završiti, senjora", umirivala ju je. „Dobićete bebu i pre nego što budete toga svesni." Žena je progovorila grubim šapatom da je Rejčel morala da se nagne napred kako bi je čula. „Osećam je kako dolazi", rekla je. „Moram da guram." Alarm je neskladno zvučao u Rejčelinoj glavi. Ne, ne, s posteljicom koja se potpuno spustila do grlića materice, guranje je najgora stvar. Ono bi moglo da uzrokuje krvarenje. Verovatno fatalno po nju, po bebu ili za obe. Ali Petrakis je rekao da je grlić materice raširen osam centimetara. Još dva do porođaja. To je obično značilo sate kod prvorotkinje. Pa ipak... Rejčel je pogledala u Petrakisa. „Ona kaže da mora da gura." Izgledao je uznemireno, pomislila je. Pa, teško sranje. Deset ne-delja na ginekologiji, makar je naučila jednu stvar. Kada žena kaže da mora da gura, ona to i misli. „Nemoguće", Petrakis je uzviknuo. „Sam sam je pregledao pre samo deset minuta." Dejvid je takode delovao sumnjičavo. Ali on makar nije tek tako želeo da odbaci ono što je mlada žena rekla. „Hajde da je ponovo pregledamo." Onda je Rejčel videla nešto što je učinilo da joj se srce pretvori u brzi točak. Podignutih kolena,

pacijentkinja je gurala stisnutim crvenim licem od bola. Između njenih nogu, pojavljivala se bebina glava. Krug svetlucave tamne glave veličine novčića od 25 centi. „Sranje", rekao je Petrakis. Pojavila se podeljena sekunda u kojoj je delovalo kao da se sve z mrzlo, vaga koja balansirano visi, čeka da se prevrne. Onda je Rejc osetila šok. Ništa se nije dešavalo. Isuse Hriste. Petrakis je samo tam° stajao, otvorenih ustiju, sa široko raširenim nogama, lagano se njišu poput pijanca na odeljenju za detoksikaciju koji je upravo ugledao P ukove i zmije. 135 №2%=^—--------**'* . počelo nekako da se ubrzano odvija. Petrakis je medicinskim ma uzvikivao nešto nerazumljivo. Dejvid je naglo prišao napred, o kontrolu, namestio je ruke u obliku šolje kako bi prihvatio PreU srnežuranu glavu, a onda u klizavom naletu krvi i amnionske ta^osti maleno ružičasto telo koje je palo sa kraja pupčane vrpce. nećak. Rejćel je požurila da ga preuzme od Dejvida dok je on presecao uočanu vrpcu, balansirajući zamotuljak s tragovima krvi u svojim ukarna, sa sićušnim rukama kao u šibice koje su okolo mlatarale, sme-"urano lice koje je drečalo dok je ona isisavala tečnost iz njegovih pluća. Sve oko nje je nekako izgledalo kao da nestaje. Videla je samo čudo ovog novog života, osećala kao da se topla, vrela traka obmotala oko njenog srca. Savršeno. Dragoceno. Dragocenije od bilo čega na ovom svetu. Moja beba, takode. Kako mogu da podnesem da ovo ne doživim? Onda je pogledala. Nešto nije bilo u redu. Majka je krvarila. Bujica krvi je kiptala između njenih nogu, prskajući po stolu, po sterilizovanim instrumentima koji su pažljivo bili položeni na postolju i stvarala je jezerce tamnocrvene boje po podu. „Sestro!" Rejčel je čula kako je duboki glas uzviknuo. „Nađite vene! Počnite s davanjem dve jedinice A pozitivne krvi. Odmah." Dejvid. On je iznenada gurnuo pesnicu između pacijentkinjinih n°gu, u svu tu krv, potpuno šokantno. Dragi bože, šta on to radi? Onda je Rejčel razumela. I pritrčala je, pritiskajući joj stomak koji je bio poput pudinga od ta-P'°ke, jako je pritiskala pomažući Dejvidu pri masiranju materice, pokušavajući da je natera da se skupi. »Donesi mi neki ergometrin", brecnuo se preko ramena na Viki. „I zaboga miloga, sestro, dajte joj još krvi, inače ću je izgubiti. Krvni pri-lsak je pao na 80. Ona izgleda kao da će da zapadne u šok." »Ne osećam ništa!" Rejčel je čula sebe kako je uzviknula. „Ona se ne zatvara." "Do đavola! Neću da je izgubim!" Deividove zelene oči iznad maske Sn V\i /o t u Wesnule ka njoj, toliko sjajne da se osetila zaslepljenom za trenutak. )eno srce je kao odgovor na to

poskočilo, a ruke pritiskale još jače. »Zgrči se, do đavola. Skupi se", promrmljala je. Onda je osetila, blago pulsiranje, stezanje, o Isuse, da, da. »Tako je", dahtala je. „Dobra devojka. Samo tako nastavi." Njena maa je bila mokra. Shvatila je da je plakala. 136______________________________^ Krvarenje se smanjivalo. Sada je prestalo. Dejvid je pogledao re i susreo se s Rejčelinim pogledom. Oči su mu bile svetle od triju ^ videle su se tamne mrlje na čelu njegove hirurške kape poput me 3> koji izlazi. Izvukao je svoju pesnicu, a ona je videla da mu je ruka ^ krivena krvlju sve do lakta. Krvavim prstima dodirnuo je masku i grubim pokretom je skinu Kezio se. Rejčel se osetila kao da je neko podigao sa poda nekoliko nu ta, a onda je ponovo spustio. Soba se vrtela, a stomak joj se popeo ta mo gde bi srce trebalo da bude. „Oh, jebiga", rekla je, grleći ga. Malo kasnije, Rejčel je posmatrala kako Dejvid skida krvave rukavice i baca ih u kantu. Reci su joj nadolazile, ali ništa nije bilo dovoljno značajno da obuhvati sve što je osećala. Videla sam te tamo, želela je da kaže, kako si se borio. I videla sam kako si izgledao kad si znao da si pobedio. Niko ko tako izgleda zaista ne može da uništi jedan život. „Ne mogu da verujem", rekla je tiho. „Šta?" „Petrakis. Kako ništa nije uradio." Prišla je do njegovih leda kako bi mu pomogla da odveže odelo, koje je sada uglavnom bilo braon boje od kapljica sasušene krvi. Nije mogla da mu vidi lice, ali je mogla da oseti zategnutost u njegovim ramenima. „Čovek je danas potpisao svoju sopstvenu smrtnu presudu. Previše ljudi je to videlo. Čak ni Donaldson neće moći ovo da ignoriše." Ali Rejčel nije želela da sluša o Petrakisu ili Donaldsonu, tom bandoglavom upravniku. „Dejvide", nežno je rekla. „Nedostajao si mi." Okrenuo se i iznenada je gledao u nju, stvarno u nju gledao kao da je ona jedina stvar koja postoji. Videla je neki sjajan odblesak u njegovim očima. Olakšanje. „Ne ovde", rekao je tihim glasom, uzimajući je za zglob, čvrsto g stežući. „Previše je ljudi okolo. Hajde da te častim šoljom kafe." Dva sprata niže liftom do kafeterije, do mora ljudi i pregršti mirisa-Sačuvala im je mesta dok je Dejvid stajao u redu, vraćajući se sa prep nim poslužavnikom. „Doneo sam ti sendvič", rekao je. „Izgledaš kao da nisi ništa jela le nedelje." 137 siv.-iri, Dejvide, i nisam. To se zove jutarnja mučnina, ali je u • jutarnja, popodnevna i večernja mučnina. Slegnula je ramenima. „Prezauzeta, pretpostavljam. Znaš kako je." Sranje, da. Šta bih sve dao za normalan obrok i za noć kada me ne bi probudili iz sna." Kakav si samo posao izveo kod one devojke tamo!" Voleo bih samo da je Petrakis bio dovoljno trezan da sve to vidi", rekao je i nasmejao se ogorčeno. „Do đavola i s Petrakisom. Ti si bio dobar. I nisi se uspaničio. Da sam ja na mestu te devojke, ja ne bih zahvaljivala B..." Stala je. Vrelina koja peče joj je nagrnula na lice, vrele suze na oči. Ne, do đavola,

ti nećeš sada da places. Nikome nije žao zbog tebe. Uzela je čaj koji je tražila umesto kafe - kafa je loša za bebu ali je Dejvid prvo uhvatio njenu ruku, pritiskajući je između obe svoje. Dragi bože, za čim je ona žudela, tako jednostavna stvar, a ipak tako predivna, kada je on dodiruje. Sada nije mogla da zaustavi suze. „Rejčel, bože! I ti si meni nedostajala. Ne mogu da verujem kako smo glupi, da se onako posvađamo. Osećam se kao neki govnar." Zašto onda nisi zvao? Zašto si me izbegavao? Činio si da se osećam kao neki prokleti gubavac. Ne, ne. Želela je da prekine taj svoj ljutiti unutrašnji monolog. „I meni je žao takođe", rekla je. „Nije trebalo tek tako iznenada da ti kažem. Da ti kažem da želim da zadržim bebu pre nego što sam s to-oc^ o tome razgovarala. Ali, hajde da na to sada zaboravimo. Možemo li da počnemo ispočetka? Baš sada? Ovde?" Reci mi da me voliš. Molim te. Da ćeš makar bez predrasuda da razmotriš situaciju s bebom, dok ti ne objasnim kako možemo u tome "a uspemo. "n je stegao njenu ruku još jače, da ju je skoro zabolelo. Sada se e)ao i imao je isti pogled pobede kao i u operacionoj sali. , '"^nao sam da ćeš se osvestiti. Hriste, Rejčel, ništa više od toga ne "Ji- A opet će tako da bude. Čim se postaramo za tu stvar." "Šta time misliš, Dejvide?" ah ,° Je u nJu kao da nije mogao da veruje šta ga pita. „Pa, na liv iC6' Se osećala kao da tone u dubok bunar, a tamna voda joj pre-Pov i VU> Blokira joj vazduh. I hladnoća. Tako joj je bilo hladno da je na Ra trne' ^okušala je da zamisli sebe kako prolazi kroz to, ide i Sek-°rtus- Lagano s jedne strane, samo maleni delić nje. A mogla je 1 da kaže, Vidiš? Nije to toliko loše. A kada sledeći put neko želi 138_________________________________________Vniaft delić njene duše, biće toliko lakše da se tome preda, jer će biti toliko manje nje same da se bori. Sve do samog kraja, dok ništa od nje ne ostane. Ništa što se računa. Ne. Neće. Ona ne može. Rejčel je ustala, prenula se iz te tame, stala na noge i gurnula stolicu Na jarkom svetlu pogledala je u Dejvida i videla ga kakav je u stvari. „Šta je bilo? Zašto me tako gledaš?" Nervozno se nasmejao, zgodan čovek u dvostruko tkanom puloveru žute boje s malenim aligatorom našivenim preko desne strane i srebrnom identifikacionom narukvicom koja je labavo visila oko njegovog zgloba. Čovek s kiselim izgledom izdaje koji se ogleda na njegovom zgodnom licu. „Samo sam mislila da si neko na koga mogu da računam", rekla je. „Pretpostavljam da sam pogrešila." Hodala je zaista brzo, udarajući o stolove, stolice, zaslepljena svojim suzama, jedino svesna glasne buke u svojoj glavi i užasnog bola u svom srcu. 5.

Dejvid Sloun je izlazio kroz teška bolnička staklena vrata, uvlačeći svoju glavu u odeću zbog jake kiše koja je pljuštala po njegovom licu, podigao je kragnu na svom kaputu od kamilje dlake pokrivši ramena, psujući svoju lošu sreću dok je išao ka Aveniji Fletbuš i metrou. Do đavola, kiša je baš lila, a on se nije setio da ponese kišobran, a kamoli kabanicu. Na taksi ne može da računa po ovakvoj noći i u ovom delu Bruklina. Nije mu ništa drugo preostalo osim da kući ide pešice i potpuno pokisne, prolazeći pored raznog ološa. Dejvid je osećao mučninu, koja je dolazila iz stomaka. Počeo je da se pita da li će se njegova sreća stipendija, visoke ocene, rad u novinama, članstva u fakultetskim većima i udruženjima za vreme studija na Prinstonu, diplomiranje u prvih deset posto na svojoj godini na Kolumbija univerzitetu, specijalizacija, a sada i šef specijalističkog tima - nekako preokrenuti, neznatno, tu i tamo, i pretvoriti se u sranje. Nije da se nešto zaista strašno već dogodilo. Ali je dosta dugo osećao sumnjičavost i bio zastrašen u svemu. I uz sve ove godine razbijanja od posla, uvek je i planirao da se odatle izvuče i nešto stvori od sebe; sada nije mogao da sebi priušti da mu se kakvo sranje strovali na glavu. Svevišnji Isuse, ne sada! Sve je počelo prošle nedelje s njom, zar ne? Gospođicom s River-sajd drajva, gospođicom Poljubime-udupe jevrejskom princezom. Kučka. Da onako oholo izađe iz kafeterije kao da je ćela ta stvar njegova krivica. Glupo, glupo žensko! Ali on se pozabavio time. Ona je htela da ide do opasnih dubina. Luda priča, o tome da želi bebu. Mislio je da je drugačija. Ali je sada shvatao da se ona uopšte ne razlikuje od svih onih drugih studentkinja, laboratorijskih tehničarki Це je do sada pojebao. Koja od njih je ikada o njemu razmišljala kada bi širila svoje noge? Sranje, dijamantski prsten za treći prst na levoj ruci je sve što žele. Ali, mislio je da je Rejčel nešto pametnija. Žena s mozgom, koja je znala dobro da se jebe. To jedinstveno stvorenje koje zna kako da mu-či - ledena princeza, s nogama koje žude da se rašire. Video je to još kada ju je prvi put ugledao, a ona nije imala ni predstavu o svemu to-me- Intuitivno je osećao žene, poput mirisa, i odmah bi ih onjušio, a 140 141 ° njihova celokupna seksualna istorija bi se prosula pred njim -njoškolski Romei koji bi joj u uvo šaputali klišee, dok bi se istovrem, mučili oko otkopčavanja brusa. Ili harvardski početnici, čije ćelo pno seksualno znanje možeš da zabiješ u jedan kondom, pa možd •" poneki smešni rođak koji bi se negde sakrio i savladavao svoja oseć nja kada ga niko ne bi gledao. Nije devica, ali je odmah do toga - žena koja nema ideju kako da koristi ono što joj se nalazi između nogu, jer joj to niko nikada nije pokazao. Kod žene tako

zamrznute, jedan pravi dodir bi mogao da stvori bujicu, poput izvora na planini koji se topi Žena koja je zrela za branje. Pa ipak je u njoj bilo još nečega, nešto što nije mogao potpuno da protumači. Tvrda grudva u sredini te razmažene nevinosti poput ne-brušenog dijamanta. Posedovala je neku hladnoću koja ga je osvojila i govorila mu da nije dovoljno dobar, poput onih dugačkih osunčanih nogu devojaka u teniskim šortsevima, koje ispijaju ledeni čaj na tremu, u bilo kom letovalištu gde bi se odmarao te godine - Spring Lejku, Si Gertu, Dilu - ćerke bogatih tatica koje su rasipale mnogo novca za teniske časove, uz povremene jebačine sa strane, ako se ispostavi da im je instruktor sladak. Njihove oči bi brzo preletele preko njega, kada bi on podigao njihove prazne čaše s tragovima karmina poput ružičastih poljubaca oko ivica, a zatim nastavio dalje i postajao tačkica u tamnim staklima njihovih naočara za sunce, dok bi one nastavljale da razgovaraju kao da on nije tu - žaleći se na hranu, igru u tenisu, nedostatak zanimljivih momaka... Izbegavajući kišu kako bi kupio novine u prodavnici slatkiša, na pola puta do metroa, Dejvid je uhvatio sebe kako razmišlja o Aman-di Vering. Jedna od tih osunčanih plavokosih kučki okupljenih na terasi Spring Lejka. Nakon što je primetio njenu nestrpljivost prilikom čestih prekrštanja nogu svaki put kada bi neki zgodan muškarac bio u blizini i snažnu, skoro izbezumljenu energiju s kojom je prebacivala lopticu na teniskom terenu, nameračio se da privuče njenu pažnju i da je zadrži. Dama kojoj je potrebna dobra jebačina, pomislio je. Ali tog leta je Dejvid znao neke stvari koje nije poznavao ranije, koje je naučio na Prinstonu te godine. Recimo, kako da se oblači kako niko ne bi primetio da je nesrećni Poljak iz Džersija, koji pokušava da impresionira bogataše. Spakovao je samo jedan par izbledelih leviski koje su mu pristajale kao da su sastavni deo njegove kože, par iznoše-nih mokasina, dve obične bele košulje i džemper od kašmira kojeg je neki bogati momak nehajno ostavio za sobom prošlog leta. Dakle, ka^i*Ji—--------------------------oh>ić svoju uniformu konobara koji rasprema stolove, mogao je f Sode kao jedan od njih. A/f ra da je Amanda to pomislila... makar neko kraće vreme, razmi-je Dejvid sa slatkastim ukusom u ustima, dok je u ruci držao kao l'3 ur novčić od 25 penija i brzo prelazio preko naslova: ASTRONAU-TI SIGURNO SLEĆU U MESEČEVU ORBITU. Ali to ga ni najmanje ije zanimalo da bi nastavio s daljim čitanjem. Setio se te velike letnje kuće na travnjaku, iza glavne zgrade. Mnogo momaka se noću tamo muvalo, pušeći cigarete i ispijajući džek de-niielse i sautern komfori* Dejvid je tamo otišao nekoliko puta, a jedne večeri

Amanda ga je pozvala da sedne do nje. Kada je flaša došla do njega, samo se pretvarao da pije dragi bože, popio je ovog otrova više nego što je trebalo kod kuće s ćaletom. Bio je prilično miran. Bolje je da pomisle da je neki tip koji se stidi, nego da napravi budalu od sebe. Onda je neko pokrenuo igru istina ili izazov i iznenada se tu našla Amanda koja se pijano kikotala, skidala svoje pantalone i gornji deo odeće, ostavši samo u svom brusu i gaćicama i trčala je preko natopljenog travnjaka prema bazenu. Drugi su bili ili suviše pijani ili im je bilo neizmerno dosadno da krenu za njom. Samo je Dejvid potrčao za njom, plašeći se da ne uradi nešto zaista glupo, kao recimo da skoči u bazen i udavi se. Sustigao ju je, našavši se u mesečevom odsjaju dudovog drveta, nekih stotinak metara od bazena. Bez daha i sva znojava od napora, ona mu je pala u zagrljaj smešeći se. Odveo ju je na vlažnu travu, ne iznenadivši se što je bila devica. Nije se takođe iznenadio ni kada je svoje noge obmotala oko njega i ugrizla mu rame, vrišteći od prigušenog zadovoljstva. Sledećeg dana joj je prišao, dok je ona laganim hodom išla šljunko-vitom stazom do teniskog terena, a reket joj je nemarno visio preko ramena. Gustu plavu kosu je skupila u konjski rep, a nosila je plisiranu belu tenisku suknju, koja joj se podizala dok je hodala, pokazujući dva mesečeva srpa njenog slatkog belog dupenceta, na mestu gde su joj se gaćice malo podigle i uvukle u guzu. Kada je Dejvid pomerio svoju ruku nadole ka njenoj glatkoj pota-irmeloj ruci, pokušavajući da je poljubi, ona ga je zgroženim pogledom odgurnula. ' Vrste viskija. (Prim, prev.) 142 Vrt Laži „Slušaj, hajde samo da utvrdimo jednu stv^ar", rekla je, prethodno pogledavši oko sebe, da bi se uverila da su satmi. „Šta god da se dogodilo prošle noći, nije se u stvari dogodilo, a ak«:o ti kažeš da jeste ako izustiš ijednu reč bilo kome - ja ću napraviti t:akvu buku i optužićui te da si me silovao. Moj otac je advokat i pravi skcot. On bi mogao da uredi da te otpuste i verovatno uhapse. A mislim da ne bi želeo nepril ike takve vrste, zar ne?" Bez ovog posla, on na jesen ne bi imao noovca za knjige, odeća, šišanje. A da ne pominje rizikovanje stipendije: ako bi ona odlučila da podigne prašinu i stvori probleme. Do đavola,, on se nije raspadao od posla izigravajući Stivena Fečita* ovim bogathm šupljoglavcima, da bi video kako sve to propada zbog neke glupave Ikučke u vrućim pantsalo-nama i s kratkim pamćenjem. Ona toga nije vrredna, ni najmanje. Ono što ga je jedino povredilo bila je činjenica da on u stvari nije dovoljno dobar za nju. Ona je u njemu uživala.. Kratkotrajno i s blagjim osećanjem krivice, poput devojke na dijeti kooja prošvercuje tablu

čokolade. Sada ga je jednostavno odbacila poput papirnog omotača. Dejvid je poslednji put pogledao malo dužee u nju, pokušavajući da ovaj momenat poniženja ureze u svoje sećanje i da to nikada ne zaibo-ravi. A nikada i nije. Čak i sada, dok mu je hlacdna kiša udarala po Hicu, žureći da uhvati zeleno svetio, Dejvid je mogao da se precizno seti ime-sta na toj osunčanoj šljunkovitoj stazi na kojojj su šimširovi precvettali bojom kozje krvi, usporenog zujanja pčela, daliekog monotonog zvuka motorne kosačice. Ali pokušavajući da se priseti njenog lica, sve što je mogao da vidi bio je sopstveni odraz ranjenim sunčanim naočariima, sićušan i beznačajan. Ali taj klinac je bio Dejvi Slonovič izDžersii Sitija. Mesec dana jpre dolaska na Prinston, zvanično ga je promenio ш Dejvid Sloun. A Dejvid Sloun nije bio glupak. Baš suprotrno tome. On je birao žene i povlačio je poteze. A ako je, do đavola, do .išlo vreme da se veza završi, on će da bude taj koji će je okončati. Neka prokleta Rejčel Rozental ide do đavoola! Da pomisli da ga> je očarala, da je skoro napravio budalu od sebe. EDa, ona je doprla do unje-ga, nekako prokrčila put do njegovih osećanja. Pomislio je na tu crntku * Stepin Fetchit, pozorišni pseudonim američkog kemičara i filmskog glumca, čije je pravo ime Lincoln Theodore Monrroe Andrew Perry (19002-1985), a čiji je pseudonim na pozornici i u filmu oedavno sinonim za stereeo-tipe poniznih, neveštih i priglupih crnaca u američčkim filmovima ranog veka. (Prim, prev.) \\lin Gudž 143 koju je viđao, medicinsku sestru s predivnim parom sisa i čudnog ukusa jer je volela zguza. Hriste, uhvatio je sebe kako misli o Rejčel dok je jebao Šarlin. A nikada ranije mu se to nije desilo. Sranje, nije ni čudo da se osećao tako potreseno. Dejvid je primetio kako svetio postaje crveno, dok je dolazio do ugla pre samog ulaza u metro. Jebiga. Nastavio je da prelazi, klimajući ramenima na zvuke sirena, na škripu guma na trotoaru. Još dva ubrzana krupna koraka i našao se na suprotnoj strani trotoara, gacajući po jezeru prljave vode koja se razlila nakon oluje koja je sada prestala. Kao da trči - Dejvid je osećao kao da uvek negde trči. Prvo od svog oca. Zaista, morate rano da postanete brzi trkač ako vam je otac pijanica, da mu se sklonite s puta pre nego što vas ošamari zbog mnogobrojnih velikih pogrešaka, kao kad recimo zaboraviš da vežešpertle na patikama ili kada previše pojačaš televizor ili jednostavno, jer si mu se našao na putu. Vreme kuliranja. Vikendima, nakon teškog posla iza aparata za zavarivanje, u našoj kući bi uvek usledilo vreme kuliranja, to jest, trošenje sanduka piva koji se hladi

ufrižideru i još jednog koji je sakriven u prednjem delu ormana. Nakon šest ili sedam piva - Dejvid se sećao da je naučio da ih broji onako kako osuđenik na smrtnoj presudi broji svoje poslednje minute - tata bi od veseljaka prešao u zlobnog krvnika. Hej, Dejvi, jesi li ti prokleta vila ili šta?Nos ti je uvekzariven u knjige. Misliš da si previše dobar za tvog starog oca, je l' tako? Huh? Pa, hajde da ti pokažem stvar ili dve koje ne možeš da naučiš u tim svojim knjigama... Morao je da nauči da trči; u poslednjoj godini srednje škole, stigao je prvi na državnom prvenstvu u krosu. Imao je skoro sve petice. Malo mu je falilo da dobije osamsto poena na SAT-testu.* Dobio je punu stipendiju za Prinston. Na fakultetu je usamljeno provodio dane, osećaju-ći se kao da tamo ne pripada, a onda je upoznao gomilu momaka i od tada je Džersi Siti postao davna prošlost. Bilo je kao da je on sada govorio svom ocu: A da sada ja tebi pokažem stvar ili dve. Uskoro ću takode izaći iz ove šugave bolnice, pomislio je. Smesti-ću se u Moristaunu ili Montkleru ili možda Sort Hilsu, gde ljudi imaju para i svi žele da imaju po dva deteta i naravno, dobrog ginekologa. Njihova vrsta, koja se lepo izražava i daje lizalice svojoj deci, ne nervira se kada ih pozovu, uz osećanja gorušice ili besa, jer su u panici da će se poroditi. * Test sposobnosti upisa na fakultet. (Prim, prev.) 144 Vrt laži Da, on će konačno biti sam svoj gazda, biće slobodan. I neka je proklet ako dozvoli nekoj kučki, čak i bogatoj kučki da ga zauvek veže. Možda će za pet ili deset godina biti spreman za kuću s belom drvenom ogradom, ali ne sada. Spuštajući se stepenicama u utrobu metroa, Dejvid je pomislio na nešto i automatski ga je oblio znoj. Pretpostavimo da ona stvarno to uradi? Onda će on postati otac, bez obzira da li to želi ili ne. Tamo negde postojaće dete s njegovim karakteristikama, njegova krv će teći kroz detetove vene. Želeće stvari koje on ne može da pruži. A možda će jednog dana i da ga mrzi, kao što on mrzi svog starog. Do trenutka kada je došao do platforme, Dejvid je bio toliko potresen da je ispustio svoj poslednji žeton pre nego što je uspeo da ga ubaci u rotirajući krug za prelaženje. Osetio je da ga Rejčel plaši, onako kako se plašio svog oca s kaišem oko stomaka, sa suvim papirnim ukusom u ustima. Prokleta da je, zašto joj je dozvoljavao da mu ovo radi? Setio se jutra kada je Rejčel pronašla crne čipkane gaćice, verovatno Šarlinine, ispod njegovog kreveta i nije ništa rekla, samo se slatko nasmejala i nestala u kuhinji da pripremi doručak. Kada je on završio s tuširanjem, ona je već otišla. Postavila mu je sto, bokal sveže isceđenog duša sa salvetom koju je ukrug uvila oko toga. A na tanjir je preko prepečenog engleskog peciva raširila one crne čipkane gaćice koje je našla. Pored toga je ostavila ceduljicu: „Bon

appetit."* Ne, iako je čak i ona plakala poput ostalih, ipak je bila čvrsta i proračunata, hladna poput srebrne viljuške. A šta ako ga ona povuče nadole, bez obzira na to šta on uradi? Kao što je i njegov otac radio. Dejvid je želeo da ode odatle, pobegne otkako je imao trinaest godina, sam zarađujući poneki dolar perući sudove posle škole kod Maldouni-ja. Ali kad god bi došao blizu toga da spakuje kofere i ode, uvideo bi da ne može. Tata je imao tajno oružje, stvar koja je Dejvida najviše plašila: stari kučkin sin mu je nekako bio potreban. Dejvid je osetio nalet ustajalog vazduha, daleko u tunelu je video svetla voza koji se približava i to ga je podsetilo na očev dah na svom licu, na te krvave oči upaljene pijanim besom, koje se približavaju da nekog ubiju. Misliš da si tako pametan, bolji od mene. Ali nikada nećeš moći da pobegneš od mene, DejvL A znaš zašto? Jer sam ja u tebi. Deo tebe. Svaki put kada se pogledaš u ogledalo, ja ću iz njega da te gledam... * Fr.: prijatno. (Prim, prev.) Ajlin Gudž 145 Dejvid je zakoračio unutra i seo na sedište od tvrde plastike. Pogledao je oko sebe i video zaspalu pijanicu u prljavoj jakni s kapuljačom, kojom se nekako prekrio. Nije išao nigde, samo se držao dalje od ulice i pokušavao da se utopli. Odvratno. Ali je ova skitnica na neki čudan način učinila da se oseća dobro. Podsetila je Dejvida koliko je daleko od kuće i koliko je postigao u životu. Osetio se jačim. Koju god krivudavu loptu Rejčel bude na njega bacila, on će se izboriti s tim. „Zdravo, Dejvide." Ženski glas koji ga pozdravlja iz tmine njegove dnevne sobe. Dej-vidovo srce je poskočilo poput kola koja skliznu sa ledenog puta. Ko je to do... „Rejčel?" Borio se da pronađe prekidač. Hriste. Rejčel, da, ali ne bi je prepoznao. Ona je mirno i uspravno sedela na imz* stolici pored kamina, ruke je prekrstila u krilu, kao veoma dobro dete u školi. Još jedna neobična stvar. Prvi put ju je video u haljini, kada malo bolje o tome razmisli. I to veoma lepoj. Od neke vrste mekanog pamuka, s lepršavom pastelnom šarom, možda batik načinom bojenja. Kosa, koja je obično lebdela u nežnom zlatastobra-onkastom oblaku boje karamele - na njenim ramenima, sada je bila pokupljena nekom šnalom, otkrivajući goli, beli, nežni vrat. Ponovo se osetio uplašenim kao na platformi metroa, kao da će se dogoditi nešto loše, a istovremeno se osećao znatiželjnim.

Najviše su ga plašile njene oči. Ogromne i tamne, pa ipak, neobično odsutne, delimično prazne, poput prozora na koji se navuku zavese. Šta god da je razmišljala i skrivala, ostavljala ga je na hladnoći. Na stočiću ispred nje nalazila se flaša kuervo golda,** dopola ispijena. Bez čaše, bez leda. Svemogući bože! Rejčel nije pila. Čaša vina i već bi se napila. Od ovog bi trebalo da bude potpuno razbijena, a ipak, izgledala je trezno poput paroha. Čuvaj se momče, pomislio je. Ovde se klizamo na vrlo tankom ledu. Samo čuvaj svoju zadnjicu. * Engl.: Eames - američki par dizajnera, Čarls (1907-1978) i Rej (1912-1988) Imz koji su u XX veku dali veliki doprinos na mnogim poljima dizajna uključujući industrijski dizajn, dizajn nameštaja, umetnost, grafički dizajn, film i arhitekturu. (Prim, prev.) ** Marka tekile. (Prim, prev.) 146 Vrt la •zi „Neće ti smetati ako ti se pridružim?", rekao je, skidajući svoj kaput koji se cedio i prebacivši ga preko stolice. Onda je seo na sofu preko puta nje, a svaki mišić na licu mu je bio napet, oprezan. Podigao je flašu, pogledao u etiketu. „Možeš li da veruješ da ovo stoji u mom baru od prošlog Božića? Poklon od oca. Svake godine mi šalje po jednu flašu. Ja obično ne pijem, ali napolju je prilično hladno veće. Mala količina pića će možda oterati ovu hladnoću koju još uvek osećam." Isuse Hriste, zašto ona ne kaže nešto ili makar zatrepće očima? Šta se, do đavola, ovde događa? Onda se ona pomerila. Video je kako se stresa od jeze i kako pogled fiksira na njemu. Hladnoća. Kao da je jebenih nula stepeni. Mogao je da oseti kako mu se stežu jaja u preponama. Približavajući flašu svojim ustima, primetio je kako mu se ruka trese. A na rukama je osetio kako mu se koža naježila. „Nemoj", rekla je. Mirno. Odlučno. Njen pogled ga je naterao da spusti flašu. Oh, Isuse, njene oči. Ta bezizražajnost se još više u njima odražavala, dajući mu uvid u nešto užasno u njoj samoj, u nešto strahovito, stvarajući belu toplotu koja u samom centru isijava plavom bojom. „Ne želim da piješ kada to uradiš." Ponovo je progovorila, s tom istom suludom bezizražajnošću, poput ravnog otkucaja srčanog monitora nakon što je stanje pacijenta stabilizovano. On je tresnuo flašu o sto svetle boje drveta, a nešto tečnosti prosulo se po ruci. Prineo je svoje zglobove ka ustima i olizao ih, a oštar ukus tekile pekao mu je usta. „Uradim šta? Isuse, Rejčel, plašiš me, znaš to? Sediš ovde u mraku kao neki prokleti pauk. Trebalo je da me pozoveš, obavestiš me da ćeš doći. Da li si mislila da neću želeti ponovo da te vidim?" Morao je da gleda negde drugde kada je to rekao. Istina je bila da je želeo da se ona nalazi na nekoj drugoj planeti. Poželeo je da se nikada nisu ni sreli. „Baš me briga za to", rekla je. „Nakon večeras, to neće imati nikakve veze."

„Imaš li nešto protiv da i mene uključiš na svoju frekvenciju? O čemu ti to jebeno govoriš?" Više se nije toliko plašio. Sada je postajao potpuno iznerviran. „Hoću da kažem da me više baš briga za nas dvoje. To je završeno. Ovde sam zbog nje, bebe." Oh, Isuse. Oh, Hriste. Evo ga, dolazi. Sada će da kaže da bi trebalo da se venčamo, da izgovori neko sranje poput toga, da ne bude kopile147 Ako mu je ikada bilo potrebno piće, to je upravo sada. Do đavola s njom. Zgrabio je flašu i pustio da mu tečnost klizi niz grlo, grejući ga iznutra. Skrenuvši pogled od nje i gledajući po sobi, primetio je kako soba izgleda ogoljeno, zaista prazno. Ovde se preselio pre koliko - šest, sedam meseci? Njemu je to izgledalo kao sledeći korak. Manji stan, okrenut ka severnoj strani, ali zato na fantastičnoj lokaciji - što je uvek impresioniralo žene. U Sedamnaestoj ulici, blizu Central parka. Nije stvarno gledao na park, ali je dovoljno blizu za posmatranje mnoštva lepih devojaka u šortsevima i topovima koje šetaju tuda svakog leta. Kako je bese to nazvao onaj pederski agent za prodaju? Ljubavno gnezdo? Bolesno. Ali, često je o tome kasnije razmišljao, a na neki način to je bilo tačno. Hodnik tek što je renoviran, ali su stanovi još uvek imali te neke starinske detalje. Poput elegantno zaobljenih bronzanih ukrasa na tavanici s nijansama stakla boje mleka. Pa bakarne panoe sa ženskim profilima s obe strane okvira kamina. On je preko toga zakačio Muhinu* reprodukciju da bi ljudi znali da on razume taj period, da nije neki nekulturni nepismenjaković. Ali to je sve. Njegove knjige i druge stvari uglavnom su još uvek bile u kutijama, uredno položene pored zida. Osim naravno muzičkog uređaja. Kakvo je to zavođenje bez muzike? Imz stolicu na kojoj je Rejčel sedela ostavio je prethodni stanar, još jedan peder koji mu je tako-đe prodao čilim Navaho Indijanaca koji se nalazio na sredini parketa. Onda mu je iznenada sinulo zašto se nikada nije raspakovao. On je ovde samo odbrojavao svoje vreme, to je upravo ono što je radio. Čekao je svoju pravu selidbu. A sada će ova kučka pokušati da ga u tome spreči. „Šta želiš?", zlovoljno je upitao. »Želim abortus", reče hladno. „A želim i da ga ti obaviš." Dejvid se skamenio. Šta? Šta je ona upravo rekla? Osetio je kako mu flaša klizi iz ruku. Njegov mozak takođe je negde odlutao. Kao onda kada je po mraku otrčao pravo u Kajler hol, teturajući se sa neke kućne žurke. U njegovim očima video se jarki odblesak. Zatim bol, koji se brzo razvija, dolazi mu do vrata, širi se kao kada se tupi talasi odbijaju o glavu. * Alfons Maria Muha (1860-1939), češki art nuvo slikar i dekorativni umetnik. (Prim, prev.) 148 Vrt la Sada se stravičnost njenih reci ponovo vraća do njega i eksplodira mu u glavi. Isuse, nije moguće da je ona ozbiljna.

Ohladi se, govorio je sebi. Morao je da ostane pribran, da bude iznad svega toga. Ali Hriste, kako ga je glava bolela. Kako, do đavola, da resi ovo? „U redu", rekao je. U glavi je zamislio da nosi svoj beli mantil s plavom plastičnom identifikacionom pločicom na kojoj piše Dejvid Sloun, doktor medicine. Da, tako je sve bilo lakše. Osetio je kako mu se disanje usporava. „Donela si ispravnu odluku. Videćeš da je tako najbolje. I kao što sam ti rekao, nameravam da s tobom budem u ovome do kraja. A, eto, potrefilo se da je Stiv Keleher najbolji ginekolog koga ja znam. Hajde da ga ja sada pozovem, vidim da li..." On je već ustao, išao je preko sobe da bi došao do telefona. „Dejvide, ne." „Slušaj, znam da ne želiš da se za ovo pročuje. Ali on je veoma diskretan." „Nije stvar u tome. Baš me briga koliko je on dobar ili koliko diskretan. Ja tebe hoću." Ponovo taj miran, staložen glas. Isuse, sada se on preznojavao, kao onda kada je gledao svog oca kako se opija i čekao da mu padne druga cipela. Možeš da sediš ispod tog kreveta koliko god želiš, Dejvi. I da prespavaš, ako želiš. Ali pre ili kasnije moraćeš da izađeš napolje, a ja ću te čekati kada to uradiš. Onda ću da ti pokažem za ha mije Bog dao ovu desnu ruku. Sigurno da mene želiš, pomislio je. Kao što bi i ujka Sem, da nisam uvek bio korak ispred njega. Poput kosaca smrti. Poput mog starog. „Pijana si", rekao joj je. Tada se tupo nasmejala, samo jednom, poput usamljene note na gajdama. „Volela bih da jesam. Kunem se bogom da je tako." „Rejčel, slušaj..." „Ne, ti slušaj." Ustala je sevajući očima, a bol u njima je bio toliko jak da je morala da pogleda u stranu. „Rekao si da je to lako, kao kad se kod zubara vadi zub. Samo želim da ti...", glas joj je malo zadrhtao, a onda je ponovo sigurnije nastavila, „to znaš, to je sve. Kako to stvarno izgleda. Šta mi to stvarno radimo." Dejvid se iznenada setio kako je njegov otac jedanput nogama stravično išutirao njegovu majku. Ne bebu, Hale, vikala je. Molim te, nemoj bebu. U to vreme on to nije razumeo, ali kasnije jeste. Bila je u trećem mesecu trudnoće i izgubila je bebu. ilin Gudž 149 Sranje, zašto ga je terala da se priseća svega toga? A njegova glavobolja, Hriste, potrebna mu je neka tableta protiv glavobolje ili možda nešto još jače. Bes koji ga je obuzeo, postajao je sve jači pa se malo i zateturao. „Ti si potpuno jebeno poludela, dušo. Kako znaš da je to moje de-te? Kako ja da znam s koliko si ti to

muškaraca radila?" Čuo je zlobu u svom glasu, a jedan deo njega, deo koji je sve vreme stajao sa strane, šokirao se kada je shvatio da zvuči baš kao i njegov stari. Video je kako je ona potpuno pobledela i za trenutak je pomislio da će se onesvestiti. Ali se ona ipak zadržala na nogama, čvrsto se držeći za stolicu. Isuse, morao je da je kazni. Videvši bol na njenom licu, za trenutak se postideo. Shvatio je da ona ovo ne radi da bi mu se osvetila. Za trenutak je luđački poželeo da je zgrabi u zagrljaj, da joj kaže sve što želi da čuje. „Tvoje je", rekla je. „Naše. Ova beba - ili kako god ti želiš da je nazo-veš - zajedno smo je napravili. Ja je nisam želela, kao ni ti, ali sada je to činjenica. Da sama odem da abortiram, kao da je to neki manji rutinski postupak, pa... to bi učinilo da sve izgleda nekako jeftino. Kako ja sebe shvatam, kako gledam na život, čak i o sebi kao doktoru. Ako ovaj maleni život ne znači nešto, onda šta ima smisla? I tako Dejvide, to mora ovako da se obavi. Razmišljala sam o tome i ovo je jedini način. Za mene. Ako hoću da živim s tim." Rejčel je ponovo sela, ruke je prekrstila na krilu, razmišljajući o tome kako je sada Dejvid verovatno mrzi, jer svoju iskrivljenu osvetu sada iskaljuje na njemu. Mada, kada se dođe do suštine problema, nema ni veze u šta on ve-ruje. šta god da su osećali jedno prema drugom (a sada je znala da je to mnogo manje nego što je ona zamišljala), gotovo je. Nikada više ništa ne može da postoji između njih dvoje. Ipak, sada moraju ovo da preguraju, ona i Dejvid. Njihova beba toliko zaslužuje. Pristojnu sahranu, a ne neobeležen grob na kome niko neće da oplakuje njegov kratki život i ništa što će da obeleži njeno postojanje. Ne, ona neće ovo da anestezira, da se pretvara da to nije ništa. Da leži dok joj neki stranac, koji pevuši neku glupu pesmu, vadi njenu bebu kao što se iznutrice vade iz ribe. Osećala je sramotu, a Dejvid mora to isto da oseti. U protivnom, kako bi mogla sebi da oprosti? Ali, sada je uvidela koliko je potcenila Dejvida. U njemu je bilo nečega što je podsećalo na divlju životinju kojoj je noga uhvaćena u čeličnu zamku - stvorenje koje je znalo da je jedini način da odatle izađe 148 Vrt la Sada se stravičnost njenih reci ponovo vraća do njega i eksplodira mu u glavi. Isuse, nije moguće da je ona ozbiljna. Ohladi se, govorio je sebi. Morao je da ostane pribran, da bude iznad svega toga. Ali Hriste, kako ga je glava bolela. Kako, do đavola, da resi ovo? „U redu", rekao je. U glavi je zamislio da nosi svoj beli mantil s plavom plastičnom identifikacionom pločicom na kojoj piše Dejvid Sloun, doktor medicine. Da, tako je sve bilo lakše. Osetio je kako mu se disanje usporava. „Donela si ispravnu odluku. Videćeš da je tako najbolje. I kao što sam ti rekao, nameravam da s tobom budem u ovome do kraja. A, eto, potrefilo se da je Stiv Keleher najbolji

ginekolog koga ja znam. Hajde da ga ja sada pozovem, vidim da li..." On je već ustao, išao je preko sobe da bi došao do telefona. „Dejvide, ne." „Slušaj, znam da ne želiš da se za ovo pročuje. Ali on je veoma diskretan." „Nije stvar u tome. Baš me briga koliko je on dobar ili koliko diskretan. Ja tebe hoću." Ponovo taj miran, staložen glas. Isuse, sada se on preznojavao, kao onda kada je gledao svog oca kako se opija i čekao da mu padne druga cipela. Možeš da sediš ispod tog kreveta koliko god želiš, Dejvi. I da prespavaš, ako želiš. Ali pre ili kasnije moraćeš da izađeš napolje, a ja ću te čekati kada to uradiš. Onda ću da ti pokažem za ha mi je Bog dao ovu desnu ruku. Sigurno da mene želiš, pomislio je. Kao što bi i ujka Sem, da nisam uvek bio korak ispred njega. Poput kosaca smrti. Poput mog starog. „Pijana si", rekao joj je. Tada se tupo nasmejala, samo jednom, poput usamljene note na gajdama. „Volela bih da jesam. Kunem se bogom da je tako." „Rejčel, slušaj..." „Ne, ti slušaj." Ustala je sevajući očima, a bol u njima je bio toliko jak da je morala da pogleda u stranu. „Rekao si da je to lako, kao kad se kod zubara vadi zub. Samo želim da ti...", glas joj je malo zadrhtao, a onda je ponovo sigurnije nastavila, „to znaš, to je sve. Kako to stvarno izgleda. Šta mi to stvarno radimo." Dejvid se iznenada setio kako je njegov otac jedanput nogama stravično išutirao njegovu majku. Ne bebu, Hale, vikala je. Molim te, nemoj bebu. U to vreme on to nije razumeo, ali kasnije jeste. Bila je u trećem mesecu trudnoće i izgubila je bebu. MUnGudž___________________________________________149 Sranje, zašto ga je terala da se priseća svega toga? A njegova glavobolja, Hriste, potrebna mu je neka tableta protiv glavobolje ili možda nešto još jače. Bes koji ga je obuzeo, postajao je sve jači pa se malo i zateturao. „Ti si potpuno jebeno poludela, dušo. Kako znaš da je to moje de-te? Kako ja da znam s koliko si ti to muškaraca radila?" Čuo je zlobu u svom glasu, a jedan deo njega, deo koji je sve vreme stajao sa strane, šokirao se kada je shvatio da zvuči baš kao i njegov stari. Video je kako je ona potpuno pobledela i za trenutak je pomislio da će se onesvestiti. Ali se ona ipak zadržala na nogama, čvrsto se držeći za stolicu. Isuse, morao je da je kazni. Videvši bol na njenom licu, za trenutak se postideo. Shvatio je da ona ovo ne radi da bi mu se osvetila. Za trenutak je luđački poželeo da je zgrabi u zagrljaj, da joj kaže sve što želi da čuje. „Tvoje je", rekla je. „Naše. Ova beba - ili kako god ti želiš da je nazo-veš - zajedno smo je napravili. Ja je nisam želela, kao ni ti, ali sada je to činjenica. Da sama odem da abortiram, kao da je to neki manji

rutinski postupak, pa... to bi učinilo da sve izgleda nekako jeftino. Kako ja sebe shvatam, kako gledam na život, čak i o sebi kao doktoru. Ako ovaj maleni život ne znači nešto, onda šta ima smisla? I tako Dejvide, to mora ovako da se obavi. Razmišljala sam o tome i ovo je jedini način. Za mene. Ako hoću da živim s tim." Rejčel je ponovo sela, ruke je prekrstila na krilu, razmišljajući o tome kako je sada Dejvid verovatno mrzi, jer svoju iskrivljenu osvetu sada iskaljuje na njemu. Mada, kada se dođe do suštine problema, nema ni veze u šta on ve-ruje. Šta god da su osećali jedno prema drugom (a sada je znala da je to mnogo manje nego što je ona zamišljala), gotovo je. Nikada više ništa ne može da postoji između njih dvoje. Ipak, sada moraju ovo da preguraju, ona i Dejvid. Njihova beba toliko zaslužuje. Pristojnu sahranu, a ne neobeležen grob na kome niko neće da oplakuje njegov kratki život i ništa što će da obeleži njeno postojanje. Ne, ona neće ovo da anestezira, da se pretvara da to nije ništa. Da leži dok joj neki stranac, koji pevuši neku glupu pesmu, vadi njenu bebu kao što se iznutrice vade iz ribe. Osećala je sramotu, a Dejvid mora to isto da oseti. U protivnom, kako bi mogla sebi da oprosti? Ali, sada je uvidela koliko je potcenila Dejvida. U njemu je bilo nečega što je podsećalo na divlju životinju kojoj je noga uhvaćena u čeličnu zamku - stvorenje koje je znalo da je jedini način da odatle izađe 150 Vrtla da sebi odgrize nogu. Stajao je na drugom kraju dnevne sobe, a njegovo zgodno lice delovalo je iznureno, njegova kosa, u normalnim okolnostima savršeno osušena, sada je bila razbarušena i vlažna, i sa nje su se cedile vlažne kapi kiše preko kragne i ramena lakosta majice. Izraz na njegovom licu - nikada to nije videla ranije. A onda joj je iznenada sinulo: On je potpuno prestrašen. „Ne." Usne su mu obrazovale reč pre nego što se njegov glas čuo. „To je... neprihvatljivo. Mora da si luda kad pomišljaš da ću to sam da uradim svojoj..." Zastao je, gušeći se svojim recima. „Svojoj šta, Dejvide?" Kaži, do đavola, makar to kaži. „Ništa." Izvadio je maramicu i njome obrisao čelo. Nikada se nije osećao ovako panično, čak ni za vreme operacije od koje zavisi nečiji život. „Pogledaj, jednostavno možeš na to da zaboraviš, ovu svoju jezivu šemu koju si priredila. Ja sam doktor medicine, a ne jebeni psihijatar. To je ono što je tebi potrebno, dušo. Aha. Stvarno si ovog puta prešla granicu." „Možda", rekla je. „Ali to ništa ne menja. I dalje smo zajedno u ovome, na ovaj ili onaj način." „Šta time hoćeš da kažeš?" Njegove oči su se sumnjičavo skupile. „Hoću da kažem da ako ti ne obaviš abortus, onda ga neće ni biti. Onda ću da rodim ovu bebu." „Da li ti to menipretiš?" „Ne." A tako je i mislila. „Samo ti govorim šta je za mene izvodljivo. S kojim izborima ja mogu da

živim. Da dozvolim da tvoj prijatelj Kele-her po meni čeprka nije jedan od tih." Rejčel je osetila hladnoću i pomislila da se ljudi sigurno ovako ose-ćaju kada umiru, ako to može da se oseti. Takođe je osetila strah. Pogledala je u Dejvida i pomislila: Ti nisi ni pola čoveka kakav je moj otac. Daje on na tvom mestu, on ovo ne bi uradio mojoj majci. Ne bi joj dozvolio da ovoliko pati. Sada se Dejvid povlačio, potpuno zaslepljeno i luđački. Njegovo stopalo zakačilo se o jedan nogar barske stolice, koja se uz tresak našla na podu. Sagnuo se da je podigne, a njegov torzo se brzo pomerao kao kada se kran pod uglom pokreće. Zatim se uspravio i razrogačenim očima buljio u nju, a beonjače su se jasno videle oko njegovih dužica u oku. Izgledao je kao da je shvatio da bi mogao da odgrize svoju nogu, a i dalje bi beznadežno bio uhvaćen u zamci. Dejvid je stao na neke kartone i zatvorio oči, a lice mu je potpuno pobledelo. 151 U redu", rekao je. „Do đavola, ti si pobedila. Samo ne znam šta je to što misliš da ćeš da dobiješ iz ove svoje jezive horor scene koju si zamislila. Nadam se da ćeš to da dobiješ. Molim se Hristu da to dobiješ." Rejčel se osetila prilično teškom, u glavi joj se vrtelo. Bila je pijana. Samo to ranije nije primetila. Pobedila je. Trebalo je da se oseća dobro, makar pobednički. Ali jedino što je osećala je hladnoća i neka unutrašnja mrtvačka ukočenost. Shvatila je da je važna stvar u ovom momentu samo da izdrži, da kroz ovo izađe ovako ili onako. Sledeći sat je bio potpuno zamagljen. Dejvid, na telefonu s Keleherom objašnjavajući mu tiho situaciju i tražeći mu ključ od ordinacije. Onda oni odlaze, vožnja u liftu u tišini. Napolju joj kiša pljušti po licu, udara je po glavi. Hladnoća. I dalje se tresla, čak i u pretoplom taksiju. Tek kada su došli u Keleherovu ordinaciju, na adresu u blizini Pete avenije, do zgrade s fasadom od mrkog peščara, shvatila je šta su radili i to ju je preseklo, kao ubod nožem. Kada je Dejvid otključao vrata i uključio svetla, videla je osvetljenu čekaonicu s udobnim nameštajem i Kurijer i Iv* reprodukcijama, božično drvce na stolu u uglu, ukrašeno drvenim anđelima i kariranim masnicama. Nikada neću videti svoju bebu. Nikada neću moći da je držim u svojim rukama. Zatim soba za pregled, lepe zavese pastelnih boja, poredane rode po tavanici. I slike. Izgledalo joj je kao da ih ima na stotine. Fotografije. Poredane na velikoj oglasnoj tabli i prikačene špenadlama u boji. Slike svih beba kojima je Keleher pomogao da se rode. U njoj se javio plač, blokirao joj je dušnik da za trenutak nije mogla da diše. Nju neko vara, a što je još gore, sama to radi. Soba joj se zamaglila od suza. Ne smem sada da se raspadnem, pomislila je. Kasnije. Kada se ovo završi. Ali, o dragi bože, znam

da nikada neću prestati da ih viđam. Sve te bebe. Te slatke male bebe. S jedne strane sobe za pregled postojalo je udubljenje pregrađeno za-vesom i mekani pamučni ogrtač složen na beloj stolici u uglu. Rejčel se Presvukla što je brže mogla, ali su joj se ruke tresle; njeni prsti, dok se borila s dugmadi na haljini, bili su grubi poput nekih drvenih štapova. * EngL: Currier & Ives - američka štamparska firma iz XIX veka poznata PO svojim litografijama. (Prim, prev.) 152 Vrt laži Gudž 153 Preko puta stolice nalazilo se ogromno ogledalo. Pošto je navukla ogrtač koji se pozadi vezivao, Rejčel je za trenutak zastala, proučavajući svoj odraz u ogledalu. Videla je lice koje nije njeno, ispijeno i sablasno bledo, s upalim očima poput otiska palcem u gruboj glinenoj skulpturi. Čak joj je i telo izgledalo kao tuđe, s teškim, otečenim grudima, a tamne bradavice vidljive čak i kroz taj tanak pamuk. Stomak joj je delimično bio zaobljen i nežan s obe strane karlice koja je štrcala. Ruke je stavila na stomak, nežno ga gladeći, a oči su joj se punile novim suzama. „Zao mi je", šapnula je. „Tako mi je žao." Hladno i mrtvo osećanje je nestalo, ali je osetila bol u grudima. Neću te zaboraviti, bebo. Kada je izašla iza zastora, Rejčel je videla da je Dejvid bio spreman. Ruke je oribao, navukao rukavice, a instrumente je poredao po metalnom poslužavniku. Ona se uspela na ivicu stola za pregled, a pod golim leđima je ose-ćala hladnu i grubu papirnu navlaku, koja je neobično podsetila na majku. Poštara/ se, dobro se postaraj da pokriješ poklopac pre nego što sedneš. Ni sama ne znaš koje sve bakterije možeš da zakačiš u javnom kupatilu. Rejčel se cepala između jecaja i luđačkog naleta smeha. Pogled je pažljivo držala udaljen od Dejvidovih očiju. Ako ga pogleda, ako pogleda u ono šta on sada drži u desnoj ruci, možda bi počela da vrišti ili da ludi. „Nije prekasno." Zvuk Dejvidovog glasa preleteo joj je preko uva. „Mi ne moramo da prolazimo kroz ovo. Mogu ponovo da pozovem Štiva, da mu kažem da dođe." Njegove reci su je ponovo urazumile, kao da je neko preko nje sipao kofu ledene vode. „Ne", rekla je. „Uradi to." Rejčel je legla na leđa potpuno ukrućene kičme kao da je progutala neki štap i naterala svoje drhtave noge da se otvore. Sada je usledio hladan šok na njena bosa stopala. Njeno telo je očekivalo Dejvidov dodir. Ali kada je Rejčel pogledala kroz svoje raširene noge koje su visile u vazduhu i videla šta će se desiti, skoro

da je promenila mišljenje. Dejvid. Njegovo lice, koje se nalazilo između njenih raširenih kolena, izgledalo je poput sablasnog meseca u hladnoj noći, a svetlost se odbijala o čelični instrument u njegovoj ruci. Obuzelo ju je jezivo predosećanje: To je kao brak, zar ne? Ovo će nas vezati do kraja naših života. A onda je znala da je prekasno. Došli su do tačke gde nema povratka. Na prvi hladan prodor spekuluma, Rejčel je ugurala pesnicu u usta kako bi sebe sprečila da vrisne. 6. Manonu je toliko dugo trebalo da umre. Silvi se pomerila u svom sedištu, delimično uznemirena tim tužnim duetom, dok je dirigent mlatarao svojom palicom kao neki luđak. Želela je da se zavesa spusti. Neobično. Obično je volela da bude ovde, u Metropoliten operi. Da sedi pored Džeralda u njihovoj loži u parteru, na kamenom ispupčenju iznad elegantne svetine na orkestarskim sedištima i direktno okrenuta ka sceni, s najboljim pogledom u operi. Poput kralja i kraljice, što su na neki način i bili. Bože, na koliko su samo svečanosti i sastanaka prisustvovali, koliko je samo večera i zabava ona priredila, počevši još od onda kada se nalazila između Brodveja i Trideset osme ulice. A svih tih godina je Džeraldova banka bila vodeći sponzor. Ali večeras se osećala nemirno. De Grije,* koji je izvodio italijanski tenor za koga nikada ranije nije čula, izgledao je poput zavezane ćurke s ukrasima iz devetnaestog veka, a što je još gore, zvučao je kao da je prehlađen. A diva, koja je navodno bila zanosna petnaestogodišnja le-potica, izgledala je kao da ima pedeset godina i bila je krupna kao konj. Stvarno je pravi podvig držati njeno telo na izdisaju u svojim rukama. Silvi je svoju ruku položila na Džeraldovu. Iz nekog razloga, u slabo osvetljenoj loži, nije bilo nikoga osim njih dvoje. Ali, Džerald to verovatno nije ni primetio. I on bi trebalo da bude nemiran, u svojoj uštirkanoj košulji i preuskom smokingu za koji je insistirao da mu i dalje savršeno stoji, ali u odsjaju ćilibarskog osvetljenja sa pozornice, primetila je ushićen izraz na njegovom licu. Glava mu je bila lagano zabačena unazad, oči napola zatvorene, a usne su se same pomera-le izgovarajući libreto. On nije video Manonove napregnute šavove ili čuo tenorov hrapav glas. Za Džeralda je postojala samo Pučinijeva nežna, poletna muzika. Dragi Džerald. Nije li to jedan od razloga što ga ona toliko voli? Njegov talenat da vidi samo dobre stvari, a ne šta se u stvari tamo nalazi. Način na koji je on u njoj video samo lepotu i odanost. Svih ovih godina on je šlep za njene grehe kao i De Grije za Manonove. * Misli se na Pučinijevu operu Manon Lesko radenu po istoimenom romanu Prevoa. (Prim, prev.) Mlin Gudž____________________________________________155 Silvi je sada dodirivala njegovu ruku i osetila kako se ona obavija oko njene, topla i razuveravajuća. Da li je izgledao umornije nego inače? Osetila se pomalo zabrinuto. Ili je to samo zamišljala? Bolelo je

da poredi Džeraldovu sliku koju je nosila u mislima - elegantnog i energičnog predsednika banke za koga se udala sa pogrbljenim, sedim čovekom koga je večeras posmatrala kako se polako spušta niz stepenice, jednu po jednu, držeći se čvrsto za ogradu kao oslonac. On ima sedamdeset šest godina, pomislila je, besna na sebe. Naravno daje malo usporio. Alije zdraviji nego ikad. Pa ipak, Silvi nije mogla da se otrese jeze koja joj se spuštala niz kičmu dok je gledala Manona kako umire. Bez njega, pomislila je, ne bih mogla da opstanem. Moj zaštitnik, moj najbolji prijatelj. Više nije bio njen ljubavnik; već godinama nisu bili zajedno kao muž i žena. Od Džeraldove poslednje operacije, nekako nije bio više u mogućnosti da... Ali to nema veze. Sada je osećala da mu je bliža nego ikada. Sigurna i voljena. Kada bi šetali po Riversajd parku držeći se za ruke ili jednostavno ovako sedeli, osećala je dublju bliskost nego svih onih godina kada su vodili ljubav. Od kada se povukao sa mesta predsedavajućeg u Merkantajlu, stalno su zajedno. Za vreme hladnih meseci u Palm Biču, čitaju romane jedno pored drugog, igraju bridž udvoje pored bazena dok im Kala-sova peva serenade sa stereo-uređaja. Pa ono putovanje u Veneciju prošlog proleća - kako je predivna sećanja preplavljuju! - odsedanje u istom apartmanu u hotelu Griti gde su proveli svoj medeni mesec, skoro pre trideset godina. Silvi je pomislila na putovanje koje su planirali za sledeći mesec, krstarenje po Bora Bori i Tahitiju. Malo se opustila. Da, upravo je to ono što mu je potrebno. Dobro će mu doći malo morskog vazduha, a ceo taj Gogenov raj će mu vratiti malo boje u lice, učiniće da mu oči opet zablistaju. Sada se zavesa spuštala, praćena gromkim aplauzom, dostižući vrhunac u ponekim razbacanim uzvicima „BRAVO! BRAVISSIMO!" Nekoliko sekundi kasnije, glavni akteri su izašli na binu, izgledajući Pomalo neobično u svojim kostimima, kao da su odsečeni od svog po-zorišnog sveta, pod bleštavim osvetljenjem reflektora iza somotske za-vese jarkocrvene boje, nisko se poklanjajući, a debela diva najniža od syih, izgubila je malo ravnotežu prilikom podizanja. 156 Vrt la-. A tek svetla. Lusteri su se veličanstveno, magično spuštali, sa kraja mesinganih sipki do prostranog svoda tavanice prikazujući pregršt svetlećeg i treperavog kristala. Ispod njih su ljudi počeli da ustaju, a neki su još uvek aplaudirali. Muškarci u somotskim sakoima i smokinzima, žene u dugačkim svečanim haljinama od svile, satena i krutog brokata, dok su njihova sjajna krzna nehajno prebačena preko naslona sedišta. Silvi je u svojoj glavi čula mamin glas, kao da sedi na

stolici pored nje. Prava dama nosi običan štofani kaput kao da je to njeno najbolje krzno od lasice i prebacuje ga oko sebe kao da joj je hladno. Da ona može sada da bude ovde, da vidi Silvin ruski crni kaput koji je okačen u predsoblju. Mama, s jednim svojim dobrim crnim kaputom, koji je iz godine u godinu nosila. Silvi je pomislila da bi mama takode volela drago kamenje. Veličanstvene komade koji vise oko vrata, zglobova, prstiju i ušiju - bulga-ri, kartije, van klifi arpls. Zaslepljujuće. Silvi je prstima dodirnula ogrlicu oko svog vrata. Predivni stari smaragdi s filigranskim osamnaestokaratnim zlatom, koju je pre četrdeset godina u Parizu dizajnirao legendarni Žan Tusen iz Kartijea. Džeraldov poklon za njen poslednji rođendan. Rekao je da joj se slaže s očima, nikada ne pominjući bogatstvo koje mora da je za nju platio. A kako je ona savršeno išla sa skapareli večernjom haljinom koju je večeras nosila, jednostavnom somotskom crnom, elegantnom i vanvre-menskom poput smaragda koji su joj služili kao pozadina. Silvi je ustala i krenula prema vratima lože. Iznenada je shvatila da Džerald nije pored nje da joj pridrži vrata, kao što je uvek radio. Vratila se nazad i videla da on još uvek sedi. Dragi bože, kako je on umorno izgledao! Srce joj je bubnjalo do grla. Onda je Silvi brzo umirila sebe. Kasno je, a tako dugo veče, sa četiri beskonačna čina, dve pauze, naravno da je umoran. Ko ne bi bio? Pa ipak... „Džeralde", nežno se raspitivala, „da li se dobro osećaš?" On je malo ispravio svoja ramena i uspeo blago da joj se nasmesi. Da li je on ćelo veče izgledao ovako bledo? „Ništa o čemu treba da se brineš, draga moja. Mislim da se samo radi o otežanom varenju. Jeo sam malo više nego obično." Naprezao se. „Znaš, stvarno mislim da je došlo vreme da skinem nekoliko kilograma. Ako mi oko struka stvari budu još tesnije, neću moći da sedim. Znala je da je šalom pokušavao malo da je opusti, ali je i dalje bila prisutna ona dosadna briga koju je osećala. Prisećala se njegovog dru_______________________________________157 gog infarkta, mnogo goreg od prethodnog; Džerald u bolnici Njujork, sa cevčicama koje su mu provučene kroz ruke, nos, kateter između njegovih nogu, žice oko grudi. Monitor koji pisti iznad glave i beleži svaki otkucaj srca. Kao da je ta šiljata zelena elektronska linija jedina stvar koja pokazuje da je on još uvek živ. A tek svi oni studenti medicine, stažisti, specijalisti, laboratorijski tehničari, kardiolozi koji ulaze i izlaze, nikada mu ne dajući ni trenutak odmora. Na smrt su je plašili svojim dugim, ozbiljnim pogledima i svojim teško razumljivim objašnjenjima. Na kraju su se ona i Džerald odlučili za pejsmejker. Ali njemu je sada dobro. Pre nego što smo se vratili sa Floride, specijalista mu je sve proverio i testirao. Sto

posto, rekao je. Ja preterujem, kao i obično. „Zašto se ovde malo ne odmoriš?", rekla je, nežno položivši svoju ruku na njega, šokirana njegovom slabošću, a na ramenima sakoa gde se nalaze naramenice obrazovala se mala koščata izbočina, što je nekada bilo ispunjeno mišićnom masom. „Nema smisla da žurimo ka izlazu dok se gužva malo ne smanji. Doneću ti nešto da popiješ, možda neki gazirani sok iz bara?" Uzdahnuo je. „Da, tako je. Nešto što će mi umiriti stomak, a onda ću da budem kao nov. Ne smeta ti to, zar ne? Ja bih sam išao da donesem, ali..." Glas mu se gubio. „Naravno da mi ne smeta", rekla je uz usiljenu veselost. Onda ju je on zapanjio iznenada rekavši: „Baš sam razmišljao o Rej-čel. Imala je osam godina kada je prvi put otišla u letnji kamp. Da li se sećaš? Mi smo je do tamo odvezli, a sve druge devojčice su se čvrsto držale uz roditelje i ponašale kao da je to smak sveta. A naša Rejčel je rekla: - One plaču jer su im mame i tate tužni. I vi ste takode tužni. Ali ja neću da plačem. I suviše sam velika za to." „Sećam se", rekla je Silvi nežno. U svojim mislima je u retrovizoru Džeraldovog bentlija videla Rejčel, devojčicu u crvenoj bluzi i na plavom biciklu kako im ozbiljno odmahuje. Silvi je osetila kako joj se srce steže. Njene misli su odletele na jučerašnje popodne, šok kada joj je Rejčel priznala da je trudna. Oh, kako je samo žudela da ublaži Rejčelin bol! Da joj nekako pomogne. Da Uje trebalo dajeposavetujem?, pitala se Silvi. Moje rođeno unu-če, beba nakon svih ovih godina, kako bi to bilo predivno! Ali je ipak uspela da od Rejčel prikrije svoju sopstvenu čežnju. Ko ja da nešto kažem? Da je ona samo znala kako sam se, kada sam 158 Vrt la bila trudna, molila da pobacim. Kako sam mrzela činjenicu da ću roditi Nikosovo dete. Da, Silvi je s tugom razmišljala, znam kako je to kada nosiš bebu koju ne želiš. Ne bih želela da Rejčel to doživi, bez obzira koliko ja to želim. Ne, ona mora samo da razmišlja o tome šta je najbolje za Rejčel. Molila se da će Rejčel da uradi ono što je ispravno... za sebe. I zahvaljivala je Bogu da joj se Rejčel poverila. Znala je da njena ćerka nije toliko bliska s njom kao sa Džeraldom, ali će sada one da dele ovu tajnu i biće povezane. Silvi je osetila manji nalet pobede: Vidiš, njoj sam ipak potrebna. Sutra ujutru će odmah da pozove Rejčel i dozna šta je odlučila. Po-nudiće joj utehu, ako može. Ali mora da bude oprezna i ne dozvoli da Džerald za to sazna. On bi se tako potresao. Džeraldov glas je prekinuo Silvine misli: „Zvao sam je da večeras pođe s nama - znaš kako je ona uvek volela Мапопа. Ali je rekla da mora da bude u bolnici." Blago se zagrcnuo. „Toliko toga sam želeo

za Rejčel, čitav jedan Mesec, pa čak i više od toga, ali sada, kada ona to i ostvaruje i prezauzeta je za bilo šta drugo, ja samo želim češće da je viđam!" Silvi je pomislila na još jedan razlog zašto je Rejčel možda odlučila da ne pođe večeras. Ali nije ništa rekla, samo je čvrsto uhvatila kvaku kako bi ušla u hol. Pogledala je u Džeralda pogrbljenog u svojoj stolici ispred, u čove-ka s kojim je živela tolike godine i kojeg je volela. Osetila je iznenadni nalet emocija. „Džeralde?" Gledala ga je dok se okretao ka njoj s upitnim osme-hom, a ramena su mu se malo ispravila. „Volim te." Bila je svesna da crveni, a osetila se i malo budalasto zbog toga -ona, sredovečna žena, koja se ponaša kao neka mlada devojka koja se prvi put zaljubila! Oni su toliko retko izgovarali ove reci naglas, a nikada u javnosti. Džeraldov pogled se fiksirao na njoj, a oči su mu svetlele. Onda se zakikotao. „Gospodin Pučini", rekao je. „Bez obzira koliko puta pogledam Мапопа, on na mene ostavi utisak. Vidim, i na tebe." Srce joj je zaigralo. Možda je ona donela pravi izbor pre mnogo godina. Oh da, možda je tako. „Tvoj gazirani sok", podsetila ga je. „Odmah se vraćam." Hodnik s tapetama s dezenom kupina je bio prepun ljudi koji su pokušavali da dođu do stepenica koje su vodile do glavnog hodnikaAilin Gudž___________________________________________159 Znala je da se napolju, iza fontane, nalazi predugačak red limuzina koje se sporo kreću, a odmah do staklenih vrata glavnog ulaza nalaze se šoferi na svojim mestima, opremljeni velikim kišobrani ma kako bi od jake kiše koja je padala još od podneva zaštitili svoje gaz.de i gazdarice. Silvi je prošla pored tamnokose žene koja je nosila crnu plišanu mini suknju i zlatni top sa šljokicama, i koja je sa svojim pratiocem čavrljala na francuskom jeziku. Gde god se okrenula čula je bučne glasove, smeh. Izgledalo je kao da svi govore nekim stranim jezikom, jer joj je njihovo nerazumno brbljanje odzvanjalo u ušima. Silvi se nasmešila, klimajući glavom u pravcu Adelin Vanderhof, žene koju je površno poznavala iz Harmoni kluba. Nadala se da Adelin neće pokušati da razgovara s njom. I Silvi se osećala pomalo bolesno, jer su je gušili pomešani mirisi krzna i skupocenih parfema. Dolazeći u foaje partera, gde se svetina kretala nadole ka stepenicama, Silvi je uz olakšanje primetila da bar još uvek nije zatvoren. A i niko ne čeka u redu; svi su želeli da idu kući. A tamo će i ona i Džerald da budu za nekoliko minuta, s Emili-om koji ih čeka kako bi ih odvezao kući. Onda će ona udobno da smesti Džeralda u krevet, možda uz čašu toplog mleka. Možda će malo da gledaju televiziju; možda ipak mogu da odgledaju poslednje vesti. Džerald je spomenuo da će Nikson danas da održi konferenciju za novinare i nadao se da će ovaj novi predsednik da uradi nešto značajno kako bi

poboljšao ekonomiju. Silvi se pretvarala da deli Džeraldov entuzijazam prema Niksonu, ali mu potajno nije baš ranogo verovala. Podsećao je na one prepredene prodavce automobila koji se reklamiraju kasno uveče na televiziji. „Silvi? Jesi li to ti?" Taj glas, muževan i s delimičnim akcentom ju je prepao tako da je skoro prosula penušavu čašu sode koju je upravo uzela iz bara. Ne, to ne može da bude... Onda se okrenula i videla da jeste, a srce je počelo ubrzano da joj kuca. Tu je stajao, sada sa sedom kosom i pomalo zdepast, ali ne previše izmenjen. Vodnjikave crne oči kao na Van Gogovim slikama, otvorene i zemaljske; čvrste i velike crne kovrdže prošarane sedim vlasima. Nikos. Da li je to moguće? Kako je to moguće? Više od dvadeset punih godina je prošlo. Nikada nijedne naznake °d njega. Ona se pitala, ili pretpostavljala... šta? Da je on mrtav ili da se odselio daleko odatle. 160 Vrt laži Ili su to jednostavno bila njena nadanja? Da se njen zločin sakrije zajedno s njim, na njega zaboravi, bez povratne adrese. A sada je on tu. Hodao je ka njoj kratkim, snažnim, krupnim koracima, dok se sve-tina pomerala s obe strane. Njegovo hramanje sada jedva da se prime-ćivalo. Silvi se uspaničila. Ne mogu da se sakrijem ili pretvaram da ga ne poznajem. O bože, šta ću da kažem? „Silvi! Neverovatno. I dalje prelepa kao i uvek. Jadna Redžina, ona nije ostarila tako graciozno, ali je njen glas i dalje kao nekada. Jesi li uživala u Manonu večeras?" Akcenat je bio isti, ali se njegov engleski popravio; zvučao je uvere-no, autoritativno. Očigledno je da je Nikos uspeo da napravi nešto od sebe. Silvi je primetila izvanredno odelo s dva reda dugmadi koje je nosio. Pa njegovu ermes kravatu sa zlatnim i od oniksa iglama za mašnu i manšetama koje se s njom slažu. Može li on da primeti kako utiče na nju? Osećala je nesvesticu, kao da sve te godine nisu ni prošle, kao da joj je opet na terasi, izvan gostinske sobe, nudio cigaretu. „Oh, da, veoma", rekla je. Neverovatno, kako je lako reći odgovarajuće stvari čak i kada ti srce kuca poput ptice koja je zatvorena u njenim grudima. „Moja žena, ona bi tako uživala u večerašnjoj izvedbi." Eto vidiš. On je oženjen, verovatno ima i mnogo dece, a možda čak i unučice. Pa zašto onda stojiš ovde i znojiš se poput odbeglog zatvorenika koga jure psi tragači. On nikako ne sme da sazna za Rouz. „Šteta što onda nije mogla da dođe", Silvi je promrmljala. „Da." Njegove tamne oči postale su još tamnije. „Barbara je umrla prošle godine." „Oh, žao mi je." Silvi se osetila čudno što ga je tešila. Njena zabrinutost za Džeralda iznenada se vratila u naletu. Morala je da se izvini. Ali kao da nije bila u mogućnosti da se pomeri.

„A tvoj muž?" Nikos se raspitivao. „Da li je on ovde?" „Oh da. U stvari, on me sada čeka. Pa, ako ti ne smeta..." Nikos je nežno stavio svoju ruku na njenu. „Toliko vremena je prosio, sigurno imaš minut koji možeš da izdvojiš. Za starog prijatelja." Silvi je zurila u njega, osećajući vrelinu na mestu gde ju je on dodirnuo. U jednom stravičnom trenutku bila je sigurna da on zna za Rouz i da je muči time što se pretvara da ne zna. Smeši se. Ponaša/ se prirodno. 161 Pa, naravno", oduševila se, malo i previše. „Kako nepažljivo od mene Dok ja razmišljam kako dobro izgledaš, zaboravila sam da te pitam kako si?" „Vrlo dobro, hvala. Sreća je bila blagonaklona prema meni. Posao dobro ide. Dovoljno da ne sedim dokon i razmišljam u praznoj kući." Stavio je svoje ruke preko njenih, gurajući je bliže zidu, van gužve u kojoj su bili. „Cigaretu?" Silvi je osetila kako joj se vrelina penje uz vrat, ponovo se prise-ćajući tople, vlažne noći kada ju je prvi put poljubio. Odmahnula je glavom posmatrajući ga dok je vadio svoju tanku zlatnu tabakeru iz džepa i izvukao cigaretu. „Kakvom vrstom posla se baviš?", raspitivala se, pokušavajući da zvuči prijateljski i uljudno. Očigledno da više nije bio majstor. Zabavio ju je prilično grubim načinom na koji je zapalio cigaretu; izvukao je šibicu iz kutije i kresnuo je o svoj nokat na palcu. Pretpostavila je da je tabakera poklon od njegove pokojne žene. „Sada imam svoju građevinsku firmu. Trenutno gradimo stambene kuće u Brajton Biču. Nadam se da ćemo ih završiti do septembra, uz božju pomoć i naklonost prirode." Silvi se zapanjila. „To si ti? Ti poseduješ Anteros konstrukcije?" Džeraldova banka je osigurala taj poduhvat. Setila se kada je on to pomenuo, govoreći kako je pametno ulagati i graditi u toj oblasti, baš na samom okeanu, a ipak udaljeno od grada samo kraćom vožnjom. Nikos je slegnuo ramenima, dok se osmeh pojavio na njegovim punim usnama. „Jednu stvar sam shvatio; što ti je veća kompanija, to te vise poseduje, umesto da bude obratno. Mislim da bi se tvoj muž s tim saglasio, zar ne?" Silvi se nasmejala. „Da. Kako si znao? To je jedna od Džeraldovih uobičajenih zamerki." .,Znaš, uvek sam mu se divio." Nikos je povukao dim cigarete, ispuštajući kroz nos blagi oblačić dima. „Izvanredan čovek. Pametan... a ima i veliko srce takođe." Potapšao se po grudima. Silvi je osetila kako joj opet postaje toplo. Zašto on ovo radi? Imao Je puno pravo da mrzi Džeralda. To nije imalo smisla, osim ako joj se nekako nije rugao. »Da", odgovorila je kruto. „Pogledaj, ja stvarno moram..." Ali Nikos kao da nije bio svestan njene nelagodnosti. „Znaš, zaista ^i je učinio veliku uslugu kada me je

izbacio. Da me nije oterao, mož-^ nikada ne bih sam započeo svoj biznis. Ili..." Naglo je zastao, kao da 162 Vrt laži je uhvatio sebe da otkriva nešto što nije nameravao. Taj neugodan trenutak je prikrio svojim sjajnim osmehom. „Ali uviđam da sam sebičan što te ovoliko dugo zadržavam." „U redu je", rekla je, nadajući se da on neće primetiti koliko je njoj laknulo. Pogledala je u čašu soda vode koja je postala topla u njenoj ruci. „Bojim se da ću ovo sada morati da zamenim. Izgleda kao da je izvetrila," „Dozvoli meni." Pre nego što je mogla da se pobuni, zgrabio je čašu iz njene ruke i krenuo ka baru. Ali sedokosi čovek iza šanka je odmahivao glavom, rekavši da je zatvorio. Silvi je posramljeno posmatrala kada je Nikos izvadio novčanicu iz svog novčanika i predao je preko šanka. A iz halapljivog pogleda šan-kera, zaključila je da se radi o krupnijoj novčanici. Trenutak kasnije, Nikos se vratio sa svezom čašom soda vode s ledom. „Nije trebalo to da uradiš", rekla je. Nikos je ponovo slegnuo ramenima. „Hajde samo da kažem da sam ostao dužan tvome mužu. Računaj ovo delimičnim vraćanjem duga." Silvi nije mogla da zamisli zašto bi Nikos osećao zahvalnost prema Džeraldu, ali je osetila iskrenost u njegovom glasu. Možda to ima neke veze s umešanošću Džeraldove banke u projekat Brajton Biča. „Hvala ti u svakom slučaju", rekla je. Pružila mu je svoju slobodnu ruku, a nju je istog momenta zgrabila njegova ogromna i žuljevita. „Do viđenja. Drago mi je što smo se opet videli." Okrenula se da pođe dalje, kada joj je Nikos dodirnuo rame. „Sačekaj. Još jedna stvar me zanima. Nikada mi nisi rekla. O tvojoj ćerci. Je li ona dobro?" U tom stravičnom trenutku, Silvi je pomislila da on misli na Rouz. Njegovo dete. Osećala je kao da joj je neko stavio pesnicu na srce i zatvorio ga, terajući da se krv izliva napolje. Polako se okrenula kako bi se susrela s njegovim pogledom, pokušavajući da održi prisebnost. „Rejčel je dobro", rekla je. Mora da je Džerald pomenuo Nikosu. To je to. Nikos je samo bio uljudan. Ali sada mora da je video da nešto nije u redu, pomislila je, oseca-jući se bespomoćno. Pogledaj kako su mu oči zasuzile, a lice iznenada ukrutilo. Silvi je uskočila pitanjem, kako bi prikrila tu neprijatnost. „Mora da i ti imaš dece", brzo je rekla. „Ne." Nikos je žalosno odmahnuo glavom. „Bez dece." Cigareta mu je izgorela do filtera, pa ju je ugasio u visokoj metalnoj pepeljari na poMunGudž 163 .-----du do njega. Izgledalo je kao da se nigde ne žuri. „Barbara i ja smo že-leli decu. Veoma. I svaki put kada bi zatrudnela, nadali smo se da će tog puta... ali, pretpostavljam da nije bilo suđeno." „Žao mi je", rekla je Silvi. Nije li to već jednom rekla? Nije mogla da se seti. Osetila se

paralisanom, dok su joj misli lutale. Nikos se onda sagnuo, toliko blizu da je mogla da oseti nikotin u njegovom dahu. „Silvi, ja znam", tiho je rekao. On nije mislio na njeno saosećanje sa situacijom. Bila je to izjava sama za sebe. Obuzela ju je panika, izbacujući je iz ravnoteže. Osetila je kako se nešto proliva niz njenu haljinu. Džeraldova soda. Prevrnula se, a deo se prolio po prednjem delu haljine. Sada je njen mozak ubrzano radio. On zna, on zna, on zna... „Šta ti znaš?", pitala je, nasmejavši se koketnim nevinim osmehom, za koji je i bez ogledala znala da nikoga ne bi prevario. „Sumnjao sam u to dosta dugo", rekao je. „Rodila si dete devet me-seci nakon što smo ti i ja..." „Ne", zaustavila ga je, grubo koraknuvši unazad, a još više tečnosti se prosulo po haljini. „Grešiš." „Da li grešim? Postojalo je vreme kada sam se nadao da grešim i stidim se da to kažem." „Ovo je ludo", rekla je grubo. „Neću ovo da slušam više nijedan minut." Ali njegova ruka je obuhvatila njen zglob poput čelične narukvice. Samo što je sada njegov dodir bio poput vatre, dok je njena ruka bila hladna poput leda. Suze su joj navirale na oči. „Molim te, moram da se vratim do Džeralda. Pitaće se gde sam do sada." »Silvi, ja ne pokušavam da te povredim. Moraš u to da veruješ. Želim samo jednu stvar. Da ti to kažeš, samo da to kažeš. Samo to. Toliko mi učini. Nikada to ranije nisam tražio, iz poštovanja prema Barbari. I Džeraldu, takođe. I kunem se da ako kažeš da je to tačno, ostaviću te na miru. Nikada ti neću prići..." Silvi se otrgla iz njegovog stiska, nemoćna da izdrži i sekundu više, glad u njegovim tamnim očima; znao je kao što i ona zna - da ga je izdala, kao i Džeralda. Pobegla je, a da je prvi put u životu nije bilo briga kako izgleda ili ko ju je video. Džerald. Mora da se vrati do njega. Oh, dragi bože, ubi-10 bi ga ako bi to saznao. On to ne srne nikada da sazna. »Silvi!", dozivao je Nikos. „Sačekaj!" Silvi je osetila kako joj lice crveni, zamišljajući kako ljudi bulje, tra-care. te, želela je da mu vikne, molim te, ostavi me na miru. Ah čak i dok je trčala duž krivudavih zidova partera, sa sodom ruci koja se prosipala preko zglobova, i prošla kroz vrata koja vode do njihove lože, uz zvuk srca koji joj je odzvanjao u ušima poput voza u nekom tunelu, znala je da, u stvari, nije bežala od Nikosa, već od i užasne istine. Rouz... 7. Pokušavajući da se smesti u prepunom metrou, Rouz se uhvatila za potpornu dršku. Klackala se dok se voz naglo kretao napred, a zbijena tela su se nalazila svuda oko nje. Hvala nebesima, makar je išla u željenom pravcu. Kući. Zatvorila je oči, zamišljajući da je već tamo. Pela se uz stepenice, do četvrtog sprata, polako, zaista polako,

tako da je uživala u samom iščekivanju. Čak ni saznanje da je nana tamo nije moglo da joj pokvari predivnu nadu da je možda stiglo pismo za nju - pismo od Brajana. Molim te, bože, neka ovog puta bude tamo. Toliko vremena je prošlo, čitava dva meseca, a ja sam bila tako strpljiva. Samo jedno pismo, razglednica, bilo šta. Znam da nije mrtav, jer njegovi mama i tata dobija-ju pisma. Mora da postoji dobar razlog zašto ja još nisam dobila neko. Ali šta ako je razlog jer me više ne voli? Rouz je osetila kako se preznojava, graške hladnolepljivog znoja su se stvarale između njenih grudi, i kružno se širile kao kapi vode na upijajućem papiru, što je činilo da joj se vide znojave mrlje ispod pazuha, a pozadina njene bluze se lepila o plećku ispod debelog vunenog kaputa. Istovremeno je u stomaku osetila ledenu grudvu straha. Molim te... oh, molim te, neka ovog puta tamo bude pismo... Onda je postala svesna da se neko telo, koje joj je doticalo leđa, po-meralo. Muško telo koje je toliko smrdelo na cigarete da je to mogla da oseti i leđima okrenuta, češalo se o nju. Dragi Isuse, mogla je da ga oseti, njegovu ukrućenost, čak i kroz svoj debeo kaput. Bes i prezir su se komešali u njoj. Pokušala je da se izmigolji, ali je bila prikleštena sa svih strana, a u međuvremenu se on samo još više stiskao uz nju. Do đavola, nije mogla čak ni da se okrene da bi videla ko je to. Perverznjak, ljigavac, on verovatno zove devojčice i preko telefona im govori gnusobe. Rouz je pomislila na knjigu koju je držala ispod pazuha, izdanje Pravnog pregleda iz 1967. godine. Naciljala je nadole, a svoj lakat je nakrivila, dok joj je teška knjiga pružala željenu težinu. Osetila je kako nešto udara u nju i čula je iznenađen jauk. Pritisak o njena leđa je iznenada prestao. Vrata su se otvorila i svi su krenuli ka izlazu, a kondukter je vikao: „Avenija de Kalb, sledeća stanica Atlantik!" Neki putnici su izašli napolje,a još više ih je ušlo unutra. Rouz je osetila potrebu da se 166 progura između njih i nekako se izvuče na platformu. Naredni voz ve rovatno ne bi bio ovoliko pun i tako bi se makar oslobodila perverz njaka. Ali ne. Ona je stegla zube i ostala tu. Morala je da dođe kući. Do Brajanovog pisma. Da, danas će stići jedno, u to je bila sigurna. Možda i nekoliko, ćela gomila, sva pisma koja joj je on poslao, a koja su se nekako izgubila ili zapela u nekoj pogrešnoj pošti. „Samo jedna stvar, bože", šaputala je tiho, a njena molitva je ostala nečujna jer ju je buka voza zaglušivala. „Za svako pismo ću da izgovorim pregršt molitvi. I neću da klečim na tepihu. Uradiću to na pločicama u kupatilu, gde je grubo i hladno. I počeću ponovo da se is-povedam... za prvu misu u petak..." Pomisao na misu nekako ju je umirivala, a to ju je podsetilo na nešto drugo što je činilo da se dobro oseća. Pravni pregled ispod njenog pazuha. Već joj je večeras jednom pomogao. Naslađivala se činjenicom da će ga kasnije proučavati, pucketanjem krutih korica, dok pod prstima oseća nežnu svežinu njegovih debelih

stranica. Znala je da neće razumeti sve što bude pročitala, ali su joj se dopadale te fraze, bogati ritam latinskih izraza i kratki pregledi mnogobrojnih slučajeva, koji na prvi pogled izgledaju suvoparno, ali ako čitate između redova i koristite maštu, bili su poput nekih priča. Da, bilo je to poput osećanja kada kleči dok je u crkvi, čita svoj molitvenik i sluša sveštenikove pro-povedi. Osetila je blagu zabrinutost. Šta ako je on saznao? Da li bi gospodinu Grifinu zasmetalo što je ona pozajmila ovu i sve druge knjige pre toga? Ali, ona nikada nije odjedanput uzimala više knjiga i uvek ih je vraćala sledećeg jutra. Verovatno da gospodin Grifin to ne bi primetio, čak i da ona zadrži knjigu i po nedelju dana. Ali zašto bi izazivala nevolje? Posao kod njega je najbolji od tri posla koja je do sada imala. Prvi u veleprodaji nabavljača kancelarijskog pribora koji je bankrotirao, drugi kod advokata koji je u prekovremene sate računao i odlazak u krevet; ona je nameravala da zadrži ovaj treći. Ne, naravno da mu ne bi smetalo. On je bio tako dobar, tako drugačiji od druge dvojice, Volša i Delejnija. I tako pun energije! Ponekad je činio da se oseća poput Doroti, koja je uhvaćena u nekom tornadu. Sada ga je zamišljala kako seta iza svog stola napred-nazad, sa slušalicom pribijenom na uvo, a povremeno bi mahnuo rukama ili čak lupio o sto da nešto naglasi. Krupan čovek s nekih četrdeset godina, pomalo debeo u struku, ali lepog lica. Lice čoveka na koga možete da računate, pomislila je. Tako je podsećao na Brajana, iako nisu bili 167 nimalo slični. Gospodin Grifin je ličio na bivšeg profesionalnog boksera, ali na onog ko udara recima umesto pesnicama. Jaknu bi prebacio preko stolice, rukave savio do lakata i stalno je prstima prolazio kroz svoju smeđu gustu kosu, nakon čega bi se podigla i tršavo stajala, što je činilo da se prema njemu odnosi s izuzetnom pažnjom, kao s Brajanovim mlađim bratom Džejsonom, koji je uvek imao neke obloge. Mnogo se i smejao - volela je to kod njega. A kada je poslala pogrešno pismo Kresler korporaciji, koje je u stvari bilo namenjeno Dejmo-nu Čendleru, o tome kako je Kreslerovo pamćenje loše i ponekada bi pomešao činjenice - bože, kakva katastrofa!, osećala se očajno. Ali, gospodin Grifin je-bio veoma dobar i tada, iako je mogla da vidi da je bio uznemiren. Rekao joj je da je to moglo svakome da se desi i da su nekako uspeli da to isprave. Rouz je pomislila da je on skoro sve mogao da ispravi. Nije morala da sluša tračare u kuhinji da bi shvatila da je Maks Grifin izuzetan advokat, najcenjeniji u firmi, verovatno jedan od najboljih u gradu. Bože, da je ona jedan od članova porote, sigurno bi bila na njegovoj strani, kao i ostali ljudi verovatno. U ponedeljak će mu reći o pozajmljivanju ovih knjiga. Nije da bi njemu to smetalo, samo... pa, osećala se

tako glupo i posramljeno. Šta ako se on nasmeje? Šta ako pomisli da je njena ideja da jednog dana postane advokat glupa, poput neke šale? Sišla je deset stanica kasnije, na Aveniji Džej. Dok se gegala niz prljave stepenice koje vode na spoljašnju platformu, a potom preko prolazne rampe, pa napolje na ulicu, njeno srce je počelo ubrzano da udara. Šetnja kroz nekoliko blokova i kod kuće je. Rouz je iznenada poželela da produži svoju šetnju. Šta ako dođe kući a tamo nema nijednog pisma od Brajana? Danas je petak, a nekada poštar dolazi subotom, ali verovatno da će morati da sačeka da ceo dugi vikend prođe, pa onda ponedeljak pre nego što neka pošta dođe. A ona je već čekala toliko dugo... Stala je kod prodavca voća na Istočnoj petnaestoj ulici i kupila šest pomorandži, birajući svaku sa više pažnje nego što je to bilo potrebno. A onda je u košer pekari preko puta ulice, opijena pomešarum aromama cimeta, čokolade i raži, kupila parče štrudle od jabuke i uobičajenu veknu crnog hleba. Stari gospodin Baumgarten, koji je uvek imao zakačenu olovku o svoje ogromno uvo, dobacio joj je puslicu od badema, onako kako je radio još kada je bila devojčica i tu dolazila s nanom. »Pa, tvoja baka, kako se oseća?" „Dobro." Rouz je pokorno odgovorila. „A ti, u kakvu si samo lepu damu izrasla! Radiš čak tamo, u gradu Tako si moderna, pa još nosiš visoke štikle!" „Dobro sam i ja, gospodine Baumgarten." Rouz je osetila kako joj postaje vruće. Ako bi skinula kaput, pekar bi primetio fleku na njenoj bluzi. Jutros je bila u prevelikoj gužvi da bi mogla nešto da ispegla, a osim ove nije imala nijednu čistu da obuče. Tri dobre bluze u čitavom njenom ormanu! I dve lepe vunene suknje, koje je naizmenično menjala. Ova siva, kao i plisirana suknja mornar-skoplave boje su od njene stare školske uniforme. Kakva je ona moderna dama, ha! Pa biću, jednog dana, rekla je sebi. Kada se Brajan vrati kući, kada se mi uzmemo. Tada ću da budem profesorova žena, a onda neću ni morati da se osećam otrcano i inferiorno. Ali šta ako se on ne vrati kući?... Bila je na ivici suza. Zahvalila je pekaru i zgrabivši papirnu kesu iz njegove ruke izletela iz prodavnice. Trčala je preko Avenije Džej, kroz saobraćajnu gužvu i ignorišući crveno svetio na semaforu. Ona mora da dođe do kuće, mora da vidi da li danas... oh, molim te bože... danas... neka danas bude pisma... Trotoar kao da ju je vukao, nekako usporavao, a njene visoke štikle su zapinjale o neravnine na njemu zagazi u pukotinu i polomi-ćeš kičmu — a kada je došla do nekih devojčica koje su igrale školice, morala je da skrene na kolovoz, manevrišući svojim hodom između dva parkirana automobila. Pomorandže u

plastičnoj kesi su se kotrljale, udarajući je u kuk dok je žurila kući. Konačno se uspentrala uz tri niža stepenika u predvorju svoje zgrade. Bez daha, jedva da je zastala pre nego što se popela na svoj četvrti sprat. Njeno srce je poskakivalo unutar grudnog koša kada je stigla do vrata. Вгајапе, oh Вгајапе, tako mi nedostaješ! Tvoja pisma, to je sve što imam. Ona su mi sve. Danas, molim te da bude neko, danas. Nana je sedela ispred televizora. Gospođa Slatski je uvek odlazila tačno u šest, pola sata pre nego što bi Rouz stigla kući i uključila nanin omiljeni kviz Giliganovo ostrvo. Dok je Rouz ulazila, nana jedva da ju je pogledala. „Večera je u rerni", rekla je onako kao uzgred. „Ta žena je donela vek-nice od mesa." Ailin Gudž 169 Ta žena. Isuse. Gospođa Slatski je još uvek bila „ta žena" nakon koliko tačno godina? „Kladim se da plivaju u masnoći. Ta žena zna da kuva kao što ja mogu da igram prvu bazu za Dodžerse." Rouz je primetila da je ovo jedan od naninih dobrih dana. Njena baba nije previše nerazgovetno pričala i sedela je pravo, dok su joj oči izgledale bistro i svetio poput stakla. Mora da joj je gospođa Slatski oprala kosu i uredila je, iako nije baš dobro obavila posao. Pa ipak joj je olakšala, da Rouz ne mora to da radi i na tome joj je bila zahvalna. Ali nema veze za gospođu Slatski. Gde je moja današnja pošta? Rouz je pogledala ka hrastovom stočiću, gde ju je gospođa Slatski obično odlagala, kada bi je ujutru donela. Ništa. Rouz je šetala pogledom po zatamnjehoj dnevnoj sobi. Nije želela da bude previše očigledno. Mora da je nana primetila koliko joj je to značilo. „Na kuhinjskom stolu", rekla je nana, kao da je pročitala Rouzine misli. Rouz je iznenađeno pogledala u svoju babu. Zategnuti mišići na naninom licu se nikada stvarno nisu vratili u normalu nakon moždanog udara, a sada je gledala u Rouz s tim neobičnim izrazom kao da se zbog nečega smeje. Oni su činili da se oseća nervozno, čak i nakon ovoliko meseci. Videla je da baka nosi rože ogrtač koji joj je Kler poslala prošlog meseca za rođendan. Ruke su joj mlitavo ležale na krilu i podsećale su Rouz na one užasne uvijene pileće nožice koje im je mesar davao za supu. Rouz je otišla u kuhinju, ništa ne govoreći. A tu, na stolu odmah do tostera, nalazila su se dva pisma i razglednica. Dok joj je srce ubrzano lupalo, uzela je prvu kovertu i okrenula je. Ruka joj se tresla a usta su joj bila suva. Ali, to je bilo samo pismo od Kler. Drugo je bio reklamni flajer kojim se reklamira novi tržni centar koji se otvara u Kanarsiju.

Razglednica je bila od Moli Kvin, koja sada živi u Vankuveru. Mo-lin dečko je odlučio da napusti zemlju umesto da bude regrutovan pa je i Moli otišla. Rouzino srce je potonulo. Nikakvo pismo, ništa od Brajana. Ne, ne sada... šta ako nikada... O bože, kako će ona da nastavi da se svakog jutra budi, kako će ona da nastavi da živi? Kako će sebe da natera da izdrži još jedan dan? Ma još jedan sat? Spustila je glavu na plastični sto, previše skrhana čak i za suze. 170 Zatim je pokušala da zamisli da je Brajan u susednoj sobi - nje omiljeni način da sebe prevari i učini da joj nešto manje nedostaje" da će svake sekunde on da ušeta i razbaruši joj kosu i zadirkuje je zbo ~ pravne knjige koju je donela kući. Brajan... 8 Ali sada nije mogla da veruje da joj to ne uspeva, čak nimalo. Dođi ra njegove ruke po svojoj koži, ni toga nije mogla da se priseti, koliko god da se trudila. A njegov miris? Kako je on mirisao? Miris. Pomirisala je. Dim je kuljao u vazduhu, nešto je gorelo. Ona se smesta prenula. Vekna od mesa gospođe Slatski! Iznenada joj je to izgledalo smešno. Eto nje ovde, brine se za Braja-na, a sve vreme se život nekako kotrlja dalje, susreće perverznjake po metrou... nana, izgorele vekne od mesa i sve ostalo. Da, to je smešno. Počela je da se smeje. Bespomoćno, sa suzama koje su joj se kotrljale niz obraze i knedlom u grlu veličine pesnice. 8. „Zašto ne sednete, gospođice... ah, dr Rozental?" Doktor Dolenc se nasmešio, ali je Rejčel videla da se radi samo o osmehu podrške, a ne dobrodošlice. Njegovo ponašanje ju je podseća-lo na njenog oca, pomalo zvanično, pa ipak željno da udovolji. A i ova prostorija za konsultovanje na Park aveniji sa svojim masivnim sjajnim stolom i hrastovim ormanima za kartoteku oivičenim mesingom - sve je to podsećalo na tatinu kancelariju u banci, onako kako joj je izgledalo kada je bila mala, dok je sedela u velikoj kožnoj fotelji preko puta tatinog radnog stola, osećajući kako je u toj sobi preplavljuje ose-ćaj teškog autoriteta, zajedno s mirisom kože i cigareta. Baš tako se i sada osećala, umanjeno, kao da ju je neko progutao, dok je sedala na glomaznu sofu ispod tri viseća engleska prizora iz lova. Veoma tiho je sela, sa skrštenim rukama na krilu, ali joj je srce jako udaralo. Šta li će rezultati rendgenskog snimka da pokažu? Šest nede-Ija nakon abortusa a i dalje se toga nije oslobodila... a možda nikada ni neće. Tiho se molila: Molim te, ako je tako loše kao i taj plastični osmeh na tvom licu, onda za to ne želim da čujem. Ne želim da znam... Setila se kako je bila bolesna tih prvih dana nakon abortusa... gore-la je od temperature i groznice, ponekad čak bila i u delirijumu. Prvo je pomislila da se radi o gripu, zbog svega toga što joj se dešavalo. Poput

arogantne budale, odbila je Dejvidovu ponudu da je smesti u taksi. Šest blokova je ona po kiši pijano lutala, bauljala, sve dok se nije otre-znila... ili opametila... dovoljno da zaustavi neki taksi. Ali do trenutka kada je ušla u kuću, bila je potpuno mokra, tresla se od hladnoće i cvo-kotala zubima. Tri dana je imala visoku temperaturu. Znala je da to nije samo grip. Postojao je i bol u predelu stomaka, poput hirurških klema. Kej ju je konačno ubedila da tu dođe. Doktor Morton Dolenc. Sada je piljila u njega, u tamnog čoveka s maljavim rukama nekako prevelikim za obim njegovog tela i debelim konturama. Ali uprkos svom majmunskom izgledu, bio je iznenađujuće nežan. On je dijagnostikovao opasno karlično zapaljenje. Loše, rekao je, ali ne toliko loše da zahteva hospitalizaciju. Oh da, ona je znala 2a ovo zapaljenje. Kako ne može da te ubije, ali može da te osakati... iznutra. _____________________ • • > MSI Dao joj je ampicilin, po jedan gram, četiri puta dnevno. Skoro odmah joj je bilo bolje. A onda mesec dana kasnije, predložio je specijalno dijagnostikovanje da vidi da li ima nekih ožiljaka u njenim jajovodima i ako je tako, koliko su rašireni. Zakazao joj je pregled kod radiologa, a onda prepisao recept za morfijum - rekao joj je da oni ubacuju radioaktivne zrake u jajovod i da će je to boleti. Nedelju dana nakon toga, on se sada podiže iz svoje stolice, razvijajući rolnu na velikoj manila koverti i izvlači snimak. „Mislim da nema svrhe da kod vas okolišam, doktorko", rekao je. „Zašto i vi ne pogledate nalaz, a ja ću vam reći šta mislim." Posmatrala je dok je stavljao snimak na svetleću tablu na zidu. Polako je i ona ustala i približila se, dok joj je puls u grlu snažno udarao a stomak se potpuno stegao. Na snimku joj je pokazao dva sivkasta polja gde zraci nisu prodrli. „Kao što vidite, postoji veliki broj ožiljaka u oba jajovoda. Ovim će vaše začeće... pa, hajde da kažemo... biti nemoguće. U nekom trenutku u budućnosti možda ćete morati da razmislite o operaciji. Ali...", slegnuo je ramenima, „kao što verovatno znate, rezultati na tom polju još uvek nisu obećavajući i slabo daju rezultate." Da li je on mislio bez dece? Ikada? Ne... to ne može biti... o bože, ne... Rejčel je osetila nesvesticu, kao da joj se temperatura ponovo vratila. Buljila je u dr Dolenca, posmatrajući veliki mladež na njegovom vratu iz koga su virile tri dlake. Ona mora da pobegne od tog rendgenskog snimka s tamnim mrljama i od svega onoga što joj je on govorio. I dalje je buljila u mladež, pitajući se zašto čovek koji ima moć da izbriše čitav jedan deo njenog života nije pomislio da iščupa te odvratne dlake. „Žao mi je", nastavio je. „Voleo bih da sam mogao da vam dam ohrabrujuće vesti. Ali u ovakvim slučajevima smatram da je uvek bolje biti direktan... da ne bih... pobudio nečija očekivanja. Onda

znate kakve karte držite u rukama, da tako kažem. Uvek možete da usvojite dete, ako vaš muž..." Rejčel mu je pružila ruku da bi se površno s njim rukovala, zahvaljujući mu i prekraćujući njegove pokušaje da joj budućnost učini iole svetlijom. Nekako je uspela da izađe napolje, držeći se veoma uspravno, ukočila je kičmu, izbacila napred bradu, kao da će u ovom potpuno vertikalnom položaju uspeti da spreči da se ta vrelina u njenim grudima ne ispolji. Primećujući samo semafore, prošetala se kroz šezdeset blokova 4јл>$ Gudž 173 do svog stana poput nekog zombija, ne zaustavljajući se čak ni kada je imetila да se žuljevi stvaraju na njenim nogama, pa čak ni kada je kiša počela da pljušti. Došla je do stana kada je pao mrak, potpuno pokisla i mokre kose. Stropoštala se na stolicu od pruća u dnevnoj sobi, ne osećajući želju čak ni da skine svoj natopljeni kaput. Sada joj je bilo hladno. Ali je znala da joj suva odeća ili pregršt ćebadi neće otkloniti ovu hladnoću, kao ni grudvu leda u njenom stomaku. Bez dece... bez beba... o bože, šta sam uradila?... Rukama je prekrila lice. Oh, kada bi samo Kej bila ovde, pomislila je, ona bi me zagrlila i spremila bi mi čaj, a onda bismo pričale i pričale, sve dok možda ne bih pronašla neki način kako da se sa ovim izborim. Ali Kej sada nije ovde, ona je otišla, pre skoro tri nedelje... u Vijetnam, svetovima udaljena od mene.... Rejčel je spustila ruke sa lica i sklupčala ih je u pesnice. Do đavola ne, neću ovde da sedim i sebe sažaljevam. U redu, to se desilo, ali nisam umrla... Bože, kako bih bila? Ne s ovim bolom koji osećam. Moram odavde da pobegnem, rekla je sebi. Da sve potpuno prome-nim. Možda bi trebalo da budem s Kej. Lekari su im potrebni u Vijetnamu. A verovatno sam Kej sada potrebna isto onoliko koliko i ona meni. Onda bih mogla da zaboravim na ovo, biću negde gde neću imati vremena da o ovome razmišljam. Telefon je zvonio. Nije želela ni sa kim da razgovara. Ko god da je to bio, neka pozove kasnije, sutra. Ali je telefon nastavljao da zvoni, opet i opet i opet... Rejčel se nekako nakanila da ustane. „Halo?" „Rejčel, hvala bogu, skoro da sam odustala!" Mamin jasan i veseo glas zvučao je poput kristalnih pehara koji zveckaju jedan o drugi prilikom nazdravljanja. Čuvši njen milozvučan glas, Rejčel se iznenada osetila toliko ranjivom, a njen jad i beda javno objavljeni, kao kada je imala dvanaest godina, kada je plačući došla do mame, jer je taj ljigavac Vil Speri pocepao čestitku za Dan zaljubljenih koju mu je dala u školi. Mamino sa-°sećanje ju je više pogodilo od grubosti Vila Sperija. Ne, nije mogla da Podnese da je iko sažaljeva, a naročito ne mama. Pomisli kako bi tek mama patila - bez unučica koje bi čuvala, s kojima bi se igrala i razmazila ih.

Ne, za mamu je bolje da za ovo ne zna. ejčel nije mogla da podnese maminu patnju, pored svoje postojeće. 174 Vrt laz „Izvini, tek sam ušla u kuću", Rejčel je slagala. „Slušaj, mama, mogu li kasnije da te nazovem? Ove rotacije na Urgentnom me iscrpljuju, stvarno sam premorena. Ono o čemu sada zaista sanjam jeste da uskočim u kadu i okupam se." „Samo jedan minut", Silvi je kratko rekla. „Radi se o sutrašnjem danu; poslaćemo po tebe kola u 10.30. To će nam valjda dati dovoljno vremena da do Kold Springa dođemo do dvanaest, čak i ako bude gužve u saobraćaju." Šta zaboga ona? Kold Spring... sutra, u dvanaest? Rejčel je pokušavala da se priseti i izvuče neki zaključak. „O draga, nisi valjda na to zaboravila?", upita Silvi, zvučeći razočarano kao da je pročitala njene misli. „Naravno da ne, kako bih mogla..." Zastala je i u svom zaprepašće-nju je počela da se smeje. „Mejson. Venčanje Mejsona Golda", mama joj je došapnula, i sama se pomalo smejući. „Stvarno Rejčel, zar ne misliš ni o čemu drugom osim o medicini ovih dana? Samo nemoj sada da mi kažeš da nemaš nešto lepo što ćeš da obučeš, jer ću ovog istog trenutka da dođem do tebe, kidnapujem te i odvedem pravo do Saksa." O bože, da. Ručno ispisana pozivnica koju je dobila prošlog mese-ca - delovalo joj je pomalo čudno, ne suviše formalna pozivnica kakvu bi očekivala. Bila je zaintrigirana, pomislila kako bi lepo bilo da ponovo vidi Mejsona i upozna tu devojku kojom se ženi. Onda je pozivnicu gurnula u neku fioku i očigledno da je na to potpuno zaboravila. Gospode, da je mama nije pozvala, ona bi to potpuno previdela. Pa ipak, biće divno da opet vidi Mejsona. Rejčel se prisetila Mejso-nove zabave za dvadeset prvi rođendan i njih dvoje kako se nespretno rvu na tepihu u apartmanu u Pjeru koji je njegov otac iznajmio. A nakon toga, kako je on bio pažljiv, pokušavao da joj pomogne da se obuče, a onda je ispratio do lifta kao da mu je ona bila neka starija tetka. A jezik mu se potpuno zavezao, kao da su bili na šlepom sastanku, kao da se nisu poznavali milion godina. Bila je sigurna da ga je time zauvek izgubila kao prijatelja, svog druga iz detinjstva. Ali je onda na zabavi Rejčel zgrabila punu šaku smrvljenog leda i gurnula mu u pantalone. Mejson je skičao, pomalo skakao naokolo i nazivao je prepredenom kučkom, derištem, pokvarenjakušom. Od tada su ponovo bili prijatelji. „... osim ako ne želiš da odemo u Blumingdejlz", mama je nastavljala. Kupovina? Bože, samo joj još to fali. Ne, ona će da izvuče nešto iz svog ormana. Ali <Gudž 175

Me brini mama, imam savršenu odeću." "u deset i trideset onda", rekla je Silvi i uzdahnula. „I dušo, za boga miloga, seti se da obuješ čarape i obučeš kombinezon. Kada si prošli Put nosila haljinu, na svetlu sam mogla da vidim kroz nju sve dok si mi stajala okrenuta leđima." Osećajući nalet razočaranja, Rejčel se pitala da li je to ista Silvi s kojom je bila toliko bliska, kao da su na istoj frekvenciji kada joj se po-verila da je trudna. „O mama, molim te - da, dobro, u redu. Nosiću kombinezon, deset ako treba, ako će te to usrećiti." Onda se zaprepastila svojom sposobnošću da se našali i nasmejala se. „Pa, tebe je makar lako zadovoljiti. Mama, znam da ćeš ti da umreš srećna, samo ako ja uvek nosim čist veš, stavljam papir na tuđe klozetske šolje i prekrštam noge kad god sednem. Mama, volim te. I mama, slušaj, hvala ti za..." Za šta? Da, jer takođe znaš ono što je zaista bitno... jer si uz mene i za mene kada je to meni bitno... kada si mi potrebna. Silvi se nije raspala kada joj je Rejčel rekla za abortus. Nije plakala niti dizala frku zbog toga ili je gorko optuživala. Samo je zagrlila Rejčel, skoro je gušeći i rekla: „Volim te, draga, i uvek ću te voleti, bez obzira na sve." „Hvala za šta?", pitala je Silvi. Knedla se stvorila u Rejčelinom grlu, ali ju je progutala. „Oh, ništa. Samo hvala ti. Vidimo se sutra u deset i trideset." Venčanje Mejsona Golda nije bilo onako kako je Rejčel očekivala. Očekivala je sinagogu prepunu cvetnih aranžmana, deveruše u istim haljinama s pufnastim rukavima, a mlada i mladoženja odeveni u beli saten i frak poput onih na svadbenoj torti. A sada je sedela sa svojim roditeljima, unutar ovog velikog staklenika koji gleda na reku Hadson, posmatrajući dva hipika koji jedno drugom obećavaju ljubav, čast, ali ne i poslušnost. Mejson Gold - hipi! Neverovatno. Neviđeno. Istina je da ga nije videla nekoliko godina... ali sada, jedva da ga je Prepoznala. Visoki stranac s konjskim repom u beloj širokoj tunici bez kaiša i sandalama. Mlada je nosila istu takvu haljinu, a u dugačkoj crnoj ktfsi imala je divlje bele rade. Bez svadbenog baldahina. Umesto toga su stajali ispod visećih begonija, a njeni sočni beli pupoljci su dodirivali vmove njihovih glava, s rasutim laticama pod njihovim nogama. 176 Vrt L Rejčel se nasmejala i pomislila: Dobro za tebe, Mejsone. Ipak si uspeo da se izvučeš iz smrznute hrane. Pogledala je oko sebe. Dugački stolovi od iverice ukrašeni semenima mladin biljaka u glinenim posudama bili su postavljeni oko staklenih zidova kako bi napravili prostor za oko pedeset stolica na rasklapanje.

Primetila je Goldove koji su sedeli u prvom redu, odmah do vaze sa cinijama. Mamina najbolja prijateljica Evelin sedela je potpuno uspravno i hrabro se osmehivala svojim poluukočenim osmehom. Rejčel je primetila da su štiklice na njenim rože cipelama, koje su se slagale s rože kostimom, bile blatnjave usled šetnje po vlažnom brdu. Oči su joj bile otečene i crvene, kao da je plakala. Pored nje je Ajra Gold, debeo i ćelav, koji se zbunjeno okretao oko sebe kao da je svakog trenutka očekivao da vidi kako Alan Fant iskače i preko svog megafona objavljuje da su na Skrivenoj kameri. Ovo nije venčanje kakvo su Goldovi zamišljali... niti sanjali da će im se dogoditi ni u najgorim košmarima. Rejčel je s lakoćom mogla da prepozna Goldove rođake i prijatelje... svima im je bilo neprijatno, meškoljili su se u svojim stolicama, proučavali svoja kolena, razmenjivali posramljene poglede. Ali ne i mama, tako elegantna u bledom kompletu od kašmira - jednostavno je izgledala zbunjeno. Rejčel je bila ponosna na nju zbog toga. Naprezala se da čuje sveštenika, bradatog čoveka koji je mirno govorio i delovao iskreno, a na sreću je nosio odelo i kravatu. Glasno je čitao zavete Mejsona i Šenon - ona jeste Šenon, je Г tako? Da, nešto tako ili tome slično — koje su zajedno napisali. Nešto o tome kako je ljubav slobodna poput orla... i krugovi unutar krugova. Lepo i ne previše glupavo. Rejčel je primetila da joj oči suze. Bože, da li ona stvarno plače? Možda je to zbog načina na koji je Mejson gledao u svoju nevestu, buljio u nju s takvom nežnošću. Potpuno su se prepustili međusobnim pogledima, mogli su tu da stoje u čamcu koji tone, a da to i ne primete. Dejvid nikada nije tako u nju gledao. Mejsonovi prijatelji (ko drugi to može da bude?) - dugokosi momci u farmerkama i širokim košuljama zbijeno su sedeli napred. Devoj-ke, njih četiri ili pet, sve su imale dugačke kose s razdeljkom na sredini i jednostavna lica bez šminke. Jedna od njih, s neobičnom plavom kosom, podsećala je na nekadašnje reklame tejm kreme za čišćenje. Nekoliko drugih je sanjivo klimalo glavom i izgledalo prilično odsutno. Šta su još oni ovde uzgajali osim cveća? Mejson je stavio prsten na ruku svoje neveste, a onda se nagnuo da je poljubi, dok mu je lice sijalo i drhtalo od emocija. Neki momak je u turskom sedu držao gitaru u svom krilu i počeo da svira Ket StivensoAilin Gudž 177 vu pesmu „Moonshadow". Rejčel je uhvatila sebe kako i sama pevuši ponesena radosnim trenutkom. Nekoliko minuta nakon toga svi su se grlili, prvo Mejson i Šenon, a onda su im se njihovi prijatelji pridružili, cereći se, smejući se i svi su se međusobno grlili. Stariji ljudi su stajali iza, mrmljajući svoje uljudne, napregnute čestitke Goldovima. Rejčel je primetila da se Ajra Gold mrštio, dok ga je još jedan ćelav čovek, koji je izgledao kao da mu je brat ili rođak, saosećajno tapšao po ramenu.

Preko puta stolica, Rejčel je pogledom uhvatila Džeraldov i oboje su se nasmejali. Tata uživa u svemu ovome... Što je Ajra spušten za nivo ili dva... Tata je uvek mislio da se on pomalo pravi važan. Sada je ona krenula nizbrdo, mučeći se u svojim visokim potpeticama po rupama koje su glodari napravili u kamenju. Kako je to ironično što se ona, u stvari, brinula da li će biti pristojno obučena u ovoj beloj rolci i suknji od jelenske kože. Osveženja su postavljena na okruglom hrastovom stolu u toj smeš-noj seoskoj kućici. Galoni sveže ceđene jabukovače, salate poprskane suncokretovim semenkama i mladicama koje su izgledale prirodno, hleb od prekrupe, zemljani lonci sa slatkim puterom i farmerskim sirom, hrskave vegetarijanske kaserole. U velikoj starinskoj kuhinji, s indijanskim kuhinjskim kredencima i ostavom, Rejčel je kasnije konačno uspela da Mejsona uhvati samog. „Da li je sve ovo pravo?", pitala ga je. „Ne mogu da verujem da si ovo ti. Šta se desilo s Jejlom, sa Džej presom, sa berzom?" „Jesi li ikada probala štapiće od celera sa svežim puterom od kikirikija?" Zgrabio je jedan od okrnjenih tanjira sa stola i gurnuo joj ga u usta. Nakezio se, gledajući je dok to pokušava da sažvaće. „Čajen ih pravi. Prvo mi se nisu dopadale stvari koje jede, ali me je preokrenula." Rejčel je naterala sebe da proguta testastu, lepljivu masu. „Mislila sam da se zove Šenon." „Jeste, ranije. Sada ga je promenila." „Ne razmišljaš i ti valjda da promeniš svoje?" Pomisao da će morati da ga zove „Tonto" ili „Sigal" naterala ju je na smeh. Nasmejao se. „Sigurno. Kako ti se dopada Akapulko?" „Smešno. Baš smešno." Sada se i ona smeškala. I dalje onaj isti Mejson. Osetila se relaksiranom. „Žao mi je, to je zlobno s moje strane. Ono što sam rekla o Jejlu. Samo nisam baš naviknuta da te gledam s tim konjskim repom. Ali sam srećna zbog tebe Mejsone, zaista." - ~*f~L „Nema ljutnje. Hej, želiš li da vidiš ostatak ovog mesta? Šen Čajen i ja imamo ceo sprat. Dav i Gordi dele drugi s Lisom i Džoom. Jesi 1; upoznala Džoa? Kuća je pripadala Džoovom dedi, bio je neki botaničar. Džoova ideja je bila da se venčanje održi u stakleniku..." Rejčel je pratila Mejsona uz široke stepenice s krivudavom hrastovom ogradom i šarmantno zaobljenom osovinom. Treći sprat na kome je on živeo je u stvari bilo potkrovlje. Ona ga je pratila po niskoj beloj sobi, saginjući se kako bi izbegla da udari glavom o kosu tavanicu. Neko je - verovatno Čajen - sašio zavese od krevetskog pokrivača. Dušek na podu za bračni krevet bio je jedini nameštaj, osim nekih komoda. Mejson je seo na dušek, a noge je prekrstio kao Indijanac. Uhvatio je njen pomalo užasnut pogled i rekao: „Znam, malo je golo, ali je ovo samo privremeno. Do kraja leta. Onda se selimo u grad. U septembru počinjem rad u Službi pravne pomoći* - jesam li ti to rekao? Dojadilo mi je korporativno pravo, bogate

seronje pokušavaju da opljačkaju jedni druge. Da li ti znaš koliko pristojnih ljudi svakodnevno odlazi u zatvore jer ne mogu da priušte dobrog advokata? Naravno da ćeš da pronađeš nekoliko nesposobnjakovića koji rade za Pravnu pomoć, oni koji su tamo jer ne mogu da nađu ništa bolje. Ali, hej, ja ovo biram. Želim da pomognem." Rejčel je sela pored Mejsona i poljubila ga u obraz. Bila je ponosna na njega, na njegovu hrabrost, na njegovu posvećenost, „Jadna Ulica Dela", rekla je. „Kakve veze Ulica Dela ima s ovim?" „Samo sam razmišljala gde bi Dela bio da je Peri Mejson otišao u Pravnu pomoć?" Nasmejao se i sagnuo, dohvativši plastičnu kesu sakrivenu ispod jednog kraja dušeka. „Želiš da popušiš jedan? Zarad starih vremena?" Smotao je džoint i oni su ga razmenjivali između sebe, uživajući u prijatnoj tišini. Osećala je da je ovo dobro, nekako odlično da to podeli s Mejsonom na dan njegovog venčanja. Upravo ono što joj je bilo potrebno da skrene misli sa sebe, da umanji glavobolju. Onda je Mejson upitao: „Pa, šta se dešava s doktorkom Kilder ovih dana? Da nije prezauzeta spašavanjem života da bi se zaljubila i udala?" „Bila sam zaljubljena jednom", rekla je. „Barem sam ja to tada mislila. Mislim da ću se sada držati spašavanja života, počevši od svog... * Koja se pruža siromašnima besplatno. (Prim, prev.) 179 y(e\ da li znaš da se navikavam na to da ti sada nosiš konjski rep. Nekako mi se i dopada. Mora da sam stondirana." „Sam je uzgajam." „Konjski rep?" Zakikotala se, sve više i više osećajući da joj je trava udarila u glavu. „Ovo." Podigao je džoint. „Tamo u stakleniku." „Nekako sam to shvatila." „Mislim da ćale na to sumnja. Stalno me ispituje da li se bakćem time. Ubija me. Mislim da mi to i dalje zamera, što neću da se uključim u njegov biznis." Rejčel je duboko uvukla dim, kašljući zbog slatkastog ukusa trave. Prošlo je dosta vremena otkako se ona naduvala, verovatno i previše. Zavalila se na dušeku, pridržavajući se jednim laktom. Mogla je da vidi prizor kroz nizak prozor, narandžasti magličasti odsjaj iznad reke gde sunce zalazi. „Da li želiš da čuješ nešto stvarno radikalno?" rekla je. „Mislim da ću da idem u Vijetnam." Mejson je buljio u nju. „Sranje Rejčel, jesi li ozbiljna?" „Aha." Do sada u to nije bila potpuno sigurna, ali je to nekako postalo realno dok je izgovarala. Mejson je buljio u džoint koji mu se pušio između palca i kažiprsta. „Opa! Znao sam da je ova domaća stvar dobra, ali ne da je i toliko dobra." Nasmejala se. „U redu, malo sam naduvana, ali sam ozbiljna." „Ovo je najluđa ideja koja ti je ikada pala na pamet." Njegove smeđe oči su se previše razrogačile, otkrivajući komičnu nevericu. „Ne govorim o pristupanju vojsci ili nečem sličnom. Radila bih za privatnu bolnicu Katolik rilif. Ima previše civila na koje se tamo puca, koji su osakaćeni, kao i vojnika. Ne vidim da je to išta gore od

rada za Pravnu pomoć." Mejson je razmišljao o ovome, žmirkajući očima dok mu se dim izvijao oko glave. „Aha, možda si u pravu za to. U svakom slučaju, ko sam ja da te osuđujem? Prema mom ćaletu, skoro da sam potpuno sjebao svoj život, pa ko sam onda ja da ti govorim šta da radiš? Između ostalog, znam te dovoljno dobro da prosudim da ćeš to ipak da uradiš." Mejson je napipao pikavac marihuane u pepeljari na podu, pored dušeka, i završio svoj džoint u tišini. Rejčel je pomislila kako bi volela da ima brata, baš kao Mejson. „Poslaću ti razglednicu", rekla mu je. „Samo nemoj da napišeš voleo bih da si ovde'." __________________________Ј2!^г/ Potapšao se po grudima cereći se. „Šum na srcu. Četiri-R* Nije рн jatno, ha?" Rejčel je stala na noge osećajući se teško, umorno, ali takođe i bolje nego poslednjih nekoliko nedelja. Da, ići će... to je bio odgovor... osta-viće sve ovo iza sebe. Vodice novi život, baš kao i Mejson. „Hajde da idemo dole", rekla mu je. „Čajen će se možda zapitati šta ti to ovde radiš s drugom ženom na vaš dan venčanja." „Opusti se, Čajen nije takva. Ona ne veruje da nekoga možeš tako da poseduješ." I on se pridigao sa dušeka. Rejčel je buljila u njegova stopala u sandalama, u neobično iskrivljen palac koji je jednog leta na skijanju na vodi polomio u Dilu kada su bili deca. Nekako se tada rastužila, kao da je Mejsonov savijen palac na nogama predstavljao bezbrižni deo njenog života koji je zauvek izgubljen. Onda je strogo odmerila Mejsona. „Slušaj, Bastere, samo je nemoj nikada testirati po tom pitanju, čuješ li me? Ako je voliš, ne zezaj se s nečim što je dobro." Mejson je salutirao, a jedan krajičak njegovih usana se nakrivio. „Nema šanse. Jedva i s njom izlazim na kraj, a onda se nešto... Slušaj, reći ću ti nešto što nisam čak ni roditeljima rekao. Čajen i ja... pa, ona je u trećem mesecu trudnoće. Postaću otac. Možeš li u to da poveruješ?" Snažan bol se pojavio u Rejčelinim grudima i osetila se kao da joj je dodirnuo živu ogradu u srcu. Taj smešan srećni pogled na Mejsono-vom licu. To ju je nateralo da pomisli na Dejvida, kako je on bio dalek, hladan. O bože! Onda se pridigla. „Ti ne traćiš vreme, ha?" „To su neke druge stvari, zar ne? Ja se ženim, dobijam dete. Ti možda odlaziš u Vijetnam." Okrenuo se ka njoj dok su išli ka stepenicama. Primetila je da je po bradi imao male posekotine od brijača. Rekao joj je da je tog jutra obrijao svoju bradu, radi poštovanja prema svojim roditeljima. To bi bilo previše, da ga vide da izgleda poput Isusa Hn-sta povrh svega drugog. „Samo nemoj tamo mnogo da proturaš glavu. Onda je dodao: „O, do đavola, zašto sam to rekao? Za tebe je to kao kad se kaže 'nemoj da razmišljaš o slonovima'."

Potapšala ga je po ramenu. „U redu, obećavam. Neću da razmišljam o slonovima." * Oznaka 4-F, u američkoj vojsci znači - nesposoban za vojnu službu-(Prim, prev.) Gudž 181 Ha stepeništu je čula neku gužvu, neko je vikao, vrata su se glasno zalupila, odjek koraka na stepenicama ispod njih. „Rejčel? Rejčel?" Mamin glas je nestrpljivo dozivao. Neko je povre-den? Pomislila je na one smešne stare crtaće s Duškom Dugouškom u kojima on skici: „Ima li doktora u ovoj kući?" Ali kada se mamino bledo lice pojavilo na stepenicama, Rejčel se skamenila. Osetila je kao da joj je srce stalo. O bože, nešto loše... mora da se dogodilo nešto loše t... „Rejčel", mama je jedva izgovorila. „Tvoj tata..." \ 9. Silvi je sedela u staroj crvenoj somotskoj ljuljaše! u svojoj sobi i uši-vala dugme na Džeraldovoj košulji. Provlačila je iglu kroz rupice na dugmetu. Tako malena dugmad i tako fino urađena, starinska, napravljena od izglačane koske, a ne plastike. Sve njegove košulje se naručuju po meri u istoj radnji na Savil roudu gde je i njegov otac kupovao pre njega. Silvi je letimično pogledala kroz visoki olovni prozor i s iznenađenjem uvidela da je to popodne skoro na izmaku. Negde je čula zvuk, kucanje. Ali toliko daleko da mora da je dolazilo odozdo. Oh, neka se Bridžet pobrine za to. Zamišljala je kako uve-če priprema košulju za Džeralda koju će on nositi sutra, s onim lepim plavim kariranim sakoom i prelepom Diorovom kravatom koju mu je prošle godine Rejčel poklonila za Dan očeva... Kucanje je postajalo sve jače, glasnije i upornije. Pa, ono uopšte nije dolazilo odozdo, već upravo pored vrata njene spavaće sobe. A čula je i neki glas. „Mama? Jesi li tamo? Mama!" Rejčel? Kakvo divno iznenađenje. Možda će da ostane na večeri, „Uđi, draga", Silvi je veselo uzviknula. „Nije zaključano. Samo zaglavljeno. Ta stara vrata. Dobro ih gurni." Moj bože, kako ona očajno izgleda, pomislila je Silvi dok joj je ćerka ulazila u sobu. Kosa joj je bila čupava kao da je nije prala danima. Lice joj je bilo otečeno, oči naduvene. Jadno dete. „Oh, mama." Rejčel je prešla preko sobe i klekla pored Silvinih kolena. Dok je podizala svoje lice, sunčev odsjaj se uzdigao iz te tmine i osvetlio prostoriju poput izmučene duše na Gojinim slikama. Nešto u njenom izrazu je probudilo Silvi iz letargije i bilo joj je hladno. Hladnoća koja je prožimala do samih kostiju i nikakva ćebad ne bi mogla da je ugreju. Odlazi, pomislila je. Pusti me na miru. Rejčel je zarila svoje lice u Džeraldovu košulju koja je bila raširena preko Silvinih kolena. Potom se

čuo njen prigušen glas prepun suza. „Toliko mi nedostaje. Prosto mi deluje nemoguće da nikada više neću da ga vidim. Kada hodam po ovoj kući, on je u svakoj sobi. Oh, bože, mama, kao da je on ovde, tako blizu, da čak mogu i da osetim njegov miris. Samo što ne mogu da ga vidim ili dodirnem." : Cudž 183 Rejčel je zaplakala dok su joj se ramena tresla, vrele suze su natapale kućnu haljinu koju Silvi još od jutros nije presvukla. ,Ćuti sada." Silvi je rukom gladila Rejčel po glavi, osećajući njenu zaobljenu lobanju ispod gipke svilenkaste kose i nežnu malu šupljinu na njenom potiljku. Kada je Rejčel bila beba, Silvi ju je ovako milovala dok je uspavljivala. „Ne plači, dušo moja." Silvi je osetila neverovatan mir. Kao da je zaista ostavila sadašnjost iza sebe, lebdela je u nekom drugom vremenu ispunjenom srećom, s bebom koja je u njenom krilu sa slatkim puderastim mirisom koji je prožimao čitavu sobu. Onda je hladnoća ponovo počela da je prožima. „Mama, nedostaje mi tata, ali sam za tebe zabrinuta." Rejčeline reci su je nekako vukle, terale je da sve dublje prodire na to tamno hladno mesto gde nije želela da bude. „Nisi nijednom zaplakala, a nećeš ni da jedeš. Ćele nedelje nisi izašla iz ove sobe. Bridžet me je jutros nazvala. Plakala je koliko je uznemirena." „Nema razloga da vas dve budete toliko uznemirene", odgovorila je Silvi. „Sasvim sam dobro. Samo nemam baš neki apetit, to je sve. A koliko god da volim Bridžetino kuvanje, ona ne štedi na puteru i jajima. Već godinama pokušava da me ugoji. Čak krišom stavlja krem u moju kafu kada joj naročito tražim obrano mleko. Znaš, s njom je to kao da ratuješ. A ona jednostavno ne može da prihvati poraz." „Oh, mama." Rejčel je podigla svoje lice, vlažno i otečeno od plakanja. „Zar ne možeš makar da places? Mnogo bolje bi se osećala kada bi mogla da zaplačeš." Silvi je skrenula pogled od njenih očiju koje su delovale toliko po-vređeno. Ne, ne, ona ne sme da dozvoli da plače. Ako bi počela, nikada ne bi mogla da se zaustavi. Poput talasa u okeanu koji bi je ščepao i udavio. Oh, kada bi samo Džerald bio ovde. Ali upravo ju je na to Rejčel podsećala, zar ne? Da Džerald neće da Joj se vrati. Nikada više. Onda je nešto puklo u Silvi, pritiskajući joj grudi, stravičan bol se sirio istiskujući vazduh iz njenih pluća. Suze su navirale u njenom grlu u ogromnom preplavljujućem talasu. A onda se svega setila. Kako se Džerald žalio na bolove u grudima na Mejsonovom ven-canju, zatim kako se onesvestio pre nogo što su ona i Rejčel mogle da ga odnesu do kola. Onda soba u urgentnom centru, svi ti doktori, medicinske sestre, bolničari koji se gužvaju oko njega, udaraju ga po grudima, bockaju ga iglama, žicama, tubama, pokušavaju da njegovo srce povrate u život šokovima.

Ali tada je bilo i suviše kasno. Preka-snn nun G"^L 185 sno.. Sahrana je usledila dva dana nakon toga i sve joj je bilo nejasno ц glavi. Kako joj je sve to izgledalo nerealno, poput sna ili filma koji je gledala! Hram Emanuel, koji je bio prepun Džeraldovih prijatelja, klijenata, njegovih službenika iz banke, ljudi iz opere. Stotine njih koji su želeli da je stisnu za ruku i poljube je u obraz. A Rejčel je stajala blizu nje, tako dobra i jaka, sećajući se njihovih imena i mrmljajući reci zahvalnosti. Silvi je u svojim mislima videla groblje koje je sijalo od mrtvačkih pokrova pod snegom, te užasne ćebadi od veštačkog stakla koja su tako pogrešna, još gora od rupe koja zjapi ispod. Neko je pored groba ostavio buket ruža bebiroze boje, iako su svi znali da neće biti cveća. Da, ona je tada skoro zaplakala. Želela je da ih zagrli svojim rukama, odnese ih pre nego što uvenu. Te prelepe, uništene ruže. Silvi je i sama osetila kako vene, ali ju je čvrsta muška ruka iznenada zgrabila za lakat i tako pridržala. Nikos. A više joj nije delovao preteće. Samo jedan od starih prijatelja, neko ko je bio ljubazan prema njoj. On je neće povrediti. Oh, Rejčel. Silvi je nekako znala da se Rejčel, čak i pre nego što se okrenula prema njemu, lagano mrštila pokušavajući da ga smesti među mnogobrojne očeve prijatelje i poznanike. Prihvatila je ponuđenu ruku. „Žao mi je", rekao je. I to je sve. Iako je on držao njenu ruku malo i previše, njegove tamne oči nisu skrenule pogled sa Rejčelinog lica, a time je poručivao Silvi da je on tu samo da bi izjavio svoje saučešće. Kada su skoro svi otišli ka svojim kolima, Nikos se zadržao. „Tvoga muža su zaista cenili i divili mu se", uljudno je rekao Nikos, a njegove reci bile su poput belog pera na hladnom vazduhu. Cipele su mu ostavljale duboke otiske na zaleđenom snegu dok je hodao sa njom do kola. „Da, imao je mnogo prijatelja", rekla je Silvi. „Bio je... darežljiv čovek." „To znam bolje od drugih." „Ti?" Zastala je kako bi ga pogledala. Njegovo ostarelo braonkasto lice - da, sada je po danu mogla da vidi malene linije i pukotine, poput stare ispucale kože — pokazivalo je samo divljenje. Ima nešto što ti treba da znaš", počeo je, dok su polako išli ka uzanom putu, putiću između gomile grobnih ploča. „Ne vidim nikakvo zlo u ovome što ću ti ispričati. A možda će to tebi biti neka vrsta utehe." Silvi je ponovo osećala vrtoglavicu i zgrabila je Nikosa za ruku. Uteha?", zagrcnula se. „Kako bilo šta može da me uteši, sada kada njega nema?" „Možemo da razgovaramo neki drugi put, ako tako želiš." „Ne. Reci mi." „On je znao", rekao je Nikos. „Za nas. Za mene i tebe. Svih ovih godina, on je znao. Kada me je otpustio, rekao mi je da te ne okrivljuje. Plašio se da ćeš ga ostaviti, starca koji osim novca nema šta drugo da ti ponudi." Deo nje je želeo histerično i luđački da se nasmeje. Ali se iznenada osetila toliko umorno i sve što je

želela da uradi bilo je da legne na sneg i zatvori oči. Oh, dragi bože, kada bi on samo znao užasnu stvar koju je uradila, samo da je on ne bi ostavio. Silvi je osetila nešto hladno na svom licu i shvatila je da je plakala. Stavila je svoje ruke u rukavicama na obraze. „On je znao? Misliš, sve vreme je znao?" „Dao mi je novac", rekao je Nikos, spustivši glavu. „Morao sam da mu obećam da te nikada više neću videti. Pet hiljada dolara. Taj novac sam iskoristio kako bih kupio stari pikap kamion kojim sam započeo svoj biznis, a što je preraslo u Anteros konstrukcije" „Anteros." Iznenada se setila. „Bog obuzdane ljubavi." „Da", priznao je. „Voleo sam te. Ali sam znao ono što on nije - da ga nikada nećeš napustiti, ni zbog mene, niti zbog bilo kog drugog muškarca. Tako da sam uzeo taj novac, da, stidim se da to priznam." „Nemoj", rekla je. „ Ima i gorih stvari od uzimanja novca." Gorih nego što ti možeš i da zamisliš. Prolazili su ispod senke ogromnog golog brestovog drveta i Silvi se stresla misleći o izrazu: Guska je prošla preko mog groba. ..Nisam ga više video do pre dve godine", nastavio je Nikos. „Neko mi je rekao da je on možda zainteresovan za imanje na kojem sam na-meravao da gradim. A meni je bio potreban novac, tako da sam otišao. Ali uglavnom mislim da se radi o taštini. Želeo sam da se pokažem, da mu pokažem kako se dobro isplatilo onih pet hiljada dolara koje mi je Platio. Ali ono čega se najbolje sećam s tog sastanka jeste slika u srebr-n°m ramu na njegovom stolu - tebe i tvoje ćerke. Tada sam shvatio ko )e bolje prošao u toj našoj davnoj pogodbi." Mir koji je usledio nakon Nikosovog priznanja izgledao je dug i bez kraja. Silvi je slušala grane brestovog drveta kako pucketaju pod tere tom snega, lepršanje vrabaca koji uzleću. Negde u blizini je čula paljenje motora nekog automobila i zujanje mašine za kopanje grobova. Baš tada se sunce pojavilo iza gustih oblaka, a snežni odsjaj, na kome su se fleke liskuna presijavale na granitnim nadgrobnim spomenicima, postajao je svetliji. Silvi je samo stajala, gledajući preko grobova, osećajući da će ako se malo pomeri ili suviše brzo, razbiti taj poklon koji joj je Nikos predao, taj dragoceni uvid u srce čoveka koga je ona volela i koji je tako nezasluženo i obilato voleo nju. Čak je i svoj bol osetila kao nešto uzvišeno: lepo oblikovana stvar koju je stalno prevrtala, pregledala iz svih uglova diveći se njegovoj komplikovanosti. Mogla bih da mu kažem za Rouz. I on bi to razumeo. Oprostio bi mi... Sve ove godine... Tada se osetila veoma poniženom zbog svoje sramote i Džeraldove velikodušnosti. Dok je sada sedela u svojoj Ijuljašci, a Rejčel klečala ispred nje, s raširenom košuljom na svom krilu, koju Džerald više neće nositi, pomislila je kako mi postajemo zahvalni kada nam se svet ruši čak i zbog

najmanje kazne. Nežan dodir. Uljudna reč. Oproštaj. On je stvarno otišao. Njen dragi Džerald. Ona više neće čuti njegove korake na stepeništu. Ili Pučinijevu muziku iz njegove radne sobe. Nikada više neće podići svoj pogled dok kreše ruže i videti ga kako joj se sa terase osmehuje. Ili dok bi mirno provodili veče, iznenada zastane kako bi joj naglas pročitao odlomak iz neke knjige. Ali ona još uvek ima ćerku, ima Rejčel. I Rejčel takođe tuguje. „Mama", govorila je Rejčel, „razmišljala sam... nemoj da se uznemiriš, samo sam o tome razmišljala... da se pridružim Kej u Vijetnamu. Mislim da će to biti dobro za mene. Da pobegnem od... ma od svega. Ali mama, ja neću da idem ako ti želiš da ja s tobom ostanem, ako sam ti potrebna. Znam da bi tata voleo da se ja brinem o tebi." Silvi je osetila kako joj užarena strela probada srce. Neće i Rejčel valjda da ode? Mili bože, koliko toga ona još mora da podnese? O/z, gdeje Džerald? Zašto on nije ovde kada mije toliko potreban? Džerald je bio tako dobar zaštitnik, poput oca koga nikada nije imala. On sigurno ne bi voleo da ona bude sama. Ali Rejčel nije trebalo da bude njena zaštitnica. Rejčel mora da živi svoj život. Gudž 187 i-,e", Silvi je ostavila svoje uživanje sa strane i ustala sa stolice. Tako jednostavan pokret, ali koliko joj je samo bola zadavao, kao da je danima bila zatvorena u kutiji. Ipak je dobro da oseti svoje telo, čak i ako je ono boli. „Neću da dozvolim da ti svoj život odlažeš zbog mene. Neću da nosim tu odgovornost." „Mama." Rejčel je samo odmahnula glavom dok je u sobi postajalo sve tamnije, a njeno lice zatamnjeno. „Ja želim da budem s tobom." „Sada želiš. Nekoliko dana, možda i nekoliko nedelja. A onda će ti biti žao. Ne. Mrzim čak i ideju da ti negde odeš, budeš tako daleko. I gde je tako opasno. Ali ću još više da mrzim činjenicu ako ti ovde ostaneš samo zbog mene." „Stvarno to misliš mama? Da li si sigurna?" Silvi nije bila sigurna ni u šta. Osim možda saznanja da će nekako progurati ovu noć. Osećala se tako slabo, tako izgubljeno bez Džeral-da. Ali ako je mogla da ustane, donese odluku, čak i pogrešnu, onda to nešto znači, zar ne? Onda je to moralo da znači da ona neće da umre, uvene poput onih jadnih ruža na Džeraldovom grobu. Život je pun iznenađenja, pomislila je, a možda ću i ja sebe da iznenadim. Silvi je pomerila kosu koja se zalepila za Rejčelin vlažan obraz. „Hoćeš li da ostaneš na večeri? Onda možemo da pričamo o tvojim planovima. I pustimo da nas Bridžet obe ugoji." in Gudž 189 \ 10. Maks Grifin se probudio. Bernis je hrkala blagim groktavim zvukom koji ga je naterao da razmisli,

ovako još uvek polupospano da je kvaka na vratima kupatila trebalo da se popravi. Osetio je stravičnu potrebu za pišanjem. Još uvek trom od spavanja, otkrio se i spustio s jednog kraja kreveta. Onda je usledio šok od dodira hladnog poda bosim stopalima. Hri-ste. Papuče. Naslepo ih je napipavao i konačno ih je našao; nisu bile tamo gde ih je ranije bacio, već ispred njegovog noćnog stočića, savršeno postavljene, s prednjim delom koji je okrenut od kreveta. Ona ih je uvek tamo stavljala u slučaju da u toku noći mora da ide do klonje. Ne, tu reč ona ne upotrebljava. Klonja, ve-ce, pa čak ni toalet. Ženski toalet, mogao je da čuje njen glas u svojoj glavi, taj precizan, ženstven glas dok je pratila goste do dnevne sobe i uzimala kapute. Ženski toalet je na kraju ovog hodnika, ukoliko želite da se osvežite. Osvežite, još jedan njen eufemizam. Maks je pronašao vrata i prekidač za svetio. Jarka svetlost ga je pogodila po licu poput blica, teško jarko svetio koje se odbija o hrom, ogledalo, svetle rože pločice. Ako ranije nije bio budan, sada to sigurno jeste. Mogao je i da održi završnu reč pred porotom, toliko mu se mozak razbudio. Dok je pišao, buljio je u klozetsku solju. Plavo. Voda je bila neprirodno plave boje, boje bazena Organizacije hrišćanske omladine. A sada je postajala zelena, bolesna žućkastozelena boja. Da li je Bernis znala šta se dešava kada pišaš u plavoj vodi? Ne, kako bi? Ona nikada nije gledala, nikada čak nije ni provirila pre nego što bi pustila vodu; od same ideje bi joj se smučilo. Prisećao se stvari iz prošlosti. Kada bi se vratio kući i zatekao Bernis na rukama i nogama, na kuhinjskom podu ispred zelenog frižidera, sa velikim žutim gumenim rukavicama, što bi ga navelo da pomisli na Mini Maus - i ribala pod sapunjavom vodom iz plastične kofe. „Beba spava?", pitao je. Ona ga je pogledala; crvena kosa joj je bila zakačena plastičnom šnalom, a nekoliko graški sjajnog znoja je bilo na njenom bledom čelu. „Dobila je svoju bočicu", rekla je Bernis. „Pronašla sam tu novu spravu, jastuk sa čvorovima u koji možeš da staviš bočicu, tako da se ona ne prevrne. Samo je gurneš u kolevku kada je beba gladna. Stvarno mi dosta olakšava." Mendi je imala tri meseca. Pored nekoliko jedva vidljivih strija, to što je postala majka nije zaista izmenilo Bernis, pomislio je Maks. Njihova ćerka je bila samo još jedna od stvari po kući koje se mogu dobro organizovati. Još jedna tabla za beleženje iznad telefona u kuhinji, s ramom s bumbarom koji se smeši, i svetlim žutim podsetnikom sa STVARIMA KOJE TREBA DA SE URADE. Istresao ga je i povukao vodu. Sada se glavobolja polako razvijala, a bolno pulsiranje u njegovim slepoočnicama se širilo. Isuse, ovo mu nije bilo potrebno! Ne sa sutrašnjim uzastopnim suđenjima.

Maks je zastao ispred ormarića u kojem su stajali lekovi, gde je morao da se suoči s neprijatnim sredovečnim odrazom: krupan čovek koji se približava pedesetoj godini, otečenih očiju od spavanja, još uvek ukočene vilice, a njegova kovrdžava smeđa kosa prošarana sedim vlasima. On je otvorio ormarić, osećajući olakšanje što se njegov odraz izgubio. Ispred njega su bili redovi bočica. Nekoliko stvari koje se obično nalaze na ovakvim policama, bez starih recepata koji datiraju još od njegove operacije kile 1962. godine, bez oporih prošlogodišnjih sirupa protiv kašlja, bez otisaka na staklenim policama. Sve je bilo novo i precizno sređeno po kategoriji lekova, urednije nego na policama u apotekama. Gelovi za kupanje. Ženski cvetni sprej. Četiri različite marke dezodoransa. Plastična kutija u kojoj Bernis drži svoje pilule za kontracepciju. Pronašao je tajlenol odmah do aspirina za decu koji je Bernis dala Manki* kada je imala groznicu. Izručio je dve na svoj dlan. Gde je bila čaša za vodu? Sranje, ponovo ju je odnela. Leglo klica. Isuse. Moraće da uzme jednu iz kuhinje. Prijala mu je hladna praznina kada se spustio dole. Glavobolja je prolazila. Odlična stara kuća koja gleda na zaliv Liti Nek. Setio se kako je na njoj insistirao nakon što su se venčali, iako su rate za hipoteku delovale ubistveno. Bernis je bacila oko na jednu od onih takozvanih tjudorskih kuća u Bejsajdu. Smatrala je da je znatno lakša za održavanje. Ne poput ove, s borovim parketom starim osamdeset godina gde prljavština ulazi u rupe, s prozorima okrenutim ka okeanu i delimično zatvorenim pukotinama. Šest meseci su proveli u doterivanju krova, * Engl.: monkey - majmun. (Prim, prev.) menjali oluke i odvodne cevi, Ijuštili slojeve i slojeve stare boje pre nego što su se uselili. Ali kada je krečenje, stavljanje tapeta i krpljenje rupa u podu završeno, Bernis je popustila. Čak se i ona zaljubila u kuću zbog njenih čari, vitraža na staklu iznad prednjih vrata. Maks je došao do sudopere u kuhinji bez paljenja svetla. Mogao je dobro da vidi. Mesečina je osvetljavala pod od kamenih ploča. Pogled mu je skrenuo ka puteljku od cigle koji se jasno video s prozora. Primetio je da su se sa strane pojavili narcisi, redovi cveća poput urednih stražara koji izviruju iz sveže zemlje. Maks je osetio nalet sreće usled ovog znaka novog života. Zatim je pomislio, osećajući se ponovo utučeno: Oni su ovde sigurno već danima, možda čak i nedelju dana, a ja ih nisam ni primetio. Dok sam bio mlađi, nikada ne bih propustio prve narcise. Maks je onda počeo da razmišlja o svom ocu, sećajući se jedne let-nje večeri sa svoja dva starija brata u bašti, kako igraju kriket. Maks je imao četrnaest, a tata... koliko je on tada imao godina? Nekako je uvek izgledao isto, uvek sa ćelom na glavi (osim te male ćube iznad čela koju je zvao „magareći čuperak"), uvek

s pozamašnim salom koje se pre-liva preko stomaka i kaiša. Svaki detalj te letnje večeri od pre skoro dvadeset godina mu se jasno vraćao, prolazeći kroz neku vrstu mentalnih vrata, oštrih i jakih poput udarca čekićem o drvenu loptu. Miris sveže pokošene trave mešao se s dimom od hamburgera koje je tata pekao na roštilju, poslužavnik sa čašama ledenog čaja kojeg je mama stavila na ogradu na terasi i kako ga je zglob pekao tamo gde mu je Robi pokazao kako se pravi „indijanska vatra". Onda je Edi počeo da mu se ruga za sve one sate koje je u poslednje vreme provodio u kupatilu, a Maks je podigao pogled i video svog oca, u starim bermudama i s bejzbol kačketom, kako stoji pored roštilja s dugačkom lopaticom koju je čvrsto držao u jednoj ruci i bulji u prazan prostor, dok mu suze teku niz obraze. Maks nikada nije video svog oca da plače. To ga je šokiralo skoro poput udara zemljotresa. Prva stvar koja mu je prošla kroz glavu bila je da je tata možda izgubio posao. Ali Norm Grifin je predavao matematiku u srednjoj školi Pitsfildjoš od Adama i Eve; šanse da njega otpuste bile su jednake izgledima da Hari Truman postane republikanac. Ne želeći dalje da pokušava da zamišlja neke gore varijante, Maks je očajno u sebi govorio: Mora daje od dima, tako je, zbog dima u očima... Ali ovih nekoliko poslednjih godina, Maks je konačno razumeo svog oca. Možda mu je samo palo na pamet da je voz stao, da se više ne pokreće, daje to poslednja stanica. Gudž 191 Maks je pronašao čašu u sušilici. Napukla pločica iznad sudopere privukla mu je pogled. Moram to da zamenim, pomislio je, a onda se setio zašto nije. Dopadala mu se ta nesavršenost, činjenica da Bernis ne može da je poboljša, koliko god da riba i glanca. Poput mene, pomislio je. Ne može da me promeni, kao ni tu napuklu pločicu, lako sam bogzna da ona u tome pokušava. Kao ni Manki, takođe. Ona je muškaraca, otvorena, pomalo divlja. Svoju ćerku je tako počeo da zove kada je prohodala, kada je toliko brzo trčkarala na ta dva malena stopala, da su njeni prsti poput banane uzrokovali više nestašluka od Radoznalog Džordža.* Sada je bila zaluđena biciklima, skejtbordovima i bog sam zna šta će još da bude. Bernis mu je juče, kršeći ruke, rekla o njenoj poslednjoj nezgodi -uhvatila je Manki kako se ljulja na oluku za kišu. Maks je na spratu provirio u Mankinu sobu. Na svetlu od otvorenih vrata koje joj je padalo na lice, nije izgledala starije od četiri ili pet godina, još uvek je podsećala na bebu, dragocenu i nežnu. Onda je pogledao ka dugačkim nogama koje su virile iz pokrivača: ogreba-no koleno, izgriženi nokti s okrzanim crvenim lakom. Sada ima devet, a uskoro će da zađe u tinejdžerske godine. Primetio je Donovanov poster na

zidu iznad njenog dečjeg kreveta od javorovine. Kada je to nabavila? A gde su one punjene životinje koje su uvek bile na njenom krevetu? Iznenada je shvatio: Ona odrasta. Srce kao da mu je otežano radilo i Maks se uspaničio na pomisao da će ga ona jednog dana napustiti i otići na koledž; taj dan će uskoro doći, tu je iza ćoška. Na prstima joj je prišao i blago pomerio kosu koja joj se zalepila za obraze. Imala je Bernisinu gustu kovrdžavu kosu, ne boje šargarepe, već Ticijanovu ili Rubensovu crvenu. Da li on to umišlja ili mu u poslednje vreme Manki deluje krotkije? A nekako i nervozno. Ne bi pojela ni pola hrane koja bi joj bila u tanji-ru. A večeras, kada ju je pogladio po kosi, ona se pripila uz njega i molila ga da je ne ostavi samu u mraku. Bernis je to naravno odbacila uz uobičajenu rečenicu „ona samo prolazi kroz neku fazu". Ali je Maks imao svoje sumnje. Ponekad se brinuo za Manki. Više nego što je bilo normalno. * Junak serije popularnih istoimenih dećjih knjiga. Radoznali Džordž je majmun doveden iz Afrike da živi u jednom velikom gradu. (Prim, prev.) 192 Priznaj, zašto nećeš da priznaš? Plašiš se da će ona da postane ista kao i njena majka, kada odraste. A šta je bilo toliko strašno u tome? Na neki način, Bernis je bila divna. Ako bi u Americi postojalo takmičenje za savršenu domaćicu, Bernis bi osvojila krunu. I dalje je bila mršava kao onda kada su se venčali, iako je sada morala mnogo više da se trudi. Prokleto atraktivna žena. Baš je prošle nedelje na benzinskoj stanici čuo radnika kako svom drugu šapuće: „Ja je ne bih isterao iz kreveta." Maks se u sebi na-smešio. Šanse da ga Bernis prevari bile su jednake kao i da statua Kipa slobode podigne svoju haljinu. Najbolje od svega jeste to što je Bernis volela Manki podjednako kao i on. Pa zašto se on tu preznojava zamišljajući da će jednog dana Manki da se okrene ka njemu i majčinim hladnim smeđim očima kaže: „Za boga miloga, zar nikada ne možeš da se setiš da spustiš poklopac na klozetskoj šolji kada završiš?" Maks se na prstima iskrao iz sobe, nežno zatvarajući vrata za sobom. Njegova glavobolja skoro da je nestala. Možda će sada uspeti malo i da odspava. Ali dok se polako uvlačio natrag u krevet, Bernis se probudila poput hladne lopte koja se kotrlja pored njegovih hladnih stopala. Ona je trepćući ustala, zabrinutog izraza, a riđa kosa joj je padala preko ramena. Za trenutak ga je toliko podsetila na Manki da mu se srce uskomešalo. Setio se kada su se tek venčali, kako je Bernis naga spavala na njegovim rukama, sklupčana poput nekog mačeta. Kako bi on rukama prelazio preko njene kičme i čvrsto je pogladio po guzi svojim dlanovima; kako bi se ona pretvarala da još uvek spava, ali bi malo raširila noge, dovoljno da on može dalje da istražuje.

„Šta nije u redu?" uznemireno je uzviknula. Jadna Bernis, čak je i u snu uvek zabrinuta. „U redu je", umirivao ju je, gladeći joj nogu. „Vrati se da spavaš." Spavaćica joj se popela do vrata, otkrivajući jednu malenu čvrstu dojku. Maks je osetio kako postaje uzbuđen i pomislio: bože ne, ne sada. Mrzeo je da je želi, znajući da će ona da mu se preda bez neke stvarne želje. Ali dok je u sebi govorio da se ohladi i vrati da spava, uvideo je da mu ruka klizi po njenim nogama, ubacujući jedan prst u njene elastične gaćice. „Sada?" grubo je promrmljala. Onda je uzdahnula i rekla, „U redu", i prebacila spavaćicu preko svog ravnog stomaka, onako kako je Manki skidala svoje farmerke pre nego što bi skočila u okean. jlin Gudž 193 Maks ju je malo mazio, nadajući se da će dobiti neki odgovor. Isuse, o Isuse, zašto ga ona ne želi, makar malo? I ako se osećala potpuno indiferentno, zašto makar nije mogla da mu kaže da je ostavi na miru? Ovo... što je ovako uzima... dok ona mirno leži, i jedva diše... Hriste. Više je ličilo na masturbaciju nego na vođenje ljubavi. „Bernis? Draga, da li ima nešto što hoćeš da ja..." „Ne, samo ti nastavi", ona je uljudno promrmljala. „U redu je." Ne, pomislio je dok je u nju ulazio, nije u redu. Nije uopšte u redu. 0 Hriste, zar ti nećeš makar malo da se pomeriš, nešto osetiš, makar 1 na minut da se pretvaraš da ja ne moram da se osećam poput nekog prljavog starkelje koji na silu dobija svoje slatkiše. Osetio je da svršava, u brzom naletu. Hriste, o Hriste... Obavio je ruke preko Bernis, jako, stežući je tako snažno da je za-skičala. I za trenutak se osetio dobro što ju je povredio i naterao da nešto oseti. Zatim se potpuno postideo. Kako je to bolesno, da on želi da je povredi. Onda je prošlo. Bernis se izvukla iz njegovog stiska. „Odmah se vraćam", promrmljala je. Ne, dozvoli mi da te držim, želeo je da vikne za njom, makar mi to dozvoli. Znam koliko voliš da ti masiram potiljak, zašto mi ne daš da... Prekasno. Mogao je da čuje lupanje starih cevi dok je slavina curila, ormarić s lekovima koju ona otvara. Maks je ležao na leđima, buljeći u svetio koje se pomeralo po tavanici zbog kola koja su napolju prošla. U grudima je osetio pritiskanje, neku vrelinu. Čuo je kako zavrće slavinu. Onda. „Oh Makse, za boga miloga", Bernis je uznemireno viknula. Poklopac za klozetsku solju. Zaboravio je da ga spusti, ponovo. Maks se iznenada toliko razbesneo, da je zamišljao kako ga razbija o njenu glavu. Duboko je uzdahnuo. Zašto bi se ljutio na Bernis? Sve je njegova greška? Nije mogao nju da krivi što je on velika kukavica da zatraži razvod. „Razvod", je bila magična reč koju nije smeo da izgovori. A onda je pomislio na Manki, kao uvek kada je zamišljao da ostavlja Bernis. Teške i nevoljne suze tekle su mu niz lice, pritiskale ga poput krvi koja teče, kao i težak kamen u njegovim grudima. 194

Vrt laž \Gudz 195 Kasno po podne sledećeg dana, Maks je stajao ispred prozora koji se prostirao duž skoro celog istočnog zida njegove kancelarije. Posma-trao je ljubičasto nebo i pogled kao sa razglednice Bruklinskog mosta koji se proteže preko 1st Rivera, s nosačima poput paukove mreže koji postaju hromirani od zalazećeg sunca. Veličanstveno, to je jedina reč kojom ta scena može da se opiše. Ko je rekao da most nije na prodaju? On svakodnevno za njega plaća, iz ove kancelarije u ćošku s pogledom koji oduzima dah zbog samog prestiža koji lokacija donosi. Plaćao ga je svojim vremenom, mislima, svojom stručnošću. A da li ga je takođe plaćao svojim integritetom? Isuse, ovakve misli ga nisu spopadale još od završetka pravnih studija. Advokati ne treba na ovaj način da misle. Šta je to s ovim slučajem? Maks se sklonio od prozora i seo na stolicu ispred svog pretrpanog džordžijanskog radnog stola. Buljio je u ogromnu gomilu malih automobila sa uređajima za upravljanje, stavljenih između dve ugaone starinske stolice, koje su izgledale poput Kejp Kenedija. Ako tužilac Jorgensen pobedi, Pejs motors će dati dvanaest milio-na, plus još nekoliko stotina miliona da povuku sve te ciklone* i zame-ne stubove. Maksu su se ti momci iz Pejsa dopadali, vozio je njihova kola već godinama i zahvaljivao svojoj srećnoj zvezdi makar jednom nedeljno što njegova firma zastupa američkog najinventivnijeg automobilskog proizvođača. Njegov prvi instinkt je bio da se zalaže za nevinost Pejs motorsa, ubeđen da je Jorgensen nešto umislio i da njegov zahtev protiv Pejsa nije bio ništa drugo osim pokušaja da ih opelješi. Ali od ponedeljka i njegovog sastanka s Karavelom, glavnim inženjerom koji se nekako i previše bunio koristeći pregršt tehničkih objašnjenja, šema i probnih rezultata, sve je to manje govorilo od znoja koji mu je oblivao lice; a u utorak Runi, potpredsednikov PR, uleteo kod njih i u svakoj rečenici ponavljao reč „poravnanje" - pa, Maks nije mogao a da ne primeti naznake da je nešto rđavo u državi Danskoj. Stalno je podsećao sebe da nije na njemu da osuđuje svoje klijente za njihove bilo kakve stvarne ili zamišljene greške koje su učinili - ali ipak, nije mogao da se otrese ovog pomalo mučnog osećaja u stomaku, poput lošeg ukusa nakon nečega što je pojeo. „Imam one izjave koje ste tražili, gospodine Grifm." Umilan i sladak glas prenuo ga je iz razmišljanja. „I vašu kafu." * Model automobila. (Prim, prev.) Podigao je pogled i video Rouz, s urednom gomilom papira koje je pridržavala na kuku, tragajući za mestom na njegovom stolu gde bi jnogla da ih spusti i šoljom kafe koja se pušila u drugoj. Olakšao joj je s kafom, stavljajući je na žuti blok papira ižvrljan njegovim škrabopisom i već umrljanim

ranijim krugovima od kafe. „Hvala." Podigao je izjave koje mu je donela i počeo da pretura po njima. „A gde je onaj pojedinačni izveštaj inženjera?" „U fotokopirnici. Svih dvesta jedanaest strana. Uključujući i šeme. Upravo pravim kopije, ali će potrajati dok ih sredim." Maks je uzdahnuo i promrmljao za sebe. „Mislim da se dame previše žale." „Koje dame?" „Zovu ih kurvama. Stručni svedoci. Doktori, psihijatri, inženjeri koji će nam dati dovoljno lažiranih podataka na papiru kojim porote mogu da brišu guzice punih mesec dana." Popio je gutljaj crne kafe i napravio grimasu. „Izvinite zbog industrijske jačine", Rouz se izvinila uz blagi smešak. „To je bila poslednja šolja." Onda je smešak nestao i tiho je rekla: „Ne mislite da je možda, ovaj, kako vi ono kažete... res ipsa loquitur7." Gde je ona to pronašla? Očigledno je da radi mnogo više od kucanja njegovih papira. Pametna devojka. A i lepa. Ali pošto ovih dana svi prave takvu galamu oko ženskog pokreta za jednakost, uvek je bio pažljiv da mu pogled ostane neutralan. Ali, do đavola, prava je poslastica videti ženu da izgleda tako sveže ovako kasno. Lice joj je sjajno i izgleda kao da se sada umila, oblak tamne kose blago miriše na šampon, bela bluza koja je savršeno ispegla-na i uredno uvučena u jednostavnu platnenu suknju mornarskoplave boje, dužine do kolena koja više nije moderna, ali joj bolje stoji od mini sukanja koje ostale sekretarice nose. Ne, nije mogao da je zamisli da nosi neku takvu suknju, kako se saginje iznad kulera za vodu sa čipkastoelastičnim gaćicama koje se naziru ispod poruba. Između ostalog, ona verovatno nosi smerni beli Pamučni veš, onakav kakav se kupuje kod Sirza u paketima od dva pa-ra. Primeran katolički veš koji se slaže s malenim zlatnim krstom oko njenog vrata. Maks je osetio kako mu se lice crveni. Isuse, dosta. Naterao je sebe da ponovo misli na Jorgensena. »Pa, nekako ćela ova stvar kao da govori sama za sebe." Odgovorio Je- „Zaista, veliki broj nesreća izazvan je nepažnjom vozača. Ali da li niislim da je ovo Jorgensenova greška?" Zastao je. „Ne, ne mislim." 196 Vrt Osećao se bolje što je naglas izrekao svoju sumnju, iako je znao da to nije trebalo da uradi. Nekako je osećao da može da veruje Rouz. Držala se kao neko ko zna da čuva tajnu. Pomislio je da su to njene oči. Te njene krupne crne oči, koje su pune tajni. „Ali niste sigurni." Rouz je prišla, popravljajući jednu od gomila na njegovom stolu. „A ako Kvent Jorgensen govori istinu, da nije bio pijan te noći, onda mora da tamo ima na desetine, stotine neispravnih volana. Da li vi na to ciljate?" „Bila bi dobar advokat", rekao je i nasmejao se. „Da li si ikada pomišljala da se upišeš na pravo?" Mogao je da vidi da je pogodio živac i istog momenta je požalio zbog svojih praznih reci. Isuse, kako je mogao da bude toliko nepažljiv? Uprkos Rouzinoj neumornoj pažnji oko svog izgleda, primetio je dve iste

suknje i tri ili četiri bluze koje ona stalno nosi, iste crne cipele na koje pažljivo stavlja nove donove svake godine. Pravo? Ona jedva da sastavlja kraj s krajem. Crvenilo joj se pojavilo na obrazima, pa je njen tamnoput maslina-sti ten dobio boju zapaljenog sena koje ga je nekako podsetilo na brda Toskane gde je jednom bio stacioniran tokom rata. Pokrila je to brzim osmehom. „Ko bi onda pazio čivavu gospođe Van Helsing?" Maks se nasmejao i prisetio kako je jednoga dana gospoda Van Helsing gegajući se ušla kod njih kako bi razgovarala o testamentu svog pokojnog muža. Ona je jednostavno predala Rouz svoju čivavu u spolj-noj kancelariji, kao da se radi o kaputu ili šeširu. A na njegovu večnu zahvalnost, Rouz je uzela psa bez pogovora, ozbiljnog izraza. Čim je starica okrenula leđa, ona je kuče smestila u kartoteku u svom stolu, zajedno s polovinom danskog peciva. „Imaš pravo", rekao je. „Ako bi postojao neki način da sigurno znate za volan, da li bi to stvarno olakšalo stvari?" pitala ga je, savijajući se kako bi podigla nekoliko savijenih papira koji su promašili kantu za otpatke. Primetio je kako se savila na kolena, okrenuvši ih na jednu stranu, a rub suknje jedva da se pozadi podigao. Kaluđerice su je dobro naučile. Pogladio se po bradi, koja ga je grebala jer je već bilo pet sati. „Ne, ne nešto posebno. Teško da mogu da priuštim sebi da našim najvećim klijentima kažem kako mislim da su lažljivci, zar ne? Uostalom, to nije moj posao. A možda je sva ova pravednost koju osećam samo moj maskirani ego... Volim da imam sve karte na stolu, dobre i loše, a ne da bauljam po mraku i spotičem se. Kako stvari stoje, ako se ono na šta ja 197 sumnjam ispostavi tačnim i Jorgensenov advokat mi baci neke krivu-dave lopte na sudu... pa, bez svih činjenica, mogu da se savijem i izgledam kao kralj idiota." „Ali s druge strane", Rouz je mirno nastavila, „ako se ispostavi da su vaše sumnje neosnovane, zar se ne biste osećali mnogo bolje? Makar ne biste morali da razmišljate da će neki drugi jadnik da završi u kolicima ili da se desi nešto što je još gore." „Imaš kristalnu kuglu pri ruci?", pitao je i nasmejao se. „Ne, nešto mnogo jednostavnije." Ona se ispravila i pogledala ga tim neverovatnim očima. Oči tako mirne i duboke, samo uz poneki prodorni pogled ili odsjaj emocija koje su plivale u tom dubokom, dalekom moru. „Šta je to?" „Kola. Zašto ne isprobate jedna na putu. Sami se uverite." Nacerio se. „Voleo bih da je to tako lako. Ovaj kvar... bez obzira da li je pravi ili ja to umišljam... ne može da se javi na svakom volanu ili bi Pejs bio preplavljen parnicama do sada. Mislim da je to razlog zašto oni nisu sto posto iskreni sa mnom. Verovatno

ni oni ne žele to sebi da priznaju. Taj kvar možda postoji u svakom stotom modelu ciklona ili svakom hiljaditom. A možda se ni samo po sebi ne manifestuje — u to sumnjam - verovatno samo kada se brzo vozi i pod određenim uslo-vima." „Ko zna", rekla je Rouz, „možda vam se posreći." Nije se smejala. Do đavola, bila je ozbiljna. Kakva je ona žena? Maks je osetio kako se nešto u njemu podiže, kao da je za trenutak zaplivao. Do đavola, možda je ona u pravu. Možda ima smisla to pokušati, čak iako su šanse bile slabe. Pažljivo je rekao: „Nedaleko odavde nalazi se Pejsov salon. Znam njihovog menadžera." „Možete da kažete da želite da kupite jedan", ubacila se, „da ga u vožnji testirate." Maks je ustao, pomerajući se od svog stola, osećajući se bolje nego sto se nedeljama unazad osećao i neobično je bio uzbuđen. „I ti ideš", rekao je, cereći se kao neki idiot. „Da, ti. To je bila tvoja ideja, sećaš se? Uzmi kaput i hajde da to uradimo." * EngL Tappan Zee - prirodno proširenje reke Hadson na jugoistoku države Njujork. (Prim, prev.) \ Malo kasnije, prošli su poslednju rampu pored pilane, a onda konačno krenuli ka autoputu. Kada su prešli Tapan Zi,* sunce je zašlo iza horizonta i nazirao se samo zreo mlečni odsjaj koji se povremeno video kroz guste topole, koje su se nalazile pored bankina sa obe strane autoputa sa šest traka. Maks nije mogao da se seti kada se poslednji put osećao ovako uzbuđeno kao tinejdžer, dok je udisao miris novih kola i plastike. Pogledao je u Rouz na vozačevom sedištu pored sebe, kako kon-centrisano gleda na put i obema rukama pritiska volan tamnocrvene boje koja se slagala s enterijerom vatrenocrvene boje, a njena dugačka bronzana noga je pritiskala pedalu poput zategnutog čeličnog kabla. Onda je pogledao u crvenu iglu na brzinomeru, koja je sada bila na sto deset. Ona je insistirala da vozi. Ne, insistiranje je pogrešna reč. U salonu je jednostavno skliznula na sedište sportskih kola s okruglim naslonom, pogledala u volan s blagim osmehom poput malog deteta koje seda na svoj prvi tricikl i rekla: „Ne smeta vam, zar ne? Uvek sam se pitala kako je to kada vozite jednu ovakvu mašinu." I zaista je to bila prava vožnja, u početku pomalo oprezna i nervozna, ali joj se samopouzdanje polako povećavalo. Skoro pola sata nisu progovorili ni reč, zaista nije ni bilo potrebe. Osećali su se neobično prijatno. U stvari, Maks kao da je skoro i zaboravio zašto oni ovo, u stvari, rade. „Mislim da sam baš probila B i B prepreku", Rouz je konačno rekla, delimično ga pogledavši, a njene pune usne su se obrazovale u smešak. Bilo je neobično toplo za april i Maks je konačno osetio blagi,

neobično zavodljiv miris njenog znoja koji se širio kroz otvoren prozor. „B i B?" „Skraćenica za Bruklin-Bronks. Kažu da ako si rođen u jednom od ova dva dela Njujorka, nikada zaista nigde ne odeš. Nikada ne ideš dalje od onoga gde metro može da te odvede. Čak i o Long Ajlend železnici mnogi ljudi u mom komšiluku pričaju kao da je Orijent ekspres." Maks se nasmejao. „A šta je s tobom?" Zeleno-beli znak s oznakom Nju Pale 60 kilometara je ostao za njima sa desne strane. Malo su se uspeli, a potamnele šume pri noćnom osvetljenju su se prostirale ispred njih. „Pretvarala sam se da je ovo moj auto — zaboravila sam na mogu će kvarove - i na putu sam do... sačekajte samo jedan minut, jedan se-kund, oh, znam... do onog fantastičnog letovališta u Ketskilsu. Ja sam AiiinGudž 199 poznata glumica i neverovatno sam bogata i... tamo se sastajem sa svojim tajnim ljubavnikom da bismo proveli nepristojno lud vikend. Taj izraz sam pokupila iz knjige, nepristojno lud. Zvuči kao nešto što bi Klerk Gebl i Kerol Lombard učinili, zar ne?" „U pravu si, zvuči tako. Dopadaju ti se stariji filmovi?" Bacila je pogled u retrovizor, onda brzo prešla u levu traku, preti-čući plavi bjuik i žuti opel kadet, dok su se poslednji zraci sunca prostirali preko glatke crvene haube. Brzinomer je sada pokazivao sto trideset kilometara na sat. Upravo ispred njih se nalazio deo izlazne rampe i neverovatno ali istinito, bez saobraćaja. „Nemojte nikome da kažete", rekla je. „Ljudi će da pomisle da sam čudna, ali istina je da mi se ne dopada ništa što je snimljeno posle 1940. godine. Sećate se starih filmova Širli Tempi - u svakom je plesala s Bilom Robinsonom. I Nilson Edi i Dženet Makdonald u Nevaljaloj Marijeti. Čak sam i plakala kada se Sada, vojadžer završio. Znate kada Beti Dejvis kaže: 'Nemoj sada da tražimo mesec, imamo zvezde'. Ili je to bilo obrnuto?" Maks je gledao u nju pomalo iznenađeno i zabavljajući se. Ovo je najviše što je rekla u jednom dahu od kada je počela da radi za njega, pre dve godine. Izgleda da su oboje potpali pod čari ovog sportskog auta. „Ne sećam se", rekao je i nasmejao se. „Samo dve cigarete. Pol je uporno palio cigaretu za sebe i Bet u skoro svakoj sceni. Pretpostavljam da je kancelarija Hejzovih mislila da je rak pluća bolji od strastvenog ljubljenja." „Govorite kao neki cinik. Upravo ste se odali, znate li to. I ja sam takva takođe. Volim da se vraćam na to da li idem previše brzo za vas? Izgledate malo uplašeno." „Ne", slagao je. Počeo je zaista da se znoji ispod pazuha. Isuse. Stvarno su leteli. A koliko je iskusan vozač

ona bila? Slika Kventa Jorgensena mu je preletela kroz glavu. U pripremnom pokazivanju pre suđenja, Jorgensenov advokat je mudro postavio dve fotografije jednu pored druge: fotografiju svog klijenta kako preskače Prepone na Olimpijadi, s kasnijom fotografijom njega kao bogalja koji je pogrbljen u svojim invalidskim kolicima. Dok je Maks s pravom očekivao da će sudija da zadrži te fotografije za porotu, ipak se žarko nadao da će nivo alkohola pronađen u njegovom krvotoku nakon nesreće značiti da je bio van kontrole. Ona je bacila pogled na brzinomer. „Pretpostavljam da je ovo što vi zovete malum prohibitum." _____________________________• • •- lUZl „Kršenje zakona bez loše namere", preveo je Maks. „Da, mislim da bi se prekršaj zbog prebrze vožnje svrstao pod tu kategoriju. U stvari ako vas policija zaustavi. Pod drugim okolnostima, doktor bi možda imao drugi izraz." „Za šta?" „Mrtav po dolasku. Slušaj, možda je bolje da malo usporiš. A šta je to s ovim pravnim terminima?" „Moram da vam se ispovedim. Neke od vaših pravnih knjiga sam odnosila kući." Delimično ga je pogledala, kao da je očekivala da će se naljutiti. „Samo po jednu knjigu iz jednog puta, i uvek bih je vratila nazad. Veoma sam pažljiva. Stvarno." Ona je sada ponovo crvenela. Dakle, jeste bio u pravu da se ona ozbiljno zanimala za pravo. „Ne smeta mi. Ali možda otvaraš Pandorinu kutiju. Da li je to stvarno ono što želiš?" „Ne znam šta želim" rekla je. Oči su joj se zamutile. „Ranije sam mislila... oh, nema veze, ionako sam već i previše rekla." „Ne. Molim te. Ja..." Nije mogao da se seti ničega što nije zvučalo poput rečenice iz nekog lošeg filma, tako da je neubedljivo rekao: „Možda mogu da pomognem." Ugrizla se za usnu, kao da bi sebe sprečila da zaplače. „Ne, ne mislim da ću. Nekako je... lično." „Kao momak'?" Obrazi su joj još više crveneli i dobijali boju izgorelog sena i Maks je osetio nalet ljubomore koja je bila potpuno neosnovana. Ponovo si u pravu, Seme, staro momče. „On je u vojsci. U Vijetnamu je skoro četiri meseca. Tri meseca i dvadeset jedan dan. Ja..., to jest mi, planiramo da se venčamo kada se vrati kući. Ali stvar je u..." Glas joj je došao skoro do vriska, a onda je utihnuo. „Moj bože, znala sam da će se ovo dogoditi, uvek plačem kada pričam o njemu..." Besno je obrisala oči dlanom svoje leve ruke. „Vidite, nisam ništa o njemu čula već neko vreme. Tri meseca, da budem preciznija. Samo jedno pismo..." Zvučala je kao da će ponovo da počne da plače. „Stvarno ga voliš, zar ne?" Glupo pitanje. Toliko je bilo očigledno. Pa šta s tim. Samo zato što on nije verovao u bračnu sreću nije značilo da je to izgubljena stvar za sve druge. Klimnula je glavom, ne skidajući pogled s puta. U očima joj se sada nazirao povređen, ljutit izraz i novi grč

oko usana. Video je da se mišići na listu njene noge zatežu dok joj je stopalo neprimetno opuštalo \ilin Gudž 201 pedalu za gas. Buka motora je došla do visokog cviljenja koje je podse-ćalo na veliki putnički avion koji se priprema za poletanje. Rekla je: „Umrla bih bez njega. Znam da je to izraz koji koriste u filmovima. Ali ja to i mislim. Bukvalno. Da li ste ikada toliko voleli nekoga?" Maks je pomislio na Bernis. Ne. Čak ni kada su se venčali nije mogao iskreno da kaže da ju je toliko voleo da bi za nju mogao da umre. Zurio je u ovu mladu devojku pored sebe kojoj je vetar razbarušio kosu. Duboki i tajni intenzitet koji je i u drugim prilikama osetio, sada se otkrio pred njim, poput jelena koji ukopano stoji na ivici proplanka. Uplašio se da će on da nestane ukoliko napravi bilo kakav iznenadni pokret ili nešto brzo izgovori. A onda se nešto dogodilo. Nekako je mogao da pronikne kroz prizmu tamnocrvene boje koju mu je ona pokazala. Iznenada je mogao da zamisli kako bi to bilo voleti ženu da bi za nju mogao da umreš. Maks je shvatio kako zavidi tom čoveku, ko god on bio. „Tako osećam za svoju ćerku", rekao je. „Kada smo je prvi put doveli kući iz bolnice, sećam se da sam stajao iznad kreveca misleći po prvi put, da, razuman čovek može da izvrši ubistvo. Ako bi neko ikada pokušao da povredi Mendi, ne bih oklevao da ga ubijem." „Ona je srećna što vas ima." Rouz za trenutak nije govorila; samo se čuo zvuk motora koji ubrzava. „Ja nikada nisam upoznala oca. A ni svoju majku. Ona je umrla u bolnici te noći kada sam se ja rodila. Kako to zvuči za filmski scenario?" Glas je imao gorak prizvuk. „Zao mi je." „Oh, ne sećam se toga. Nakon toga sledi priča s jezivim detaljima. Kako me je dole spustila jedna od bolničarki uvijenu u ćebe. I kako je moja baba došla da me preuzme - u to vreme je moj otac bio na prekomorskoj dužnosti - i pomislila je da mora da je u pitanju neka greška. Vidite, ja nisam ličila na svoje dve sestre, niti na svoje roditelje. Ali vidite, bila sam poslednja. Sve druge bebe su preuzete. Da li mislite da bi me majka želela da je ostala živa?" Rouz je svoju ruku stavila preko usana. „Bože da li sam stvarno to rekla? Ne mogu da verujem da vam sve ovo pričam." „U redu je. Ja sam dobar sagovornik. Samo nastavi." ..Ostatak je prilično dosadan. Ne biste želeli to da čujete." Linije na usnama su joj postale još zategnutije. „Jednom sam videla taj stari film ° Tarzanu i tu je bila ta scena gde je Džoni Vajsmiler upao u živi pesak ~ u stvari, mislim da se on zaglavljivao u pesku u svakom filmu - ali koliko god otrcano to zvučalo, ja tačno znam kako se osećao. Kako je ______________________________________________________y_it LOŽI to kad se osećaš uhvaćenim u klopku, polako tones, a što se više boriš da odatle izađeš, postaje sve gore."

Kazaljka se popela do sto četrdeset kilometara na sat i sada se polako pela do sto četrdeset pet. Motor je došao do kreštavog zavijanja. „Da li znate kako je to?" rekla je glasno. „Da, znam." Pomislio je na Bernis i osetio je neku vrstu izopačenog zadovoljstva zamišljajući kakva bi bila reakcija njegove žene kada bi saznala za ovu njegovu ludoriju. „Rouz, stvarno mislim da bi trebalo da usporiš." „Šta je s Kventom Jorgensenom?" „Ako bismo mi poginuli, mislim da bi to na kraju pomoglo njegovom slučaju, a to baš ne bih preporučio." „Mislim, zar ne želite da saznate..." Ona je iznenada prikočila, lagano se naginjući napred, dok su joj prsti čvrsto stezali sjajni crveni volan, a zglobovi potpuno pobeleli. „Šta nije u redu?" Maks je iznenada osetio kako se stegnuo, kao da mu se koža skupila za nekoliko brojeva. „Sveta majko božja", opsovala je. „Zaglavljeno je. Ne mogu..." Borila se s volanom koji se izgleda zaglavio i dozvoljavao je da se pomeri samo nekoliko centimetara u jednom ili drugom pravcu. Tada je Maks video krivinu ispred njih. I saobraćajnu gužvu odmah ispred. Rouz je sklonila nogu sa gasa i sada je pritiskala kočnicu, prebacujući u manje brzine. Ćelo telo joj se ukrutilo, a lice pobelelo kao kreč. Hriste. Uspaničila se, previše jako je stiskala kočnicu. Čula se užasna škripa točkova, osećao se smrad gume koja gori, a zadnji deo auta se zavrteo, što ih je prebacilo preko dve druge trake. Zaštitna rampa se polomila, uz iznenadni direktan udarac. Maksa je obuzeo strah kao da mu je neko stavio džak preko grudi. „Isuse Hri..." Za trenutak kao da su lebdeli u vazduhu, ne razmišljajući o prošlosti ili budućnosti; samo su videli tu polomljenu belu prepreku i strmu nizbrdicu ispred sebe, kao i beskonačnu škripu guma. Rouz se sada pretvorila u divlju ženu koju jedva da je mogao da prepozna, krupnih crnih očiju uperenih na njihov trkački automobil i glasno je uzviknula dok se borila da povrati kontrolu. Maks je zbačen napred usled treskanja, a čelo mu je bolno udaralo o hromirano parče duž šoferšajbne. Eksplozija poput jarkog belog blica pojavila se pred njegovim očima, a zatim je osetio kao da padaju kroz neku provaliju. Ailin Gudz 203 Kroz zujanje u ušima, pomislio je da je čuo kako ona uzvikuje nečije ime. Zvučalo je poput: „Brajane!" Sada mu se glava razbistrila i posmatrao je kako se Rouz svom snagom koja joj je preostala baca na volan. Zatim se čula prigušena buka prekidača unutar zaglavljenog volana. Volan se pokrenuo i Rouz je ponovo preuzela kontrolu, polako usporavajući automobil. Stala je sa strane i konačno se, hvala bogu, zaustavila.

Maks je otvorio usta da nešto kaže, ali reci nisu izlazile. Mogao je samo da bulji u ovu ženu pored sebe, ovu dobru devojku, katolikinju, koja se pretvorila u luđakinju: tamna kosa joj je bila potpuno zamršena i prebačena preko ramena, bluza joj je bila raspojasana i virila preko kaiša, a lice grozničavo rumeno usled naleta adrenalina. On je bio i suviše potresen, previše uzbuđen. „Moj bože", konačno je zaustio. „Moj bože, Rouz. Kada si naučila tako da voziš?" „Nisam ni znala da umem", rekla je i uzdahnula uz eksplozivan nalet smeha, iako su joj se suze zaprepašćenog olakšanja nazirale u očima. „Vidite, tek pre nekoliko meseci sam položila vožnju." 11. Bila je to najružnija modrica koju je Rouz ikada videla, više crns nego plava, i naduvena skoro kao lopta kakvom su se igrali kada su bil: deca, ona koja vam proriče različite sudbine, u zavisnosti na koju stranu se okrene. Sada Rouz nije bilo potrebno nikakvo proricanje sudbine da shvati šta se desilo njenoj sestri. Stajala je u hodniku ispred stana Mari i buljila u modricu koja se pojavljuje iza zaključanih vrata, a bes u njoj je rastao. „Mari, moj bože, tvoje oko." „Da, znam, znam. Alfred Hičkok bi voleo da ja glumim u njegovom sledećem filmu." Mari se suvoparno nasmejala dok je skidala katanac i otvorila vrata kako bi pustila da Rouz uđe unutra. Čak i u zatamnje-nom hodniku, Rouz je mogla da primeti da je njena sestra sama kost i koža ispod izbledele odeće umrljane bebinom hranom, a prljava kosa joj se priljubila uz lobanju. „Najgluplja stvar koju si ikada videla. Nale-tela sam na vrata. Možeš li u to da poveruješ?" Ne, Rouz je želela da kaže, ne verujem. Šta je ono bese bilo prošli put? Stepenice. Mari je rekla da je ruku polomila tako što je pala niz stepenice. A pre toga se saplela o minijaturni auto i nekako polomila nos i izbila jedan zub. A naravno, prosto je bila slučajnost da je svaki put Pit bio u kući i bez posla. Ali je Rouz zadržala svoje misli za sebe. U očima Mari videla je pogled koji je upozoravao: Moja je stvar što me muž tuče, tako da svoje mišljenje zadrži za sebe. Pratila je Mari do dnevne sobe, zbijenog minijaturnog prostora s tapetama s pahuljama koji je ličio na jeftinu motelsku sobu. Pit je nemarno sedeo zavaljen ispred televizora i čvrsto je u ruci držao limenku hladnog badvajzer piva. Bobi i Misi su se igrali na podu, pored radijatora. „Jesi li me zato pozvala?", pitala je Rouz, instinktivno zagrlivši sestru kako bi je utešila, a onda je pustila da joj ruka padne sa strane dok se Mari neprimetno povukla unazad. „Ovo?" Meri je dodirnula svoje oko, pomalo trepćući. „Nije to ništa. Mogu da se brinem o sebi. Hoćeš li solju kaše ili nešto? Imamo pasulj." Pit je podigao pogled sa Kamenka i Kremenka. „Ponovo? O Hri-ste, Mari. Znaš da od toga imam gasove. Do đavola, mogu da otvorim

l in Gudž 205 svoju sopstvenu benzinsku pumpu sa svim tim gasom koji mi se od toga stvori." On se likujući smejao svojoj šali, a onda doviknuo. „Samo izvoli, Rouz. Ja ionako idem. Nešto ću da prezalogajim dole kod Tonija" Toni je bila lokalna pivnica. Mari ga je besno pogledala, a onda se savila da podigne bebu. Mali Gejb je jaukao, glavu je zabacio unazad i toliko otvorio usta da je Rouz mogla da vidi ne samo njegov četvrti zubić i sjajne desni, već čak i do samih njegovih krajnika. „Šta si mu uradio?" Mari se brecnula na Bobija, koji je sada nevino odmotavao dugačku uvijenu traku sa tepiha maslinastozelene boje koja je virila s poda. Bobi je naprćio donju usnu. „On me je prvi udario, l to jako. Svojom flašicom." Ja ću tebe da udarim sledeći put", rekla je Mari. „On je samo beba. Ne zna šta radi." Bobi je preteče pogledao u Gejba i nastavio sa svojim odmotavanjem. Imao je tamnu kosu kao otac i sitne, ljutite oči. Rouz je prišla do njega i sela. „Hej, Bobi. Donela sam ti nešto." Izvukla je mali papirni kišobran iz džepa svog mantila, onakav kakve polinežanski restorani stavljaju u koktele. Gospodin Grifin ga je doneo sa ručka u Trejder Viku. Za sreću, rekao joj je uz osmeh, spustivši ga na njen sto. Onda joj je pričao o svom prijatelju Semu Blenkenšipu i Fips fondaciji, mogućnosti da dobije stipendiju za koledž, a možda i za pravo, ukoliko želi da ode toliko daleko. Kako je gospodin Grifin bio drag čovek! Sveta Majko, zar to ne bi bilo nešto, da studira filozofiju i Šekspira, uči možda francuski jezik... iako sam bog zna gde bi francuski mogla da upotrebi! Pa ipak, kako bi to bilo predivno ako bi mogla... Ali je onda njena divna fantazija izbledela. Kakve to ima veze, ako je bez Brajana? Četiri meseca, dragi bože i nijedno pismo. Je li moguće da me je on zaboravio? Da je prestao da mari? Ne, nije tačno, nije htela sebi da dozvoli da u to veruje. Mora da postoji neko objašnjenje. Rouz je teško progutala veliku knedlu koja je grebala u grlu. Nema više suza, rekla je sebi. Dosta si plakala. Ako pustiš još neku, zaista ćeš dobiti neki ozbiljan manjak soli. Bobi je sumnjičavo buljio u mali kišobran. „Da li će Gejb i Misi da dobiju jedan ovakav takode?" „Samo ti", rekla je. „Ali nemoj da im kažeš. To je naša tajna." Gudž 207 On se onda nasmejao, poput sunca koje se probija iza oblaka. Rouz je osetila kako joj srce pomalo poigrava. „Bićeš dobra majka", rekla joj je Mari dok su sedele za žutim plastičnim stolom u kuhinji i pile kafu.

Zvučala je zamišljeno, pomislila je Rouz. Kao da ni sama nije u to verovala, kao da je dobra majka bila poput dobre vile i Deda Mraza. „Zašto ne? Doktor, pravnik, poglavica Indijanaca. Sve bih mogla da ih podučim." Rouz je ponovo razmišljala o Maksu - insistirao je da ga zove Maks, a ne gospodin Grifin (rekao je da to deluje pomalo šašavo, nakon što zamalo nisu poginuli). Sledećeg jutra je bila zabrinuta kada ju je pozvao u svoju kancelariju - nakon svega, bila je njena pametna ideja da iznajme ciklon i malo ga provozaju. Umesto toga joj je rekao da za ručkom ima neku vrstu iznenađenja za nju. I tog popodneva, kada joj je rekao o mogućnosti za stipendiju, Rouz je bila toliko zapanjena da nije mogla ništa da izusti osim „Hvala vam". Ispričala je to Mari, pokušavajući da obuzda uzbuđenje koje joj se naziralo u glasu. Toliko je snažna bila reakcija na Marinom modrom licu, da se Rouz zapanjila. Usta njene sestre su se tresla, a mali prorez grozno otečenog mesa kroz koji joj se naziralo levo oko je sijao poput nerdajućeg čelika. „Uradi to", rekla je, nagnuvši se napred, a njene mršave ruke su zgrabile solju kafe koja je bila ispred nje. „Rouz, uradi to radi jebenog Isusa, ovakva šansa ti se više nikada neće pružiti. Koledž. Volela bih da sam ja imala takvu šansu. Nemoj da je protraćiš kao ja, Rouz. Nemoj da uradiš ništa glupo." Suza je tekla niz otečeno bledoplavo oko njene sestre. Čvrsta suza poput leda, koja nije dalje išla niz obraz. Rouz je osetila sažaljenje i tugu za svoju sestru, uhvaćenu u klopku u ovom stanu, u kuhinji koja je prepuna prljavih sudova i mrvica tosta, a jedini san koji je Mari mogla da ostvari bile su osenčene kolumne iz Tajmsa u kojima traže neku pomoć. „Ništa još uvek nije sigurno", rekla je. „Gospodin Grifin, mislim Maks, je samo bio na ručku s tim čovekom. To verovatno ništa ne znači. Između ostalog, ipak bih morala da radim, makar i pola radnog vremena, a ako bih to radila, plus obaveze u školi, ko bi se brinuo za nanu?" Mari se naslonila na stolicu, tupog pogleda u očima, kao da ju je potpuno obuzelo razmišljanje o njenim propuštenim šansama. Gorkim glasom je rekla: „Pitala si me zašto sam te zvala? Pa, kada ti ovo kažem, možda ćeš dvaput razmisliti o traćenju svog života izigravajući Florens Najtingejl za svoju dragu nanu." „O čemu pričaš?" „O ovome." Mari je ustala i otvorila fioku sa starim gumenim trakama, zatvaračima za dečje flašice i delovima uvijenih kravata. Preturala je po njoj, a onda izvukla pregršt pisama, bledoplave avionske koverte koje su povezane kanapom za namirnice. Ono na vrhu je imalo desetine poštanskih markica i bilo adresirano na nju Brajanovim krutim, krivudavim rukopisom. Rouzine slepoočnice su počele jako da udaraju. U glavi je osećala zujanje, nepokretnu buku i iznenada je osetila vrtoglavicu.

Pružila je svoju drhtavu ruku da preuzme gomilu koverti od Mari i ta njihova prisutnost nakon toliko čežnjivih dana i noći, hladan zgužvan papir u njenoj ruci, njeno ime koje je ispisano Brajanovim rukopisom, sve je to činilo da se oseća sve nestabilnije i nestabilnije. O dragi bože, on nije zaboravio. „Kako si došla do svega ovoga?", uspela je da je pita drhtavim glasom. Ali za jedan luđački trenutak, nije je čak ni bilo briga za to. Sve što je bilo važno jesu pisma u njenoj ruci. Srce joj je ubrzano kucalo. O bože, dragi bože, on me voli, on me još uvek voli. Mari je stavila svoju koščatu ruku na njene grudi. „Uradila sam ono što me nagovaraš da uradim svih ovih meseci. Bila sam u kupovini i pomislila sam: dobro, u redu, navratiću do stare, samo jedanput. I, o bože, kako je njoj bilo drago da me vidi Jednostavno nije mogla da prestane da priča. Reci nisu bile toliko jasne, baš kao što si rekla, ali sam je dobro razumela. Ona te mrzi iz dna duše, Rouz. Jedino o čemu je mogla da govori jeste kako je ti ceo dan ostavljaš samu, kako je ignorišeš kada si kod kuće, ne daješ joj hranu koju ona hoće, kako ne bi htela da izgovoriš ni dve molitve ukoliko bi ona pala i polomila kuk pokušavajući da dođe do kupatila." „Ne razumem", rekla je Rouz, dok je vrtoglavica polako nestajala i postajala nešto hladno, teško. „Kakve to veze ima s Brajanovim pismima?" Ona ih je čvrsto držala obema rukama i u tom trenutku joj je izgledalo da će ako ih pusti, pasti zajedno sa njima na pod. Marine usne obrazovale su zajedljiv osmeh. „Sve to vreme dok je govorila o tebi, mogla sam da vidim koliko je preplašena. Uplašena da ćeš ti jednog dana da je napustiš i neće imati nikoga koga će da kritikuje. Potpuno je prestrašena kad ostane sama. Ali je napravila jednu veliku grešku. Pretpostavila je da sam na njenoj strani, tako da mi je rekla za pisma, čak i gde ih sakriva." 208 Vrt Tutnjava u njenoj glavi bila je toliko glasna da je Rouz jedva čula šta joj je Mari govorila. Nana? Pisma? Osećala se kao da je gledala Mari na televiziji, jednu od onih sapunica koje je nana gutala jednu za drugom, poput čipsa u tami dnevne sobe. „Gospođa Slatski donosi poštu po podne", Rouz je čula sebe kako odgovara, a glas joj je bio odsutan i nepovezan. „Nana se tome raduje. Čak i onoj nebitnoj. Flajerima i reklamama. Pa i onim kovertama koje kažu da možeš da osvojiš sto hiljada dolara u nekoj opkladi, ali nećeš znati ako je ne pošalješ..." Rouz je zagnjurila lice u ruke. „O bože, Mari, ne mogu da verujem. Ona ne bi trebalo to da mi radi." Ali čak i dok je to izgovarala, Rou? '" ^nala da njena nana bi. Sve je to imalo neki savršeno užasni smisao.

Kakav sam samo idiot bila, nadajući se da će ona jednog dana da pokaže da me stvarno voli. Pomišljajući da će sve ono što sam za nju uradila da nešto promeni. Sećala se šoka koji je osetila, pre mnogo godina, kada je videla fotografiju svog oca s izbušenim praznim prostorom pored sebe, kao prostor koji ostane prazan kada isečete papirnu lutku po istačkanim linijama. Strašna rupa na slici bila je njena majka. Nana je isekla ma-kazama za papir, kao da je želela da izbriše svako sećanje na nju. „Šta nameravaš da uradiš?", pitala je Mari, malo se naslonivši unazad, izgledajući pomalo uplašeno, kao dete koje se igra šibicama pa zapali nešto, požar se proširi, a ono ne zna kako da ga ugasi. Rouz je buljila u svoje ruke, savijene u pesnicu na vrhu plastičnog stola. Paralisala se od besa, koji ju je obuzimao poput plimskog talasa. Mislila je na Brajana, na ljude koji na njega iz džungle pucaju na drugoj strani sveta, o njemu koji joj šalje pisma, čekajući njen odgovor, usamljen i uplašen, možda i očajan. Četiri meseca. Ona mu je pisala pisma makar svake nedelje, ali je onda morala da prestane da ih šalje. Nije se usuđivala da nastavi, jer su joj pisma bila prepuna povređeno-sti i besa. A sve vreme se Brajan bez sumnje pitao da li ga je ona zaboravila ili čak i volela. Gnev ju je sasvim obuzimao, postajala je potpuno crna. Crna kao smrt. Crna kao đavo. Crna kao pokvareno srce koje kuca u smežura-nim grudima njene babe. Rouz je tada pomišljala o ubistvu svoje babe, o tome kako svoje ruke stavlja oko koščatog naninog vrata i davi je dok to njeno crno srce ne prestane da kuca. „Uradiću ono što je trebalo da uradim pre mnogo vremena", rekla je Rouz. 209 „...Izbavi nas od zla, sada i zauvek. Amen." Buljila je u krhku sedu figuru koja je na kolenima klečala na grubom podu od linoleuma pored svog kreveta i molila se. Ogroman, taman viktorijanski krevet poput čudovišta, od koga je Rouz imala noćne more kao dete, koji je nejasno sijao ispod požutelog i ispucalog laka tokom godina. Jedna lampa je slabije gorela na noćnom stočiću od mermera, bacajući sumporasti odsjaj u uzanoj sobi koja je ličila na ćeliju. Iznad naninog kreveta visilo je prastaro plastično raspeće, ispucalo i požutelo poput zuba vrlo starog psa. Ispod toga, uramljeni venac za žaljenje, ispod stakla, koji je napravljen od sede kose naninog mrtvog oca. Rouz je poslednjih nekoliko sati provela na jednoj od klupa na kojoj sede stariji ljudi, koje su oivičavale Oušn drvored i više puta čitala Bra-janova pisma, smejući se i plačući, a ljudi su zurili u nju kao da je neka luda žena, a onda je šetala dok joj se bes nije stišao do glatke čelične grudve i smestio kao hladan metak u njenom srcu. Sada je taj metak počeo da se hladi i tupi crvenkast odsjaj se pojavio u njenim grudima.

Ti licemerna stara kučko. Kako se usuđuješ da tu klečiš i moliš se. Kao da ti imaš ikakva prava na božju milost. Nana je započela, pa je onda pogledala nagore. Usne su joj se skupile, kao da čvrsto drži slamku u ustima. Svetlost se presijavala na njenim naočarima, odbijajući Rouzin odraz tokom jednog sablasnog trenutka. „Dakle. Miš Amerike se konačno setila da dođe kući", progunđala je nana, a njene blede oči iza sjajnih stakala su bile pune prezira. „Dođi ovamo i pomozi mi da se dignem." Rouz je sve ove sate provodila radeći s njom, pomažući joj da hoda, učila je da ponovo govori. Trebalo je da je ostavim da istrune. „Pomozi sama sebi, ti stara kučko." Rouz se sada tresla, kolena su joj drhtala, a srce udaralo brzim, kratkim otkucajima. „Šta?", nanina seda glava se iskosila s jedne strane, poput neke ptice. Njene zaprepašćene usne su se ukrutile i obrazovale tanku liniju. „Šta si rekla?" „Čula si me. Ili još bolje", nastavila je Rouz, držeći se za kvaku na vratima radi oslonca, „zašto ne pitaš Boga da ti pomogne? Sve ove godine provedene u molitvi, sve molitve Devici Mariji i Očenaši koje si 210 Vrt la deklamovala kao kad guraš novčiće u parking-sat, možda ćeš nešto i da dobiješ od toga." „Prljavština!", zaskičala je nana. „Kako se usuđuješ da govoriš takve prljavštine u mojoj kući!" Rouz je gledala kako se bori da sama ustane pridržavajući se za ivicu kreveta, da bi ponovo pala na kolena, što je zvučalo poput glasnog udarca zgloba šake o vrata neke prazne kuće. Rouz je bilo hladno, tako hladno! Čak i u ovoj pregrejanoj, zagušljivoj sobi, koja je mirisala na unutrašnjost neke police u kojoj stoje lekovi. „Tvoja kuća", odjekivalo je, a njen glas je postajao hladan, ali je i dalje iskazivao bes. „Da, tako je, nano. Ja ne pripadam ovde. Nikada me nisi ni želela, verovatno si priželjkivala da sam i ja umrla u požaru, zajedno sa svojom majkom. Mari me je jednom davno pitala zašto dozvoljavam da se tako prema meni ponašaš, zašto jednostavno ne odem. Vidiš, učinila si da se osećam tako prljavom, da sam mislila da ćeš me ako uspem da budem čista, voleti onako kako voliš Kler. Ali ta prljav-ština se ne skida, A sada znam i zašto." Ona je dugo gledala u svoju babu, koja je bila težine kremen-kame-na, a onda rekla: „Jer ta prljavština ne potiče od mene. Ona je sve vre-me od tebe." Nana se još jednom uhvatila za ivicu kreveta i uspela je da se podigne. Glomazna daska kod uzglavlja je škripala, zaljuljala se, kuckajući nepovezanu Morzeovu azbuku o malterisani zid iza nje. Sada je bila na nogama, napipavajući štap koji je bio oslonjen o zid i stala ispred Rouz gledajući je ona je bila potpuno zakržljala žena, iskrivljena, i hramala je od artritisa, ali je ipak nekako izgledala preteče.

„Droljo!" zaskičala je, a lice joj je bilo neobično iskrivljeno - slog joj je jednu stranu paralizovao poput nečega što se pravi od gline za oblikovanje koja se povuče u suprotnom pravcu. „Đubre koje dolazi pravo iz slivnika. Da, ja znam šta ti radiš iza mojih leđa... ležiš s tim dečkom i sam bog zna s kim još. Tamo si bila večeras, zar ne? Ležala s nekim muškarcem poput jeftine kurve. Baš kao što je i tvoja majka i ona tvoja drolja od sestre, koje sramote mene, sramote ime mog sina. Rouz je osetila kako njena mržnja postaje sve izraženija, poput žara oko srca. „Dakle ti si sakrivala Brajanova pisma. Krila ih, da bih ja pomislila da mu nije stalo do mene." Nanine blede oči sijale su od zlobnog trijumfa. „Da, krila sam ih-Neka bude božja volja. A poročni će se kajati ili će ih pregaziti božji gnev." f"-- A-"—"~^ Bože, o bože!" Rouz je prekrila svoje lice rukama, a sav taj užas se na nju svaljivao, iznenada je obuzimao, poput tame nekog ormana koji se na nju svaljuje. Samo je ovog puta ta tama bila u njoj, crna rupa u grudima zauzela je mesto njenom nekadašnjem srcu. A nanin glas šišti i šišti, poput neke đavolje zmije. „Sigurno da ti sada tražiš Njegovu milost. Ali je prekasno. On će te kazniti. Baš kao što je kaznio Endži. Ona je izgorela zbog greha blud-ničenja. A onda ćemo da vidimo. Kako se pravednici uzdižu a nemoralni preziru. A kakvo dobro će onda ta tvoja dragocena pisma da ti donesu, droljo? Kakvo dobro onda, ha?" Nešto je puklo u Rouz, iznenadno i brzo kao istruleli most za pe-šake koji se ruši, baci je u potpuno razbesnelo osećanje, tamo gde je tinjalo crveno sunce njenog besa. Rouz se uz jecaj strovalila na nju, desnom rukom je zamahnula, a lakat je iskosila. U ušima joj je nešto opasno zujalo i imala je ukus krvi u ustima. A sve o čemu je mogla da misli jeste da dovoljno jako izudara nanu, kako bi otkinula tu glavu sa njenih koščatih ramena. „Kučko! Ti lažljiva stara, zlobna kučko!" Ali nešto dublje od besa ju je zaustavilo da udari nanu, nešto razumno i pristojno, zakopano u samoj njenoj duši. Umesto toga, prišla je i zgrabila raspeće sa zida, iskidavši pocrne-li nokat u tom mnoštvu plastičnih delova. Zafrljačila ga je preko drugog kraja sobe o težak toaletni sto, poput stražara koga neko baca na zid, pravo u gomilu flašica sa lekovima i farmaceutskih bočica. Razbilo se u paramparčad. Flašice i bočice su popadale, poletele preko ogledala na toaletnom stolu, prevrnule se preko ivice, udarile i odbile se 0 linoleum. Jedna bočica se nakrivila sa strane i iz nje je curila gusta rozikasta tečnost niz okrnjenu stranu furnira. Miris mente se širio u slatkastom talasu. Nana je skičavo uzviknula i naglo sela na dušek, kao da joj je neko istrgao štap iz ruke. »Eto ti tvoj Bog", Rouz je plačući uzviknula, gledajući u smežuranu staricu na krevetu. Krv joj se i dalje

komešala i dalje je bila uznemirena, a osećala se kao da je bez težine, kao da je baš sada bacila ogroman 1 težak teret sa svojih leđa. „Neka se on sada brine za tebe." 8. april 1969 Dragi Brajane, Nisam baš sigurna kako da počnem ovo pismo, niti kako ću da ga Završim. Ruka mi se toliko trese da jedva mogu i pero da držim, l ne 212 mogu da prestanem da plačem. Upravo sam završila sa čitanjem tvojih pisama po petnaesti, šesnaesti put. I mogu jedino da se nadam da ćeš mi kada primiš ovo pismo oprostiti što ti ranije nisam pisala. Vidiš, tek sam juče dobila tvoja pisma. Nana ih je skrivala od mene. Da li te ovo podseća na gotske romane Šarlote Bronte? Pa, ne mislim ni da bi Šarlota Bronte uspela da opravda moju dragu, slatku baku. Ali ako postoji dobra stvar u svemu ovome, to je da sam konačno skupila hrabrost da uradim ono što je trebalo pre mnogo godina, da odem. Sinoć sam nakon SCENE spakovala sve što sam mogla da stavim u jedan kofer. Trenutno sam kod svoje prijateljice Ejpril Luis (jedne od devojaka koje rade sa mnom), dok ne pronađem mesto za sebe. Vero-vatno neće biti ništa specijalno, jer sa zaradom koju imam ne mogu mnogo toga da priuštim, ali, oh Brajane, sama pomisao na to, moje mesto gde ću da živim daleko od nane, to je poput sna. Još uvek ne mogu da verujem da to radim. Kladim se da ni nana u to ne veruje. Sinoć sam nazvala Kler iz govornice, dok sam išla do Ejpril. Rekla sam joj šta se dogodilo i pre nego što je rekla „moliću se za tebe", operater se umešao i rekao da moram da ubacim još dvadeset pet centi. Skoro da sam se tada nasmejala, stvarno jesam, iako sam bila toliko besna. Rekla sam Kler daje ako ona ne želi da nana umre od gladi ili padne sa stepenica i polomi svaku sebičnu kost u svom telu, bolje da ona spaku-je svoju odoru i spusti se sa bilo kog oblaka na kome je i dođe da se sama brine o nani. A znaš li šta? Mislim da mi Bog nimalo neće to uzeti za zlo. Želiš li da čuješ nešto još luđe? Kada sam jutros otišla na posao (pišem ti ovo na pauzi za ručak), moj šef, gospodin Grifin, rekao mi je da ima dobre vesti za mene. Razgovarao je s jednim svojim starim prijateljem koji rukovodi stipendijskim fondom za starije ljude (to sam ja!) koji žele da se vrate u školu, i sada je to praktično sve uređeno. Ja idem na koledž! Da, ja! Neću imati mnogo novca, samo toliko da se plati školarina i takve stvari, ali mi je gospodin Grifin obećao da ću honorarno moći da kucam koliko god mogu da izdržim, tako da u međuvremenu ne gladujem. Jako sam uzbuđena zbog svega ovoga, a takođe sam i uplašena. Da li sam dovoljno pametna? Da li će me u učionici ismejati već prvog dana? Baš sada sam

nazvala Moli, a ona mi kaže da sam potpuno glupa, što pretpostavljam da znači da ona misli da sam dovoljno pametna. Bože, nadam se da je tako. Pored toga ću da budem najstariji, najgluplji brucoš na Univerzitetu Njujork. Sve ovo ti možda zvuči trenutno pomalo neobično i radikalno, ali ti obećavam daje sve to za nas. Kada se vratiš, možemo ponovo ispočetka, iGudž Ajlin u a bićemo samo ti i ja, bez ikakvih molitvi. Bez Vijetnama. Brajane, toliko mi ponekad nedostaješ da pomislim da to više ni minut ne mogu da izdržim. Da lije tamo toliko loše kao što kažu? Ne govoriš mnogo u svojim pismima o tome kako ti je, o uslovima, o borbi. Da li je to zbog toga što ne želiš da me sekiraš? Pišeš da me voliš i da ti nedostajem, ali ako ti patiš, a to mi ne kažeš, onda će nas to još više udaljiti. Radije bih da brinem nego da budem isključena. I tako, molim te, molim te piši mi o svemu. Molim se za tebe svakoga dana, svakog minuta. Ali najviše od svega, nadam se da će ovo pismo da stigne do tebe pre nego što potpuno izgubiš nadu u mene. Volim te zauvek, Rouz P. S. Prilazem i polaroid fotografiju kada me Ejpril sinoć slikala, iako izgledam kao nešto što mačke unose u kuću (ne pokazuj je nijednom od svojih drugara, ako možeš). I ne pitaj me zašto nosim samo jednu minđušu. To je neka vrsta amajlije, poput deteline sa četiri lista. Dve bi to pokvarile, zar ne misliš tako? Nosim je samo za tebe. Neću da je skidam dok mi se ne vratiš. 12. Vijetnam, 1969 „Da li ikada razmišljaš o tome šta se dešava kada umreš?", blago ga je upitao crnac iz Alabame koji je išao iza njega na mračnom utabanom putu. „Mislim na odlazak u raj i slična sranja?" „Ne", šapnuo je Brajan, Lupio je nešto što mu je gmizalo po obrazu, ali nije mogao da vidi šta je. Tama u kišovitoj džungli je bila potpuna. Pomerio se voden jedino tihim škripanjem Matinskijevih čizama odmah ispred sebe. Davno je prošla ponoć. Njegov vod je marširao još od četiri po podne, a osetio se kao da je od tada prošlo hiljadu godina. Pre pet ili šest kilometara, jedan od njihovih ljudi - Reb Parker - nagazio je na razornu minu koja ga je bukvalno raznela na dva dela. Umro je sa čizmama na... osim što mu tada noge nisu bile prikačene za telo. Ne, Brajan nije verovao u raj. Ali je sigurno mogao da zamisli kako izgleda pakao: beskrajni vlažni prolazi u džungli. Ogromna trava do pojasa koja se usecala u šake i ruke poput brijača, kiša koja nikada ne prestaje i svuda se oseća truli smrad tela koja se raspadaju. „Zašto ne?", klinac je navaljivao, smeštajući se pored njega. Brajan je samo mogao da razazna široke

smeđe linije ispod njegovog kamu-flažnog šlema i oseti njegov oštar dah od žvakanja duvana. „Ti si katolik, zar ne? Video sam te kako se prstima krstiš." „To ništa ne znači." „Ne znači šta?" „Znači da ako sam katolik, to ne znači da prihvatam sve što mi crkva govori." „Veruješ u Boga, zar ne?" „Nisam više tako siguran." „Čoveče, nemoj to da govoriš. Već irnam dovoljno nedoumica." „Ovo je tvoje prvo patroliranje?" Brajan je dosad bio na više od desetine. Izvukao je patroliranje prvog dana kada je tek došao u zemlju, a Alabama se tek pridružio njihovom vodu. „Čoveče, voleo bih da jeste. Toliko dugo tumaram ovim šumama; da mislim da je došao red da odem. Ovo je moja treća uniforma. Ne mogu svaki put da pronalazim neprijatelje." _______________________________215 Brajan je stao. „Slušaj. Da li čuješ? Reka. Mislim da smo skoro tamo. Bićemo dobro kada tamo stignemo. To je naša primarna zona." To što čuješ je samo kiša, dečko." Klinac, čije je ime Brajan zaboravio, slatko se nasmejao. „Ništa drugo osim kiše otkada su me ovde prebacili. Gospode, dao bih svoje levo jaje za par suvih čarapa i za cigare. A nećeš moći da čuješ nijednog žutaća, jer oni ne nose čizme. Oni nisu toliko zauzeti sanjarenjem o suvim čarapama da će im zbog toga neko otkinuti jebene glave." Blago se nasmejao, a smeh se pretvorio u bujicu histeričnog kikotanja koje je pokušao da priguši, tako da je to zvučalo poput visokog krika nekog trkačkog motora. Brajan se pitao da li klinac gubi prisebnost. Hriste, nije li tako sa svima njima, na ovaj ili onaj način? Ti misliš o suvim čarapama, pa nećeš da misliš o umiranju. Ti čuješ reku da ne moraš da misliš o tome koliko još ima do željene destinacije. Brajan je pomislio i to da nikada nećeš čuti nekoga da govori koliko je dugo u zemlji, već samo koliko mu je ostalo do kraja, koliko još me-seci ima pre nego što se vrati kući. Kuća. O bože, ne smem o tome da razmišljam. Kuća je mesto na koje te šalju kad pogineš. Znao je za vodove u kojima su vojnici nosili svoje vreće i čak u njima spavali kako bi ostali suvi. Razmišljao je o svom prvom danu. Sletanje u Sajgon Kontinenta-lovim avionom, a sa zvučnika se vrtela muzika Glen Jarbrou, dok je zgodna plavuša u uniformi stjuardese cvrkutala: „Dobro došli u Vijetnam, gospodo, videću vas ponovo sledeće godine." Onda sati koje je proveo stojeći na vreloj betonskoj ploči ispred hangara i čekao da ga raspodele u jedinicu, zajedno s trideset ili četrdeset veseljaka. Momci su se međusobno šalili, opijeni od vreline i od osamnaest sati provedenih u vazduhu. Jedan mladić je glasno tražio da ga rasporede u jedinicu na liniji fronta, kako bi mogao „da ispraši njihove bulje". Brajan se nije previše brinuo. Na osnovu onoga što je do sada video, zaključio je da su priče koje je čuo o Namu* uglavnom bile preuveličane. Onda je veliki helikopter sleteo, a njegova posada je počela da baca velike torbe od grubog materijala. Prvo

je pomislio da se radi o nekoj vrsti tereta, a možda je čak i mogao sebe da ubedi da... da nije bilo tuPe gnjecave buke iz torbi, kada bi udarile u betonsku ploču. Onda se jedna otvorila i u groznoj sekundi pre nego što se onesvestio, Brajan je * Skraćeno od Vijetnam. (Prim, prev.) laži _________________________U t. lati doživeo svoju pravu dobrodošlicu u Vijetnam: gomila krvavog i цпа_ kaženog mesa koje je nekada predstavljalo ljudsko biće. Dok je sada teško gazio kroz džunglu, pokušao je da blokira svoje misli, onako kako ga je Trang učio. Možda on stvarno čuje reku, možda se oni stvarno približavaju. Ali čuo je samo kišu. Klinac - Džekson, zar ne? - ućutao je i samo se čulo beskrajno sipanje kiše, vlažno zapljuskivanje lišća o plastične kabanice. Mora da se oblak podigao jer je Brajan, gledajući kroz tu nepreglednu tamu, sada mogao da razazna zamagljeni oblik ispred sebe (da li je svanulo? Isuse, molim te, da), grbu Matinskijevog ranca ispod kabanice, antenu njegovog PRC-25 koja viri pored njegove glave. Podsećao je na nekog neobičnog insekta, možda na Bubašvabomena iz Kafkine Metamorfoze. Iza Matinskog se nalazio poručnik Gruber, koji je hodao ispred komandanta jedinice i Brajan je sada u daljini, kroz trsku, primetio obrise Trang Li Đaka, koji se sa izvanrednom spretno-šću kretao kroz gusto rastinje. Pomislio je: Ako tamo ima ikakve Avijacije Severnog Vijetnama (AS V), Trang će je primetiti. Kit Karsonov izviđač Trang poznavao je ovo parče džungle bolje od ikoga, a imao je oči i reflekse kao leopard. Sa četrnaest godina su ga na silu regrutovali članovi ASV, a kada je sa šesnaest godina odatle pobegao, naučio je takve trikove, poput osluškivanja aktivnosti neprijatelja, tako što stavi malo parče drveta na zemlju i na to položi uvo, i otkrivanje i lociranje žica nagaznih mina po noći samo pomoću jedne vlati trave. Neki od momaka nisu bili baš toliko sigurni u Tranga. „Jednom žutać, uvek žutać", bio je Matinskijev izraz. Ali je Trang, a ne Matinski, spasao Brajanovo dupe u jednoj od ovakvih patrola pre manje od me-sec dana. Oni su hodali po brdima iznad Tjen Sunga, a Brajan je tada išao napred, iscrpljen nakon višečasovnih pokušaja da održe svoju poziciju na strmom grebenu. Do zore je Brajan bio toliko iscrpljen da bi se ispružio i u pirinčanom polju punom pijavica, ako je to značilo da može malo da odmori oči. Do sela su došli baš kada je sunce počelo da baca svoje prve crvenkaste zrake iznad drveća. Uspavano seoce potpuno uvučeno i sakriveno u brdima, sa pirinčanirn poljima poput stepenica koje do njega vode. Dim koji kovitla iznad slamnatih koliba - izgledalo je potpuno strašno, kao iz odlomka neke pastoralne pesme. Tu su se zadržali neko vreme proveravajući selo, ali nije bilo znaka Vijetkongovcima, samo starci i majke sa decom. Jedna starica je kuvala pirinač u velikoj zdeli. Gudž

217 Ništa nije izgledalo neobično. Ona se krezubo nasmejala ka Brajanu i uvila malo pirinča u bananin list. On je pružio ruku da to uzme, kada a je Trang iznenada zgrabio i gurnuo na stranu. Sekundu nakon toga iznenadna manja eksplozija raznela je tlo na kome je Brajan stajao. Dva momka su nasela na to pre nego što su mogli da dođu do zaklona. „Kako si znao da ulećemo u zasedu?" pitao je Brajan kasnije Tranga. Trang ga je pogledao onim ravnim crnim očima, neobičnog izraza i rekao: „Pirinač. Kuvala je previše pirinča za jedno selo." Ali sada je Brajanovo bolno telo teško moglo da se usredsredi na Tranga ili bilo šta drugo, osim na svoju sopstvenu patnju. Želeo je par suvih čarapa podjednako kao i Džekson. Osećao je da su mu stopala kao dva trula sunđera u cokulama. Bole ga i na samu pomisao šta će da vidi kada konačno otpertla i izuje ove proklete vojničke čizme. Ali sada ništa tim povodom nije mogao da uradi. Ne možete da po-begnete od truleži u džungli, kao ni od buba, pijavica i kiše. Ali Hriste, zar ovo nikada neće da se završi? Blato kao da se lepilo za njega i vuklo ga nadole sa svakim sledećim korakom. Šuštavi zvuk koji se čuo negde daleko u žbunju naterao ga je da uspori korak i načulji uvo. Reka? Nije mogao da razazna. Verovatno još ne. Dikson s onim smešnim papirima rekao je da im je ostalo još dva, možda tri sata pre nego što dođu do reke. Ali to je bilo pre više od sat vremena, zar ne? „Voleo bih da i ja imam jedan takav dalekosežni dvogled", Brajan je iza sebe čuo neki glas kako mrmlja. „Njime možeš da vidiš zmiju kako piša u mraku, na dve milje daleko od tih budala." Jedan još umorniji glas je rekao: „Ama čoveče, ja samo želim da sam kod kuće." Onda niko više nije govorio. Čuli su se samo udaranje lišća, škripa čizama koje gacaju po blatu, blagi nejasan zvuk Matinskovog radija. Kuća, pomislio je Brajan. Rouzina slika se stvorila u njegovoj glavi. Osetio se kao da je progutao vatreni poklopac. Vatra se formirala i pela iz njegove utrobe i smestila baš iznad Adamove jabučice. Video ju je u svojoj sobi na Kolumbija univerzitetu, kako gola kleči na podu sa novčićima penija oko sebe, s licem u suzama. Video je sebe kako se spušta do nje, uzima je u zagrljaj, vodi ljubav sa njom, baš tu, na podu. Sećanje je bilo toliko živo da se svega prisećao, čak i hladnih penija koji se zarivaju i stvaraju krugove po njegovoj koži, besne vreline između tih dugačkih nogu koje su obmotane oko njegovih. Ne napuštaj we, Braje, nikada me nemoj napustiti... 218 Vrtlai Onda je viziji nestala. Ponovo je bio u džungli. Kiša je dobovala po njegovom šlemu_ ' odbijala se o kabanicu. Zvuk reke je sada bio samo šapat u njegovoj glavi. Brajan je imao želju da zaplače. Kada

bi samo mogao da se pri^eća nje, još samo malo, dok ne dođu do reke. Osvesti se čoveče, ona te je potpuno zaboravila. Ne, on nije ž&leo da veruje u to. Nije mogao. Ali suoči se s tim, čove-če, prošli su mes&ci otkada od nje nisi dobio pismo. Ona je mogla nekoga da upozna, tćložda i jeste. Ne, to nije imalo smisla. To možda može da se desi nekoj cdrugoj devojci, ali ne Rouz. Ali ste jeste p^ imalo više smisla? Ovde u ovim džunglama, video je stvari, monstruozne, koje nikada ranije nije mislio da su moguće. Sada je mogao da veruje u skoro sve. Zapadni Diznilend. To je bio žargon za Nam. Mesto iluzija. Ali ov-de i sada, bio je stvaran kao nešto što je pojeo, nešto teško i hladno što se smestilo duboko u njegovom stomaku. Kuća više nije izgledala stvarna. Brajan &e jedva sećao kakav je to osećaj kada se šetaš po trotoaru, ležiš u krevetu u čistoj posteljini ili ceo dan provedeš bez osvrtanja iza sebe u iščekivanju da neko pokuša da puca u tebe. Čak ni Rouz xiije više delovala potpuno stvarno. Kada mu je dolazila u misli, obič no je to bilo ujutru, onih prvih nekoliko sekundi pre nego što se рогрчш osvesti. U tom stanju između sna i stanja borbene pripravnosti, osetio bi njen topao dah na svom obrazu, siguran da će je kada otvori oči pronaći kako spava pored njega; videće gomilu tamnih kovrdža ла svom jastuku, jednu zlatastu mršavu ruku koja je prebačena preko njegovog stomaka. Onda bi se neko prevrnuo na krevetu iznad njega ili počeo da lupa o metalnu stranu svoje pljoske i njena slika bi nestala poput slabe jutarnje izmaglice. I u stvarnom svetu se momci ostavljaju. Onaj jadnik O'Rajli se stalno hvalio kako nj egova žena nikako ne može da ga se zasiti. A onda su prošle nedelje, i stigli su papiri za razvod. Čak ni neko uljudno pismo kojim bi mu objasnila situaciju. Isuse Hriste! Kada bi mu samo Rouz pisala! Samo jedno pismo. To je sve što traži. Brajan je osetio kako drhti. Kiša je natopila njegovu kabanicu i kvasila mu uniformu- Pomislio je na notes koji je pažljivo umotao u voštano platno na dnu svog ranca. Dnevnik koji je vodio od prvog dana ovog košmara. Ako ikada uspe da izađe odavde, koristiće mu taj dnevnik, možda jedino sebe da ubedi da se to stvarno dogodilo. Iznenadna buka. Brajan je zastao. Suštanje, ali glasnije i bliže nego ranije. Tamo dalje je bacio pogled na Tranga koji je čučao i svoju M-16 pušku držao na nišanu. , jlinGudž 219 Brajan se bacio na stomak, pripremio svoj M-16, ubacio metke u ležište, kao da se neki prekidač uključio u njegovoj glavi. Pored njega je Džekson uradio isto. Ispred njih se Matinski trapavo borio da pronađe zaklon, krupan, usporeni farmer iz Nebraske, a radio se talasao i njihao na njegovim leđima. Brajan je čuo pucnjavu, poput petardi koje se lančano pale i Matinski je oboren, padajući u žbunje

poput oborenog helikoptera. A onda je nastupio pakao. Još pucnjave iz automatskih pušaka, a onda je tama zamenila me-sto zaglušujućoj eksploziji narandžaste vatre. Minobacači, o Isuse, oni na nas bacaju granate! U jednom strašnom momentu, noć se pretvorila u dan, a džungla kao da se Brajanu prikazivala u plamenu jarkih boja. Granje i puzavice su se uvijale poput zmija, prikrivale se u izmaglici i bljuvale vatru minobacača poput sjaja posle Noći veštica. Nije bilo znaka o neprijatelju - ali, o bože, zvučalo je kao da ih ima na stotine, te puške koje ih obasipaju paljbom, pucaju po njima iz svakog žbuna, svakog prokletog drveta. Delovi crvene gline leteli su okolo i pekli mu lice. Krater veličine sveže iskopanog groba na samo desetak metara od njega sa leve strane, ogoleli koren drveta koje kao kandžama napipava svoj put ka površini, poput ogromnih prstiju nekog kostura. Tamo dalje na liniji ljudi su vrištali. Ranjeni. Neki su verovatno umirali. Drugi verovatno mrtvi. Čuo je Dejla Sorta, njihovog tobdžiju kako je otvorio paljbu iz oružja protivavionskog kvad-50. Brajanov mozak vrteo se poput prazne puščane cevi. Obuzeo ga je parališući strah. Oni tuku po nama. Reka. Nikada nećemo stići do reke. Čuo je glasan grleni uzvik i video Džeksona kako se savija na kole-na, kao da se moli. Ćela jedna strana Džeksonove lobanje je raznesena. O sveti Hriste, ne... ne... ne... Kratak sivkasti film premotavao se u Brajanovoj glavi. Zvonilo mu je u ušima. Iznenada je osetio kao da mu je puška teška na stotine ki-'ograma. Kao da se sve odigravalo usporeno. Kao da je u pitanju noćna mora. Ima smisla onoliko koliko to snovi imaju, uz neku vrstu egzistencijalističkog obrazloženja. Gdeje, do đavola, poručnik Gruber? Zašto on nešto ne naredi? Još jedan zaslepljujući minobacački napad i čuo je buku na Matin-skovom radiju i neki drugi glas koji tutnji preko radija: „Delta Bravo, Javi se, javi se, da li me čujete? Delta Eho ovde. Pogođeni smo. Izgleda da su nas napali sa svih strana. Ovde će nam biti potrebna pomoć i to brzo. Koordinate su VD na 15 sati... Sra..." 220 Vrt laži Glas je prekinut. Opkoljeni sa svih strana. Hriste, kada bi on samo mogao da ih vidi! Brajan je iz žbunja opalio iz svoje M16. Ispod sebe je osetio kao da se zemlja obrušila od napada neprijateljskih AK-47. Pokušavao je da ne misli na telo pored sebe, koje je bilo potpuno razneseno. Plašio se da mu ne pozli. Onda mu je, ipak, pozlilo, povraćao je od smrada bezdimnog baruta, krvavog i zapaljenog mesa. Slatki Isuse, oni nas gađaju kao da smo patke u nekom lovištu. Sa spuštenim laktovima na zemlji, Brajan je dopuzao do žbuna koji je predstavljao mrežu puzavice i

visoke trave. Stao je, a stomak mu se ponovo prevrtao. Par slepih očiju je zurio u nebo na samo dva metra od njega. Gruber. O bože. Kiša je padala po njegovim buljavim očima, puneći mu očne duplje. Brajan je osetio da se u njegovom stomaku obrazuje vrisak. Vrisak koji bi mogao da otkine krov onoga što je ostalo od njegovog zdravog razuma. Ali nešto mu je pritiskalo rame, nateravši ga da se spusti dole. Brajan je okrenuo glavu i suočio se sa orijentalnom facom prošaranom narandžastim blatom i parom neprodornih crnih očiju. Lice poput zarđale oštrice sekire. Trang. „Mau lenl" Trang je zašištao, pokazujući na šipražje bambusovine koja se nalazila sa njihove leve strane, dva, možda tri metra udaljeno od njih. „Reka je ovuda. Prati me." Brajan se osvrnuo oko sebe. U stravičnom odsjaju, video je da se njihov kraj kružne odbrane razbucao. Nije bilo vidljive linije odbrane, nije bilo nekog komandanta koji bi izvodio manevre. Gruber je mrtav. Radio Matinskog je potpuno uništen, bakarne žice pokidane i zamršene, kao i strujna kola, a plastična futrola potpuno zatvorena. Narednik Starki je ležao mrtav u lokvi krvi, čvrsto držeći stisnut ručni telefon. Pucanj pre nego što može da im radiom javi koordinate. Reka. Da. Kada bi samo on i Trang stigli do reke. S druge strane re-ke postoji peščani reljefni sprud gde helikopter može da sleti, rekao im je Dikson. Kada bi mogao da ostane miran dovoljno dugo, otvori vatreni poklopac i iskopa rupu u zemlji, infracrveni zraci helikoptera bi možda mogli da ih primete. Brajan je skinuo ručnu bombu s pojasa, povukao oroz i ispalio u žbunje kako bi im raščistio put. Pojavilo se bleštavobelo svetio zasle-pljujuće poput blica, koje se pretvaralo u crveni dim, a nekoliko sekundi kasnije, čuo se i gromoglasni tresak. 221 U deliću pre eksplozije ručne bombe, čuo je umilni zvuk vode koja žubori. Tako blizu. Nema više od stotinak metara. Ali isto tako može da bude i kilometrima daleko. U redu, oni možda mogu da stignu do reke. Ali u jednom komadu? Pa ipak, pratio je Tranga, koji je sada nisko po zemlji puzao i u tišini, poput guštera, presekao dijagonalno preko žbunja i rastinja. Ispred njih se nalazilo gusto šipražje bambusa, isprepletano senkama koje su podsećale na neke utvare. Prasak. Metak je prošišao pored njegovog uva. Brajan je puzio sa stomakom priljubljenim na zemlju, osećajući udar svake eksplozije iz minobacača poput tupog udarca u stomak. Koristio je kolena i laktove kako bi se kretao, lagano i uz teškoće, dok mu se granje i korenje zari-valo u lice, a usta se napunila prljavštinom. Ne misli o umiranju. Ne misli o raju ili paklu ili bilo čemu drugom; samo misli na to kako ćeš se odavde

izbaviti. Oči je uperio prema Trangu koji je puzao ispred njega, jedva se usuđujući da trepne da ga ne bi izgubio iz vida. Samo još malo. Molim te, bože. Samo da izdržimo još nekoliko koraka. Sada mu je oštro lišće poput brijača bolo lice. Tanke trske bambusa svetlile su poput uglačanog zada i savijale se na stranu uz podmuklu buku. Kolena su mu se zarila u rečno blato i mulj, a sve je smrdelo na trulež i raspadanje. Zvuk tekuće vode odjekivao je u njegovim ušima; najlepši zvuk na svetu. Kroz bambus je mogao da vidi mesečinu koja se presijava kao preko crnog satena, o Isuse, reka. Srce mu je zaigralo. S druge strane se nalazila delimično prostrana peščana obala, dovoljno velika da helikopter može tu da sleti. Poput čuda, kao odgovor na molitvu, Brajan je u daljini čuo buku rotora motora negde iznad sebe. Oni nas traže. Osetio je olakšanje. Nespretno je preturao i pokušavao po torbi da pronađe lampu sa infracrvenim zracima. Ruke su mu se tresle dok je otvarao pakovanje i izbezumljeno rukama pravio rupu u muljevitoj zemlji. Neprijatelj je nije mogao videti, ali te infracrvene zrake mogu da primete njegovi. Baš tada se mršavo Trangovo telo odvojilo od zemlje i čučnuo je, krećući se kao uljana mrlja na vodenoj površini. Iznenada je bambus eksplodirao i pojavio se crveni odsjaj vatre. Brajan je osetio kako ga nešto udara poput voza koji ide sto pedeset kilometara na sat. 220 Vrt laži Glas je prekinut. Opkoljeni sa svih strana. Hliste, kada bi on samo mogao da ih vidi! Brajan je iz žbunja opalio iz svoje M16. Ispod sebe je osetio kao da se zemlja obrušila od napada neprijateljskih AK-47. Pokušavao je da ne misli na telo pored sebe, koje |e bilo potpuno razneseno. Plašio se da mu ne pozli. Onda mu je, ipak, pozlilo, povraćao je od smrada bezdimnog baruta, krvavog i zapaljenog mesa. Slatki Isuse, oni nas gađaju kao da smo patke u nekom lovištu. Sa spuštenim laktovima na zemlji, Brajan je dopuzao do žbuna koji je predstavljao mrežu puzavice i visoke trave. Stao je, a stomak mu se ponovo prevrtao. Par slepih očiju je zurio u nebo na samo dva metra od njega. Gruber. O bože. Kiša je padala po njegovim buljavim očima, puneći mu očne duplje. Brajan je osetio da se u njegovom stomaku obrazuje vrisak. Vrisak koji bi mogao da otkine krov onoga što je ostalo od njegovog zdravog razuma. Ali nešto mu je pritiskalo rame, nateravši ga da se spusti dole. Brajan je okrenuo glavu i suočio se sa orijentalnom facom prošaranom narandžastim blatom i parom neprodornih crnih očiju. Lice poput zarđale oštrice sekire. Trang.

„Mau len\" Trang je zašištao, pokazujući na šipražje bambusovine koja se nalazila sa njihove leve strane, dva, možda tri metra udaljeno od njih. „Reka je ovuda. Prati me." Brajan se osvrnuo oko sebe. U stravičnom odsjaju, video je da se njihov kraj kružne odbrane razbucao. Nije bilo vidljive linije odbrane, nije bilo nekog komandanta koji bi izvodio manevre. Gruber je mrtav. Radio Matinskog je potpuno uništen, bakarne žice pokidane i zamršene, kao i strujna kola, a plastična futrola potpuno zatvorena. Narednik Starki je ležao mrtav u lokvi krvi, čvrsto držeći stisnut ručni telefon. Pucanj pre nego što može da im radiom javi koordinate. Reka. Da. Kada bi samo on i Trang stigli do reke. S druge strane re-ke postoji peščani reljefni sprud gde helikopter može da sleti, rekao im je Dikson. Kada bi mogao da ostane miran dovoljno dugo, otvori vatreni poklopac i iskopa rupu u zemlji, infracrveni zraci helikoptera bi možda mogli da ih primete. Brajan je skinuo ručnu bombu s pojasa, povukao oroz i ispalio u žbunje kako bi im raščistio put. Pojavilo se bleštavobelo svetio zasle-pljujuće poput blica, koje se pretvaralo u crveni dim, a nekoliko sekundi kasnije, čuo se i gromoglasni tresak. AjlinGudž 221 U deliću pre eksplozije ručne bombe, čuo je umilni zvuk vode koja žubori. Tako blizu. Nema više od stotinak metara. Ali isto tako može da bude i kilometrima daleko. U redu, oni možda mogu da stignu do reke. Ali u jednom komadu? Pa ipak, pratio je Tranga, koji je sada nisko po zemlji puzao i u tišini, poput guštera, presekao dijagonalno preko žbunja i rastinja. Ispred njih se nalazilo gusto šipražje bambusa, isprepletano senkama koje su podsećale na neke utvare. Prasak. Metak je prošišao pored njegovog uva. Brajan je puzio sa stomakom priljubljenim na zemlju, osećajući udar svake eksplozije iz minobacača poput tupog udarca u stomak. Koristio je kolena i laktove kako bi se kretao, lagano i uz teškoće, dok mu se granje i korenje zari-valo u lice, a usta se napunila prljavštinom. Ne misli o umiranju. Ne misli o raju ili paklu ili bilo čemu drugom; samo misli na to kako ćeš se odavde izbaviti. Oči je uperio prema Trangu koji je puzao ispred njega, jedva se usuđujući da trepne da ga ne bi izgubio iz vida. Samo još malo. Molim te, bože. Samo da izdržimo još nekoliko koraka. Sada mu je oštro lišće poput brijača bolo lice. Tanke trske bambusa svetlile su poput uglačanog zada i savijale se na stranu uz podmuklu buku. Kolena su mu se zarila u rečno blato i mulj, a sve je smrdelo na trulež i raspadanje. Zvuk tekuće vode odjekivao je u njegovim ušima; najlepši zvuk na svetu. Kroz bambus je mogao da vidi mesečinu koja se presijava kao preko crnog satena, o Isuse, reka. Srce mu je

zaigralo. S druge strane se nalazila delimično prostrana peščana obala, dovoljno velika da helikopter može tu da sleti. Poput čuda, kao odgovor na molitvu, Brajan je u daljini čuo buku rotora motora negde iznad sebe. Oni nas traže. Osetio je olakšanje. Nespretno je preturao i pokušavao po torbi da pronađe lampu sa infracrvenim zracima. Ruke su mu se tresle dok je otvarao pakovanje i izbezumljeno rukama pravio rupu u muljevitoj zemlji. Neprijatelj je nije mogao videti, ali te infracrvene zrake mogu da primete njegovi. Baš tada se mršavo Trangovo telo odvojilo od zemlje i čučnuo je, krećući se kao uljana mrlja na vodenoj površini. Iznenada je bambus eksplodirao i pojavio se crveni odsjaj vatre. Brajan je osetio kako ga nešto udara poput voza koji ide sto pedeset kilometara na sat. - ~**<.L Onda je sve postalo zaglušujuće tamno, tama koja se spustila poput sečiva na giljotini. Izgubio je svest. Kada se osvestio, osetio je kao da se ogroman užareni kolac zario u njegov stomak i pritiskao ga ka zemlji. Pokušao je da vrisne, ali izgleda da nije bilo vazduha u njegovim plućima. Samo je postojao taj ogroman užareni ambis agonije u koji je nekako upao. Još jednom je upao do nesvesne granice sivila. Nejasno je čuo glasove. Ljudi su vikali. Svuda su se čuli mitraljezi i puške. Brajan je polako uz napor uspeo da sedne, boreći se sa sivilom koje mu je pritiskalo mozak. Buljio je u pocepane delove svoje kabanice. O Isuse, stvarno je dosta povređen. Krv. Bilo je puno krvi. Pitao se da li će umreti. Nikada nije bio tako uplašen. Nije želeo da umre. Najviše od svega, nije želeo tu da umre, u ovoj jami koju je i Bog zaboravio, kao neki ostatak koji se kvari na prljavom tanjiru. Obećao sam Rouz da ću se vratiti. Obećao sam... Čuo je bolno zapomaganje i pogledom je tražio po tami. Onda je video. Trang. Lica zarivenog u glib, primetio je deo smrskane kosti koja viri tamo gde mu se nalazilo desno stopalo. O Isuse... mina... Sapleo se o minu. Ne obazirući se na vrelinu koja ga je izjedala i prevrtala utrobu, Brajan je dopuzao do njega i stavio svoju ruku ispod Trangovih slabih ramena. Klečeći je podigao Tranga tako da mu je glavu stavio u svoje krilo. „Moramo da odemo odavde, druže", uzdahnuo je. „Moramo da pređemo na drugu stranu." Brajan je buljio u nebo. Video je crveno svetio kobra helikoptera u napadu kako se okreće u velikom luku, a onda tresak praćen eksplozijom, ogromni belonarandžasti pupoljci vatre koja se probija kroz drveće poput nekog prelepog otrovnog cveća u Rapačinijevoj bašti. „Didi mau! Didi maul" Trang je odmahivao glavom, a lice mu je u polutami imalo pepeljastosivu

boju. „Ne", Brajan je teško disao, „nema ni govora da ću da te ostavim." Trang mu je jednom spasao život. Brajan to nije zaboravio. Još jače je obuhvatio Tranga i osetio kako mu se nešto prevrće u utrobi. Onesvestio se uz glasan krik u glavi koji ga je podsećao na zujanje komaraca u džungli. Pokušao je da dođe k sebi. Kasnije, čoveče, ne smeš sada da se pogubiš. Tako si blizu. Niko ne odustaje na kraju. Reka, reka. ..., Gudž 223 da stignem do druge strane obale. Desnu ruku je stavio ispod Trangovog pazuha, pomažući se svojim levim laktom kao potporom i počeo polako da se kreće i puzi po blatu i bambusu do vode koja je bila na manje od pet metara od njega. Hriste... On hoda po vodi... okreće se... Starčeva reka, nastavlja samo dalje... da se okrene... i okreće se... Trang je bio težak, tako težak... kako je moguće da... taj mršavi klinac bude tako težak? Onda je kolenima gacao po dubljem glibu i voda mu je punila usta, nozdrve. Brajan je podigao svoju glavu nagore, daveći se, kašljući. Sivkasta izmaglica se udaljavala i primetio je da je u vodi do struka. Voda je bila svuda oko njega, podigla ga je, a jedino šta je on mogao da uradi jeste da održava Trangovu težinu da ih struja ne bi dalje odvukla. Borio se da ih oboje održi na površini, zabacujući unazad glavu jer mu je tamna voda ulazila u usta i prodirala u nozdrve. Pogledao je u nebo i video da se razvedrava. Nebo je bilo žućkasto-rozikasto, boje modrice koja bledi, a nekoliko zvezda se probijalo poput delića kosti. Skoro da je svanulo. Počeo je da plače... Tako blizu, a on neće stići. Mogao je da oseti kako njegov poslednji atom snage nestaje zajedno sa strujom koja ga nosi. Ogroman i strašan bol se uvećavao, poput planine napravljene od polomljenog stakla na koju mora golih ruku i nogu da se popne. Onda je čuo glas, udaljen, ali jasan poput odjeka na kraju dugačkog hodnika. Rouzin glas. Obećao si mi, Brajane. Obećao si mi da ćeš se vratiti. Obećao si... Ali njegovo obećanje se više nije računalo. Toliko dugo je prošlo od kada je držao Rouz u svojim rukama. Negde u tom beskonačnom hodniku vremena izgubio ju je. Ili je ona njega izgubila. Prestala da ga voli... A sada je bilo vreme da to pusti. Želeo je da pusti. Da se prepusti ovoj užarenoj agoniji i samo mirno pluta, da bestežinski pluta poput grančice ili vlati trave duž struje koja se sporo kretala. Onda je osetio kako se Trang bez snage bori na njegovim rukama i znao je da ne sme da ga pusti, još ne. Makar ne zbog Tranga. Prikupljajući svu snagu koju je imao, Brajan je zaplivao, a srce skoro da mu je puklo od napora da obojicu održi na vodi. 13. Tjen Sung, 1969 Leševi su poredani poput gajtana o betonski zid operacione sale. Njihov jednolično-ukočen izraz sa

osušenom krvlju, slepe oči koje zure u tavanicu sa tupim bezizražajnim pogledom. Rejčel se približila i primetila da je jedno telo na vrhu te gomile još uvekživo. Sledila se od užasa. Oči su mu se okretale na licu koje nije više bilo lice, već maska zgrušane krvi. Krenula je ka njemu i pokušavala da ga izvuče, pre nego što su joj ruke konačno pale na njegova ramena. Očajno se borila da ga oslobodi iz te gomile. Možda još uvek može da ga spasi, možda ima još vremena za to. Onda su suze počele da mu naviru iz očiju, presecajući blatnjave brazde niz njegovo uništeno lice. Usta su mu se otvorila i on je uzviknuo: „Zašto si me pustila da umrem? Ja sam tvoj sin. Zašto si..." Rejčel se iznenada probudila uz trzaj. Uspravila se u svom uzanom gvozdenom poljskom krevetu, oblivena hladnim znojem, a srce joj je privremeno zastalo kao da joj se u grlu našao hladan kamen. Protrljala je oči svojim lepljivim, drhtavim rukama. Košmar, to je samo glupavi košmar, rekla je sebi. Ali, o bože, tako je realan. A to lice. Ta krvava maska. Ona ga je poznavala. Dečak koga je ubila. Rekao je da je moj... ali ne, neću o tome da mislim. Ako ponovo počnem da razmišljam o abortusu, povrh svega ovoga, poludeću. Sada se čuo klepetavi zvuk. Neko je lupao na vratima. „Doktorko Rozental!" vikao je ženski glas. Lupanje je prestalo, vrata su se otvorila desetak centimetara i nečija glava se nazirala u mraku. Nežne crte lica, ravna kosa skupljena unazad. Jedna od vijetnamskih medicinskih sestara. „Doktorko... molim vas, morate da dođete!" „Šta... je bilo, Lili?" Rejčel se osećala umorno, dezorijentisano. Telo joj je bilo tromo, kao da je drogirana. Noćas je prvi put da je legla da se odmori u poslednjih četrdeset osam sati. Osećala se kao da nije ni zaspala pošteno otkako je stigla u Vijetnam pre šest nedelja. U mraku se neuspešno borila s mrežom za komarce, prebacila je noge na jednu stranu poljskog kreveta pokušavajući da navuče pan-talone oker boje, koje su ležale zgužvane na podu, navlačeći ih preko muške majice sa kratkim rukavima koja joj se vukla skoro do kolena. lifi Gudž_ 225 ja sam. Sanitetski helikopter je upravo došao", odgovorila je Lili, DOIIialo zvučeći kao da je bez daha. „Osam ranjenih. Većina ih je u vrlo lošem stanju. Doktoru Makdugalu ste potrebni na Trijaži." „Koliko je loše?", pitala je Rejčel. Ustala je i povukla lanac kojim se uključivala jedina sijalica u prostoriji- Jarko svetio ju je potpuno razbudilo i ona je pogledala okolo po betonskoj sobi koju je delila s Kej. Bila je to malena, jednostavna soba poput zatvoreničke ćelije, ali joj je nekako neobično odgovarala. Dva gvozdena poljska kreveta obavljena mrežom za komarce i jedan jedini rasklimatan toaletni sto. Drvene roletne umesto prozora.

Zidovi potpuno goli osim napuklog ogledala iznad toaletnog stola i jedan poster koji je Kej selotejpom zalepila iznad svog kreveta. Primetila je da je Ke-jin poljski krevet prazan. Još uvek je na dežurstvu. Dobro je. Kej će joj biti potrebna. Lili takođe. Pogledala je u Lili koja je stajala na vratima, odevena u izgužvanu odeću medicinske sestre sa krvavim flekama. Sićušna i nekako krhkog izgleda, savršeno izvajana poput figura od slonovače... pa ipak je imala energiju i snagu bivola. Mogla je danima da izdrži bez spavanja i nije delovala umorno, a Rejčel je jednom videla kako se na zemlji rve sa marincem na heroinu od sto kilograma. „Njihov vod je uleteo u zasedu", rekla je Lili. Njen engleski je bio savršen. Njen otac je bio visoki vladin zvaničnik pre rata. „Petorica su ubijena." Zastala je i nežno dodala: „Kako izgleda, ovi su oni koji su imali sreće." Rejčel je pomislila na mladog marinca koji je juče umro zbog njene greške. Mladić iz njenog sna. Preplavilo ju je sećanje parališuće bespomoćnosti. Pomislila je: Ne mogu tamo da idem. Ne smem to ponovo da dozvolim da se desi. Ali je znala da će da ode. Osećanje panike bio je luksuz, a nije bilo vremena za to. „Reci Maku da dolazim", rekla joj je Rejčel. Lili je klimnula glavom i požurila nazad, ostavivši odškrinuta vrata. Rejčel je svoja bosa stopala ugurala u par sandala napravljenih od parčeta stare gume i platnenih traka ušivenih preko vrha. Kupila ih je od uličnog prodavca u Da Nangu za trideset pet pijastera. Skupe čizme koje je kupila u Njujorku su se raspale posle dve nedelje gacanja po monsunskom blatu Tjen Sunga. Zastala je ispred ogledala kako bi skupila svoju talasastu zlatno-smeđu kosu koja joj je dosezala do leda u gusti rep, zavezala je u labavi _________________________________Vrt^ čvor i prikačila je sitnom šiljatom šnalom od kravlje kože kako bi ng. pravila punđu. Jedan trenutak je buljila u svoj odraz na napuklom ogledalu, u svo-je bledo lice i ljubičaste upale podočnjake ispod očiju. Bože, izgledam poput misionara iz neke melodrame, koja se bori sa kugom i mravima ubicama u najdubljem srcu Afrike. Leora u Erousmitu. Osetila je delič mrzovoljnog zadovoljstva, nakon čega je usledilo osećanje sramote. 77 kažnjavaš sebe, zar ne? Kajanje i pročišćenje, s Rejčel Rozental u glavnoj ulozi. Šta će dalje da usledi, košulja od kostreti ili samobičevanje? Da, u redu, možda je tako počelo. Dolazak ovamo je verovatno bio način da sebe kazni zbog Dejvida i bebe. Ali ne sada, ne više. Sada je že-lela da pomogne, da nešto promeni, ma kako neznatno i malo to bilo. Rejčel se okrenula i nestrpljivo je gurnula napola odškrinuta vrata, hodajući teškim i krupnim koracima po pokrivenom hodniku koji se nalazio paralelno u odnosu na betonsku zgradu u obliku baraka sa kojom je bio

povezan. Primetila je da je jutro dok je otvarala svoje zakrvavljene oči. Sunčevi zraci su se odbijali od mešavine nabranih limenih krovova. Selo je počelo da se budi, čak i ovako rano. Primetila je kupaste slamne šešire medu visokim stabljikama u pirinčanom polju. Mogla je da čuje tužan tihi zov bivola, točkove na volovskim kolima koji škripe duž nekog izbrazdanog puta. A zatim još jedan zvuk, potresan, neusklađen, zvuk helikopterske elise koja preseca ustajali vazduh. To ju je podsetilo zašto je tu gde jeste. Potrčala je, a potpetice su joj udarale o beton uz prigušeni zvuk. Utabani hodnik se iznenada pretvorio u prljavi puteljak koji je vodio kroz stabla palmi do bolnice, nekih četrdesetak ili pedesetak metara odatle. Rejčel je osetila da upada kroz blato do članaka. „Sranje", tiho je opsovala. Polako se po bledoj svetlosti probijala kroz improvizovanu stazu od dasaka, od dve i četiri daske umrljane blatom. Prokleti da su monsuni, uvek bi radije odabrala njujoršku gradsku bljuzgavicu od ovoga. Probijala se po daščanoj stazi, obuzdavajući nagon da potrči. Konačno se pred njenim očima pojavila osenčena zgrada bolnice. Dva sprata ruiniranog gipsanog maltera boje vanile sa puzavicom tamnocrvene boje i lijanama debelim kao muški zglob. Staro zdanje, šarmantno, francusko kao i bilo šta što može da se pronađe u samom srcu Pariza... i poslednje mesto na ovom svetu na koje bi zdrava osoba želela da ušeta. 227 l udružujući istočni zid - gde se prilazna staza nalazila na glavnom ulazu u dvorište - Rejčel je primetila helikopter, veliki transportni čik. i<ružno sečivo je u luku lenjo presecalo nebo crvenkastobeličaste boje, a prostor za skladištenje je bio potpuno otvoren. Bolničari u zelenim uniformama i belim povezima na ruci su nešto istovarivali sa nosila. Nešto uvijeno u krvave zavoje. Iznenada se prisetila scene iz šestog razreda. Njen razred je otišao na jednodnevni izlet u prodavnicu hrane na veliko u donjem delu Me-nhetna. Setila se da je videla redove iskasapljene govedine koja visi na kukama, krvari, oguljene kože, sa jasno vidljivim venama i žilama i kako je ona ispovraćala svoju užinu, mleko i orios kolačiće, baš tamo, na prljavom podu. Ono što se nalazilo na tim nosilima imalo je bolesnu sličnost sa jednom od tih krvavih lešina. Obuzeo ju je talas panike. Šta ako se to ponovo dogodi. Šta ako zbog mene još jedan momak umre. Šta ako... Ne, morala je da odagna tu misao iz svoje glave. I potrča. Ne misli, ne osećaj. Samo ubaci svoje prokleto dupe u brzinu. Rejčel je mogla da čuje Kejin promukli glas u svojoj glavi: Ovo je poput roletni. Ti povučeš traku i vidiš samo ono što mora da se vidi, a blokiraš sve ono ostalo. Inače ćeš potpuno da poludiš.

Osim kada se to poredi sa trijažom; ako poludiš, to još deluje i najlakše. Trijaža je bila jedna od scena iz Danteovog Pakla. Rejčel je duboko udahnula i ušla unutra. Soba je više podsećala na fabriku nego na Urgentni centar. Pomagala za trijažu su improvizo-vana u stilu vojnih hirurških jedinica za koje je Korpus Kristi civilna katolička bolnica - služila kao potpora. Nogare za sečenje drva kao nosila, žica koja je visila iznad glave koja je služila za krv i infuziju, ako ste u žurbi. A u jednom uglu, ispod polica sa zalihama, nalazilo se bure sa dvesta litara vode gde su se krvlju natopljeni parčići gaze stavljali u vodu, a kada bi došli do površine, prali su se i ponovo koristili. Nije °ilo nikakve moderne opreme, nikakvih nosila za hitne intervencije, tedina sličnost sa dvadesetim vekom jeste struja koja je radila pomoću bučnog starog generatora, čije je podmuklo zujanje moglo da se čuje Preko povika doktora i medicinskih sestara i zapomaganja muškaraca u agoniji i na umoru. Ranjeni vojnici su prepunih Trijažu, šireći se po Urgentnom centru: neki su vrištali od stravičnih bolova. Krvi je bilo svuda na umrljanim 228 zavojima i blatnjavim uniforma, šikljala je iz arterija i rana i gomilala se na betonskom podu. Rejčel je u uglu primetila Ijana Makdugala, krupnih ramena, kako se pogrbio od umora, a njegova proseda riđa neuredna kosa se nadvila nad jednim momkom kome su obe noge raznete do kolena. Klinac boje usirenog mleka nije izgledao starije od sedamnaest godina. Grčio se u agoniji i vikao: „Mama! Mama!" Rejčel je osetila kako se nešto grči u njenim grudima, poput mekanog blata koje se skuplja niz neku strminu. Dragi bože, tako mlad, nikada neću moći da se naviknem na to. Oni su samo deca... „Dođi ovamo da mi pomogneš", pozvao je Mak onim svojim grubim škotskim akcentom. Delovao je izmoreno. „Prikači klemom tamo gde krvari. Drži dok ga ja čistim. Tako, čistije od ovoga ni ja ne bih mogao da uradim. Dana!", pozivao je jednu od medicinskih sestara. „Otvorite listu, odvedite ga u predoperativnu salu i za njega napišite Odloženi" Kada je Rejčel podigla svoje obrve i zaustila da ga zapita, odgovorio je uz svoju uobičajenu grubost: „Preživeće. Neće moći da igra fudbal sa svojini drugarima, ali će ostati živ." „Mama", momak je cvilio i držao se za Rejčelinu ruku. Srce joj se skamenilo i u tom stravičnom trenutku pomislila je na svoju bebu koju je izgubila i o bebama koje možda nikada neće moći da ima. Ovlaš ga je pogladila po licu uz knedlu koja joj se stvarala u grlu, a zatim ga je brzo predala Dani. Rejčel je pogledala po prostoriji i videla Kej s druge strane, dragu Kej, njenu zdepastu figuru u beloj odeći medicinske sestre isflekanoj od krvi, čvrstog lica ispod te cube tamnobraon kovrdža, kako vičući izdaje naređenja ostalim sestrama i pomoćnicima koji su pod njenim nadzorom.

„Hajde, neka ta infuzija poteče. Nemoj da mi kažeš da ne možeš da pronađeš venu... upotrebi baštensko crevo ako moraš... ali je pronađi. Uhvatila je Rejčelin pogled i sumorno joj se nasmejala. „Dobro došla na Jenki stadion. Misliš da ćemo noćas pobediti Redsokse?" I Rejčel se sumorno nasmejala. Nije im baš bilo do crnog humora, ali ih je on održavao zdravim. Veoma daleko od njenog prvog dana ovde. Pre samo šest nedelja. Izgledalo joj je kao da je prošla čitava godina. Nakon dva dana po avionima, stigla je u Da Nang, a zatim je usledila beskonačna, džombasta vožnja džipom do Tjen Sunga, da bi ušetala u scenu poput ove. Možda čak i goru. Okolno selo je bilo granatirano. Deca su bila potpuno ra-zneta, bebe, trudnice. A ona je tamo stajala, teško disala, prestrašena М'11>^2^£—----------------------------tim užasom, potpuno paralisana, sve dok joj neko nije stavio ma-k ze u ruke i naredio joj da dvogodišnjem dečaku odseče stopalo, koje . visilo o samo jednu tetivu na njegovom članku. Ali, ona je naučila. I to prilično brzo. Prvo deluj, pa onda panici. Kako razvrstati one koji umiru od onih koji imaju neku šansu. One za koje su očekivali da će umreti odvodili su iza paravana, smeštali u ćo-šak i ostavljali ih da na miru izdahnu. Hitni slučajevi su se slali u predoperativnu salu, s naznakom Prioritet ili Odloženi. „Kada smo bili deca", rekla joj je Kej, „igrali smo se doktora. Sada se igramo Boga." A ponekad pravimo greške, pomislila je Rejčel, jer nismo bogovi već samo ljudska bića koja rade najbolje što umeju, ali nikada stvarno ne odmeravaju stvari. Poput onog marinca iz Arkanzasa sa bebi facom juče; molio je da ga ne ostavlja, rekao je da će da umre, a ona mu je rekla da se ne brine. Polomljena čašica u kolenu, to je sve. Zakazala ga je za operaciju iza dva druga hitna slučaja, koji su bili u gorem stanju od njega, pomislila je. Kada ga je pet minuta posle toga proverila, bio je mrtav. Srčani udar. Onda je shvatila zbog čega. Masivna plućna embolija usled povređene noge. Podsećanje na to je učinilo da je novi nalet bola prožeo njeno telo. Bože, molim te, ne dozvoli da napravim još neku takvu grešku. Rejčel se pomerila kako bi dočekala nova nosila koja su unosili unutra. Hoće li biti nade za ovog vojnika? Makar je bio u jednom komadu. Bio je visok, bila je to prva stvar koju je primetila. Njegove blatnjave čizme su visile na drugom kraju nosila. I bio je neverovatno mršav, lice koščato i upalo. Uniforma mu je bila mokra i blatnjava, kao da su ga pronašli zarivenog u pirinčana polja. Zavoji oko njegovog središnjeg dela tela su bili natopljeni

krvlju. Bio je u nesvesti, a lice sablasno ble-do, skoro prozirno, boje parafina. Boje smrti. Iznenada nije želela da zna šta se nalazi ispod tih zavoja. Osetila je kako je jeza prožima i podilaze žmarci kroz kičmu, kao da je hladan vetar duvao u njena leđa. ledva da je mogla da mu opipa puls. Krvni pritisak mu je bio osamdeset sa dvadeset. Oh, ovo je bilo užasno. Klasičan šok. Usta plava, po-^odrela. Takođe je imao teškoća sa disanjem. Isuse, ona ga je gubila, Urnirao je baš na njenim rukama. »Napravi tamo mesta!", povikala je ka Meridit Barns, kružeći oko njenog lakta. „Šesnaestica. Otvori četiri tube radi utvrđivanja. Biće mu Potrebno šest jedinica krvi. l nekoliko grama penicilina za početak." • - *4ZI Rejčel je ubacila nazogastričnu sondu da bi ispumpala njegov stomak. Zatim je, uzevši makaze, počela da seče zavoje koji su mu pokrivali abdomen. Isuse! Oh, Isuse! Bilo je mnogo gore nego što je mislila Duboka i otvorena rana, kao da je profesionalni bokser u nju udario svojom rukavicom. Sivkastobeli delovi creva su štrcali van njegovog stomaka. Onda je s velikom sigurnošću osetila da će umreti, kao da joj neki jasan, čist glas to govori. Bez obzira na to šta ona uradi, on će umreti. Najbolje što može za njega da uradi jeste da učini da mu bude udobno i stavi ga iza zastora. Ponovo je bacila pogled na njegovo lice i ostala bez daha. Telo joj se skamenilo. Nije mogla da se pomeri, diše ili guta. On je sada ponovo bio svestan i gledao je pravo u nju. Oči su mu bile jasne, čiste, neobične svetlosive boje, koje su sjajile poput jutarnjeg svetla u upalim očnim dupljama na licu koje umire. I smešio se. Rejčel je osetila nešto potpuno neobično. Kao da se nešto što je zakopano negde duboko u njoj ponovo otvorilo i tražilo svoj put ka sve-tlu, poput vlati trave koja se probija kroz trotoar. Prošao je trenutak pre nego što je shvatila o čemu se radi. Prošlo je dosta vremena otkada je to osetila. Nada. Suze su joj navirale na oči i tekle niz obraze. Ranjeni vojnik je podigao ruku ka njenom licu i pogladio je po obrazu, a vrhovi prstiju su mu bili nežni poput lišća. „Rouz", promrmljao je. „Ne plači, Rouz. Vraćam se. Rouz..." Jedan od bolničara, krupan crnac, odmahnuo je glavom. „Doziva to ime otkako smo ga izvukli iz reke. Najčudnija stvar koju sam ikada video. Stomak mu je potpuno izrešetan, u potpunom sranju, a on pliva ka nama kao da je neki Isus Hrist... Usput je i vukao svog mrtvog druga sa sobom." Ponovo je odmahnuo glavom. „Izgleda kao da je i ovaj za PE." PE. Posmrtna evidencija. Gde obeležavaju muškarce, stavljaju u kese i šalju kući njihovim porodicama koje

ih oplakuju. Hladnoća se pretvorila u bes i pobunila protiv pomisli da se takode i ovaj otkotrlja kao još jedan kofer i ubaci u poseban odeljak za teret u avionu. „Ne, ako ja mogu nešto da uradim", rekla je Rejčel, podstaknuta takvom čvrstom odlučnošću da su svi mišići, sve kosti u njenom telu nekako vibrirali poput zategnutih žica. 231 Bacila se na posao, klemama mu zatvarala arterije, čistila ranu i iz-1 čila najveće parčiće šrapnela. Dezinnkovala je ranu sterilnom gazom potopljenom u petrolej. Mogu li da pogledam?" Dubok glas ju je prepao. Pogledala je nago-re "pokier Makdugal se mrštio, a njegove guste, crvenkastobeličaste obrve su padale preko ogromnih, tužnih, smeđih očiju. Brzo, ali detaljno ga je pregledao. Nakon toga, povukao je Rejčel na stranu. „Izgubio je dosta krvi. I izgleda da ćemo morati da odstranimo taj levi bubreg. Vidim dosta curenja iz trbušne maramice. I ogromnu povredu na tankom i debelom crevu. Gospode, devojko, ovom momku će biti potrebno mnogo više od tvoje ruke tokom operacije. Biće mu potrebno prokleto čudo. A čak i ako se izvuče, uz šok i zapalje-nje trbušne maramice, ne moram da ti govorim kakve su mu šanse za oporavak." Položio je krupnu očinsku ruku na Rejčelino rame. „Rejčel, znam da ne voliš da gubiš. Nikada nisam video nikoga ko se toliko bori za pacijente kao ti, ali najbolje što možeš za njega da uradiš jeste da ga udobno smestiš i pustiš da spokojno umre." Rejčel je istrpela Makdugalov tužan, izmučen pogled neko vreme, a zatim je odgovorila: „Molim te, pusti me da pokušam, Mak. Za ovu operaciju si ti potreban, ali ja mogu da asistiram. Ne kažem da možemo da ga spasemo, ali možemo makar da mu pružimo tu šansu." Mak je spustio pogled i izgledalo je kao da razmatra njenu molbu. Rejčel je zadržala dah. Ijan je bio njen pretpostavljeni. Mogao je da je odbije. Konačno je podigao pogled, gledajući je poput oca koji popušta svom tvrdoglavom detetu, uprkos svojoj boljoj moći rasuđivanja. „Uradi onda što moraš", rekao je i uzdahnuo. Rejčel je signalizirala bolničarima da pacijenta odnesu u predope-raciono. Onda je ponovo pogledala u te prodorne oči, u taj pogled, i znala je da ne bi mogla da se odrekne ovog čoveka isto kao što ne bi rnogla da okrene leđa nekom svom najrodenijem. Rejčel je bacila pogled na njegovu vojnu ličnu oznaku, napisala njegovo ime i identifikacioni broj na tabli. Redov Brajan Maklanahan. »Drži se Brajane", šapnula je, „samo se ti drži za mene, u redu?" Rejčel se probudila uz zvuk kiše koja je dobovala po nabranom lijenom krovu betonske straćare u kojoj je živela. Otvorila je oči. Bi-*° je tamno, ali je mogla da raspozna ogromnu bubu koja je milila po ______________________________WJaŽi zidu ispred nje. Još uvek delimično pospana, osećajući se kao u snu ' dezorijentisano, pratila je njen vijugav

napredak. Ali je nešto postojalo u njenom mozgu... nešto čega je morala da se seti. Onda je doprlo do nje, nalet uznemirenosti koji ju je potpuno razbudio. Brajan Maklanahan. Tri dana je prošlo od njegove operacije stomaka a još uvek je bilo nejasno da li će se izvući. On možda baš sada umire, dok ona leži tu, u kre... Rejčel je odgurnula svoje tanko pamučno ćebe sa strane nestrpljivim trzajem i ustala. Delimično se obukla kada se Kej promeškoljila u svom poljskom krevetu i ustala, trljajući oči. Kej je zevnula i bacila pogled na slabi odsjaj kazaljki na svom ručnom satu. „Jesi luda?" promrmljala je dubokim glasom. „Tri sata je ujutru! Prva mirna noć koju smo imali u poslednjih nekoliko nedelja. Šta nije u redu?" Ona zna da ja neću da koristim klozet pre nego što svane, pomislila je Rejčel, ne kada to znači stajanje u vodi do kolena i okružena buhama i zmijama. „Žao mi je što sam te probudila", rekla je Rejčel. „Želela sam da pro-verim jednog svog pacijenta. Malo sam zabrinuta za njega. Temperatura mu je rasla kada sam sinoć završila sa dežurstvom." Sada se Kej potpuno razbudila, skočila sa svog kreveta i upalila svetio. Mrštila se na Rejčel, a smeđe oči su joj bile crvene i naduvene i nekako izgledale ogoljeno bez naočara. Nosila je izgužvani donji deo pidžame i svetlocrvenu majicu sa kratkim rukavima koja je po sredini imala natpis: ŠTA AKO ONI RATUJU A NIKO NE DOĐE? „Da nije slučajno ime tog pacijenta Brajan Maklanahan?" Kej je hladno pitala. Isti taj Brajan Maklanahan oko koga bdiš poput kvoč-ke otkad je izašao iz operacione sale? Dana mi je sinoć došla sva uplakana, rekla mi je da si na nju vikala jer ti nije odmah rekla da je dobio temperaturu. Kao da medicinske sestre nemaju ništa drugo da rade po ceo dan nego da stoje okolo i mere im temperaturu." „Nije trebalo da se tako izderem na Danu", Rejčel se izvinila. „Ona je dobra medicinska sestra." fešte joj bilo žao, ali do đavola, Brajan je poseban. Neka vrsta čuda. Zar oni nisu mogli to da vide? Jedva da se izvukao sa operacije, kao kroz iglene uši, istina, ali je živ, a ona će do đavola da proba da se poštara da tako i ostane. Kejine smeđe oči su treperile. „Dobra? Nego šta nego je dobra. Ona je sjajna. Sve moje medicinske sestre bi trebalo da dobiju Orden časti. Ali umesto toga ih šutiraju u dupe. Godinama smo sebi govorile da će biti drugačije kada bude više žena doktora. Ali reći ću ti nešto što sam Gudž 233 naučila na teži način, kreten u belom mantilu je kreten, bez obzira šta se nalazi napred." Zastala je, duboko uzdahnula, a onda je bes iznenada prestao i počela je da se cereka. „Još jedna stvar, ne možeš nigde tako da ideš."

„Kako?" „U tim pantalonama." Rejčel je navukla pantalone, a sada je pogledala i videla da je greškom obukla Kejine oker pantalone. Visile su joj oko kukova, a zglobovi su joj se nazirali ispod dugmadi. Sela je na krevet i počela da se smeje. Onda je shvatila da ne može da se zaustavi. „Mislim da počinjem da ludim", rekla je, brišući suze dlanom svoje ruke. „Želiš o tome da pričaš?" Kej je skočila na njen krevet i zapalila cigaretu. Rejčel je buljila u poster Grateful Dead iznad Kejinog kreveta, u kostura koji je okružen cvećem na fluorescentnoj ljubičastoj podlozi. Reklama za koncert u Vinterland dvorani oktobra 1966. godine. „Komplikovano je", rekla je. „Nisam sigurna da li i sama to razu-mem. Samo osećam da... ako ga pustim... samo mogu... ne znam... da se popnem na šašavi voz, jednom i zauvek." „Ne smeš." Rejčel je posmatrala kako se dim vijugao u vazduhu oko Kejinih usana i nestajao u mreži za komarce. „Ovo je kraj puta. Svi smo ovde pomalo ludi, Rozentalova." „Ovo je drugačije. To je... ne radi se samo o ratu. Radi se i o meni. O svemu. O tome šta se dogodilo pre." „Uradila si šta si morala", rekla je Kej prebrzo. I Rejčel se setila kako je Kej tada bila dobra prema njoj, poput stene, kao što je i sada. Setila se ne tako davne noći kada ju je Kej „kidnapovala" i uredila im vožnju u Da Nang u vojnim ambulantnim kolima. Tada je prvi put probala kim ci u restoranu u nekoj zabačenoj ulici, u kome su se nalazili samo jedna stara žena, kuvar i tri rasklimatana stola. Onda su otišle do bara prepunog bučnih marinaca i glasne američke muzike, gde se napila, slušajući Otisa Redinga, njegovo tiho pevušenje „Dock °n the Bay" i razmišljala o domu. Bože, kako joj je samo posle toga bilo muka! Sav taj kim ci i votka koji su objavili rat njenom stomaku! Kej Joj je držala kosu unazad dok je napolju povraćala u žbunju, a zatim, kada su usledile suze, ponudila joj je rame za plakanje. „Tada je to delovalo kao ispravna stvar", rekla je Rejčel i ponovo počela da se smeje. Samo što sada nije bilo smešno. Smeh joj je zastao 4 grlu poput parčeta drveta koje neće da se spusti dole. „Kada god o _________________________j^j-одгг tome mislim... pa, osećam kao da umirem iznutra. Kada sam bila mala sve što sam ikada želela bilo je da dobijem mladu sestricu. A mama bi' mi uvek govorila da ću jednoga dana da dobijem svoje bebe, svoju decu koliko god želim. Nikada mi nije palo na pamet, nijednom, da neću rnoći... da imam decu. Pa čak nijedno dete. Jednu bebu. Da li ja toliko mnogo tražim? Da li?" „Hej, pogledaj me", rekla je Kej. „Sumnjam da ću ja ikada pronaći nekoga dovoljno čudnog da se mnome oženi, a kamoli da imam dete." Pokušavala je da šalom natera Rejčel da zaboravi na svoju muku, ali je Rejčel primetila da su joj oči zasuzile, dok je žmirkala kroz oblak dima. „Žaljena. Sranje, ne traci svoje vreme. To i deset centi će ti obezbedi telefonski poziv kući." Rejčel se na silu blago nasmejala. „Koga bih pozvala?" „Ne znam. Možda Boga. I slušaj, kada Ga dobiješ,

hoćeš li nešto da mu kažeš za mene? Kaži mu da okonča ovaj rat kako bih ja mogla da prestanem da pušim ove prljave cigarete. Ubijaju me." Glas joj je pomalo bio hrapav, a zatim je zgnječila cigaretu u praznu konzervu sardine na podu pored svog kreveta. Rejčel se nasmejala. „Pretpostavljam da smo svi navučeni... na ovaj ili onaj način." „Jednom sam pročitala priču O. Henrija", rekla je Kej, „o jednoj de-vojci koja je stvarno bila bolesna; imala je zapaljenje pluća, mislim da je to bilo. Sve što je mogla da radi bilo je da leži u krevetu, bulji kroz prozor i gleda drvo bršljana koje je raslo preko zida. A onda je jednom svom prijatelju, nekom umetniku koji je živeo ispod nje, rekla da će kad poslednji list sa tog drveta padne, ona umreti. Vidiš, zima je. I svi listovi su pali, osim tog jednog poslednjeg lista. Jednostavno i dalje nastavlja da bude tu. I ona ne umire. U stvari, bude joj i bolje. A kada joj je bilo dovoljno dobro da može da izađe iz kreveta, ona saznaje zašto taj list nikada nije otpao - njega je slikar, njen prijatelj naslikao. Ironija je u tome da je on taj koji na kraju umire, jer je ostajao na kiši i hladnoći slikajući taj prokleti list na zidu." „Ne brini", rekla je Rejčel i nasmejala se, izlazeći iz Kejinih panta-lona, a zatim pronašla svoje koje su bile ispod kreveta. „Neću da se razbolim. Možda od malarije. Ili toplotnog udara. Ali sigurno neću da zaradim zapaljenje pluća." „Nisam na to mislila. Pitala sam se", Kej je ustala i pronašla novu paklu sejlemsa* na stočiću i polako skidala celofan, „šta bi se desilo to; * Engl.: Salems - marka cigareta. (Prim, prev.) 235 jevojci da taj poslednji list jeste otpao." Prišla joj je, stavila svoje ruke na Rejčelina ramena, nateravši je da se sretne s njenim pogledom. popusti malena. To tvoje srce može da izdrži jedan ili sve kilometre "koje mu nabijaš. Prihvati moj savet, ostavi to za sada. Ništa dobro neće da ti donese na ovom mestu." Kiša je prestala da pada. Ali put koji je vodio do bolnice bio je more blata. Rejčel se polako probijala kroz put od dasaka koji je postavljen iznad blata kada je čula visok pištavi zvuk koji se probijao s neba. Minobacači. Bacila se na zemlju, udarivši stomakom po toplom blatu, upravo kada se zaglušujuća eksplozija prolomila kroz vazduh. Podigla je glavu i posmatrala tupi, otrovni narandžasti odsjaj iznad drveća, na samo pet stotina metara od nje. Hladan zrtoj ju je oblio. I ranije su trpeli granatiranja, u džungli oko sela, ali nikada nije bilo baš ovako blizu. Šta ako nas pogode? Šta ako... Blago je jauknula, čvrsto zatvorivši oči zbog stravičnog narandža-stog bleska, poklopivši rukama uši koje su odzvanjale, dok je još jedna mina fijukala iznad njene glave, a zatLm eksplodirala, ovog puta još

bliže, sudeći po zvucima. Uplašila se, ali ne za sebe - što je b»ilo neobično. Pomislila je na Brajana koji leži u krevetu na odeljenju za Intenzivnu negu, bez svesti, mršav i bled, do brade uvijen u zavoje. A ko pretrpi i najmanju traumu, umreće. Morala je da dođe do njega, da se uveri da je dobro. Potiskujući svoj strah da će poginuti, Rejčel je počela da puzi na rukama i nogama, polako se probijajući krcz blato ka bolnici. Rakete su sada dolazile jedna za drugom, poput proslave za Četvrti juli koja se Potpuno izmakla kontroli. Izgledalo je kao da se vazduh teturao usled udaraca, kao kad neko popije previše punča. Veštačka zora je oslikavala nebo iznad narandžastih, žutih i crvenih linija. Osetila je nešto gorko na svom jeziku. Barut. O Gospode, oni su tamo iznad nas. Kada je stigla, u bolnici nije bilo struje. Mora da je uništen generator, shvatila je to sa neizmernim žaljenjem. Probijala se kroz tamu, Preko zasvodenog hodnika koji je vodio do otvorenog popločanog dvorišta. Prastare pločice su polomljene i podignute zbog konstantne vlage i skoro da se spotakla nekoliko puta dok je išla prema dvokrilnim vratima kroz koja se ulazilo u odeljenja. Unutra je zakoračila u taman hodnik iznenada osvetljen zaslepljn. jućim svetlom. Neko je uperio lampu u njeno lice. Zatreptala je i n0_ vukla ruku nagore. Još više lampi oko nje, koje su bacale svetlost poj nekim čudnim uglovima i stvarale neko čudnovato osvetljenje po ode-Ijenju. Dok su joj se oči na to privikavale, primetila je Lili koja se bori da povuče pacijenta koji je u komi, čoveka dva puta krupnijeg od sebe pod krevet koji je najbliži vratima. Infuzija mu se olabavila i svetla krvava mrlja se polako širila preko zavoja oko njegovog grudnog koša. Rejčel je prišla da pomogne Lili, ali je Lili odmahnula glavom i gurnula je sa strane. „Nema vremena. Stavi ostale dole. Sigurnije je ispod kreveta, u slučaju da nas pogode." Rejčel je za trenutak potisnula svoju brigu za Brajana i osetila iznenadni napad panike, dok se pitala šta će se desiti sa ovim jadnim momcima, koji su svi na neki način bili njeni, ukoliko neka bomba padne direktno na zgradu. Ili čak i ako moraju da se evakuišu, da prođu kroz tu agoniju i moguće posledice svojih povreda. Bože, molim te, pomozi im... učini da ovo prestane. Munja je prodrmala zgradu i udarci s neba boje cinobera buktali su između tankih daščica na otvorenim prozorima. Čula je vrisak u daljini, skičanje svinja i shvatila da granata mora da je pogodila selo na uzvišici do njih. Da li će iko od njih biti siguran ukoliko granata pogodi ovu staru zgradu? A Brajan? Toliko je bio bolestan prošle noći, sa visokom temperaturom. Mak je bio u pravu za zapaljenje trbušne maramice. Uprkos njenoj opreznosti da očisti i sterilise njegove rane, da izvadi svaki najmanji delić šrapnela i prljavštine, ništa to nije davalo mnogo nade. U Brajanovom oslabljenom i izmučenom

stanju, sve je to bilo opasno i neizvesno, pa i u najboljim mogućim uslovima, ali ovo... Molim te, Bože, samo neka on bude dobro! Dozvoli mu da pregura ovu noć. Ja ću za ostalo da se postaram. Poletela je kroz prolaz koji je odvajao redove kreveta sa obe strane zida, prolazeći pored medicinskih sestara i bolničara koji su umirivali neke pacijente i borili se sa drugima. Brajanov krevet je bio poslednji. Primetila je krevet na treperavom, slabom svetlu. Prazan. Potmuli bol je žario i eksplodirao joj je u plućima, kao da ju je sama granata pogodila. „Ne!" zaplakala je. „Ne!" Potpuno izbezumljena, Rejčel je zgrabila ruku medicinske sestre koja je brzo kraj nje preletela. Bila je to Dana sa svetloplavom kosom, koja se borila da pobegne ukosnicama, a lice joj je bilo bledo i uplašeno. Dana je držala infuziju Ringerovog rastvora i na Rejčelin dodir je Gudž 237 oskočila, a boca je izletela iz njenog stiska. Glasna lomljava. Mlaka tekućina se prosula po Rejčelinim stopalima. Delić stakla joj se zabio u članak. „Kada?" pitala je Rejčel, stiskajući Daninu podlakticu mnogo jače nego što je nameravala. Čula je svoj piskavi histeričan glas: „Kada je umro?" Dana se otela iz njenog stiska i oslobodila ruku, zakoračila unazad i sumnjičavo gledala u Rejčel kao da je poludela. Onda je Rejčel shvatila kako mora da joj je izgledala, prekrivena blatom, sa raščupanom i divljom kosom. Poput onih poludelih pacijenata na odeljenju za ovisnike, koji su popušili previše cigareta sa opijumom i marihuanom. Dana nije morala da je pita na koga je mislila. „On nije mrtav... još uvek", rekla je. „Doktor Mak ga je odveo u operacionu salu. Imao je srčani napad minut ili dva pre nego što je granatiranje počelo." Rejčel je obuzelo osećanje olakšanja, praćeno hladnim talasom panike. Mora da ode tamo, da mu pomogne. Ona je bila veza, poslednji list koji ga je nekako održavao živim. Zar oni to nisu razumeli? Rejčel se okrenula i vraćala istim putem kojim je došla. Operacio-na sala je bila dugačka i uzana sa desetak operacionih stolova. Svetlost lampe se videla na samom kraju prostorije, koja je bacala izvrnutu senku na zid i preko tavanice. Dok se približavala, videla je da su tamo dr Mak i Meridit Barns. Meridit je držala svetiljku u levoj ruci i hemo-stat u desnoj. Mak je bio nagnut nad telo koje je ležalo na operacionom stolu. Brajan. Njen Brajan. Rejčelino srce je preskakale od straha. Intubirali su ga. Veštački su mu ubacivali vazduh u pluća. Krv je bila svuda po Brajanovim mršavim, golim grudima. Primetila je dugačak rez na levom gornjem medurebarnom delu, baš ispod bradavice. Mek se borio sa mišićima u tom delu. Išao je na otvorenu srčanu masažu. Hvala bogu da još uvek ima šanse. Hvala bogu da nije došla

prekasno. Mak ju je pogledao zaprepašćeno ispod svojih gustih sedih obrva. Rejčel je već navlačila par rukavica. Nije bilo vremena za ribanje ruku, ovo će morati da posluži. „Dozvoli meni", molila ga je. „Moje ruke su manje." „Jesi li ovo ranije radila?", pitao je Mak, zvučeći neverovatno umorno, previše umorno da bi mogao sa njom da se svađa. „Ne. Ali sam videla kako se to radi. Ja to mogu." Osećala se neobično smirenom, kao da se nekako, negde duboko u sebi, sve vreme pripremala za ovaj momenat. 238 Vrt L „Dobro. Nema vremena za greške. Ionako je već dosta vremena prošlo. Prestao je sa disanjem pre pet minuta. Dao sam mu veštačko disanje i šest injekcija epinefrina, intrakardialno. Ako ovo ne uspe, izgubili smo ga." Rejčel se koncentrisala kako bi se prisetila svega što je učila o hitnoj torakotomiji. Čkiljeći u otvorenu ranu pod slabim svetlom baterij-ske lampe, pronašla je srčanu kesu i uzdužno zasekla svojim skalpelom, pazeći da izbegne frenični nerv. Ubacila je svoju desnu ruku kroz za-sek, osećajući put kroz pulmonalnu arteriju i gornju šuplju venu. Ništa. Čak ni najmanji drhtaj. Oh, bože. Osetila se neobično mirno, hladno kao čelik, kao da je i njeno srce stalo sa otkucajima. Pa ipak su nekako, neverovatno ali istinito, njen mozak i telo nastavili da funkcionišu. U jednom trenutku, njena ruka je napipala njegov miran, slabi srčani mišić i osetila kao da je sve nekako zastalo: ova soba, ova bolnica, čitav svet. Granatiranje je prestalo ili ga ona jednostavno više nije čula? Jedino je čula ustaljeno lupanje pulsa u ušima. Ona je nežno i uz ritam počela da ga stiska. Živi, molim te živi, Bra-jane, moraš da mi pomogneš, ja ne mogu sve sama da uradim, oh molim te... Ništa. Graške znoja su joj kapale sa čela i padale niz slepoočnice. Borila se da ne počne da panici. Održavaj ritam, to je bio jedini način. Mirno. Bože, molim te, zašto nećeš da mi pomogneš. Svako čulo se pojačalo. Mogla je da oseti ustajali Makov miris znoja i miris cveća, parfem koji je Meridit imala na sebi. Kao da je i krv nekako lebdela u vazduhu poput neke izmaglice, ukus na njenom jeziku, gorki ukus bakra. Pritisak njene ruke na njegovom mirnom srcu odgovarao je ritmičkom pulsiranju u njenoj glavi. Hajde. Zaživi. HAJDE. Sada. Molim te. SADA. Mak je sa žaljenjem odmahivao glavom. „Dosta dete! Ne vredi. Uradila si sve što si mogla, dala si sve od sebe." Rejčel je osećala jecaje koji su joj navirali i gušili je. „Ne", molila je-„Samo još malo. Molim te. Želim da budem sigurna." „Još jedan minut, to je sve. I drugima smo sada potrebni." Kao da je večnost prošla kroz taj jedan

minut. Rejčel je osećala kako on nestaje bez njene kontrole, preti da je proguta. Sada se nije borila samo za Brajana, već i za sebe, za svoje duševno stanje. Baš kada je gubila svaku nadu, osetila je neznatni grč. A onda još jedan. Jedinstveni otkucaj srca. • Uf! \-/n.t->*. Nekoliko beskonačnih sekundi je prošlo bez ijednog, a onda je Bra-janovo srce počelo da kuca nekim svojim usporenim ritmom. Rejčel se skoro zateturala usled naleta zaprepašćujuće radosti koja ju je obuzela. Grlo joj se oslobodilo, a suze navrle na oči, i sa njene brade padale na mirno, plavičasto lice koje je nesvesno ležalo na operacionom stolu. „Ono kuca!", uzviknula je. „Ono kuca! On je živ!" Izvukla je svoju ruku iz Brajanove grudne šupljine i pogledala u Maka, susrevši se sa njegovim skeptičnim pogledom i nevericom. Zraci lampe su poskakivali i pokrivali tavanicu dok je Meridit oduševljeno poskakivala. „Neka sam...", šapnuo je Mak. „Prokleto čudo, to je ovo, ako sam ikada video jedno. Jesi li sigurna da nisi katolikinja?" Rejčel se nasmejala, a suze su joj tekle niz obraze. „Ne koliko ja to znam. Zašto?" „Za jedan sekund, mogao bih da se zakunem da sam video anđela na tvom ramenu." 14. Brajan je otvorio oči i video more belog oko sebe. Bele zidove. Bele čaršave. Bele drvene prozorske kapke koji su bili otvoreni kako bi unutra pustili miris kiše i vrelo, plavo tropsko nebo. Ovo sanjam, zar ne? Kod kuće sam, u svom krevetu, odmah do Ke-vinovog, a mama je u kuhinji i mesa ovsenu kašu u velikoj emajliranoj šerpi, a ja... Pomerio se kako bi mu bilo udobnije, a pokret mu je prouzrokovao stravičan bol u središnjem delu tela i u trenutku stvorio vrelu agoniju, praćenu talasom grmljavine zbog šoka koji je usledio nakon toga. O Hriste, ako ovo nije san, staje onda? Sada se potpuno razbudio. Jauknuo je, a suze bola su se pojavile u uglovima njegovih očiju i polako tekle niz slepoočnice, ka kosi. Kroz izmaglicu suza, video je nejasne obrise nekoga ko je stajao iznad njega. Zatreptao je i osoba pred njim je postajala jasnija. Žena. Bila je sitna, nežna, poput vijetnamskih žena, ali je imala bledi ten> skoro i previše bled, a kosa joj je imala prelepu bakarnosmeđu boju. Bila je sakupljena na kraju nežnog vrata i prikačena šnalom za kosu. Oči su joj bile jarkoplave boje, da ga je skoro bolelo da u njih gleda, kao kad direktno gledate u letnje nebo. Polako je primećivao i neke druge delove njenog tela. Maleno, srcoliko lice. Oštra, "tvrdoglava" vilica i prav, jasan nos. Usta konvencionalne lepote su bila za nijansu preširoka. Izgledala je umorno i uznemireno.

Imala je ljubičaste tamne krugove oko očiju a koža oko slepoočnica i donjeg dela njenog vrata je bila modrikasta. Nikada je ranije nije video, ali se osetio nekako neobično, kao da ju je poznavao. „Dobro jutro", rekla je, a te njene duboke plave oči su se fiksirale na njega uz potpunu koncentraciju, nijednom ne skrenuvši pogled na neku drugu stranu. „Kako se osećaš?" Video je da nosi oker pantalone, sandale i izbledelu zelenu potkošulju sa stetoskopom koji joj viri iz dubokog prednjeg džepa. Je li ona medicinska sestra? Ovo je neka vrsta bolnice, zar ne? On leži u krevetu u nekoj dugačkoj sobi. Drugi kreveti - u stvari, gvozdeni poljski kreveti — poredani duž belih zidova od cementa. A u svakom jlin Gudž___________________________________________241 krevetu se nalazi po jedna osoba sa zavojima, neko jedva prepoznatljivo ljudsko biće. Brajan je osetio vrtoglavicu i da su mu usta suva poput flanela. San? U noslednje vreme mu se činilo da upada i izlazi iz nekog dugog sna, pa više nije znao šta je realnost a šta nije. Osećao je kao da mu je čitavo telo, od vrata pa nadole, pregaženo buldožerom. Bolelo ga je čak i dok diše. „Poput Sonija Listona posle petnaest rundi s Kasijusom Klejom", rekao je, uspevši da se polunasmeje. Kao da je ona nešto čekala od njega, neki znak, zategnutost na njenom licu je popustila. Nasmešila se. Prelepim osmehom koji kao da je podsećao na neki fizički dodir, koji ga hvata i uzdiže. „Mnoge opklade na tebe su se isplatile", rekla je. „Nismo bili sigurni da li ćeš da preživiš, ali si se dobro borio. Da li se bilo čega od toga sećaš?" Brajan se podigao samo nekoliko centimetara na tvrdom dušeku svog gvozdenog kreveta. Bol se ponovo javio. Ponovo se zavalio, teško dišući. Šta se to za boga miloga njemu dogodilo? „Ne mnogo", odgovorio je, a bol je sada postao potmuo i tup. „Koliko dugo sam ovde?" „Skoro tri nedelje", rekla je. „Uglavnom si sve to prespavao. Morfi-jum je u tome pomogao." Zatvorio je oči. Svetlost ga je bolela. Pogled na muškarce u drugim krevetima - koji mu izgledaju verovatno isto kao i on njima, poput mumija ispod tih metara gaze i zavoja, sa cevčicama koje su sa svih strana virile - sve to je činilo da bol bude još teži. Njen neobično miran glas ga je pratio u glavi, gde je bilo tamno i hladno. „Možda bi bilo bolje da ne pokušavaš da se prisetiš svega odjednom", rekla je. Poznavao je taj glas, zar ne? Skoro da je bio... poznat. Kao nešto što je možda sanjao. Sada mu je malena, hladna ruka dodirnula obrvu, či-neći da se stravičan bol malo ublaži. Neobični, nepovezani delovi sećanja su izašli na površinu, iz nekog dubokog mesta u njegovoj glavi. Pokušavao je da ih sve zajedno sastavi. »Bili smo u patroli", rekao je. „Uleteli smo u zasedu. Pogođen sam. Da, sada se sećam toga. Trang je... nagazio minu. Reka..." Brajanove oči su Se potpuno otvorile. Pokušavao je da se pridigne, ali ga je stravičan bol renutno paralisao, poput eksplozije crvenih zvezdica iza njegovog čeaSačekao je da se taj bol malo umiri, a onda je upitao: „Trang? Da li Je on..." 242

Žena je odmahnula glavom. „Žao mi je", ljubazno je rekla. „Molim te, ne pokušavaj još uvek da sediš. Bolje je ako samo ležiš. Mogu li da ti donesem nešto?" Brajan je osetio kako ga obuzima tuga. Bes takođe. Ipak nije uspeo da spase Tranga. Kakva je onda svrha da više i pokušava? Koja je više svrha svega, svih tih momaka koji umiru, samog rata? Refleksno se prekrstio rukama. Jadni Trang. Koliko još drugih, pored njega? A zašto ne ja. Zašto sam ja pošteđen? Iznenada nije želeo da zna. Bio je umoran, tako umoran. Mozak je ponovo počeo da mu lebdi. Oblizao je usne i osetio nešto slano. Krv. Usta su mu bila ispucala i gruba poput starog kartona. „Vode", rekao je. „Jesi li ti medicinska sestra?" „Doktor", rekla je, smešeći se. „Ali molim te... zovi me Rejčel. Ose-ćam se kao da smo stari prijatelji." Napunila je vodom iz bokala papirnu čašu, koja je bila na malom metalnom stolu pored njegovog kreveta, i prinela je njegovim ustima. Njen dugačak konjski rep ga je okrznuo po obrazu, nežno poput poljupca i delimično je uhvatio limunasti miris. Taj miris je doneo još jedan delić sećanja koje je polako plivalo na površinu. Nešto poput sna, ali možda se nešto slično tome zaista dogodilo. Bio je na tamnom mestu, u tunelu, hodao ka svetlu s druge strane. Svetio tako jako da mu je peklo oči, kao kad gledate u sunce. Ali ga je nešto vuklo ka njemu, poput magneta. Sto mu se više približavao, bio je sve srećniji. I neobično lakši, kao da je gravitaciona sila postajala slabija sa svakim korakom. Požurio je, kao da je lebdeo. Onda se tunel iznenada ispunio snažnim mirisom koji skoro da ga je nadvladao. Težak miris koji je bio mešavina limunovog cveta, letnje trave i dobrog mirisa sveže ispeglanih haljina koje vise u ormanu njegove majke. Takođe se sećao i glasa, ženskog glasa. Nije mogao da čuje šta je govorila, ali je osetio kako ga rukom doziva. Odvlači ga... od sve-tla. U početku se borio s njom, ali je sila bila prejaka. A onda joj se predao... Dok je sada pio mlaku vodu, osećajući njen miris, pomislio je: To je bila ona. Ova malena žena koja se zove Rejčel. Ona ga je izvukla iz nekog ponora. Smrti? Dragi Hriste, da li je moguće daje bio tako blizu. Da li je trebalo da oseća zahvalnost? Da, verovatno. Ali sada, sve što je osećao je bila uzaludnost svega toga. Samo je želeo da spava... Kada je ispio piće, ona mu je nežno položila glavu na jastuk. „Nosi si ovo kada su te doveli." Stavila mu je nešto na dlan. Hladno. Metaln Gudž 243 l medalju svetog Kristofera. Rouz mu je to dala onog dana ka-A je isplovio. Imao je to na sebi, a onda

zaboravio da je to nosio. „Sa-* uvala sam je za tebe. Pomislila sam da ti je možda... potrebna." Hvala", rekao je, zatvarajući pesnicom tu medalju. Pokušao je da priseti Rouzinog lica, ali nije u tome uspeo. Jedina slika koja mu je pala na pamet bila je fotografija koju je nosio u novčaniku. Slikao ju je prošle zime na Koni Ajlendu. Sećao se, bio je to savršen dan. Ceo dan samo za njih dvoje. Jeli su hot dog i pržene rakove kod Nejtana, a zatim su šetali po napuštenom šetalištu gde je vetar šibao, osećajući se kao da su jedini ljudi na ovome svetu, sve dok im se prsti nisu smrzli u rukavicama bez prstiju. Tada je fotografisao Rouz, koja je pomalo grubo pozirala pored jednog razbijenog ulaza za neku atrakciju na šetalištu, crna kosa joj je padala preko lica, bila je rumenih obraza, usiljenog osmeha, kao da ni sama nije mogla da poveruje u svoju sreću i delimično očekivala da će je svakog trenutka nešto pokvariti. Rouz, draga Rouz, zar nisi znala da si sigurna sa mnom? Zar nisi to mogla da vidiš? „Spavaj sada", rekla je Rejčel. „Vratiću se kada se još malo odmoriš. Ne očekuj previše od sebe u početku. Dosta toga si preživeo i prošao." Iznenada nije želeo da ona ode. „Molim te", šapnuo je, „hoćeš li da sediš pored mene dok ne zaspim? Samo još nekoliko minuta?" Nasmejala se i sela na samu ivicu njegovog poljskog kreveta, sta-vivši svoje prste preko njegovog ručnog zgloba. Video je da mu je ruka bila previjena zavojem, a igla za infuziju zabodena u venu baš iznad njegovih zglobova šake. Ali to mu nije smetalo. „Ostaću koliko god to želiš", rekla je. Nedelju dana nakon toga, Brajan je sedeo u krevetu. Jastuk iznad kolena mu je služio kao sto za izgužvanu svesku nad kojom je bio nagnut. Ruka mu se tresla; toliko je prošlo otkada je držao olovku ili sedeo ovako uspravno, osim kada bi morao da se olakša u noćni sud. Ali kada je jednom počeo da piše, reci su lagano potekle: Danas je 1. jun. Bobiju Čajldresu su pre dva dana izvadili kateter. Jutros su ga odveli u vojnu bolnicu u Okinavi. Pre nekoliko sati su dove-1 Još jednog momka kome cevčice vire iz stomaka, a jedna ruka mu ne°staje. Neko je rekao da je pokupio neku kurvu iz Kvang Trija, a ona e ostavila mali poklon pre nego što se iskrala u noć. Dek Forester je 244 Vrt L, govorio u ime svih nas kada je rekao: „Šteta što nije gonoreja. To te n tera na razmišljanje". Nikada se ne radi o dobrom ili lošem, samo su u pitanju stepeni. Koliko loše je loše kada ležiš do momka s parom drve nih nogu umesto sopstvenih? Ili kada devetogodišnjem klincu nedostaje pola lica? Dok ovo pišem, nekoliko momaka igra poker na krevetu preko puta mog. Veliki Džon, Komarac Lukas i Stidljivi Mejhju. Komarac deli karte a neko sakuplja karte za Velikog Džona, jer Velikom Džonu, koji bi

da je kod kuće dobio stipendiju da bi za njih igrao fudbal, nedostaju samo dva prsta na levoj ruci. A momak koji drži Mejhjuevu ruku za njega šali se o „slepoj sreći". Mejhju je udario licem u košnicu i pčele su mu oštetile optički nerv. Nikada više neće moći da vidi, ali je sebe smatrao neverovatno srećnim što se nije izvršila lobotomija, uz komplimente SAD-a. Najčudniji deo svega ovoga jeste što oni sa svim svojim ostacima te-la zajedno, čine jednu celinu. Ne, bolje od toga. Tu je reč o darežljivom duhu... Ne znam kako to da objasnim... samo da nikada ranije nisam video tako nešto, čak ni u borbi. Kvalitet milosti, po recima starog Vila Šekspira. /uče sam video taj kvalitet kod jednog paraplegičara koji je nekako uspeo da se spusti s kreveta i kašikom nahrani druga kome je bilo toliko loše da nije mogao da ustane. Oni noću plaču. Podseća na vetar koji duva kroz drveće, ali se na to navikneš. Zvuk muškaraca koji tiho plaču na svojim jastucima. Svi želimo da idemo kući, ali se i plašimo toga. Svet je isti, ali smo mi drugačiji. Neki od nas su se promenili spolja, a svi smo promenjeni iznutra. I svi se pitamo kako li će to da bude. Kako ćemo uspeti da se vratimo i pokupimo ostatke, kada nijedan deo više ne odgovara? Upravo sada razmišljam o Rouz. Kako ona izgleda, kako se oseća. Moram za to dosta da se potrudim, kao da crtam sliku u svojoj glavi. To me plaši. Znam daje volim isto kao i uvek, ali što se više trudim da se nje prisetim, deluje mi sve dalje. Da li ona još uvek misli na mene? Da li će me želeti nazad? Ali, čak i ako hoće, nisam baš siguran koga će to ona da dobije. To neće biti momak koji se o njoj brinuo, koji se o n)0) starao još otkako je bila klinka. Sada nisam siguran ni da li mogu o sebi da se staram, a kamoli o nekom drugom. Ponekada se noću uplašim. Mislim o Trangu i Gruberu i Matinskom, i onda plačem. Plačem p°~ put neke proklete bebe i to me na smrt plaši. Zašto onda ne bi i Rouz na smrt plašilo takođe? Slušaj Rouz, ako si tamo negde i slušaš ovu stanicu, za boga milog'1' piši mi. Reci da me voliš. Reci da me voliš bez obzira koga pronađeš da je u mojoj koži kada se vratim. Reci... AI:,H Gwlz___________________________________________245 „Pismo kući?" 'вгајап je podigao pogled i video Rejčel kako stoji iznad njega, s nekim neobično zamišljenim izrazom lica. Koliko dugo ona tu stoji? Možeš to tako da nazoveš", rekao je. Odložio je pero na pažljivo ispisanu stranicu i osetio da hrapava napetost u njegovim mišićima nestaje. Bilo mu je drago da je vidi. Priznaj čoveče, raduješ se njoj. Pa dobro, to je bilo tačno. Preraslo je u naviku da je očekuje negde predveče. Kada je bilo mirno, kao što je bilo poslednjih nekoliko dana, uvek bi navratila. Kao da do ovog momenta nije ni shvatio koliko mu je to značilo, koliko ga njeno prisustvo umiruje. Istinu govoreći,

bilo ga je pomalo sramota da to prizna, čak i samom sebi. „Hej, doktorka!", pozvao je Veliki Džon. Mahnuo je svojom desnom rukom, a tamno lice se pretvorilo u osmeh, širok poput Misisipija. „Igraćemo ispočetka ako želiš da nam se pridružiš." Rejčel se nasmejala i odgovorila mu: „Slabe su šanse za to, naročito ne nakon što si me odrao prošli put." Veliki Džon je zabacio glavu osmehujući se. „Sestro, ako sam imao neke kečeve u rukavu, ti bi bila prva koja bi to saznala." Brajan je znao da je ovo vrsta poštovanja, to zadirkivanje. Znali su da je njoj stalo, ali su takođe znali da nije trpela nikakva sranja. Sumnjao je da je njih nekoliko verovatno bilo zaljubljeno u nju. Veliki Džon se vratio svojoj igri. Rejčel je sela na kraj Brajanovog kreveta. Večeras je imala puštenu kosu i izgledalo je kao da pucketa po njenom licu, poput nekog magnetnog polja. Upravo ju je oprala i crveni pramenovi su se isticali, treperili poput varnica ispod teškog odsjaja gole sijalice iznad njegovog kreveta. Ona je bila čista, mirisala je na južno tropsko voće i na tome joj je bio zahvalan. Bilo mu je dosta trulog mirisa smrti na ovom odeljenju, a svaki put kada bi ga posetila sa svojim osmehom, veličanstvenim plavim očima, sve je to bilo kao neki manji poklon koji se mora polako odmotati i u njemu uživati. Sada je želeo da ima nešto da joj ponudi za uzvrat. »To je dnevnik koji vodim", objasnio joj je, kada je primetio da ona sa znatiželjom posmatra njegovu svesku. „Počeo sam da ga pišem na Početku svoje službe. Svaki dan napišem ponešto. Moj štap za izdržljivost, može se tako reći." Neki momci su nosili štap sa zarezima na njernu, za svaki od preostalih dana svog vojnog roka. I svaki dan bi na-Pravili još jedan zarez noževima, sve dok na njemu nije bilo više mesta 1 došlo je vreme da idu kući. Neka vrsta talismana, pretpostavljao je. legnuo je ramenima. „Drži me prisebnim." Vrt la • i i- U Klimnula je glavom. Iz njenog izraza je video da nema potrebe da dalje objašnjava. Ona je sve tako dobro razumela. Rekla je: „Postaje sve manje zaliha prisebnosti na ovom mestu, tako da to crpiš odakle god možeš. Dobro sam se setila, donela sam ti nešto." Stavila je ruku u džep svojih oker pantalona i izvadila čokoladu. Girardeli* - ekstra slatka. Krenula mu je voda na usta samo dok je u nju gledao. „Moja majka ih šalje. Voli da se pretvara da sam u letnjem kampu, baš kao što je bilo kada sam imala deset godina. Dobro došli u kamp šašavih junaka." Dala mu je, a njen pogled je ponovo pao na njegovu svesku. „Šta ćeš s njom da uradiš?" „Još uvek ne znam. Možda da je jednostavno zadržim kao neki pod-setnik. Ako ikada budem imao sina, želeo bih da on to zna." „Voliš decu?" Izgledala je tužno. „Sigurno da volim. Imam šestoro mlađe braće kod kuće, bolje bi mi bilo da volim. Uvek sam

planirao da i sam imam tuce dece jednog dana." „Tuce?" „Pa, za početak." Pridružila mu se smešeći se, ali je primetio da joj je smeh delovao nekako napeto. Iznenada mu je palo na pamet da je imao nešto što bi ipak mogao da joj da. „Da li bi želela da ga pročitaš?" „Mogu li?" Brzo je podigla glavu, a izraz sreće se mogao videti na njenom licu srcolikog oblika. Brajan je pomislio kako je to bilo neobično da se nije osetio posti-đenim što će svoje, čak i najintimnije misli da otkrije njoj. Ali onda, koliko je to stvarno bilo iznenađujuće? Poznavala je njegovo telo bolje od njegove majke. Na neki način, kao da ga je ona i rodila. Vratila ga je u život, dodirnula je svaki njegov deo, čistila njegovu prljavštinu, hranila ga, negovala. Bilo je prirodno da se već nekako osetio povezan s njom. Predao joj je dnevnik, očekujući da će da ga stavi u jedan od svojih džepova i kasnije pročita. Ali ga je iznenadila time što ga je odmah, tu pred njim, otvorila. Počela je da čita i nije stala niti se pomerila osim da okrene stranice, sve dok nije završila poslednju. * Ghirardelli - američki ogranak švajcarskog proizvođača slatkiša i čokolada Lindt & Spriigli, sa sedištem u Kaliforniji. Nekadašnja fabrika u San Francisku sada je pretvorena u jednu od znamenitosti grada ai skver ispred fabrike dobio je isto ime. (Prim, prev.) Gudž 247 lj šlo je više od sat vremena. Prošlo je deset sati, a od čokolade •e sada ostao samo onaj sladak ukus na jeziku. Partija pokera se privodila kraju, momci su se polako vukli do svojih kreveta nesigurnim koracima starih pijanaca. Lili je obilazila i proveravala sobe, infuziju i rastvore, davala lekove. Svuda po odeljenju se čulo nameštanje i škripanje metalnih dušeka, muškaraca koji svoja osakaćena tela nameštaju u položaj koji će im možda dozvoliti da zaspu. Kada je Rejčel pogledala nagore, Brajan je video da su joj se oči ca-klile od suza. „Dobro je", rekla je, a glas joj je bio krut. „Učinio si da nešto osetim, a do đavola, ja ne želim da osećam!" „Znam šta misliš", rekao je, „o tome da ne želiš da osećaš. Pomislio sam da napišem knjigu o tome kada se vratim kući. Zato sam i počeo da pišem dnevnik, da ništa od ovoga ne zaboravim. Ali sada ne znam da li to želim. Bilo bi to kao da sve ovo ponovo proživljavam." Klimnula je glavom. „Razumem te. Ali to je još jedan razlog više za to, zar ne? Kako ćemo drugačije da zaustavimo ovo ludilo?" Brajan je pokušao da razmisli. Podigao je penkalo i vrteo ga između palca i kažiprsta. Pred njom se osećao toliko ogoljenim, ne samo spolja već i iznutra. Korak po korak, pomislio je. Čoveče, sada ne mogu

da se izborim s nečim što je više od toga. „Čak i da je napišem, ko bi poželeo da je čita? Javno mnjenje želi da razapne poručnika Kalija za Maj Laj. Oni ne razumeju kako je tako nešto moglo da se dogodi. Ako pitaš nekoga na ulici šta misli da je najgore što može da mu se desi, odgovoriće 'smrt' devetorice od desetorice. Ali to nije nešto čega se ljudi plaše. Mislim da se mi najviše plašimo sebe samih, šta bismo mogli da uradimo ako nas neko dovoljno jako na to natera. Ljudi poput Kalija me čine nervoznim jer se duboko u sebi pitamo da li postoji deo koji je sposoban da uništi čitavo selo." Gledala je u njega dosta dugo pre nego što je progovorila. Konačno je rekla: „Naravno da si u pravu. Ali ako ne nateramo sebe da u to gledamo, kakvu nadu ćemo imati da ikada zaustavimo da se ovako nešto ponovo dogodi?" Nagnula se napred i čvrsto uhvatila njegovu ruku sa svoje dve. Dodirnula ga je mnogo puta, na mnogo mesta, ali uvek hladnim, efikasnim rukama jednog doktora. Sada je znao da ga dodiruje na jedan drugačiji način i to ga je potpuno šokiralo, protreslo poput struje visokog napona. „Napiši svoju knjigu, Brajane. Sve je tu. Nemoj čak ni da se brineš o tome ko će je pročitati. Samo je napiši." Posmatrajući njene vatrene plave oči, Brajan se osetio kao da ga je neko zgrabio, oborio s nogu i pustio da pluta ka pučini, da je ostao bez daha, potpuno opčinjen njenom strašću, njenom voljom koja ga celog obuzima. „Možda i hoću. Možda baš i hoću." 248 Dve nedelje nakon toga, Brajan je ležao u krevetu i pripiškilo mu se pitajući se da li je moguće umreti od ludila usled nepomeranja. Zgrabio je gvozdenu ogradu s obe strane svog kreveta i podigao se u sede-ći položaj. Osećao se tako slabo da mu je čak i ovaj jednostavan pokret stvarao bol poput oštrih udaraca čekićem. Ali neka on bude proklet ako će ovde bespomoćno da leži poput neke novorođene bebe. Ispiša-će se poput muškarca ovog puta, stajaće sa svoje dve noge, čak i ako to znači pucanje konaca u njegovoj utrobi. „Štake." Promrmljao je reč kroz stisnute zube. „Ovo je protiv saveta tvog doktora, želim da to znaš." Rejčel je stajala iznad njega, ruku prekrštenih na grudima. Nosila je zelenu doktorsku odeću i sandale, a kosu je vezala u labavu pletenicu koja je bila potpuno razbarušena. Obrazi su joj se zarumeneli, a oči sjajile od mešavine očekivanja i besa. Hriste, nije mu valjda bilo toliko loše, zar ne? Još uvek ima noge, iako se, naravno, posle mesec dana ležanja na leđima osećao pomalo slabo. Na silu je izvadio noge iz posteljine. Dok je u njih zurio, ispunjavalo

ga je gađenje, jer one oklembešeno vise sa ivice dušeka poput čarapa neke starice koje su okačene za sušenje. Kože tako blede da je izgledao poput mrtvaca. Delovalo je šokantno u odnosu na svetle proreze krivudavog ožiljka na butini. Isuse, na njima ne bih mogao da držim ni paket slatkiša! AH morao je makar da. pokuša, zar ne? „Do đavola s medicinskim savetima", rekao joj je. „Ako padnem, možeš da me podigneš. Ali neka sam proklet ako dozvolim da mi vise brišeš dupe kao nekom dvogodišnjem detetu." Rejčel mu je kruto predala štake, a lice joj je bilo ozbiljno. „Pa, ako je to sve što te brine, ja sam videla više golih zadnjica od pomoćnika u muškoj svlačionici i veruj mi da ni tvoja nije ništa specijalno." Doson se u krevetu do njega malo pridigao pomoću jednog lakta i namignuo okom koje nije bilo prekriveno zavojima. „Ako želiš da vidiš nešto stvarno specijalno, doktorka, dođi i proveri šta imam u gaćama. „Hvala ti, vodniče. Imaću to na umu." Uhvatila je Brajanov pogled i zadržala ga gledajući ga u oči, odlučno i odmereno, kao da gleda kroz cev M-16 puške. „Ali vama momcima bi bilo bolje ako biste razmišlja'1 onim što vam je između ušiju a ne između nogu." Doson je prasnuo u smeh, ali je Brajan ostao ozbiljan u svojoj na-meri. ^tiGuM___________________________________________249 Moram da izađem iz ovog kreveta, pa onda neka to bude sada." 'iJspeo je nekako da stane na noge i odmah je zažalio zbog svoje hrabrosti. Noge su mu se ukočile i tresle. Poljski toalet je iznenada izgledao daleko kao Hong Kong. Stavio je štake ispred sebe, dva puta nesigurno povukao noge, a onda zastao da se odmori. Od vrata pa nadole sve ga je peklo, vatra ga je žarila iz stomaka, plamenovi obuzimali ispod ključne kosti. Bio je tako slab, tako prokleto slab. A ono što je video, uhvativši delić svog odraza na staklu police za lekove, takođe mu nije ulivalo previše poverenja. O Isuse, jesam li to stvarno ja? Proziran odraz upalog skeleta koji je gledao u njega, pod-sećajući ga na one slike preživelih iz koncentracionih logora iz Drugog svetskog rata koje je video. Samo jedno ga je sada držalo na nogama - nit odlučnosti koja se protezala od njegovog mozga preko udova. A do trenutka kada se napola dovukao do drugog dela odeljenja, ta nit se razvukla do tačke pucanja. Znoj mu je curio sa plećki. Osećao se poput prekuvane ribe kojoj samo jednim potezom možeš da skineš kičmu. Ostali momci - Dek, Henson, Bučolc, Pardo - sa iščekivanjem su ga posmatrali kao da je Vajti Ford na svom vrhuncu. Osim Bostona -to mu nije pravo ime ali su ga svi tako zvali - koji se okrenuo kako bi gledao u zid. Jadno dete, obe noge su mu amputirane do kolena. On nikada više neće moći da hoda. Brajan je pomislio: Ja sam od onih srećnijih. Ali se u ovom trenutku nije osećao kao srećković. Tako je želeo da legne. I pod bi mu poslužio. Toliko se umorio da je samo želeo da zatvori oči i spava. Ali, pomisao da leži u svojoj sopstvenoj mokraći, terala ga je napred.

Brajan je još četiri puta nesigurno zakoračio, a drveni naslon za ruke na štakama ga je stravično sekao u meso ispod pazuha. Onda je pogledao preko ramena i video da se Rejčel nije pomeri-la- Još uvek je stajala tamo gde ju je ostavio, na oko desetak metara iza n)ega i besno ga gledala. .»Ne gledaj me tim krupnim kravljim očima", Ijutito je rekla. „Toliko S1 željan da mi pokažeš kakav si čovek i muškarac, pa onda nastavi do kfaja sam." »Nisam ni tražio nikakve usluge", rekao je, a bes je polako ključao u n)emu i pogurao ga još nekoliko metara napred. »Ovde imaju pravilo: kada jednom postaneš ambulantni pacijent, °ni te narednim avionom pošalju u Okinavu. Čujem da tamo imaju lrne. I kupatila s vodom." U glasu joj se osećala neobična napetost. 250 _____________________________Vrtla& „Ne mogu to da dočekam." Osetio je nove mišiće - mišiće koje nije toliko dugo upotrebio da je zaboravio da su tamo - želju za životom. Do đavola s Rejčel, šta nju briga gde on odlazi? Biće stotine novih odakle je i on došao. Uostalom, šta je on bio njoj, osim imena i broja na ličnoj oznaci? Sigurno je da je ona spasla njegov život, ali to je ono što doktori i rade. Nakon što je dovukao svoje mrtvo teško telo duž tamnog popločanog hodnika što mu je delovalo kao večnost, medicinska sestra mu je prstom pokazala put do vrata koja vode do poljskog toaleta. Kada se našao napolju, žmirkao je zbog jarkog sunca koje se nakrivilo iznad vrhova dalekog drveća. Trepćući kroz crvene tačke koje su igrale iza njegovih napola zatvorenih kapaka, video je blatnjav put preko golog kompleksa ograđenog žicom od četiri izbledela drvena ode-Ijenja s nabranim limenim krovovima. Jedno od njih je imalo grub natpis ispisan rukom: AKO MOŽETE DA DOĐETE DOVDE, ONDA NISTE MRTVI. Brajan je počeo bespomoćno da se smeje. Suze su mu tekle niz obraze, tresao se i bio na ivici da kolabira. Kako je to istinito, pomislio je. Ako uspeš da pišaš na svoje dve noge, onda si dovoljno jak čovek da kontrolišeš svoju sudbinu. O tome se dakle ovde radi, zar ne? O preuzimanju kontrole. Uspostavljanju nekog reda koji se u poslednje vreme ; nekako izmakao kontroli. s Svakog dodatnog dana koji bi ovde proveo, osećao je da mu njegov stari život klizi iz ruku. Sećanja na kuću izbledela su poput starih fotografija koje ubacimo u poslednju fioku. Još gore, njegova lojalnost je postala sumnjiva, nesigurna. Svaki dan ga je sve više približavao Rejčel, a jedan korak dalje udaljavao od Rouz. Ja sam budala, pomislio je Brajan. Zamenjujem zahvalnost za... Šta? Ljubav? Ne. To je smešno. Rejčel se s njim sprijateljila, to je bilo sve. On nije smeo da pretvori to u nešto

više. Želja za pišanjem je iznenada postala toliko jaka da je izbrisala sve drugo. Brajan je čuo buku iza sebe. Brzo se okrenuo na štakama i skoro izgubio ravnotežu. Rejčel ga je pratila. Zastala je nekoliko koraka iza njega na stazi, zabrinuto ga posmatrajući kao što majka gleda bebu koja uči da hoda ali se ne pomera napred da bi joj pomogla. Sada je izgledala još sitnije kada je i on bio na svojim nogama i tako mlado sa tako sakupljenom kosom. Izgledala je poput neke učenice. Zamišljao je da joj skida gumicu i iU 251 krajeva kose, polako odmotava guste pletenice i oslobađa joj kosu, i S riva svoju glavu u tu svilenkastu čistu kosu koja miriše na limun. Meka ona ide do đavola što je učinila da mu bude potrebna. Za ovo mi nije potreban doktor", grubo joj je rekao. „Kada sam po-le'dnji put pogledao, moja alatka je sasvim dobro radila." Znam to. Samo sam želela da kažem..." Rejčel je stala i čuo je kako je nešto škljocnulo u njenom grlu dok je gutala pljuvačku. Oči su joj iznenada postale veoma svetle. „Slušaj, žao mi je. Nije trebalo da se tako istresem na tebe." „Može li to da sačeka?", rekao je skoro moleći. „Stvarno moram dal" Zastao je i obuzeo ga je užas kada je shvatio da neće uspeti. Osetio je kako se nešto opušta u njemu i iznenadni talas tople lepljive tečnosti koja se širi po prednjem delu njegove pamučne pidžame. Iznenada je sve., bilo... tako... tako prokleto previše... „O Isuse", jauknuo je i počeo da plače. Zagrlile su ga ruke, mršave i jake poput nekog kabla, pridržavale ga. O da, pomislio je, tonući u njenu mekoću. Naslonio je glavu na njeno rame i pustio suze da teku. Onda je usledilo osećanje sramote, uz vreli miris urina koji se širio oko njega. Hriste, šta ja to radim? Jebeni dvogodišnjak ima više kontrole. Stojim ovde u svojoj sopstvenoj pišaćki i plačem joj na ramenu. Pokušao je da se izvuče, ali su se njene snažne ruke samo još čvršće oko njega obavile. Osećao je njenu kosu, toplu od sunca i mekanu, tako mekanu na njegovom obrazu. Miris limuna je lebdeo oko njega. »Ti idiote", rekla je, a glas joj se gušio od emocija, „da li misliš da je mene briga za tol Gledala sam te... i mrzela... što si tako hrabar. Nisam želela da ideš do đavola." Brajan je bio toliko zaprepašćen da nije znao šta da kaže, osim: »Zašto?" »Volim te", jednostavno je rekla. „A ti sada odlaziš." Osećao je vrtoglavicu, glava mu je plivala, kao da je previše bio na suncu. Osećao je da je govorila nešto važno, a ipak su njene reci zvuča-e nekako razbacano, nisu mu ulazile u glavu, a on je ostavljen s ovom strašnom prazninom. Pomislio je: O Isuse, kako daje ostavim"?

Ali nije mogao da pronađe reci koje je želeo da kaže. »Smrdim", rekao je. j rdiš. Ali ja sam mirisala i gore od toga." Nesigurno se nasmeja-• »Hajde, hajde da te očistimo i obučemo u nešto čisto." 252_____________________________________________Vrtjazi Stajala je malo po strani i dala mu je svoju ruku umesto štaka. S lakoćom ga je pridržavala, ova gipka žena, čija snaga i nežnost nikada neće prestati da ga iznenađuju. U tom momentu je znao od čega je bežao. Volim je. Iznenada je sve izgledalo tako jednostavno... pa ipak nekako nemoguće. On odlazi. Odlazi kući da vidi šta je ostalo od krhotina koje će s Rouz da pokupi. To je bilo ono što je želeo. Toliko je to želeo i toliko dugo, da je ličilo na neku litaniju, na molitvu čije reci uporno ponavljaš, čak i onda kada si zaboravio njihovo značenje. Ali sada je želeo Rejčel. Bila je to potreba dublja od puke želje. Nekako mu je bila potrebna - kao disanje, spavanje ili jelo. Ali šta on može njoj da obeća? Kako on može da uzme nju a ne izda Rouz? I Rouz je deo njega, na neki način čak i dublji, poput koštane srži u njegovim kostima. Pridržavajući se za Rejčel dok su išli preko dvorišta, Brajan je pomislio kako je to ironično da od svega što je propatio, ljubav prema njoj boli najviše. Došla mu je dve noći kasnije. Mogao je da vidi njen odraz koji se pomera od vrata, a onda se kreće ka njemu kroz rešetkaste prolaze metalnih kreveta na mesečini, između redova kreveta prepunih muškaraca. Muškaraca koji spavaju i sanjaju - molio se bogu - bolja mesta od ovog. Imala je puštenu kosu koja se presijavala na mesečini, dobivši takvu svetlu boju da mu je srce došlo do grla od tog prizora. Zatim je osetio njenu hladnu ruku na svom obrazu i taj letnji miris koji ga obavija poput zagrljaja. „Sutra", rekao je, podižući se. „Znam. Došla sam da se pozdravim." Bila je tako blizu, sedela pored njega u toj polutami, da je mogao da oseti njen dah na sebi, topao i sladak, baš kao i njen miris. Iznenada je tako žarko želeo da je uzme u naručje. Samo jednom... da bude u stanju da je uteši... jer, o Isuse, znao je da ako to ne uradi, ležaće ovde ćele noći — i verovatno do kraja svog života žaliće to. Istovremeno je osetio da bi to bilo pogrešno. To bi moglo potpuno da otvori nešto što bi trebalo da ostane zaključano. Voleo ju je, ali nije mogao ništa da joj ponudi osim toga... samo tu činjenicu, jednostavnu ., ilinGudž_________________________________________253 i beskorisnu kao kašika bez tanjira hrane koja se nalazi ispred tebe. Dakle, možda je bolje da to jednostavno

batali. Nedelju dana u Okinavi, a onda, uz sreću, otpustiće ga zbog medicinskih razloga i poslaće ga kući. Kući ka Rouz... ako ga ona još uvek želi. Prisetio se nje kada je imala sedam godina, klečala je ispred oltara u beloj haljini za pričešće i s velom poput neke najmlađe mlade na svetu, ruku u belim rukavicama prekrštenih ispred sebe. Malena mlada koja je potpuno sama. I ponovo se osetio kao i onda, osetio je želju da je zaštiti, svoju jadnu malenu Rouz kojoj je toliko bilo potrebno da je neko voli. Neprijatan glas u glavi ga je mučio, govorio mu: Ona je tebe zaboravila. Ni jedno jedino pismo. Našla je nekog drugog ko će o njoj da se brine. Rejčel je progovorila, razbivši mu tok misli. „Pretpostavljam da se vraćaš kući, u Ameriku." Klimnuo je glavom. „Ako mi daju otpusni list zbog medicinskih razloga. Zaista ne bih voleo da me iz Okinave vrate ovde. Kako ide ona poslovica... jednom možeš da prevariš đavola, ali ne i dvaput?" „Đavolu se ne bi ovde dopalo. Previše konkurencije. U svakom slučaju, preporučila sam da te otpuste. Možda si opet na svojim nogama, ali te i dalje čeka dalek put pre nego što opet budeš spreman za borbu." „Isuse, da li je iko ikada spreman za to?" Nije ništa govorila neko vreme. „Brajane, obećaj mi nešto." „Sve što kažeš, doktorka." „Obećaj mi da ćeš da napišeš tu knjigu. Ti imaš talenta. I nešto važno da ispričaš. Ljudi bi trebalo da znaju. Ljudi kod kuće... o ovom ratu." Ljudi kod kuće. Ponovo je mislio na Rouz. Ne, ne bi mogao da zamisli da njoj o ovome priča. Kako ona ili bilo ko, ko ovo nije doživeo - može da razume? Pomislio je da Rejčel zna. Njoj ne mora ništa da objašnjava. „Ako ga napišem", rekao je, „biće to samo da bih ja to sam razumeo. A nisam baš siguran da i to nije preveliki zahtev." Dodirnula mu je ruku, prelazeći nežno svojim prstima preko kvrgave koske koja strci iz njegovog mršavog zgloba. Osetio je takvu tugu u tom dodiru... želeo je da otvori ta zaključana vrata između njih i otkrije šta se još tamo nalazi... „Pobrini se da dovoljno jedeš", rekla je. „Gojenje će ti dobro doći." „Pića", rekao je i nasmejao se, „sve dok mi ne izađe na uši. Isuse, mislim da bih trampio sav pirinač iz ove proklete zemlje za jedno parče piće u Aveniji Džej." Г 254 Vrt laži „Dimljene plećke na raži u Karnegi deliju, ja o tome sanjam. S tamnim senfom i krupnim krastavčićima s

mirisom mirodije. Hoćeš li da uradiš to, Brajane, hoćeš li da odeš tamo kada stigneš kući i pojedeš jedan obrok za mene?" „Sve, čak i ako do tamo moram da odem na štakama." „Nedostajaćeš mi, Brajane. Ne znam kako ovo da kažem, ali..." Podigao je ruku, nežno joj stavio jedan prst na mekana usta. „Ne moraš. Znam." „Ja... nedostajaćeš mi", ponovila je, a kada se nagnuo napred da je nežno poljubi u obraz, osetio je slani ukus suza na njenom licu. Volim te, želeo je da kaže. Ali je rekao: „Napisaću je. Knjigu." Posvetiće je njoj, iako je možda nikada više neće videti. „Drago mi je", rekla je. U tami obasjanoj mesečinom, video je lepe, snažne obrise njenog lica, ponosnu kosinu njene vilice, i nikada u svom životu nije toliko žalio kao sada kad je morao da kaže: „Zbogom, Rejčel." 15. Brajan je prihvatio čašu glenlivet viskija koju mu je Den Petri dio. Nagnuo je glavu unazad i uzeo jedan veliki gutljaj, dok ga je ukvus viskija pekao u grlu. Poslednjih deset dana u Okinavi su najduži daniti u njegovom životu i pokušavao je - neuspešno, ali se iskreno trudio - o da još jedan izgura tako što bi se potpuno razbio od pića. „Nekako klizi po ovom toplom vremenu", rekao je samouvere^ni mladi Australijanac i nasmejao se. „Poslednji put kada sam se ovaltko napio je bilo na ribarskom brodu u Meksičkom zalivu gde sam loksao rum s Fidelom Kastrom. Ako je ikada postojao neko ko je mogao da : se poredi sa mnom u piću, to je bio taj crnobradi kučkin sin. Ali ni ti t nisi loš, druže. Problem je u tome što ovo ne ubija problem koji želiš oda potisneš." Brajan se usredsredio na sićušnog momka kose boje peska koji je šedeo na narandžastoj plastičnoj stolici preko puta njega. Petri ga je podsećao na trenera male lige iz nekog gradića. Dopisnik Junajtesd pres internešenela je na sebi imao izgužvan plavi komplet, desna rulJka u povezu, a nataknuta mornarska kapa pomalo zabačena unazad oot-krivala mu je kratku frizuru. U pola sata, koliko su pričali u holu D\~va istočno, Brajan je primetio njegovu zajedljivost ispod sveg tog šegačSe-nja. Plave prodorne oči su izgledale kao da su mu zakucane u glavu, a posedovao je i tu lukavu veštinu da izgleda kao da vas uopšte ne slu dok upija svaku reč koja se kaže. „Dobio sam obaveštenje danas", rekao je Brajan. „Otpuštaju me. dan bubreg manje i tri metra debelog creva me odmah kvalifikuje BERGS* i ratno odlikovanje za izuzetnu hrabrost na ratištu, Purpurno srce." Den je približio bocu ustima, otpio gutljaj, a onda dlanom obrisato usne. „Rat će učiniti čudo za tvoje viđenje stvari i rezonovanje, ali i rua-Praviti haos tvojoj anatomiji. Ne izgledaš presrećno zbog toga.

Mislirm Na odlazak kući, ne na Purpurno srce. Šta si ono bese rekao, u kojoj j e-dinici si bio, druže?" Engl.; DEROS - Date Eligible for Return from Overseas - u američke^ °)sci ova skraćenica označava datum kada vojniku prestaje prekomorska °jna služba i kada će biti vraćen kući. (Prim, prev.) ^1 P[ ______________________________________^Ј_ВД£; „Sto dvadeset prva pešadijska", rekao je Brajan, rukavom brišući vrh flaše pre nego što mu je vratio nazad. „Bili smo stacionirani negde između Da Nanga i sela Tjen Sung. Vojna jedinica Alfa." Sićušan Australijanac je klimnuo glavom. „Aha, tačno znam gde se to mesto nalazi. Trebalo bi... bio sam tamo. Prokleti pakao. Izgleda da si se izvukao tačno na vreme." Brajan je osetio kako se ukočio, a grlo mu se panično skupilo. „Bio si tamo?", glas mu je odjekivao. Petri je pokazao na svoju ruku u zavoju onom drugom, zdravom, ц kojoj se nalazila skoro prazna flaša. „Upravo tamo sam pokupio ovaj suvenir. Parče šrapnela veličine proklete alke na vratima." Nacerio se. „Preseklo mi je lakat napola. Sada imam dve smešne koske umesto jedne. Ali biću u redu." Zastao je, zureći u Brajana. „Hriste, nisam baš siguran za tebe. Druže, izgledaš poput pogrebnika na sopstvenoj sahrani." Brajan se osećao uznemireno, a mučnina ga je sve više obuzimala. Prostor u kome su se nalazili je bila ružna prostorija bez prozora ispunjena plastičnim stolicama i rasklimatanim kartaškim stolovima, gde muškarci koji se dosađuju sede i igraju besmislene kartaške igre u ogrtačima i pidžamama - i iznenada gube ravnotežu. Zgrabio je obe strane svoje stolice, u sekundi se uplašivši da će možda iz nje da ispadne. Bio je pijaniji nego što je mislio. Ali nedovoljno da bi ga sprečilo da oseti hladnoću koja se stvarala u njegovom stomaku. „Šta se dogodilo?" pitao je, s gorkim ukusom krede u ustima. „Bio sam u Da Nangu, pratio neke SEATO* gluposti. Baš tada smo čuli nešto o toj akciji. Do trenutka kada su me tamo odveli, sve se skoro završilo... Čarlijevci su tvoje društvo ponovo potisnuli u brda i infiltrirali se u čitavu oblast." Brajanovo grlo se toliko skupilo da nije mogao da guta. „Tamo... tamo se nalazi bolnica. Katolička bolnica. U Tjen Sungu. Korpus Kristi. Bio sam tamo pre nego što su me ovde prebacili. Da li znaš da li su ih evakuisali?" „Ništa nisam čuo, ali sumnjam. Dobro je da si odatle izašao baš kada jesi. Mesto je sada prepuno Vijetkongovaca — oni su tamo prebacili sve svoje ranjenike." ",udž 257 (j jože, samo da on nije u pravu. Samo ovoga puta. Ali Petri je bio hunski izveštač. Ako je iko imao validne činjenice, onda je to sigurno bio on. pomislio je na Rejčel - ona mu nije izlazila iz glave na više od minuta ili dva u ovih deset dana

otkako ju je napustio. U grlo mu se vraćao gorak ukus viskija. Dosta je čuo o tome šta Vijetkongovci rade belim ženama... Hriste, a šta je s one dve francuske kaluđerice koje su pronađene mrtve, vezane za drvo sa iščupanim jezicima. Bože, nadao se da im je ona i previše bila potrebna kao doktor da bi je podvrgli strahotama koje su mu prolazile kroz glavu. Sićušan glas u njegovom mozgu je rekao: Ona ume da se čuva. Ona će da izađe ako postoji neka opasnost. Ko je uostalom tebe imenovao za njenog spasioca? Iznenada se Brajan osetio potpuno treznim. Zategnutost je nestala iz njegovog grla. Znao je šta mora da uradi. Nagnuo se napred, a soba se iznenada sama nekako ispravila. „Petri, moram tamo da se vratim", rekao je tihim glasom. „O nekome koga ja znam - doktoru želim da se uverim da je dobro. Da je odatle izvučem ako je još uvek tamo." Novinar je prsnuo u smeh. „Ti i ćela prokleta vojna služba. Izvini druže, ali si gledao i previše filmova Džona Vejna. Između ostalog, zar ti niko nije rekao - da je prokleti rat u toku?" Brajan je čekao. Nakon minut ili dva, cinično keženje je nestalo sa Petnjevog lica. Onda je Brajan rekao: „Nemam mnogo vremena. I biće mi potrebna tvoja pomoć." Australijanac mu je ispričao kako su ga kada je pratio šestodnevni rat, Sirijci uzeli kao taoca na Golanskoj visoravni i kako je na prevaru uspeo da se odatle izvuče, pre nego što su mu odsekli jaja. Pa čak i da je pola priče čisto sranje, njegova dovitljivost je bila dostojna Roberta Luisa Stivensona* Ako bi Brajan uspeo da ga pridobije, on će mu i te kako biti dobar saveznik. ..Hriste, šta ti misliš ko sam ja, prokleti član Zelenih beretki?" Brajan je osetio da mu usta obrazuju neiskreni smešak. Mišići na 'icu su ga boleli od samog tog pokušaja. „Oni ne daju Pulicerovu nagradu Zelenim beretkama." * Engl.: SEATO - Southeast Asia Treaty Organization - Jugoisti jska mirovna organizacija. (Prim, prev.) :ocna azi* Robert Louis Stevenson (1850-1894), škotski romanopisac, pesnik i Putopisac, najpoznatiji po svom romanu Ostrvo s blagom. (Prim, prev.) Pot258___________________________________ Sa Petrijevog lica mogao je da pročita da je sada imao njegovu punu pažnju. „Ovde leži jedna pakleno dobra priča", nastavio je Brajan, pokušav jući da polako dođe do kulminacije priče. „Ja sam bukvalno bio mrta a ona me je... otvorila i masažom povratila moje srce. Između osta log..." Zastao je. Između ostalog šta? Šta je on nameravao da kaže? Ništa što nisi pomislio hiljadu puta, odgovorio je sebi. Petri je čekao, sada bez kape na glavi, i kratkim kockastim prstima je prolazio kroz svoju kao jež kratku kosu. Njegove nemirne plave oči su se usredsredile na Brajana, kao da se on sada spremao da održi propoved. „...Ja ću odatle da je izvučem i oženim se njom", završio je Brajan.

Da li je to tačno? To nije znao. Ali Isuse Hriste, osećao se dobro kada je to rekao. A to bi bila i te kakva priča. „Sranje." Petri se udario po kolenu, cereći se više nego ikada. „Pa sada, to jeste priča. Možda čak i za film. Do đavola, kladim se da čak možeš da nađeš i Džona Vejna da u njemu glumi. Da li je lepa, ta tvoja doktorka?" Brajan nije znao šta da kaže u tom trenutku. Nikada nije tako razmišljao o njoj. Lepa je bila devojka golih leđa s dugačkim tamnim nogama koja prođe pored tebe u letnjoj haljini. Ali se tako nekako ne bi mogla ni približno opisati Rejčel. „Ona je žena kakvu nikada ranije nisi video", rekao je Brajan. Den Petri je ispio poslednju kap viskija. Obrazi su mu bili rumeni od uzbuđenja a oči se caklile. „Biće potrebno i mesec dana dok se tvoja naredba ne promeni, ako te ikada puste, što je moguće koliko i da ja dobijem Pulicerovu nagradu", rekao je Petri. „Ići ću bez odobrenja ako treba. Nema veze za mene. Staje s tobom-Mogu li da računam na tebe?" „Optuživali su me da sam nesmotren, ali nikada da sam prokleti idiot. Sledeći put bi moglo da se desi da ostanem bez glave." „Šta je s Golanskom visoravni? Ni to nije baš bio nedeljni piknik? „To je bilo drugačije." „Kako?" „Tamo u pustinji makar možeš da ih vidiš kada dolaze. Ne puca) na tebe iza drveća. To jest, ako čak i dođeš tako daleko. Prvo, da vidi kako planiraš da se tamo ubaciš?" A/: :•_,- Gudi 259 l-Tttpostavljam da to neće bit li najteže... nema mnogo budala koplaniraju da pobegnu bez odobi.renja i vrate se u taj pakao. To je polednje mesto na kome će da me - traže. Ali do đavola, potrebna mi je tvoja pomoć." Petri je malo razmišljao, držeoći se za bradu. „Morao bih da okrenem nekoliko telefona i tražim od .nekih usluge. Jedan moj drugar radi za Stars endstrajps* on bi možda .mogao da nas uvede. Ipak, ne mogu ništa da obećam." Brajan, koji je sada bio očajan, i i dalje ga je nagovarao: „Petri, za ovo ću da ti dam ekskluzivan materijal. Do đavola, možeš čak i da mi budeš kum na venčanju. Šta kažeš?" Isuse, pomislio je, šta ja to goworim? Kakvo venčanje? Ako uspemo ovo da izvedemo, biće to prokleto j'itbeno čudo. Ali znao je da bi za Rejčel obećs ao bilo šta. Petri je lagano klimnuo glavom, ali mu je izraz lica i dalje bio sumnjičav. „Videću šta mogu da uraditm druže." Dečak nije izgledao kao da irtma više od četrnaest godina, možda petnaest. Ali na njegovom licu puunom

ožiljaka i kosim crnim očima, Rejčel je videja nešto što nikada raenije nije videla. Mržnju. Čistu i ubilačku mržn;_ju. Osećala se kao da je progutala nešto hladno na prazan stomak. Bol joj se protezao iznad desne obrve.:. Koža na rukama joj se potpuno naježila. Osetila je da bi je dečak koji l leži u krevetu i zuri u nju tim paklenim očima, u bilo kom trenutku uibio da za to ima dovoljno snage. Ja sam neprijatelj. On ne shvatta da će umreti bez moje pomoći. Radije bi umro nego dozvolio da ga j ča dodirnem. Rejčel se stresla, od grča su i r-uke počele da joj se tresu. Igla za infuziju koju je držala je ispala i uz ttresak pala na betonski pod. v se> naređivala je sebi. TTisi doktor, ne vojnik. Tvoj posao je da 'ečiš. Jednostavno je tako. Otvorila je novi paket celofarma s novom iglom i zgrabila dečakov fuitav, krvlju umrljan zglob i tražjila venu. Možda će mu biti potrebne četiri jedinice krvi, ali je izgledalo kao da mu rane nisu toliko strašne ako je na prvi pogled pomislila. . Možda mu operacija čak neće ni biti Potrebna. Ona će da ga očisti i deszinfikuje, ušije. Onda... EngL Stars and Stripes - no-wine koje objavljuje američka vojska za sv°je prekomorske trupe. (Prim. pr«sv.) Nešto mokro ju je pogodilo po obrazu. Prestrašena i zaprepašćena, Rejčel je pogledala i videla da se on ke zi, a usne su sijale od osećanja trijumfa, umrljane od njegovog krvavog ispljuvka. Tresući se, Rejčel je zgrabila čisto parče gaze i obrisala obraz tamo gde ju je pljunuo. O dragi bože, ovo se ne dešava, nemoguće je da se ovo dešava. Ja imam kontrolu... U glavi joj se nešto zamutilo i sve je postalo sivo i talasasto, kao da gleda kroz prljavu zavesu od gaze. Osetila je da će se onesvestiti ako ne legne. Nije stala poslednja dvadeset četiri sata. Sada je dečko vikao, s jasno uperenim prezirom prema njoj. Rejčel se polako povlačila, još uvek s iglom, osamnaesticom u rukama. Pogledom je uhvatila vojnika Vijetkongovca koji je čuvao stražu na ulazu u odeljenje. Nešto u njegovim očima ju je prodrmalo do samih kostiju... gledao je u nju kao kada zmija posmatra zeca dok odlučuje da li će njega da ulovi za svoj sledeći obrok ili ne. Pre četiri dana sam im bila potrebna, za njihove ranjenike koji su preplavili Urgentno... ali se sada situacija poboljšava... a Lili je rekla da je čula njihovog komandanta koji je govorio da će da dovedu svoje doktore. Dakle, ko zna koliko će još proći pre nego što za njih postanem potrošna roba? A šta onda? Sada se Lili umešala. „Yen Idngchć!", oštro je izgrdila. Tišina, pseto. Zgrabila je iglu iz Rejčeline ruke i zabila je u njegovu. Lili je izgledala isto tako iscrpljeno kao i Rejčel. Pramenovi sjajne crne kose koji su joj pobegli iz punde, padali su na beličasti vrat boje slonovače. Oči su joj bile sjajne i prošarane kapilarima.

Prednji deo uniforme bio je ukroćen osušenom krvlju. Kada je poslednji put bilo ko od njih spavao? Četiri dana, otkako je Tjen Sung zarobljen, izgledala su kao tri godine. Selo je sada bilo puno Vijetkongovaca. Kako je mogla da zna da će ovako da ispadne, kada se sama volonterski javila da ostane, tokom poslednje nedelje evakuacije, da bi se brinula o onima koji su bili previše bolesni da bi mogli da se pomeraju? Sada je najgori deo svega toga završen, ali su svakodnevni sukobi još uvek dovodili mnogo ranjenika. Pomislila je na Brajana i za jedan trenutak se osetila jačom, življom nego što je bila poslednjih nekoliko dana. Hvala bogu da se makar on izvukao na vreme. Onda ju je sivilo ponovo progutalo. Bože, kako joj nedostaje! Viđala ga je u mislima, njegove srebrnaste oči, njegovo ispijeno lice. Pogled 261 kraiut tuge koji joj je uputio dok su ga smeštali u helikopter do Da Otišao je. I ona ga verovatno više nikada neće videti. I oh, kako to boli! Boli mnogo više nego što je to mogla da zamisli. Ali ne srne da dozvoli da se onesvesti. Ne sada. Ovi Vijetkongovci su ljudska bića, ona im je potrebna. A sve dok im ona pomaže... oni će je sigurno pustiti na miru. Rejčel je došla do sledećeg kreveta. „Bdc-si", obratila se smežura-nom starcu recima upoznavanja a on je u nju zurio praznim, bezizražajnim očima. Doktor. To znači da sam ja ovde da ti pomognem, koliko god oboje mrzeli tu ideju. Shvataš poruku? Očigledno nije. Oči su mu ostale prazne poput praznog šaržera. Izgledao je kao da ima sto godina, a izraz na sitnom majmunskom licu govorio je da može da živi još stotinu i ne vidi ništa više od stvari koje ga iznenađuju. Nije teško ranjen, u poređenju s drugima. Duboka bočna rana na nozi je izgledala poput oštre rane načinjene nožem, od kolena do prepone. Ali to lice... „Anh bao nhieu tuoi?", pitala ga je svojim lošim vijetnamskim. Koliko imate godina? Glasom isto tako tupim kao i očima, odgovorio joj je: „Muoi chin." Devetnaest. Oh, dragi bože... Rejčel se borila sa histeričnim nagonom za smehom. Pomislila je da će ako odavde uskoro ne izađe, verovatnije pre izgubiti razum nego život. Brajan se držao za ivicu džipa koji je pljusnuo kroz rupu na putu dovoljno veliku da potopi vodenog bivola. Čvrsto se držao usled tog velikog poskoka. Hriste. A on je mislio da je glavni put loš. U poređe-nju s ovim, to je bio sveže asfaltiran autoput. »Jesi li siguran da on zna kuda idemo?", viknuo je Brajan ka Denu letriju preko buke motora, dok je usredsređenim pogledom posma-trao leđa i potiljak vozača Vijetnamca. №su bili ni na jednoj od rand makneli* mapa puta, to je bilo prokleto sigurno. Nisu videli nikakve znake

civilizacije poslednjih pet l.: Rand McNally & Company - istaknuti američki izdavač mapa, atlasa i globusa. (Prim, prev.) .l _________________________'jj^azi kilometara. Ovo je ono što je Dorfmejer, drugar iz njegovog voda imao običaj da naziva zemljom hladnog znoja. Ništa drugo osim visoke tikovine i mangrova koji prave lijane, paprati koja vam dopire do kukova i džinovske trave. „Nemam ni najmanju predstavu", veselo je viknuo Den. „Ali zašto da brinemo, uskoro ćemo saznati." Brajan je posmatrao Ngujena za volanom, koji je okretao s nevero-vatnom spretnošću, oko još jedne ogromne rupe. Put se više pretvarao u puteljak, jedva je bio dovoljno veliki za džip, a skretanja su ih bacakala i bacala unazad preko bankina, ostavljajući tragove utabane trave i ulegnutog blata za sobom. Zašto da se brinu. Sto puta je čuo da Petri izgovara ove reci u po-slednja dva dana. Kao da se oni voze Dvozom do Šipshed zaliva. Hri-ste. Svakog trenutka mogu da ih ubiju. Ali ih je Den Petri, samo je Bog znao kako, i dovde doveo sigurno. Prvo su avionom doleteli do Sajgona. Petri je nekako uspeo da dobije lažna dokumenta da je Brajan još jedan reporter iz njegove stanice, a onda ih je doveo do aviona C-130* punog novih regruta. Neverovat-na sreća, dok potpukovnik iz Brajanove divizije nije zatražio da vidi dokumenta. Isuse, kako se tada preznojavao! Ali komandant jedinice ga je, gledajući pravo u njega, pustio da prođe. Brajan je shvatio kako mora da je izgledao. Čak ni sam sebe ne bi prepoznao. Lakši nekih dvadesetak kilograma, možda čak i više. Momak kakav je bio pre šest meseci nije isti kao ovaj sada - sada više liči na nekog Hošiminovca. Pre šest sati, Petrijev drugar iz novina Stars end strajps neočekivano je naleteo na oficirske prostorije na aerodromu i odveo ih do činuk helikoptera. Uskoro su došli u Da Nang, posmatrali predeo iz ptičje perspektive, plavu vodu i peščane plaže oker boje oivičene zelenilom, lepe kao sa neke razglednice. Niko ne bi pretpostavio da se tamo dole ljudi međusobno ubijaju. Sreća ih je napustila, ili se tako činilo Brajanu, kada je Den pokušao da na prevaru ubedi vodnika koji je zadužen za vozni park da im pozajmi džip. Ali je Den samo izvadio još jednog zeca iz šešira, u obliku nekog novog časopisa s devojkama i paklom cigareta s opijumom i džip je bio njihov. A onda su unajmili vozača Ngejena, što je još jedno Petrijevo nadahnuće... ili je tako, u tom momentu, Brajan mislio. * Engl.: Lockheed C-130 Hercules - tip američkog vojnog aviona. Gudž 263 l Kada su skrenuli sa autoputa, Brajan je pomislio da im je zasigurno sreća okrenula leđa. Tada se dogovorio s Petrijem da bi bilo sigurnije da idu okolnim putem do Tjen Sunga. On nije bio toliko prometan i nisu ga tako dobro čuvali. Ali sada se plašio da su odabrali pogrešan

put... Bili su na teritoriji Vijetkongovaca, mogao je to da oseti. Osećao je da mu se glava steže, smanjuje. A ako se njegovi testisi popnu nešto više, doći će mu do grla. „Kaješ se?", pitao ga je Petri, tim prodornim plavim očima kojima je piljio u Brajana, ispod ivice svoje kape. „Ne", odgovorio je Brajan. Ovo možda može sve da ih ubije, ali je makar morao da proba i dođe do Rejčel. „Ona onda mora da je nešto." Petri je počeo da zvižduće pesmu iz filma Most na reci Kvaj. Brajan se koncentrisao na uzani put ispred njih. Svakog trenutka mogu da nagaze neku minu. Ili da ih pogodi snajper. Hriste, poželeo je da ima svoju M-16. Ili makar pištolj. Ali je u Da Nangu Den insistirao da ne nosi oružje. Civili - ovde, nagnuo je svoje lice blizu Braja-novog - tako oni ulaze. To je bila njihova zaštita i njihova jedina nada, koliko god za to imali slabe šanse. Uostalom, čak i s nekoliko pušaka, ne bi mogli ništa da urade protiv vijetkongovskih snajperista. Petrijeve reci su dale Brajanu ideju. Pored pištolja, oni mogu da imaju drugo oružje. Jutro pre nego što su napustili Da Nang, posetio je katoličku crkvu u samom srcu grada. Sada se sećao kako ga je sveštenik, mršavi Evroazijac koji je govorio engleski s francuskim akcentom, poveo kroz niz uzanih kamenih stepenica, zatim napolje do malene ograđene bašte. Kameni zidovi su bili pokriveni ladoležom i orlovim noktima, nekom vrstom mahovinaste trave koja je rasla na brežuljcima između pažljivo postavljenog kamenja, a malo jezerce s lokvanjima koji su bili u sredini, bilo je poput nekog dragulja. Najlepša bašta koju je Brajan ikada video. Na klupi od tikovine u hladovini drveta hibisku-sa, otac Sebastijan ga je poslužio šoljicom gorkog kineskog čaja, a nakon toga je Brajan kleknuo na mekanu travu i zajedno se s njim molio. Osećao je da se udaljio od Boga, ali su ga prastare reci i njihov ritam nekako umirivale, kao da mu je majka stavila ruku na obrvu. Nakon toga ga je sveštenik poslao s blagoslovom i onim radi čega je Brajan došao... što može da mu, nadao se, obezbedi sigurnost. Sada je to bilo ispod njegove jakne. Sakrio je. Čak ni Pptri za to nije znao. Bacajući naglim trzajem Brajana napred, vozač se iznenada zauU^stavio m Vh ' 't-' Nekih tridesetak metara ispred, neko je blokirao put. Dete u п'н žarni i sandalama. Izgledalo je kao da ima oko šesnaest godina i m gao je da bude seljak koji ide ka pirinčanim poljima... osim što je nosio pušku. Sovjetski AK-47. „Dung lai!", naredio je dečak. Brajan je posmatrao, osećajući se bespomoćno; svaki mišić mu se ukočio, dok je Ngujen spretno iskočio sa

vozačevog sedišta u džipu i potrčao ka njemu, a blato se lepilo na pete njegovih sandala. Usledilo je jednolično pevušenje na vijetnamskom između njih dvojice, uz pregršt divljih pokreta naprednazad i gestikulacije. „Da se nisi ni makac pomerio!" šapnuo je Den, spustivši ruku na Brajanovo rame. „Smeši se kao da su te izabrali za pratilju na takmičenju za miš Amerike." I Brajan se smešio. Toliko se smešio da je pomislio da će mu lice zauvek ostati u tom položaju. A sve vreme, ostatak tela mu je bio u pripravnosti, mišići su se grčili, znoj mu je kapao sa čela, strah ga je izjedao iznutra. Ngujen se iznenada okrenuo i pošao ka džipu. Izgledao je kruto, očiju koje su se suzile od prezira. Petri je blago opsovao. „Ovo nije uopšte dobro. Neće da nas pusti. Srećni smo da nas nije upucao." Nakon kratke pauze, Ijutito je dodao. „Osim ako možda ne štedi najbolje za kraj." Brajan je pomislio na Rejčel. Morao je da dođe do nje. Morao je da rizikuje. Odjednom, kao da su mu se svi mišići sjedinili u jedan, podbovši ga u akciju. Izvukao je ruku iz Denovog stiska i iskočio. Prekasno, shvatio je da je trebalo da se kreće opreznije. Iznenada se pojavio narandžasti plamen. Zvuk poput kapi vode koja udara užareni tiganj. Brajan je osećao vrelinu na obrazu. Toplo blato je smrdelo na đubrivo. Ležao je na stomaku, s rukama koje je zaštitnički stavio iznad glave, s vrelim vrhom poluautomatske cevi pritisnutim sa strane njegovog vrata. Umreću. Nakon svega. Ubijen na putu poput zeca. Isuse Hriste, kakva propast. Nakon određenog vremena ležanja u mirnom položaju i pitanja kakav je osećaj kada umireš, shvatio je da to možda neće da se dogodi... bar ne odmah. Spustio je ruke i podigao glavu. Ispred njega su bile prljave noge u sandalama. Polako se podigao na kolena, držeći ruke gore ispruženih prstiju, kako bi pokazao da ne misli ništa loše. Kada je sada pogledao u to okruglo tamnoputo lice svog neprijatelja, video je da je i klinac podjednako uplašen kao i on. Ugrabivši tu priliku, Brajan je pokazao da želi da otvori jaknu. De-" k je podigao pušku i uperio je u Brajanovo čelo... zatim je klimnuo glavom. Brajan je otkopčao vetrovku. Ispod nje je nosio svešteničku crnu košulju i okovratnik. Prekrstio se moleći se, uz veći strah nego ikada u svojim molitvama izgovorenim hiljade puta dok je klečao ispred oltara, da makar ovaj dečak bude katolik, a ne budista. Srce mu je lupalo u ušima a znoj curio niz nos, bradu. Jato komaraca je zujalo i ubadalo ga, ali se nije usudio da ih otera. Ostao je savršeno miran. Video je da se vodomar spustio sa drveta a sunce se presijavalo na njegovim krilima u jarkim duginim bojama. Nakon večnosti, dečak je polako, kruto spustio svoju pušku. Rukama je pokazao Brajanu da ustane. Pažljivo, čak i pobožno, dečak je pružio ruku i kažiprstom dodirnuo medaljon svetog Kristofera koji je

visio iznad Brajanovog svešteničkog okovratnika. Brajan je skinuo lanac preko glave i predao ga dečaku, smešeći se, da bi pokazao da želi da mu ga pokloni, kao ponudu pomirenja. Ukočenost je nestala sa dečakovog lica i on se nasmešio. Možda će sve biti u redu, pomislio je Brajan. Osetio je olakšanje. Noge su mu klecale dok je pokušao da ustane i dva puta je posrnuo pre nego što je uspeo da se uspravi. Brajan je brzo govorio, bez okretanja, upućujući reci Ngujenu. „Reci mu da moram da stignem do bolnice. Tamo je doktor... doktorka... potrebna nam je... za sveštenika u Da Nangu koji je veoma bolestan. Reci mu da će taj sveštenik umreti ako je ne povedemo sa sobom." Ngujen je preveo brzim, prilično piskavim vijetnamskim jezikom. Nakon pet minuta, džip se peo uz strmi planinski put do Tjen San-ga, s dečakom u pidžami koji je pušku zakačio o telo i izgledao oduševljeno i ponosno zbog svoje nove važne uloge. Den se okrenuo ka Brajanu, a lice mu se naboralo od pritajenog osmeha. „Isuse Hriste! Imaš i te kakvu petlju! To je bila prokleto najbolja moguća predstava od Poslednje večere" Brajan se nacerio. „Na Poslednjoj večeri nisu služili svadbenu tortu." Rejčel je pogledala u ormarić s lekovima, zatim se okrenula ka stepenicama koje su vodile na drugi sprat, balansirajući poslužavnikom Punim neotvorenih špriceva i četiri ampule morfina i penicilina. Bacila je pogled na vijetnamskog stražara koji se oslonio na zid s druge __________________________________J2*feastrane hodnika, držao pušku prebačenu preko grudi i sve oko sebe n žljivo posmatrao. Više ga se nije plašila. Skoro da je poželela da je n godi i okonča njenu patnju. Tri dana nije spavala. Bila je na ivici da kolabira. Da nije bilo Kei gde bi ona bila? Kej je takođe izgledala poput smrti, ali ona kao da je' cedila snagu iz neke unutrašnje duboke rezerve. Pa ipak je i Kej ima. la svoju granicu. Nešto ranije danas, Rejčel je videla kako se zatetura-la od premorenosti i skoro da je ispustila pregršt novih zavoja koje je nosila. Kada bi samo mogle da pobegnu... Sada sam kao neko ko gladuje, čije telo počinje da jede svoje sop-stveno meso, pomislila je. Ali u mojim mislima, koje žude za spavanjem, žude da sve ovo okončaju, to mora da je izjedanje sebe. Misli su joj opet kružile oko istog utabanog puta. Oh Brajane, ljubavi moja! Da smo samo mogli otvoreno da se volimo, čak i na sat vremena, koliko bi to bilo bolje od ovoga. Prihvatila je Rouz. Čitajući Brajanov dnevnik, počela je da razume njegov i Rouzin odnos bolje nego da je on sam pokušao da joj objasni. Da, ispravno je da joj se on vrati. Oni će se uzeti, imaće veliku porodicu kakvu Brajan želi, decu koju ona verovatno nikada ne bi mogla da mu podari. Kao što i treba da bude. Ali i samo razumevanje boli. Pri-hvatanje joj nije odagnalo hladnu prazninu u srcu. Izgledalo je kao da se pod pomera i svetluca poput upeklog asfalta na toplom suncu. Vrtelo joj se u glavi.

Sa strane hodnika su sada bila dva stražara. Izgleda da su vodili neki ljutit razgovor. Treći Vijetnamac, bez oružja, koji se tu šetkao i smešio, govorio je na prijateljski način. Uhvatila je reč „cigarete". Onda su sva trojica nestala kroz vrata koja su vodila u dvorište. Dvojica stražara postala su nešto opuštenija u poslednji dan-dva. Zahvaljujući dolasku dva ruska lekara, Ijanu Makdugalu su čak dozvolili da isprati dvogodišnjeg vijetnamskog dečaka na neophodnu operaciju, koju je on mogao da izvede samo u bolnici u Da Nangu. U kakvoj se ona situaciji nalazi zbog toga? Primetila je da ju je jedan od čuvara posmatrao na određen način od kojeg joj se krv ledila i naterao je da pomisli da je on imao na umu gore namere od ubistva. Sada su se dvojica muškaraca vraćala i hodala pravo. Svetio je bilo slabo. Sve što je mogla da primeti jesu njihovi osenčeni obrisi. Jedan je bio visok i mršav, a drugi nizak i žilav. Onaj visoki je zakoračio napred. Sveštenik. Šta je sveštenik W radio? ,y Gudž 267 Gada je videla njegovo lice. Ispijeno, upalo od bolesti, ali i dalje naj-I pse lice koje je ikada videla. Prvo u to nije verovala. Mora da je to bio san' „ . j • • -i „Brajane , jedva je izgovorila. Čuo se tresak. Pogledala je dole u polomljeno staklo pod njenim nogama. Ispustila je svoj poslužavnik. Onda je počela da trči ka njemu. Kao u svojim snovima, noge su joj bile teške, smotane, kao da je trčala kroz dubok pesak, a svaki korak je vukao nadole. Ispružila je svoje ruke... a onda ju je neko podigao poput zmaja... vetar joj je zujao u ušima... nosio ju je napred... On ju je držao u rukama, grlio je. Osetila je da je neko steže, tako jako da je znala da to nije bio san. To su Brajanove ruke, lice, telo. On se vratio po nju. Brajan, koji je učinio da se oseća dostojnom, važnom, blagoslovenom i da blista od ljubavi. A sada, pravo čudo, on je došao daje spase. „Brajane, oh Brajane!" Privila se uz njega, zarila lice u krute nabore njegove košulje i plakala. Nije je bilo briga zašto je on obučen u svešte-ničku odeću, samo to da je došao po nju. „Rejčel", mrmljao joj je u kosu, a glas mu se gušio. „Rejčel, hvala bogu. Oh, hvala bogu!" Poljubio ju je, prljavim rukama je obuhvatio njeno lice, obrazi su mu bili grubi od strnjike, ali oh, kako predivni... Eksplozija unutrašnjih svetlih crvenih zvezda se kroz nju prolomila i ona je zatvorila kapke. Otvorila je oči, i zaprepastila se kad je videla sićušnog majmunolikog čoveka koji je stajao pored njih, mahao kamerom i kezio se kao da mu je neko predao bronzani trofej. »Odlično urađeno, druže", likovao je. „Taj poljubac će videti ceo Prokleti svet!" 16. Džip se teško probijao kroz malene rovove koji su se stvarali po nn teljcima u džungli na glavnom putu.

Grančice su cvrčale po haubi i sa strane, a onda iznenada, delujući nekako čudnovato, pojavili su se oblaci, nebo, prostor. Sada su se kotrljali po autoputu s dve trake, ispu-calom i prepunom rupa, ali je ovde bilo ljudi, selo... i delimično sigurno. Rejčel je primetila zadnji deo vojnog transportnog kamiona koji se polako penje uzbrdo. Osetila se nešto veselije. Uspeli su. Svi oni - ona i Brajan, njegov nizak, smešan Australija-nac. I Kej takođe, hvala bogu. Nekako su svi oni, a samo je bog znao kako, uspeli. Rejčel je osećala Brajanovu ruku koja se steže oko njenih ramena dok im je džip udario u rupu, a blatnjava voda poletela sa točkova džipa. Da Brajane, drži me, pomislila je, molim te drži me čvrsto ili ću ja da iskočim iz ovog sna... Svanulo je, a oni su se kotrljali, delovalo je kao večnost po tom jedva obeleženom putu kroz džunglu. Ali je sada njihov vozač zastajao zbog volova, pasa i dece i smežuranih kosookih majki, savijenih pod ogromnim teretom koje su nosile na svojim glavama, dok su prolazili kroz predgrađa Da Nanga. Pred njima su se pojavljivale kolibe od bambusa i pirinčana polja, videli su naselja sagrađena od straćara i zarđalih limova, jarke prepune prljave vode, palili vatru od rane zore da je to izgledalo kao da je sve prepuno svitaca. Sigurna, pomislila je. Sigurna od snajpera, zaseda, nagaznih mina. Osetila je da napetost nestaje. Ovo mesto je bilo tako sumorno, tako odvratno prljavo, pa ipak se radovala toj kakofoniji zvukova i glasova, volova koji muču. Želela je da zagrli svaku osobu koju je videla. Slobodna, ona je slobodna. I Brajan, dragi bože, on se vratio. On ju je toliko voleo da rizikuje da i sam pogine da bi nju spasao. Proučavajući njegov profil, njegovu tršavu vilicu umrljanu blatom, jake kosti koje štrče, osetila je takvu ljubav da ju je zabolelo, bol u stomaku se širio kroz njene grudi i hvatao je za grlo. „Tuš", Kej je pored nje promrmljala. „To će biti prva stvar. Bože, smr-dim gore od neke koze. Nije ni čudo da su me oni Vijetkongovci pusti i da krenem s tobom. Verovatno su se molili da im se sklonim s puta. Den Petri se okrenuo ka njima sa prednjeg sedišta, njegove P'ave oči sa crvenkasto-umrljane maske od njegovog lica zurile su u ПЈШ, iludž 269 , je aamignuo ka Kej. „Do đavola da jesu. Da nije bilo oca Bra-23 svi bismo se prijavili u Hanoj Hilton. Ali moram da ti priznam, Jf ' «; potapšao je kameru u svom krilu, „onaj snimak kada ti Vijet-kongovcu pokazuješ srednji prst, to će da uđe u istoriju." Moja;'e«to narav. Dobra stvar je da on nije znao šta to znači. Način a "koji se smejao, verovatno je mislio da to znači da sam mu poželela sreću ili nešto tome slično." Kejino lice, okruglo kao u Bude, pretvorilo se u širok osmeh dok je podigla ruku sa srednjim prstom visoko iznad

svoje glave. „Pa, ovo je za sve nas!" Sada je Brajan držao Rejčel obema rukama, a onda ju je poljubio, strasno. Osećao se i mirisao kao onih tridesetak kilometara lošeg puta koje su upravo prešli, lice i ruke umrljane od sasušenog blata, ali ona nikada nije upoznala ništa slađe od toga. Osetila je kako su mu ruke dodirivale vrat. Tresao se. „Udaj se za mene", mrmljao je, stiskajući je još bliže. Ali da li je on to rekao ili ona umišlja? Do đavola, to nema veze. Nije morao da to kaže glasno. Ona je znala šta on oseća, kao što i on zna šta mu njeno srce poručuje. „Kada?" pitala je. Brajan se uz osmeh malo udaljio od nje, ali njegove oči - te nevero-vatne sivkaste oči koje su je nekako zarobile pre nego što je sa njom i reč progovorio - bile su ozbiljne. „Sada. Čim stignemo u Da Nang. Petri zna kapelana, pravog kapelana , rekao je i nasmejao se. „On kaže da mu taj tip duguje uslugu. Iako, poznajući Petrija, ne želim ni da pomislim za šta." Rejčel je duboko u sebi, uzbuđenih emocija, osetila neku mirnoću, smirenost. Da, to je bilo ispravno, i suđeno da tako bude. Snaga čak i jaca od njihove uzajamne ljubavi je nekako o tome odlučila. >,Da", rekla mu je. „Da", ponovo je rekla, dovoljno glasno da bi Kej i Jetri to čuli, da čuje čitav svet. „Da, udaću se za tebe!" Sada je ona plakala. „Udaću se za tebe u Da Nangu... ili Njujorku... ili Diznilendu... bi-lo gde, gde me ti želiš!" Brajane, osećam se drugačije nego što sam se ikad u životu osećala, ao "-a sam u nekoj drugoj zemlji; prešla sam neku magičnu granicu, a Sada ne želim da se vratim nazad. . J"ve do sada, Dejvid... abortus... svi oni mrtvi i vojnici na samrti... Vi-J kongovci...to se desilo u nekom drugom svetu, nekoj drugoj Rejčel. Petri je podigao dva prsta obrazujući znak V, znak pobede. Kej nije rekla ni reč, samo je zgrabila Rejčelinu ruku i jako je stigla. Njene smeđe oči, iza prašnjavih stakala na njenim naočarima, CaKlile su se od suza. 270 „Izgleda da ti je zapalo da mi budeš kuma", rekla joj je Rejćel. „Samo jedno pitanje", rekla je Kej. „Da li mogu prvo da se istuširam?« Otac Rork je bio pijan kao smuk, ali je mogao da se kreće... doduše jedva. Rejčel se osetila malo nesigurno na nogama dok je u kapeli stajala pored Brajana u izgužvanim oker pantalonama. Dah mu je zaudarao na alkohol, ljuljao se, ruke su mu se tresle dok je nespretno držao molitvenik u rukama. Podigla je oči i zurila u mapu otvorenih kapilara i vena preko njegovog nosa i obraza. Čovek verovatno nije imao više od trideset godina, ali je izgledao kao neki šezdesetpetogodišnjak. Ona je morala da zabeleži svaki detalj u svom sećanju, ružno zajedno s lepim. Jednoga dana će se oni, stari bračni par, sklupčani zajedno u udobnoj toplini svojih kreveta u svojoj udobnoj kući, smejati ocu Rorku i čitavoj ovoj sceni, a to će još više da ih približi jedno drugom. Pogledala je oko sebe. Ova sićušna prostorija iza bara gde je Petri konačno - nakon obilaženja desetine drugih barova - pronašao kapelana, kao

da je došla pravo iz filmova Čarlija Čana. Zavese od perlica, narandžasti papirni abažuri, zvuk muzike i jednolično pevanje u pozadini. Sve je to urezala u sećanje. Ona će se u svom sećanju stalno vraćati na ovo mesto. Ponovo je pogledala u Brajana, a on se nasmejao, deleći njeno zabavljanje. Onda je pomislila na venčanje Mejsona Golda, kako je ono neobično izgledalo. Kada bi Mejson samo mogao ovo da vidi! Brajan je bio u smokingu koji su pozajmili od pohlepnog narednika nabavke. Bio mu je nekih desetak centimetara kraći u rukavima. Bra-janovi koščati zglobovi su toliko štrcali, da je gurnuo ruke u džepove. Kej je prikačila cvet hibiskusa za njegov rever nekoliko minuta pre toga, a sada je Rejčel primetila da je prepun mrava. Ali njegovo drago lice, način na koji mu se glava pomalo krivila na jednu stranu dok joj se osmehivao, njegove tamne kovrdže koje su se opustile i pobegle od tragova češlja kroz kosu. Ona ga ne bi menjala, ne, ni za koga. „Da li ti... Rejčel... um... ah... Rozental... uzimaš ovog čoveka da postane tvoj... ovaj... zakonito venčani muž? Da ga..." „Da", odgovorila je, previše nestrpljiva da čuje i ostatak. „A ti Brajane..." Sa svoje desne strane mogla je da čuje Kej kako nežno briše nos. ^ Blagoslovena da si, draga moja Kej, pomislila je. Kej je čak pronašla ovu belu dugačku tuniku sa šlicevima sa strane, uz odgovarajuće pa"' 271 Ione - tradicionalna vijetnamska odeća. Kej je nosila jednu od crve-g pamuka, koja joj je prekrila punačke obline, što je Rejčel nateralo i pomisli na vilenjaka u jednodelnom odelu. ,... u bogatstvu i siromaštvu, u bolesti i ovaj, hm... mmm... da li ti... ne> već sam to rekao, zar ne? ... Da vidimo, ovaj, ah, da... dok vas smrt ne rastavi?" Brajan je gledao u njene oči što je izgledalo kao večnost, a ona je osećala da ljubav između njih jača, raste, hvata je i obuzima joj srce. Trebalo bi ovo da zaustavim... da mu sada kažem... pre nego što huje suviše kasno. Ne mogu da mu podarim decu, da li bi on i dalje želeo da se oženi mnome? Hoću li mu biti dovoljna...? Da, znala je da je morala to da mu kaže. Ovog istog trenutka. Dok još uvek može da promeni mišljenje ukoliko to želi. Ali reci za koje je osećala da joj je dužnost da kaže nisu izlazile; izgleda kao da su joj zapele u grlu. Nije mogla da podnese da zaustavi Brajana od obećanja ljubavi i toga da će zauvek paziti... kao njen suprug... Onda je čula Brajana kako kaže „Da." Iznenada se osetila previše srećnom da bi se koncentrisala na bilo šta drugo osim na Brajanov zagrljaj,

njegov poljubac, osećanje da je podiže tako da su joj stopala jedva dodirivala pod, a njihova tela i usne su se spojile. Blicevi su sevali, zaslepljujući ih belilom, a crveni odsjaji su bleštali ispred njihovih očiju. Venčani! Ona i ovaj predivni, hrabri, mili čovek su se venčali... Vrhom prstiju je Rejčel pratila ožiljak koji je u cikcak išao po Braja-novom stomaku poput tamnocrvenih munja. »Baš sada me podsećaš na Fleša Gordona", zadirkivala ga je, baš-kareći se od zadovoljstva dok je gola ležala na krevetu pored njega, a caršav joj je bio zapetljan oko stopala. „Volela sam te stare epizode na televiziji. On je bio moj veliki heroj, još onda kada sam nosila spanki Pantalone, i Meri Džejn." »A šta je sada?" .,Oh, ne znam. Mislim da mi se sada više dopada ludi Irac. Izvodi na Površinu Morin O'Haru* u meni." * Maureen O'Hara (1920), čuvena crvenokosa irska glumica i pevačica koja je često radila s režiserima Džonom Fordom i Džonom Vejnom i najčešće je glumila strasne heroine. (Prim, prev.) 272 Vrt laži „Morin O'Haru?" „Zar je nisi nikada gledao u Mirnom čoveku, tu svadljivu crvenokosu koja traži da je stave umesto Džona Vejna." „A koje je to mesto, pitam se?" Rejčel se široko nasmejala, osećajući se nevaljale. „U krevet, gde drugo?" Sada im je taj rasklimatani krevet s ulegnućem u sredini bio kao jedno od najlepših mesta na ćelom svetu. A i ova prljava hotelska soba s rasklimatanim stolicama od bambusa i požutelim slikama Ajfelove kule i Trijumfalne kapije. U osvit dana, soba je izgledala još sumornije u odnosu na prošlu noć, kada je taksi prolazio kroz lavirint zastrašujuće uzanih uličica do ove rupetine u zidu, hotela Trijumfalna kapija. Rejčel je primetila golo drvo koje je virilo na nekim okrnjenim mestima na crvenom lakiranom stolu. A prozorski kapci sa kojih nedostaje po nekoliko letvica, kroz koje je strujalo, zajedno s beličastom svetlošću pregršt zvukova - voda koja je kapala o čamce u obližnjoj reci Sajgon, zveket grnčarije i žamor ujednačenih glasova koji pevaju. Osetila je aromatičan miris đumbira, pirinča na pari i kim čaja dok se kuvaju. A pored njih se osećao blagi miris trule ribe i urina. Onda se prisetila i iznenadno osećanje radosti ju je preplavilo. Mi smo se venčali, stvarno venčali. A sutra idemo kući! Kući. Mama će verovatno da se onesvesti kada čuje vesti, neka joj bog pomogne. Neće imati dobrog jevrejskog doktora ili pravnika za zeta. Umesto toga, ona - Silvina ćerka je mlada irskog katolika bez para. Ali do

đavola, ona je srećna. Bila je srećnija nego što je ikada mislila da je to moguće. Mama će to da vidi i potpuno će zavoleti Brajana. Tati bi se ti dopao, Brajane, pomislila je, smešeći se. Znaš, ti si jak kao i on i nežan. „Volim te!", rekla je, okrenuvši se i udobno se ugnezdivši sa njegove strane, a njene obline su se nežno smestile medu njegove šupljine. „Jesam li ti rekla koliko te volim?" „Reci mi opet dok sam potpuno budan, inače ću da pomislim da sam sve ovo sanjao." Držao ju je čvrsto u rukama. Mogla je da oseti kako mu srce brzo lupa. Poželela je da ovako mogu zauvek da ostanu, samo njih dvoje; i onda nikada neće morati da objašnjavaju svoje postupke bilo kom drugom. AH to je san, taj smešan san, nije li tako? Pre ili kasnije, moraće da se suoče s drugim ljudima. A kada to usledi, želela je da bude na čvrstom tlu. Gudž 273 „Pričaj mi o Rouz", nežno je rekla. Rejčel je odmah primetila da se on ukočio. Preplavilo ju je iznenadno osećanje straha. Ako i sam pomen Rouzinog imena ima takav efe-kat na njega, bože, šta može da se dogodi kada je on ponovo vidi, kao što će se sigurno i desiti? Usledilo je dugo, strašno ćutanje pre nego što je Brajan rekao: „S njom sam odrastao. Ona i ja... pretpostavljam da može da se kaže da je ona devojka iz susedstva." „Da li bi se ti... njome oženio?" A onda, očekujući njegov odgovor, Rejčel je zadržala dah. Brajan je na njenim rukama ležao kruto poput daske drveta, nekoliko trenutaka je ćutao, a njoj se činilo da traje sat vremena. „Oženio sam se tobom, nije li to ono što se računa?" „Da, ali samo ako je to ono što ti iskreno želiš. Ako si siguran da zbog ovoga nećeš jednoga dana da zažališ." Zašto ona ovo radi? Zašto sebe ovako muči? Brajan je bez reci ležao. Rejčel je osećala da joj se strah sakuplja u grudima. Šta ako je on već zbog toga zažalio? Da li mu Rouz - ili da li mu još uvek — toliko znači? „Hajde da ne pričamo o 'jednom danu'", Brajan je konačno rekao. „Hajde da pričamo o sadašnjosti. Volim te, Rejčel. Više od bilo koje druge žene." To nije dovoljno dobro, želela je da vikne. Ti mi nisi odgovorio, nisi mi razjasnio! Ali se u isto vreme Rejčel posramila što je tako očajnički želela da je on razuveri. Bila je pomalo histerična, zar nije tako? Nakon svega, on se njome oženio, a ne Rouz. Ne daj bože da se ona pretvori u one žene koje stalno zvocaju, uvek molećivo traže dokaze odanosti od svojih muževa poput pasa koji traže ostatke večere ispod stola. Ostavi to na miru, naređivala je sebi. Zašto da ga primoraš da ti prizna nešto što ne možeš da podneseš da čuješ? Milovao joj je grudi, onda ih obuhvatio rukom i nežno se palcem igrao njenom bradavicom. „Gospođa Kalahan. Ima i lep prsten, zar ne misliš tako? Poslednja žena u mojoj porodici je završila sa

sedmoro dece. Misliš da si spremna za to?" Ona je sada osetila da postaje hladna, kruta. Kakav sam ja samo li-cemer! Pomislila je. Pitam ga da mi sve ispriča o Rouz, dok mu sama ne govorim istinu o sebi. Ne, pomislila je. Brak mora da se gradi na iskrenosti, na potpunom poverenju. Morala je da mu kaže. Na kraju će ipak to morati da sazna. Od samog početka, još onda kada je imala običaj da leži pored njegovog 274 Vrt L azi kreveta u Korpus Kristi bolnici, čitala njegov dnevnik, slušala ga kako glasno sanja o budućnosti i o tome kako je jasno rekao da želi porodicu. „Brajane..." Ali izgleda da joj se grlo skupilo. Ovo je bio savršen trenutak, možda najbolji dan u njihovim životima; ne bi bilo fer da to pokvari. Ne, ne sada. Bilo je prerano. A bilo je i prekasno. Osećala se kao kukavica. Trebalo je to ranije da mu kaže, da mu pruži šansu da se odmakne pre nego što je onaj pijani kapelan uz teškoće izgovorio konačne blagoslove. Ali sve se dogodilo u takvoj nejasnoj brzini... osim jednog, što se i tada i sada jasno isticalo. Ona ne može da ga izgubi. Ne ponovo. To će je uništiti, poželeće da umre. „... ne staj", promrmljala je umesto toga, dopustivši sebi da oseti ne-verovatnu slatkastu jezu dok mu je ruka klizila niz njen stomak. Otvorila je noge, dopuštajući njegovim prstima da se u njoj kreću. „O bože, baš tako, baš tako... o dragi, ako ne prestaneš, ja ću da svršim." „Sačekaj..." Onda je on bio u njoj, stvarno u njoj, krećući se uz jake pokrete svog tela koje se treslo, a svaki novi pokret je stvarao malene izlive zadovoljstva. Izvila je kičmu, savila se kako bi se s njim stopila, a istovremeno je rukama prelazila preko njegove zadnjice - oh, taj njihov predivan izdubljeni oblik! - osećala je neravnine po njegovoj naježe-noj koži, a prsti su joj se kretali dalje, niže sve do njegovih testisa. Oh Brajane, kada bih samo mogla da ti jednoga dana rodim dete... kada bih samo... Osetila je vreli izliv emocija, moćnog seksi doživljaja koji ju je ćelu prodrmao, i bio još intenzivniji usled njene žarke želje. Onda je i Brajan svršio, mogla je da oseti kako u njoj svršava. Za trenutak se osetila izgubljenom, odsečenom od svega, kao da je izlete-la iz orbite. Ovo nije način da se brak počne. To je pogrešno, pomislila je, to je pogrešno, da Brajana ovako obmanjuje. Red mu, naređivala je sebi. On će to razumeti. On te voli. Otvorila je usta pokušavajući da izusti te reci, ali nije mogla da ih prevali preko svojih usana. Za jedan stravičan trenutak, još jednom je videla beloplavičasto svetio na hirurškom nožu od čelika u Dejvidovoj ruci i čula Dejvidov ljutit, uplašeni glas: Zažalićeš zbog ovoga jednog dana. Zažalićeš što si me

naterala da ovo uradim. Onda je ta slika nestala. Sada je samo osećala vlažnu toplinu Bra-janovog tela koje je obavija, njegove ruke koje prave jastuk za njenu glavu - ruke toliko velike, da je počela da razmišlja o svom ranijem д/7/и Gudž_____________________________________________275 detinjstvu, o najranijim sećanjima kada ju je otac držao a njena malena glava sigurno šćućurena ležala u njegovim rukama poput jajeta. Ispustila je prigušeni jecaj. „Šta nije u redu?", pitao je. „Ništa", slagala je. Onda ga je svojim rukama, koje su ležale na njegovom grudnom košu, toliko jako stisnula da je mogla da čuje njegov glasan izdisaj. „Toliko sam srećna, to je sve. Plačem kada sam srećna a kada sam uznemirena ili nervozna, ja počnem da se smejem, stvarno počnem da se kikoćem poput neke luđače." „U tom slučaju, nadam se da te nikada neću naterati na taj kikot." A ono čemu se Rejčel nadala iz dubine svoje duše jeste da stvari između njih ostanu baš ovakve kakve jesu. Zauvek. I ona će da mu ispriča za abortus... uskoro. I on će to da razume. Razumeće. Onda će stvarno sve da bude savršeno. Neće biti laži između njih dvoje. Onako kako je bilo između mame i tate. 17. Otkako je Brajan otišao preko okeana, Rouz je postala strasni čitalac novina, tragajući svakog jutra i po Tajmsu i Njuzu za izveštajima sa ratišta, borbama, bombardovanjima, bilo kakvim napretkom u vezi s pregovorima za prekid rata, bilo kakvom informacijom, koliko god nevažnom, koja će joj učvrstiti nadu da će se rat uskoro završiti, da će Brajan da se vrati kući pre nego što mu se vojni rok završi. U metrou je pročitala Tajms, a sada je na svoj sto stavila - uvek be-sprekorna i željna da pročita novine kao prvo što uradi na poslu, otvorila poklopac svoje kafe i novine Dejli njuz. Na trećoj strani je videla priču iz Vijetnama, a nejasna slika joj je privukla pažnju - momak u sakou koji grli svoju nevestu. Naslov je bio: VENČANA ZVONA ZVONE ZA HEROJA I NJEGOVU GOSPOĐU LEKARKU. Rouz je preskočila uvodni deo prepun imena i godišta i odmah prešla na priču, brzo prelećući preko teksta. Priča je usredsredena na doktorku u borbenoj zoni i vojnika na samrti kome ona spašava život. Isti vojnik koji kasnije, prkoseći naređenjima, beži bez odobrenja, odlazi iza neprijateljske linije da bi je spasao. Ljubavna priča, bajka. Rouz se nasmejala, dok joj je srce zaigralo. Vidiš, srećni krajevi ponekada ipak postoje. Oni nisu nemogući. Rouz je ponovo bacila pogled na prvi paragraf, želeći da zna ove ljude, njihova imena, odakle su. Jedno

ime joj je iznenada privuklo pažnju: Redov Brajan Maklanahan. 121. pešadijska. Novinski članak je lebdeo pred Rouzinim očima, sa zamućenom slikom. Ne njen Brajan, ne, ovo mora da je neki drugi vojnik s istim imenom. Naravno da je to slučajnost, to je sve što može da bude. Zašto ju je onda srce toliko peklo? Čemu onda to ledeno osećanje u njenoj utrobi? Majko božja, da li je moguće da je to on? Osećala je vrtoglavicu, u glavi joj se luđački vrtelo, kao da će po-ludeti. A ipak, znala je da neće. Prisebnost je bila ovde, svuda oko nje. Sačinjavala ovaj sto, ovaj posao. Da, ovo je bilo stvarno, razumno, ova papirna čaša na njenom stolu koja se pušila, ova kaseta diktiranih pisama koja čekaju da budu prekucana. A za nekoliko minuta, Maks Grifm će krupnim korakom ušetati kroz ovaj hodnik i dobaciti joj svoj osmeh koji je poručivao „ja i ti protiv celog sveta" i poželeti joj dobro jutro, što joj je uvek podizalo raspoloženje. \\lin Gudž 277 Ali ova slika, ovo lice koje liči na Brajana ju je gušilo, otvorivši crni ambis u njenoj glavi tako da je mogla da oseti da počinje u njega da upada. Sada joj se soba nekako deformisala, stolica i tepih na podu ispod nje su se pod njom iskrivili. Čvrsto je zgrabila ivicu svog stola kako bi se umirila i srušila je kafu pored telefona koja se još uvek pušila. Kafa se prosula po otvorenim papirima, širila se po staklenom stolu i padala joj u krilo. Zatim je osetila vrelinu, stravičan bol, kao da joj neko na butine pritiska užareno gvožđe. Boli... oh, to boli... Brajan... Naterala je sebe da pilji u sliku, ovoga puta pažljivije, pokušavajući da se na nju usredsredi. Njegovo lice, o bože, to je bilo njegovo lice. lako je sada slika bila natopljena kafom i izvijena, ona je prepoznala to lice, to dugačko iskošeno lice, te upale oči. Brajan. Njen Brajan. Njen najgori strah od svih. Da se Brajan zaljubi u neku drugu. Ne, čak je i strasnije od toga... još je gore nego što je mogla da zamisli. On je oženjen. Obuzeo ju je stravičan bes. Trebalo je da pogine, to bi bilo bolje. Makar bi i dalje bio moj. Rouz se naslonila tresući se. Bože, ona je zaista gubila razum. Da li je moguće da je zaista tako nešto pomislila? Brajan da pogine? Ne, to ne... nikada to. Ovo se ne događa, govorila je sebi. Samo sam umorna nakon prošle noći, taj poziv od nane, to njeno zavijanje i kukanje kako je sve boli, kako je niko ne posećuje. Taj stari šišmiš je mislio da još uvek može da mnome manipuliše, čak iz Sirakuze. Kako sam mogla nakon toga da spavam? Nije ni čudo da sam iscrpljena. Da, ovo mora daje neka vrsta halucinacije, neka vrsta noćne more... Rouz je besno pokupila pokvašene novine i bacila ih u korpu za otpatke. Nema tamo ničega, apsolutno ničega. Zašto ja jednostavno ne počistim ovaj nered? A ovu haljinu, ovu prelepu haljinu sa cvetnim dezenima koju mi je Brajan kupio za prošli rođendan, bolje da je potopim u hladnu vodu ili će na njoj ostati

fleka... Da, to treba da uradi. Da sada ode kući, ovog minuta. Pre nego što ta fleka na njoj ostane. Jer ako se jednom tu smesti, nikakvim ribanjem ne može da se otkloni, nikakva količina sapuna ili odstranjivača fleke. Prelepa haljina koju joj je Brajan poklonio. Ona može da bude zauvek uništena. A onda joj se ta slika projektovala u mozgu i setila se teksta: 278 Vrt la ... Mladog diplomca sa Kolumbija univerziteta je trebalo da iz O£/-nave pošalju kući s Bronzanom medaljom... ali je on falsifikovao naređenja kako bi se nelegalno vratio u borbenu zonu, gde je pre samo nekoliko nedelja skoro poginuo... prkoseći skoro nepremostivim izgledima kako bi izbavio prelepu doktorku koja mu je spasla život... ženu koju je voleo... Ženu koju je voleo, pomislila je Rouz. Ali to sam ja. Ja sam ta koju Brajan voli. Mi ćemo se venčati. Čim se on vrati kući, čim se... Moram da skinem ovu fleku. Do đavola, verovatno do sada ne može da se skine. Moram da odem kući. Moram... Digla se osećajući se neskladno, poput lutaka, marioneta sa zamršenim koncima, ruke su joj se trzale i u nedogled rastezale kao da su elastične, na krajevima su je podsećale na nešto što se posmatra s pogrešne strane teleskopa. Hodala je, a hodnik s vratima koja su vodila do pravnih kancelarija izgledao je poput beskrajnog tunela. Itison kao da je bio napravljen od živog peska, vukao ju je za noge. Nastavi da hodaš. Idi kući. Da, moram da skinem ovu fleku, Brajan bi mogao da dođe kući... Glomazna vrata do liftova. Kola koja se otvaraju, zatim druga. Ljudi prosto iskaču u hodnik, brzo prolaze kraj nje, neki joj klimaju glavom. Svi osim jednog čoveka, koji se držao po strani dok su drugi žurno išli ka svojim kancelarijama. Krupan čovek, nije visok, ali pristojne građe - ona ga je zamišljala stabilnim i jakim poput debla nekog drveta - nosio je žutosmedu jaknu, aktovku, sa širokim, privlačnim i rumenim licem, kao da je jurio uz stepenice umesto liftom, a posedela smeđa kosa se naborala od tragova češljanja. Maks Grifin. Rouz je osetila da joj zbunjenost i konfuzija pomalo popuštaju. Ovaj čovek će joj pomoći. I ranije joj je pomagao, zar nije tako? Jesenas, oko njene stipendije. A s njom razgovara ne kao šef, već kao njen prijatelj. Primetila je deo papira koji je virio iz njegove ispucale kožne taš-ne. Videla je to kao da je posmatrala kroz lupu: njegovu ruku u kojoj je čvrsto držao izlizanu kožnu dršku, snažan zglob - svi ti mečevi na tenisu - i roleks na toj ruci. Prednja strana sata je bila izgrebana, što verovatno on nije ni primetio. Ali je on sada spustio svoju aktovku, zakoračio napred da bi je zgrabio za ramena, skoro pridržavajući čitavu njenu težinu.

„Rouz! Šta nije u redu? Bela si kao duh. Jesi li bolesna? Jesi li se po-vredila?" \jlin Gudž_________________________________________279 Odmahnula je glavom. Zašto bi bila bolesna? I kako je ona mogla da se povredi? Ne... ništa tako strašno... samo je reč o ovoj glupavoj mrlji„Prosula sam kafu", rekla mu je. „I ona se prolila po meni, i ja... moram da idem kući." Pomislila je na to kako joj glas zvuči tiho, neobično. Maks je neobično gledao u nju... njegovo četvrtasto pobedničko lice je izgledalo kao da postaje još čvršće, a njegove plave oči oštrije. „Hajde onda", rekao je nežno. „Ja ću da te odvedeni kući." Osetila se bestelesno, bez snage da protestuje. „Da, kući." Uveo ju je u lift, stežući je čvrsto za ruku. Onda su ušli u taksi i kretali se po gustom saobraćaju sa spuštenim prozorima, dok se leplji-vi letnji vazduh pomalo hladio. Da, osećala je hladnoću, takvu hladnoću kao da je na zemlji svuda okolo bilo snega, pa i u njoj samoj i ledilo joj srce. Buka poput mećave joj je tutnjala u glavi. Sve se nekako spojilo zajedno, sve boje grada, svetle letnje ženske haljine, veseli časopisi koji su bili na ivicama trafika, miris hot doga sa štandova, svi su se pomešali zajedno i pretvarali u blato. Počela je da se trese, a zubi su joj cvokotali. Želela je da se zaustavi, ali nije mogla. Maksov glas kao da je dolazio iz daljine, kroz tu zaglušujuću buku, i govorio joj: „Bolesna si, Rouz. Mislim da treba da te odvedem lekaru." Lekaru? Zašto? Sve je u redu s njom. Odmahnula je glavom i obmotala ruke oko sebe, odlučna u želji da prestane da se trese. „Dobro sam", insistirala je. „Ovo je smešno. Ne bi trebalo ni da budete ovde, da traćite svoje dragoceno vreme. Za sat vremena morate da budete u sudu." „Nema veze za sud. Odložiću. Ali za tebe se ja brinem, Rouz. Moraš da mi kažeš šta se dogodilo. Izgledaš kao da je neko umro." Da. Glas u njenoj glavi se i pored buke javio. Brajan, on je otišao. Isto je kao i da je mrtav. Rouz je podigla ruke ispred sebe, kao da je želela da se odbrani od nekog udarca, kao da neko sa strane cilja nečim na nju i sprema se da je udari. „Ne", zaplakala je. „Ne!" Maks ju je onda zagrlio, jako je stežući za ruke. „Rouz, za boga miloga, šta je? Šta se dogodilo? Reci mi!" Ona je žestoko odmahnula glavom. Molim vas... ne terajte me da vam kažem. Ako vam kažem, tako će sve postati još stvarnije. „Samo želim da ti pomognem", bio je uporan. „Ali ne mogu ako mi ne kažeš šta nije u redu. Rouz? Rouz?" 280 Vrt laži „Ništa. Sve je u redu." Osetila je iznenadnu mučninu. „Oh Makse, mislim da će mi pozliti." On ju je čvršće zagrlio i držao sve dok nije osetila da joj mučnina polako popušta. Nešto kasnije, pomogao

joj je da izađe iz taksija, pridržavao je, ne, nosio je preko dosta stepenika do njene malene garsonjere. „Sve će biti u redu, Rouz", smirivao ju Maks. „Šta god da je, biće bolje. A i ja sam ovde. Ja ću da se brinem o tebi." Ne, želela je da mu vikne. Ne. Brajan je trebalo da se brine za nju. Brajan se uvek brinuo za nju, zar ne? Samo, gde je on sada? Tako joj je sada bio potreban, više nego ikada ranije. Ali se osećala tako slabo, jedva da je mogla da se kreće. Dozvolila je Maksu da joj izuje cipele, zatim skine haljinu... njenu uništenu haljinu... a onda, u kombinezonu, još uvek drhteći po stravičnoj vrelini... dozvolila mu je da je ušuška u krevet kao da je dete. Soba joj je iznenada delovala premalo, previše tamno, ova garso-njera na Louer 1st Sajdu zbog koje je bila tako oduševljena kada je potpisala ugovor o zakupu. Staromodna minijaturna kuhinja, duboka izgrebana kada, ovaj kauč koji se pretvarao u krevet. Ali je sada pri-mećivala kako je stvarno mračno izgledao; nijedan zrak sunca nije se promaljao kroz njen prozor koji je gledao na uvučenu ulicu, s groznim harmonika-vratima. Videla je da su se geranijumi koje je stavila na požarni izlaz polako sušili i potamneli. Njeno posebno mesto joj je sada ličilo na zatvoreničku ćeliju, sumorno i opasno. „Sve će biti u redu", Maks joj je ponovo govorio. „Ne moraš o tome da pričaš. Samo se odmaraj. Evo, popij ovo." Prineo joj je čašu usnama, nateravši je da nešto proguta. „Biću tu. Neću te napustiti." Njegova dobrota je pokrenula nešto u njoj, kao da je pritisnuo neko dugme i pustio stravičan bol, bol noževa koji je probadaju i seku. Nije mogla da se pomeri ili diše. Ona će da umre, sigurno će da umre od ovog bola. „Pomozi mi." Pronašla je svoj glas. Zgrabila je Maksovu ruku, njegovu sposobnu ruku s nežnim širokim dlanom i jakim prstima; čvrsto ih je uhvatila svojim rukama kao da se davi i za njega se drži da se ne bi udavila. „Ovde sam", čula ga je i pored tutnjave u ušima. „Ovde sam, Rouz." DRUGI DEO Nije teško priznati krivična dela, ali je teško priznati ona smešna ili ona koja nas sramote. Ruso, „Ispovesti" 18. 7974 Silvi je odrezala uvenuli ružin pupoljak. Sramota, pomislila je, nije joj čak ni dozvoljeno da procveta pre nego što uvene. Savila se da pregleda grm, primećujući fina bela vlakna koja su poput paučine obavila neke od listova. Paukove grinje, rekla bi po njihovom izgledu. Pa, ćelu baštu će morati da isprska a većinu grmova da iseče. To joj nije izgledalo nekako pravedno. Na ovaj predivan junski dan, dok sunce šija. Nije dan za uništenje. Silvi se spustila na kolena s makazama u rukama i nije se pomerala. Samo je slušala uspavljujući

zvuk insekata, udisala prelepi vreli miris ruža i gledala u baštu. Volela bi da sada ima bocu svog omiljenogpića! Ova ruža je malo prerasla, izgleda kao francuska čipka pretrpana pupoljcima kremastoroze boje koji se guraju između plavičaste boje nila i lavande, a ruža puzavica se popela preko rešetke i zauzimala ceo južni zid. Ona je ne bi nikada ovako zapustila do pre nekoliko godina... sigurno ne dok je Džerald bio živ. Ali u proteklih šest godina, toliko toga se promenilo! Ona se promenila, odmah je shvatila. Više nije bila glupa kokoška koja se plaši sopstvene senke. Nije se više izvinjavala zbog onoga što jeste... I što nije: Šta mogu, a šta ne mogu da uradim. Pa, ipak postoje muškarci koji misle da sam atraktivna, čak i poželjna - Alan Fogerti, koji me izvodi na večeru kada je u gradu, šalje cveće... Denis Korbet u banci, prošle nedelje ju je nazvao da joj kaže da ima dve karte za balet. Naravno, tu je bio i Nikos... Silvi je primetila kako joj postaje toplo, kao da je sunce peče kroz °deću. Zamislila je Nikosa kako krupnim koracima hoda između nagomilanih blokova od šljake i čeličnih greda na svom gradilištu u pla-v°j radnoj košulji sa zavrnutim rukavima, sa snažnim potamnelim Podlakticama, s gomilom skica i šematskih planova u pesnici, njegove crne oči koje kruže svuda okolo i već zamišljaju zgradu kakva će biti kada se završi. A s njom, da li je video nešto više u budućnosti s njom? Da li je on 'kada mislio o onom davnoprošlom vremenu kada su bili ljubavnici? Bože, šta se dešava, pitala je samu sebe. Da lija njega želim? 284______________________________________________VrUaži Iznervirala se kada je primetila da joj se ruke tresu i da oseća lent riće u stomaku. Nateravši sebe da se ponovo usredsredi na svoje ruže, Silvi je r>o čela da ih reže. Prvo zdrave pupoljke, tako da se sve iskoristi. Držala je savršenu ružu koju je isekla iz grma. Snežnobelo-crvena, jedna od njenih omiljenih, a takođe i najreda. Savršeno bela u sredini, koja postaje tamnocrvena oko ivica svake latice. Izvrsna, pravo malo čudo. I eto nje, sredovečne žene - napuniće pedeset dve godine - kleči u prljavštini, zadovoljna poput deteta koje pravi pite od blata, što je takođe neka vrsta čuda. Kako je život neobičan! Možda je to samo zbog ovog dana - nakon tolike kiše. Silvi je sunčeve zrake osetila na svom potiljku, tople i utešne, poput ruke starog prijatelja. Uskoro će postati pretopio i ona će početi da se znoji i otiče. Ali se sada osećala najlepše na svetu. Osećala se snažnom i... kao da može da uradi sve što naumi. Otkinula je još jedan cvet i pažljivo ga stavila u svoju korpu. Misli su joj ponovo otišle na Nikosa. Setila se njegove ljubaznosti u tim mračnim mesecima nakon Džeraldove smrti, dok je Rejčel bila u Vijetnamu. Kada bi je nazvao telefonom da proveri kako je,

ispričao bi joj smešnu priču da je razveseli, dao joj do znanja da je tu ukoliko joj zatreba neko da je sasluša, rame na kom će se isplakati. Pomalo se postidela. Previše se oslonila na njega i nesumnjivo iskoristila njegovu dobrotu. Pa ipak, da nije bilo njega, gde bi ona sada bila? On je bio taj koji ju je ohrabrivao da preuzme kontrolu nad svojim životom, svojim novcem. Džerald to ne bi odobrio, ali Džerald nije više bio tu da je štiti. I tako je ona prionula na posao, osećajući se poput istraživača koji zalazi na neobeleženu i verovatno opasnu teritoriju. Kakva je to bila divljina! Većinsko vlasništvo u. banci, drugih deoni-ca, akcije zajedničkih fondova, gradske obveznice, novčanice, sindikati nepokretne imovine, a da se i ne pominju velike kuće u Njujorku, Delu i Palm Biču. Njihov advokat Pakard Hejmz je insistirao i savetovao da njega ovlasti da se za to stara; i bilo bi veliko olakšanje da mu je to prepustila. Ali ponekad - da, verovatno Nikos - činio je da se grize iznutra ukoliko izabere taj lakši put. Tako je dakle otišla do Pakardove kancelarije u Ulici Voter br. 55 koja je podsećala na antikvarnicubiblioteku. Dragi stari Paki. I dalje je mogla da se seti njegovog crvenog Hca> sjajnih očiju koje je pokroviteljski prate, njegove krupne suve ruke koja je tapše po ramenu dok ju je postavio da sedne u kožnu fotelju preko Gudž 285 uta svog stola. Podsetio ju je na Rejmonda Mejsija onako visok, rumen i gustih obrva, dok odiše očinskom zabrinutošću. „Stvarno nemaš zašto da se brineš, moja draga Silvi. Džeraldova imovina je stabilna kao kamen, mi i banka možemo da se o tome staramo, a ti možeš da uživaš do kraja života. Ti se dakle samo brini o sebi, jedi malo više, idi na jedno od onih krstarenja... neko južno more ili lepo mesto na Karibima će ti dosta pomoći, znaš", savetovao joj je, smešeći se svojim ujačkim osmehom, što joj je u prošlosti uvek nekako pružalo utehu. Međutim, u tom momentu ju je strašno nerviralo. A setila se kada je Nikos jednom rekao da novcem obično najbolje barataju oni koji rizikuju da izgube svoju sopstvenu košulju ukoliko se posao dobro ne obavi. Iznenada je odgovorila: „Odlučila sam da od sada sama vodim svoje fmansije." „Nije moguće da si ozbiljna", Paki se pobunio. „Šta ti znaš o..." „Apsolutno ništa", presekla ga je. „Ali nisam glupa. Mogu da naučim, zar ne?" I tako je ona naučila, uz Nikosovu pomoć. A kada su dugačke kolone sa ciframa, bilansi stanja, izjave o profitu i gubitku, izvodi o dobitku i gubitku počeli da joj se pojavljuju pred očima, zatražila bi Nikosove reci ohrabrenja. „Nije toliko komplikovano", rekao joj je, „samo tako na početku izgleda. Uvek se seti dve stvari.

Prvo, nemoj nikada da se plašiš da postaviš pitanje. I drugo, nikada nemoj sebi da dozvoliš da poveruješ da ne možeš da razumeš odgovore." Njena radoznalost je polako rasla, kao sićušno seme zasađeno u njenoj glavi, da možda može da uradi više nego samo da bude zauzeta, kao što je uvek radila, svojim baštovanstvom, kupovinom, ručkovi-ma s Evelin Gold, od povremenog sakupljanja novca za operu, večere s Rejčel i Brajanom. Ipak je tu prvenstveno banka. U početku, sama ideja pojavljivanja na mesečnim sastancima odbora kao jedina žena među svim tim muškarcima! - nakon toga joj je zadavala glavobolje u krevetu. Ali onda, dve godine nakon Džeraldove smrti, firma Pelam sikju-ritiz je bankrotirala a banci je dugovala skoro dvadeset miliona. Vizu-elno je zamislila kako sav Džeraldov težak rad dugi niz godina nestaje kao pupoljak na njenim obolelim ružama. To joj je dalo hrabrosti da nešto uradi. Iskopala je da je taj loš zajam delo Hačinsona Pajna. Pompezna stara budala; ona ga je uvek pre-2irala, a sada bi bilo katastrofalno ukoliko mu dozvoli da nastavi kao 286__________________________________________Vrtlog predsedavajući. Njegovu naduvenost je mogla da oprosti ali ne i to što je budala. Za sledeću sednicu odbora, ustala je u šest ujutru i dan započela dugačkim vrelim tušem za opuštanje nerava. Zatim je doručkovala što je obično izbegavala, gutajući dva jaja i nekoliko kriški tosta. Jezik možda može da joj se zaveže, ali makar neće da se onesvesti pred svim tim muškarcima. Silvi se takođe setila s kakvom se pažnjom tog jutra obukla. Prave svilene čarape iz Pariza i Šanelov kostim koji je Džerald toliko voleo -dvostruko tkan, s belim spiralama oko ivica sakoa. Oko vrata je stavila bisere, jedinu lepu stvar koju je dobila od mame. I naravno halston šešir, jedan od onih koji deluju ženstveno. Dugo se posmatrala u ogledalu radi krajnjeg rezultata. Malo je bila premršava - izgubila je dosta na težini nakon Džeraldove smrti. Izgleda žilavo, dok žene njenih godina nekako postanu oble i kruškaste. Ali, sve u svemu, izgledala je veoma elegantno. Pomislila je da bi Džerald bio ponosan na nju... ako se ne bi osetio pomalo nelagodno zbog onoga što je nameravala da uradi. Čak i sada, dok se Silvi naginjala napred i skidala išaran braon pupoljak iz žbuna, stomak joj se prevrtao na samo prisećanje na taj dan, kada je ušetala u sobu za sastanke Upravnog odbora, videla to mrgođenje i podignute obrve. Sećanje na to kako se osećala (isto kao kada je imala dvanaest godina i slučajno je upala u muško kupatilo kod Alek-sandera, videla redove ljudi koji uriniraju, muškarce koji nehajno drže svoje penise kao mesar koji meri viršlu), istovremeno uplašena i uzbuđena, kao daje nezakonito kročila u neki tajni svet, na potpuno mušku teritoriju.

Taj prvi put je jednostavno presedela na sastanku, prestrašena da bi govorila. Bilo je dovoljno što je uopšte i došla. I drugi put, takođe. Ali kada je treći put došla, i dalje se osećala prilično nelagodno, ali joj je strah iščeznuo. Sada skoro da je mogla da čuje njihove misli i kako je etiketiraju: dosadno joj je da samo sedi kod kuće, usamljena je, želi da postane deo nečega. Ovo joj daje šansu da se obuče u tu svoju elegantnu odeću, ako ništa drugo. Ona predstavlja samo puko odvraćanje рл~ žnje, ali nema stvarne opasnosti od nje. Kako pogrešno!, pomislila je Silvi, kikoćući se u sebi, sećajući se nji' hovih zaprepašćenih i besnih pogleda. Ko bi pomislio da će Džeraldo-va ćutljiva udovica da ustane i predloži, odvažno poput lavice, da oni izaberu novog predsedavajućeg, nekog koga je ona već imala na umu, mladog potpredsednika Adama Katlera. On je bio sin obućara iz Se-verne Karoline i dovde je došao na teži način. U krugovima Upravnog ilinGudž___________i____________________________ 287 Odbora> Katler jednostavno nije pripadao „in grupi", ali je Silvi jedini jelovao zaista pametno. Trenutak koji je usledio posle njenog predlog urezao joj se u sećanje. Dugačak sto od orahovine tako uglačan da je mogla da vidi njihove odraze, blede duhove na furniru. Onda je Pajn, krutog lica i delimično crven od prikrivenog besa, ustao, dobacivši joj čeličan osmeh. „Svi mi ovde prisutni... uključujući i mene... pozdravljamo intereso-vanje koje iznenada pokazujete za našu banku, gospodo Rozental", rekao je glasom koji kao da je snizio temperaturu u prostoriji za nekih dvadeset stepeni. „Ali osećam da je u našem najboljem interesu da vas podsetim da se mi ne bavimo organizovanjem koktel zabave ili sređujemo zakasneli račun izSaksa" Silvi mu je bila zahvalna, da, zahvalna, što je u njoj izazvao i pod-stakao bes. Njene ruke, koje su se pre nekoliko trenutaka tresle, sada su bile mirne, a ljudi koji su sedeli za stolom nisu joj izgledali strasnije od radnika, šofera, prodavača, službenika s kojima se uvek obračunavala u kući i u prodavnicama. „Vi pokušavate da me ponizite", otvoreno je rekla. „I tačno je, to što kažete, da sam se tek odskoro uključila." Gledala je u ta siva lica, jedno po jedno, primoravajući sebe da se susretne s njihovim pogledima. „Ali jedino zbog čega treba da se stidim jeste što se ranije nisam uključila. A sada da vas podsetim, ja posedujem šezdeset posto Merkantajl trasta. Ukoliko ne želite da me uzmete za ozbiljno, smatram jedino ispravnim da vas obavestim da imam kupca koji mi je ponudio dobru cenu za moj deo akcija..." „Ne vidim da bi nam bilo lošije nego što sada jeste", grubo je dobacio znojavi Sol Kacman, a Silvi ga je besno gledala kako namešta kravatu, trza je preko svoje kragne na ručno sašivenoj i naručenoj košulji, kao da namerava njome daje obesi. „Mislim da vas nekolicina već zna kupca o kome govorim", nežno je nastavila, sačekavši malo pre nego što

baci bombu. „To je gospodin Nikos Aleksandros." Usledila je tišina; poželela je da zatapše od ponosa. Ona je svojim Kartama odigrala baš kako treba. Jasno je bilo da će se oni radije pozabaviti ženom, nego nekim strancem, autsajderom. Pa još i Grkom, koga su se nesumnjivo plašili da bi ih kinjio sve dok ne izvuče najbolje iz njih. Čak i pre nego što su glasali, Silvi je znala da je pobedila. Jedino je DUO pitanje hoće li uspeti da izađe odatle a da se ne onesvesti u liftu. Pa, nisam, nije li tako? Silvi se prenula iz sanjarenja da bi se podi-§la na noge, držeći se za štap radi potpore. Za trenutak joj se zavrtelo 288 Vrt u glavi. Narandžastocrvene sunčeve pege su joj igrale pred očima S će joj je prebrzo kucalo. Pomislila je da je vreme da ude unutra, posmatrajući popodnevnu senku ispod ružinog grma, leje dinja od alabastra i pomorandže koje su se nalazile pored puta od cigli. Ako požuri, još uvek će imati vremena da pozove Manuela zbog prskanja bašte pre nego što se spremi za ručak s Nikosom. Imao je neke uzbudljive vesti koje je želeo da podeli s njom. Šta to može da bude? Možda je upoznao nekoga, pomislila je s iznenadnom zavišću - ženu kojom želi da se oženi. A zašto i ne bi? I dalje je bio tako vitalan, privlačan. Najbolje od svega je što je bio tako dobar i drag. Naravno da nije bilo razloga zašto se ne bi oženio. To je samo, pa, nije o tome ranije razmišljala. I... oh, da li će to značiti da će oni morati da prekinu s ovim odlascima na ručkove kojima se toliko radovala? I dobrotvorne priredbe kada bi je Nikos spasao od sedenja pored nekog patetičnog starca koji tek što je izgubio ženu? Dragi Nikos. Toliko mu je dugovala. Najviše od svega Rejčel. Upr-kos mnogim negiranjima, Nikos je i dalje verovao da je Rejčel njegova, pa ipak nije navaljivao s tim pitanjima. Nikada. Uvek ljubazan i prijateljski nastrojen prema Rejčel, to je bilo sve. Silvi se osetila toliko zahvalnom da bi mu sve dala za uzvrat. Naravno sve, osim istine... o Rouz. Svih onih godina sam lagala Džeralda, a sada lažem Nikosa. Ta misao ju je ubola poput oštrog ružinog trna. Ako bi on saznao za Rouz, preokrenuo bi nebo i zemlju da je pronađe. A nije li on zaslužio da ima dete koje je toliko želeo? Bog zna da je pokušala da mu kaže, pa ipak, reci ne bi izašle. Jer je tu bila Rejčel o kojoj je morala da misli. A takode i o Rouz... i o samoj sebi. Silvi je podigla korpu od slame prepunu ruža: cvetovi svih nijansa žute, rože i crvene - tako su je zaprepastili svojom nežnošću i izuzetnom lepotom, da su joj se oči napunile suzama. Moja draga Rouz, pomislila je. Ti me ne poznaješ, ali ja mislim na tebe svakoga dana. Uz manje bola nego ranije, to je tačno. Godine su bile blage prema meni u tom smislu. Ali... drago moje dete... koliko samo žudim...

Silvi je izvukla jedan prelepi tamnocrveni cvet iz korpe i njime do-dirnula svoj obraz jedan duži potresan trenutak. Zatim se uspravila i ponovo ubacila ružu u korpu. Možda je i prev se bila na suncu i sebi dozvolila da se ovako ponaša. ...______________________ 289 i A morala je i da požuri da ne zakasni. Osetila je nalet panike. Plaši-j se Nikosovih novosti. Nije joj bilo potrebno novih iznenađenja u ži-Otu za sada. ! „Dakle... šta misliš?", pitao je Nikos, cereći se na nju sa drugog spra-|ta kuće u koju ju je doveo nakon ručka. „Jesam li budala ili genije? Stotine hiljada dolara mi govori da sam verovatno budala." Silvi se susrela s Nikosom na vrhu elegantno uvijenih stepenica. Pošla je s njim ovde, do ove oronule zgrade blizu Gramersi parka, uz ove stepenice koje su se ulegle od težine, pitajući se šta je to što on ima rđa joj pokaže. Sada je razumela. Pogled joj je prelazio preko prilično oštećene prostorije koja je sva bila u kršu, koja je nekada predstavljala edvardijansku gostinsku sobu. Ogromna ukrašena vrata koja su visila sa velikog zaobljenog luka, sa stravičnim ostacima stare farbe, polovina prelepih izgraviranih napuklih okana ili ih uopšte nije bilo. Visoka i prelepa tavanica s okrnjenim gipsanim rozetama i napuklim držačima venaca podsećala je na vrh svadbene torte koju su potpuno izjeli pacovi. Kuća. To je želeo da mi kaže. Hvala bogu, to nisu loše vesti. Silvi se osetila lakšom, skoro kao bez težine, zbog olakšanja. Onda je počela da razmišlja šta će sve biti potrebno - i novca i nerviranjar-da se ova stara rupetina pretvori u mesto za stanovanje i postajala je zabrinuta za Nikosa. Nije više bio mladić, sada je imao više od šezdeset godina. Silvi ga je pogledala, sada stojeći ispod svoda medu delovima otpa-log gipsa i gomile polomljenih pločica vinil poda. Ali izgledao je jedar kao i pre trideset godina. Nešto krupniji oko stomaka, ali sigurno ne mlitav. Kosa mu je bila gusta kao i uvek, samo što je sada bio sed. Skinuo je jaknu prebacivši je preko jednog ramena. U drugoj ruci je držao savijene nacrte. Glavu je zabacio unazad dok je razgledao sobu, a sjaj neke buduće vizije mu se nazirao na licu. Prošlo je dosta vremena otkada je videla takav sjaj u njegovim crnim očima. Tokom ručka, poput deteta koje puca da oda neku tajnu, slao joj je čudne poglede, a zatim naručio flašu šampanjca. Nije ni čudo da joj se vrtelo u glavi. Nisu li se oni pomalo napili? , „Mislim da ima... potencijala", konačno je rekla, izbegavajući da ka| že nešto pogrešno. !| Nikos se okrenuo i pogledao je tim tamnim očima, zatim se veselo l nasmejao što je odjekivalo u ovoj oronuloj praznoj prostoriji. „Sranje. 290 Vrt laži

J Mrziš je. Kakav si ti loš lažov, Silvi. Izgledaš kao da si zagrizla nešto što je veoma lošeg ukusa." „Pa, biće potrebno dosta posla." Osetila se postiđeno. Ali zašto bi? „Oh Nikose, nisi ozbiljan oko kupovine ovoga, zar ne? Mislim, pa, lokacija je dobra. Tako blizu Gramersi parka i samo pet blokova od tvoje kancelarije. Ali samo je pogledaj. Čudo je da je neko nije proglasio neupotrebljivom. A koliko si rekao da je velika?" „Tri sprata pored ovog. Hajde, dođi da pogledaš?" Pre nego što je mogla da odgovori, on ju je zgrabio za ruku, vodio je uz još jedan niz kružnih stepenica - a Silvi je alarmantno pomislila - prilično opasno klimave stepenice. Bile su opasne, došla je do zaključka, osećajući kako se poneki ste-penik ljulja pod njenom težinom i škripi poput brodskog jarbola na jakom vetru. Daske na stepenicama su tu i tamo nedostajale. Da je bila manje vitalna, mogla je tako lako da padne, možda čak i ugane članak. Oko njih se protezao oštar, neprijatan miris, poput trulih borovnica. Teško dahćući dok je dolazila do vrha, primetila je tamni obris koji iskače iz mraka i prelazi preko hodnika. Srce joj je poskakivalo. Onda je primetila da je to samo mačka. Dakle, zato ovo mesto tako smrdi. Nikos joj je na trećem spratu pokazao veliku, prostranu sobu s bledim kaminom od mermera; verovatno spavaća soba. Sa čađavog prozora koji je smešten sa leve strane, Silvi je mogla da primeti zelenu travu s prelepim cvetnim lejama i urednom šljunkovitom stazom. Mlade žene su gurale dečja kolica, ljudi sedeli na klupama, s knjigama u krilima na suncu. Iznenada je, oh da, mogla da primeti sve te mogućnosti. Izuzetno mnogo posla, ali na kraju... Silvi se okrenula od prozora i tamo je bio Nikos, čučao na podu, odmotavao planove, a na krajeve papira je stavio po parče cigle sa od-žaka. „Vidiš... ovde i ovde... ovde bih srušio pregrade, napravio veće sobe, s više sunčeve svetlosti. A pogledaj ovde, nema više malene kuhinje. Uveo bih jednu veliku. Jutros na Ulici Grin sam video stare mesarove nogare, ogromne koje bi bile savršene za ovaj zid. Ali za ova vrata nisam baš siguran. Mislim da bi ona možda trebalo da budu ovde..." Pre nego što je shvatila šta radi, Silvi je klečala pored njega zaražena njegovim entuzijazmom. Majls bi verovatno dobio napad kada bi video šta ona radi svom pamučnom klasično krojenom kostimu koji je za nju kreirao; Silvi je već primetila tamnu mrlju na svojoj bledoj svilenoj bluzi boje keksa. Pa šta? Ona se zabavljala! MlinGudž_______________________________________ 291 Udišući oštar, voćkasti miris nacrta, Silvi je pratila Nikosov prst dok se kretao iz sobe u sobu odlučnim,

kratkim pokretima. „Ne", prekinula ga je. „Mislim da ne treba da staviš tamo vrata. Izgleda skučeno. Zašto ne bi otvorio čitav južni zid i stavio dvokrilna vrata? Pretvori ovaj deo pored bašte u osunčanu terasu. Vidiš, ovamo ima previše prostora za trpezariju umesto toga." „Da... Mislim da si u pravu." Zažmurio je kao da je time pokušavao da zamisli kako bi to izgledalo. „A šta misliš o ovome ovde? Trebalo bi da napravim neku ostavu, zar ne? Mislim da je premalen prostor za prostoriju za doručak." „Ne, ne, ne uopšte, ukoliko izvadiš ove zidove od komoda. Vidiš, ovde imaš dovoljno prostora da napraviš pult u sredini. Mislim da je mnogo efikasnije. Pult možeš da koristiš sa obe strane, s prostorom ispod za kredenac. I mesto iznad glave za efektne šerpe od bakra." Nikos je naglo skočio na noge i buljio u nju. „Neverovatno! Silvi, ti me uvek iznenadiš. Kako si uspevala da u zidu sakrivaš svoj talenat tako dugo?" „U grmlju", ispravila ga je uz osmeh. „I nema veze za mene. Kako ćeš ti da izvedeš sve ovo? Nikada nisi renovirao staru kuću. To može da bude mnogo teže od pravljenja nove iz temelja." Setila se kada su pre mnogo godina kupili svoju prvu kuću u Delu, giganta starog sto godina - ali ni tada, ni približno ovako ruiniranu kao ova - i svih onih vikenda koje je tamo provodila nadgledajući gipsare, stolare, molere. „Uz tvoju pomoć", odgovorio je bez oklevanja. „Moju? Šta ja znam o tome?" „Upravo si mi pokazala. I... ", ispružio je svoju ruku, prekidajući svako dalje protestovanje, „imaš oko za lepe stvari. Ova kuća je ženskog roda, mogu to da osetim, zar ne možeš i ti? Potrebna joj je ženska ruka." „Oh Nikose..." Silvi je gledala u te tamne crne oči i videla da je potpuno ozbiljan. „Ti si najneverovatniji čovek koga sam ikada upoznala." „Smatraš nemogućim da kažeš ne, zar ne?" Iscerio se. „Samo ne znam..." „Razmisli o tome, molim te." Zatim ju je uhvatio za bradu svojim grubim rukama — mogla je da oseti mastilo sa nacrta na njegovim prstima, gipsanu prašinu na svojoj ; vilici, koju je on držao — i poljubio ju je. Osećajući vreli šok zbog njegovih usana na svojim, Silvi je pomislila: Dragi bože, ja sam ta koju ludi. Pre trideset godina me je isto ovako poljubio. Ali sada? Ovo se ne dešava. Mi smo samo stari prijatelji. Davno smo prevazišli ovakvu vrstu gluposti. 292 Vrt la azi Ali je shvatila da se predaje tom osećaju, koji je bio i predivan i sve-prožimajući. Osetila je vrelinu, preveliku toplotu, kao da junski zraci pravo kroz prozor padaju na nju, peku je onako kako je ona lupom

palila svoje ime na parčetu drveta kada je bila dete. Koliko dugo je prošlo otkada se ovako osećala? Godine i godine. Dragi Gospode, šta me je nateralo da pomislim da sam previše stara? Da li je on sve vreme čekao, dok nije bio siguran da je spremna? Povukla se unazad pomislivši da je videla odgovor u njegovim očima. Da, čekao je dovoljno dugo. Sada su bili toliko različiti od onih nesmotrenih budala koje su pre toliko vremena uživale jedna u drugoj u sramoti. Bilo im je potrebno mnogo vremena, da, mnogo godina da nauče da poštuju jedno drugo. Da upoznaju jedno drugo kao dve osobe, kao dva prijatelja. Sada ju je samo jednim poljupcem podsetio da je ona još uvek žena a on muškarac. Njegove oči su joj govorile: Ja sam ovde, ako me želiš, ako si spremna. Ne još uvek, prećutno mu je odgovorila, ali možda uskoro. Da, mislim da bi to moglo da bude uskoro. Silvi se povukla, osećajući iznenadnu hladnoću. Duguljasta senka sunca na kojoj su klečali popela se čak do zida. Ogromna mačka je iznenada odnekud iskočila i skamenjeno stajala na vratima i posmatrala ih besnim očima, mašući prljavim belim repom. Zapanjena, Silvi je počela da se smeje. „U redu je", Nikos ju je umirivao, „gladna je, to je sve. Pita se da li imamo hranu za nju." „Izgleda kao da bi i nas pojela." Onda je mačka otišla, nestajući u senci kuće. Nikos je ustao i pružio ruku da njoj pomogne. „Hajde, moja draga Silvi. Odvešću te kući gde divlje mačke neće da te pojedu. Onda ću da se pozdravim s tobom. Do sledećeg ponedeljka sam službeno u Bostonu. Možda kada se vratim možemo opet na večeru?" „Da, mislim da to možemo da uredimo. U svakom slučaju", rekla je, dok je on spašavao svoje nacrte, ponovo ih savijao i stavio ispod miške, „to će mi dati šansu da sve ovo pregledam." Široko se nasmejao, a sjajni beli zubi su se videli ispod tog njegovog tamnoputog lica. Još jedanput je osetila da joj srce poskakuje, a ona stara žudnja je ponovo oživela i postajala teška poput nerođenog dete-ta u stomaku. Silvi je, ruke ušuškane u Nikosov topli, čvrsti stisak pomislila: O bože moj, u šta se ovo ja upuštam? 19. Maks Grifin je pijuckao svoju kafu i gledao Temzu, koja se presijavala poput pocrnelog, zatamnjenog srebra na jutarnjem suncu. Ovo sunce je pravi bonus. Obično je u Londonu stalno rominjalo. On je uživao u svom omiljenom doručku u Savoju, u omiljenom pogledu na reku. Do đavola, zašto se onda osećao tako trulo? Mamurno, kao da je sinoć u sebe ulio previše rozea. Samo što nije ni kap okusio. Mora da je to zbog Rouz. Šta drugo? Juče su u avionu sedeli jedno pored drugog četiri sata, skoro se kukovima dodirivali, zatim su stigli u London, zaglavili su za večeru u tom skučenom restoranu u Čelsiju,

uzevši jedini sto koji je preostao, maleni separe u ćošku gde su praktično sedeli jedno preko drugog. Ćele večeri je mirisao njen parfem, osećao njen topli, vreli smeh, gledao iskre u njenim očima. Sinoć je toliko žarko želeo da pruži ruku i uhvati je. Koliko je ona bila blizu, njena butina pripijena uz njegovu u tom malenom separeu, njena ruka ga dodiruje dok mu je gestikulišući nešto objašnjavala. A mogli su i da ostanu u kancelariji. Što je upravo ono što je trebalo da uradi. Strogo poslovno? Do đavola, koga je on zavaravao? Pa, sada je prekasno. On jednostavno mora da resi ovu situaciju najbolje što može. Biće to samo tri dana. I manje, ako uštogljeni britanski advokat samo prihvati neverovatno velikodušan sporazum za koji ima ovlašćenje da ponudi. Maks je gledao dole na Viktorija park, na parče zelenog travnjaka išarano cvetnim lejama i oivičeno urednim kamenim stazama. Ispod toga se nalazio nasip prenatrpan vozilima u saobraćaju, a na trotoarima su živahno hodale sekretarice i službenici, a izgledalo je kao da nigde ne žure, s kišobranima koji su se njihali dok su ih držali čvrsto pored sebe, mereći im korake poput klatna. Bog blagoslovio Britance, pomislio je. Sunce šija. Nebo je čisto poput savesti novorođene bebe. I niko nije bez svog kišobrana. Mnogi nose šešire i kabanice uredno presavijene preko jedne ruke. Igraju na sigurno, pomislio je. Ali onda, zar to svi mi ne radimo? Maks je u svojim mislima video ta vrata. Vrata koja su njegov apartman povezivala sa sobom pored njih. Ofarbana u pastelnoplavu boju, s umetnutim pločama, kovano gvožđe, bez brave ili ključa. Samo ogromna mesingana reza, koju on ili bilo ko s lakoćom može da otvori. Sinoć je pun sat vremena stajao tamo, ruke su mu se znojile, puls mu 294 295 je luđački lupao, nesposoban čak i da pokuca, a kamoli da otvori rezu Toliko je želeo da prođe kroz ta vrata, uzme Rouz u svoje naručje i kaže joj ono što toliko dugo oseća: da je njome bio opsednut, da je očajnički želeo, da ju je najiskrenije voleo. A ako bi se usudio, kako bi ona odreagovala? Verovatno bi u početku bila šokirana. Onda bi je preplavilo osećanje sažaljenja. Jadan stari Maks. Bio joj je drag. Lako bi ga se oslobodila. Poput starog psa koga brižljivi vlasnik lagano mora da izbavi te bede. Aha, možda bi ga čak i pozvala u krevet, iz zahvalnosti, osećajući da mu to duguje. Hriste, da je ima na taj način... to bi bilo hiljadu puta gore nego da je uopšte nema. „Spremni da naručite, gospodine?" Žustar glas ga je prekinuo u razmišljanjima. Maks je zatreptao prema konobaru u savršenom sakou i sa crnom leptir-mašnom, mekanom salvetom od damasta presavijenom preko njegove ruke. Lice mu je bilo potpuno neosetljivo, smeđa ravna i sjajna kosa

zalepljena za lobanju poput vidrinog krzna. „Ne, ne još", odgovorio je. „Čekam nekoga. Doći će svakog trenutka." „U redu, gospodine." Konobar je nestao poput vazduha. Maks je bacio pogled na druge ljude koji su doručkovali. Sedeli su pored prozora kroz koje je sijalo sunce, savršeno obučeni Londonci, i sekli svoja jaja i usoljenu ribu; nekoliko bezobličnih sredovečnih žena u kostimima od tvida, bez šminke i u laganoj obući, pijuckalo je svoj čaj i grickalo kifle. Poput scene iz Požarišta remek-dela* Morao je dobro da razgleda okolo kako bi pronašao mane. Nasumično parkirana kolica pored stuba prepunog prljavih tanjira i kašastih fleka u čašama za sokove smeštenim pored srebrnih bokala punih leda koji se topi. Muva koja zuji na stolu iznad korpe sa pecivima. Velika fleka od kafe na tepihu. Razgledajući ogroman enterijer u samoj trpezariji, primetio je tamnokosu ženu koja se probija pored beličastog oivičenog podijuma u sredini, gde je pijanista lagano svirao na klaviru. Visoka, dugačkih nogu, kretala se prikrivenom Ijupkošću žene koja nije svesna svoje lepote. Zapanjeni Maks je osetio kako se nešto razbuktava u njemu, kao da je upravo ispio ćelu solju vrele kafe u jednom gutljaju. * Engl.: Masterpiece Theatre - američka dramska antologijska TV serija koja je prikazivala najbolja filmska ostvarenja britanske književnosti. (Prim, prev.) Bože svemogući, šest godina, a ja sam još uvek napaljen kao tinejdžer kada je vidim da ulazi u neku prostoriju. posmatrao je dok se kretala između stolova prema njegovom, Ka-ravađo u sobi punoj Sardženta, ozarene kože boje masline, divlje crne kose koja joj pada na ramena. Kao da želi da izjednači svoju egzotičnu sladostrasnost, nosila je ravnu suknju od tvida, jednostavnu belu svilenu bluzu, otvorenu na vratu, s jednostavnom niskom bisera. Setio se kada joj je poklonio te bisere, smeštene pored mark kros akten-tašne, onog dana kada je položila pravosudni ispit. Način kako je nosila tu jednu minđušu bio je neobičan. Samo jednu, poput pirata. Godinama, uvek tu jednu minđušu od rubina u obliku suze koja joj visi sa desnog uva. Njena amajlija, rekla mu je. Rekla je da joj donosi sreću. Kad ga je primetila, video je osmeh na njenom licu. „Zdravo! Lagano mu je mahnula sa razdaljine od nekih dvadesetak koraka, a Maks je primetio na desetine glava koje se okreću i pilje. Čak su i uredni Britanci znali šta je dobra riba kada je vide, Maks je primetio uz osmeh. Rouz je sela na fotelju preko puta njega. Obrazi su joj bili rumeni, kao da je teško disala, kao da je bila u prevelikoj gužvi da bi čekala lift - koji se u ovom veličanstvenom starom hotelu kretao od sprata do sprata poput ostarelog porodičnog sluge — i do dole trčala niz stepenice. Njen miris je podsećao na svezi vazduh iz bašte kada se prozor brzo širom otvori. „Izvini što kasnim. Potpuno sam se komirala. Umor od puta i vremenske razlike, pretpostavljam. Trebalo je da mi pokucaš na vrata pre nego što si sišao."

Bože, kada bi ona samo znala koliko je sinoć bio blizu nečemu što je mnogo više od samog kucanja. „Pretpostavio sam da ti je potreban odmor", rekao joj je. Između ostalog, imamo vremena na pretek. Sastanak s Ratbonom je tek u jedanaest. Izgleda da naš klijent oseća da je neobično važno da spava čak i duže od određene advokatice iz Njujorka koju ja poznajem." Rouz se nasmejala. „Hvala. Ali samo da se zna, pola noći sam bila budna i sređivala sam svoje beleške. Moj bože, svi ti prikupljeni papiri staju u jednu poluprimedbu! Reci mi, je li ta kafa još uvek vruća? Mogla bih da uzmem malo. Dugo me čekaš?" „U stvari, upravo sam došao. Uživao sam u pogledu." Pozvao je konobara. „Nema veze za kafu, naručiću ti neki čaj. Pri tvojoj prvoj po-seti Londonu, moraš da popiješ čaj makar jednom, po mogućnosti u Savoju. To je zakon. Oni ti udare pečat u pasošu." J 296 Vrt laži „Mora da je to njihov način da nam se osvete za bostonsku čajanku." Nasmejala se, ali je u njenim očima uhvatio onu istu staru senku, istu duboku setu i tugu. Poznato beznađe ga je preplavilo. Šest godina je prošlo, to je dosta dugo. Hoće li mu ona ikada dovoljno verovati da bi mu se otvorila i poverila šta se desilo? Primetio je kako joj pogled prelazi preko njega, dok se oslonila na oba lakta, dlanovima obuhvatila svoju solju i sve upijala - prelep pogled, panoramu Temze. Posmatrajući kako se svetlost poigrava na njenom licu i u njenim krupnim tamnim očima primetio je detinjasto čuđenje, i želeo je tako da je dodirne da je skoro počeo da se trese. Onda mu je na pamet pala njegova mama, s jednom od onih svojih čuvenih ciničnih izreka: Nema veće budale od stare budale. Osetio je kako mu srce iznenada posustaje, kao da mu je zamka pala na grudi. Glupane, glupane, kako si samo mogao da zamišljaš...? Da se petlja s oženjenim čovekom, zašto bi to uradila? I to još nekim koje dvadeset godina stariji od nje. Daleko je ona iznad tvog domašaja, umoran unutrašnji glas mu se rugao. Nju je baš briga da li si ti oženjen ili nisi. Za nju si ti samo prijatelj, dobar šef, dobra stara očinska figura, ljubazan ostareli mentor. Nešto izmeđuEdmunda GvenaiFrederikaMarča* Jednog od ovih dana će ona da se uda, i ako nikada ne preboli to kopile koje joj je ostavilo taj sumoran izraz na licu. Ima trideset jednu godinu - do đavola, već je i prešla tu granicu. Poželeće decu pre nego što bude prekasno. Zamišljao ju je trudnom, ogromnu, s detetom, s njegovim detetom. Onda se zgrozio nad samim sobom. Gospode, koliko će on još sebe ovako da muči? „Predivno je, zar ne?" prekinuo je njeno ushićeno posmatranje pre-dela.

Rouz se okrenula od prozora i spustila ruke u krilo. „Oh Makse, ovo je raj. Nikada nisam bila ni na jednom mestu poput ovog", nagnula je glavu i glasno se nasmejala, „pa, ako hoćeš da znaš istinu, nikada nigde nisam ni bila. Ne van Njujorka. London je... oh, poput bajke. Očekujem da ugledam Petra Pana kako leti." „Lepo rečeno." Nasmejao se, podsećajući se da je njihov protivnik na današnjem sastanku, Devon Klark, ovde u Londonu glumila Petra Pana. Rečeno je da je zbog toga postala popularna, poput Meri Martin** u Njujorku. Poznata i po nekim drugim stvarima. Kao što je spavanje sa svakim muškarcem iz ekipe, od tehničara osvetljenja do kapetana Kuka. Gudž 297 Pomislio je kako je to ironično, da su ih preljube Devon Klark ovde dovele. Da je njen bivši muž samo došao do Maksa pre nego što je predao svoj rukopis, sa svim prljavim vešom na videlo, on bi uspeo da ga malo opameti i ubedi ga da izbaci te poslastice. Ali sada je bilo jasno da pžonatan But želi da se javno osveti Devon što ga je varala na svakom koraku i učinila rogonjom, kao i ona u tome da ga kazni. Neverovatno, ali je ona odbila čak i da se poravnaju van suda. Zahtevala je da se sve to pretvori u pravu šaradu. A zatim je prošle nedelje primio taj očajnički poziv od Džonatana. Izgledalo je da je Devon konačno spremna da razgovara, ali samo ako Džonatanov advokat doleti u London kako bi pregovarali... o Džonatanovom trošku, naravno. Rouz je pisala sve molbe za taj slučaj i istraživala, tako da ju je on pozvao da pođe s njim. A takođe je želeo da oproba svoju slutnju. Rouz je imala taj neverovatan talenat da prilazi problemu sa strane, poput raka. U ovom slučaju taj talenat može da napravi značajan rasplet događaja. Maks je primetio da su se Rouzini obrazi zarumeneli, uokvirujući krivinu oko njenih jagodica. Onda se nasmejala. „Petar Pan? O bože, upravo sam se setila tog dela Džonove knjige, kada ju je pronašao u krevetu sa šesnaestogodišnjim sinovima blizancima ledi Hepfil. Bože, kako je to čudno!" „Naravno da znamo da to nije radila iz zabave." Maks se namerno veoma uozbiljio. „Ona je metodična glumica. Ona je samo vežbala za svoju ulogu, pokušavala da... kako je ona to objasnila? Oh da se... prebaci' u dušu dečaka tinejdžera." Rouz se zakikotala, a onda rekla: „Ona zvuči interesantno, ta Devon Klark. Verovao ili ne, ali ja se u stvari radujem ovom sastanku. Jesi H siguran da će ona da bude tamo?" „Da i verovatno će da nosi šljokice i zvona. Mislim da ona u svemu ovome uživa. Dobar publicitet za njenu novu predstavu. Ona glumi u rimejku filma Bezbrižan duh. U početku je pozorište Hejmarket bilo delimično prazno, a sada čujem daje svake večeri rasprodate. Naručio je čaj za damu konobaru koji se odnekud stvorio ispred njihovog stola. „Maks, ne znam. Misliš li da ću moći sama da izađem na kraj sa ženom kakva je ona?"

„Zaboravljaš da si ti neustrašiva. Sećaš li se one naše sportske vožnje, kada smo oboje skoro izgubili glave da bismo dokazali da taj 298 Vrt № laži prokleti auto nije siguran? Obećavam ti da Devon Klark neće biti J ti ni izbliza toliko zahtevna. Niti toliko opasna." Dodao joj je korpu prelfekri-venu salvetom koja je bila ispred njega. „Kiflu?" „Hvala. Umirem od gladi." Poslužila se slatkim pecivom. „Kada v> već govorimo o ciklonima, ljudskim ili nekim drugim, znaš, bio si ц n pravu kada si ono uradio. Jesam li ti ikada to rekla? Koliko sam ti se divjiivila kada si onako rizikovao svoj posao." Maks je ćutao dok se toga prisećao. Sastanak s Grejdonom VWilk-som, predsedavajućim Pejs auta, dva dana nakon te zastrašujuće 2 vožnje. Maks ga je otvoreno optužio da prikriva važne informacije. Isllsto ga je tako iznenada obavestio o tome kakve bi posledice bile ako biioi takva informacija ikada postala dostupna javnosti. „Imaćeš takvo mnoštvo tužbi u rukama da nećeš znati gde da a se okreneš", rekao je Vilksu. „Izazvaćeš čitavu novu vrstu onih koji te г gone iz invalidskih kolica - advokata koji će se specijalizovati u tužšžba-ma protiv Pejs auta, poput onih koji ne rade ništa drugo osim azbesssta ili DES tužbi. Oni će ti potpuno istresti kesu, dovesti te do bankro'ota. Sram te bilo! Bićeš srećan ako ti ostane koža na leđima." Vilks je posiveo poput odela boje ajkule koje je nosio. Onda je MHak-sa pogledao s takvom mržnjom, da je Maks bio siguran da će da ga a otpusti. U stvari, on bi sam dao otkaz, odšetao kroz vrata, da Vilks nrtije, nakon beskrajno dugog minuta, spustio pogled i rekao: „U redu. Haj(;jde da povučemo taj auto." Maks se setio koliko je visoko tada leteo, a tako nekako se i saada oseća, videvši način na koji ga je Rouz gledala, ponosno i zadovolji)no. „Ne, nikada mi nisi rekla", rekao je. Rouz se namrštila, a oči su joj potamnele i postale zamišljene. Sada se Maks spustio na zemlju, osećao je kao da pada, treska o zemlju poput povređenog sokola. „Mnogo toga se tada dešavalo..." počeo je, dodavši uz ustručavanje-„Bilo je to baš nakon što si se... kada si se onako razbolela." „Oh. Da... naravno." Pogledala je na drugu stranu, ali ne pre nej-g0 što je opet primetio tu setu u njenim očima. Do đavola, zašto ona neće o tome da razgovara? Zar šest godiina nije dovoljno dugo? Šest godina. Misli su mu se vraćale na te nedelje kada je Rouz bii*a bolesna, nekoliko dana imala groznicu, a zatim bila toliko slaba da niJ)e mogla da ustane iz kreveta. Ne, istina je da nije želela da iz njega ustai*16-Nakon nekog vremena, toliko je smršala da bi ga uplašila kada bi vidač0 te mrtvačke šupljine na njenom licu, njenu upalu ključnu kost. Nakc?n Ajlin Gudž 299 toga je svakog dana pronalazio vreme da je poseti, za vreme pauze za ručak ili nakon posla. Donosio bi joj

hranu, mameći je punjenim golubom, vrelom pitom od spanaća, hrskavim svežim hlebom iz Baldučija jednog dana, sledećeg nekom brzom hranom. Donosio bi joj časopise, romane u džepnom povezu i konačno, kada je počela da pokazuje nešto više interesovanja kao naznake da joj je bolje, gomile dokumentacije s posla. Polako, veoma polako ju je doveo u zemlju živih ljudi. Maks je znao šta je uzrok tome; znao je za Brajana. Sastavio je priču na osnovu ono malo stvari koje mu je Rouz otkrila, ali uglavnom iz pisanih medija - nakon priče u Njuzu, pojavljivali su se tekstovi u Njuzviku, priča s fotografijama u Lajfu, čak i spot u emisiji Danas. Otprilike nekih nedelju dana su bili američki omiljeni ljubavni par. Ali Rouz nikada više nije govorila o Brajanu nakon te nedelje. Znao je da je patila. Videlo joj se u očima. Bože, te oči! One su ga opsedale, čak i kada nije bio s njom. A samo su nebesa znala šta joj je na srcu, u njenom jadnom izmučenom srcu koje je tako opustošeno. Čudno, ali nekako nakon toga, ona je postala još marljivija, jača, nekako... pametnija. Izrezan i izbrušeni dijamant nakon tragedije. Prvenstveno je stalno učila za svoju diplomu. Onda su usledila prava, uz istu jedinstvenu energiju koja ju je odvela u Lou rivju na Kolumbiji. On i njegovi partneri joj nisu učinili nikakvu uslugu kada su je ponovo primili, kao pomoćnika. Pre je bilo da je obrnuto. Dolazak čaja prenuo je Maksa iz sanjarenja. Osetio je kako mu neraspoloženje nestaje i postaje nešto bolje raspoložen, dok je posmatrao kako Rouz sve to upija svojim krupnim očima. Visok šefild čajnik s poklopcem, srebrna cediljka za čaj koja je savršeno odgovarala vrhu šolje, činija prepuna sjajnih braon gromulji-ca demerara, beli porcelanski bokal prepun vode koja se puši, posuda prepuna penastog mleka. Ona je zurila u poredak opreme na belom stolnjaku od damasta. „Ne znam odakle da počnem. Jesi li siguran da uz ovo ne nude neki kurs?" Dečje zaprepašćenje na njenom licu ga je toliko podsećalo na Man-ki, da je njegova ćerka odmah počela da mu nedostaje. Pomislio je na to kako ga je posmatrala dok se pakovao za ovaj put, sedela na ivici pokrivača na krevetu - sva u nogama i mršavim rukama i s riđom kosom do sredine leđa — ozbiljno prateći kako slaže svoje košulje, kravate i čarape u kofer. Ovo je bio njihov ritual pre svakog putovanja, otkada je bila beba. Nekada bi kada bi završio s pakovanjem, stao tamo, s rukama na kukovima, naprćenim usnama i rekao: „Hmm, izgleda da sam 300 Vrt laži I zaboravio nešto. Pitam se šta je to." Onda bi Manki uskočila u otvoreni kofer i počela da se cereka. „Mene!" uzviknula bi. „Mene, tata!" Ali ovoga puta se nije uhvatila na tu foru. Kada je izgovorio te ritualne reci: Pitam se šta?, ona je jednostavno prevrnula očima i uz dostojanstveni prezir odgovorila. „Oh

tata, pa ja sam prestara za tako nešto." Petnaest. O Hriste, kako je vreme proletelo? Plašila ga je lakoća s kojom ljudi koji se vole mogu da se udalje. On ne srne da dozvoli da se to dogodi s Rouz. Ne, mora da je zadrži... kao prijatelja, ako ne kao ljubavnicu. Maks je podigao težak beli porcelanski bokal. „Evo, dozvoli mi da ti pokažem." Istog trenutka je sa žaljenjem pomislio, Henri Higinse, ti glupi starce, zar ne znaš kada da prekineš? „Prvo mleko, ovako. Sada procediš čaj kroz ovo. Pažljivo, samo dopola. Veoma je jak, zato se služi topla voda, da ga razblaži. A sada šećera koliko želiš. Voila!" Posmatrao je dok Rouz uzima prvi, probni gutljaj. „Nije loše. Ali sva ova zbrka oko obične šolje čaja, nije ni čudo da su izgubili rat protiv nas." „Popij ga." Maks je ponovo bacio pogled na sat. „Britanci još uvek nisu izgubili... ne dok mi ne vidimo beonjače u očima Devon Klark", našalio se. Maks se nestrpljivo prevrtao u kožnoj stolici. Bilo je dvadeset do dva, a kancelarija Adamsa Retbona, eskvajera, postala je vrela poput saune. Nisu se ni približili konačnom dogovoru, ništa više nego pre dva i po sata. Osećao se kao da je u nekom dosadnom komadu gde likovi viču jedan na drugog, ali se ništa, u stvari, ne dešava. Pomislio je da je čak i ova kancelarija izgledala poput scene na pozornici. Prenatrpana je jeftinim viktorijanskim ukrasnim predmetima - sofom od konjske dlake s mnogo jastuka, starinskim goblenom pored vrata, školjkom ukrašenom rezbarijama iznad kamina. Tu se nalazila i stolica u ćošku prenatrpana knjigama (verovatno samo radi efekta). Tako dikensovski da je prosto smetalo očima, sve do vatre u kaminu, iza rešetke - nema veze što je napolju bilo dobrih dvadeset osam stepeni. Zvezda njihove malene predstave, Devon Klark, nalazila se na centralnom delu pozornice - sedela je na jednom kraju sofe, a njena sićušna stopala jedva da su dodirivala teško izlizani orijentalni tepih. Ova sićušna žena u ranim pedesetim je podsećala Maksa na malog duAjlin Gudž 301 gorepog papagaja, s rozikastom bojom kože i istaknutim crtama lica, svetlozelenom haljinom i oronulim plavim šalom umotanim oko vrata. Tačno preko puta nje, iza ogromnog orijentalno izrezbarenog stola je sedela ta karikatura od njenog advokata, taj zdepasti osedeli gospodin u prsluku, sa džepnim zlatnim satom na lancu i neverovatno uzanim okovratnikom. Maksov klijent But ga je ovlastio da im ponudi šezdeset hiljada funti kako bi ga skinuo sa grbače. Ali je izgledalo da je Devon Klark zainteresovana samo za uzbuđenja. Za sada je uspela samo da se samosažaljeva kroz osam ili približno tome verzija Knjige o poslu, s tom zveri, Džonatanom Butom, koji je satanski uzrok svih njenih nevolja.

„... Hoćete li da znate pravi razlog zašto je on napisao tu takozvanu knjigu, tu svoju prljavštinu koju naziva knjigom?", pitala ih je, paleći stotu cigaretu. „Pitam se...", Maks je nameravao da ostane staloženog držanja, „da li takve spekulacije zaista mogu da pomognu u ovom našem današnjem poslu." „Jer sam odbila", nastavila je ona kao da Maks nije ni govorio, „da igram u njegovom komadu. Rekla sam mu i šta mislim o tome - da je to gomila budalaština. I tako dosadno, dosadno, dosadno!" Maks je pročistio grlo. Dosta. Ovoga puta je nameravao da je spusti na zemlju, da ovo takozvano pregovaranje spusti na zemlju. „Gospođice Klark, moj klijent i ja zaista duboko žalimo zbog vašeg ogorčenja kroz koje ste prošli. I verovali ili ne, Džonatan je voljan da napravi neke ustupke. U stvari, on smatra da će to takođe biti u vašem, kao i u njegovom najboljem interesu..." „Mom najboljem interesu?" Devon ga je prekinula glasnim, veselim smehom. „Mom najboljem interesu? Oh, izvinite me, ali je to tako plemenito. To je neverovatno, neprocenjivo. Mogu li da vam kažem kako se ta prokleta zver, vaš klijent, ponašao na našem medenom mesecu? Našem medenom mesecu, za boga miloga. Bili smo na Majorki, i bila sam veoma bolesna, imala sam taj stravičan stomačni virus. A gde je bio on? Sa svojom mladom koja je u bolovima? Ne, nijednog trenutka. Ne, ni na pet prokletih minuta. Rekao je da ga bolest čini depresivnim, poput nekog ostarelog Hamleta. Tako je rekao taj podlac!" Maks je bacio pogled ka Rouz, koja je sedela u stilskoj stolici na ljuljanje u uglu, pored vatre. Sada je ona ustala, izgledajući nekako neodređeno i priglupo. Šta li je ona namerila? 302 Vrt laz „Žao mi je što vas prekidam", rekla je. „Ali gospodo Klark, pitala sam se da li biste mi pokazali put do ženskog toaleta. Ovo mesto je nekako previše komplikovano, a ja sam užasna u snalaženju, bojim se da ću se izgubiti..." Maks je morao da se uzdrži da ne bi prasnuo u smeh. Rouz je mogla da pronađe put i na Himalajima usred mećave. Ona je jedina žena koju je znao da nije gubila orijentaciju u Blumingdejlzu. Što. li nameravdl, zapitao se. Dve žene su se konačno vratile, izgledajući neobično zaverenički. Šta se to, do đavola, dešavalo? Čak je Retbon izgledao zabrinuto. Iznenada se glumica izveštačeno okrenula ka Maksu i rekla: „Ranije ste govorili o nekom poravnanju? Pa, ko zna, možda Džonatan zaista radi pravu stvar. Čitava ova situacija je bila prava noćna mora, u stvari, zastrašujuća. I ja ne bih želela više da prolongiram ovu agoniju..." Maks je pogledao u Rouz, a ona mu se pobedonosno nasmešila. „... U stvari", usiljeno se smeškala, „iznenada osećam migrenu. Tako da ću vas dvoje da ostavim da sve završite s Arturom." Okrenula se ka svom advokatu. „Dragi Arture, ne budi dosadan i ne dozvoli ovim finim ljudima da ceo dan čekaju.

Oni su nam dali velikodušnu ponudu i ja sam je prihvatila." Lepršavi miris sifona, vazdušasti miris šanela 5 i Devon Klark je otišla. Osećajući se euforično i pomalo zaprepašćeno, Maks jedva da je mogao da veruje u svoju sreću. Ni njen advokat se nije mnogo o ovome pitao. Na zadnjem sedištu taksija, dok su se vraćali ka hotelu, Maks se okrenuo ka Rouz. „Kako..." „Jednostavno", Rouz je samozadovoljno objasnila. „Čim smo ostale nasamo, rekla sam joj da sam saglasna s njom. Muškarci su takve zve-ri. Onda sam joj napomenula da ona možda gubi svoje vreme tužeći Džonatana, kada joj je najbolja osveta upravo ispred nosa." „A šta je to, ako smem da pitam?", pitao je Maks zabavljajući se. „Da, naravno, napiše svoju sopstvenu biografiju. Mislim, slušajući sve te priče, svako može da vidi da ona jednostavno puca da ćelom svetu ispriča sve što je ikada uradila, s naročitim naglaskom na zverskom Butu. Sve što sam uradila jeste da sam je gurnula u ispravnom smeru." „Neverovatna si, da li to znaš?" Maks je tako očajnički želeo da je poljubi. Aflin Gudž 303 Onda, ne shvatajući šta se desilo, on ju je poljubio. I bilo je baš kao u njegovim fantazijama: Rouz mu je odgovorila na poljubac, nežnih usana, voljno, s hladnim i svilenkastim rukama oko njegovog vrata. Ali trenutak kasnije, činilo mu se skoro sekundu nakon toga, ona se odvojila od njega uz drhtav, postiđen osmeh i raspršila fantaziju. „On Makse, znam kako se osećaš. I sama se osećam pomalo ludo. Takvo čudno jutro. Ali, hajde da se ne zaboravimo previše." Maks je osetio mučninu u stomaku. Ona mora da misli da sam ja samo još jedan sredovečni oženjeni muškarac koji na službenom putu traži nešto na brzaka sa strane. O Hriste... Da je samo tako jednostavno. Ali ono što je on želeo je bilo mnogo više, mnogo više od toga... a onda, i ne tako različito od toga. Želeo je Rouz. Tako jednostavno. I tako komplikovano. Da je noću dodiruje i oseti je kraj sebe. Da je za doručkom vidi preko puta sebe, ne samo danas, već svakog dana. Zamišljao ju je uvijenu u njegovu staru odeću, sa čupavom kosom od spavanja, kako pijucka kafu iz šolje, a mrve od tosta padaju preko hrastovog stola u njegovoj kuhinji. Onda se setio svog oca na Edžmor plaži: izgleda poput kuvanog krompira u vrećastim plavim kupaćim gaćicama, glupira se piljeći u lepe devojke dok pored njega prolaze u svojim dvodelnim kostimima. A njegova mama se pravi da je ljubomorna i udara ga bočicom losiona za sunčanje. Nema veće budale od stare budale, imala je običaj da ga zadirkuje, kao da je sama ideja o starom Normu Grifinu i jednom od tih devoja-ka prava šala. Nema veće budale od stare budale. To bi mama i za mene sada rekla. A kada bi znala koliko želim Rouz, verovatno bi se nasmejala. I bila bi u pravu. On više nije bio zlatni dečak, ponos i dika Grifinovih, dobitnik stipendije za Harvard, korporativni

magnat koga su odabrali za partnera za samo deset godina. Ne, on je samo bio sredovečni Maks Grifin, koji postaje mekan poput svog starog i zaljubljuje se u lepe devojke. Stara budala. Pokušao je da spase svoj ponos, rekao je: „Ne brini", ruke prebačene preko njenih ramena, delujući opušteno i nehajno, kao da nije ni primećivao da je ona još uvek tu. „Ti si, draga Rouz, jedna neverovat-no atraktivna žena, ali si mi toliko draga da ne bih dozvolio da nam se išta ispreči." 304 Vrt Mogao je da vidi da je Rouz delovala znatno rasterećenije. Nasrne jala se i rekla: „Oh Makse, zaista te volim." Isuse, reci za kojima je žudeo. Na hiljade puta je zamišljao kako ih ona izgovara. Ali ne ovako, ne onako usput kao da je rekla koja joj je omiljena haljina ili omiljeno jelo. Maks je, osećajući se kao da ga je neko udario u stomak, zurio kroz prozor na Strand pored koga su prolazili i primetio je da je kiša počela da pada. 20. „Da li stvarno izgledam dobro? Nisam se valjda previše nakinđurila?" Rouz se borila s rukavom. Pomislila je da je verovatno blesava što se oduševila ovom haljinom. Ali šta ona zna o ovakvim zabavama? Kako ona može da zna šta će ti ljudi da obuku? Pepeljuga je makar imala dobru vilu da zavrti magičnim štapićem iznad nje; ona će, jednostavno, morati da se zadovolji ovim. „Prestani da se brines", uveravao ju je Maks. „Haljina je prelepa. № ovoj zabavi neće biti nijedne žene koja će izgledati tako glamurozno kao ti." Rouz ga je pogledala. Maks je sedeo na sofi boje tamne breskve ispred kamina. (Kamin od mermera u spavaćoj sobi? Još uvek nije mogla da poveruje u to.) Izgledao je potpuno opušteno u svom večernjem odelu - a zašto i ne bi? Ovo je bio Maksov svet - sve to - londonska elegancija, hotel Savoj. Pogled joj se kretao po sobi koja je bila dekori-sana rože, krem i belom bojom, prelepim francuskim stolom i stolicama sa zaobljenim nogarima, i ogromnim krevetom prekrivenim rože satenskim jorganom na mekanom sjajnom somotu. Da, Maks je tome pripadao. Ali gde se ona uklapala? „Ali upravo zbog toga se i brinem", zakukala je. Zašto on to ne može da razume? Nije želela da ljudi pilje u nju. Želela je samo da se uklopi. Rupert Everest, ovdašnji izdavač Džonatana Buta, bio je u rodu s kraljevskom porodicom. Jednom je u Tajmu čitala o njegovoj zabavi: Mik Džeger je ispijao šampanjac iz papuče Džuli Kristi. Šta ona može da kaže takvim ljudima? Rouz je zakoračila u kupatilo kako bi se pogledala u velikom ogledalu. Trenutak istine. Stajala je savršeno mirno, bez mrdanja i vrpoljenja kako bi se vi-dela iz različitih uglova i da proveri da li joj je porub nakrivljen. Žena u ogledalu nije uopšte bila ona - ne, nije moguće. Prava Rouz Santi-ni je nezgrapna devojka sa avenija K i Oušn, u mornarskoplavoj i beloj školskoj uniformi i mokasinama. Ova

visoka, mršava žena elegantnog 12gleda, na visokim štiklama, s podignutom kosom sjajnim češljićima bila je, bila je... pa, prelepa. Maks ju je po podne odveo u kupovinu u Liberti, u Ridžent stritu. *i hrastovi paneli na zidovima, ukrašene izrezbarene ograde na ste-Peništu, stilske fotelje i mali tapacirani divani s prelepim paunovim 306 šarama su, kako joj je Maks objasnio, proslavili Liberti. Rouz je i osećaj da je umrla i otišla u prodavnice u raju. Očarana tim prelepim mestom, ona je novac potrošila na barberi kišni mantil i šal od kašmira s istom šarom... i na ovu haljinu. Maks je bio u pravu, haljina jeste prelepa. Inspirisana renesansnim dizajnom, sašivena je od sjajnog tamnoljubičastog somota. Padala je tačno iznad kolena, a onda se širila na ravne plisirane nabore poput latica na cvetu - oivičene čipkom boje sleza. Rukavi na puf su bili od iste vrste čipke i nabrani na ramenima i laktovima, potom uzano prateći liniju podlaktice i obrazujući „v" izrez na zglobovima. Tamni, osvetnički trijumf je isplivao iz nekog dobokog i zatvorenog mesta u njoj. Kada bi sada mogao da me vidiš, moj dragi verni Brajane, da li bi ti bilo žao što si me ostavio? Da li bi me želeo nazad? Ponovo je videla taj članak iz Njuza i sve druge koji su nakon njega došli - prema Lajfu, s tim dramatičnim snimcima spašavanja i ven-čanja, onda njih dvoje izbliza, snimci Brajana i njegove žene, zajedno sklupčani na kauču svog stana na Marej hilu; i još jedna Brajanova slika za pisaćom mašinom - pisao je roman o svojim iskustvima u Vijetnamu, otkrivao je naslov u novinama. Rouz ih je sve iscepala u sitne komade, sve te strane i slike, ali su joj se ipak urezali u sećanje. Njen mozak se iznova i iznova na njih vraćao, onako kako bi njen jezik opipavao zub koji boli. I svaki put bi joj se isto pitanje motalo po glavi, beskrajna zagonetka bez odgovora. Zašto? Zašto Brajane? Ponovo se setila kako je želela da zauvek ostane u krevetu, da se sakrije u svom tamnom stanu do kraja svog života. Ali nakon tri mračne nedelje, jednog jutra se probudila osećajući halapljivo želju da ustane, pobegne. Ali čak i nakon obilnog doručka, jedva da je mogla da dođe do vrata, jer je bila tako slaba. Sledećeg dana je uspela da izađe i spusti se niz stepenice, držeći se čvrsto za ogradu. Dok se vukla tri bloka do Vašington skvera poput neke starice, iznenada je shvatila, poput Bogojavljenja: svaki slede-ći korak koji napravi je dokaz da nju ne mogu da poraze. Ona je neko. I jednog dana će i Brajan to da uvidi. Jednog dana će on da shvati svoju grešku. I zažaliće zbog toga. Setila se kako je i u drugim stvarima ojačala. Naučila je da ignorise nanine zastrašujuće telefonske pozive, njene zahteve da je poseti, češće zove ili makar piše pisma. Do trenutka kada je Rouz diplomira*3 na Njujorškom univerzitetu, osećala se kao da je prešla milion kilometara između svog novog i svog starog

života na Aveniji K. 307 iV,ajko božja, čak ni sada Rouz ne može da poveruje kako je uspela da pregura sve te naporne ispite -i pogrešno ime, ako je ono ikada i postojalo - za Lou rivju. Njen ispit o deliktima (u građanskom pravu) je bio ubica. Slučaj za koji je morala da pripremi lažno pismo. Bože, kako će ona ikada zaboraviti slučaj Lambert protiv Vestern sikjuritiza! Zbog toga se nedeljama preznojavala, ubijala sebe proveravajući činjenice, istraživala presedane, proučavala odlomke i pododlomke Akta o obezbeđenju i razmenama. A profesor Hju je bio najteži, najzahtevniji profesor na državnom Njujorškom univerzitetu, legenda u kampusu. Kružile su glasine da on nikada nije dao bolju ocenu od C+, ali je Rouz bila odlučna u svojoj nameri. Bila je ubeđena da će ga njena upornost osvojiti i da će je nagraditi sa A. Kada je dobila svoj rad nazad s ocenom C-, oh kako je bila razočarana! Profesor Hju je na dnu nažvrljao svoj komentar: „Vaši argumenti će, iako pažljivo proučeni, imati male šanse da ubede porotu." Ćele noći vođena besom, ona je „napala" svoj sprat, svoj stan, četkom i usisivačem, čistila je svaki orman i fioku. Do jutra se mesto sjajilo a ona je bila iscrpljena. Ali je imala jednu ideju, način kako može da ubedi Hjua da joj ponovo razmotri ocenu. Sledećeg jutra je otišla do njega s predlogom: Ako ona inscenira lažno suđenje na času i „porota" bude na njenoj strani, da li će on ponovo da razmisli o njenom radu? Hju je dugo piljio u nju svojim plavim očima poput očvrslog čelika, pa je Rouz osetila kako je hrabrost napušta. Onda se nasmejao a kosa mu se nakostrešila. „Možda ste potpuno neozbiljni, gospođice Rouz", rekao je. „Ali imate petlju. Ja se divim ljudima koji imaju petlju. U redu onda, prihvatam vaš predlog." Na dan suđenja, bila je skoro paralisana od nervoze. Ali puka snaga njene volje - volje da se dokaže, sebi, Brajanu, ćelom svetu da je ona, do đavola, neko i nešto, naterala ju je da uđe u slušaonicu, sa svim tim ljudima. U početku je imala poteškoća da je oni u poslednjim redovima čuju, ali onda, poput oluje koja sakuplja snagu, postajala je sve manje stidljiva, zaboravljala na nervozu dok je čista snaga njenih ubeđenja osvajala. Njena završna reč je bila da se Vestern sikjuritiz ne može smatrati odgovornim za insceniranu prevaru u fondu koja je njima objašnjena, a sada prekinuta, i koja se sama od sebe razvila. Nije bilo „namernog lošeg upravljanja"; zbog toga je, na osnovu člana 10-b iz Zakona o obez-beđenju i razmenama, nevalidno. 308 Vrt laz Polako je primećivala kako dosadni, cinični izrazi na licima porot-nika nestaju, najpre zamenjeni znatiželjom, a zatim postepeno i iskrenim interesovanjem.

Kada se na kraju porota vratila i donela presudu u njenu korist, čitava slušaonica je ustala na noge i pozdravila je. Nakon likovanja, otišla je do Hjua. Sada će on bez sumnje da joj da A. Ali je na radu, ocena Cprepravljena samo na B-. „Još uvek nisam saglasan ni s vama, ni s porotom", napisao je, „ali vam čestitam na hrabrosti." Prvo se osetila slomljenom, prevarenom, ali je onda shvatila - da je ona stvarno pobedila. Uspela je da izmeni Hjuov izuzetno težak kriterijum ocenjivanja i ta ocena B ju je smestila u sam vrh. Ona će diplomirati kao summa cum laude, u prvih deset posto u svojoj klasi. I što je još važnije, znala je da u životu može sve da postigne, koliko god da je strašno ili rizično, sve što bi zaista iskreno želela da uradi. Ali, zar ona deo svog uspeha nije dugovala i Maksu? Bez njegove podrške i pomoći, bez njegovog propitivanja, grdnje, navijanja, ona ve-rovatno nikada u tome ne bi uspela. Sada se okrenula ka njemu - oh, moj dragi, odani prijatelj - i zaista se iskreno nasmejala, osećajući da stari bes prema Brajanu polako nestaje. „Izgledaš, kako bi Britanci rekli, veoma zanosno", rekao je. Nosio je crni večernji sako sa crnom satenskom mašnom i široki tamni pojas s paunovim šarama koji je kupio u Libertiju. Nikada ga nije videla da izgleda tako dobro, čak i elegantno, kovrdžava smeđa kosa uredno začešljana, a plave oči su je podsećale na vedžvud porcelan koji se na to-ploti presijava. „Podsećaš me na Nika Čarlsa."* Maks se nasmejao, podižući se sa sofe. U tri krupnija koraka, našao se pored nje, zakačinjući gornju kopču na leđima njene haljine, usled čega joj se u glavi zavrtelo, čineći da se oseća savršeno zbrinutom. Dragi Maks. Najdivniji prijatelj na svetu. Malena omaška, to je bilo sve - kada ju je juče poljubio u taksiju. Oboje, u svem tom uzbuđenju zbog sporazuma bez suđenja, za trenutak zaboravljajući ko su... Da, slabašan glas u glavi joj je šaputao, ali nisi to onda pomislila, zar ne? Kada te je on ljubio, ti si se osetila... pa, uživala si, zar ne? I bila si sigurna daje i on mislio... * Nick Charles (1946), američki sportski komentator i novinar. lin Gudž 309 A kada ga je večeras videla kako se isticao svojim izgledom i da je -priznaj, zašto ne priznaš? potpuno seksi, osetila je isto treperenje i zapitala se: Kako H bi me poljubio u krevetu? Rouz se osetila postiđeno i uznemireno. Kakav je ona idiot! Maks se verovatno u taksiju posramio zbog tog poljupca isto kao i ti. A šta ako jeste želeo da vodi ljubav s njom? On je oženjen, pa bi za njega to bila samo prolazna afera. A nakon toga bi se u društvu osećali neprijatno, nesigurni gde se nalaze. Ne, ona je Maksa cenila i previše da bi dozvolila da se tako nešto dogodi. „Premlada si da bi se setila Trećeg čoveka", Rouz je čula Maksov glas kraj uva, blag i veseo, zbog čega su njene zbunjene misli nestale poput osušenih latica maslačka. „A gde je onda tu misterija?" „Imam jednu za tebe. Možda možeš da mi kažeš zašto su, kad smo oboje ostavili cipele napolju

ispred vrata, samo tvoje vratili uglancane?" „To je elementarna stvar, draga moja. Britanci možda mogu da trpe ženu na prestolu, ali glancanje njenih cipela bilo bi previše." „Imam za to odgovor." Rouz se savila, smešeći se, skinula jednu od visokih potpetica koje je sama očistila i stavila na tešku mesinganu ručku na vratima odmeravajući je s druge strane sobe. Pala je na sredinu uz zadovoljavajući udarac i odmah se osetila bolje. Ne samo zbog zabave već i svega ostalog. Vratila se do Maksa uz trijumfalni pogled. „Hoćemo li onda da krenemo?" Ponudio joj je ruku, još uvek se smešeći, a plave oči kao da su mu poigravale. „Ushićena Pepeljugo." Oslanjajući se na Maksa, Rouz je skakutala do mesta gde je bila cipela, pitajući se kako je Pepeljuga uspela da pobegne niz stepenice noseći jednu staklenu cipelu. Sve je moguće u bajkama... čak i ono 'Srećni do kraja života'... Na vratima joj je Maks pridržao novi kišni mantil. Dok je ona gasila svetio, bacila je pogled na prozor između teških zavesa. Starinske ulične lampe ovenčane bledim krugovima magle. Slabo žućkasto treperavo svetio se naziralo iznad Temze. Zamišljala je da čuje tupe udarce kopita, škripu točkova na kočiji. Magične kočije koje će je odvesti u noć. Iznenada se Rouz osetila srećnom, srećnijom nego što se godinama osetila. Ovo je bila bajka. London... zabava s lepim ljudima... ova haljina. Nešto što pripada nekom drugom vremenu. Mesto gde je sanjarenje sigurno. 310 Vrt laži Taksisti je bilo potrebno dosta vremena da pronađe kuću Ruperta Everesta. Sve kuće na Čejni Voku su bile udaljene od Kings rouda i ц mraku su grane ogromnog drveća i bujno lišće sakrivali njihove garave fasade, tako da je brojeve bilo skoro nemoguće pročitati. Rouz je pogledala na sat, jedva razaznajući slabi odsjaj brojeva. Kasne. Skoro sat vremena. Pa, možda neće ni imati veze šta ona nosi. Do vremena kada oni tamo stignu, zabava će možda da se završi. Maks je, kao i obično, ostao hladan. Rouz je osetila njegovu ruku na svojoj, kao i to da ju je malo stisnuo. „Ne brini se. Biće takva gužva da Rupert neće ni primetiti. On promoviše nekog novog autora mislim da je Amerikanac - i verovatno je pozvao ceo BBC, svakog kolumnistu tračara iz Flit strita i neke rokere, radi domaće atmosfere. On uvek to radi. Kada je promovisao Džonatanovu knjigu, Rupert je iznajmio pozorište Oldvič i tamo, na pozornici, napravio zabavu." Namignuo joj je. „Čak je pozvao i Devon Klark." Iznenadna škripa kočnica ih je oboje skoro izbacila sa sedišta, a onda je taksista uspeo da se zaustavi do trotoara, pored visoke ograde od kovanog gvozda. „Ovo mora da je ta kuća", izjavio je gunđajući.

Rouz je izašla iz taksija i u tami primetila nekoliko statua anđelčića s krilima, po jednog na vrhu svake kapije, od predivnog kovanog gvozda; izgledalo je kao da će svakog trenutka da polete. Prošla je kroz nekoliko visokih izrezbarenih vrata u hodnik s mer-mernim podom veličine jedne garsonjere, s duplim kružnim nišama ispunjenim ružama; na desetine i desetine njih su se nalazile u ogromnim efektnim saksijama - na jednom zidu sve tamnocrvene boje, a na drugom samo bele. Osetila je pomalo zagušljivu vlagu, usled teškog parfema. Kroz dvokrilna staklena vrata koja su se otvarala u hodniku, Rouz je primetila široke stepenice koje krivudavo vode na gornji sprat i čula je buku pomešanih glasova odozgo. Kapute je složila sluškinja koja kao da je došla iz filmova tridesetih godina, u crnoj uniformi, sa čipkastom keceljom i kapicom. Onda se ispred njih, na vrhu stepenica, stvorio nizak elegantan čovek u smokingu boje šljive i krenuo kako bi ih dočekao i pozdravio. Maks je pojačao svoj stisak podrške preko njenog lakta i šapnuo joj-„On je pomalo ekscentričan. Takođe i šarmantan." „Kakvo zadovoljstvo što te vidim... Oduševljen sam da si mogao da dođeš", izgovorio je njihov domaćin u jednom dahu. Rouz je uz ;//•* Gudz 311 zadovoljstvo pomislila: On nema ni najmanju ideju ko smo mi. Ali, srdačnost njegove dobrodošlice je potisnula njegovo slabo pamćenje. Onda je Rupert pogledom prešao Rouzinu haljinu i pljesnuo svojim rukama - malenim i zbrčkanim kao u bebe - po grudima, kao da se moli. „Izgledaš preslatko, draga moja. Gde si pronašla tu haljinu? Ne, nemoj da mi kažeš. Užasan sam u tajnama, a svaka žena na ovoj zabavi će to želeti da zna. Hajdemo uz stepenice. Hoću da upoznate našeg počasnog gosta." „Poznati pisac, zar nisi tako rekao?", uspeo je da se ubaci Maks. Rupert se nagnuo blizu njih, tako blizu da je Rouz mogla da vidi i svaku linijicu oko njegovih zelenih očiju boje zada. „Njegov prvi roman, u stvari, ali usuđujem se da kažem da će ubrzo da postane poznat. I za mene je to genijalno takođe. U stvari, jedna ptičica mi je ni uvo šapnula da će neko iz Tajmsa za njega da napiše da je literarno otkriće decenije. Vidite, neka vrsta Hemingveja, čovek je u stvari pucao na ljude u Vijetnamu. Verujem da je naziv knjige neka vrsta vojnog žargona - Dvostruki orao. Možda ste je već pročitali?" Rouz je osetila kako njeno srce prestaje da kuca, kao da je pesnica pala na njega i užasna hladnoća je krenula polako da joj se penje uz ključnu kost. Brajanova knjiga, oh bože, oh da... Setila se šoka kada ju je videla na polici u knjižari Dabldeja na Petoj aveniji. Podigla ju je i piljila u

sjajnu i prašinom pokrivenu fotografiju čoveka koga je tako iskreno, tako dugo volela, osećajući kao da ju je neko pogodio pravo kroz centar. Rouz je želela da vrisne, da ovog čoveka lažljivca zgrabi za ramena i protrese taj blesavi osmeh sa njegovog lica. Ti ga ne poznaješ, i ništa ne znaš o meni, pa kako se onda usuđuješ da se ovako umešaš u naše živote? Iznenada je njen bes nestao i ova kuća, sve oko nje je iznenada postalo sivo, dosadno i daleko. Osetila se neizmerno umorno, glava joj je kilometrima lebdela iznad teškog i beskorisnog tela poput panja. Molim te bože, pomislila je Rouz, ne mogu ponovo da prolazim kroz to... ne dozvoli da se to dogodi... „Rouz?" Oštar glas je prekinuo zujanje u ušima. „Rouz... jesi li dobro?" Maks, pomislila je, držeći se tog glasa poput konopca za spašavanje. Hvala bogu da imam Maksa. Sivilo je nestajalo i Rouz je primetila da gleda u Maksa. Videla je čoveka koji izgleda kao bivši bokser, kosa mu postaje seda, ali oh, tako )e predivno da je tu, čovek na koga možeš da se osloniš, uvek. 312 „Dobro sam", čula je sebe kako izgovara, hladno poput ledene vode „Samo sam umorna. Vremenska razlika. Mislim da sam iznenada ose-tila umor." „Zašto ne prilegneš malo, draga moja?" I njihov domaćin je bio dobar i zabrinut. „Gore ima koliko hoćeš spavaćih soba gde te neće drugi uznemiravati... iskreno, zaista izgledaš pomalo kao komadić Madam Tiso." „U redu sam", ponovila je Rouz još odlučnije. „Stvarno." Primetila je svoj odraz na dugačkom art deko ogledalu od ebanovi-ne i hroma na dnu stepenica i duboko je udahnula. Bože, zaista je bila bleda. Rouz se zatim kao u snu pela uz stepenice, bolje reći lebdela je, jer nekako njene noge kao da nisu pripadale njenom telu. Smešila se i graciozno klimala glavom elegantnim ljudima pored kojih je prolazila. Evo me ovde i nije smešno, jer ja u stvari nisam ovde, samo se pretvaram da jesam. Onda su došli u ogromnu sobu na vrhu, s prelepom belom tavanicom i belim zidovima, a zanimljivi oblici i boje su se pojavljivali pred njom - tamnocrveni zmajevi na crnom lakiranom kineskom ormanu, ogromno Mondrijanovo platno sa žutim i crvenim kvadratima, ogledala koja se presijavaju od drugih odraza, čitava plejada muškaraca u smokinzima i žena u šljokicama koje se presijavaju. I iznenada ga je primetila: stajao je pored ogromnog prozora koji je povezivao tavanicu s podom, leđima okrenut, naslonjen i delimično pognut, a njegovo lice je poput duha svetlucalo na zatamnjenom staklu i ništa drugo, niko drugi nije postojao. Brajan... Rouz je osetila da se šampanjac koji je upravo popila pretvorio u kiselinu. Palio joj je grlo i dalje nastavljao da žari, sve niže ka njenom stomaku. Prisetila se prvog čoveka s kojim je spavala nakon Brajana. Jedan od njenih profesora sa Njujorškog

univerziteta, nizak, zdepast čovek, guste tamne kose i brade poput krzna, koji nije uopšte izgledao kao Brajan, osim što su njegove naočari imale isti okvir od kornjačevine kao Brajanove koje je nosio dok bi čitao. I otišla je s njim u krevet zbog toga. Zbog njegovih naočara. Izveo ju je na pivo i piću, diskutujući non-stop o Prustu, a onda je ona otišla do njegovog stana, popela se na njegovu prljavu posteljinu i dozvolila mu da s njom vodi ljubav. Nije osetila ništa drugo osim tuge. Ai:;n Gudž ________________________________________313. Ou tada je bilo i drugih muškaraca, nekoliko, muškaraca koji su joj dopadali, s kojima je flertovala, muškaraca u čijim je telima uživala. Ali nikoga nije volela, ni za kim nije ni suzu pustila, niko ne bi mogao da joj uništi život kao Brajan. O bože! Kako da mu priđe? Da s njim priča, da se ponaša kao da je sve savršeno normalno, samo pomalo iznenađujuće da se dva stara prijatelja iznenada sretnu na neobičnom mestu... Nekako je uspela da došeta do njega, da se odvoji od Maksa i krene prema Brajanu kroz vazduh gust kao voda. Zvuči oko nje su bili prigušeni, kao da je pod vodom. Razgovor je došao do niskog šuma, ali je zvuk leda u nečijoj čaši njoj zvučao poput nagle lomnjave stakla. Onda se suočila s njim i pružila svoju ruku ka njemu - ruku koja nije njoj pripadala, već nekom stvorenju iz muzeja voštanih figura koje je upravo postala. Primetila je šok na njegovom licu kada ju je prepoznao. Trenutak pukog bola. Onda je postao isti čovek kao i minut pre toga. Suv i gladan. Te reci su joj pale na pamet. Kliše iz nekog razvodnjenog romana. Ali je svejedno opisivao Brajana. Lice koje je nosila u svom srcu poput kameje svih ovih godina, samo s nešto oštrijim crtama, dužom kosom, koja se kovrdža iznad kragne njegove braon jakne od rebrastog somota, sa senkom prerano osedelih vlasi na slepoočni-cama. Te srebrne oči, koje izgledaju kao da su odnekud iznutra upaljene, sada su samo kao ogledala u kojima je videla svoj sopstveni odraz. „Zdravo Brajane", pozdravila ga je. »Moj bože, ne mogu da verujem... Rouz!" Čaša u ruci mu je ispala, ali je uspeo da je uhvati brzim naglim pokretom, a kapljice tečnosti boje ćilibara su se prosule na beli tepih. To joj je dalo trenutak da ispliva na površinu, uhvati dah pre nego što ga je čula da uzvikuje: „Ti si poslednja osoba na Zemlji koju bih očekivao da vidim ovde!" Ona se kratko, veselo nasmejala osmehom koji je smetao i njenim ušima. „Pa, i ja takođe. Mislim, ti si poslednja osoba koju sam očekivala da vidim. Kako 5/ ti?" „Dobro. Bolje nego ikada. Napisao sam knjigu. Čak sam uspeo i da nađem izdavača i prodam nekoliko primeraka. Gospodin Everest je °vde u Engleskoj medijski propraća." Smejao se, a to je bio takav veštački, usiljen osmeh da je Rouz žele-ia da ga udari, baš kao što je želela da udari one kartonske postere postavljene u knjižarama. Fraze su joj prolazile kroz glavu, delovi kritika k°Je je pročitala.

- debi moćnog književnika... 314 Vrtio* ...više ogoljene snage od NAGOG I MRTVOG, dirljivije od NA ZA PADU NIŠTA NOVO... ... DVOSTRUKI ORAO je prava šifra za vojne operacije u Vijetnamu... ali je takode i simbol razočaranja njenog heroja u svoju zemlju Nemojte da čitate ovu knjigu ako se ne spremite da vam se srce slomi a način na koji razmišljate o modernom ratovanju vam se zauvekpro-meni... Ona ju je pročitala, želela je da je mrzi, ali ju je knjiga toliko ganula da je satima nakon toga plakala. Rouz je i sada želela da zaplače. Tople suze su pretile da je izdaju i sakupljale su se u dnu njenog grla. Zamišljala je da se tanušna linija lomi i lagano se iskrivljeno kreće sa uglova njenog nesigurnog smeha. Onda je čula Brajana kako govori: „Rouz, želim da upoznaš moju ženu..." Neverovatno, ali ona je bila tu. Sve vreme je stajala pored njega, a ja je jednostavno nisam videla. Sada je iznenada izgledalo da je Brajanova žena jedina osoba u prostoriji. „... Rejčel..." Rouz je uz bol pomislila: Ona je prelepa. Nisam očekivala da će biti tako lepa. Sićušna i nežna, lepog lica i za glavu niža od Brajana, ali ništa nije bilo lutkasto na ovoj ženi. Ona je zračila snagom, nekom značajnom svrhom. U njenim očima, svetlim i plavim poput plavičastog plamena, i sićušnim mišićima koji su se videli na njenoj koži, Rouz je sebe videla kako se osmehuje i pozdravlja s njom. Nežni prsti su se obavili oko njene ruke u čvrst i iznenađujuće težak pozdrav. Sve u vezi s Rejčel je bilo sveže i čvrsto, svetio, vrelo, pu~ calo od intenziteta. I različito. Nekako, ona nije podsećala ni na jednu ženu u prostoriji. Svuda su se videle perlice i šljokice ušivene na obojenu svilu, a eto, ona je nosila jednostavan laneni kostim kao jednostavne poruke zahvalnosti koje se pišu na jednom jedinom parčetu skupocenog kancelarijskog materijala. Kosa joj je bila boje svetlog ćili-bara, brendija iz neke dobre godine, sa razdeljkom po sredini, a padala je u blagim talasima preko sićušnih ramena, nekako čudno slobodna. Rouz se smešila, drmala joj ruku i nije mogla da skine oči sa tan-ke zlatne burme na trećem prstu Rejčeline leve ruke. Želela je da joj Je strgne s ruke. Ona nije tamo pripadala. Taj prsten je moj. Trebalo je da ja budem ta koja će da ga nosi. jan bi trebalo daje moj muž, a ne tvoj. , ,lif-, Cudž_________________________________________315 Suze su se borile da izađu na površinu, vrele i gušeće i Rouz je znala da ne može više tu da stoji ni sekundu i ljubazno se osmehuje. Izvukla se i pobegla, probijajući se kroz gomilu - idite, do đavola, svi vi, baš me briga šta mislite - niz stepenice. Dugačak hodnik, vrata iza njih, i iznenada se Rouz našla u bašti. Bašti staroj koliko i sama kuća, tamnoj i tihoj poput bunara. Zidovi od cigle su bili pokriveni engleskim bršljanom, a fontanu, prekrivenu mahovinom,

čuvao je bezglavi kameni Kupidon. Bilo je mirno, osim zvuka vode koja kaplje sa lišća na put od cigala, šupalj i nekako bezdušan zvuk. Rouz je sela na vlažnu kamenu klupu i primetila da još uvek drži praznu čašu. Poput nekog lika koji pati zbog neke gorke šale na kraju komada Noela Kauarda. Počela je da se smeje, ali se smeh pretvorio u nešto drugo i iz nje su se čuli prigušeni jecaji. Podigla je svoju praznu čašu prema bezglavom Kupidonu. „Ovo je za nas, Braje. Neka počivamo u miru." 21. „Rouz... žao mi je." Iza sebe je čula nežan Brajanov glas koji ju je u toj tišini iznenadio. Rouz je osetila kako joj se koža naježila. Srce joj je kucalo glasno i ne-ravnomerno poskakivalo dok se naglo okretala licem prema njemu. „Žao zbog čega?", gorko je pitala. „Žao ti je što si večeras ovde? Žao ti je što ja imam lepe manire pa sam došla da se pozdravim? Ili ti je samo žao što si me bez reci otkačio nakon svih onih godina? Znaš li, Brajane, da je tačno ono što kažu da jedna slika vredi kao hiljadu reci. Nemaš pojma koliko je to tačno..." Završila je slomljeno. Zurila je u njega, tražeći na njegovom licu ono što se nadala da će da pronađe. Povređenost. Bol. Dragi bože, neka on oseti makar maleni delić svega onoga što sam ja propatila. Ali kada je u tom razvodnjenom odsjaju svetlosti koja je padala s prozora iznad njih videla koliko je on bled, kako je ubijeno i nesrećno izgledao, jedino je želela da mu priđe, baci svoje ruke oko njega i uteši ga. U tom trenutku je Rouz znala zašto ona nikada neće moći njega da se oslobodi. Jer nije mogla da odluči da li da ga voli ili mrzi. Bože, zašto si sve morao da učiniš tako teškim? Zašto, kada bi mržnja prema njemu bila mnogo lakša? „Nije bilo tako", rekao je. „I nije mi žao što si večeras došla. Rouz... ja... mislio sam da te zovem, toliko puta. Ali..." Bespomoćno je raširio ruke, što je govorilo i sve i ništa. Rouz je bila svesna svojih ruku koje su se tresle, nokte je zarivala u dlanove. Dah joj je grebao grlo vrelim, suvim uzdasima. Majko božja? zašto ona ponovo mora kroz sve ovo da prolazi? Ali je duboko u sebi znala da iako je želela da pobegne, to nije mogla. Ovo je nekako bila njena sudbina; kao da su ona i Brajan bili na nekoj stazi, dolazili iz suprotnih pravaca, a ovaj susret je neizbežan sudar. „Da sam znala da ćeš večeras da budeš ovde", rekla je, „ne bih došla. Svoje stisnute šake je prinela licu, hladnom kao da je bilo od leda. „f bože, Brajane, zašto? Zašto si to uradio? Sve ove godine... samo želim da znam zašto. To me je ubijalo. Što ne znam zašto. Zašto si se njome oženio?" Usledila je duga pauza, a onda je Brajan nežno rekao: „Nije to bilo zato što te nisam voleo, Rouz. Želim da to znaš. Ako je to moglo ^-----------------------------nešto da promeni, ja... pa, pokušao sam da te vidim kada sam se vratio, ali ti..."

„Spustila sam ti slušalicu, je Г tako? Koliko se sećam na desetinu puta. Da li misliš da to išta menja? Iskreno, Brajane? Isuse, je li trebalo da se negde na ručku nađem s tobom, saslušam tvoja bedna opravdanja i objašnjenja, dozvolim ti da sve to upakuješ u jedan lep paketić za kraj? 'Do viđenja, drago mi je bilo da sam te poznavao i uzgred, hoćeš H taj goveđi sendvič u ćošku sa senfom i salatom od kiselog kupusa?'" Ona je sada plakala. „Bili smo bolji od toga, zar ne, Brajane? Bili smo nešto više od nekoga iz Bruklina ko se zajebava na krovu." „Rouz... Rouzi..." Pružio je ruku prema njoj, kao da je želeo da je uteši, ali nije znao kako. Te dugačke ruke su bile tako blede u tami da su delovale skoro nestvarno. Toliko ga je volela, a on ju je tako dobro poznavao, intimno. „I dalje bih voleo da postoji način da ti to objasnim. Samo... ono što sam želeo da znaš... jeste da nije bilo tako jednostavno. Nije to bila ishitrena odluka, da sam jednog dana samo odlučio da će to da se dogodi, da će tako da bude." Rouz je posmatrala kako mu ruke padaju sa strane. Svalio se na klupu, ukočeno piljeći u tamu. Bespomoćno je pomislila: O Isuse, srce mi se čepa samo kada pogledam u njega. Stariji, mršaviji, pa te koske koje štrče sa njegovog lica poput kamenih vrhova na planini i - još uvek ne mogu da verujem - ti osedeli delovi oko slepoočnica. „Mnogo ljudi će pokušati da ti ispriča kako je bilo tamo, u Vijetnamu", kolebajući je počeo da govori. „Ali niko, ni ja, niti iko drugi, neće uspeti da te ubedi da je stvarno bilo tako. Bilo je poput... pa, pa, kao tamo, rat, džungla - to je jedino što je tamo ikada postojalo i ništa drugo nije bilo stvarno. Ni kuća, ni moja porodica, pa čak ni ti. Svi vi... zamišljajući vas šta radite... to je bilo kao kad gledaš neki od onih starih crnobelih zabavnih programa gde je prijem loš i znaš da iako ga kupuješ i slušaš sve te glupe razgovore, znaš da su to samo glumci koje plaćaju da glume i koje baš briga jedne za druge. Nije bilo važno koliko sam puta rekao sebi da me ti čekaš, da me voliš, ali... nikako nije izgledalo stvarno. A onda kada mi nisi pisala..." Rouz se osetila kao da joj je zabio nož u srce. „Tvoja pisma. Nana ih je krila od mene. O bože. Zar nisi dobio moje..." „Dobio sam tvoje pismo. Prosledili su mi ga u bazu. Ali tek kada su me otpustili. Kada smo se Rejčel i ja..." Glas mu se stišao. „Dakle vidiš kako je bilo." »Brajane, da li od mene tražiš da ti oprostim? Da li stvarno hoćeš da ti poverujem da si se njom oženio jer si pomislio da sam prestala da te volim?" 318 Vrt L

Okrenuo je lice ka njoj i ndela je suze u njegovim očima. „Više ništa ne znam, Rouz. Toliko vremena je prošlo. Stvarno ne znam šta sam mislio tada. Samo znam kako sam se osećao i da to verovatno nije imalo nikakve veze s tobom ili s onim što je stvarno. Kada sam bio ranjen... postalo je još gore, to osećanje. Bilo je kao da sam spavao, pa se upravo probudio, a sve što se desilo pre toga je bilo poput sna. Nekih od tih snova jedva da sam se i sećao." „Poput mene?" „Ne. Sećao sam se tebe, Rouz. Ti si samo... ti si bila iluzija. Jedina realnost oko mene je bila ta bolnica, taj krevet u kome sam ležao i stravičan bol. I Rejčel. Ona mi je spasla život, Rouz. Ona... ona je bila stvarna." Rouz je pomislila: / ovo je takođe stvarno, kako se ja sada osećam. Mrzim ga što ovo radi, što pokušava da me natera da sve to razumem. Što mi sve ovo govori i još višeme povreduje. Ali deo nje je razumeo. Bio je daleko od kuće i nešto strašno mu se dogodilo... i to nešto je uzelo njihove živote i potpuno ih razdvojilo. Sada je takođe razumela, nakon svih ovih godina, da Brajan nije želeo da je povredi. Ali onda,zar nije ona sve ovo vreme znala - u najdubljem delu svog srca, gde oproštaj leži zakopan? Rouz je na njegovom licu videla da on govori istinu, najbolje što zna. Njegove oči ispunjene suzama su se na svetlu na momente presijavale jarko i svetio poput polomljenog stakla. Konačna istina joj je iznenada sinula: da ga ona čak i sada voli i da će i dalje da ga voli, bez obzira na sve. „Brajane..." Gušila se. Iznenada je osetila slabost u kolenima. Stropoštala se na klupu pored njega, zarila svoje vrelo lice na izlizane linije njegovog somotskog sakoa, privila se uz njega kao nekada kada je bila dete i sanjala prelepe snove, osećajući da ukoliko uspe da se uz njega dovoljno snažno privije, i dalje će ga imati kada se probudi... Rouz je osetila kako se njegove ruke privijaju uz nju, kao da on teši izgubljeno dete i s bolom u srcu se prisetila svih onih trenutaka kada ju je on ovako u naručju držao. Kao da su to uloge koje su za njih stvorene i nastaviće se do kraja njihovih života. „Poljubi me, Braje", plakala je, udaljivši se malo od njega uz podignutu glavu kako bi joj se lice srelo s njegovim. „Ne radi mi ovo. Ne te-raj me da te za to molim. Samo me... za boga miloga... poljubi." „Rouz, ne mogu..." 319 Neka je proklet. Ona će da ga natera da je poljubi. Morala je da zna da H u njemu postoji neki deo, koliko god duboko zakopan, koji je i dalje voli. Rouz je stezala svoje ruke oko njegovog vrata vukući ga ka sebi kao da se davi, a on pliva ka njoj kako bi je spasao. Bože... o bože... koliko je samo puta ona žudela za ovim? Sanjala da on po nju ovako

dolazi? Molim te, Brajane, molim te, poljubi me samo jednom... samo jednom... Onda ju je on poljubio, otvorio je usta, naglo i slatkasto, željan nje, uz prigušeni jecaj u svom grlu... Vidiš... oh Brajane... ti me voliš... „Ne!", uzviknuo je. „Ne... ne mogu. Ne smemo. Rouz, sve ove stvari koje sam ti ispričao, sve je to tačno. Ali je to bilo pre dosta vremena. Ja volim Rejčel. Ona je moja žena. Ovo... ovo nije smelo da se dogodi. Žao mi je." „Žao?" Slab osmeh se nazirao na njenom licu. Žao ti je kada zgaziš nekome nogu ili kada srušiš lampu. Ali ne i kada srušiš ceo nečiji svet. Brajan je ustao i stajao iznad nje sa izrazom neizmerne tuge. Žele-la je da viče na njega, da ga udari. Ne sažaljevaj me, ti kopile! A/e želim tvoje sažaljenje! „Stvarno mi je žao, Rouz." Ništa nije ostalo da se kaže. On se sada udaljavao, i nosio sa sobom sve što je ikada u životu želela. O bože, boli, tako prokleto boli... Rouz je plakala od besa i bola, bacila je na njega praznu čašu šampanjca koja je stajala na kraju klupe, kako bi ga povredila isto onako kao što je i on nju povredio. Ali se umesto toga njena ruka nekako izvila oko čaše. Usledio je oštar zvuk i stravičan bol. Rouz je pogledala ka dole i videla tamnu i gustu krv, oštre deliće stakla koji joj štrče iz ruke. Bože, šta sam uradila? Šta sam to uradila7. Sedela je držeći se za zglob i kao hipnotisana zurila u stravičan prizor krvi koja se širila, obrazovala jezero u njenom dlanu, klizila niz njen zglob i padala joj u krilo praveći fleku na somotskoj haljini koju je nosila. „Rouz... o Isuse, šta..." Brajan. Zar nije otišao? Ne. Jer je on bio tu, baš tu, pored nje, držao je, ispirao njenu povređenu ruku, a svetle kapi krvi su uflekale prednji deo njegove bele košulje poput malih crvenih cvetova. „Izgleda duboko", govorio je, dok mu je glas podrhtavao. „Možda će morati da se ušije. O bože, Rouz..." Onda je on zaplakao, potpuno se zgrčio i ispustio užasan krik, poput neke strašno ranjene životinje i čuo se zvuk koji nije namenjen ljudskim ušima. Osećanje nekog uvrnutog zadovoljstva se javilo u njoj. Rouz je tada shvatila, u nekom delu svog mozga koji se oslobodio bola, da je on bio njen. Šta god da se dogodi, koliko god oni sebe ili jedno drugo povređivali, Brajan će uvek biti njen. Dok ju je Brajan vodio uz stepenice, s krvavom rukom zavijenom u njegovu maramicu, Rouz se osetila neobično razdvojenom. Pomislila je: Ništa od ovoga se stvarno ne dešava. Samo gledam film o sebi. Jednu od onih drama sa BBC-ja koje prikazuju u Požarištu remek-dela. Masa ljudi je postajala nešto tiša i pomerala se u talasima, kao da ju je neko izvežbao na taj način. Razdvajanje Crvenog mora, Čin prvi, pomislila je, a jedan deo nje je sada čuo zamišljen smeh.

Izgledalo je da se uštogljena i uredno sređena soba nekako razdvojila, a zatim ponovo uredila kao u nekom bizarnom kolažu. Malene stvari su iskakale pred njom, drmale je i potresale. Cigareta koja je potpuno dogorela u ruci visoke plavuše koja je samo skamenjeno stajala i sa užasom sve to posmatrala. Bela persijska mačka se spretno kretala između gomile nogu. Šara mokrih krugova koji se na površini stola za kafu prepliću, poput talasa u jezeru. Onda, pojavljujući se kao neko priviđenje, ona je bila tu. Rejčel. Ramenima se probijala kroz gomilu, krupnim koracima se kretala na-pred i izgledalo je daje iskočila pravo iz ove izmaglice crvenila... sve je sada bilo plavo, plavetnilo njenih očiju, plavetnilo snova, dima i nesta-lih obećanja. Moja bliznakinja, pomislila je Rouz, da, to si ti. Moja sijamska bli-znakinja. Ti me ne poznaješ. Ali sam sa tobom godinama živela. Povezana s tobom. Mrzela te. Pitala se zašto si nju izabrao umesto mene... „Dozvoli mi da ti pomognem", hladno je rekla Rejčel. Rouz nije mogla da veruje šta čuje. Ali su onda ti njeni jaki prsti stezali njen zglob. „Ja sam doktor." Ovo je film, pomislila je Rouz. Ovakve stvari se ne događaju u stvarnom životu. Rouz se povukla, udaljavajući se od Rejčelinog dodira, mrzeći njenu nežnost, njenu stručnost, čak i više nego gruba, opasna. „Ne... ne... biću u redu. To je... ne mislim da je duboko... hvala ti, ali ću uspeti da..." „Ne budi blesava!" Rejčel ju je ponovo čvrsto uhvatila za zglob, po put starije osobe koja vodi tvrdoglavo dete preko opasne ulice. ,J°S 321 k krvariš. Mora da je duboko. Kako se to dogodilo?" Oči su joj se "krenule ka Brajanu. Samo na trenutak, ali je Rouz videla znak pitanja u njima. Ponovo je osetila onaj potajni blesak trijumfa koji je osetila u bašti. Ovoga puta se nije udaljila. Obuzela ju je neka vrsta znatiželje. Iznenada je želela da upozna ovu ženu. A ako bi se njoj približila, možda bi to značilo da će se pomalo približiti Brajanu, zar ne? Da vidi Rejčel kroz Brajanove oči i sazna šta je to u njoj što je nateralo Brajana da se u nju zaljubi. Upoznaj neprijatelja. Nije li to ono što Biblija kaže? Možda će uspeti da otkrije Rejčeline slabosti. Mesto gde bi mogla da nabije klin. „Na čašu od šampanjca", rekla je. „Polomila mi se u ruci. Mora da sam je previše čvrsto držala." „Daj da vidim." Rejčel je počela da odmotava krvavu maramicu, a onda je pogledala okolo, a njen čeličnoplavi pogled je osmotrio ljude koji su se gurali u gomili. „Ne ovde. U kupatilu." Rouz je osetila kako je neko gura napred, čvrsta ruka na njenom laktu. Pogledala je i videla poznatu osobu koja je izletela iz te gužve. Maks. Izgledao je uznemireno. „Rouz. Svuda sam te tražio. Jesi li..." Zastao je, upiljeno, a njegovo ozbiljno lice se nekako smežuralo, u trenutku ostarilo pred njenim očima. Nežno je rekao: „O Rouz, o, dušo moja."

Rouz se odmah osetila bolje i preplavio ju je ogroman talas smirenosti. Maks je bio tu. Maks će prekinuti ove lude misli koje joj se motaju po glavi. Maks će ponovo uspeti da je urazumi. „Maks... dobro mi je", rekla je, a to je i mislila. „Samo mala nezgoda. Sačekaj me. Doći ću za nekoliko minuta. Onda me, molim te... molim te, odvedi nazad u hotel." »Cekaću te", rekao je Maks, a u tom trenutku je Rouz u njegovom glasu, u njegovim očima primetila nešto što ju je nateralo da se zapita da li... Onda ju je Rupert Everest, stiskajući ruke uveo u kupatilo, u fantaZ1ju art dekoa. Pločice od crnog mermera i jarkoroze porcelan, ogrojttna kada s priborom u obliku bronzanih vodenih nimfi. Ogledala su уИа na svakom zidu, osenčena blagim rozikastim osvetljenjem, umnoavajući svaki ugao i pretvarajući sve u pravi zabavni šou. Rouz je sela na stolicu s jastucima, pored staklene posude prepune trancuske morske soli za kupanje. Rejčel je zatvorila vrata. Ostale su same. 323 Rouz je za trenutak osetila da i realnost zadržava dah, ostavivši n' - njih dve - u nekoj vrsti nadrealnog vakuuma. Mesto gde sve.. [ n-šta... ima neki smisao. Kao što se sada nekako osećala da je ona nekada bila Rejčel. Foto grafije iz novina nisu mogle da imaju taj efekat. Bile su tako nejasne a lice joj je uglavnom bilo sakriveno iza Brajanovog. Ne, bilo je to nešto više. Nešto zaista poznato... to je bilo ono najčudnije od svega. Rejčel je podsećala na nekoga koga je dobro poznavala... samo nije mogla da se seti na koga. Taj lik je nekako nestao onog trenutka kada bi pomislila da se setila. To je samo moja mašta, rekla je sebi. Rejčel je otvorila jedno od ogledala iznad lavaboa i preturala tražeći kutiju za prvu pomoć. Onda je kleknula na debeli podni rože itison, skinula maramicu i pregledala ranu: dugačka posekotina je dijagonalno išla preko njenog dlana poput usta koja se keze, ali nije bila dublja od nekoliko centimetara. Rouz se osetila bolje. Nije bilo toliko loše kako je prvo pomislila. Sad јц je manje bolelo. Zurila je u teme Rejčeline glave, u bledu rozika-stu liniju koja je izgledala kao da ju je neko lenjirom izvukao, u sjajnu talasastu kosu boje ćilibara koja joj je padala preko lica. Pomislila je da uzme jednu od art deko statua bacača diska koje su stajale na mermer-nom pultu i jako je spusti dole, na tu savršenu rozikastu liniju. Onda je Rejčel makazama izvukla dugačko parče stakla iz rane i Rouz se trgla. Svezi talasi bola su izbrisali njene grešne misli. Rejčel je pogledala u nju i sama saosećajno iskrivila lice. „Jaoj. To sigurno boli. Ali neće biti potrebni konci. Samo ću da ti očistim ranu i stavim na nju zavoj." „Hvala ti", jedva je izgovorila Rouz. „Stvarno, osećam se glupavo zbog svega ovoga. To je tako glupava nezgoda."

»Nezgode se dešavaju. Nisi ti kriva." Opet taj znak pitanja koji joj se nazirao u očima. Šta se tamo desilo između tebe i Brajana? Rouz je to pročitala u tom zamagljenom pogledu. Pustiću te da to sama zaključiš, odgovorila je prećutno Rouz. Ostala je mirna, posmatrajući Rejčel kako čisti ranu antisepticima s jakim mirisom, a onda je umotava gazom. Potajno se diveći vesting spretnim pokretima njene ruke, Rouz je zamišljala te ruke na Braja novom telu, kako s njim vodi ljubav, igra iznad njega tim dodirim leptira... Stani. Odmah stani, naredila je sebi. Ovo je ludo. Ti se ponašaš №••• Rejčel ie ustala i okrenula slavinu kako bi oprala ruke. „Ostavi taj voi dan ili dva." Glas joj je nadjačao vodu koja je tekla. Sada je brisala ke jednim od mekanih rože peškira poredanih na postolju za peškia zatim se ponovo okrenula ka Rouz. Pogled joj je skliznuo ka njoj, zatim je odmahnula glavom. „Šteta za haljinu. Prelepa je. Nadam se da nije uništena." Njena haljina? Nije na to ni pomislila, a sada se osetila poražavaju-će. Pa, može da se očisti. Kada bi samo i njen život mogao tako lako da se uredi, život koji je trebalo da ima s Brajanom... Ali, to je kao kad poželite da se Vijetnam nije nikada dogodio. Ili požar u kojem je njena majka stradala. Savladana, Rouz je počela teško da diše usled prigušenih, bespomoćnih jecaja, oslonivši svoje čelo na hladne mermerne pločice. „Slušaj", rekla joj je Rejčel, uz profesionalnu notu glasa, „doživela si šok. Vrati se u hotel, uzmi nekoliko aspirina, odmori se." Boreći se da zadrži svoje emocije, Rouz se kroz suze koje je zadržavala u očima fokusirala na Rejčel. „Brajan mi nije rekao", kazala je, „gde ste odseli. Vaš hotel. Da mogu da ti pošaljem ček za tvoju uslugu." Rejčel se ukočila. „To neće biti potrebno", rekla je. „Ne bih ni pomislila da naplatim nečijem prijatelju. Brajanovom", brzo je dodala. Prebrzo, uz duboko rumenilo koje joj je došlo do vrata, pretvarajući njenu bežikastoružičastu kožu u ružnu išaranocrvenu boju. Rouz je osetila zadovoljstvo u dnu svog stomaka. Dobro. Dakle, i ona ima Ahilovu petu. A to je, kao što je i sumnjala, Brajan. „Dugujem ti onda", rekla je Rouz. Rejčel je zastala kod vrata, okrenula se i bacila na nju jedan poduži pogled. Rouz je pomislila: Mi smo u Felinijevom filmu, dok je gledala Rejčelin odraz u rože ogledalima, sve više i više nje, na desetine Rejčel poredanih poput domina, sićušnih i zlatastih, sa očima kao u nezabo-ravka. Još jedanput je Rouz imala to tajanstveno i jezivo osećanje da odnekud poznaje to lice... ..Ništa mi ne duguješ", rekla je Rejčel, a slabašan osmeh joj se pojavio na licu. „Smatraj da smo se poravnale." Ne još, pomislila je Rouz, dok joj se gorčina usađivala, ne, sve dok ti lnaš Brajana. 325

22. Rejčel je ponovo proverila svoje gaćice, da bi se uverila. Nema krvi. Talas veselog olakšanja ju je preplavio dok je sedela na klozetskoj šolji u malom kupatilu na klinici. Četiri dana, pomislila je. A njena menstruacija skoro nikada ne kasni. Pa ipak, prerano je da bi se unapred radovala. Osim što jeste bila uzbuđena. Ruke su joj se tresle. Stomak joj je poigravao. Dok je stajala i povlačila gaćice nagore, nameštajući svoju suknju od somota, kolena su joj bila kao od gume. Zacrvenela se, a zatim je ruku stavila ispod tanke pamučne bluze kako bi namestila brushal-ter. Poslednjih nekoliko dana joj je postao nešto tešnji, nekako neprijatan; a grudi su joj bile teže i nežnije, bradavice krute. Svi znaci su bili tu. Dok je prala ruke u zarđalom lavabou, Rejčel više nije mogla da obuzda svoju nadu. Pretpostavljala je da je trudna. Nakon svih ovih godina. Uvek je postojao taj jedan slučaj u hiljadu. Baš pre neki dan je imala pacijenta, ženu koja je godinama pokušavala da zatrudni i konačno je digla ruke od toga, pomislila da je u menopauzi. Sada je u četrdeset sedmoj zatrudnela sa svojim prvim detetom. Slučajno. Ali se dešava. Molim te bože, neka se to meni dogodi! Nama. Brajanu i meni. Pomislila je na one bolne testove plodnosti. Poslednji put je čak uzela morfijum. A šta su oni dokazali, osim onoga što je ona već znala? I sada, posle toliko godina, ona je svakog jutra merila temperaturu, beležila je na grafikonu, poput laboratorijskog pacova. A tek svi ti odlasci u kupatilo i proveravanje sumnjivih mrlja! Opipavala je grudi, proveravala njihovu osetljivost. Nadala se, nasuprot svim očekivanjima. Molila se. I uvek, na kraju, ništa. Ali ono što je bilo strašno, još strasnije od njenog razočaranja jeste saznanje da ga je ona lagala. Pustila je Brajana da veruje da nema r zloga zašto oni ne bi mogli da imaju dete. Kada bi on znao... Šest godina, pomislila je. Ni posle šest godina ona nije pronas a pravi trenutak da mu to saopšti. To je naravno njena greška. Brajan n je mogao da bude nežniji, ni saosećajniji. Znala je da bi razumeo ka bi mu rekla, ali ipak nije mogla sebe da natera da izgovori te reci. A s to duže od njega tajila, to je sve teže bilo, postajalo je kao neka vrsta prevare. AH, te prve godine su bile tako lepe da nije imala srca da pokvari jedan jedini dan, jedan minut. U Njujorku, dok je završavala svoju specijalizaciju ginekologije u bolnici Bet Izrejl, a Brajan je poput luđaka radio na svom romanu, imali su toliko malo vremena za sebe, da je svaki sat koji bi zajedno proveli bio dragocen. Setila se jedne snežne večeri, kada se vukla kući nakon dežurstva od trideset šest sati... i iznenada se u taksiju setila Karnegi hola, da imaju karte za Rubinštajnov koncert to veće. Oboje su se tome nedeIjama radovali - veče nebeske muzike, a onda večera u Ruskoj čajdži-nici. Ali tada... jedino što je ona

želela, jedino za čim je žudela je bila topla kupka i noć koju bi provela izležavajući se u krevetu. Ali kako je mogla da izneveri Brajana? Uvek je bio tako strpljiv kod njenog prokleto nepredvidivog radnog vremena, nikada se nije žalio, nikada nije učinio da se zbog toga oseća krivom. Toliko mu je dugovala. Kada je stigla kući, Brajan je bio doteran i sijao je u svom najlepšem odelu i kravati, dugo je u nju gledao, a onda rekao: „Ne mogu da se takmičim s Ruskom čajdžinicom i njihovom klopom, ali znam da pravim dobar omlet. Šta misliš da nas dvoje ostanemo večeras, sami, ha?" „Oh, Brajane..." bila je na ivici suza od umora i olakšanja, „šta je s koncertom? Znam koliko si želeo da ideš..." „Biće i drugih večeri. Karnegi hol se neće sutra srušiti. Ali izgleda kao da ti hoćeš. U svakom slučaju", nasmejao se i nacerio, tim prelepim naherenim kezom koji bi je toliko oraspoložio, „ti si mnogo zanimljivija za gledanje od starog Rubinštajna. A uvek možemo da pustimo ploču i slušamo." I tako se ona dosta dugo relaksirala u kadi, dok je Brajan spremao večeru, a onda su zajedno slušali muziku dok su jeli. Posle toga ju je °dveo do spavaće sobe i polako i nežno je svlačio. Počeo je da joj liže grudi i nežnu šupljinu između njih, ostavljajući vlažan trag svojih usa-na na njenom stomaku. Onda je zbacio svoju odeću i povukao je na dušek. ,,A sada za desert", mrmljao je i opasno se smejuljio. Prodro je u nju i obuzeo ju je dubinski talas njegove strasti... koja se Polako rasplamsavala, podizala je iznad umora, terala je da vrišti, i da lzvija kičmu kako bi ga celog uzela, što je više mogla. Zaspavši na njegovim rukama, osetila je takvu sreću... razmišlja-a je kako je udata za ovog predivnog čoveka i ceo život i ovakve noći S4 pred njima. A možda će jednoga dana čudo da se dogodi i ona će da zatrudni - specijalista je rekao da je to nemoguće, ili jedva . , ^ ,------------,~ ~ "v-.^g^c, ш jeava moguće Možda se to sada dešava, baš u ovom momentu... beba... Brajanova h ba... a onda će sve /aisfa Ha НпЛо c--.,.-;;«— Bože, kada smo poslednji put vodili ljubav?, zapitala se dok je staja la iznad lavaboa i brisala ruke. Te noći kada ju je probudio iz čvrstog sna svojim dodirima a njegova želja bila tako intenzivna. Ali, ona će sve to uskoro da mu nadoknadi - čim uspe da dobije nekoliko slobodnih dana, oni će da odu negde gde je romantično, možda na Antigu. To mesto je vredno njene žrtve, zar nije tako? Njena klinika gde će uspeti nekako da nadoknadi, možda čak i zaboravi smrt sa kojom je živela u Vijetnamu, mesto gde siromašne žene mogu da dobiju dobru prenatalnu brigu. Bože, bilo je tako teško izboriti se s birokrati-jom advokati, preporuke, razgovor za razgovorom, gomila aplikacija i formulara — samo zbog njihove

male svote novca za finansiranje prekoračenja. Takođe je bilo teško pronaći nekog dobrog doktora poput nje, da čeka dok Kej završi svoj kurs za medicinsku sestru-babicu, da pronađe odgovarajuće mesto. Setila se dana otvaranja Zdravstvenog centra za žene na 1st sajdu. Vedra žuta boja koja skoro da se osušila na zidovima mesta koje je više od šezdeset godina bilo radnja tehničke opreme, a na podu se sjajio novi pod od vinil ploče sa svežim slojem laka. Čekaonica - s delimič-no uleglim polovnim kaučima, biljkama koje vise, korpama sa svetlim plastičnim igračkama - čitav dan nijedna osoba nije ušla na vrata, a mesto je bilo napušteno kao metro stanica u tri ujutru. Onda je Kej dobila inspiraciju za kafu. Na prozor su stavili novi znak, na engleskom i na španskom: BESPLATNA KAFA I KROFNE. Tog dana su se pojavile tri žene. Postiđene, tamne kose, spuštenog pogleda i s uljudnim osmesima, balansirajući debeljuškaste bebe na svojim kukovima. Do kraja nedelje, čekaonica je bila prepuna. Posle godinu i po dana, sve je dolazilo na svoje mesto. Ove ponosne, opore žene su počele da joj veruju. Ona ih je porađala, slušala njihove probleme, pomagala kada god i koliko je god mogla. Naravno, želela je da provodi nešto više vremena s Brajanom, ali je i ovim ljudima ovde bila potrebna. Na neki način, bili su kao njena deca. Kvaka na vratima se pomerila, prekidajući je u mislima. „Rejčel, jesi li unutra?" pitala je Nensi Kandinski. „Ja izlazim. Znam da i ti ideš, ali mislim da ovo treba da vidiš. Tražila te je Lila Rodrigez. Ona... Pa> videćeš i sama." Rejčel je uzdahnula. Prošlo je sedam sati. Žudela je da stigne kuci-Da oseti Brajanove ruke koje je dočekuju. Neće mu reći u šta sumnja* • mu se nada, ne još, ne dok ne bude sigurna. Oboje su se toliko puta Cezoćarali. Ali oh, samo želi da bude s njim. Onda se setila. Brajan će večeras da govori na Skupu veterana. Imao je toliko zahteva da održi predavanja, pojavljivanja na televiziji i u radio emisijama otkako se knjiga pojavila, da nije mogla sve to da popamti. Jedno je sigurno: neće doći kući do kasno uveče. Treća noć zaredom ove nedelje da odlazi u krevet bez njegovog dugačkog toplog tela koje se uz nju priljubi. On ne mora da drži sve te govore, da toliko uveče izlazi. Da li je moguće da se on umorio od čekanja? Mene, deteta? Ako ja ne mogu to da mu podarim, vrlo je moguće da će on to potražiti na drugom mestu? Još nečeg se setila. Zabave od pre dva meseca u Londonu. Rouz. Prelepa, s tom tamnom kosom i tenom, tim prelepim upalim očima. Pa način na koji su te oči gledale u Brajana. Hladna jeza od straha se zabila u Rejčelino srce. Ako sam trudna, sve će se promeniti. Biće sve u redu s nama. Po-staćemo porodica.

Sutra, obećala je sebi. Ranije ću doći kući, za pramenu ću da spremim ručak. Nešto divno, što ide uz šampanjac i svece, potpuni doživljaj. A kasnije ćemo da vodimo ljubav i biće kao što je bilo prvi put. „Reci gospođi Rodrigez da ću doći za trenutak", kroz vrata je dovik-nula ka Nensi. „U redu. Ja odlazim. Vidimo se sutra ujutru." Izlazeći iz kupatila, Rejčel je primetila delić narandžastocrvene kose poput šargarepe kako nestaje niz uzan hodnik koji je vodio u prostoriju za pregled. Nensi nikada nije hodala. Sve što je radila, radila je u trku. Sada je i Rejčel žurila, tražila je Lilin karton iz pretrpanog ormara za kartoteku u svojoj tesnoj kancelariji, a zatim je ušla u sobu za pregled. Lila se pogrbila na stolici u ćošku, ispod prozora okovanog gvo-zđem koji je gledao na sporednu uličicu. Bila je sićušna, osim što je imala ogroman stomak. Lice joj je izgledalo strašno. Otečeno i u modricama, poput gumene maske za Noć veštica. Oči otečene. Sledećegputa će je ubiti, pomislila je Rejčel, prestrašena, dok je bes u n)oj kuljao. „ Duboko je udahnula i trudila se da ostane nepristrasna. Zašto je ova 2ena dozvoljavala svom mužu da je tuče? Čak je i štitila tog bednika; Prošli put je rekla da je pala niz stepenice. Do đavola! 328_________________________Ј21^ „Senjora", pitala ju je, nežno je uzevši za ruku koja je bila strav" mlitava i hladna. „Digame quepaso?"* ° Lila je odmahnula glavom, a masni crni pramenovi kose su joj dali preko čela. „Mi nino? Esta bien? Esta bien mi nino?"** Rukama zaštitnički držala za svoj prilično veliki stomak. „Hajde da pogledamo. Biću veoma pažljiva, obećavam." Rejčel joj je rekla da se namesti na stolu za pregled i podigla joj je suknju. Nema vaginalnog krvarenja, hvala bogu. Ali je pronašla ogromnu modricu baš ispod grudnog koša što je zabrinjavalo Rejčel. Možda ukazuje na povredu. Amnionska tečnost će morati da se testira zbog mekonijuma. „Vaša beba je verovatno u redu, ali bih želela da ostanete u bolnici preko noći", rekla joj je Rejčel. „Samo da bih bila sigurna. Entiendes, senjora?"*** Lila je razumela. Na reč bolnica lice joj je od sjajnožutog potpuno posivelo, a očima je snažno zakolutala. Uplašena je, pomislila je Rejčel, uplašenija od bolnice nego od odlaska kući čoveku koji je tuče. Lila je zatresla glavom, onda sišla sa stola za pregled, krećući se s naporom, poput vrlo stare žene koja balansira pakovanje jaja. „Ne", rekla je tvrdoglavo. „Bez bolnice. Uzeće mi bebu." Već je bila na vratima, vukući dugmad na svom iznošenom rože džemperu, pre nego što je Rejčel uspela da je zaustavi. „Gospođo Ro-drigez, molim vas, saslušajte. Ono što se desilo ranije, kada ste imali pobačaj, to je bilo drugačije..." Ali je Lila ljubazno i odlučno odmahivala glavom. „Gracias. Doctor. Gracias... pero no."**** Rejčel je želela da potrči za njom, uhvati je za rame i prodrma je. Zar ne znate šta rizikujete? Zar

nemate predstavu koliko žena bi sve dale da mogu da dobiju jednu bebu? Samo jednu šansu da zatrudne! Ali to ne bi pomoglo. Lila to ne bi razumela. A onda bi potpuno prestala da dolazi na kliniku. Zar biti delimičan doktor nije bolje nego uopšte to ne biti? Rejčel se sjurila dole, prošla kroz vrata koja su bila povezana s njenom kancelarijom i tražeći među fasciklama na stolu, brzo pronas* Šp.: Recite mi šta se dogodilo? (Prim, prev.) ** Šp.: Moja beba? Je l' dobro? Je Г dobro moje dete? (Prim, prev.) *** Šp.: Razumete, gospodo? (Prim, prev.) **** Šp.: Hvala, doktorko. Hvala. Ali, ne. (Prim, prev.) 329 i to s u-1 )e želela: SOCEDO ALMA. Na svom putu kući, svratila je u bolnicu i proverila Almu. Ovde je makar nešto mogla da uradi. Kej je proturila svoju glavu sa čupavom kosom kroz vrata. „Idem napolje. Treba li da ti donesem nešto pre nego što odem? Sendvič, ka-fu, transfuziju? Izgledaš slomljeno, Rejč." „Odmoriću se kada odavde izađem. U ovo doba noći, možda čak usnem i da nađem sedište u metrou." Preturala je po pepeljari prepunoj gumica, spajalica, olovaka i izvukla suvenir iz metroa. Bacila ga je prema Kej. „Evo. Uzmi jedan i za mene. Uzgred, jesmo li dobili rezultate krvi Alme Socedo?" „Još ne. Sutra ujutru, ako uspem da ih izvučem bakljama za vatru. Znaš te ljigavce u laboratoriji obećanja, obećanja. Želiš da im kažem da je u pitanju vanredan slučaj?" Kej je izgledala umorno, s tamnim podočnjacima, nešto tanjim doduše. „Sutra ujutru će biti u redu", odlučila je Rejčel. ,,'noć Kej. I slušaj... čuvaj se, da li me čuješ?" Nekoliko minuta kasnije, Rejčel je zaključavala - dve brave, reze na vratima, harmonika kapiju s duplim katancem — a onda krenula ka ničijoj teritoriji na Istočnoj četrnaestoj ulici. Trotoar je bukvalno bio u haosu: pseći izmet, polomljene flaše, prepune kante za đubre, razvaljene telefonske govornice. Vazduh je bio nekako truo. Zidovi iškra-bani grafitima - VIVA LA RAŽA! CIKO VOLI ROKSI! SMRT SVIM KEROVIMA! A izgledalo je da sa svih prozora trešti neumorna latino muzika. U početku ju je sve to plašilo. Setila se kako se u početku osećala kao astronaut koji spušta nogu na neobičnu i opasnu planetu. Ili kao Margaret Mid među Aboridžinima. Šta li su oni mislili dok su je posmatrali sa svojih prozora - je li ona u njihovim očima bila samo još jedna osoba iz grada koja se trudi da nešto dobro uradi ili su samo že-leli da joj ukradu tašnu? Ali je sada uz osmeh pomislila: Ovo je moja planeta. Mahnula je ženi koja je sedela na stepenicama s kolicima koja je stavila pored sebe. Anita Gonzales. Pre sedam meseci, ona je porodila tu bebu u kolicima, ^etila se da je to bila teška trudnoća. A na kraju se pojavila malena be-blca s potpuno crnom kosom. Sada je izgledao krupno, zdravo, i isticao se u svojoj odeći. Srce joj je zaigralo. Zvuk ambulantne sirene joj je prekinuo misli. Uskoro se našla na ulazu u ogromnu, ružnu zgradu od cigala. Cr-^na slova sprejom ispisana na velikim

staklenim vratima su glasila: ARIO JE ZAJEBAN. Neko je takođe skinuo većinu mesinganih slova čiji je pun naziv nekada bio: BOLNICA SVETOG VARTOLOMEU Ono što je ostalo je SVETOG VAR. Rejčel je škripavim liftom otišla do šestog sprata, prošla pored u pavanog stažiste i čistačice sa ogromnim kolicima za čišćenje na koji ma su se nalazili prljavi čaršavi. Alma Socedo se nalazila na odeljenju C, u krevetu najbliže vratima Spavala je. Njeno lice je podsećalo na prelepu boju kameje slonovače, a tamna kosa joj se presijavala na jastuku. Samo šesnaest godina, pomislila je Rejčel. Ona bi trebalo da sprema test iz istorije, da se zabavlja s momcima, ide na žurke, a ne da čeka bebu. Rejčel se setila kako joj je Alma bila simpatična kada se prvi put pojavila na klinici. Sramežljiva, lepa devojka u mornarskoplavom školskom džemperu koji je prerasla. Posle pregleda, koji je pokazao da je negde u četvrtom mesecu trudnoće, čitava dirljiva priča je izašla na videlo. Njen prvi dečko. Rekao je da je voli. I obećao joj je da ništa neće da se dogodi. Sada nije želeo da ima ništa s njom. Ni ona nije želela bebu, ali njeni roditelji nisu dozvoljavali abortus. Oni su katolici, a to „ubistvo" bi bio smrtni greh. Sada, četiri meseca posle toga, izgledalo je kao da ta beba možda ubija Almu. Rejčel je bacila pogled na tabelu pored njenog kreveta. Krvni pritisak joj je jutros skočio: 140 sa 110. Edem nepromenjen uprkos magne-zijum-sulfatu. Alma je primala laktatni Ringerov rastvor, ali je njena proizvodnja urina znatno opala. Do đavola. Moraću ubrzo da izazovem porođaj ako se situacija ne poboljša. Mogu obe da ih izgubim, Almu i bebu. Sutra ujutru, čim vidim te rezultate analize krvi... „Doktor Rozental! Oh, tako mi je drago da ste došli!" Zaprepašćeno, Rejčel je videla da je Alma budna. Izgledala je uznemireno. Suze su se sakupljale u njenim smeđim očima natečenim od spavanja, a onda joj klizile niz obraze. Rejčel je sela na ivicu kreveta, uzevši Almu za ruku. „Osećaš se prilično loše, ha?" „Onaj čovek", šapnula je tako lagano da je Rejčel morala da se potpuno nagne ka njoj da bi je čula. „Molim vas... ne dozvolite mu da me ponovo dodirne." Je li to Alma sanjala? „Koji čovek?" pitala je Rejčel. „Doktor, ne znam mu ime. Visok i... pa neke devojke bi rekle zgodan." Iskrivila je lice; očigledno je da ona nije delila njihovo mišljenje-„Došao je s gomilom doktora, nešto ranije..." Gudž 331 iM-ičel ie klimnula glavom. „Večernje posete. To je rutina." Ne. Ne." Alma je zatresla glavom negodujući. „On... nije bio poput drugih doktora. Ne samo... znate, da me pregleda. Bio je tako hladan. Kao da sam ja nešto za prodaju u radnji. Način na koji me je dodirnuo. Osetila sam se tako..." Zarila je lice u svoje ruke i pričala kroz vrhove prstiju, uz prigušene jecaje. „Nije me čak ni pitao. Samo mi je razdvojio noge i... i— pred svima... s tom metalnom stvari... sve vreme je pričao

o meni kao da nisam tu... o bože, želela sam da umrem" Rejčel je pobesnela, kao da ugalj gori usred njenog stomaka. Kopile. Volela bih da ga ponizim, ko god da je. Još bolje, da pustim nekog sadističkog proktologa da ga pregleda. Bio je to jedva primetan rat koji je svakodnevno vodila protiv neo-setljivih doktora koji su se prema svojim pacijentima odnosili s onoliko poštovanja kao prema leševima na kojima se uče na medicinskom fakultetu. Naročito ovde, na Akušerskom odeljenju. Izgleda da je među stažistima i stalnozaposlenom osoblju vladala uobičajena pretpostavka da bilo koja žena koja zatrudni zaslužuje da joj se intimni delovi javno izlažu poput jabuka i banana na nekoj tezgi. Razgovaraću s dr Taunsendom o tome, pomislila je. Misli mu često odlutaju, ali mu je srce na pravom mestu. Neka ovde uradi jednu dobru stvarpre nego što se penzioniše. Onda se setila da se Hari Taunsend penzionisao. Pravili su mu oproštajnu zabavu, na koju ona nije mogla da dođe. Ali ko je došao umesto njega? Prisećala se da je čula nekoliko imena koja se pominju kao mogući kandidati, ali ona nije nikog znala. A nije li čula priče da će oni da pokušaju da namame neku zverku iz Prezbiterijanske bolnice? Nežno je stegnula Alminu ruku radi podrške, a zatim joj je dala pa-pirnu maramicu iz kutije koja je stajala na emajliranom noćnom stoči-cu. Praznina u Rejčelinom srcu se širila dok je posmatrala kako Alma Poslušno duva nos u maramicu. Da li se ovako oseća majka? Želi da Pruži zaštitu, ali je bespomoćna da uradi nešto više od davanja papirne maramice? Majka. Dragi bože, baš to bih ja postala ako sam trudna. Srce joj je zaigralo za trenutak. Ako, ako, ako... Kada bih to samo znala sa sigurnošću. Rejčel je duboko uzdahnula. „Slušaj Alma, ja znam kroz šta prola-2ls- Sve ti je sada nelagodno, a poslednje što želiš jeste da te veliki broj • iLia-fj doktora pregleda. Ali veruj mi, jedini razlog što si ovde jeste kako b' smo pomogli tebi i tvojoj bebi. Probaj sada da malo odspavaš. Svratiću do tebe sutra ujutru." Alma je klimnula glavom, a onda joj je zgrabila ruku, čvrsto je stežući dok se ona spremala da krene. „Obećajte mi, doktorko Rozental Obećajte mi da ćete me vi poroditi. Ne želim nikoga osim vas." Rejčel je za trenutak zastala. Kako ona može tako nešto da joj obeća? Devet od deset je šansa da će da porodi Almu i njenu bebu. Ali šta ako se nešto dogodi, ako se negde drugde zadrži... Rejčel je zaustila da uveri Almu, da joj kaže kako ima drugih doktora koji su dobri, možda čak i boljih. Ali ju je zaustavio pogled pun izmučene molbe na Alminom licu. Ako sada izneveri Almino poverenje, kada joj je ono najviše potrebno, to će devojci da stvori više problema od jednog obećanja koje možda ne

može da ispuni. „Obećavam", rekla je. Ispod vrata na kojima je pisalo ŠEF AKUŠERSTVA I GINEKOLOGIJE, videla je svetio. Pa, ko god da je zamenio Harija, sposobna je i predana osoba, čim ostaje ovako kasno. Rejčel je blago pokucala na vrata. „Uđite", nehajno je neko rekao. Rejčel je otvorila vrata i ušla unutra sa željom da upozna Harijevu zamenu. Videla je glavu savijenu iznad stola, razbarušenu plavu kosu koja je sjajila iznad stone lampe, par muževnih podlaktica položenih na otvorene fascikle, rukave na košulji savijene do lakata. Onda je podigao glavu i Rejčel je videla taj par umornih zelenih očiju. Trepnula je očima, pomislila da je preumorna, da umišlja. Nakon svih ovih godina... o dragi bože, on. Dejvid Sloun. Nešto stariji i malo krupniji, ali još uvek zgodan... ali nekako neprijatan. Imao je podočnjake i nezdrav naduven izraz na licu. Umesto da nekako prirodno, lepo stari, on kao da se kvario i p°"' sećao na trulo voće koje padne sa grane. Za trenutak se potpuno skamenila, kao da joj je sva krv iz tela istekla. Jedan drugi Dejvid joj je pao na pamet, onaj mlađi, u beloj jakn » dok drži nož za kiretažu u svojoj drhtavoj ruci. Ali je ubrzo odagnala tu sliku. Davna istorija, rekla je sebi. Sada к da se oboje bave istim poljem medicine, pre ili kasnije su putevi mora li da im se susretnu. 333 situacija, ali ću nekako morati da je iskoristim najbolje što mogu. Gledala ga je dok je pomerao prastaru Taunsendovu stolicu za ljuljanje i ustao da se s njom pozdravi. „Pa zdravo tamo." Nabacio je osmeh svetao poput reflektora. Rejčel je ispružila svoju ruku, usiljeno se nasmešila, osećajući se nekako neobično, kao da je stajala izvan svog tela, poput marionete na koncima. „Zdravo Dejvide. Prošlo je dosta vremena, zar ne? Poslednje što sam ćula je da si u Prezbiterijanskoj bolnici. Predlagali su nekoga odatle, ali nisam ni sanjala da si to ti." „Poslednje što sam čuo...", vratio joj je lopticu nazad, „bila si tamo u džungli i igrala se dr Švisera. Pa, lepo je videti te da si se vratila u jednom komadu. Izgledaš prelepo, Rejčel." „I ti takođe." To uopšte nije tačno, pomislila je. Izgleda užasno, poput neke karikature nekadašnjeg lepuškastog i zgodnog momka. Poput Dina Martina u tok-šou-programima, s oteklim očima kao od alkohola, ali je i dalje šarmer. Bože, kako je ikada mogla da pomisli da ona voli ovog čoveka? „Pozvao bih te da sedneš", rekao je, „ali kao što vidiš..." Rukom je pokazao prema dopola punim kartonskim kutijama pored vrata. Gomile knjiga i fascikli su bile neuredno poredane na svaku stolicu osim one na kojoj je sedeo. „Usred sam čišćenja kuće. Hari Taunsend je bio pa-cov. Čuvao je sve, od kutija šibica do izveštaja sa autopsije starih dvadeset godina. Takođe je na isti aljkavi način vodio ovo odeljenje.

Dakle, izgleda da ću ovde morati dosta da se namučim." »Pa, Sveti Vartolomej nije baš Prezbiterijanska bolnica. Ali sam ovde neko vreme, moja klinika je u susedstvu, tako da mogu da ti pomognem ako ti nešto zatreba..." Neće škoditi da se malo dodvorim. Da budem na njegovoj strani. On može s takvom lakoćom da mi ovde oteža posao. »Da ti nešto kažem", rekao je, ponovo se nasmešivši tim lažnim °smehom. „Baš sam se spremao da za večeras ovde završim. Zašto ne °demo negde na jedno piće? Da nadoknadimo u ime starih vremena. Ua mi nabaciš nekoliko ideja koje možda imaš kako da promenimo °YU mrtvačnicu. Šta kažeš?" Afe, pomislila je Rejčel. Poslednje mesto gde želim da budem je - s ejvidom u nekom baru i ispijam pića. -------------------------—^tazi Ali onda, s druge strane, ako ona to odbije... pa, on to može pogre" no da shvati. A ružna činjenica je bila da ne srne da dozvoli da se od njega otuđi. Ona nije tu radila, samo je imala privilegije za operacije A privilegije mogu da se opozovu. Između ostalog, koliko to može da joj naškodi? „Volela bih", slagala je, „ali će to stvarno morati da bude samo jedno piće. Očekivala sam da ću kod kuće da budem pre sat i po vremena." On je već pružio ruku ka svojoj jakni - od somota, veoma skupoce-noj, modernoj - i preko jednog prsta je prebacio preko ramena, kao da je Džems Din. Rejčel je bila u iskušenju da se nasmeje. „Kući svom mužiću?" Iza tog osmeha se sakrivala podrugljivost, ali je ona već odlučila da se ponaša diplomatski, čak i ako je to uništi. Podesila je lice na nešto što se nadala da izgleda poput prijatnog izraza. „U stvari, da. A ti? Oženjen?" „Ko, ja? Ne, još uvek ne. Još uvek volim da se poigravam. Žena bi se brzo mene zasitila. Znaš na šta mislim?" Uhvatio ju je za ruku, poveo je na vrata, a ona je morala da se sama sa sobom izbori da se ne istrgne iz njegovog stiska. „Dakle, ah da, pretpostavljam da može da se kaže da sam se tako izvukao. Pretpostavljam da više volim težak rad od doživotnog zarobljeništva." Smejao se svojoj pošalici. Rejčel je iznutra tonula. Primetila je da oko vrata svetli nešto sjajno. Zlatni lanac. O bože, da li je ona zaista pristala da popije piće s ovim ljigavcem? Još nešto se naziralo pored njegovog maco humora, što joj se motalo po glavi. Da, nešto što ima veze s Prezbiterijanskom bolnicom. Njena stara prijateljica Selija Kramer, medicinska sestra na Akušerskom odeljenju joj je nešto pomenula u vezi s Dejvidom. Neku vrstu skandala? Ali šta? Oh, pa dobro, i ona će to na kraju saznati. Nasmešila se najblistavijim osmehom koji je uspela da nabaci na lice. „Pa, pretpostavljam da ne možemo svi da budemo srećnici." „A gde se nalazi to mesto gde me vodiš?", pitala je Rejčel, dok joj se nešto stezalo u stomaku kada se taksi okrenuo u još jednoj uzanoj uličici pokraj Vilidž strita.

Sada je poželela da mu nije dozvolila da je nagovori da ode u Gor-dov bar preko puta bolnice Svetog Varta. Bio je jadan, televizor je nekada bio preglasan, ali je poznavala mnogo ljudi koji su stalno tarn išli. „Mirno mesto", odgovorio je Dejvid, „gde možemo da razgovaram Gde ćemo imati celokupan lokalni kolorit koji ide uz svetog Varto meja. Ne brini, skoro smo stigli." •uđi 335 Zabrinuta? Zašto bih se brinula? Nas dvoje smo samo dvoje kolega koii idu na piće posle posla. Jeste, nekada davno smo se zabavljali, I ti si me napumpao, ali... Taksi se zaustavio, zatim je Dejvid platio vozaču i izašao napolje. l ep kraj, pomislila je. Primetila je mnoštvo drveća, redove starih kuća od cigli sa sveže okrečenim ogradama, lepo odeven par koji seta svog psa. Kuće, ali ne i barove... „Dejvide...", okrenula se ka taksiju, ali je par transvestita u večernjim haljinama već u njega ulazio. „Želeo sam da ti pokažem svoje novo mesto", pomalo naivno joj je objasnio. „Tek što sam se prošlog meseca ovde uselio. Stvarno sam pogodio, iako je reč o zgradi bez lifta. Hajde, ne izgledaj tako, na drugom je spratu. Mirno je i možemo da popričamo." Osetila se nelagodno iako nije mogla tačno da kaže zbog čega. „U redu, ali stvarno, mogu da ostanem samo nekoliko minuta." Nakon nešto više od sat vremena, Rejčel je sedela na ivici Dejvido-vog belog kožnog kauča, s pićem oslonjenim na jedno koleno, koje je formiralo tamne krugove na njenoj plavoj suknji od rebrastog somota. Već mu je dvaput rekla da mora da krene, ali je on svaki put insistirao da još malo ostane i popije još jedno piće. Ona nije ni prvo završila, ali je primetila da je Dejvid sada ispijao treću čašu skoča. Način na koji je izgledao, taj staklasti pogled i način na koji je sedeo, sa strane kauča kako bi bio okrenut ka njoj, s jednom nogom oslonjenom na jastuke, rukom prebačenom preko naslona - sve je to izgledalo nekako pogrešno. Da, činilo se... kao da je planirao da s njom ostane ćele večeri. I ovaj stan je izgledao potpuno pogrešno. Poput sobe iz Bluming-dejlsa, koja je bila okrečena u nijanse bež boje i boje ostrige, nameštaj je imao oštre uglove i činilo se nekako kao da je bez duše. Dejvid verovatno nije ni znao da je bakrorez na zidu preko puta nje Ikartov. Neki dekorater je to verovatno nasumično izabrao da bi se slagao sa stolom. Dejvid je sada pričao o Prezbiterijanskoj bolnici, a ona je pokušavala da se koncentriše na to šta je on govorio, ali su joj misli lutale. Do sada bi Brajan trebalo da je na putu kući, pomislila je, ako već nije stigao. Bože, volela bih da sam s njim. C* J oada je Dejvidov glas postajao nešto glasniji, džangrizav zbog ne-Cega. Rejčel je postala pažljivija i svoje misli usredsredila na ono što govori.

336 „... Da, zvuči neobično, to je tačno. Moja diploma sa Prinstona nij ništa značila na tom mestu. Dolaziš sa pogrešne strane ulice, a oni te ne žele u svom klubu. Sve je to veoma uglađeno, pretvaraju se da rrio žeš, a onda te dobiju na neki sitan, nebitan način... kao kad te recimo zovu punim prvim imenom, dok oni svi međusobno imaju neke nadimke... i nekako, nikada nema dodatne stolice za tebe pored njih ц kantini. A onda mi ta kopilad smeštaju. Najviše sam radio, takođe sam imao savršen učinak. Zaslužio sam da postanem šef Akušerskog ode-Ijenja. Bio sam najbolji, bez ikakve sumnje, daleko najbolji." Sada je teže disao, a lice mu se zacrvenelo. Rejčel je osetila da je na ivici da izgubi prisebnost. Spustila je piće na sto i nameravala da ustane. „Volela bih jednom da čujem ćelu tu priču, Dejvide, ali sada stvarno moram da idem..." Iznenada je ispružio ruku i zgrabio je za zglob, poput čeličnog okova. „Ne idi još... molim te, nisi mi ništa rekla o sebi, kako je bilo tamo u Vijetnamu. A nisi ni završila svoje piće." Dejvid je ponovo pokušao da upotrebi svoj šarm, ali je nekako iskli-zavao, poput maske koja postaje labava. Iz nekog apsurdnog razloga je pomislila na Lona Čejnija, fantoma iz opere. Iznenada nije želela da vidi šta se nalazi ispod toga, nije želela da zna šta se nalazi iza tih krvavih očiju, tog maničnog osmeha. On ne pušta moj zglob. On ne... Iznenada su joj noge postale slabe, nekako gumenaste i ona je sela. Počešala je svoj zglob koji ju je malo boleo. Ali verovatno Dejvid nije ništa time mislio. Ne, ona samo zamišlja da on može da bude opasan. Ponašala se blesavo. Došla je ovde da sa njim popriča, o Svetom Vartu, o Almi Socedo. I eto, to je upravo ono šta će da uradi. A onda, kada se on smiri, onda će ona da ustane, krene ka vratima, spusti se niz dva sprata stepenica, pozove taksi... Još deset minuta, najviše, obećala je sebi. Onda ide kući. „Dejvide, želela bih tvoj savet u vezi s jednom mojom pacijentki-njom." Počela je nehajno da se namešta na kauču, kako bi sela paralelno u odnosu na vrata. Onda mu je sve detaljno objasnila o Alminom stanju. „Ne dopada mi se ideja da joj prepišem pitocin. Šanse da beba preživi će onda da budu manje od pedeset posto. Ali s druge strane, ako čekam..." „Prvog dana na poslu sam obišao sva odeljenja u bolnici." Izgleda da je Dejvid polako dolazio k sebi. „Pedijatrija je užasna, a ni ostala me-šta nisu ništa bolja. Govorimo o šansi od pedeset odsto u najboljem MUn^^.——----------------------< m Rekao bih i četrdeset, možda i mnogo manje, ako uračunaš s nciardni faktor na Urgentnoj pedijatriji i šesnaestogodišnju glupaču ja je verovatno u poslednjih osam meseci živela na čipsu i koka-koli."

To je prilično pesimistično. Ne bih rekla da je ovo najbolja situaci-. aii je Alma pametna devojka. Ima sve petice u školi. Svesna je šta se dešava i vodila je računa o sebi." „Daje bila nešto pažljivija, možda ne bi zatrudnela." Rejčel je osetila kao da ju je neko udario. Dejvid je gledao pravo u nju. Bolje reći, besno je gledao. O bože, ona to ne zamišlja. On namerava da je ščepa. Ona je samo tamo paralisano sedela i posmatrala Dejvida kako u jednom gutljaju ispija ostatak skoča iz svoje čaše. „I sam sam je pregledao", nastavio je, „dva ili tri sata pre nego što si se ti iznenada pojavila. Nije izgledala kao da je dobila nagradu igrajući tango, ali da sam na tvom mestu, ne bih žurio ni sa čim. Daj joj dan ili dva pre nego što nešto uradiš." Dakle ti si taj, pomislila je. Mogla sam to da pretpostavim. I dalje si kralj među kretenima. Rejčel je iznenada ustala, udarivši kolenom o sto. Piće joj se prosulo, ostavljajući mokri trag na uglačanoj plavoj površini. Iznenada ju je to jako zabolelo. Imaće modricu. Ali je nije bilo briga. Sve što je sada želela jeste da izađe odatle. „Hvala ti na piću", rekla je. „Zaista moram da žurim. Slušaj, ne moraš da ustaješ, sama ću da se snađem." Ali je on ustao, namerno se trapavo kretao, blokirajući joj izlaz nekoliko koraka od vrata. Rejčelino srce je počelo ubrzano da lupa a u stomaku joj se lagano prevrtalo. „Zašto toliko žuriš?" Primetila je da je besan jer su mu vene na vratu iskočile a oči se suzile. »Sedam godina, do đavola, nisam te video poslednjih sedam godina, a ti iznenada kao da sediš na zapaljenoj gumi, toliko si zapela da dođeš do vrata. Pitam te, da li je to način na koji se tretira stari prijatelj?" »Slušaj, Dejvide, hajde da ne kvarimo stvari. Bilo je divno videti te, ali kao što sam rekla..." »Imaš li još nekoga, pored svog mužića, ko te čeka? Dete, ili možda dva?" »Nemam dece." Čak i izgovaranje tih reći je bolelo. Do đavola, od svih ljudi, nije on trebalo da je na to podseća. ____________________________________________________-ILL „Smešno je to, znaš, jer sam uvek mislio da bi bila divna majka", na stavio je, naslanjajući se na vrata. „Uzmi moju marnu, na primer. l\fj je želela da se išta ispreči između mene i mog oca. Ne, čak ni kada bi me tukao. Sada je sve to združeno. Moj stari i ja, da, mi smo bili takvi" Podigao je dva prsta koja su bila spojena. Primetila je da mu se ruke tresu. „Ne zameram mu to, a znaš li zašto? Jer je ona bila jedinstvena Sebična kučka. Ništa nije bilo dovoljno dobro za nju. Uvek je želela da stvari budu po njenom. Ona ga je na to naterala. Ona je jednostavno otvorila jebeno piće i jednostavno ga naterala da svake večeri ispija

po šest pakovanja. Ako bi se dogodilo da mu se maleni Dejvi nađe na putu, pa, to je jednostavno bilo loše." „Dejvide, stani." Sada ga se plašila, a u stomaku joj se potpuno komešalo. Više čak nije ni zvučao poput sebe. Zvučao je starije, grublje.. gorčina u glasu nekog nastojnika, ne Dejvida koga je ona poznavala, harizmatičnog mladog lekara u čistom belom mantilu. „Hej... tek se zagrevam. Znaš, sedam godina je dosta dugo vremena. Mnogo misli padne čoveku na pamet za sedam godina. Nikada ranije nisam ni primetio koliko me podsećaš na moju staru." Njegove teške i besne oči su se fiksirale na nju. Rejčel je osetila hladnoću koja joj je prošla kroz telo. „Dejvide, deluješ potpuno rastrojeno. Zašto ne pokušaš da se odmoriš, malo odspavaš. Pričaćemo ujutru." Pažljivo je zakoračila unazad, prema vratima. Krenuo je napred, zgrabio je grubo za ramena svojim izgriženim prstima. Vrisak joj je zastao negde između Adamove jabučice, ali se nije čuo. Nije mogla da se pomeri. Sledila se, kao da je u košmaru. Lice mu se sada nalazilo na svega nekoliko centimetara od njenog, a smrad alkohola njegovog daha ju je obuzimao poput magle koja stvara dosta problema i sada je videla šta se nalazi ispod te maske. Ona je imala posla s jednim luđakom. „Ne!" glasno je uzviknuo. „Sada ćemo da razgovaramo. Sada'." „Ti si lud", rekla je. Borila se da se oslobodi njegovog stiska, ali ju je on gurnuo uza zid i tu je prikovao. Čula je nešto blizu uva, nešto poput udara. Eksplodiralo joj je u glavi poput fontane crvenih varnica. Osetila je krv. Ugrizla se. Osetila se kao onda kada je pala sa bicikla dok je brzo išla nizbrdo; imala je osam godina, potpuno se ukočila, bila dezorijentisana i ponašala se pomalo budalasto. Nije moguće da joj se ovo događa. Nije rnO' guče... Dejvid je na silu priljubio svoje usne uz njene. O dragi bože, ne... NE... Osetila je njegov grubi jezik pojut šmirgle kojeg joj je ugurao u ta Povređivao ju je. Osetila je krv. Bože... o bože... Dobar je osećaj, zar ne, dušo?", dahtao je. „Aha, on da, sećam se kada si zbog toga vrištala. I sada to želiš, zar ne? Želiš da te pojebem u ime starih dana, da te nateram da svršiš. Nisi li zbog toga ovde došla?" Osetila je u sebi vreli nalet adrenalina. Sada je bila besna. Želela je da ga ubije. „Ti, kopile!" viknula je, besno ga udarajući obema pesnicama. Usle-dio je udarac od koga ju je ruka zabolela. Dobro... uh, dobro je. On je podigao ruke kako bi zaštitio lice od njenih udaraca. Sa užasom je primetila da su mu zubi potpuno krvavi i da mu se krv cedi sa uglova usana... Uhvatila je kvaku na vratima, žestoko se borila da je otvori. Oseća-la se kao da se bori da se kreće ispod

vode, vazduh je bio težak, a njeno telo poput olova. Nikada neću uspeti. Nikada neću uspeti da izađem odavde. Onda je pronašla rezu ispod kv^ke na vratima, okrenula je i čula klik. Vrata su se sada otvarala. Hval a bogu, hvala... Rejčel je s leđa osetila kako je nešto povlači i iznenada joj se sve za-vrtelo. Onda je sve nekako posivelo i postalo lepljivo. Pokušala je da razmisli o tome šta se događa, ali nikako nije uspevala. „Kučko." Glas joj je dopirao do uva. „Daću ti to što si tražila." Glava kao da joj se sada polako bistrila, osetila je stravičan bol na vratu, kao da joj je neko stavio vreo žarač. Onda je videla. Dejvid. Klečao je iznad nje. Luđački je otkopčavao svoj kaiš, naglo spuštao rajsferšlus na pantalonama. O bože. Ne. Molim te... Osetila je kao da ludi. Sve te godine koje je nekako progutala. Leža-'a je na stolu u napuštenoj lekarskoj ordinaciji, slušala kišu koja udara u prozor, videla groteskno belo Dej vidovo lice koje se nalazi iznad njenih kolena... Dejvid je sada na silu pokušao d a joj raširi noge, nateravši je da onu n°cnu moru od pre mnogo godina ponovo proživljava na još gori način. »Ne!Ne! Stani!" Čula je svoj glas. Čula je kako se nešto čepa. On je grubo vukao njenu suknju. Onda Je osetila njegovu težinu na sebi, koja je lomi, guši. Nije mogla da diše. Vazduh, potreban joj je vazduh. Nešto meko i vlažno joj je gurnuo iz-među nogu. „Kučko. Ti, jebena kučko. Želim da te čujem kako vrištiš." Osetila je njegovo čitavo telo koje je ležalo na njoj. Ali stvar koju je pokušavao da u nju ugura je ostala mlitava. U jednom kratkom, ludom trenutku je Rouz razumela. Došlo je do odlaganja situacije. On ne može da me siluje. Ne može da mu se digne Histeričan smeh se javio u njoj. Stegnula je jako zube kako bi smeh zadržala u sebi. Možda on ne može da me siluje, ali još uvek može da me povredi. Onda se Dejvid srušio. Skinuo se sa nje, dozvolivši da joj se vazduh ponovo vrati u pluća. I znala je da je sve to gotovo, kao da se prava linija razdvojila na dva dela. Rejčel je ustala, osetivši se dezorijentisano, kao da je posmatrala neku nadrealnu sliku. Dalijev portret neurednog, nekada zgodnog čo-veka, koji leži na leđima na bež tepihu među istopljenim kockama leda iz prosutog pića. Plakao je, suze su kapale niz uglove njegovih očiju, padale niz njegove moderne guste zulufe. Grudi su mu se nadimale gore-dole i spuštale strašan, suv zvuk koji para uši. „Ne mogu", jecao je, jedva razumljivo. „Ne mogu to da uradim... ni s tobom... ni sa jednom... sedam godina... o Isuse... šta si to uradila? Šta si mi, u Hristovo ime, uradila te večeri?" Njegove besne i vlažne oči su se sada na nju fiksirale, sijajući od zlobe. „Trebalo je tebe da ubijem, ne dete... Trebalo je da te

ubijem" Rejčel je nesigurno stala na noge. On je bolesna... bolesna životinja... ona to neće da sluša. Uspela je da dođe do vrata. Ovog puta ih je s lakoćom otvorila i izletela kao da je vodi neko električno oko. Pažljivo sada. Jedan po jedan korak. Rukama je pritisnula uši kako bi blokirala glas koji ju je pratio; ali nije mogla. Izgleda kao da joj je u glavi, vrištao. „Osvetiću ti se. Nekako. Osvetiću ti se zbog ovoga što si mi uradila." Napolju je, na sreću, videla taksi s upaljenim svetlom. Kada je sela u taksi, u talasima i naletima su usledili jecaji. „Gospođo, jeste li dobro?", upitao je taksista hrapavo. „Ne", zaječala je. f „Neko vas je povredio? Želite da odemo do policije?" „Ne, ne." „Gospodo, izvinite, ali ja moram od nečega da živim. Dakle, g" idemo?" ;.- , -. r>udŽ 341 l)aia mu je svoju adresu. Da, do Brajana. Samo kod Brajana i niko-a drugog. Potreban mi je. O bože, koliko mi je potreban. ^ Ćelo telo joj se treslo od jecaja, suvi bol koji kao da je nekako zao pO sredini njenog tela i onda se setila. Ne mogu. Ne mogu... kako da mu kažem? Ako mu ispričam za to veče, onda ću morati sve da mu ispričam. O abortusu, o svemu, kako sam ga sve ove godine lagala. Osetila je kako joj sada postaje hladno. Pomislila je na jadnu, prebijenu Lilu Rodrigez. Dakle, to je razlog zašto mu ona ne uzvrati. Ne zbog straha. Već sramote. Kako se i sama sada osećam. Prljavo. Krivo. Kao da sam zaslužila to što mije uradio. Onda se setila. Možda postoji razlog da se iz svega ovoga izvuče. Postojala je šansa. Možda je trudna. Onda bi Brajan bio tako srećan. Ne bi onda brinuo zbog prošlosti. Zatvorila je oči i zamišljala ga kako u Central parku s ponosom gura jedna od onih velikih, sjajnih engleskih kolica, a onda nežno sklanja mekanu ćebad za one koji su zastali da unutra provire. Ali, koliko god da se trudila, Rejčel nije mogla da zamisli kako bi izgledala ta zamišljena beba. Onda je osetila vlagu među nogama. Neznatan, uporan grč u donjem delu stomaka. Pomislila je, O bože, ne... molim te... ne. Ali u to nije bilo sumnje. Menstruacija. Muzika sa radija se čula i na zadnjem sedištu taksija. Bobi Džentri je dubokim glasom pevao o noći kada je Bili Džou Makalister skočio sa mosta Talahači. Zureći u jake farove automobila, svetla sa semafora, upaljene izloge radnji na Aveniji Medison s oholim, krutim lutkama u izlogu, Rejčel je takođe poželela da i sama može da skoči sa mosta. 23. Brajan je pogledao u svoju publiku. Grubo je procenio da ima oko stotinak ljudi. Uglavnom veterani, nekoliko žena, supruga koje sede na sivim metalnim stolicama na rasklapanje. Kruta lica. Isfrustrirane ljutite, umorne face. Lica čiji je kameni izraz poručivao: Nema ničeg goreg od onog što smo već videli.

Ispravio se, poravnao svoju karticu sa oznakom. Šta oni od njega očekuju? Nadu? Nadu da nekako on možda ima ključ, lek za sve ono što je sjebano u njihovim životima? Brajan je osetio kako se znoji ispod svoje teksas jakne. Kako ja mogu da im pomognem7., pitao se. Čak ni ne znam šta je to zajebano u mom životu, s Rejčel i sa mnom. Toliko ljudi je želelo da čuje šta on ima da kaže. Uglavnom veterani iz Vijetnama. Ljudi koji ne mogu da pronađu prave reci, kojima je nečiji glas bio potreban. Neko poput njih samih, ko će otvoreno da govori, da ispriča kako je tamo bilo. Neko ko će da ih podseća da ono kroz šta su prošli nije kraj sveta, da se dobro i dalje može pronaći na ovom svetu. A sada, čitava ova gungula oko votergejta, pomislio je, saslušanja, svi nešto spekulišu. Hoće li Nikson da prizna? To je kao da ćela zemlja boluje od amnezije. Zaboravili su da se Vijetnam ikada dogodio. Poput prljavštine koju očistimo ispod otirača. A ovi ljudi koji su služili i borili se, oni su sada samo gomila neželjenih podsetnika. „Dok sam odrastao", započeo je govor nagnuvši se napred da bi ga bolje videli, oslonjen o jedan lakat, „deca iz mog kraja su znala svaku vulgarnu reč koja postoji u engleskom jeziku. Na španskom, italijanskom, hebrejskom takođe. A kada se među sobom nismo svađali i uzvikivali te ružne reci, pisali smo ih po zidovima zgrada. Ali, bila je jedna ružna reč koju nismo znali. Ona je nešto kasnije izmišljena." Zastao je, čekajući da se i poslednji šum utiša. Onda je u toj tišini izgovorio: „Vijetnam." „Potpuno tačno!" neko je viknuo iz publike. Brajan se nasmešio. „Vi momci znate o čemu govorim", nastavio je. „To je reč koju niko ne želi da čuje, je li tako? Kada pomeneš Vijetnam, oni okreću glave. Ili polude, optužuju vas da ste tamo ubijali žene i decu. Kažu da tamo nije ni trebalo da budemo." Zastao je jer je primetio da nekoliko muškaraca klima glavom. „Onda naučiš da držiš jezik za hirna, da o tome ne govoriš. Možda oni čak uspeju da te navedu da osetiš kao da si loš momak. Onda kažeš sam sebi: 'Hej čoveče, pa to ije pošteno! Ja sam se borio za svoju zemlju. Trebalo bi da sam heroji'" Sačekao je trenutak, a onda je lupio šakom o sto, što je odjeknulo po sali. „Pa, zaboravite da ćete postati heroji. Ovde sam da bih vam rekao da mi nismo heroji. Nismo ni loši ljudi. Mi smo samo muškarci. Muškarci koji su radili ono što su mislili da treba, i koji su išutirani zbog toga..." Pola sata nakon toga, Brajan je primetio da je dodirnuo ta kruta lica u publici. Tu i tamo bi poneki čovek tiho plakao, dok bi mu suze padale niz lice puno ožiljaka. Zatim je lagano usledio aplauz, koji se prolomio u Ijutitom, skoro nasilnom talasu potvrde i priznanja. Ja sam srećan. Pisao sam o tome, uspeo sam da to isteram iz sebe. Nisam čak ni brinuo da li će neko to ikada da pročita. Brajan je pomislio da ako može da uporedi pisanje Dvostrukog orla s bilo kojim drugim iskustvom, onda bi

to bilo kao kad dobijete malariju. Reci su ga žarile poput groznice, a na kraju dana su ga ostavljale iscrpljenim, obogaljenim i u znoju. A to što je knjiga dobila završetak kakav zaslužuje, što je na kraju poprimila oblik romana - to može da zahvali Rejčel. Ona je svaku stranu iz pisaće mašine pažljivo čitala, nudila predloge, utehu, pomogla da se ta vrela, Ijutita eksplozija reci pretoči u pravu priču. Setio se tih dana i noći kada je ona bila na specijalizaciji, kada bi se iscrpljena vratila kući, pa ipak nekako skupila snage da pročita strane koje je tog dana napisao. Jasno, kao na fotografiji, i sada je video u svojoj glavi kako na kariranom pokrivaču sedi na kauču u njihovoj jazbini, s otkucanim stranama koje je razbacala po krilu i olovkom koju čvrsto drži u zubima. Poput deteta u školi, ona je odsutno žvakala olovku dok je ne bi potpuno ogulila do samog grafitnog dela. Da, izgledala je baš poput školarca, sa češljićima u kosi, u nekoj njegovoj velikoj staroj košulji koju je nosila preko farmerki. Kada bi je se tako setio, nešto bi mu se iznenada steglo u srcu. Brajan bi se onda setio i nekih drugih vremena - tri nedelje na ostrvu Fajr, svakog avgusta, pre nego što bi postala suviše zauzeta na klinici. Njih dvoje bi se pored obale trkali dok ne bi pali dole, bez daha, na topao pesak. Noću bi usledili slatki lagani poljupci pored kamila. Vodili bi ljubav na čaršavima od peska, a tela bi ih pekla od previše sunca. . Bože, mi smo rođeni jedno za drugo, zar ne? - -Ч..И Brajan je osetio bol u srcu. O njihovoj sreći on razmišlja u prošlom vremenu. Ne, to nije tačno. Voleo ju je isto kao i uvek. Samo nije bilo isto. Tada je izgledalo kao da oboje naseljavaju isti prostor, udišu isti vazduh... a sada žive u dve različite sfere. Pomislio je na svoj i njen set peškira koje je neki njen rođak poslao kao poklon za venčanje. Kako su se tada tome smejali. Sada to više nije izgledalo smešno. Njegov i njen. Da, to je nekako sve samo po sebi reklo, nije li tako? Sada se prostorija praznila, nekolicina se tu još uvek zadržavala, nevoljna da krene kući. Ljudi su želeli da se oslobode sećanja na Vijetnam, ali su istovremeno želeli da se podsete neverovatnog prijateljstva koje su tamo sklapali, doživeli neku vrstu bliskosti koju nisu dobijali od svojih žena, niti od drugih ljudi na ovoj planeti. Delovi razgovora su dolazili do njega dok je silazio sa govornice. „Sto prva? Ne zezaj? I ja, takode. Delta. Vi momci ste nam pokrivali leđa u Pu Baiju, nakon Tet..." „... vukli se po zemlji. Sranje čoveče, mi smo bili u vazduhu i primali metke. Čak sam bio i u Sliku kada su vam odvojili rep i pucali..." Brajan je iznenada poželeo da svi oni odu. Osećao je glavobolju koja se stvara u predelu slepoočnica. Tup bol u sinusima. Ono što je sada želeo jeste da ide kući... i zatekne Rejčel da ga tamo čeka. Sprema

večeru. Ili da je jednostavno tamo. Da ga čeka da uđe na vrata i uzme je u naručje... Prestani čoveče. Ona neće biti kod kuće. Ona je ili na klinici ili u bolnici. Verovatno spašava nečiji život. Ali u jedno možeš da budeš siguran, a to je da ne spašava tvoj. Brajan je pogledao oko sebe i primetio ženu koja je sedela negde na desnom kraju sale. Za jedan luđački trenutak je pomislio da je to Rejčel. Osetio je nalet sreće. Ona je našla vremena i došla po njega. Divno! Fantastično! Onda je uz razočaranje primetio da to nije Rejčel. Previsoka je. Pre-tamna. Nosila je šešir koji joj je sakrivao lice. Rejčel nikada nije nosila šešire. Uvek je govorila da su šeširi za visoke žene; s njima, niske devoj-ke izgledaju poput pečurki. Ova nije bila nikakva pečurka. Visoka poput vrbe, visoka i graciozna. Posmatrao je dok se probijala kroz gomilu muškaraca, a bela pamučna suknja joj je lepršala na zlatastim listovima oko nogu. Nešto mu je bila poznata... Žena je podigla bradu i ivica šešira se nakrivila. Brajan je samo de-limično video njeno lice i osetio kako ostaje bez daha, kao da ga je neko loptom za bejzbol udario i lupio po grudnom košu. Mlin Gudž 345 l Rouz. Gospode bože! Šta ona radi ovde? Posmatrao je kako preseca put između trojice muškaraca i ide ka njemu, onda pruža ruku - s dugačkim mršavim prstima koji se stapaju s njegovim, toplim i iznenađujuće nežnim. Polako je podigla glavu, a stidljiv osmeh se nazirao ispod ivice šešira. Brajanova nelagodnost je odmah nestala, a zamenilo ju je osećanje prisnosti. U glavi je video malenu devojčicu koja sama stoji u školskom dvorištu, ranjava kolena štrče ispod haljine koja joj je premala a lice ispunjeno nekom misterijom. Setio se da ju je uzeo za ruku, a osmeh koji mu je tada pružila, pogled takve radosti, tu stidljivu, ružnu devojčicu -pretvorio je u prelepo stvorenje da mu je nešto zastalo u grlu. Brajan se i sada tako osetio, kao da nije mogao da dođe do daha u plućima. „Rouz, šta ti radiš ovde?" „Lep ti je način da se pozdraviš sa starim prijateljem." Nasmejala se, a on je s olakšanjem slušao taj veseo odjek. Ne, ovo neće biti ponavljanje kao iz Londona. „Naravno, došla sam da te vidim. Pa, u stvari, da te čujem. Nisam bila sigurna da ću uspeti da sednem u prve redove, pored svih ovih ljudi. Ali mi je drago da sam došla. Htela sam da ti kažem da si bio predivan tamo gore. Uvek sam znala da umeš da pišeš, ali to... pa, stvarno si me oborio." Zvučala je iskreno. Iznenada mu je bilo drago što je vidi. „Slušaj, možeš li da sačekaš nekoliko minuta? Ovde ima

nekoliko momaka s kojima još moram da razgovaram. Šta kažeš da onda negde svratimo na kafiću? Na uglu je neki restoran." Oklevala je kratko, u osmehu se videlo oklevanje, dok se svetlost presijavala u njenim očima. Onda je odgovorila: „U stvari, prijala bi mi kafa. Radim na nekoj završnici. Verovatno ću do kasno ostati na poslu. U stvari, ne bi ni trebalo da sam ovde. Ali jednostavno nisam mogla da odolim kada sam videla obaveštenje u novinama. Mesto gde ja radim je samo nekoliko blokova odavde." „Divno. Daj mi pet minuta." Brajan se vratio do grupice koja ga je čekala na podijumu, ali mu je gungula na kraju sale, pored izlaza, privukla pažnju. Dva muškarca su se tukla. Primetio je odsjaj noža. Sranje. Brajan je osetio kako bes u njemu raste. Do đavola. Zar oni ne ra-zumeju? Rat je završen. Naglo se spustio sa bine, samo delimično svestan gužve koja se stvorila i metalnih stolica koje lete oko njih. Napravila se grupa po-smatrača oko dvojice momaka koji su se ćuškali, a on je uskočio između njih i rukama pokušavao da ih odvoji. U tom krugu, Brajan je ЗЦ__________________-»leg primetio pesnice, iskrivljena lica, krvavu kaubojsku košulju pocepan na rukavu. Mršavi belac je prebijao zdepastog crnca. „Jebi se, čoveče!" onaj u kaubojskoj košulji je pljunuo. „Ja sam bio u Šezdeset osmoj, učestvovao sam u akciji Hju. Kučkin sine, ja nisam ne ko ko je samo stajao sa strane!" „Hej", crnac je besno viknuo, „izgubio sam nogu u ofanzivi Tet i zato mi ne govori o akciji." Brajan je primetio da on nekako stoji pod čudnim uglom, da mu je jedan kuk viši od drugog proteza. Ali, do đavola, to nema veze, oni sve ovo kvare. Kauboj je s nožem u ruci krenuo napred, a Brajan je osetio kako mu je u glavi nešto kliknulo, kako su mu se borbeni instinkti vratili, i metke u pištolju. Sve je bilo tu, baš kao i u Vijetnamu, vreli nalet adrenalina, zujanje u ušima, a onda iznenadan gubitak gravitacije. Brajan je skočio na kauboja, zgrabio ga je za zglob, a drugu ruku mu blokirao i stavio mu je iza leđa. Čuo je besne krike, osetio da mu se mišići i tetive naprežu, dok pokušava da ga zadrži u svom stisku... a onda je kauboj iznenada olabavio stisak. Nož je pao na zemlju. Kauboj se sagnuo, a zatim potpuno skrhao. Brajan ga je snažno zagrlio, a onda je začuo njegov glasni jecaj. „U redu je čoveče", Brajan je mrmljao. „Ne moraš ništa da dokazuješ. Gotovo je. Rat je završen." Brajan ga je držao dok je jecao i gledao druge kako posmatraju, neki s prezirom, neki sa žaljenjem, a na mnogim licima se videla mešavi-na i jednog i drugog. Ne bi trebalo da plačemo, pomislio je Brajan, ali u tome je problem, je li tako? Zato se mi i borimo. Ali, do đavola, šta da radiš kada ne znaš ko ili staje tvoj neprijatelj?, pitao se, razmišljajući o svom braku, poželevši da može da odbaci sve ono što je loše sa takvom lakoćom kao i izbijanje noža ovom

momku. Kauboj se sada povlačio uz postiđeni uzvik i išao ka izlazu s nekolicinom svojih drugara. I onaj jednonogi čovek je nestao. „Samo polako!", viknuo je za njim Brajan. Ali kauboj nije ni pogledao. Onda je Brajan osetio nežni dodir na svojim ramenima. Okrenuo se i tu je bila Rouz, ogromnih crnih očiju i nežnog izraza. „Zaboravila sam kako si prekidao sve one svađe i tuče u školskom dvorištu", rekla je. „Nisi se promenio, Brajane. Jednog dana ćeš i sebe da povrediš pokušavajući da nekoga izbaviš iz nevolje." Slegnuo je ramenima. „Ovi momci... oni kao da hodaju s ručnim granatama. Nije potrebno mnogo da povuku oroz. Oni u stvari ne žele nikog da povrede." 347 д!ј ljudi bivaju povređeni... čak i ako to ne nameravaš." Pomislio je , je video senku na njenom lepom licu, a onda je brzo uvukla glavu i tavila svoju ruku ispod njegove. „Hoćemo li sada da odemo na tu kafu? Mislim da nam je oboma potrebna." Nakon kraćeg vremena, sedeli su jedno preko puta drugog u jednom od crvenih separea u restoranu u Dvadeset trećoj ulici. Rouz je ispijala kafu i rekla: „Mislim da sada razumem... o čemu si noćas pričao... o tome kako je sa svim tim momcima. Pre nekoliko meseci sam imala klijenta. Ubio je čoveka jer ga je presekao na autoputu za Džerzi. Sav taj bes oko jedne tako beznačajne stvari tada mi nije imao smisla. Sada ima." Brajan je imao želju da pruži ruku preko stola i dodirne je, ali se uzdržao. Pena se pušila iz bele šolje koja se nalazila ispred nje, a njeno lice je sjajilo poput nekog priviđenja. „Bes je samo jedan deo svega toga", rekao je. „Tu je takođe i krivica. Viđao si toliko svojih drugara koji tamo ginu, pa se onda pitaš zašto si ti dobio orden. Sta te to toliko čini posebnim. A kada se na to vraćaš, počneš da razmišljaš da ti možda i nisi tako poseban, da možda i ti zaslužuješ da umreš." „Jesi li se ti tako osećao?" „Jedno vreme. Ali je to sada prošlo. Mnogo pomaže ako o tome razgovaraš. Ja sam većinu toga izbacio kada sam napisao knjigu. Slušaj, hoćeš li nešto da pojedeš? Hamburger, možda neku pitu? Pita od borovnica nije loša..." „Ne hvala. Videla sam kolike su porcije. Ogromne, za kamiondžije. Bila bi mi potrebna ćela noć i plus lopata da se izborim s jednim par-cetom." Nasmejala se i lagano se nagnula napred. „Da li sada radiš na nečem novom? Na nekom drugom romanu?" „Kada za to imam vremena. To je..." Brajan je oklevao. Da li da joj kaže? Nova knjiga se zasniva na njegovom odrastanju u Bruklinu, pedesetih godina. A ona je i te kako bila važan deo svega toga. ..... Prerano je da kažem o čemu je reč. Za sada više stranica završi u korpi nego na mom stolu." »Oh, Brajane..." Nagnula se preko stola, smešeći se tim prelepim osmehom, zbog čega se osećao kao da je

pomalo uzleteo sa kožnog se-dišta ovog separea. „... Srećna sam zbog tebe. Stvarno. Pretpostavljam da sam večeras došla jer sam želela da ti kažem da mi je žao zbog onog sto se desilo u Londonu. To je bio... šok kada sam te tamo videla. Nisam te očekivala. U redu, bila sam ljuta, ali to se nikada nije isprečilo tome da sam ponosna na tebe. Uvek sam znala da ćeš jednoga dana d napišeš orelenu kniicm " „Mora da si imala kristalnu kuglu. Pre toga sam napisao neke рн lično loše." Nasmejala se. „Sećam se. Pa ipak, ma koliko one bile loše, imao si određeni... pa, dar. Koliko heroina zgaze slonovi, jure nosorozi, dave pitoni, a još uvek imaju energije da igraju badminton?" „To nije toliko loše kao onda kada heroj oživi u mojoj krimi misteriji, jer sam zaboravio da sam ga ubio u drugom poglavlju." „Suoči se, Braje. Nisi bio stvoren da čistiš cipele Majka Spilana." Počela je da se smejulji. Onda je i njega zarazila, pa se zagrcnuo od kafe. Pomislio je na vrele letnje noći s Rouz na terasi na požarnom izlazu, o mirisu pereca koji je do njih dolazio iz Hot špota na aveniji. Na njih dvoje kako mljackaju dok jedu belo grožđe i puše tatine laki štrajk cigarete. Hriste, sve je tada bilo mnogo jednostavnije. Vreme pre Vijetnama, kada mu je pomisao da će napuniti trideset delovala neverovatno kao i umiranje... želeo je da ta osećanja zauvek traju. „Šta je s decom, Braje? Znam da si uvek želeo porodicu..." Do tada je nekako lebdeo u vazduhu, pravio prelepe lukove na tam-noplavom nebu, a onda ga je iznenada nešto udarilo i počeo je da pada. „Pokušavamo", rekao je. „Još uvek nemamo sreće." „Žao mi je." „Nemoj. Nije beznadežno. Samo je prokleto frustrirajuće. Želeo sam veliku porodicu. Sada bih bio srećan i s jednim detetom." „Tvoja žena... čitala sam o njenoj klinici." Rouz je praktično prome-nila temu. „To je predivno, to što ona radi za taj kraj." „Ona je posvećena žena." Pomislio je da su na neki način Rejčel i Rouz bile nekako jedinstvene. Obe su posedovale neku vrstu unutrašnje vatre, ali je kod Rejčel ona nekako bila raspršena u mnogo pravaca. Ona je želela da spase svet. Rouzin žar je bio nešto manji, vreliji, fokusiraniji. Brajan je pomislio na tu noć u Londonu, način na koji ga je ona gledala. I sada ga je tako gledala, tim tamnim, nepokolebljivim očima kojim ga fiksira, tim mirnim Mona Lizinim osmehom koji je tako dobro poznavao. O Hriste, želeo bi da ona prestane... da prestane s tim... da prestane da u njemu budi osećanja koja ne bi smeo da ima. „Taj čovek na zabavi", pitao je. „Hoćeš li da se udaš za njega?" „Za Maksa?" Delovala je zaprepašćeno, a šolja joj se tresla dok ju }e prinosila usnama. Deo kafe joj se prosuo po ruci, pa je brzo to obrisala salvetom. Brajan je primetio ožiljak na njenom dlanu koji je išao u _4;/;.f Gudž_____________________________________________349 kcak i nesvesno se trgnuo. „Pa pogledaj šta sam uradila. Braje, zar se sećaš kako sam uvek padala sa bicikla i grebala kolena? Pa, nisam se nimalo promenila. Baš prošle

nedelje..." „On je zaljubljen u tebe." Obrazi su joj se potpuno zarumeneli. „Ne budi smešan. Maks je... pa, Maks. Bez njega ne bih mogla da se sastavim, ali smo mi samo... oh, ovo je smešno, zašto mi pričamo o njemu?" „Zašto ne? Zar i ti nisi u njega zaljubljena?" „Ne, naravno da nisam. U svakom slučaju, Maks je oženjen." „Oh. Shvatam." Jarko crvenilo na licu joj se rasplamsavalo, pomešano s besom. Spustila je oči. „Ne, ne shvataš. Mi nismo... nije to što ti misliš. Maks je predivan prijatelj. Bilo je vreme... prolazila sam kroz vrlo loš period, posle tebe... pa, hajde da kažemo da je Maks bio uz mene. Sumnjam da bih uspela da završim prava da nije bilo njega." Brajan je pomislio: Ili si ti jako loš lažov ili budala. Video sam kako te je gledao te večeri. Morao bih da budem slepac da to neprimetim. Bilo je jasno da šta god da je bila istina, ona nije to želela da zna. Uostalom, on nije imao prava da se petlja u njen život. „Mogu da se kladim da si prokleto dobar advokat", rekao je. „Voleo bih da te nekada vidim u akciji." „Ne govori to." Nasmejala se. „Možda će želja da ti se ispuni. Maks kaže da smo mi advokati poput pogrebnika - oni su nam pre ili kasnije potrebni, ali bolje kasnije nego ranije." „Zvuči kao da je pametan čovek, taj tvoj Maks. Voleo bih nekad da ga upoznam." „Jednog od ovih dana ćeš ga upoznati", odjekivao je njen glas, prateći prstima vlažne krugove na vrhu isflekanog plastičnog stola. Brajan je primetio njen odraz na prozoru. Na tom bledom tragu se odslikavalo nešto tako hrabro i usamljeno, poput gravure njegove ba-ке koju je čuvao, Meri Tejg Maklanahan, koja je do dvadesete godine prešla okean i izgubila dve bebe. Onda se Rouz uspravila i bacila pogled na svoj sat. „O bože! Pogledaj koliko je sati! Ostaću budna ćele noći. A moram da budem u sudu sutra rano ujutru." »Sada znam zašto Peri Mejson ima te kese ispod očiju." Nasmejala se, blago mu dodirnula ruku uz nežni, topao dodir. " rag° mi je da smo se ponovo ovako videli, Braje. Stvarno to mislim. elela bih da nas dvoje ostanemo u kontaktu." 351 Brajan je pomislio: Trebalo bi da ovo odmah zaustavim. Ona je još uvek u mene zaljubljena. Trebalo bi to da dokrajčim, da joj kažem da nema svrhe. To ne može nikuda da vodi. Ali nije mogao sebe da natera da izgovori te reci. Umesto toga se osetio nekako sluđeno, sa sakrivenom željom da je ponovo vidi. „Uskoro ćemo da ručamo. Zovem te." „Obećavaš?" Ustala je i krenula, za trenutak zastavši, a njene oči su tražile njegove. „Obećavam, zaklinjem se i ako to ne ispunim, neka umrem." Pošto je i dalje tamo sedeo nakon što je ona otišla, setio se obećanja koje joj je dao pre mnogo godina. Obećanja koje je prekršio. Ne bi trebalo to da joj sada radi, sve iz početka. Ali sada, on će je u

svakom slučaju povrediti, šta god da uradi. Da li je još uvek voliš? Šaputao je krut, hladan glas u njemu. Da li? Istina je da ne zna. Na neki način, on će je uvek voleti. Ali, je li ljubav ikada bila tako jednostavna? Da odabere jednu stvar ili drugu? Da opiše šta oseća prema Rouz, bilo bi kao da pokušava da iseče delić neba. Kada je došao u stan na Istočnoj pedeset drugoj ulici, Brajan se iznenadio kada je video da je mračno. Bila je skoro ponoć. „Rejčel? Jesi li tu?" Nežno je pozvao i uključio prekidač za svetio. Bez odgovora. Izmešane senke u dnevnoj sobi su odmah postale jasnije i pretvorile se u svetlu, jasnu sliku. Lepo mesto, pomislio je Brajan. Sve je to primetio s nekim novim osećanjem zadovoljstva - zgužvanu, cicanu sofu s pufnastim, razbacanim vezenim jastucima, staru, tešku policu s metalnim fiokama, sto od borovine, na kojem se sada nalazila gomila reklamnih materijala izdavača koji su želeli da posreduje preko njih, snop kritičkih pregleda koje mu je njegov izdavač poslao. Pa onda ta luda adirondajk stolica pored kamina - kupili su je u Mejnu onog prvog leta kada su se venčali. Brajan se nasmejao, prise-ćajući se da se Rejčel, nakon tumaranja po toj staroj štali punoj pocepanih i prljavih starih stvari, skoro sakrila iza gomile izanđalih okvira koji su bili naslonjeni na zid. Ona je izvukla tu jednu stolicu, onda je kružila oko nezgrapnog kostura, razgledajući nogare i naslon za ruke. Rekla je: „Ovo je najružnija prelepa stvar koju sam u životu videla, a ako je ne kupimo, ja ću da budem prilično razočarana, sve do kuće. Stari farmer koji je vodio rasprodaju nije bio ni seljak ni gospodin, &" .. hteo da je proda za manje od trideset dolara, što je tada praktičbilo bogatstvo i njihov skoro celokupan budžet za taj vikend. Ali Reičel ;e insistirala, pa su je kupili, dogurali je do automobila i smesti-li u prtljažnik. Dok su se vozili kući, raspravljali su o tome gde će da je smeste. Rejčel je želela da je stavi u sredinu dnevne sobe; -on je mislio da će najbolje da bude ako stolicu stave u neki zamračeni MJgao. Ali kada su konačno došli kući i očistili je, oh da, on je video kak*o je ona bila savršena. Kako jedinstvena i predivna. Jedinstvena, kao i sama Rejčel. Brajanu bi se nešto stvorilo u grlu kada bi gledao u star«e porodične fotografije. Slike svoje majke kada je bila mlada i mršava, pre nego što joj je kosa posedela; slike svoje braće na triciklima. To je nekako pobeglo od nas, pomislio je. Nešto se očešalo o njegovu nogu. Sagnuo se i podigao veliko žuto-belo mače. „Zdravo tamo, generale Kaster, čuvaš tvrđavu ка mene, je Г tako? Ili si samo izašao da nešto prezalogajiš, ti stari prožcdrljivče." General Kaster je počeo glasno da prede; taj zvuk je podsećao na zarđalu testeru. U stvari, to je bio Rejčelin mačak, demokratski nastrojen u nekim stvarima. Dozvoljavao bi da ga bilo ko nahrani.

Brajan je u kuhinji, u frižideru, pronašao konzervu rmačje hrane prekrivenu folijom sa strane, i viljuškom sipao mirišljavu mešavinu u Kasterovu činiju pored radijatora. Za trenutak je stajao poored prozora i posmatrao osvetljenje na mostu Kvinsboro koji se pro tezao preko reke, a onda je primetio paprat u saksiji, na dasci na prozoru. Malo je požutela, počela da se suši. Opipao je zemlju svojim prstima. Potpuno suva. Napunio je čašu vode iz slavine i zalio biljku. Ovo mes~to je počelo da ga podseća na stanove koji su preko leta zaključani, a njihovi stanari negde u Nantaketu na ostrvu Fajr. Osim što sada nije bilo leto, već je april mesec. A oni nisu na odmoru. Nije mogao da se seti kada su po-slednji put imali makar slobodan vikend. Čak je i stan mirisao ustajalo, suvo a ipak nekako memljivo, kao kada ćebe izvučete iz plakara a ono miriše na naftalin. Ali je sada osećao nešto drugo. Dim. Dim cigarete. Mali alarm mu se uključio u glavi. Rejčel je pušila, ali je pre nekoliko godima prestala. Brajan je pratio miris niz hodnik. Pronašao je Rejčel slclupčanu na velikoj mekanoj stolici za ljuljanje od javora pored njihovo»g kreveta. I .e Je bilo mračno, a ulične lampe od natrijuma su na sobu bacale ) ičasti odsjaj. Brajan je primetio da ona ne spava... ali i da nije bia potpuno budna. Cigareta u ruci je do filtera izgorela, a pepeo je bio acan po isheklanom avganistanskom pokrivaču oko rajenih nogu. Ј;/,И ЈШ/Z Ona je zurila negde u daljinu, lice joj je bilo nestvarno bledo i nekak čudno smireno, a od pogleda se potpuno naježio. To je lice nekoga ko je izmučen borbom, prisetio se. „Rejčel?", nežno ju je pozvao, skoro šapćući njeno ime. „Dušo." Nikada je nije ovakvu video. Hriste, šta se dogodilo? A onda, kao da je on bio neki hipnotizer koji je pljesnuo rukama ona je trepnula očima, a s lica je nestao taj zastrašujući izraz i okrenula je lice ka njemu. „Zdravo", rekla je. Brajan je prišao i poljubio je u čelo. Kosa joj je bila vlažna, kao da je upravo oprala. „Nisam mislio da si kod kuće. Nisi se odazvala." „Nisam te čula. Žao mi je." Nežno je uzeo pikavac koji se još pušio iz njene mlitave ruke, od-neo ga do kupatila, bacio ga u klozetsku solju i pustio vodu. U sobi nisu imali pepeljare, samo one u dnevnoj sobi u slučaju da im dođe neko od društva. Vratio se i seo na krevet prevučen amiškim jorganom koji su kupili u Pensilvaniji pre nekoliko godina. U ćošku, pored kreveta, nalazila se stara kolevka na ljuljanje. Brajan je pokušao da se priseti scene bebe koja spava koju je imao kada su je kupili, tog prvog leta kada su odlučili da žele da osnuju porodicu. Ali mu ta

slika nije dolazila. Sve što je sada video jesu razbacane slike koje su se nakupile u njemu - stari časopisi, knjige koje je počeo da čita, ali ih nije završio, par starih čizama za planinarenje kojima je preko potrebna popravka dona. „Želiš o tome da razgovaraš?", pitao je. Ona mu se blago, prazno nasmešila. „Ne, stvarno ne. Ako ti ne smeta." Smetalo mu je. Osetio je kako mu bes raste a glas postaje krući dok izgovara sledeće reci: „U redu. Preskočićemo taj deo. 'Kako ti je prošao dan, dušo?' Kada si ponovo počela da pušiš?" „Nisam. Samo sam poželela da zapalim cigaretu. Molim te, Braje, hajde da se ne svađamo. Stvarno nisam za to večeras raspoložena." Pomislio je da je stravično izgledala. U redu, neće da je pritiska. Ona će mu već ispričati šta se dogodilo. Na kraju. Čekao je, pustivši da ga tišina preplavi, slušajući blago zujanje električnog sata na noćnom stočiću, saobraćajne zvuke u daljini. „Dobila sam", konačno je rekla. Reci su pale poput krupnog, ravnog kamenja u mirno jezero. tio je kako mu se ruke obrazuju u pesnicu a bes polako jača. 353 ^Miie pošteno, pomislio je. Četrnaestogodišnjakinje zatrudne na za• YYI sedištu ševija kada prvi put to urade. A pogledaj mamu. Sedo dece. Pa, zašto onda Rejčel ne može? Aha, blokada u njenim Dalima. Ali svi ti tretmani, sve to planiranje, jurnjava kući da bismo dili ljubav kada joj temperatura poraste. Podupiranje njenih kukova 'astukom kako bismo unutra zadržali dragocenu spermu. A sve to, zbog čega? Nije Rejčelina krivica. Nije ni njegova. Samo jedna od onih stvari. Pa zašto se onda ovako osećao? Ogorčeno, Ijutito... nekako prevareno. Bolelo ga je da bude s njom, bolelo ga je što ga je učinila ranjivim. Že-leo je da viče na nju, da je optuži za nešto drugo, zato što je toliko zauzeta, toliko opterećena poslom da ju je jedva viđao. A kada se nekako dokopaju kreveta, sve se svodilo na mehaničko vođenje ljubavi. Sada je mrzeo što sve to tako stoički podnosi. Zašto nije plakala, vikala, izbušila rupu na zidu? Makar bi se istresla. A ne ova stravična mirnoća. Čudovište iz Loh Nesa koje vreba da ispliva na površinu njihovih života. Brajan je piljio u kolevku u ćošku a suze su mu pekle oči. Nije to više mogao da izdrži. Otarasiće je se sutra ujutru. Samo da ne mora kad uveče ide u krevet ona tu da ga podseća. Iznenada se osetio krivim. Eto mene, sažaljevam sebe, prezirem Rejčel. Isuse, mora da je njoj sve ovo mnogo teže nego meni. „Žao mi je", rekao je. „I meni. Ovog puta, stvarno sam mislila..." Ugrizla je usnu. „Nema veze." Razgovaraj sa mnom, pokušavao je da joj poruči, zar ne možeš makar sa mnom o tome da razgovaraš. „Rejčel", pažljivo je počeo. „Jesi li razmišljala o onome o čemu smo razgovarali? O..." ..Ne", prekinula ga je. „A ni sada ne želim da o tome razmišljam. Nisam spremna za usvajanje

deteta, Braje." „Možemo da predamo molbu. Za to su potrebne godine. U međuvremenu..." Ukrutila se, gurnula ćebe iz svog krila i ustala. „Žao mi je. Ne mogu. Ne sada. Možda jednog dana." Zgrabio ju je za ramena i toliko jako je stisnuo da je mogao da oseti nJene kosti ispod kože i mišića. „Kada? Nikada nećeš o tome da razgo-Varaš, za boga miloga!" ..Zašto moramo sada o tome? Zašto ne možemo o tome da razgova-ram° sledeće nedelje, a možda već i sutra?" 354______________________________________________Vrt laži. U glavi mu je udaralo a bol tutnjao u ušima. „Zar ne vidiš da naš život nije ništa drugo osim te reci - sutra. Sutra ću da uzmem nešto slobodnog vremena sa klinike. Sutra ćemo pričati. Muka mi je da to više slušam. A šta je sa sadašnjošću?" On se sada tresao, osećajući da je nekako van kontrole. „Pričaj sa mnom", molio je, privlačeći je bliže k sebi, pritiskajući svoje usne na njeno čelo. „Reci mi šta osećaš. Reci mi da idem do đavola. Bilo šta. Ali molim te, Rejčel, nemoj da me isključuješ." Jednom je, kada je bio dečak, ptica uletela u njegovu sobi i onesve-stila se pokušavajući da izađe kroz zatvoren prozor. On ju je uzeo u ruke, osećao kako se vraća u život, postaje toplija, drhti i kako je neverovatno krhka. Upravo tako se sada Rejčel osećala, dok se tresla u nje- . govom zagrljaju. Žudeo je za njom. Ali je svoju frustraciju još žešće osećao. Želeo je da je prodrma. Da je natera da mu odgovori. Ona se iznenada ukrutila i istrgla iz njegovog zagrljaja. Jedan trenutak ga je gledala, a lice joj se borilo s patnjom koja je bila nekako veća od samih reci. „Brajane... postoji nešto što ja..." Zastala je, a misli su joj ubrzano radile. „Noćas, nakon što sam napustila bolnicu... jedan čovek... me je napao..." Rejčel je povređena, o bože... a on je pritiska sve vreme. Brajan je osetio čist nalet besa, kopile. Ubiću ga, smrviću ga ako ju je povredio, o Isuse Hriste na krstu... Zagrlio ju je i čvrsto je držao. „Hriste, o dušo, jesi li dobro? Je li te on povredio?" „On..." Povukla se i drhtave ruke je stavila na lice, kao da je htela da se uveri da je sve tu, da je sve na jednom mestu. Onda je prigušenim šapatom rekla: „Ne... zapravo ne. On me je oborio, to je sve. U redu sam... samo sam malo potresena." „Zašto mi to nisi rekla čim sam ušao? Isuse, Rejčel, sve ovo što sam rekao! Zašto me nisi zaustavila?" „Ne znam... Bože, ja ne znam. Toliko sam se uplašila kada se to dogodilo. On me je srušio na zemlju, ali sam uspela da pobegnem. Onda sam osetila takvo olakšanje... Nisam želela o tome da pričam... ili čak da pomislim na to." „Jesi li ga videla? Jesi li videla kako izgleda?" Rejčel je spustila pogled a on je mogao da oseti njenu jezu. „Bilo je... mračno", promrmljala je. „Ne, nisam

mu videla lice." „Šta je s policijom?" A;lin Gudž 355 „Brajane, rekla sam ti, nema šta da se prijavi. Nije me povredio, a nisam mu ni videla lice. Molim te... oh, molim te... možemo li jednostavno na to da zaboravimo? Ne želim više o tome da pričam." Glas joj se prelomio. Brajan je video bledi očaj na njenom licu, osetio je kako se nešto teško i ledeno u njemu prelama, poput snega koji pada s planinskog vrha. Ona ga nije nikada, za sve ove godine koliko su zajedno, ovako molila. Uvek je izgledala tako jako... tako sposobno. A sada je on video sve te slojeve čelika koji se Ijušte; prvi put ju je video golu i ranjivu. Želeo je da je zaštiti, da je nekako izleći. I želeo je da ubije tu osobu koja joj je to uradila. Nežno ju je položio na krevet i držao je dok joj se disanje nije sta-bilizovalo a ruka mu utrnula. Nije promenio položaj sve dok se nije uverio da je čvrsto zaspala, jer nije želeo da je probudi kada se pome-ri. Dok je ležao na krevetu, dozvolio je da mu suze poteku i nemo klize niz vrele slepoočnice ka vilici. Isuse, da se išta njoj dogodilo... da je stvarno povređena. Ja ne znam šta bih bez nje radio. „Volim te, dušo", šapnuo je, okrenuvši glavu prema njoj. Na odsjaju uličnog osvetljenja, Rejčelin profil se isticao na jastuku poput kameje. Posmatrao je jednu venu koja joj pulsira na glatkoj slepoočnici i preplavila ga je nežnost. Šta im se to dogodilo? Zašto joj je toliko teško da mu o tome priča? Na početku su jedno drugom sve govorili... Toliko su se voleli da se ponekad pitao da li je moguće da nekoga voliš i previše. Kao da je strast prema njoj nekako iskliznula iz svog obaveznog omotača, fizičke kože koja joj je potrebna da bi preživela. Možda su se oboje pomalo povukli. To je u redu, to je nešto što je normalno. Ali sada... Brajan ju je rukom gladio po obrazu: Previše smo se udaljili jedno od drugog... Ironija je u tome da ju je voleo istom snagom. Možda čak i više. Ali ti si i Rouz voleo, lukavi glas mu je šaputao u uvo, pa si je ipak izgubio. Rouz... Da Uje sama ljubav prema nekome dovoljna?, pitao se. Ilije Bog poput Strombolija, pušta nas da mislimo da kontrolišemo svoju sudbinu dok nas sve ne namagarči? Isuse, voleo bi kada bi to znao. Želeo je... želeo je da na kraju sve ispadne dobro za njih dvoje. l 356 --------------- ---------------------------—_^«J£i Kada bismo samo dobili bebu, svoju bebu! Osetio je prazninu s tio se svoje mlađe braće, kada bi ih mama dovela kući iz bolnice; o • njegova braća bi se poredali na prozore, gledali dole i posmatrali kak tata pridržava mamu dok izlazi iz taksija, s rundavim malim zamo tuljkom u rukama. Onda bi usledilo čuđenje i divljenje tim malim nr stima i stopalima, i sladak bebin miris koji bi ispunio ceo stan poput neodoljive

arome hleba koji se peče. Brajan je želeo da o tome može da razgovara s Rejčel. Ali svaki put bi se od njega udaljila, postajala bi nekako zatvorenija. Da li je njoj to toliko teško padalo? Ili - gorka misao se polako javila u njemu — možda ona nije žele-la bebu tako žarko kao on. Možda je to razlog zašto ona ućuti. Da li je moguće da je više brinula o toj prokletoj klinici nego da stvori sopstvenu porodicu? A možda joj je nešto na njemu smetalo...? Brajan je odagnao te misli i iznenada se uplašio. Ako je to tačno, ha onda? Vodeći računa da je ne probudi, pažljivo je ustao iz kreveta i pokrio Rejčel pokrivačem. Da, neka spava. Toliko joj je to potrebno. A sutra, oni će početi iz početka. Pričaće... da, oni će da razgovaraju. 24. Rouz je zevnula, gledajući s naporom u raširene papire na kuhinjskom stolu. Pasusi overenih pismenih izjava i zakoni, sve joj se to nekako mutilo pred očima. Toliko je bila umorna da više nije mogla da razmišlja, mozak gnjecav poput zrna kafe u lavabou. Završiće to sutra, "oranice ujutru, ustaće čim svane. Bacila je pogled na sat iznad frižidera. Dva ujutru. Već je bilo sutra. Majko božja! Ostalo joj je četiri sata za spavanje. Sat da se istušira, obuče, na brzinu popije instant kafu, a onda spremi svoje argumente pre nego što se pojavi u sudu. Koga ti zavaravaš? Oštar glas ju je prekinuo iz pospanosti. Ionako ne bi spavala. Ležala bi u krevetu, buljila u tavanicu, razmišljala o Brajanu. Pitala se kada... ili da li ćeš ga ponovo videti. Molila Boga da to bude uskoro. Telefon je zazvonio naglo prekinuvši tišinu. Rouz je skočila, automatski pomislivši: Desilo se nešto loše. Mari? Da li ju je Pit ovoga puta smestio u bolnicu? Povredio nekog od dece? Ili je to nana? Klara je ponovo zove da joj kaže da je nana bolesna? Onda je usledio slatki nalet nadanja. Brajan? O bože, molim te! Nagnula se ka telefonu koji je stajao na zidu pored pulta. »Rouz?", javio se glas istog trenutka kada je podigla slušalicu. Poznat. Umoran. »Maks!", uzviknula je. Usledio je trenutak razočaranja, a nakon toga nemir. Maks je nikada ranije nije zvao ovako kasno. „Šta se desilo? lesi li dobro?" Onda se čula kraća pauza. „U redu je. Slušaj, žao mi je, znam da je kasno. Jesam li te probudio?" •>Ni govora. Radim na slučaju Metkalf. U svakom slučaju, nema ve-^e ni da si me probudio. Nešto se desilo? Inače me ne bi nazvao ovako kasno." »Ovo je ludo, znam... ali mogu li da svratim? U telefonskoj govornici sam, tu na ćošku." ..Naravno", rekla je, ne oklevajući ni za trenutak. Maks nikada ništa 4e od nje tražio. Nakon svega što je za nju uradio. ^nala je da noćas uopšte neće spavati, da će sutra ujutru da bude Preurnorna, a verovatno će tako i da izgleda. Ali šta sad? -------------------------------------Lli^Jf

Spustila je slušalicu, uz žaljenje primećujući da nosi svoju naist riju, najotrcaniju odeću. Oh, pa Maks ju je video i u gorem izdanju od ovoga. On ne dolazi kod nje zbog sastanka. Ali stan - dragi bože - prvi put da ga Maks vidi, a izgleda kao Ar magedon. Ona je odjurila u dnevnu sobu, počela je da sakuplja šolje sa skorelim ostacima kafe, razbacane novine, odeću prebačenu preko stolica. Kada je poslednji put usisala? Bog to zna. Pre nekoliko nedelja Od žurke koju je Petsi napravila kada je dobila ulogu Malke u Violinisti na krovu jedne putujuće družine. Sada je Petsi bila u Leksingtonu Kentakiju ili bese u Luisvilu? U svakom slučaju, Rouz nije mogla nikoga da krivi osim sebe. Setila se kako se zaljubila u ovo mesto, u taj nered kada je prvi put došla da vidi stan na poslednjem spratu zgrade s fasadom od tamnog peščara u Dvadeset prvoj ulici. Stan je bio osvetljen, sunčan poput staklenika, s obiljem svetla koje ulazi kroz visoke prozore. Sa leve strane su se nalazile biljke — visile na šipkama na zavesama, puštale klice u teglama od majoneza na prozorskim daskama, zasađene u ogromne meksikanske saksije od gline koje su bile na podu. Na zidovima su visile luđačke tapiserije od starih pozorišnih oglasa i filmskih poste-ra. Veliki pufnasti marokanski kožni jastuci razbacani svuda po podu umesto kauča, ogromna mesingana nargila u uglu — sve je to izgledalo kao da ste upali u Alisu u zemlji čuda. Petsi je bila poznanica poznanice i bavila se pevanjem-igrom-glu-mom. Ona je tražila cimerku da bi zamenila prethodnu, takođe neku glumicu, koja se preselila u Los Anđeles. Rouz se osećala skučeno u svojoj zagušljivoj i tamnoj garsonjeri na Louer 1st sajdu i preselila se te iste nedelje. A pošto će sada Petsi biti na putu skoro godinu dana, potpuno sama je živela u stanu. Maks će kroz ceo ovaj nered da vidi koliko je ovaj stan predivan, rekla je sebi. / sigurno će da razume da sam prezauzeta poslom i da nemam vremena za čišćenje. Odeću koju je sakupila odnela je u spavaću sobu i sručila na sredinu kreveta - njenog predivnog kreveta, sa stilskom ogradom od^ko-vanog gvozda bele boje. Pokrivač na krevetu je bio predivan, rucn istkan od mohera boje zalaska sunca u pustinji. Potrošila je na njega bogatstvo na sajmu rukotvorina, zamišljajući kako bi se Brajanu sv deo. Kako bi lep osećaj bio da se sa njim baškari u krevetu ispod ti runastih nabora! Zatim je uz žaljenje pomislila: Molim te bože, neka Brajan dođe a mene. Toliko dugo već čekam. _________________________________________359 7 niava na vratima ju je prenula. Maks. Pritisnula je dugme na in-terfonu i požurila da otključa vrata. U hodniku je gledala nadole i posmatrala ga kako se penje uz ste-enice. Kad je došao do poslednjeg sprata, primetila je da izgleda ble-do nekako izgužvano, a oči su mu se potpuno zakrvavile. Njegovo sivo odelo se potpuno naboralo, a kravata se iskosila poput omče nekoga ko pokušava da se obesi. Zdravo", rekao je, i nekako se iskrivljeno ka njoj nasmešio. Rouz se povukla unazad pomalo se prestrašivši. Nikada ga nije videla takvog. „Maks, jesi li pijan?"

On se susreo sa njenim pogledom sa izrazom potpune trezvenosti. „U stvari, ne. Pokušao sam, stvarno sam probao da se napijem - šan-ker u baru P. /. može to i da posvedoči - ali žao mi je, jer nikakav efe-kat nije usledio." Onda je primetila da je nosio malu putnu torbu. „Ideš nekuda?", pitala ga je. „Može se tako reći." Zastao je i duboko uzdahnuo. „Iselio sam se iz kuće. Išao sam ka gradu. Blizu kancelarije postoji jedan pristojan hotel. Ali pretpostavljam da mi je večeras prijatelj potrebniji od mesta gde ću da prespavam. Hvala što si mi dozvolila da dođem." „Znaš, čekala sam pravi trenutak da te pozovem kod sebe." Nervozno se nasmejala. „Kada se stvari malo stabilizuju na poslu. Kada nađem vremena za pravo čišćenje. Ali to nikako da se desi." Pošto je ušao unutra, razgledao je dnevnu sobu a onda rekao. „Ne menjaj ništa. Savršeno je ovako kako jeste." Iznenada se osetila srećnom i rasterećenom. Onda je osetila kako to nestaje; upravo joj je rekao zašto je sada ovde. On se iselio. Ostavio je ženu. Trebalo je da se iznenadi. Ali nije. Možda zato što Maks nikada nije pričao o svom braku. Da, ona je osetila melanholiju, neku vrstu sakrivenog očajanja koje se krije ispod te žive energije, njegovog brzog osmeha. Takođe je primetila neke detalje - kada bi Maks nesvesno ze-Vao dok telefonom razgovara sa svojom ženom, ponekada bi štipkao yrh nosa, kao da ga češe. Pa zatim, kako bi mu se lice ozarilo kada bi n)egova ćerka Mendi svratila u kancelariju, a kada bi Bernis, njegova zena navratila, bio bi nervozan, čak i malo snebivljiv. l osmatrajući ga, Rouz je osetila da joj padaju na pamet uobičajeni ogovori. Zao mi je... možda vas dvoje to možete da izgladite... stvari Uvek bolje izgledaju ujutru. 360 izi Ali je mogla da vidi da je Maksu sada najpotrebnije da ga neko s sluša. Bez previše otrcanih fraza. Koliko dugo poznajem Maksa? God' nama. A u stvari toliko malo o njemu zapravo znam. Šta se to dešav unutar njega7. Poželela je da ona Maksu bude prijatelj kakav je on bio njoj. „Ma kakav hotel", rekla je. „Ovde ima dosta mesta. Možeš da budeš u Petsinoj sobi. I za boga miloga, uđi unutra. Sedi. Spremiću ti solju kafe. Izgledaš kao da ti je potreban ceo bokal." „Nisam mislio... ne, ne bih to mogao da uradim." „Moja kafa nije baš toliko loša." „Znaš šta mislim. Lepo je to od tebe, Rouz. Ali... do đavola, ovo je moj problem. Moram s tim sam da se izborim." „Hoćeš li da jednom u svom životu, Makse Grifine", izgrdila ga je, „prestaneš da izigravaš 'gospodina čvrstog momka' i dozvoliš da ti neko, za promenu, pomogne?"

Oklevao je, ali pre nego što je mogao nešto da kaže, ona je prošla pored njega i otišla u kuhinju. „U sobu sa svoje leve strane možeš da ostaviš stvari", doviknula je preko ramena. „Uključi svetio da se ne bi sapleo o opremu za vežbanje. Petsi je luda za vežbanjem. A meni pomaže da održim formu. Jedan pogled na tu spravu za mučenje, i zauvek sam izlečena od želje za čokoladnim kolačima i sladoledom." Kada se vratila s kafom, Maks je sedeo na jednom od jastuka i izgledao je nezgrapno, kao da je pao sa Marsa. Zadnjicu je smestio nekako tromo, kolena su mu visila u vazduhu a članci su se videli. Podse-ćao je na turistu u nekoj neobičnoj zemlji koji se trudi iz petnih žila da se uklopi. Uzdržala se od smeha dok je čučao pored nje i stavila poslu-žavnik na otrcani orijentalni čilim između njih dvoje. „Jesi li ikada koristila tu stvar?" pitao je Maks, pokazujući na nar-gilu. „Gospode, ne. Nisam čak ni sigurna za šta je to. Hašiš, pretpostavljam." Izgledao je zamišljeno. „Jednom sam branio nekog klinca zbog p°' sedovanja. U pitanju je bilo nekih tridesetak grama marihuane. Sudija je želeo da ga strogo kazni. Uspeo sam da smanjim na manji prekršaj. Klinac nije mogao da mi plati, ali mi je nešto ubacio u džep dok srno napuštali zgradu suda. Cigaretu marihuane, džoint. Doneo sam je kući i rekao Bernis da treba da je popušimo, da vidimo oko čega je ceJa ta halabuka. Da li znaš šta mi je rekla? Rekla je da bi pre gurnula svoju glavu u klozetsku solju." Usledio je osmeh, koji se potom izgubioAi 361 апш nw se na ćelom licu videlo očajanje. „Jednog dana se probu-!rš skoro nakon dvadeset godina, i shvatiš da smo udaljeniji jedno od . ' Og nego što smo bili onda kada smo se sreli... o Hriste... da nije Ivlendi..." Zastao je, a oči su mu se caklile od suza koje samo što nisu potekle. Rouz ga je uzela za ruku. „Znaš, ne moraš da pričaš o tome, osim ako to zaista ne želiš", rekla je. „To što si ovde te ne obavezuje." Gledao ju je i pomno proučavao njeno lice. Rouz je osetila kako joj se hladna jeza penje uz kičmu i prisetila se onog kišnog dana u Londonu kada ju je poljubio u taksiju. Poželela je da je i sada poljubi. Ludo, pomislila je, ja ne volim Maksa... ne na taj način. Ali oh, tako je želela da oseti muške ruke na sebi, topao dah na svom vratu, nago telo priljubljeno uz svoje. Toliko je vremena prošlo. Prestani, govorila je sebi, ti želiš Brajana a ne Maksa. Brajan. Oh, da. Dok je u tom restoranu sedela preko puta njega, želela je Brajana više od bilo čega za čim je u životu žudela. Osetila je vrelinu u svom grlu. O Isuse, ne dozvoli mi da sada zaplačem, pomislila je. Kako je to sebično od mene i nepravedno! Maks nije ovde došao kako bi mene telio. Sipala je kafu u masivne šoljice od keramike i dodala mu jednu, po-želevši da pronađe baš tu pravu reč

koju treba da mu kaže ili da uradi nešto, da učini da njegov bol nestane. Maks je sedeo i obema rukama držao svoju solju. Nešto je na njoj drugačije, pomislio je. Ona je sada nekako življa, nikada je nisam takvu video. I tako prelepa. Hriste, ona šija kao... Kao žena koja je zaljubljena. Osetio je kako mu se srce u grudima steže. Je li ona nekog upoznala? Da li se zaljubila? Га pomisao ga je bolela, naročito nakon ovog što je večeras doživeo. v ozdravljanje s Manki, koja je jecala i čvrsto se za njega držala. Najteže sto je ikada uradio. Bolelo ga je, kao da je jedan deo njegovog tela bukvalno otkinut od njega. Naravno, znao je da je na kraju to najbolje. Viđaće je često. Ići će ajedno na putovanja. On će da iznajmi neki stan u gradu, pozivaće nJene prijatelje na piću, a ako neko prospe koka-kolu na tepih, neće °rati da se plaši da će od toga njena majka da doživi srčani napad. Al1 Je ipak tako prokleto bolelo! Suze su mu pekle oči poput zrna peska. „Žao mi je", rekao je. „Sad baš nisam neko društvo." „Ne izvinjavaj se." Osetio je njenu toplu i utešnu ruku na ramenu „Smešno je to, zar ne? Godinama skupljam hrabrost da odem. sada se osećam poput neke kukavice. Osećam se kao da sam napustio Mandi. Sve te knjige Džudi Blum, koje ona uvek čita, sav taj tinejdžerski... pa, sada će to i da doživi. Vikend ćerka. Bože, toliko je volim! Boli kada nekog toliko voliš." „Znam." Rouzine tamne oči su bile ispunjene bolom. Nasmešila se. „Mislim da je tvoja ćerka zaista srećna. Ja bih dala svoju dušu da imam oca kao što si ti. Čak i povremeno, preko vikenda." Maks je sada osetio toplinu kafe, kako dopire do njegovih prstiju, do njegovih ruku. Draga, predivna Rouz. Ona zna da kaže tačno ono pravo. Kada bi samo... Stani, ne. On je ovde došao da bi mu ponudila svoje prijateljstvo, delimično saosećanje. I to je sve. Izvukao je maramicu iz džepa. Uredno ispeglanu, presavijenu u savršeni trougao. Kao da je to bio Bernisin hitac za rastanak. Pomislio je na Bernis koja ga je suvih očiju i krutog lica posmatra-la sa kreveta dok se pakovao. Tražila je samo da joj ostavi broj telefona, „u slučaju neke hitne situacije". Svaki trenutak s Bernis je hitna situacija. Kap koja se prelila u čaši se desila juče, kada je pronašao uplakanu Manki, sklupčanu u kadi, a mokra kosa joj je padala preko leđa, dok je hladna voda kapala po njoj. „Ja sam prljava", gušila se. „Mama kaže da sam prljava. I to neće da se opere. Ne želim da me iko ikada dodiruje." Maks je osetio kako se u njemu javlja osećanje panike. Isuse, da li je reč o dečaku? Da li ju je neki dečak dodirivao, naterao je da nešto uradi? Je li Bernis za to saznala? Da li je o tome ovde reč? Želeo je da je obema rukama uzme, umota je u peškir, kao onda kada je bila mala. Ali kada ju je video tako sklupčanu, s tim košcatim kolenima, kako drhti i oseća se očajno, znao je da joj je dostojanstvo potrebnije od utehe. Doneo joj je peškir i držao ga otvorenim tako da ona može da izađe iz kade a da je on ne vidi

golu. Bila je toliko stidljiva s petnaest godina, tako svesna svog tela. On ju je zagrlio tek kada s obmotala peškirom i rekao joj je da ništa ne može da ga natera da pr stane da je voli ili pomisli da je prljava. Kada se Manki smirila, otišao je da potraži Bernis. 363 Pronašao ju je u perionici. Kosu je uvila šalom. Ruke su joj bile u elikirn žutim gumenim rukavicama. Lice Ijutito. Gurala je odeću, posteljinu i jastučnice u mašinu za pranje. Pored nogu se nalazila ogromna gomila veša, a još više u plavoj plastičnoj korpi na vrhu mašine za sušenje. „Šta nije u redu s Mandi?", viknuo je, bolestan od brige, do sada zamišljajući čak i gore stvari od onih koje dečak njene dobi može da uradi - možda neki perverznjak koji je napada, stariji čovek na njoj. Bernis ga je Ijutito pogledala. „Danas su je iz škole poslali kući s porukom od školske medicinske sestre. Vaši. Ona ima vaške." Usta su joj se iskrivila od gađenja i zakoračila je malo unazad, pomislivši da je i on, pošto je dodirnuo Mandi, možda zaražen. Maks je tada razumeo. Bernis je ponizila Mandi, učinila da se oseća prljavom, nevoljenom. Sve to zbog nečega što jadno dete ne može da kontroliše. Tada je uradio nešto što nikada, nikada ranije nije uradio, i nikada i neće. Opalio je Bernis šamar. Osećao se kao svetski glupan što je to udario. Ali se osećao još više postiđen zbog svih ovih godina koje je proćerdao ostavši u braku sa ženom koju nije voleo, koja njega nije volela. Samo zbog Manki je ostao s Bernis. Glupo. Ono što su on i Bernis osećali jedno prema drugom je povređivalo Manki. Ne, bilo je vreme da pobegne odatle, spasi ono što se može spasti, za sebe i za svoju de-vojčicu. I dakle, eto tu je sada. Osetio je nalet panike. Šta ako sada sve ponovo omaši? Šta ako sada, pošto je slobodan, i dalje nema nikakve šanse kod Rouz? Gde će odatle da ode? Hoće li postati jedan od onih patetičnih sre-aovecnih muškaraca koji puste zulufe, počnu da nose modernu odeću, Vlse u barovima za samce i pokušavaju da pokupe neku devojku koja je duplo mlađa od njih? Onda je pogledao u Rouz, u njeno sjajno lice. Ona je bila ta, jedina žena koju je želeo. A ako postoji i najmanja šansa, on će čekati. Koliko god da traje. Maks je počeo da se oseća smirenije, snažnije, bolje nego što se ćete noći osećao. »Hvala", rekao je. -------------------------------^"tZl „Za šta? Što sam te pustila da prespavaš?" Nasmejala se. „Da ti !<• žem istinu, osećala sam se pomalo usamljeno otkad je Petsi otišla R će zabavno." „Samo na nekoliko dana", podsetio ju je. „Dok ne pronađem nešt drugo." „Ostani koliko god želiš." Ponovo mu se nasmešila. „Ima samo ne što što želim odmah na početku da ti kažem. Nisam baš najurednija osoba na svetu, kao što si verovatno primetio. I to ne nameravam da

promenim samo zato što si ti ovde." „U redu, što se mene tiče." Više nego dobro! Predivno! „A sada", rekla je, „moram da ti se ispovedim." „Šta je bilo?" Ona je malo pocrvenela, pomislio je. „Pa, pošto si to pomenuo... Petsi mi je dala ovaj džoint pre nego što je otišla, neka vrsta poklona za odlazak. Od tada leži u mojoj fioci. Bila sam prevelika kukavica da to probam. Da li bi želeo da ga ispušiš sa mnom?" Maks se nacerio. „Ma do đavola. Zašto da ne?" Maks je osetio kako ta unutrašnja težina, ta gvozdena težina u njegovom srcu polako popušta. Šta li je to bilo, nada? Toliko je dugo prošlo da je skoro zaboravio to osećanje. Sto godina. Pomislio je: Možda nije baš toliko kasno za mene. Možda nisam baš toliko mator da počnem sve iz početka. Minut kasnije, prihvatio je upaljeni džoint koji mu je Rouz dodala i prinevši ga ustima, duboko je uvukao taj gusti, slatkasti, mirišljavi dim. 25. Iznenadna glasna muzika je doprla do Rejčel. Odmah se probudila, ispravila u krevetu, s kiselim ukusom u ustima. Onda je videla. Vreme na tajmeru. Navila ga je na šest sati. pokusirala se na svetlocrvene brojke ali joj je i dalje bilo mutno. Devet i trideset? O bože. Nensi i Kej su do sada već pale od posla u klinici. Moraće da požuri, preskoči tuširanje i na brzinu nešto usput pojede. Rejčel je dlanom lupila po dugmetu za uključivanje i isključivanje na tajmeru i Pol Makartnijeva pesma „Rocky Raccoon" je odmah prestala. Ustala je iz kreveta. Grlo joj je bilo suvo i nekako ju je grebalo, kao da je prevučeno staklenom vunom, a u slepoočnicama joj je bolno tutnjilo. Onda se setila prošle večeri, a zatim je ponovo utonula u krevet, nekako se slabo osećajući, dok su je vrele suze pekle u grlu. Dejvid. Menstruacija. Svađa s Brajanom. Želela je da kaže Brajanu. Sve. O Dejvidu, kako je Dejvid taj koji ju je napao a ne neki stranac. I počela je... ali kada je videla Brajana da je potpuno pobesneo... dragi bože, zamislila je taj bes uperen ka njoj, šok i gnev koji bi osetio kada bi saznao potpunu istinu. Zašto ona ne može da zatrudni. I kako je to svih ovih godina krila od njega. Zato je izgubila hrabrost, povukla se... Onda je primetila da je Brajanova strana kreveta hladna, kao da je satima pre nje ustao. Nejasno se sećala kako ju je sinoć smestio u krevet i ušuškao je ćebetom. Ali gde je on sada? „Brajane?", pozvala je. Nije bilo odgovora. Zgrabila je njegov jastuk i privila ga uz sebe. Jeziva misao joj je pala na pamet: ako je Brajan ikada ostavi, budila bi se u praznom krevetu.

Ali on me nije ostavio, staloženo je smirivala sebe. Samo se iskrao na nekoliko minuta, u šetnju, na trčanje ili da kupi nešto. Nije želeo da We probudi, verovatno je pomislio da mi je potrebno nešto više sna. Onda se setila. Naravno. Brajan je u ovo vreme uvek išao po jutarnje novine, a onda do Levija na vruće perece. Kada bi ujutru provodila više vremena s Brajanom, umesto što uvek juri na kliniku, odmah bi se toga setila. 366 Vrt Gudž 367 Rejčel je naterala sebe da ustane iz kreveta, osećajući se nekako kruto i ugruvano. Tupi bol se u talasima širio njenim stomakom. Grčevi. Najgori do sada. Sagnula se u kupatilu dok je preturala po kredencu da pronađe tampon. Kutija je bila skoro prazna, samo su joj još dva ostala. Odložila je kupovinu novog pakovanja. Nadala se da joj neće biti potrebno Sada je pomislila: Ja sam budala. Nikada neću zatrudneti. Trebalo je to da kažem Brajanu. Trebalo je bar toliko da mu kažem. Istinu. Ali dok se staro osećanje tuge ponovo u njoj gomilalo, pokušala je da to osećanje odagna. Dosta, rekla je sebi. Imaš posao koji moraš da obavljaš, druge ljude o kojima, osim o sebi, moraš da razmišljaš. Rejčel se umila. Onda je u kupatilu navukla farmerke i neki komotan džemper. Na putu prema vratima, polako i oprezno se kretala. I dalje se osećala nestabilno. Šolja kafe će mi pomoći, pomislila je. Onda odlazim. Prvo ću da svratim do bolnice da proverim Almu. Da se uverim da je ona dobro. Ali, oni bi me zvali da nešto nije u redu s njom. Rejčel je bacila pogled na telefon na stilskom stolu u hodniku, a stomak joj se u trenutku prevrnuo za sto osamdeset stepeni. Isključen. Setila se prošle noći. Dok je ulazila u stan, telefon je zvonio i zvonio dok se ona borila s ključevima. Uletela je da se javi, pomislivši da je to možda Brajan. Molila se da je Brajan. Ali je to bio Dejvid. Glas mu je zvučao besno. Ti jebena kučko... misliš da možeš od mene dapo-begneš... Uništiću te... Zalupila je, a onda pomerila slušalicu sa strane, prestrašena da on može ponovo da zove. Dok se Rejčel približavala, mogla je da čuje da telefon pokazuje zauzeće. Tu... tu... tu... Poput bebe koja plače s druge strane žice. Pažljivo, kao da je od stakla i da u ruci može da joj se polomi, ponovo je vratila slušalicu na svoje mesto. Setila se obećanja koje je dala Almi. Srce je počelo ubrzano da joj lupa, Šta ako se nešto zakomplikovalo? Šta ako je bolnica pokušala da je zove, ali nije mogla da je dobije. Molim te bože, molila se, neka ona bude dobro. Neka njena beba bude dobro. Nekoliko minuta nakon toga je bila u taksiju koji je brzo išao niz Drugu aveniju prema bolnici Svetog Vartolomeja.

l „...Osam centimetara. Šanse su nekih deset posto. Uopšte se ne čuje njen glas. Bolje da tamo što pre uđete. Izgleda kao da je spremna da ode." Slušajući i zureći u krupnu glavnu medicinsku sestru, crnkinju iza prijemnog pulta, Rejčel je osetila kao da je neki div podiže, a onda naglo baca na zemlju. Misli i osećanja su joj se smenjivali potpuno ne-kontrolisano. Alma. U nevolji. Krvari. Beba u nevolji. Pokušala je da dođe k sebi, primoravši misli da se vrate u kolosek. „Ko je s njom?", pitala je Rejčel. „Doktor Hardmen. On je dežurni doktor. Pokušali smo da vas pozovemo." Marvine braon oči su se skupile, a odbrambena nota joj se javila u glasu. „U stvari, nekoliko puta. Naravno, nismo znali da je hitan slučaj. Sve što je devojka želela da kaže jeste da želi da razgovara sa vama. Delovala je uznemireno, to je sve. Nije rekla da je u bolovima. Pa neka onda niko ne pokazuje prstom u mene...", naglo je zatvorila policu s evidencionim kartonima, „kao da ja nemam pametnijeg posla od čitanja nečijih misli." Rejčel je, povređena, jurila niz jarko osvetljen hodnik popločan prastarim zelenim linoleumom koji je pucketao pod njenim ubrzanim koracima. Nema vremena za izgovore. Kasnije će uslediti pregršt vremena za krivicu i kajanje. Zamišljala je Almu kako se budi usred noći u porođajnim bolovima. Prestrašena, a nije želela nikog drugog osim dr Rozental da je porodi. A kada su joj rekli da s doktoricom ne mogu da kontaktiraju, rekla je da će da sačeka. Nije im rekla da se porađa... Glupavo, detinjasto. Ali onda, Alma i jeste dete. Slatko, uplašeno dete koje je želelo da veruje da je njena doktorka Bog. A ja sam je pustila, pomislila je Rejčel i srce ju je zabolelo. Ja sam odgovorna. U porođajnoj sali broj l, Rejčel je pronašla mladog stažistu koji nervozno izdaje naređenja medicinskoj sestri. Hardman. Jedan od novih doktora, još uvek neiskusan. Njegovo bledo lice koje se kupa u znoju je uplašilo Rejčel mnogo više od raširenih Alminih nogu na stolu u položaju litotomije, podignutih na stremenu, s ogromnim stomakom pokrivenim sterilnim plavim čaršavom. To joj je govorilo da očekuje problem. Veliki problem. 366 Rejčel je naterala sebe da ustane iz kreveta, osećajući se nekak kruto i ugruvano. Tupi bol se u talasima širio njenim stomakom G čevi. Najgori do sada. Sagnula se u kupatilu dok je preturala po kredencu da pronađe tampon. Kutija je bila skoro prazna, samo su joj još dva ostala. Odložila je kupovinu novog pakovanja. Nadala se da joj neće biti potrebno Sada je pomislila: Ja sam budala. Nikada neću zatrudneti. Trebalo je to da kažem Brajanu. Trebalo je bar toliko da mu kažem. Istinu.

Ali dok se staro osećanje tuge ponovo u njoj gomilalo, pokušala je da to osećanje odagna. Dosta, rekla je sebi. Imaš posao koji moraš da obavljaš, druge ljude o kojima, osim o sebi, moraš da razmišljaš. Rejčel se umila. Onda je u kupatilu navukla farmerke i neki komotan džemper. Na putu prema vratima, polako i oprezno se kretala. I dalje se osećala nestabilno. Šolja kafe će mi pomoći, pomislila je. Onda odlazim. Prvo ću da svratim do bolnice da proverim Almu. Da se uverim da je ona dobro. Ali, oni bi me zvali da nešto nije u redu s njom. Rejčel je bacila pogled na telefon na stilskom stolu u hodniku, a stomak joj se u trenutku prevrnuo za sto osamdeset stepeni. Isključen. Setila se prošle noći. Dok je ulazila u stan, telefon je zvonio i zvonio dok se ona borila s ključevima. Uletela je da se javi, pomislivši da je to možda Brajan. Molila se da je Brajan. Ali je to bio Dejvid. Glas mu je zvučao besno. Ti jebena kučko... misliš da možeš od mene dapo-begneš... Uništiću te... Zalupila je, a onda pomerila slušalicu sa strane, prestrašena da on može ponovo da zove. Dok se Rejčel približavala, mogla je da čuje da telefon pokazuje zauzeće. Tu... tu... tu... Poput bebe koja plače s druge strane žice. Pažljivo, kao da je od stakla i da u ruci može da joj se polomi, ponovo je vratila slušalicu na svoje mesto. Setila se obećanja koje je dala Almi. Srce je počelo ubrzano da joj lupa. Šta ako se nešto zakomplikovalo? Šta ako je bolnica pokušala da je zove, ali nije mogla da je dobije. Molim te bože, molila se, neka ona bude dobro. Neka njena be bude dobro. Nekoliko minuta nakon toga je bila u taksiju koji je brzo išao Ш Drugu aveniju prema bolnici Svetog Vartolomeja. 367 Osam centimetara. Šanse su nekih deset posto. Uopšte se ne ču-• njen glas- Bolje da tamo što pre uđete. Izgleda kao da je spremna da ode." Slušajući i zureći u krupnu glavnu medicinsku sestru, crnkinju iza prijemnog pulta, Rejčel je osetila kao da je neki div podiže, a onda naglo baca na zemlju. Misli i osećanja su joj se smenjivali potpuno ne-kontrolisano. Alma. U nevolji. Krvari. Beba u nevolji. Pokušala je da dođe k sebi, primoravši misli da se vrate u kolosek. „Ko je s njom?" pitala je Rejčel. „Doktor Hardmen. On je dežurni doktor. Pokušali smo da vas pozovemo." Marvine braon oči su se skupile, a odbrambena nota joj se javila u glasu. „U stvari, nekoliko puta. Naravno, nismo znali da je hitan slučaj. Sve što je devojka želela da kaže jeste da želi da razgovara sa vama. Delovala je uznemireno, to je sve. Nije rekla da je u bolovima. Pa neka onda niko ne pokazuje prstom u mene..." naglo je zatvorila policu s evidencionim kartonima, „kao da ja nemam pametnijeg posla od čitanja nečijih misli." Rejčel je, povređena, jurila niz jarko osvetljen hodnik popločan prastarim zelenim linoleumom koji je

pucketao pod njenim ubrzanim koracima- Nema vremena za izgovore. Kasnije će uslediti pregršt vremena za krivicu i kajanje. Zamišljala je Almu kako se budi usred noći u porođajnim bolovima. Prestrašena, a nije želela nikog drugog osim dr Rozental da je porodi. A kada su joj rekli da s doktorkom ne mogu da kontaktiraju, rekla je da će da sačeka. Nije im rekla da se porađa... Glupavo, detinjasto. Ali onda, Alma i jeste dete. Slatko, uplašeno dete koje je želelo da veruje da je njena doktorka Bog. A ja sam je pustila, pomislila je Rejčel i srce ju je zabolelo. Ja sam °dgovorna. U porođajnoj sali broj l, Rejčel je pronašla mladog stažistu koji ner-vozno izdaje naređenja medicinskoj sestri. Hardman. Jedan od novih Doktora, još uvek neiskusan. Njegovo bledo lice koje se kupa u zno-Јц je uplašilo Rejčel mnogo više od raširenih Alminih nogu na stolu u položaju litotomije, podignutih na stremenu, s ogromnim stomakom pokrivenim sterilnim plavim čaršavom. To joj je govorilo da očekuje Problem. Veliki problem. -------------------_^_i«zz „Očitavanja?" pitala je Rejčel. Nije želela ni da se potrudi za ribani pre operacije. To će joj oduzeti previše vremena. Odavde je mogla d vidi dokle je edem došao. Almina stopala su bila otečena, a meso oko njenih članaka veoma naduveno. „Nije dobro", rekao je Hardman. „Krvni pritisak je 180 sa 120, jedva da očitavam bebine otkucaje. „Pukao joj je vodenjak?", pitala je, navlačeći rukavice. „Baš pre nego što ste stigli. Pregledao sam je. Glava se nazire i samo što ne krene. Doktorko Rozental, ako hoćete da je porodite carskim rezom, ja ne bih više čekao." Hardman je možda bio neiskusan, ali nije bio glup. Njeni izbori su bili sledeći: vaginalni porođaj ili carski rez. Dama ili tigar. U svakom slučaju, šta god da odabere, vreba je tigar. S Alminim tako visokim pritiskom, njen krvni sud bi mogao da pukne ukoliko bi pokušala da pogura bebu. Ali carski rez je, prema statistici, značio još veći rizik. Rejčel je došla s druge strane stola, do Alminog lica koje se od bolova potpuno zacrvenelo na belom čaršavu. Lice joj je bilo potpuno iskrivljeno od kontrakcija a krupne oči su joj se razrogačile i izgledale još krupnije. Preosetljiva, u redu. Bože na nebesima, nije li uvek tako!? Onda su kontrakcije popustile a Almine usne su se raširile i obrazovale umoran osmeh. Usne su joj napukle i od osmeha joj je krenula krv. Zgrabila je Rejčelinu ruku poput osobe koja se davi. „Znala sam da ćete doći", dahtala je. „Čekala sam vas." „Skoro da je kraj, draga." Rejčel joj je odgovorila stiskom, pokušavajući da otera knedlu koja joj se u grlu stvorila. „Kao na tanjiru. Glavna stvar je da se ne plašiš. Samo misli na bebu. Uskoro ćeš je držati u naručju."

„Nju", dodala je Alma. „Biće devojčica. Jednostavno znam. Nazvaću je... oh doktorka, boli me. Osećam kao da mi unutra sve gori." Rejčel je glavom pokazala sestri da priđe. „Držite je ovako, da skoro sedi. Tako neće morati previše da gura. Ti", pogledala je u Hardmana, „oslobodi joj noge." „Ali doktorka, to nije uobi..." „Baš me briga da li je to protokol ili ne!", vrisnula je. „Samo to uradi!" Hardman je sumnjičavo pogledao a zatim odvezao kožne remene koji su Almina stopala držali pričvršćena za metalno postolje za noge. Sada je izgledao uplašeniji nego ranije, tamne mrlje znoja su se videle na prednjem delu njegove hirurške kape. 369 Da se ja porađam, poslednji položaj u kojem bih želela da budem jeste da ležim ravno na leđima, s nogama vezanim za stremen, pomislila je Rejčel. Ovako je lakše za majku. Prirodnije. Sada je osetila da je Alma spremna da gura. Rejčel se i sama name-stila, dobro pogledala u grlić materice, a zatim joj je nežno rekla: „U redu dušo, sada guraj. Svom snagom!" Alma je stisnula usta i gurnula, potpuno pocrvenela od tog napora, a bolno stenjanje joj se otelo iz grla. Glava je sada izlazila, kružić tamne kose veličine novčića od 25 centi, koja je postajala sve veća, a zatim nestala. Rejčel je zgrabila ma-kaze i čekala da vidi da li će Alma da se otvori. Istovremeno je slušala Hardmana koji joj je očitavao pritisak, koji je bio sve viši. Nestrpljiva i uplašena, Rejčel je osećala kako joj srce ubrzano kuca, kao da učestvuje na nekoj trci. Bože, dozvoli mi da u ovom pobedim, molila se. Onda je primetila bebina ramena, kao odgovor na svoje molitve. „Ona je u žurbi!", likovala je Rejčel, nežno okrećući zgrčena ramena za ugao od 45 stepeni, pridržavajući bebinu sićušnu glavu drugom rukom. Preostali deo novorođenčeta je došao u lepljivom naletu. „Dečak!", viknula je Rejčel. Zgrabila je klemu i stavila je na pulsirajuću pupčanu vrpcu boje tirkiza. Alma je plakala, a suze su joj tekle niz lice. „Dečak", ponovila je u nekom čudnom zaprepašćenju. „Mogu li da ga držim?" „Naravno da možeš. On je tvoj. Možeš čak i da ga podojiš ako želiš." Rejčel je sićušnu bebu, još uvek vezanu pupčanom vrpcom za majku, spustila u Almine ruke. Njegovo maleno lice se priljubilo uz njene grudi, onda pronašlo bradavicu i počelo da sisa. Talas tuge je preplavio Rejčel. ]a to nikada neću imati. Nikada neću saznati kako je to. Ali je dobila tu trku, to je ono što se računa. Beba je bila dobro. Alma je bila u redu. Osetila se snažno, ushićeno, kao da se popela na Materhorn i postavila svoju zastavu na vrh. Nešto kasnije, dok je pijuckala mlaku kafu u prostorijama za lekare, Hardman je uleteo, još uvek u svom izgužvanom zelenom hirurškom odelu. Lice mu je skoro pozelenelo. Pre nego što je otvorio usta, znala je da se nešto strašno dogodilo.

„Radi se o Almi Socedo. Onesvestila se u Odeljenju za oporavak. Ne mogu nikako da je povrate. Sada je vode u operacionu salu." ------------------------------------------___J2t/a Rejčel je skočila na noge a srce joj je od straha preskakale. £)r bože, pomislila je. Šta sam to uradila7. Kada je stigla kući negde oko deset uveče, Brajan je već negde of šao. Na frižideru ju je čekala poruka zalepljena magnetom u obliku leptira: Prijatelj je svratio. Otišao sam malo napolje. Ne čekaj me. P. S. Nahranio sam Kastera. Rejčel se naslonila na vrata, odmarajući čelo na hladnom belom emajlu. Dođi kući, pokušavala je voljom da ga dozove. Potreban si mi. Baš sada. Sada si mi potreban, molim te. Više nego ikad ranije. Ali kako je to mogla da očekuje od njega? To nije bilo pošteno. Koliko je samo noći on nju čekao, sam, u ovom stanu? Koliko mu je samo puta ona bila potrebna kada je nije bilo? Zurila je u poruku. Prijatelj. Ali koji prijatelj? Nije to rekao. To može da bude bilo ko. Ili ona... Taj prijatelj može da bude Rouz. Rejčel je pokušala da otkloni tu sumnju. Ne, to je smešno. Brajan se ne viđa s Rouz. On me voli. Oženio se mnome a ne njom. Da, hladnokrvniji unutrašnji glas je odgovorio, ali je to bilo pre mnogo godina. Pretpostavimo da je od tada promenio mišljenje? Pretpostavimo da on žali zbog svog izbora? Rejčel je jako odvrnula slavinu, kao da mlaz vode može da utopi sve te misli. Napunila je čajnik i stavila ga na ringlu. Šolja čaja će je umiriti. Možda uz med i limun, onako kako joj je mama spremala kada je bila devojčica i bolesna ležala u krevetu sa zapaljenjem grla. Kada je poslednji put razgovarala s mamom? Pre nedelju ili n102' da i više? Mama je nekada zvala bukvalno svakog dana. Ali naravno, u poslednje vreme je i sama prezauzeta. Rejčel je odmah shvatila da joj majka nedostaje. One su se skoro u svemu razlikovale: po načinu na koji su žive razmišljanju, oblačenju, ponašanju. Ali je mama bila jedina osoba z koju je mogla da garantuje da će je uvek voleti, bez obzira na sve. Rejčel je brzo okrenula telefon. -Iz 371 ~~ Ren-ci!" Silvi je zvučala iznenađeno i uzbuđeno, kao da je Rejčel " 0 izgubljeni prijatelj koji zove iz Najrobija. Da li je toliko dugo emena prošlo? „O draga, tako mi je drago da si se javila! Zatekla si me baš na izlazu kod vrata." Neću onda da te zadržavam." Rejčel se osetila razočaranom. Onda je pomislila kako je to sebično, da očekuje da ona sve ostavi zbog nje. „Ne budi blesava. To je samo jedna od onih mnogobrojnih dosadnih dobrotvornih večera za prikupljanje novca. Oni neće brže da pronađu lek za rak ako ja zakasnim. U svakom slučaju, i sama bih te pozvala, ali jurcam od ujutru do uveče. Ćelo jutro sam bila u D&D, a onda po podne..." „D&D?"

„Izložbeni prostori za dizajn i dekoraciju. Na Trećoj aveniji. Tamo imaju najlepše tapete i materijale idraga, jesi li dobro? Zvučiš pomalo čudno. Da li si bolesna?" Rejčel se nasmejala. „Ne. Samo nisam navikla na tu novu ti, to je sve." „Novu jal" Sada se Silvi nasmejala. „Do đavola, to zvuči tako stravično. Poput onih novih, poboljšanih deterdženata. Da li sam se toliko promenila?" „Ti si..." Rejčel je s mukom pokušavala da pronađe reci, „srećnija, pretpostavljam. Otkako si počela da radiš na toj kući za Nikosa. Ali mi je drago zbog tebe. Iskreno." Bila je pomalo i ljubomorna. Žudela je da se oseti srećnom, onoliko i onako kako joj je mama zvučala. „Nekako ne zvučiš kao da to odobravaš." Usledila je pauza. „Da li je u pitanju Nikos? Činjenica da u poslednje vreme provodimo toliko vremena zajedno?" »Ne, naravno da ne. Dopada mi se Nikos. Ti to znaš. On je tako dobar i očigledno je lud za tobom. Da li spavaš s njim?" »Rejčel!" Čula je vrisak nakon kratko udahnutog vazduha. Onda je usledio još jedan zvuk. Nešto tiši, skoro nečujan. Podsećao je na smeš-anje. „Nikada ne prestaješ da me šokiraš, je li tako? A odgovor je ne. Nikos i ja smo samo dobri prijatelji." »Prijatelji ponekada spavaju zajedno." »Iskreno, ja samo... o draga, evo, on je sada došao. Čeka me dole. Da svam ^ rekla da mi je on pratilac? Moram sada da žurim. Da li ima s ° o čemu si želela da razgovaraš sa mnom?" e> mama. Ništa specijalno. Već onako, o svemu." 372 Rejčel je u tom trenutku žarko želela da je ponovo devojčica H popne na mamino krilo, odmara glavu na njenim grudima koje im ^ nekakav sladunjav miris. „Pa onda..." „Zdravo, mama. Lepo se zabavi. Poljubi Nikosa za mene." Kada je prekinula, čajnik je zviždao. Rejčel ga je sklonila sa ringle i sipala vrelu vodu u solju. Preturala je po policama tražeći neku kesicu čaja. Sve je mirisalo na ustajalo. Kada je poslednji put išla u kupovinu? Ili skuvala večeru? Rejčel je osetila glad, ali je bila preumorna da bi išta mogla da spremi. Odnela je svoju solju u dnevnu sobu i uključila televizor. Iste stare stvari. Eksperti o votergejt saslušanjima, koja se ujutro uživo daju na televiziji. Džon Din, sa svojim okvirima od kornjačinog oklopa, sagi-nje se da bi odgovorio u mikrofon. Njegova žena Mo sedi pored njega, tako elegantna, stoičkog držanja, farbane plave kose čvrsto vezane u punđu tako da je izgledalo da je samo ta jedna stvar održava. Ali kako da Rejčel sažaljeva tako lepu i očigledno zdravu Mo Din? Čak i njena patnja nekako izgleda kao da je stavljena u žižu javnosti da u srce dirne svakog gledaoca. Rejčel je pomislila na Almu Socedo. Koliko će ljudi da zna ili da brine o njenim mukama? Baš ovog trenutka, ona leži na neurologiji, u komi. Masivno cerebralno krvarenje. Verovatno se nikada neće probuditi

iz kome. Ni držati svoju bebu. Rejčelin stomak se stegnuo. Moja greška. Nikada nije trebalo da joj dam to glupo obećanje. Trebalo je da budem jača. Zašto sam za boga miloga to uradila? Bože, kada bi se samo Brajan vratio, pomislila je. Toliko ga želim' Toliko mi je potreban. Rejčel je isključila televizor i otišla u drugi deo stana. Odmah pored njihove spavaće sobe se nalazila još jedna prostorija koju je Brajan koristio kao svoju kancelariju. Soba koju su nameravali da pretvore u dečju. Čekaće ga tamo dok se ne vrati. Makar će se osećati manje usa mijeno, okružena njegovim stvarima. Zavalila se u veliku kožnu fotelju ispred Brajanovog stola, zurila pisaću mašinu, u staru ručnu mašinu marke smit korona koju je ima još od koledža. Zvao ju je svojom srećnom pisaćom mašinom. Na njoj se sada nalazila delimično otkucana strana. I gomila stranica u metalnoj kutiji pored mašine. Njegov novi man. Izgleda kao da je napola završen. Kako je to moguće? Nije i & tek počeo? Ili je jednostavno reč o tome da nije obratila pažnju. ------------Osetila je neko žiganje, sećajući se koliko su ona i Brajan bili bliski k ie radio na Dvostrukom orlu. Svakog dana bi čitala ono što bi on oisao, govorila mu šta smatra dobrim a šta su, po njenom mišljenju, h'le suvišne reci koje bi trebalo da izbaci. Kada bi ih, dok čitaju, „do kostiju" pogodila njegova sećanja, plakala je zajedno s njim. Smejali su crnom humoru kojeg niko, osim onih koji su bili tamo, ne može da razume. Pa, gde je sva ta bliskost nestala? Mora da je makar jedan njen deo ostao, zar nije tako? Rejčel je zatim uzela tu stranicu iz mašine i počela da čita. ...mračno, ali je on pronašao merdevine, dok su mu dlanovi napi-pavali metalne stepenice još uvek tople od sunca, koje je satima pre toga zašlo. Nije bilo meseca, ali je on prilično jasno mogao da vidi usled svih upaljenih prozora iznad i ispod njega. U stvari, proklet da je ako nije mogao da vidi čak do Koni Ajlenda, koji je osvetljen poput božić-njeg drvca. Lora ga je čekala u tvrđavi koju su zajedno izgradili kada su bili klinci. Dve cigarete lakija koje je ukrao od oca za vreme ručka je sigurno smestio u svoj prednji džep. Po jednu za svakog. Razmišljao je o tome kako će da bude: Lora pored njega, njena ramena se priljubljuju uz njegova, gole noge se naziru ispod njene prekratke haljine, dugačke i nekako tamne, poput javorovog sirupa. Osetio je vrelinu, čak i pored hladnogpovetarca koji mu je duvao u potiljak. I iznenada je bio besan na sebe Možda je vreme da prestane da se ovde sastaje sa njom. Sada je imao skoro četrnaest godina i više nije sumnjao u to da su Lorina usta stvorena i za drugo a ne samo za duhovite opaske i pušenje tatinih

cigareta... Rejčel je pustila da stranica padne na pod. Osetila je hladnoću, kao da se neka rupa u njoj otvorila i sva krv je curila iz nje. Rouz. On piše knjigu o njoj. Zašto mi to nije rekao? Šta to znači? Rejčel je počela da se trese. Uplašila se. Pitala se da li se sada više Plašila nego kada je bila u Vijetnamu. TREĆI DEO Ti možeš da polomiš, možeš da razbiješ vazu ako želiš, ali će i dalje da se oseća miris ruža. Tomas Mor l 26. Ne, ta je pretamna. Previše formalna. Ali ova..." Silvi je odabrala uzorak tapeta i stavila je na zid. „Eto, vidiš li kako privlači svetlost? Skoro da se osećaš kao da si na nekoj Van Gogovoj slici" ,.Da", Nikos je zamišljeno klimnuo glavom. „Mislim da si u pravu. još jedanput. Ali moraš da mi odaš priznanje za jedno - što sam znao šta je ovoj kući najpotrebnije." Okrenuo se smešeći se ka njoj, dok su mu tamne oči sijale. „Ti." Silvi je osetila njegovu toplu i tešku ruku na svom potiljku. Uzorak vilijam moriš tapeta, sa svetlim suncokretima boje senfa, iskliznuo joj je iz ruku i pao na pod. Kako je samo bilo mirno. Moleri su otišli kući, a poslepodnevno sunce je ispunjavalo prostoriju odsjajem boje tamnog divljeg meda. Merdevine na prozorima su bacale dugačke, talasaste tragove senke po platnenim materijalima rasutim po podu. Spolja je primetila golubove kako guguču na oluku za kišu. Pomalo zastrašena, dok joj je srce ubrzano lupalo, Silvi je pomislila: Šta ću da uradim? Želim ga. Ali, da li sam spremna da uzmem sve što uz to dolazi? Ljubav, možda i brak? Ne. Možda. Ne, ne znam. Ne mogu da mislim. Ne, kada me on ovako dodiruje. Toplina Nikosove ruke širila se niz njenu kičmu, ispunjavajući je laganim, vrelim talasima požude. Dragi bože, kako je prelepo osećati se ponovo ovako. Posle toliko godina. Silvi se pomalo stresla, posmatrajući kako se delići prašine kružno Pokreću na iskošenim žućkastim zracima sunca. Onda je osetila onu Poznatu tminu prestrašenosti. Ukoliko Nikos sazna istinu o Rouz, da li bi je i dalje želeo? Ako sa2na kako ga je lagala, negirala da je istina ono što je želeo najviše od svega? A njen život? Da li je želela da se promeni? Sve te godine dok je po-savala da uradi ono što je ispravno, što se od nje očekuje. Sada je ra-1 asarno ono što sama želi... i dobro se osećala. Lagano se udaljila. ^ »Od pruća", rekla je. „Tako bih uredila ovu sobu. Poput bašte, s lm narneštajem od pruća, a jastuke napravila od jednog od onih 378 Vrt L,

razmetljivih japanskih materijala... a tamo pored prozora, stavila h'K korpu sušenog cveća..." Ali je mogla da primeti da je Nikos nije slušao. Sada joj je masir ramena, opuštajući joj te stegnute mišiće dubokim, kružnim pokr° tima. e" „Nikose...", blago se pobunila, „ti ne obraćaš pažnju. Unajmio si me... „Premršava si, Silvi", prekinuo ju je. „Mogu da osetim tvoje kosti Poput čvorka." „Vrapca", nervoznim osmehom ga je ispravila. „Da li želiš da prestanem?" „Da... ne... oh, prija mi. Ali, Nikose, mislila sam da želiš da pregledamo ove uzorke. Ja mogu da ti kažem šta mislim da će najbolje izgledati, ali ti moraš da doneseš konačnu odluku. Najzad, ovo je tvoja kuća." „Meni se dopada ono što se tebi dopada." Ruke su mu sa ramena prešle na milovanje njenih golih ruku, jer je nosila letnju bluzu s kratkim rukavima. Osetila je kako joj se koža naježila. „Nikose... ovo će trajati čitavu večnost ako ti ne sarađuješ." „Dosta sam sebičan, jer zbog ovoga nemaš vremena da radiš neke druge poslove, je li tako?" „Druge poslove?" „Vođenje banke nije posao?" Nasmejao se, a bore na njegovoj braon-kastoj koži su postale nekako dublje. Silvi je razumela. On se nije šalio. Ponovo je u glavi preslušavala njegove reci da izgleda da je nekako prevazišla sebe i videla se onako kako ju je Nikos verovatno video. Kao ženu koja s godinama umesto da slabi postaje nekako jača. Kao ženu koja sada ima nešto više od ostataka mladalačke lepote. Kao pametnu ženu koja sada konačno uči kako da upotrebi svoj mozak. Da, banka je bila velika odgovornost. Ne onako kako je bilo sa Dze-raldom. Ali ipak, kada bi ovih dana ušetala na neki od sastanaka odbora, više nije bilo pročišćavanja grla, prevrtanja očima. Muškarci su je pozdravljali s poštovanjem, gledali je direktno u oči, slušali njene ideje. Bože, svi ti strahovi kojih se svih ovih godina čvrsto držala, baš poput onog ućebanog starog prekrivača kojeg je Rejčel, do svoje druge godine, svuda sa sobom vuikla. Sada se prvi put, nakon pedeset osam godina, Silvi osetila slobodnom. Zaljubljivanje u Nikosa će samo da pokvari stvari. l ž____________________________________________379 . " Sada joj je on ljubio vrat, usne kao da su nešto šaputale j, a telo joj se potpuno treslo od tih predivnih slatkih polju-Uzdišući, Silvi se opustila i naslonila u sigurnost njegovih mi-•"avih ruku i širokih ramena. Osetila se tako slabo. Nije mogla da naredi sebi da prestane da ga želi. Istrošio sam te", promrmljao je. „Ja sam ljubomoran čovek." "Baš me zanima na koga si to ljubomoran? Na gospodina Kasvela iz banke? On ima osamdeset godina, ali čujem da je prilično vitalan. Pa tu je i Nil koji mi sređuje kosu, ali mislim da bi me više voleo da sam

muško..." „Ne, ne, ne. Na ovo. Ovu kuću." Nežno joj se nasmešio na uvo. „Bojim se da više brineš za kuću nego za mene." Razmislila je o ovome. „Znaš, zaista volim ovu kuću. Ali ne onako kako ti misliš. Volim ovo što radim. Na neki način, to je kao da si umetnik, zar nije? Ova kuća je prazno platno. Nikose, želiš li nešto da znaš? Uvek sam želela da postanem slikar. Sve to vreme koje sam kao klinka provela po muzejima. Jadna mama, imala je tako velike snove za mene. Nismo mogli da priuštimo čak ni meso, ali mi je ona donosila blokove i vodene bojice. O bože, kako sam bila užasna u tome. Svi moji konji su nekako više ličili na pse." „Neko može to isto da kaže i za Pikasa." Silvi se okrenula prema njemu, malo podigla bradu da bi mogla da ga direktno gleda u oči. „Za to moram tebi da zahvalim, Nikose. Što si mi pokazao ono u čemu sam dobra. Da nije bilo tebe..." „Sama bi to s vremenom otkrila", završio je umesto nje. „Silvi, ti si izuzetna žena. Nedostaje ti jedino... vera u sebe." .,Oh, Nikose..." Polako i nežno ju je poljubio, uz brigu jednog starog prijatelja. Onda mu je poljubac postao nešto strasniji, poljubac ljubavnika. Nestrpljiv. Njegovi snažni prsti su joj prolazili kroz kosu, oslobađali je svih tih ukosnica. Silvi je osetila da gubi ravnotežu usled svoje uzavrele krvi. Bolno ju je uhvatila želja da ga čvrsto zagrli i pobegne odatle. Nikos je promrmljao: „Hoćemo li da je krstimo, moja draga Silvi, °vu kuću koju ti voliš? Ovde? Sada?" Silvi je tada znala šta želi. °vo, pomislila je. Baš kao što kažeš. Ovde. Sada. Baš ovog trenutka, bez osvrtala unazad ili gledanja unapred. Baš sa sunčevim zracima pod ovim uglom. Tvoje usne, dodir tvojih vrhova prstiju na mojoj koži poput početkice. Sliku. Večnu. 380________________________________ Silvi je malo zakoračila unazad i polako počela da se svlači. pr bluzu. Šest bisernih dugmeta, po jedno za svaku godinu od kada je l gla s muškarcem, osetila muški dodir na svom telu. A sada suknju Oh sada su joj se prsti tako tresli! Pažljivo, da rajsferšlusom ne zakači šav Onda kombinezon. Gaćice. Hvala bogu da se uvek trudila da kupuje kvalitetne. Od prave svile, sa čipkom. Na kraju je skinula ogrlicu, narukvicu, minđuše i sve to stavila na prašnjavu dasku na prozoru. Konačno je skinula prsten - izvanredan dijamant okružen safirima, star najmanje dvesta godina prsten kojeg joj je Džerald stavio na prst kada su se venčali. Tako. Predivno, sunce na njenom golom telu koje podseča na ogromnu nevidljivu ruku koja je ljulja. Osetila se... oh, kao da ima šesnaest godina... mlada devojka koja je na ivici da postane žena. Budalo. Davno si navršila pedeset. Sva si izborana i sama kost i koža... zar i on sam to nije rekao? Zar on ne vidi ljubičaste vene na tvojim nogama, sede vlasi u kosi? Kako je moguće da te želi?

Silvi je zurila u Nikosa. On je skinuo svoje pantalone oker boje, radnu košulju i nag stajao na dnevnom svetlu. Primetila je da je i on ostario, malje na grudima posedele, nekada snažni mišići su sada opušteno visili i prikazivali svoj neizbežni proces starenja. Poput starog osedelog tigra, pomislila je. Ali dok ga je tako gledala, samo ga je još više želela. O dragi bože, samo pogledaj koliko te on želi! Onda ju je poveo prema svežim materijalima u uglu sobe. Uvek ću se ovoga sećati, pomislila je Silvi. Svakog, pa i najsitnijeg detalja. Grubog platna na mojoj goloj loži. Mirisa sveže farbe. Gugutanja golubova. Ovog čoveka i svetlih graški znoja na njegovim snažnim tamnoputim ramenima. Tog njegovog prijatnog mirisa zemlje, poput sveže pokošene trave, poput hleba koji je tek izašao iz rerne. Pa zatim, oh, te njegove čvrstine. Osetila je kako ulazi u nju, a slatkoća tog osećaja podseća je na dolazak kući nakon neodređenog odsustva. Oči su joj preplavile suze. Njen zamagljeni pogled je preko Nikosovog ramena primetio tracaK izvanredne lepote. Poslednji zrak sunca koji pada na dijamant njene burme položene na prozorsku dasku, raspršuje se u zaslepljujuću pnz mu, u buket različitih boja. Molim te razumi, moj dragi Džeralde. Nije da ja volim Nikosa vis nego što sam tebe volela... uopšte nije tako... već sam ja u pitanju, f-načno počinjem da upoznajem osobu koju si ti voleo. Ženu koju voli... 381 Onda je Silvi viknula: „Nikose!" Usne je priljubio na njenu slepoočnicu, dok se njegov topao dah ra-livao po njenoj kosi i ponovo je imala trinaest godina, plutala u napunjenoj kadi koja je stajala u majčinoj kuhinji, puštala da joj topla voda pada niz šupljine i niže, teče u te tajne pritoke, na nežne bradavice grudi koje rastu, niz blage niti stidnih dlačica koje se poput trave talasaju između njenih butina. Nikos ih je ispunio, sva njena skrivena mesta... o bože, da li postoji neko bolje osećanje od ovog? Predivno. Slatko. Oh Nikose... da... da... Onda se sve završilo, a ona je ležala u njegovom naručju, osećala smirujući dah na svom slatkastolepljivom telu i kako se ubrzani, vreli dah polako vraća u normalu. Nikos ju je stegnuo za ruku, prilično jako, a mišići na njegovoj ruci su se napinjali i izgledali čvrsto poput cigle. „Udaj se za mene, Silvi." Silvi je osetila da se ta predivna stvar koju su stvorili polako raspršuje, poput bisera koji haotično padaju sa pokidane ogrlice. Zašto, oh zašto sve mora da bude tako komplikovano? Plašim se, pomislila je. Ako budem imala nekoga na koga mogu da se oslonim, ja ću to da uradim. I ponovo ću da postanem slaba, poput ruža koje ne mogu same da opstanu ako se jednom naviknu na oslonac. „Ne mogu", rekla je, izvukavši se iz njegovog zagrljaja, a zatim je sela. Osećala je hladan vazduh.

Tresla se. Piljio je u nju delimično osenčenog lica a crne oči su mu sjajile po-put zvezda. „Ali zašto?" „Moja ćerka...", počela je. Onda je pustila da joj rečenica zamre. Šta je nameravala da kaže? Da to neće biti pošteno prema Rejčel? Ali suština nije bila u tome. Silvi je podigla ruku i pomazila ga po obrazu, sada već grub na kraju dana. Osetila je da joj naviru suze, teške suze koje joj peku oči, zabijaju joj eksere u grlo. Ne mogu da se udam za njega. Ali postoji nešto što moram da ura-m- Moram da mu kažem. O Rouz. Predugo sam to krila od njega. Trideset dve godine je ona sakrivala tu tajnu. A sada će morati da mu veruje. Toliko je zaslužio, zar nije tako? yn će možda da je zamrzi, verovatno hoće... ali će makar da zna... i možda će moći da vidi Rouz, naravno iz daljine... da sazna nešto više 0 njoj... Mada, moraće da razume koliko bi bilo rizično da priđe Rouz> je time rizikuje da ona sazna istinu. On će to da uvidi, zar ne? On je inteligentan i osećajan. „Nikose, dragi moj, ima nešto što moram da ti ispričam... nešto što je trebalo da ti kažem pre mnogo godina", počela je, nekako se čudno osećajući, kao bez daha. „O mojoj ćerki. O našoj ćerki." Nikos je seo a lice mu je bilo u napetom iščekivanju. „Našoj ćerki", teško je dahtao. „Da, uvek sam znao da je tako. Rej-čel uopšte ne izgleda kao ja - ona je lepa i divna, kao ti Silvi. Ali sam u svom srcu osećao da je moja. Oh, najdraža moja Silvi, nemaš pojma koliko je dobro čuti istinu." „Nije Rejčel", ispravila ga je. Nikos je zurio u nju kao da je poludeo. Za jedan kraći trenutak, Silvi je pomislila da je ona poludela. Zašto bi se inače ovako osećala, kao da se smanjuje, postaje sve manja i manja? „Ko, onda?", pitao je besnim šapatom. „Ona se zove Rouz." Onda mu je ispričala. Sve. Kako je bila očajna, kako je bila uplašena. Prljava bolnica, požar. Luda odluka koja je njen život pretvorila u užasnu obmanu. Godine i godine žudnje da drži svoje dete u rukama ili da je makar vidi. Ispričavši svoju priču, Silvi se osetila pobeđenom, kao da je još jednom morala sve to da preživljava, iznova i iznova, samo sada je bilo još gore, jer je morala da se suoči sa svojim zločinom koji se ogledao u Ni-kosovim crnim skeptičnim očima. Da li će on da je zamrzi? Možda je bolje ako tako bude. Bolje od daljih laži, daljih prevara. Može li on da je mrzi više od svih ovih godina koje su protekle mrzeći samu sebe? Iznenada je prostorija postala hladna; jarko sunce se povuklo, pretvorilo u sivkasti sumrak. Pokušala je da ustane, ali su joj se noge toliko tresle da nisu htele da je drže. Vid joj se zamaglio, kao da gleda kroz vetrobran na koji pljušti kiša a soba joj se okretala.

Zatim je usledilo ono najneverovatnije. Osetila je kako je Nikos pridržava. Stavlja svoje ruke oko nje i čvrsto je grli. Grudi su mu podrhtavale a lice se potpuno ovlažilo od suza. „Oh Silvi... moja jadna Silvi..." Ovo je poput čuda, zaprepašćeno i zahvalno je pomislila. 383 jvjjegove re£i kao ja su joj vratile snagu i osetila je da ogroman teret bola velikim delom nestaje. On je razumeo. Oprašta joj. A ako on to može da uradi, zašto onda i sama ne bi počela da oprašta sebi. Onda je Nikos rekao glasom koji je zvučao kao da dolazi sa dna najdubljeg bunara: „Hvala bogu, hvala bogu. Moje dete. Moja ćerka. Pronaći ćemo je, Silvi. Zajedno ćemo da joj kažemo. Nije prekasno... nije..." Ne, ne, on je pogrešno razumeo. Morala je da mu kaže... ali nije mogla da govori. Osetila se neve-rovatno krhkom, kao da će se, pa i od najmanjeg pokreta, raspršiti na hiljada komadića. Želela je da vikne, udari ga pesnicama. Ali nije mogla da se pomeri, nije mogla da diše. Jedino je mogla da bespomoćno i bolno zuri molećivo u Nikosa. Ali ne, nije to Nikosova greška, već je samo njena. Bog neka joj pomogne, dala mu je moć da uništi nju, da uništi obe njene ćerke. 27. Dečko u kožnoj jakni, koji je sedeo s druge strane stola, besno j gledao u Rejčel. „Hej, šta ti misliš, ko si? Ti mi govoriš o mojoj staroj? Ona nosi moje dete. Pa možeš odmah da prekineš sa svim tim. Ja mogu sasvim dobro da se brinem za Tinu." „Do đavola možeš", odbrusila je Rejčel, a zatim se zaprepašćeno i rastrojeno naslonila u stolicu koja se okreće. Rekla je sebi: Prestani. Ti bi trebalo da se kontrolišeš. Da budeš staložena, da pomažeš ifokusiraš se samo na svog pacijenta. Ali je već nedeljama Rejčel osećala da je na ivici nerava. Napeta, rastrojena. Skače za svaku sitnicu. Pa, ja jesam na ivici nerava, podsetila je sebe. Dejvid se sprema da mi se osveti, optužuje me za Almu, sve u Svetom Vartu okreće protiv mene. Da, to je to. Ovaj klinac je podsećao na Dejvida, iako nisu bili ni nalik jedan drugom. Nešto u njegovoj neosetljivosti, ta potpuna nemarnost za dobrobit njegove devojke. Sada se iz nagnutog položaja malo ispravio i zauzeo oprezan revol-veraški stav. Crna kosa mu je padala na masno čelo prepuno bubuljica. Rejčel je naglo, nervozno ustala da se susretne sa njegovim pogledom. „Slušaj", rekla je, „ovo nije vreme za izigravanje maco muškarca. Tvoja devojka je došla do mene jer je u nevolji. Velikoj nevolji. Može da izgubi bebu. Želim da budeš iskren sa mnom. Da li se vas dvoje drogirate? „Nema šanse..." Skrenuo je svoj pogled nadole i oblizao usne. „Videla sam tragove na njenim rukama. Rekla je da su stari. Ali mi to nije tako izgledalo. Šta ti kažeš, Anđelo?" „Reko sam ti već, gospođo. Tina i ja, mi se ne drogiramo."

Rejčel se provukla oko stola u skučenom prostoru između zida i ° mara za kartoteku. Stala je tačno ispred Anđela, dovoljno blizu da os ti ustajali miris cigareta i znoj koji ga je oblivao. „Ne verujem ti", rekla je gledajući u njega, pokušavajući da ga nate da je pogleda pravo u oči. . „Pa, jebi se onda!" Vlažna pljuvačka ju je udarila po licu. Anđe vo lice se sada iskrivilo od besa. „U svakom slučaju, to nije tvoj jet>e 'јтЈ (juuz 385 x" gblem1." Krenuo je ka njoj, a oči su mu se potpuno suzile. „To je mo' stvar, gospođo. Ti si ovde došla i misliš da možeš da pokažeš nama l^sikancima kako da živimo. Pa, nije nam potrebna tvoja pomoć." \[akezio se i izgledao kao da mu je nešto tako gnusno iznenada palo na jjjjnet. Kez je ličio na polomljenu flašu, a prednji zubi su bili potpuno iskrivljeni i žuti. Načinio je još jedan korak dok ona nije osetila njegov dah na sebi, a onda je podigao ruku i stavio svoj prljavi prst na njen obraz uz preteču nežnost. „Znaš li šta ja mislim? Mislim da si ti ljubomorna na sve te žene s velikim stomacima. Aha. Kladim se da nemaš muškarca a ni dece. Želiš da te napumpam onako kako sam napumpao Tinu?" Nešto je u Rejčel puklo. Jedino je bila svesna visokog, brzog zvuka u ušima. Pred očima joj se sve crvenelo. Zgrabila je žičanu korpu punu jučerašnje pošte i bacila je na Anđelovo bubuljičavo lice. Onda je krenula korak unazad, prestrašena svojim postupkom. Anđelo se sledio. Pismo napisano na plavom papiru, napola presavijeno, sada se našlo na njegovom ramenu. Gomila belih papira poput snega je ležala na podu i nekako se smestila oko njegovih ogrebanih čizama za motor. Na licu mu se ogledalo glupavo zaprepašćenje, a oči sjajile od neprolivenih suza. Rejčel je tresući se zurila u njega a srce joj je ubrzano udaralo u grudima. On me neće povrediti, pomislila je. Samo je glumio grubog momka. Zašto sam ja tako poludela? Posmatrala ga je kako se okreće i oholo odlazi, zastavši samo kako bi joj pokazao srednji prst pre nego što je zalupio vrata. Diploma sa zida je pala na pod. Rejčel se naslonila na sto i zarila lice u ruke. Osećala je takvu mučninu u stomaku. Isuse. Stvarno sam uprskala. Iznenada je shvatila šta ju je bolelo. Alma Socedo. Nije želela da se tako nešto ponovi - još jedna nežna, bolesna tinejdžerka, još jedna potencijalna tragedija. Setila se svoje poslednje posete Almi, posmatranja tog beživotnog stvorenja koje je nekada bilo lepa, trudna tinejdžerka. Još uvek nema ^kakvog poboljšanja, a prošla su tri meseca. Oči su joj zatvorene. Di-" ^ je pomoću mašine, a jedini zvuči koji su se čuli jesu tupo šišta-respiratora, blago pištanje i otkucaji njenog srca sa monitora iznad.

— --------------•----------rsfca Rejčel se borila s nagonom da klekne pored njenog kreveta i za oproštaj. Pa ipak, ponovo i ponovo oživljavajući tu situaciju u sv ' ' glavi, pod datim okolnostima, ona bi opet uradila isto. Ona je izd l Almu jedino što nije mogla da održi obećanje. Ali izvinjenja sada neće pomoći Almi. Između ostalog, nije jedini problem s Almom. Tu je i Dejvid ta kode. Vodio je gerilski rat, podlo napadao, ali se nikada nije otvoreno pokazao. Njeni laboratorijski rezultati bi iznenada nestali; ponašanje medicinskih sestara koje su nekada bile prijateljski nastrojene prema njoj postalo je hladno; saradnja je bila minimalna a više nije bilo ni pomoći od specijalizanata. Pa onda Dejvid, koji bi se ukočio kada god bi ona prošla. Uvek bi joj nešto iza leđa uradio, a onda činio da izgleda poput idiota kada nije znala šta se dešava s njenim pacijentima. Morala je da pronađe način da ga zaustavi. Da mu se suprotstavi, da ga skine sa svoje grbače. Morala je da kaže Brajanu kako je pokušao da je siluje. I zašto. Ali dok je sebe zamišljala kako to radi, hladan znoj je počeo da je obliva. Staje to sa mnom? Ja mogu s ovim da izađem na kraj. Uvek sam ve-rovala da mogu da izađem na kraj sa svim i svačim. Ali je u poslednje vreme osećala kako joj ta kontrola klizi iz ruku. Manji problemi s kojima se ranije s lakoćom borila, sada bi je slomili poput neke snažne podvodne struje. Svakodnevno se borila s plimom, plivala svom svojom snagom. Do popodneva bi se iscrpla i bila spremna da se preda. Rejčel se sagla na svetli ekvadorski otirač ispred svog stola i počela da vraća papire u korpu. Zgroženo je primetila da su joj se ruke tresle. Osetila je nalet vetra kad su se vrata otvorila i kad je čula nečije korake. Ukočila se. „Pusti me da ti pomognem s tim." Ne, samo Kej, hvala bogu. Prijateljica je čučnula pored nje i pokupila ostatak otpadaka jednim potezom svojih zdepastih ruku. „Dobro ciljanje, loša municija", rekla je Kej, ponovo ustavši na nog — zdepasti, kovrdžavi patuljak u crnim kineskim pidžama-pantalon ma i belom laboratorijskom mantilu. Smeđe oči iza okruglog okvira s^ ^ se fokusirale na Rejčel. „Čula sarn sve. Trebalo je time da ga pogodi • Skočila je na noge, zgrabila heftalicu sa stola - sa šupljinom u sredi ispunjenom kristalima ametista. 387 Trebalo je da ostanem prisebna, to je trebalo da uradim", očajno je ^govorila Rejčel. „Osećam se poput kretena." Ponovo to radiš." Kejine oči su zasuzile. Išta?" Optužuješ sebe. Ti si doktor. Da li to znači da uvek treba da budeš predivna? I ti si takođe ljudsko biće. To ti daje za pravo da ponekad izgubiš kontrolu." Kej je uzdahnula, gledajući u svetlucavo kamenje u svojoj ruci. Znaš, ponekad pomislim da nikada nismo otišle sa borbene linije. Samo je ovo drugačija vrsta rata." Rejčel je počela da sakuplja tu gomilu razbacanih papira. „Pa, ose-ćam se kao da gubim ovaj."

Kej joj je spustila ruku na rame i Rejčel je osetila prijatan miris pa-čuli ulja. „Nipošto, malena! Slušaj, imam savršenu strategiju. Uzmi neke slobodne dane. Zgrabi onog svog predivnog muža i idite nekuda, u jednu od onih staromodnih gostionica s kamenim kaminom, ogromnim krevetima. Ma znaš, sa čitavom Noran Rokvel scenom." Kada bi sve bilo tako jednostavno, pomislila je Rejčel. „Ne mogu", rekla je. „Zašto ne? Nensi i ja možemo nekoliko dana da održavamo tvrđavu." „Nije pošteno. Ni vas dve niste bile na odmoru." „Neko mora da bude prvi. U svakom slučaju, da ja imam muža - ne mora da bude tako seksi kao tvoj želela bih ponekad da raspalim vatru. Nikada ne bih dozvolila da se kaže da sam stala na put životu, slobodi i prilikama za dobar seks." »Hvala, Kej. Razmisliću o tome." Kej se široko nasmejala. „Za jednog ginekologa, znaš iznenađujuće malo o pticama i pčelama. Potrebno je mnogo više od 'razmišljanja o tome', draga moja." •Zahvalna za podizanje njenog raspoloženja, Rejčel se nasmejala i Pomislila: Pa, zašto da ne? Da makar i nakratko zaboravi čekaonicu prepunu žena s velikim ornacirna, decom koja se drže za njihove suknje, da zaboravi na ručve s predstavnicima Ministarstva zdravstva i razgovorima o novom lansiranju, o Almi Socedo... Najviše od svega, da zaboravi na Dejvida Slouna. osmatrala je Kej kako ustaje i odlazi do malenog lavaboa u uglu, £ rec* Prozora, gde su se nalazili aparat za kuvanje kafe i vreli tanjiri. ) Je preturala po policama s gomilom kesica čaja, paketima šećera i Vfc natrena, pojedinačno zapakovanih čačkalica, plastičnih kesica so iz kineskog restorana brze hrane. Izvukla je paketić marke Upton ' k* čila je ka Rejčel. a~ „Gotova Upton pileća supa", rekla je. „Samo dodaj vrele vod • mešaj." ' Rejčel se ukrutila, osećajući šta se sprema. „Zašto imam osećai ri ' J 1_ 1 * i f c ' ** će ovo da boli? „Rejčel." Kej joj se sada suprotstavila i bila ozbiljna. „Moraš da prestaneš. To te ubija. Sloun je manijak. Ali, zar ne vidiš? Ti mu pomažeš Tvoje ćutanje on koristi protiv tebe." Stala je. „Nisam želela ovo da ti kažem, ali se među sestrama priča da Sloun pokušava da ti ukine privilegije." Rejčel se osetila kao da ju je neko udario. „Kopile." „Trebalo bi da je u zatvoru zbog toga što ti je uradio", Kej je besno nastavila. „A da me nisi naterala da obećam da ću da sačuvam tu tajnu, ja bih ovog trenutka tamo ušetala i objavila je preko razglasa." „Ne plašim se ja Dejvida", rekla je Rejčel, „već Brajana. Kada bi on znao..." Kucanje na vratima ju je

nateralo da prestane da priča. Bila je to njihova sekretarica Glorija Fuentes. Izgledala je nervozno dok je tamo stajala, a pramen dugačke tamne kose je vrtela oko svog prsta. „Neko je ovde, doktorko Rozental", rekla je Glorija. „Muškarac. Ima nešto važno za vas. Važno je, kaže." Verovatno neki prodavač, jedan od onih što prodaju razne preparate, pomislila je. Oni misle da će to što torbare da spasi svet. „U redu", rekla je i uzdahnula. „Uvedi ga unutra." Bio je veoma debeo. Mogao si da vidiš deo njegove potkošulje između nategnute dugmadi košulje koja se ne pegla. Na nogama je imao jarmulke izvezene zlatom s imenom „Dejv". Pomislila je da nije prodavač. Možda neko iz neke organizacije koja traži donaciju. „Vi ste dr Rozental?", pitao je teškim bruklinškim akcentom. Klimnula je glavom. Predao joj je dugačku, tanku kovertu, a zatim se okrenuo i nesta na vrata. Rejčel se iznenada uplašila. Šta je bilo u ovoj koverti? Osetila je p° trebu da je potpuno neotvorenu pocepa u milion najsitnijih komada baci u klozetsku solju. Ali je otvorila. Oči su joj prelazile preko neobično otkucanog dokumenta. Okrug Njujork. Država Njujork. Tužioci Hektor i Bonita Socedo protiv tužene dr Rejčel Rozental. 389 - roditelji je tuže zbog nesavesnog lečenja. Rejčel je osetila vrtoglavicu uz užasan vreli bol koji je probijao kroz grudni koš. Naglo je zatvorila oči i primetila tračke svetla unutar očnih kapaka. Dejvid, pomislila je. To je on. On se krije iza ovoga. Znam da je tako. Mora da je on. l on neće da se zaustavi, neće da prekine dok se ne završi, dok me potpuno ne baci na leda, baš kao i ranije. Da bi mogao opet iz početka da iz mene isisava život. dž 391 28. Slučaj Tajler protiv Krupnika je bio neobičan, s tim je saglasna R uz je u to sumnjala kada joj je prošlog četvrtka Berni Stendal predao predmet uz namigivanje i reci upozorenja: „Zabavi se." Dok je sada uvodila Šimona Krupnika u svoju malu kancelariju koja je sastavni deo konferencijske sale, Rouz se zapitala kako će da se izbori s ovim čovekom. Krupnik je izgledao poput nekoga ko je izašao iz vremenske mašine, ličio na posetioca iz geta 19. veka. Napolju je bilo 27 stepeni Celzijusovih a on je nosio dugačak, dvoredni zimski kaput i težak crni filcani šešir. Lice mu je bilo bledo, oči iza debelih naočara podsećale na krticu - kao da je ceo svoj život živeo u tunelu. Dve dugačke spiralne lokne visile su pored njegovih slepoočnica, a brada, koja je izgledala kao da su je moljci pojeli, samo je delimič-no pokrivala

njegove blede obraze. Sveti Isuse, pomislila je, šta da mu kažem? Pružila je ruku. „Tako mi je drago da se upoznam s vama, gospodine Krupnik. Gospodin Stendal šalje svoje izvinjenje. Bojim se da on nije mogao ovde da dođe." Nešto nije u redu, pomislila je, osećajući se neprijatno. Krupnik je samo stajao i zurio u njenu ruku kao da u njoj drži mrtvu zmiju. Promrmljao je nešto poput: „Zadovoljstvo je moje", ali i dalje nije prihvatio njenu ruku. Onda se setila. Prijatelj Jevrejin joj je jednom rekao. Barvudosi* ne dodiruju žene osim svojih žena. Nikada. Rouz se zacrvenela u obrazima i brzo je povukla ruku, pogladivsi njome svoju suknju i praveći se kao da sve to nije ni primetila. Pitala je: „Da li mogu da vas ponudim šoljom kafe?" Odmahnuo je glavom, a zatim je primetila njegov zaprepašćeni izraz dok je podizao obrve. Onda je shvatila. Naravno. Nečiste šolje, nije košer. Dragi bože, jedva da sam počela... a već sam dobila dva udarca-„Zašto ne sednete", rekla je pokazujući na mali kauč od somota W dozelene boje, koji se slagao s redovima kožnih poveza na polici izna toga. ' Najortodoksniji pripadnici jevrejske religije. (Prim, prev.) Po Rouz ustrajući ga kako kruto seda na ćoše jednog jastuka sa kauča, se setila Jevreja barvudosa koje je viđala kao dete. Drugačije ode! ljudi koji jure Avenijom Džej, u crnim kaputima koji oko njih le-šafu, gledaju pravo ispred sebe i izbegavaju bilo koji ženski pogled. Kada su jednom prošli pored njih, nana je gurnula Rouz i besno zaski-"ala: „Oni nose te šešire kako bi sakrili svoje rogove. To je đavolji znak. Da nas podseti da su oni ubili našeg Gospoda spasioca Isusa Hrista, hladnokrvno ga ubili kao da je pas." Ovo je prvi put da ikada razgovara s jednini barvudosom, pa je bila veoma nervozna. Poželela je da je Maks tu. On bi znao šta da kaže. Razmišljanje o Maksu ju je nekako smirilo. Zamišljala ga je kako otvara flašu ohlađenog šardonea na kraju dana, tačno znajući šta joj je potrebno. Čak i odabir muzike. Vivaldija, Džona Renburna, Keta Stivensa, Led cepelin, Betovenovu Devetu simfoniju, ako bi osetila želju da popije nešto alkoholno. Dva dana, rekao je. A sada je prošlo dva meseca. On je tražio stan, ali mu nijedan nije nekako odgovarao. Istina je da se i ona navikla da je pored nje. Ne, više od toga, njoj se to dopadalo. Nateravši sebe da se usredsredi na klijenta, Rouz je pogledala na predmet koji se nalazio ispred nje. Krupnik je optužen da je napao Tajlera, koji je držao novi drveni kiosk ispod autoputa Kings. Tajler je policiji rekao da je Krupnik po-besneo kada je među poredanim novinama video cionističke novine, izgleda setmirške sekte - žestoko se usprotivio cionizmu rekavši da sam Bog nije stvorio Izrael kao svetu zemlju - i zahtevao od Tajlera da ih ukloni. Tajler je to odbio, kada je Krupnik, navodno, oborio Tajlera na zemlju i više puta ga udario. Posmatrači su ga pojurili i uhvatili čo-veka za koga su sumnjali da je počinilac. Tajler ga je identifikovao kao osobu koja ga je napala. Krupnik je sve to negirao. On je od tog kioska bio udaljen čitav blok 1 zatvarao svoju štampariju.

Ljudi su uleteli i zgrabili ga s leđa. Crvene mrlje na njegovim rukama su od crvenog mastila, a ne krv. Pa ipak su ga uhapsili. Optužbe su odbačene zbog nedovoljno dokaza. Nijedan svedok, osim Tajlera, nije mogao da se zakune da je Krupnik počinilac Krivičnog dela. Tajler je onda podigao građansku parnicu, zahtevajući odštetu od trista hiljada dolara. »Da H ću morati da svedočim?", iznenada je progovorio Krupnik, olc je nervozno stiskao svoje dugačke bele prste. ----------------------------------------------.-----_^«žj Rouz mu je uputila osmeh, nadajući se da će uspeti da ga On Pomislila je da se on možda u tome ne razlikuje od drugih. Svi su ' vozni ukoliko moraju da se suoče sa sudijom i porotom. r" „Nije obavezno", rekla mu je. „Imamo svedoke. Ali bi to pornosl Osim činjenica vezanih za sam slučaj, porota bi želela da sazna k kav ste vi čovek, kakav život vodite." Zaustavila se, prisetivši se nanin užasne primedbe i kako su ljudi sumnjičavi, čak se i plaše ljudi koji su nekako drugačiji. „Gospodine Krupnik, da li ste vi oženjeni?" Dvaput je trepnuo očima, a prste je još nemilosrdnije stezao. „Živim s majkom." „Gospodine Krupnik, koliko imate godina?" „Sledećeg meseca punim četrdeset tri, ako mi Svemogući to dopusti." „Imate li neke hobije? Znate, nešto poput posmatranja ptica ili recimo fotografija?" Nije odgovorio, samo je s nevericom zurio u nju. U redu, pomislila je, glupo od mene da to pitam. Ali možda neki humanitarni posao. Prodavanje lutrije za obolele od mišićne distrofije ili čitanje knjiga slepim ljudima. To bi impresioniralo porotu. „Hajde da preformulišem pitanje, gospodine Krupnik, šta radite u svoje slobodno vreme?" „Proučavam Talmud." Ovog puta nije oklevao. „Čitam Toru, Pet Mojsijevih knjiga. Idem na molitve." Glas je imao notu nevine arogancije. „Imate li da me pitate nešto zaista važno?", pitao je. Rouz je počela da se brine. Ako ne smislim nešto drugo, očajavala je, porota će početi da veruje da on ima par rogova ispod šešira. Ali šta? Onda se setila. Slučaj o kojem je čitala pre mnogo godina. Crnac koji je na suđenju zbog silovanja. U sudnici prepunoj crnih lica, žrtva, belkinja, nije uspela da prepozna optuženog. „Imam ideju", rekla je Rouz postajući uzbuđena. „Nije baš najbolje rešenje, ali moglo bi da uspe." „Aha? Dakle?" „Kada ste poslednji put videli gospodina Tajlera?" pitala je. „Posle nji put kada ste u stvari bili licem u lice s njim?" Krupnik je za trenutak razmislio, a obrve su mu se spojile u jedn crtu. „Prošlog oktobra. U sudu. Od tada, samo preko advokata." Rouz se nasmejala. Sve bolje i bolje, pomislila je. 393 Sp,,<iine Krupnik, koliko prijatelja i poznanika mislite da može-da sakupite za početak suđenja? Biće mi potrebno makar dvadeset pet ljudi, ako je moguće i više."

Krupnik je zaprepašćeno gledao u nju. Onda mu je ispričala svoj nlan, a na bledom, ozbiljnom licu se ozario osmeh koji je nežno tinjao poput svece koja gori. ,Alevai", blago je izjavio. „Dovešću ih, sigurno. Stotinu, ako želite. I više." Deset dana nakon toga, Rouz je stajala na stepenicama Vrhovnog suda na Foli skveru i posmatrala kako se privatni žuti autobus parkira a četrdesetak muškaraca u dugačkim crnim kaputima, sa čudnim crnim šeširima, crnim bradama i visećim loknama je počelo da izlazi. Kada su se svi barvudosi u tišini smestili u sudnicu, Rouz se obratila sudiji. „Gospodine sudijo, imam jedan prilično neobičan zahtev. Umesto uvodne reci, volela bih da pozovem gospodina Tajlera." Kad se sudija Henri, crnac sa snežnobelom afro-frizurom, namr-štio, Rouzino srce je potonulo. Ako odbije... „Moraćete da budete nešto precizniji, gospođice Santini. Šta tačno imate na umu?" „Volela bih da gospodin Tajler identifikuje mog klijenta, gospodina Krupnika." Usledilo je komešanje, a onda je Rouz osmotrila oko sebe i videla loko pogledi dosade među porotnicima nekako postaju življi. Dobro. Kada bi samo to uspelo, molim te! Sudija je klimnuo glavom, a ona je primetila da je i on bio zaintri-giran. Sigurno, ko ne bi voleo malo pozorišta da proces suđenja učini zanimljivijim? Samo je tužilac izgledao besno, dok se krutog i crvenog lica penjao na stolicu za svedoke. Takođe je izgledao kao da je u škripcu dok je išao na mesto za svedočenje. „Gospodine Tajler", pribrano je rekla, „da li možete da identifikujete coveka koji vas je predveče, 21. oktobra napao? Da li je on u sudnici?" ..Pa, naravno da mogu", rekao je. Zdepastim prstom je pokazao na radatog čoveka u crnom koji je sedeo za optuženičkim stolom. »Hoćete li, molim vas, da ustanete gospodine Krupnik?", pozvala je . Us'edio je momenat tišine, pošto su sve oči bile uprte u čoveka koji n^rno sedeo za optuženičkim stolom. H 3 ^6 ^ouz posmatrala, kako sa klupe za posmatrače, iz drugog ' ^'mon Krupnik polako, pobedonosno ustaje, a kovrdže pored -------------------.--------—^ njegovih ušiju se lagano pomeraju, dajući toj sceni neočekivanu d humora. On se široko iskezio. Rouz je osetila talas uzbuđenja. I pomislila je: Kada bi samo Brai bio ovde, da vidi ovo. Bolje od svih onih kartaških trikova koje sam m pokazivala kada smo bili klinci. Deset minuta kasnije, nakon huškanja s protivničke strane i sudiji ne obustave postupka, uz širok osmeh, ona je išla ka drugom delu sud niče, osećajući se prilično nadmeno, poput kraljice koja deli blagoslove i smešila se ka grupi barvudosa koji su joj u znak zahvalnosti klimali glavom dok je pored njih prolazila, ne obraćajući pažnju na vrevu u sudnici i radoznale oči onih koji su se tu zadržavali, praveći gužvu na vratima. Onda je primetila prosedog čoveka koji iskače pred nju, uzima je za lakat i gura je kroz obložena

vrata koja je otvorio. Zastavši u hodniku izvan sudnice da mu zahvali, primetila je daje stariji nego što bi rekla po njegovom čvrstom dodiru. Imao je preko šezdeset godina. Ali je i dalje bio zgodan, muževan, na neki tajanstven način. Odelo mu je izgledalo skupoceno, iako je jaknu nosio prebačenu preko jednog ramena, a rukave bele košulje savio do laktova pokazujući krupnu maljavu podlakticu. Pomislila je da je neverovatan način na koji je zurio u nju. Nekako, kao da ju je proučavao, kao da je slika u muzeju ili redak predstavnik neke vrste. Iznenada, nekako je uplašivši, zgrabio ju je za ruku čvrstim, toplim stiskom. „Mogu li da vam čestitam, gospođice Santini?" Glas mu je bio dubok i nosio neki čudan akcenat koji nije mogla još uvek tačno da prepozna. „To je bila i te kakva predstava! Prilično sam impresioniran. „Hvala vam", rekla je i nasmešila se. „Bilo je to kockanje. Isto tako je moglo da se završi da izgledam poput najveće svetske budale." „Ne." Odmahnuo je glavom, smešeći se. „To, nikada." Zašto on ovako zuri u mene? Činio ju je nervoznom. „Mislim da vas ne poznajem", rekla je povukavši ruku. „Nikos Aleksandros", predstavio se. „Da li smo se ranije upoznali? Žao mi je, ali se ne sećam..." Pogled tuge, koja skoro da se izjednačavala s bolom, prošao mu i licem i rekao je: „Voleo bih da je tako... ali, ne." Onda je nekim nesigu nim, uzdržanim osmehom dodao: „Do viđenja, Rouz. I srećno! Nada se da ćemo se opet sresti." Cntdž 395 la Je to tek kada je izašla napolje. Nazvao me je Rouz. Neobično. Otkud je znao moje ime? Xa zagonetka joj se motala po glavi poput konopca za preskakanje, a onda je nestala. Dok je Rouz žurila ka prepunom trotoaru posmatrajući popodnevnu gužvu u Centralnoj ulici, pomislila je na večerašnji izlazak i večeru koja je čeka. Dobra, kvalitetna flaša vina, večera s Maksom. Zašto da to ne pretvore u slavlje? Da obuče onaj beli svileni džemper koji je prošle nedelje kupila u Blumingdejlsul I cveće. Za svaku sobu ljiljane koji božanstveno mirišu. Krajičkom oka je primetila trojicu muškaraca koji su se okrenuli i gledali za njom dok je žurila ka taksiju koji se zaustavio na ivičnjaku, nekih petnaestak metara od nje. Ubacila je aktovku na zadnje sedište, a zatim je i sama ušla u taksi, nasmešila se i shvatila kako se promenila. Ne tako davno bi pomislila da ovi muškarci zure jer nešto nije u redu s njom, da ima neku fleku na košulji ili žicu na čarapi. Sada je znala da to čine jer misle da je zgodna. I prvi put se osetila atraktivnom. Čak i lepom. Sinoć su nakon večere ona i Maks slušali neke stare ploče Glen Miler, koje su prethodne nedelje kupili na buvljoj pijaci. Onda joj je Maks pokazao kako da pleše,

njegove široke ruke su je čvrsto držale oko struka, vrtele je, savijale i konačno spustile na kauč, dok su se onako znojavi, vreli i bez daha kikotali kao tinejdžeri. Rouz nije mogla da se seti kada se poslednji put tako zabavljala ili osetila srećnom. Koliko joj je sada to izgledalo prirodno kada je jutros birala šta će da obuče, odgurnula sve one poslovne kostime mračne boje koje je obično nosila i odabrala nešto svetio, ženstveno, ovu lepu šarenu suknju od mekane tkanine i bledoplavu svilenu bluzu. Rouz je vozaču dala svoju adresu i naslonila se, pokušavajući da se udobno smesti na upalom sedištu. Nije mogla da dočeka da stigne kući. »Mu-šu svinjetina." Rouz je Maksu dodala papirnu kutiju, a onda pnjiia u drugu. „A za ovo, ne mogu ni da počnem da pogađam šta je. zgleda kao ono što je ostalo od jadne mačke gospođe Lindkvist, kada Ju je pregazio kamion za skupljanje smeća." »Mlevena pačetina", odgovorio je Maks. „To je bio specijalitet za dasIzvukao je flašu iz torbe. „I ovo takode. Pomislio sam da bi trebada Proslavimo današnji dan." 396__________ Rouz je zurila u nalepnicu. „Perije-Žuel Oh Maks, čak i ja znam If liko je ovo skupo. Nije trebalo." „Bonus. Za danas." Oko flaše je stavio salvetu i počeo da je otv „Ne mislim ni da bi P. T. Barnum to uradio bolje od tebe." Rouz je osetila vrelinu i pomislila: Želim da on bude ponosan n mene. Toliko toga mu dugujem. Posmatrala ga je dok je otvarao flašu uz diskretan pop zvuk i sipao penušavi šampanjac u dve dugačke čaše. Upravo je završio tuširanje i bio je crven u licu, vlažne kose koja se kovrdžala po vratu, poput nekog klinca. Golih prsa, bosonog, nosio je samo mekane izbledele farmerke. Izgledao je mršavije, nekako mlade, a to nije samo zato što je smršao. To je... kao da je nekako postao drugačiji. Kao da su se sva svetla u sobi upalila, i ona koja su ranije bila samo delimično upaljena. Zapitala se da li ga tako i druge žene vide. Vitalnog, muževnog, seksi. Osetila je delić ljubomore na pomisao da Maks ljubi neku prele-pu, seksi klijentkinju - recimo, ženu koja se upravo razvodi. On uskoro odlazi, pomislila je. Rouz je s tugom shvatila da nije želela da on ode. Stan će bez njega izgledati tako prazno. Nedostajaće joj večeri poput ovih, spremanje večere i pričanje o proteklom danu uz čašu vina. Na neki način, imali su za neke stvari svoju rutinu, poput bračnih parova. Zajedno su na posao išli metroom, a ponekad bi se i zajedno vraćali kući. Ali, ako bi jedan ostajao duže na poslu, drugi bi spremio ili doneo večeru. Ona se tuširala ujutru. On je više voleo uveče. Čak su se i s vešom smenjivali. Sve što parovi rade, osim što nisu zajedno spavali. Prošle večeri, plešući s Maksom i osećajući se neverovatno uzbuđeno i seksi u njegovim rukama,

namah je pomislila: Zašto ne? Oni su prijatelji, dopadaju se jedno drugom. A tako dugo vremena je prosio.tako dugo. Nije li ovo doba vodolije, slobodne ljubavi, seksa bez nekin obaveza? Ali ako bi spavala s Maksom, to bi rizikovalo da uništi svoje jedino predivno prijateljstvo koje ima. Zbog čega? Maks će svakog trenutka da se iseli, upoznaće druge žene, možda će čak i da se zaljubi. A ja ću i dalje biti ovde. Sanjaću o Brajanu i biću usamljena, vis nego ikad. Ne. Ostaviše toga. Bolje je ovako. Rouz je uzela gutljaj iz čaše koja se penila, koju joj je Maks dao ruke. „Mmm. Lepo." „Ne dozvoli da ti udari u glavu." 397 l Star Šampanjac ili pobeda za obustavu postupka?" ' Šampanjac. Poznajući te, kladim se da si preskočila ručak." "pretpostavljaš da sam bila previše uzbuđena da jedem. U svakom lučaju, obećavam da neću da budem jeftin pijanac. Ne mogu. Ne, zbog dolara po jednom gutljaju." Kucnuo se s njom. „Ovo je za sve naše buduće pobede, neka ih bude mnogo i... oh, sranje, izvini me, patka. Stavio sam je u rernu da je malo zagrejem." Dim je izlazio iz rerne i Rouz je osetila nešto što je podsećalo na neprijatne mirise koji su se širili oko autoputa za Džerzi. Maks je potrčao, otvorio vrata rerne i izvukao šerpu s izgorelim ostacima njihove mlevene pačetine. Sa žaljenjem je zurio u to. „Nema veze", rekla je Rouz. „Ionako nisam bila gladna. Više će mi prijati mu-šu." Rouz je pijuckala vino a onda sebi sipala još jednu čašu. Kroz nju je strujalo prijatno osećanje, kao da umesto krvi cirkuliše topla kupka. Osetila je blagu vrtoglavicu i izgledalo joj je kao da se kreće u „slou moušenu", kao da čitava večnost prođe od trenutka kada dođe do čaše i prstiju koji je pridržavaju. U redu, malo sam se napila. Ali je lep osećaj. Ne mogu da se setim kada sam se poslednji put napila. Pre mnogo godina. Brajan i ja? Da. Tamo na krovu. Flaša red mauntina. Pa, ovo je za tebe Brajane, i za damu sa kojom sada piješ... Oštar bol joj je prošao kroz srce kao da joj se žarilo parče čaše a grlo joj se steglo dok je gutala. Mehurići su joj došli do nosa a oči su joj zasuzile. Rouz je teško disala i počela je nekontrolisano da kašlje. Maks ju je udario po leđima. Konačno je prošlo. Pogledala je u njega, videla zabrinutost na njegovom licu i iznenada je stavila svoje ruke oko njega i spustila svoj obraz na njegove vrele gole grudi. »Ako si pokušavao da me napiješ, uspelo je", promrmljala je. „Obećaj mi jedno. Ako se onesvestim, smestićeš me u krevet?" „Sigurno. Čemu služe prijatelji?" Njegova ruka ju je nežno dodirnula po temenu, gladeći je. Rouz je zadrhtala, osećajući njegove prste koji joj miluju kosu i potiljak. Lepo. ako )e lepo kad te neko tako dodiruje... iznenada se Maks udaljio. Okrenuo se ka lavabou i pustio vodu. °uz je gledala kako voda u prljavom gejziru udara u pocrnele ostatke P IKC u šerpi, a masne mrlje prskaju na površinu pulta.

»Makse?", pozvala ga je. 399 ------------------^оа Nešto nije bilo u redu. On se kretao nekako kruto, plahovito k da je bio besan. Mišići na ramenima su se zategli. Okrenuo se, a o'na videla. Vrelina joj je udarila u obraze. Osetila se glupo, smotano. Maks ju je želeo. Naravno. On nije bio sa ženom... makar ona ne zna... mesecima Kako je mogla da bude tako bezobzirna? Njeno meškoljenje ujutru ц pidžami. Kada bi jurila do telefona, napola obučena, ne bi ni zastala da razmisli... A sada... Bože, šta li on misli o njoj? Ormarići iz srednje škole su joj pali na pamet. Poigravanje penisima. Nepristojno, ali slikovito. Sve joj je to izgledalo smešno: da na taj način razmišlja o Rouz Santini, kao o odrasloj zadirkivačici penisa. Osetila je kako je smeh u grlu guši i skoro iz nje izlazi. „Oh, Makse", rekla je i uzdahnula. „Hajdemo u krevet. Baš sada. Zaboravimo večeru. Možda sam pijana, ali nisam baš toliko da ne znam šta je dobro za mene." Rouz je malo nesigurno ustala i prišla mu. Svoje ruke je obavila oko njegovog vrata. „Rouz...", počeo je, a glas mu je bio hrapav. „Znam šta radim, ako na to misliš", rekla je, s blagim smeškom. „Neću zbog ovoga ujutru požaliti. Sve dok i dalje ostanemo prijatelji. U redu?" Klimnuo je glavom, a Adamova jabučica je bila nategnuta. Onda ju je uz stenjanje privukao k sebi i ljubio je. Strasno. S takvom željom da se Rouz iznenada osetila kao da je neko iznutra dodiruje, a u glavi joj se vrtelo. Dragi bože! Ko bi pomislio? Maks... Predivno, o bože, kako je ovo predivno, pomislila je dok ju je svlačio u spavaćoj sobi. Kleknuo je i na kraju joj skinuo čarape, sve vre-me je ljubeći dok je to radio, nežno jezikom prelazio preko njenog tela. Onda ju je na velikom mesinganom krevetu okrenuo na stomak i isto to radio po njenim listovima, butinama i nežnim ispupčenjima na telu ispod svakog dela guza. Rouz je drhtala od zadovoljstva, a svako osećanje je bio nov i neočekivan poklon koji polako odmotava i u njemu uživa. Kutija čokolada koje jednu po jednu gricka. Kako je to divno, voditi ljubav na ovaj način, a ne biti zaljubljen. Nežno ju je okrenuo na leđa, a glava mu se kretala ka njenim n gama. O dragi bože... Ona je svršavala. Brzo, nekontrolisano, kao kad se survate niz vre klizavu peščanu dinu. Noge mu je obavila oko grudi, prste mu zar k su Isuse... slatki Isuse... Makse... kako znaš da radiš ovu predivnu (tvar? Onda se to završilo a ona je nastavila teško da diše, dahće, blista i želi još. „U meni", jeknula je. „Požuri." Ovako je još i bolje. Bolje od podrhtavanja koje je stvorio svojim jezikom. Čvrsto, duboko. Njegovo

savijanje, ubacivanje, muževna snaga ruku i nogu koji je prožimaju poput električnog naboja. Tako različito od Brajana, s kojim je trajalo duže i opuštenije. Razlika između dugo-prugaša i profesionalnog boksera. Ne, govorila je sebi, ne misli o Brajanu. To nije pošteno. Nije pošteno. Čak iako nisi zaljubljena u Maksa. Nemaš prava da uvodiš Brajana u ovo. Maksov dah je postajao ubrzaniji i u kratkim uzdasima joj je dopirao do uva. „Rouz... ne mogu da zadržim... o Hriste..." „Da, Makse, da." Osetila je kako svršava, a to je i nju ponelo. Njeno telo je pevalo usled izvanrednog osećaja. Ponovo i ponovo i ponovo... Nakon toga se srušila, nesposobna da se pokrene, a srce joj je ubrzano lupalo. Obavljena toplom klizavom čaurom znoja koju su stvarala njihova tela. Slušala je kako se Maksov dah u njenom uvu polako usporava. „Moj bože, Makse, moj bože", iznenađeno je šapnula. U tom trenutku je osetila bolnu tugu. Poželela je da je u njega zaljubljena. Satima nakon toga, Rouz se zadovoljno privijala uz Maksa, razmišljajući kako ga, čak i posle vođenja ljubavi, želi u svom krevetu. I s drugim muškarcima s kojima je u prošlosti spavala je takođe uživala, ali bi posle nekog vremena postajala nemirna, nestrpljivo čekala da oni odu, da može da ponovo dobije svoj krevet. Ali se uz Maksa oseća-a udobno i nije želela da on napusti njenu stranu kreveta. Bila je na ivici sna kada je čula Maksovu usputnu primedbu: „Da-nas me je zvao Stju Miler iz Prudenšala. Tuže jednog od njegovih °siguranika... doktora, nekoga koga znaš, u stvari... reč je o... Rejčel Rozental." Kouz se osetila kao da ju je neko polio ledenom vodom; svaki nerv ,' se sada naglo razbudio, a srce ubrzano lupalo. Rejčel... Brajanova Okrenula se na leda, izbegavajući Maksov pogled. Nije želela da a s pogodi njena osećanja; ona su bila suviše lična, suviše bolna. 400 VrtL „Je li tako?" Na silu je zevnula. „To nije dobro. O čemu je reč?" „Ne znam baš sve detalje. Sutra ujutru se sastajem sa Stjuom. On želi da se ja time pozabavim. Pomislio sam da bi možda mogla da mi se pridružiš. Moglo bi da bude interesantno." Do đavola, zašto joj Maks to radi? Zar nije znao koliko bi joj to teško palo? „Ne znam", rekla je pažljivo, vodeći računa da joj glas zvuči neutralno. „Moraću da pregledam kalendar." Ali misli su joj ubrzano radile, nekako preskakale. Već je zamišljala sebe na tom sastanku. S Rejčel, a možda i Brajanom - da li će i Brajan tamo da bude? Rejčel bi bila uznemirena a Brajan bi je zagrlio, tešio je. Bože, ne, kako mogu to da podnesem!? Nakon svega što sam prošla? Ne, do đavola, nije joj baš bilo u dnevnom planu da sažaljeva Rejčel,

Ali je onda to počela da zamišlja malo drugačije. Može li ona samo da se pretvara da sažaljeva Rejčel, da želi da joj pomogne? A možda na kraju i uspe da joj pomogne, jer je Maks ovih dana toliko zauzet oko slučaja Boston korp. Kako bi plemenito ona izgledala! Kako puna oproštaja! A zar Brajan ne bi bio zbog toga zahvalan? Oh, da. Mogla je to sada da vidi... kako bi možda mogli da se sastanu, odu na kafu ili ručak... povezani istim problemom. U početku bi samo pričali o Rejčel. Ali kasnije, razgovor bi se okrenuo na druge stvari... smejaće se zajedno, se-ćaće se vremena kada su vodili ljubav... Iznenadnom snagom je to pogodilo Rouz: veza. Da, to može da bude. Veza između nje i Brajana. Ali Maks? Šta će ona da mu kaže? Ovo je neka vrsta testa, mora da bude. Maks je bio prokleto bistar, nikada mu ništa ne promiče. On mora da pretpostavi šta bi to za nju značilo. Proklet da je, on joj je ovo ponudio kao neku vrstu mamca. Ako se ona sutra pojavi na sastanku, on će znati da je i dalje nekako zainteresovana za Brajana. Ali, zašto bi brinula? To je ono što nije razumela. Rouz je to prevrtala po svojoj glavi. Pa, u redu, ona će da zagrize mamac... ali pod svojim uslovima, ne njegovim. Polako se okrenula ka Maksu i osetila nekako napeto, kao da puca od zadovoljstva, kao da može ćelu noć da ostane budna a da se uopste ne oseti umornom. „Nema veze za moj raspored", rekla mu je, „napraviću mesta." 29. Rejčel se nervozno premeštala na niskom belom kauču u advokat-skoj čekaonici. Po treći ili četvrti put je pogledala na sat. Skoro je jedanaest sati, a sastanak je bio zakazan za deset i trideset. Kada bi samo mogla da ustane i odmah ode odatle. Mesto je bilo ekstra rashlađeno, hladno kao na Antarktiku, ali se ona ipak znojila. Ispod pazuha je imala vlažne mrlje a pantalone su joj se zalepile za butine. Toliko je prošlo otkad je nosila čarape, a još više poslovni komplet! I bože, zašto se ona tako doterala? Koga ona to pokušava da impresionira? Još pet minuta, rekla je sebi. Onda ću da izmislim neki izgovor, ka* tem recepcionerki i izađem odatle. Verovatno je potpuna budalaština što sam ovde uopste i došla. Od svih ljudi da Rouz Santini bude moj advokat! Kada joj je osiguravajući agent rekao njeno ime, nije mogla a da se naglas ne nasmeje. Bože, kakva ironija! Sudbina, poput ruke koja je izdaleka gura u Rouzinom pravcu. Bože, zašto Rouz od svih ljudi? Od hiljade advokata u gradu, zašto ona? Da li je to razlog zašto je došla? Znatiželja? Ne, to je više od toga, nešto još jače. Rejčel je morala da dođe, da je vidi, da je upozna. Tu ženu koju je Brajan jednom voleo... i možda je još uvek voli. Jedna poseta, rekla je sebi u taksiju dok je dolazila. To je sve. Nakon svega, sastanak je već dogovoren.

Ona će samo da se vidi s Rouz, popriča s njom, a onda da u Prudenšelu insistira da joj nađu nekog drugog advokata. Ali da ovde dođe poput špijuna, Isuse, kako je to podlo! Osetila se pomalo posramljeno. I glupavo. Šta se ona nadala da će da postigne? Ustala je i krupnim koracima prešla s druge strane tepiha boje zo-ba do dugačkog stola od drveta i hroma u uglu. Mlada preplanula re-cepcionerka sa slušalicama, s grivom plave kose i dugačkim crvenim noktima, pogledala je u nju. -,Ne bi trebalo da traje još dugo", mlada devojka joj je rekla, široko se osrnehnuvši. „Samo je reč o... pa, bojim se da neću moći još dugo da čekam", rekla joj je Rejčel. „Vidite, moram da se vratim..." Rejčel je čula škripu vrata koja se otvaraju i osetila nalet hladnog vazduha na listovima svojih lepljivih nogu. Zatim je čula tih i muzikalan glas. 4Q1________________________.^ах „Žao mi je. Imala sam prekookeanski poziv. Nadam se da me niste predugo čekali." Rejčel se okrenula i primetila visoku ženu koja je stajala u hodniku koji je povezivao čekaonicu s unutrašnjim kancelarijama. Rouz. Zureći u te tamne, ponosne oči, Rejčel se činilo kao da ih prepoznaje. Posmatrala je tu masu tamnih kovrdža koje je podigla srebrnim češljićima. Na sebi je imala običnu crnu pamučnu haljinu i šareni šal koji je čak umetnički izgledao na njenim koščatim ramenima i zlatnu narukvicu koja je visila oko tamnopute desne podlaktice, baš ispod lakta. I — kako neobično - jedna minđuša, poput nekog pirata, rubin u obliku suze oivičen zlatom, koja joj je visila s levog uva, treperila i sjajila se na fluorescentnom svetlu koje je dolazilo sa tavanice. Hladan nalet straha je protutnjao kroz Rejčel i pomislila je: Ona je prelepa, da ostaneš bez daha. Zašto to nije videla one noći u Londonu? Nije ni čudo da Brajan ne može daje zaboravi. Pored Rouz se osećala kao patuljak, nekako umanjeno. Čak i u svom najlepšem letnjem galanos kostimu od sirove svile protkane ukrasnim nitima. Ali se sama osećala nekako mlitavo, beživotno poput biljke koju je neko zaboravio da zalije. Kosu je nasumice pokupila gumenom trakom, lice joj je bez šminke izgledalo bledo, s tamnim podočnjacima ispod očiju od svih neprospavanih noći još od sudskog poziva. Sada idi, rekla je sebi. Izvini se, izmisli nešto, reci bilo šta. Nemaš šta ovde da radiš. „Razumem", rekla je Rejčel, „ali ja stvarno moram da se vratim na kliniku. Slušajte, ovo je verovatno greška, moj dolazak ovamo. Možda bi bilo bolje ako ja..." „U nevolji ste i potrebna vam je pomoć", prekinula ju je Rouz, a tamne oči je usredsredila na Rejčel. U njenom glasu nije bilo nikakvog saosećanja, ali takođe ni prezira. Samo postojeće činjenično stanje. „Zašto ne uđete unutra a onda ćemo o tome da porazgovaramo. Onda možete da odete ako želite. Bez ikakvih

obaveza." Rouz se nasmešila, a tamno lice joj je svetlelo poput neke neobične i prelepe ikone. „Rekla sam jednom da vam dugujem uslugu", dodala je, „a to sam i mislila." Pomalo razoružana i poražena, Rejčel se samo osmehivala, pomi-slivši: Ova žena bi trebalo da me mrzi. Zašto ona ovo radi? „U redu", rekla je. MltnGudž_ 403 Rouz je prišla napred i pružila joj ruku. Dugački hladni prsti su čvrsto obuhvatili Rejčelinu ruku, a zatim skliznuli poput vode. Rejčel je osetila blagi miris, sladak, zemljani, poput zimskih krušaka koje sazrevaju na prozorskoj dasci. „Moja kancelarija je trenutno prenatrpana", rekla je Rouz. „Svuda su papiri. Spremam se za slučaj. Možemo da uđemo u kancelariju Maksa Grifina. Da li želite kafu ili čaj?" „Čaj, hvala." „Nensi, čaj za gospođu Maklanahan", Rouz je javila recepcioner-ki. Rejčel se zaprepastila što je upotrebila njeno venčano prezime a ne „Rozental". Rejčel je pratila Rouz kroz lavirint pregradnih ćoškova, do kancelarije u uglu koja je gledala na 1st River. Osim pogleda, osetila se kao da je zakoračila u kuću u kojoj je porasla. Veličanstven orijentalni tepih, viktorijanski luster na gas, holandske stolice tapacirane pomalo izlizanim somotom. Stilski sto prenatrpan papirima i manilskim fas-ciklama. Zastakljena polica za knjige prepuna pozlaćenih kožnih poveza. Prelepo, pomislila je. I potpuno zastrašujuće. Rouz je rukom pokazala prema nečemu što je ličilo na dankan fajf manji kauč. „Molim vas, sedite." Pošto je sela na tvrdo sedište, Rejčel je posmatrala Rouz kako seda na stolicu preko puta nje — pogodila ju je ironija svega toga - sa izrezbarenim golubom koji nosi maslinovu granu u kljunu na vrhu stolice. Usledila je neobična tišina. Onda je Rouz rekla: „Možda će biti lakše ako preskočimo ćaskanje, zar ne mislite tako, gospođo Maklanahan?" Rejčel nije mogla a da se ne divi njenoj neposrednosti. .-Da, to bi bilo lakše", rekla je. „Ali molim vas, zovite me Rejčel. Svi me tako zovu." Izgledalo je kao da Rouz ovo razmatra, odmerava, dok je sunce, probijajući se kroz sitno izvezene zavese, na njih padalo u bogatom zlatastom odsjaju. »U redu onda, Rejčel." Podigla je žutu pravničku fasciklu sa stola !spred sebe i stavila je na kolena. „Pregledala sam papirologiju koju je Prudenšel ovamo poslao i biću vrlo otvorena s tobom. Verujem da si uradila sve što je bilo u tvojoj moći da Almi Socedo pružiš najbolju moguću negu. I porota će verovatno u to da poveruje. Ali, isto tako ta !sta porota može s lakoćom i da te optuži." Rejčel je osetila da srce počinje ubrzano da joj lupa i snažno udara u grudima. Ali to je nemoguće. Ona bi bila upropašćena, njena klinika ------------------------------------__LLf_fO2i uništena. Ministarstvo zdravlja i obrazovanja bi verovatno povuci svoj novac - nije li je Sandi Boji

na poslednjem sastanku upozorila baš na to? - a njene privilegije u Svetom Vartu bi se takođe povukle. Sve čemu je bukvalno robovala bi se izbrisalo, a sve te žene kojima je potrebna, koje joj veruju, ne bi više imale nikoga. „U ovakvoj situaciji", nastavila je Rouz, „simpatija porote naravno leži na strani žrtve - u ovom slučaju šesnaestogodišnje devojke s mrtvim mozgom, biljkom do kraja života, s preživelim novorođenčetom kome je potrebna veoma skupocena nega. Dakle, shvataš da ovde govorimo o velikom novcu? Pitanje u njihovim očima ne mora obično da bude ko je, ako je bilo ko kriv, već ko će to da plati. Već opterećeni roditelji Alme Socedo ili bogata osiguravajuća kompanija?" „Shvatam." Rejčel se osetila nekako nekoncentrisano, kao da joj automatski pilot pomaže, sluša i normalno priča, dok su joj misli naglo odlutale do katastrofe koja leži pred njom. „Da li? Pitam se. Kada većina ljudi ušeta u sudnice, ne može da se otme ideji da je jednostavno reč o pitanju krivice ili nevinosti." Rejčel se sabrala i pitala: „Ne verujem da je u medicini uvek tako jasno. Uvek ostaviš pacijenta sa osećajem da je trebalo mnogo više da uradiš." „Da li se tako osećaš u vezi s Almom Socedo?" „Da." „Pitanje je onda, da li si mogla nešto više da uradiš?" „U početku nisam bila baš sigurna, dok se sve to dešavalo", odgovorila je Rejčel, odlučna da bude iskrena. „Ali kasnije, kada sam ponovo u glavi prošla sve to, korak po korak..." Ispravila se na tvrdom kauču. „Odgovor je ne, nisam mogla ništa više da uradim. Pod datim okolnostima, koje su daleko od uobičajenih, uradila sam ono što sam smatrala da je najsigurnije. Ne mislim da bi se bilo koji doktor ponašao odgovornije od mene." Rouzine crne oči su je gledale s takvim intenzitetom da se potpuno naježila. Iznenada joj je kroz glavu prošla misao. Ona i ja, mi smo ovde da nešto drugo isteramo na videlo, nije li tako? Ovde nije reč samo o ovo) prokletoj tužbi. To je osetila kada je prvi put upoznala Rouz. To čudno osećanje bespomoćnosti - kao da su ona i Rouz nekim čudnim obrtom sudbine bačene jedna na drugu. Obe zaljubljene u istog muškarca. 405 A takođe je neverovatno da od svih advokatskih firmi na donjem jvlenhetnu, baš ova, Rouzina, zastupa osiguravajuće društvo čiji je ona osiguranik... Rejčel je bila sigurna da je i Rouz to osećala, da njih dve odmerava-ju jedna drugu poput dva revolveraša koja će se suočiti u okršaju. Šta ona hoće od mene?, pitala se Rejčel. Ona ne mora da bude ovde. Ona je ovaj slučaj mogla da preda nekom drugom iz firme. Ali nije.

Zašto? Osećanje jeze je prekinuto kada se Rouz nagla i nažvrljala nešto na predmetu koji je držala u krilu. Rouz je pogledala nagore. „Pre podne sam razgovarala sa Stjuom Milerom. Socedovi su odbacili nagodbu koju im je Prudenšel ponudio. Dvesta hiljada dolara. Stju kaže da su se oni prethodno s tim saglasili, ali su danas rekli da su se predomislili." Rejčel je osetila iznenadno osećanje besa. Dejvid. On se krije iza svega ovoga. Mogla je da oseti kako je grebe kandžama. Jadni Socedovi, imali su prava na svoju tugu i bes. Ali Dejvid, to što on radi... to je strašno, to je zlo. Onda je počela da se oseća prestrašeno, očajno. Kako će sama da se izbori s Dejvidom? Kada bi rekla istinu, o tome zašto joj on to radi, to bi značilo kraj njenog braka. Ako ćuti o tome, to će biti kraj njene karijere. Šta god da odabere, on će je uništiti. „Gde idem odavde?", pitala je Rejčel, osećajući da je uhvaćena u zamku. Rouz je direktno pogledala i staloženo rekla. „U sud. Sa mnom kao svojim advokatom." Rejčel je piljila u nju, a zatim je izbrbljala pitanje koje je još od početka visilo u vazduhu između njih dve. „Zašto? Zašto ti od svih ljudi?" Rouz je neko vreme ćutala, a Rejčel je osetila kako se prostor između njih dve puni statičkim elektricitetom. Onda su se Rouzine usne iskrivile u neobičan osmeh. ..Hajde samo da kažemo da želim da isplatim svoje dugove." Zastala je i dodala: „Ne mogu ništa da obećam. Osim sledećeg. Boriću se za tebe. Uradiću sve što je u mojoj moći da dobijem ovaj slučaj. A ko zna?" Osmeh joj je postao širi. „Možda u tome i uspem." Gledajući je, u te tamne svetlucave oči, Rejčel je s mukom pokušavala da je razume. Da li ona ovo čini radi mene... ili za sebe? Da li koristi mene da se osveti Brajanu? Ili, bože me sačuvaj, da mu se približi? 407 Rejčel se osetila kao da je upravo progutala kamen. Onda je p0rn slila: Ako je tačno da ona ovo čini radi sebe, onda će da se bori više od bilo koga drugog. A to mi je potrebno. Svaka pomoć koju mogu da do bi/em. Kucanje na vratima. Rejčel je malo poskočila i prenula se iz svojih misli. Ali je to bila samo plavuša, recepcionerka sa šoljicom koja se puši, a sa strane visi ke-sica tvining čaja. Uzela je solju i pijuckala vrelu tečnost. Suze su joj navrle na oči od bola i vreline. Spustila je solju dole držeći je obema rukama, a ta toplo-ta joj je prijala usled glečerski rashlađenog vazduha u prostoriji. „U redu. Recimo da sam saglasna. Šta sada?", pitala je Rejčel. „Sakupićemo sve medicinske dokaze i sve druge relevantne. Izjave svih učesnika. Da li možeš da se setiš bilo koga ko bi mogao da svedoči protiv tebe? Neki drugi doktor, medicinska sestra?"

Rejčel je pomislila na Brusa Hardmana, mladog doktora na specijalizaciji, koji joj je pomogao prilikom Alminog porođaja. Njegovo bledo, uplašeno lice, delići znoja na zelenoj hirurškoj kapi. Sigurno se oseća opuštenije jer niko ne upire prstom na njega. Pomisao na Dejvida joj je takođe prošla kroz glavu, ali se nije usudila da ga pomene. Između ostalog, on joj je savetovao da sačeka a ne da izazove porođaj. On nije bio tu kada je porađala Almu. Kakve onda dokaze on može da ima? „Ne. Ne mogu nikoga da se setim." Rouz je nažvrljala nešto na predmetu u svom krilu. „Više ćemo o tome kasnije da razgovaramo. Možda nećemo ni morati da idemo na suđenje. Prudenšel i dalje želi da se nagodi van suda. U ponedeljak imamo zakazan sastanak s advokatom Socedovih. Nakon toga ću imati bolji uvid u ono što nas čeka." Godinama do sada, Rejčel je sama vodila svoje bitke. Da li sada može da sedi i pusti nekog drugog da se umesto nje bori? Jedinoj osobi na svetu koja, pored Dejvida, ima razlog da je mrzi. Pa ipak, nekako čudno je osećala da može da veruje Rouz. Ona će da se bori za mene ako to znači da se bori za Brajana. Ako ikada dođe do toga da će ona i Rouz morati da se takmiče, pa šta onda? Koja će od njih da pobedi? Na kraju, koju bi Brajan odabrao? Setila se kada se s ocem vozila u metrou, kada je bila veoma rna-la. Mama bi dobila napad da je za to znala; ali je tata želeo da njeno obrazovanje obuhvati i neprijatne aspekte života. „Ako pokorni ikada nasele Zemlju", rekao je čvrsto je držeći za ruku dok su se spuštali niz stepenice jednog vrelog petka, „to će biti samo zato jer je većina digla ruke od naseljavanja ćele teritorije i odlučila se samo za jedan njen manji deo." Sećala se gomile ljudi koja je nestrpljivo čekala da prođe kroz okretna vrata; a kada je tata ubacio novčić, došli su na prepunu betonsku platformu, gde je ona stajala i zurila u crno grlo tunela, osećajući vreli vazduh i voz koji se približava. Tata je za trenutak okrenuo leđa da bi pročitao mapu sa zida, a ona se približila šinama, sve dok nije gledala pravo na njih. Voz se približavao platformi uz kočenje, dok su plave varnice iskakale iz točkova. U tom trenutku je pomislila: Mogu da skočim. Baš sada. Mogu da skočim na šine i to će da bude najveća stvar koju sam ikada uradila. Rejčel se sada tako osećala. Kao da se previše približila nečemu što je možda smrtonosno, ali takođe i neodoljivo. Znaću istinu... ako je on i dalje voli. Čak i ako me to ubije. „Zašto u ponedeljak ne odemo na ručak, nakon sastanka s njihovim advokatom?", predložila je Rouz ustajući. Rejčel je svoj nepopijeni čaj stavila na nizak sto ispred sebe i ustala. „Da, dobro. To je dobra ideja."

„U Odeon, u dvanaest i trideset, ili tu negde?" „U redu. Biću tamo." Došla je skoro do vrata, gde je sekretarica čekala da je isprati, kada je Rouz doviknula: „I pozdravi Brajana od mene." Rejčel je za trenutak zastala osetivši se pomalo bolesno i poželela je da se okrene, ali jednostavno nije mogla da pogleda Rouz u lice, i dozvoli joj da vidi koliko se plašila da izgubi čoveka kojeg su obe volele. Liftu u bolnici je bila potrebna čitava večnost da se popne na šesti sprat. Rejčel je ponovo pritisnula dugme, znajući da to neće ništa da pomogne. Liftovi u Svetom Vartu su prastari, kao i sve drugo. Mogla je da čuje škripave kablove, njihov lagan uspon. Gledala je u svetleće brojeve iznad vrata kako se za po jedan sprat pomeraju, jer se lift zaustavljao na svakom spratu. Četvrti, peti, sledeći je njen. A onda se smer prornenio i opet je krenuo nadole. Do đavola! Do đavola, do samog pakla! Sve drugo je ovde kovalo zaveru protiv nje, pa zašto ne i liftovi? 408__________________________1^«гј „Sranje", naglas je opsovala. Visoka mršava medicinska sestra je ? stala i okrenula se, dok je prolazila. Rejčel je prepoznala Džejn Sekmen i zastala da je pozdravi. Nije znala Džejn baš dobro, ali joj se dopadala Sestra koja je uvek imala taj iskreni osmeh. Ali je Džejnin pogled skrenuo od nje i Rejčelino „zdravo" je zastalo u grlu. Posmatrala je kako Džejn ubrzava svoj korak i brzo kraj nje prolazi. Sta se ovde događa? Ceo dan je izbegavaju. Ili je ona jednostavno paranoična? Kada bi videla Almu na Intenzivnoj nezi, vezanu za respiratore, s kateterom, poput nekog lesa, bože, svaki put bi je sve više pogađalo. Rejčelina kolena su klecala, zglobovi bi joj se olabavili. A u ustima je imala opor ukus kafe, jak i gorak. Konačno su se vrata lifta otvorila i ona je ušla. Hvala bogu, ona konačno ide kući. Brajan će je tamo čekati. Popiće zajedno neki seri, grickaće nešto. Onda će ići na otvaranje nove galerije u Ulici Spring, a posle na večeru s Brajanovim agentom i njegovom ženom. Predstojeće veće je zamišljala poput oaze u pustinji. Veče s ljudima koje voli i ljudima koji nju vole. Neće da razmišlja ni o čemu drugom. Ne o Almi. Niti o Rouz. Ne... „Zdravo, Rejčel." Okrenula se. Dejvid. Nije mu videla lice, samo beli mantil. OHriste. l bili su sami. Vrata su se zatvorila, a lift je polako počeo da ide nadole. Rejčel je osetila kako joj se sve prevrće u stomaku, ali se držala. Dejvid se cerio hladnokrvnim, pobedničkim osmehom. Podse-tio ju je na to kako je nekada imala običaj da posmatra lovce koji se vraćaju kući s krvavim jelenom koga bi zavezali za branike. Pod fluorescentnim svetlom je izgledao skoro nestvarno, u elegantnim bez pantalonama sa ispeglanom linijom po sredini, belim

mantilom koji se sjaji od štirka, savršeno oblikovanom kosom. Izgledao je savršeno, kao da ga je neko isekao iz neke reklame u novinama ili poput onih doktora sa televizije koji izriču čuda nekog starog leka... osim očiju -zakrvavljenih beonjača i arktički hladne zelene boje njegovih očiju. Sada su se te oči usredsredile na nju, a ona je zadrhtala. Okrenula mu je leđa i pritisnula dugme na kojem je pisalo GLAVNI, iako je već bilo upaljeno, nadajući se da će je on ostaviti ukoliko ga ignoriše. Neka je proklet ovaj stari lift. Zauvek će ovde biti zarobljena. Ailin Gudž_ 409 Još jednom je pritisnula dugme. „Možeš da bežiš koliko god hoćeš. Ali ti to neće pomoći." Dejvid je to rekao blagim, skoro umilnim glasom. „Predložio sam Odboru da se tvoje privilegije opozovu." Besno se okrenula ka njemu. „Po kom osnovu?" „Kriminalni nemar. Bože moj, da li si stvarno mislila da ćeš se s tim izvući? S tom klinkom i njenom bebom. Mogla si jednostavno i da pokušaš da je ubiješ." Rejčel je samo zaprepašćeno stajala. Jedan deo nje je želeo da se na-smeje. Ovo se ne dešava - da Dejvid izgovara sve te stvari, poput teksta iz neke jeftine melodrame. Ali je znala da je taj šuplji osećaj u njenom stomaku pravi. Lift je stao a vrata su se otvorila. Dejvid je savršeno smireno prošao pored nje, zastavši jedino da joj dobaci blagi osmeh, poput nejasnog meseca koji svetluca na zimskom nebu. „Dugačak je put do pakla, Rejčel, a nisi došla ni do pola." Posmatrajući ga kako odlazi, Rejčel se toliko tresla da je jedva stajala na nogama. Bila je prestrašena. Plašila se sebe. Zelela je da ga ubije. Da u ovom trenutku ima pištolj, povukla bi okidač. 30. Rouz i Maks su večerali neobičan hleb od pahuljica i tanduri piletinu u indijskom restoranu na uglu Avenije Leksington i Dvadeset osme ulice, a onda prošetali do Pete avenije. Bila je vrela noć, još vrelija zbog ljutog karija koji je Rouz slao dimne signale iz stomaka. Osetila se neobično toplo, lepljivo, čak i u laganoj pamučnoj bluzi i suknji. Vrelina sa trotoara koja je probijala tanke donove njenih sandala kao da ju je nekako usporavala, kao da se vuče teškim koracima kroz Dolinu smrti. Želela je da bude kod kuće, da se istušira hladnom vodom, a onda da gola leškari s Maksom u spavaćoj sobi koju su sada delili, ispod ventilatora sa plafona. Pomislila je na to kako će on da vodi ljubav s njom, polako, uz beskrajnu nežnost. Na samu pomisao je osetila kako joj ko-lena klecaju, da je ovlažila između nogu. Iznenada se osetila uplašenom, zbunjenom. Kako? Kako je moguće da želim Maksa ovako? Zar ja ne volim Bra-jana? A Maks, šta on želi od mene?

Pretpostavila je - nešto nežnosti, nakon toliko godina hladnoće u svom braku. Prijateljsko lice pored koga će da se probudi narednog jutra, nekog ko će da ga ohrabruje, da ga ubedi da zaista postoji život nakon razvoda. A kada on ipak nastavi dalje, šta onda? Da li će oni opet biti prijatelji? Da li zaista mogu da se vrate na ono što su ranije imali? Rouz je iznenada osetila samoću. Dodirnula je njegovu ruku i osetila se razuverenom. Prsti su mu se čvrsto stegli oko njenih. „Ovde smo", rekao je. „Gde?" Nije obraćala pažnju na ulične oznake, samo ga je nekako nemo pratila. Sada je pogledala nagore i videla beskrajni prostor sivog granita s ogromnim art deko dodacima. Empajer stejt. „Hajde", rekao je Maks. „Odvešću te do vrha. Na vrhu lepo pirka ve-trić." „Nije li prekasno? Osmatračnica će se zatvoriti." Maks joj je namignuo. „Ne brini. Imam ja svoje veze." Nekoliko minuta nakon toga su se našli u liftu i peli se gore. „Stari prijatelj mog oca", odgovorio je Maks, pričajući joj o starijem domaru koji je za njih otključao lift. „Ćale je pomogao Mou da nađe 411 ovaj posao. I on je ovde, u istoj noćnoj smeni praktično otkako se ova zgrada izgradila. Poznaje je verovatno bolje nego svoju ženu i decu." Vrata lifta su se otvorila i oni su izašli. Preko puta njih, u izlogu pro-davnice suvenira, majice s kratkim rukavima s likom King Konga, šolje sa slikama Njujorka i Jenki zastavice delovale su napušteno. Poveo ju je niz kraći red stepenica, kroz staklena vrata, a onda su izašli napolje dok je hladan vetar duvao kroz visoki štit od pleksiglasa, prolazio joj kroz kosu, kovitlao joj suknju. Rouz se osetila kao da je zaronila u nevidljivu reku i da ju je zahvatila hladna struja. Nagnula se napred što je više mogla, ostavši bez daha od pogleda na Menhetn s te visine, koji se protezao poput mreže dragulja. Samo jednom je bila ovde, na školskom izletu, ali nikada noću. Prenatrpani grad se pretvorio u nešto magično. Vreli i prljavi trotoari, besna gomila ljudi koji se guraju između sebe, neskladni zvuči saobraćaja - sve je to nestalo. Osetila se kao da joj je ponuđen poklon, izvanredna kartje ogrlica koja je upakovana u prelepu plišanu kutiju. Okrenula se i uhvatila Maksov pogled. On je posmatrao nju, a ne grad. Njegove bistre plave oči su počivale na njoj a na usnama se video osmeh. Rouz je pomislila: Ti predivni čoveče. Znao si. Želeo si da me iznenadiš. „Hvala ti", rekla mu je. „Otac je imao običaj da me ovde dovodi uveče", rekao je Maks, sta-vivši ruku na njena ramena u čiji se širok zagrljaj ona s lakoćom ušuš-kala. Podigao bi me, a ja bih se osetio velikim poput King Konga. Onda bi rekao: 'Vidiš to, Maksi. Ti si na vrhu sveta! I on je ceo tvoj. Sve što treba da uradiš jeste da ga zgrabiš.'" „Pa, na neki način si to i uradio, zar ne?"

Maks je lagano spustio glavu i ćutao je, a lice mu je bilo u senci. Osetila je da je nekako odlutao, pa mu je dodirnula ruku, želeći da ga prati gde god da je otišao. Da li on razmišlja o svojoj ćerki? Papiri o razvodu su sastavljeni, pa je Mandi morala da zna da on više nikada neće doći kući. To mora da je bilo teško za Maksa da joj objasni. Maks ju je pogledao i nasmešio se, s tako tužnim izrazom na licu da je želela da ga zagrli i kaže mu da će sve biti u redu. Ali to nije mogla da mu obeća. Ko je bolje od nje znao kako život može da bude nestalan? ..Smešno je to", rekao je. „Nekada sam mislio da je tata to lepo razu-meo. Da se život u stvari svodi na uspeh i zarađivanje dosta novca. Ta-Ko je mislio, jer nikada nije imao ni jedno ni drugo. A ono što nemaš 412 Vrt laž je uvek važnije od onog što imaš. Ja ne moram da budem na vrhu £ pajer stejta da bih zgrabio život. Ne, kada je on tu. Odmah do mene" Okrenuo se i gledao u nju, a svetio ispod njega mu je zahvatilo lice To ju je zaprepastilo, kao da je napipavala put u tunelu i iznenada izaš la na zaslepljujuće sunčevo svetio. Razumela je. Sve joj je postalo jasno. Ono što on govori, način na koji je gleda. Dragi slatki Isuse, on je zaljubljen u mene. Koliko dugo?, pitala se. Koliko dugo je on voli, a ona i previše gluva, glupa i šlepa da to vidi? Gledajući sada u njega, u tu čistu ljubav koja zrači s njegovog lica, u to tužno saznanje u njegovim očima, shvatila je sa izvanrednim, skoro bolnim osećanjem u srcu da to verovatno traje veoma dugo. Od pre nego što su postali ljubavnici. Možda godinama. Rouz je sada sve to videla. Svu njegovu nežnost, dobrotu, od kojih svaka stvar koju je uradio podseća na jedan biser, sitan i nežan, ako se uzme pojedinačno, ali kada se zajedno spoje jedan s drugim, oni tvore prelepu i dragocenu ogrlicu namotanu oko njenog vrata. Suze su joj ispunile oči. „Žao mi je", šapnula je. Pogrešan izbor da to kaže, tako pogrešno. Ali je to sve čega je mogla da se seti. „Nemoj da ti bude." Obrisao joj je obraz svojim zglobom, tako než-nim dodirom da je podsećao na povetarac. „Nisam shvatila." „Znam." „Oh, Makse... želela bih..." zastala je ne znajući šta da kaže, već je znala samo ono što oseća. Da je bilo beznadežno. Nežno ju je u ritmu gladio po kosi, kao da je ona dete kome je potrebna uteha. Pomislila je da čuje otkucaje njegovog srca, koji lupaju poput čekića. „Znam", rekao je. „Ti si zaljubljena u Brajana." „Da." „Čak iako je on oženjen." „Da." „Da li si zato preuzela slučaj njegove žene? Zbog Brajana?" „Delimično." Slegnula je ramenima. „Da." Ali je u tome bilo još mnogo toga i želela je to da mu kaže. „Ovo možda zvuči neobično, ali— dopada mi se. Direktna je i tako neverovatno posvećena." „A Brajan? Da li je on i dalje zaljubljen u tebe?" 413

, Brajan? Ne mislim da je tako jednostavno reći da ili ne. Poznajem ea oduvek. Mi smo deo jednog i drugog, na neki način. I zato postoji jedan Brajanov deo koji je uvek meni pripadao i uvek će mi pripadati. дН je on sada zbunjen. On mora sam da resi neke stvari. Kada ih bude resio, ja ću znati." „I spremna si da čekaš?" „Da." Mrzela je što povreduje Maksa, ali mu je rekla istinu. „Dok god to mogu. Dok god je to potrebno." „Shvatam", blago je rekao. Rouz se setila kako je jednom posmatrala rušenje desetospratnice i još uvek se sećala momenta kada pada, bez eksplozije, sprat po sprat uz neku čudnu vrstu dostojanstvenosti, poput ostarele udovice koja se poklanja u znak pozdrava. Maks ju je sada na to podsetio. Nekako se sve ovo ruši na njega, pomeraju crte na licu kao kad se pomeraju delo-vi zida. Želela je da ga dodirne, da zaustavi taj njegov bol. Ali, sve što je mogla da uradi jeste da ga zagrli, dok je snažan vetar duvao u nju, kao da je želeo da je odatle iznese. Jedina stvar koja ju je nekako držala za betonski pod jeste ogroman bolni teret u njenom srcu. „Makse", prošaptala je. „Oh, Makse, volela bih da si to ti. Više od bilo koga na ovom svetu." Maks ju je želeo. Mogla je to da oseti dok ga je grlila. A smešna stvar je da i ona njega želi. Žudela je da mu pruži ono što je mogla, čak i ako to nije bilo dovoljno. Nije li malo ljubavi bolje od nikakve? Iznenada je Maks počeo da je ljubi, a ona mu je uzvraćala poljupce. Strasnim, ubrzanim poljupcima, ne poput nežnih vođenja ljubavi svih onih prethodnih puta. Očajni poljupci koji govore o kraju pre nego o početku. Uz stenjanje je Maks pao na kolena i svoje lice pritisnuo na brazde gde joj je vetar podizao suknju do butina. Prstima je milovao njenu zadnjicu, a njegov dah ju je grejao kroz tanak materijal. Rouz se izvila, zabacila glavu unazad, pustivši da joj se vetar igra PO licu i mrsi kosu. Maks ju je dodirivao ispod suknje, borio se s gaćicama, a njegovi nokti su je grebali po butinama. I, o dragi bože, ona mu je u tome pomagala. Čipkaste gaćice sa malo svile je zgužvala u pesnicu - kupila ih je u Lodu i Tejlorsu posle one prve noći koju su zajedno proveli - i bacila lri je ka vetru, posmatrajući kako jak vetar prihvata svilenkasto parče 414___________________________________________Vrtlaži. tkanine, i šalje ih iznad pregrada u velikom, kružnom luku. Onda su krenule nadole ka tamnim kanjonima i sjajnim avenijama poput neke fantastične ptice. Okrenula se ka Maksu, podigla suknju iznad golih butina i šapnula: „Da, uzmi me." 31. Silvi je u tami ležala pored Nikosa, čežnjiva i iscrpljena. Prvi put su vodili ljubav u njenom krevetu. U krevetu koji je delila sa Džeraldom. Bio je pomalo grub a ne nežan kao nekad. I tako brz, jedva ju je milovao, kao da je želeo da sve to brzo završi, da to skloni sa njihovog puta. Da li je ljut na nju? Slušala je njegovo ubrzano teško disanje, osećajući kako se njeno srce malo-pomalo vraća u normalu. Vrela tama kao da ju je milovala. U mraku je potražila Nikosovu ruku preko isprepletanih čaršava i osetila

olakšanje kada su njegovi prsti prihvatili njene. Silvi se ponovo prisetila te večeri. Savršena večera kod Karavela s fantastičnom bocom šato ozona da proslave konačan završetak kuće. Želela je da ovo veće bude specijalno, da svaki detalj bude savršen, izvanredan, počev od njene haljine - mekane zelene burmejske svile s rukavima poput Moneovih lokvanja. Ta boja joj se slagala sa očima, kao i smaragdne minđuše u ušima. Pa ipak, Nikos jedva da je sve to primetio. Bio je ljubazan, ali rastrojen, jer su mu misli bile negde drug-de. A sada ova teška tišina. O čemu on razmišlja? Stisnula mu je ruku, nadajući se da će dobiti neki odgovor. Ali je već znala. U svom srcu se užasavala njegovih reci. Već tri ne-delje je to stvorilo zid između njih dvoje, od kada mu je ispričala za Ro-uz. Nikos je bio ćutljiviji, zamišljeniji, ali je ipak osećala njegov nemir. „Video sam je", rekao je Nikos. „Rouz." Silvi je osetila da joj se grudi sužavaju, pluća skupljaju, kao da vuče vazduh kroz slamku. Nije ni trebalo da mu kažem, pomislila je. Trebalo je da sačuvam tajnu. Zašto li sam pomislila da će nešto dobro da donese to što sam mu ispričala? »Ona je prelepa. I pametna", nastavio je Nikos hrapavim glasom. »Kada bi samo... kada bi mogla da je vidiš, moj bože, našu ćerkul" Nesposobna da podnese taj stravičan pritisak u grudima, Silvi je ustala. Gurnula je posteljinu koja joj se obmotala oko članaka i prebacila noge preko dušeka. Noge su joj bile poput gume dok je hodala po tepihu, zgrabivši kuć-nu haljinu sa izrezbarene klupe ispred toaletnog stočića. Navukla ju je Prebrzo i čula kako nešto puca na rukavu. Kao da to ima veze, kao da lsta sada ima veze. Stropoštala se na rekamer sofu na rasklapanje, a topli plišani jastu ci oko nje kao da su je sakrivali, zakopavali. Visoka vrata na rasklapanje su bila otvorena a blagi povetarac je podizao nabore na razmaknutoj čipkastoj zavesi. Silvi je na meseči ni mogla da razazna oblike svojih ruža, ali nije videla boje, kao da posmatra crnobelu fotografiju. Jedna vrsta ruža se uspuzala na ogradu od kovanog gvozda, a ogromni pupoljci virili kroz balustrade krutih oblika. A „plavi nil", ruža blede boje, naslonio se na ogradu od bršljana na južnom zidu. Oh, neka budu sigurne, molila se. Moje ćerke. Sačuvaj ih od zala. Kazni mene a ne njih. „Za trideset dve godine, nisam želela ništa više nego da upoznam svoju pravu ćerku", blago je rekla u miomirisnoj noći. „Oh, Nikose, ti ne znaš, ne možeš ni da zamisliš! Da je tvoja devojčica - da znaš da je ona tamo negde, možda u nevolji ili nesrećna, a ti ne možeš da joj po-mogneš. Ne možeš da je držiš u rukama i učiniš da sve bude u redu. Toliko često sam sanjala da... dragi bože, da je držim... samo na

trenutak. Da je molim za oproštaj. Šta bih dala za to!" Ispružila je ruke. „Sve ovo, sve..." Okrenula se ka tamnoj silueti koja je sedela na krevetu, sa tolikim bolom u srcu da je pomislila da će možda i umreti. „Čak i tebe, moj dragi Nikose." Sada se on podigao iz senke, zakoračio u noć sa srebrnastim odsjajem, nekako sigurno i sa žarom dok je dolazio do mesta gde je ona sedela. Čučnuo je pored nje i uzeo joj hladne ruke u svoje. „Žao mi je, moja Silvi. Za sve što si propatila. Ne krivim te. Ne smeš to nikada da misliš. Samo želim..." Glas mu se stišao a oči svetlele u tmini obasjanoj mesečinom. „Voleo bih da sam to znao pre mnogo godina. Naše dete, moje dete, koje podižu stranci... boli i sama pomisao na to... da sam znao, sve bi bilo drugačije. Silvi, Silvi - zašto mi to nisi rekla ranije?" Krivio ju je. Imao je na to i prava. Da li je ona zaista mogla od njega da očekuje da se oseća drugačije? Suze su joj klizile niz obraze i padale joj na stisnute pesnice. „Nikada nije bilo vreme", rekla je, „kada... kada je izgledalo... moguće da ti to kažem. Prvo je tu bio Džerald. Nizašta na svetu nisam želela da ga povredim. A ti... pa, ti si deo poslednjih deset godina. Nisam znala gde si, šta ti se dogodilo. A onda smo se ponovo sreli..." Duboko je uzdahnula, drhteći. „Rekla sam ti jer jednostavno nije bilo pošteno... da ti ne znaš... čak iako je prekasno." 417 Prekasno?" Oči su mu se sada fiksirale na nju, samo što ona njegove nije uopšte mogla da vidi, samo tačkice svetlosti koje se u njima vide poput dalekih zvezda. „Ne. Ne verujem da je prekasno." Silvino srce je pulsiralo i odzvanjalo čak u ušima. Dragi bože, šta je pod tim mislio? O čemu li on to razmišlja''. Onda je Nikos rekao: „Posmatrao sam je. Pratio je poput špijuna. Znam gde ona radi, gde živi. Čak sam se i pretvarao da sam slučajno naleteo, da bih mogao s njom da razgovaram. Mislim da je, na neki način, ona poput tebe. Pametna i ponosna. I tako vatrena! Ali se retko kad smeši. Pitam se da li je srećna." „A ti misliš da sam ja ta koja je prouzrokovala njenu nesreću? Mi? Oh, Nikose, zar ne vidiš? Za nju bi bilo mnogo gore kada bi znala! Ona bi me mrzela. Ja sam je napustila, dala je strancima. Umesto nje uzela drugo dete." „Ali je nisi zaboravila. Potrudila si se da bude zbrinuta. Da ima novca." „Novac", pljunula je. „Kako je to lako za mene i kako kukavički, taj lažni bankarski račun. Kao da bilo koja suma novca može da nadome-sti ono što sam uradila!" Oblak je prekrio mesec, a bašta puna ruža je iznenada nestala u toj tami. Koliko puta nečije srce može da se slomi?, pitala se. „Videla sam je jednom", rekla mu je. „Kada je bila devojčica. Čekala Sam je napolju, ispred škole. Želela sam... kao i ti... samo da je vidim, da znam da je dobro. Makar sam to sebi govorila. Kada sam je konačno videla... pa, baš u tom momentu sam shvatila kakvu sam stravičnu grešku napravila. Bila sam

preplavljena osećanjima. Trebalo je da je dodirujem, da budem blizu nje. Moja beba. Dete koje sam nosila u svojoj utrobi. Oh, nemoj me pogrešno shvatiti! Nikada ne bih požalila što imam Rejčel, ja je volim i podigla sam je kao svoje sopstveno dete. Da nisam napravila taj užasan izbor tada, nikada ne bih ni upoznala Rejčel. Ne bih je volela." Nikos ju je zgrabio za ramena. Mogla je da oseti njegove žuljevite vrhove prstiju koji se u nju zabadaju, i nanose joj blagi bol koji je oseća-la kroz svilenu spavaćicu. »Silvi, nije prekasno. Rouz ima pravo da sazna istinu. A onda sama da odluči kako se zbog toga oseća." Silvi je osetila kao da se soba razdvaja na više parčića, pada na nju, Preseca je. „NE!" 418_________________________________________^naži Odgurnula ga je, boreći se da ostane na nogama. „Ne mogu!", viknula je. „Zar ne vidiš? Koliko god da je taj izbor lov ja ne mogu da vratim vreme. Moram sada da mislim i o Rejčel, a ona" je nekako mnogo više moja, posle svih ovih godina, od Rouz. Volim je kao da je ona moja krv i meso. Pomisli na to kako bi to bilo za nju. Da sazna da sam je ukrala od njene prave porodice, pretvarala se da sam joj majka. Oh Nikose, pomisli." On je ustao i stao pored nje. Tamne zvezde njegovih očiju su sada gledale u nju, ali ona nekako nije mogla da skloni pogled od njega. Ro-uzine oči, primetila je uz blagi šok. Te iste oči - ogromne, tamne i nekako gladne - pogledale su u nju onog dana u školskom dvorištu kada je stavila mindušu u njenu sitnu ručicu. „Mislio sam ono što sam rekao", odgovorio je Nikos, zvučeći tužno i daleko. „Ne krivim te. Mislim da si samu sebe već dovoljno kaznila. Svi mi imamo svoje izbore, a ko osim Boga može zaista da kaže šta je ispravno a šta je pogrešno? Možda je to sebično od mene, da želim da odrasla žena, stranac, bude devojčica koju nikad nisam imao. Ali je želja i suviše jaka. Jača je od mene. Kažeš da si ti donela tu odluku. Ne . znam. Često sebe pronalazimo kako idemo u određenom smeru. Ne znamo zašto. A onda jednog dana pogledamo i tu smo." Za trenutak je ćutao, kao da se bori da se kontroliše, a zatim se taj glas oslobodio. „Potrebna mi je, Silvi." Svaka reč je odzvanjala poput metka. „Ti imaš svoju ćerku. Ja nemam ništa. Daj mi Rouz. Vrati mi moju ćerku" Osetila se delimično mrtvom, jedan deo nje je sigurno ubijen, ali je znala da mora da odgovori. „A ako to odbijem?", pitala je hrapavim šapatom. Nikos je onako go, na mesečini, zurio u nju, nije se pomerao, a mišićave ruke su mu mlitavo visile sa strane. Potom je rekao: „Onda ću da uradim ono što moram." Silvi se činilo kao da se otvorila rupa u njenom stomaku, a ogromna hladnoća počela da se sakuplja

unutra, da nekako curi iz nje i pa-rališe je. U svojoj glavi je videla sve, kao da sve to gleda u polomljenom ogledalu. Svoj život, živote svojih ćerki koji se raspadaju i raspršuju u sitne oštre delove. O dragi bože, šta je ona to uradila? Silvi je stavila ruku preko lica, kao da želi da se odbrani od udarca. Pomislila je da ništa ne može da bude gore od laži koju je u sebi držala sve ove godine. Ali je postojalo nešto još gore, mnogo gore. * Istina. 32. Rejčel je posmatrala svoju majku kako spušta tortu na sto. Na tri sprata, sa glazurom od čokolade, koja je na vrhu ukrašena belim šlagom i stavljena na tacnu za tortu sa srebrnom ivicom bake Rozental. „Iznenađenje!", viknula je Silvi, sijajući od zadovoljstva. „Nisi mislila da ću da zaboravim, zar ne?" Rejčel je zaprepašćeno gledala u nju, a zatim osetila krivicu. Moj bože, naša godišnjica, a ja sam zaboravila. Mi smo zaboravili. Dakle, zato nas je mama večeras pozvala na večeru, Zurila je u tortu sa željom da ona nestane, mrzela je mamu što ju je podsetila kako joj je brak krenuo nizbrdo, i mrzela ju je zbog njene ljubaznosti, koja je celog života nekako isticala jaz između njih dve. Sećanja su navirala i setila se onih užasnih časova klavira nakon škole i tih stravičnih melodija pesama „Meri je imala jagnje" i „Nakraj sela žuta kuća", iznova i iznova, sve dok Rejčel nije pomislila da će da umre. Ali se mama nikada nije umorila od slušanja, čak je usput i pe-vala ili udarala nogom. Rejčel je prvo mislila da je ona samo uljudna i da se ponaša majčinski, ali je nakon nekog vremena shvatila da mama u stvari voli da sluša nju kako lupa po dirkama i proizvodi te zatuplju-juće zvuke. Njena devojčica je trebalo da bude poput nje: nežna, slatka, ljubitelj lepih stvari u životu poput muzike, umetnosti, cveća. Ali dok je odrastala, Rejčel je sebe videla potpuno drugačije. „Mama, nije trebalo. To je..." Rejčelin glas se izgubio, poražen maminim dobrim namerama. „Nije trebalo, to je sve." Silvi se nasmešila Rejčel i spustila nož za sečenje torte s porcelan-skom drškom. „Znam draga. Ali sam to želela." Nasmejala se i izgledala eteričnije nego ikada, lica bledog poput sapuna, u svilenoj bluzi boje kupina okruglog izreza, pažljivo isfenirane kose podignute srebrnim češljićima. Ljubazno je dodala: „Pod tolikim ste stresom zbog te stravične tužbe, pa sam mislila da nećete imati ni vremena ni energije da Proslavite svoju godišnjicu. Ali tome majke i služe, zar nije tako?" Rejčel je osetila bol u grudima. Da li će ona ikada da postane majka? Verovatno neće. Pogledala je u Brajana koji je sedeo u čipendejl stolici pored nje, a na set>i je imao izbledelu košulju i iznesene somotske pantalone. Njegova neformalnost je delovala poput daška svežeg vazduha u ovoj rpezariji sa simetrično aranžiranim zidnim svećnjacima, tamnim 420 Vrt la

Gudž 421 tapetama i okačenim zavesama. Ovih dana mu je kosa bila nešto H za i padala preko kragne. Primetila je sede vlasi, ali mu je to nekak pristajalo, izgledalo prijatno na njemu. Shvatila je da se malo ugoji zaoblio u licu poput iskrivljenih korica mnogo puta pročitane knjige' visok i mršav okvir se popunio, a crte na licu su mu postale blaže. Oči su mu se susrele s njenim, a onda je prilično brzo skrenuo pogled. Bol joj je protutnjao kroz srce. Volim te, želela je da mu kaže. Toliko te volim. Zar ti ne vidiš to? Nama nisu potrebna srca, cveće i torte. Nismo bili uobičajen par od sa-mogpočetka. Onda se Rejčel iznenada osetila prazno, poraženo. „Samo malo za mene", rekla je Rejčel Silvi. „Toliko sam jela za večeru da mislim da neću moći da pojedem još jedan zalogaj." Silvi je isekla poveće parče i dodala ga Rejčel. „Previše si mršava. Trebalo bi da jedeš." Rejčel se nasmejala. „Vidi ko mi kaže. Ako sam ja premršava, mama, to je samo zato što sam to nasledila od tebe." Posmatrala je kako Silvi crveni, a u očima se pojavljuje neka dodatna iskra. Nasmejala se. „Pa... možda. Smešno je, ali sam pre neki dan ručala s Evelin Gold a ona se mnogo ugojila. Debela je poput svinje! I znam da to nije baš lepo od mene jer mi je ona ipak najdraža prijateljica... ali nisam mogla a da se ne osećam samozadovoljno." „Mislila sam da Goldovi žive na Floridi", dobacila je Rejčel. „Pa, da, žive. Ali su došli samo na nedelju ili dve da posete Mejsona." Rejčel je podigla glavu. Mejson! Bože, nije ga videla ko zna od kad. Da vidimo... mora da je prošlo nekoliko godina. Trebalo bi da ga pozove; prijaće joj da ponovo vidi Mejsona. Prekinuvši kratku tišinu, Silvi je upitala: „Uzgred, da li su odredili datum do sada?" „Datum?" Rejčel se osetila zbunjeno, a onda shvatila da je mama mislila na suđenje. To je poslednja stvar na svetu o kojoj je sada želela da misli. Ali je pretpostavljala da mama ima prava da bude u to upućena. „Još uvek ne", odgovorila je. „Moj advokat kaže da će malo da potraje. Ona to zove 'padanje snega'. To je ono što advokati rade ovih dana, jedni druge zatrpavaju hrpom papirologije, da neko od njih na kraju završi zatrpan lavinom." „Ona? Tvoj advokat je žena?" Nikos se nagnuo prema njoj. Rejčel je skrenula svoju pažnju ka Nikosu. Izgledao je ozbiljnije nego obično. Nosio je tamno trodelno odelo i izgledao nekako starije. I za večerom ;e ђш mnogo ćutljiviji nego inače, a kada bi nešto rekao, to je zvučalo pažljivo i odmereno. Da li je moguće da on i mama imaju probleme? Rejčel se nadala da nemaju. Nikos je bio tako dobar prema Silvi. U ovih nekoliko proteklih godina, mama kao da je procvetala, poput jedne od njenih ruža. Dobila je boju u obrazima, sjaj u očima. Rejčel je

bila sigurna da zajedno spavaju. I nije li predivno da mama ima Nikosa da se brine za nju? Kako je blesavo da o mami pomisli na taj način, kao o devici kojoj je potrebno da se neko za nju brine. Nakon svega, mama je dokazala da je savršeno sposobna da se brine o sebi. „Da, ženu", odgovorila je Rejčel Nikosu, dodajući uz osmeh, „povremeno se uzdignemo iznad posla medicinske sestre ili sekretarice." Nikos se nasmejao. „Da, naravno, nisam mislio... samo je reč o tome da mije tvoja mama toliko malo ispričala o toj neprijatnoj situaciji." „Ja sam za to kriva", rekla je Rejčel. „Držim je u mraku koliko god je to moguće." Okrenula se ka Silvi. „Nisam želela da te opterećujem više nego što je potrebno, mama." Nešto je blesnulo u Silvinim mutnim zelenim očima i dalo im odlučnost i sjaj. Rejčel se malo povukla, delimično zaprepašćena i pomalo nesigurna. „Nema potrebe da išta kriješ od mene", rekla je Silvi. Glas joj je bio nežan i dostojanstven, kao i uvek, ali je zvučao nekako čvrsto, poput čelika. „Neću se raspasti. Borila sam se i s mnogo gorim stvarima u životu." Rejčel se postidela. Naravno. Kada je tata umro. Mama je tada bila tako hrabra, jača nego što je Rejčel ikada za nju to mogla da pomisli. Onda je Brajan dodirnuo njenu ruku ispod stola i stisnuo je, a Rejčel je to do suza ganulo. Koliko je dugo prošlo otkada ju je on ovako spontano dodirnuo, bez ustručavanja? .,Žao mi je, mama. Samo sam... Nije mi baš do pričanja o tome. Ni sa kim u stvari." „Nema mnogo šta da se kaže u ovom momentu", Brajan se dobrovoljno ubacio. „Uobičajene stvari pre suđenja, ono što oni nazivaju otkrića. Rouz je uzimala neke izjave. Ona..." ,-Rouz? Ona se zove Rouz?", upitala je Silvi krutim glasom, a ramena su joj se skamenila. Sedela je nepomično, s nožem u ruci, dok se plamen svece odbijao o srebrnu oštricu. Brajan ju je neobično pogledao. „Rouz Santini", rekao je. Ime kao da je odjekivalo u sada neprijatnoj tišini u sobi. 422___________________________________ Silvi je samo sedela razrogačenih očiju, a u licu je potpuno pobl dela. Zašto bi njeno ime išta značilo mami'?, pitala se Rejčel. Zašto je do đavola, tako zurila? Nož je ispao iz Silvine ruke uz prigušeni, tupi udarac, razbacujući crne mrve čokoladne torte po snežnobelom stolnjaku od damasta. Silvi je sela držeći se za grudi i pomalo se njišući, dok joj je lice potpuno pobledelo. Rejčel je brzo došla do nje sasvim uznemirena. „Mama! Šta nije u redu?" Silvi je odmahnula glavom. Otvorila je usta, zatim ih zatvorila, onda ih ponovo otvorila, kao da se bori da dođe do daha. Bledim rukama se držala za ivicu stola. Sada je Nikos bio pored nje. Silvi ga je odgurnula, a ruka joj je lepršala u vazduhu poput ranjene ptice. „Ništa... ništa", šapnula je. „Biću dobro. Sigurno je nešto što sam pojela. Za trenutak mi se samo zavrtelo u glavi. Ja... Mislim da će mi biti bolje ako prilegnem. Hoćete li da me izvinite? Ne, Nikose, ti ostani. Rejčel će mi pomoći uz stepenice."

Rejčel je stavila ruku ispod nje, iznenađena, čak i pomalo šokirana njenom mršavošću. Da li je moguće da je stvarno bolesna? Toliko sam zaokupljena svojim problemima, pomislila je Rejčel, pa je verovatno da ne bih niprimetila da jeste. Mogućnost da će da izgubi majku ju je pogodila kao iznenadni udarac u stomak. Nije mogla da zamisli život bez mame, bez njene nežnosti, njenog ružičastog pogleda na svet, tako prijatno osiguranog i starovremenskog, toliko različitog od njenog. Na spratu, u miru sobe koja je nekada bila soba njenih roditelja, Rejčel je čula samo otkucaje visećeg sata na zidu. Polako je pogledala oko sebe. Setila se kako se kao dete na prstima šunjala po ovoj sobi, s tepihom pastelne boje i izglačanim stilskim nameštajem, s vrednim vazama i stafordširskim psima poredanim po dugačkim stolovima. Jedva da bi disala dok bi unutra ulazila, iz straha da nešto ne polomi-Sada je primetila kako je soba prelepa. Kako je odražavala mamu, pr£' lepu i smirenu, podsećala na ostrvo odsečeno od ostatka sveta. Ništa loše ne može da se dogodi u ovoj sobi, rekla je sebi. Rejčel je pogledala prema Silvi, mršavoj i bledoj ispod čipkom oivičene portholt posteljine. Pronašla je valijum u ormariću s lekovima i dala joj jedan. Skoro da je zaspala. Da samo mama nije bila tako stravično bleda. Na blagoj svetlosti lampe sa noćnog stočića, Rejčel je mogla da primeti tamne podočnjake« skoro poput modrica, ispod Silvinih zatvorenih kapaka. 423 N'ežno je sela na ivicu kreveta, vodeći računa o nežnom podizanju i spuštanju majčinog grudnog koša. Rejčel je s bolom pomislila na Almu Socedo, na sve one sate koje je probdela kraj nje ovako i bdela uz nju. Osim što se Alma nikada neće probuditi, jer joj mozak ne funkcioniše i skoro da je sada neprepoznatljiva. Mama je dobro, rekla je sebi. Samo je umorna. Uređivanje te kuće za Nikosa, trčkaranje, traženje prave boje tepiha, prave cene za podne pločice boje oraha. I nju je, poput deteta, zahvatilo uzbuđenje nečega potpuno novog, a da nema nikakvu ideju ili predstavu kada da uspori ili se zaustavi. Ali, da bi bila sigurna, insistirala je da mama ujutru pozove svog doktora. Da ide na temeljan pregled. Mama ga je verovatno odlagala godinama. Iznenada joj je ruka iskočila iz jjokrivača. Hladni prsti su ščepali Rejčelin zglob. Dragi bože. Mama! Šta... Silvine krupne oči, poput mesečara, otvorile su se i usredsredile na nju. Rejčelino srce je ubrzano lupalo. „Moja ćerka...", Silvi je šapnula, zvučeći nekako neobično a oči su i dalje piljile u nju. „Gde je moja ćerka?" „Ovde sam, mama." Rejčel se trudila da joj glas zvuči jasno, razgo-vetno, da bi prikrila kako se osećala uplašenom. Da li se mama oseća dezorijentisano ili je nešto drugo u pitanju? Onda je mama došla k sebi a oči su joj se nekako fokusirale. „Rejčel. Da." Nasmešila se, osmehom

takve duboke tuge kao da je veo podignut, a Rejčel je u potpunosti otkrila tajanstvenu dušu, koju je ranije samo delimično na majci primećivala. „Želim da to znaš. Nikada nisam požalila..." Zastala je, a oči su joj se zatvorile. „Požalila šta, mama?" Usledila je duga tišina, a Rejčel je pomislila - ne, nadala se - da je mama konačno zaspala. Imala je neko najčudnije osećanje - kao kad se potpuno naježi kada hoda tamnom i pustom ulicom a iza sebe čuje korake - da bi to to što mama želi da joj kaže, bilo bolje da ne čuje. Onda su se Silvine oči otvorile. „Tebe", nežno ali jasno je rekla u toj tami oko njih. „Nikada nisam zbog tebe zažalila." Rejčeli je laknulo. Nakon svega nije usledilo priznanje, nije izgovorila nešto što već nije znala. „Oh, mama, zar misliš da ja to ne znam? Nisam mogla da tražim bolju majku od tebe." 424______________________________________________VrUaži Uglovi Silvinih usana su se samo malo nakrivili u delimičan osrneh „Oh, moja beba..." Onda je Silvi zatvorila oči i izgledalo je kao da je utonula u san. Nekoliko trenutaka nakon toga, Rejčel je čula zvuke sigurnog, ravnorner-nog disanja. Njena mama je zaspala. Ali dok se spremala da polako izađe iz sobe, Rejčel je čula da Silvi nešto mrmlja u snu. Rejčel se sledila. Onda je brzo rekla sebi: Zamišljam da sam to čula. Previše sam umorna. Umorna od držanja glave izvan vode. Umorna od Dejvidovih pretnji i Brajanove distanciranosti. Ili je ona možda samo mrmljala nešto o jednom od svojih cvetova. Iz kog bi drugog razloga mama dozivala Rouz7. Rejčel se izgubila. Osetila se potpuno smešno - ona, rođena Nju-jorčanka, izgubila se na stanici Grand centrali Letimično je bacila pogled na stanicu. Do đavola, zakasniće... Požurila je nazad niz mračni tunel, za koji se ispostavilo da je još jedan ćorsokak. Onda ga je na krivini videla - restoran u kome se služe ostrige. Osetila je olakšanje dok je otvarala vrata i ulazila unutra. Ovlaš je pogledom pregledala veliku, bučnu prostoriju i primetila je nekoga ko je delimično podsećao na Mejsona. Brzo se probijala pored konobara s prepunim poslužavnicima ostriga i školjki. Napolju je sunce peklo, ali je u ovoj ogromnoj prostoriji od sjajnog drveta i mesinga bilo prilično hladno i prijatno je mirisalo na ribu, kao u ogromnoj morskoj pećini. Dok se približavala ka njemu, primetila je da se široko osmehiva-la. Da, bio je to Mejson i pogledaj ga samo! Konjski rep i sandale isu-sovke su nestale. Kovrdžava braon kosa mu je bila uredna i podšišana, imao je dugačke zulufe. Nosio je lepu, čistu jaknu i kravatu. Da li je ovo izgled koji Služba pravne pomoći zahteva ili se on samo umorio od toga da bude hipik? Prošlo je toliko vremena! Nekoliko puta su jedno drugom poslali čestitke ili razglednice sa odmora, ali mora da je otada prošlo nekoliko godina. Uhvatila je Mejsonov pogled i on joj je mahnuo. Kada je stigla do njega, nagla se da ga poljubi u obraz pre nego sto je sela preko puta. „Mejsone!

Bože, divno je što se vidimo! Žao mi }& što kasnim. Taksi se zaglavio iza kombija koji se nepropisno parkirao i blokirao ulicu, tako da sam poslednjih šest blokova morala da pesa-čim, a onda, nećeš poverovati, izgubila sam se na stanici!" Oboje su se Gudž 425 nasmejali, dok se ona smeštala na stolicu i proučavala mu lice. Sada je bio nešto mršaviji, sa neznatnim linijicama koje su se videle iz uglova njegovih veselih braon očiju. „Gospode! Prošla je čitava večnost. Izgledaš predivno. Ali, šta se desilo sa svom onom kosom?" „Žrtva velikom kapitalističkom bogu." Mejson je podrugljivo uzdahnuo. „Da li znaš da je nekada davno, stvarno postojao zid oko Vol-strita, izgrađen da drži Indijance van njega. Pa, ponovo sam se vratio u tvrđavu i borim se protiv korporacijskih napadača." „Šta se desilo s ugnjetavanima i pravdom?" Slegnuo je ramenima, delimično olabavio kravatu i nagnuo se u svojoj stolici. „Ništa tako dramatično... samo sam postao realan, kako bi se reklo. Shvatio sam da me veliki broj ljudi kojima sam želeo da pomognem nije voleo, a ni ja nisam bio baš lud za njima. Jedan klinac mi je onako baš elokventno rekao, koliko se sećam - taj devetnaestogodišnji probisvet, drugi put optužen za provalu i upad - rekao mi je, izvini molim te, ali su ovo njegove tačne reci: 'Čoveče, ti ovo ne radiš zbog mene, već zbog sebe, da uveče kada odeš kući možeš da kenjaš sladoled od vanile'." „Oh, Mejsone, znam." Rejčel nije mogla a da se ne nasmeje. „Baš tako je i meni ponekad... na klinici." „Ali si ti i dalje tamo." Mejson je podigao čašu i nazdravio joj. „Uvek si bila do zla boga tvrdoglava. Šta kažeš, jesi li za piće?" „Sigurno, ali ja plaćam. Seti se, ja sam te pozvala." Naručila je kam-pari i sodu. Osetila se opušteno, kako se odavno nije osetila. „A tvoja porodica... kako su oni?" „Oh, da samo možeš da vidiš Šen... u bazenu su kao riba u vodi. Ona ga obožava — čak je ni prepuna septička jama ne uznemirava. A klinci, pa trčkaraju svuda okolo, s loptom. Trenutno imamo onaj plastični bazen na naduvavanje koji stavimo u dvorište i njih troje se po ceo dan brčkaju i kupaju. Nabavili smo im i psa, zlatnog ritrivera. Zove se Drejk - a i on obožava vodu." Rejčel se nasmejala zamišljajući Mejsona, koji ju je, kada su bili Klinci, davio u bazenu njenih roditelja, a sada je odrastao čovek koji iznosi smeće napolje, kosi travnjak, vozi decu u obdanište. Iznenada je osetila nalet ljubomore. Tri deteta... to nije pošteno. Zar Bog ne može da joj da makar jedno? Mejson je sada spustio pogled i zurio pravo u čašu. „Rejčel, čuo sam... o tužbi za nesavesno lečenje. Isuse, kakva situacija!" Njen kampari je stigao i bilo joj je drago da joj nešto odvuče pažnju, olako je cedila limetu i lagano

ispijala piće. Imalo je ukus tečnosti za 426 Vrt laži osvežavanje daha. Ovih dana joj je sve bilo bljutavo, bez ukusa, čak i smrdljive cigarete koje je ponovo počela da puši. Čula je vozove koji tutnje negde ispod njih i ta buka kao da joj je vibrirala u stomaku. Osećala se kao da je imala uže oko vrata i svakog trenutka može da padne. Najlakša je bilo da se prevrne i sve sruči na Mejsona. Ali se u sebi zaklela da to neće da uradi. Slegnula je ramenima. „Ginekologija i akušerstvo imaju veću stopu tužbi za nesavesno lečenje od bilo kojih drugih oblasti." „Do đavola, voleo bih da nešto mogu da uradim za tebe, Rejč. Ali firma u kojoj sam sada bavi se uskospecijalizovanim oblastima, mi ne znamo ništa o toj vrsti prava. Ali bih možda mogao nekoga da ti preporučim, ako nisi zadovoljna advokatom koga imaš. Ko je tvoj advokat?" „Rouz Santini. Iz firme Stendal i Kuper." „Santini, Santini, ah, da, čitao sam kraći članak o njoj u Službenom glasniku. Ime bi trebalo da joj je Hudini, a ne Santini. Da li si čula za jedan njen slučaj s barvudosom?" „Ne, nisam." „Ona je branila jednog čoveka, barvudosa, optužbe da je nekoga fizički napao, pa je organizovala da čitav autobus njegovih dođe u sudnicu, sa crnim bradama i kaputima, a Santini je tog čoveka koji ga je tužio pozvala da rukom pokaže na njenog klijenta. On je naravno pokazao na pogrešnog, a Santini je dobila poništenje suđenja." Rejčel je osetila da joj se raspoloženje podiže a osmeh pojavljuje u uglovima usana. Ne zbog toga što je mislila da će njen slučaj da bude lak. Ali je mogla da zamisli kako Rouz izvodi trik takve vrste. Rouz je bila izuzetno pametna... i nije se ustručavala od preuzimanja rizika. Ali je Rouz takođe mogla da je uništi, a sve to s i te kakvom lakoćom. U nekom tamnom uglu njenog mozga, jedan glas joj je došapnuo: A zar to onda ne bi bilo zgodno za Rouz? Da Brajanu sve ispriča o Dejvi-du, zar se on, logično, ne bi okrenuo k njoj, svojoj najstarijoj i najdražoj prijateljici za savet, pa čak i za utehu? Kako bi to za nju bilo savršeno, kako zgodno! Pa ipak je nekako osećala da može da veruje Rouz. Dok je sa njom provodila više vremena, mogla je da vidi šta Brajan mora da je na njoj voleo, tu ranjivost ispod sve te vatrene borbenosti, tu toplinu i nežnost. „Ona je dobra", rekla je Rejčel. „Sviđa mi se." Sve je to istina... upr-kos Rejčelinim strahovima, ljubomori. „Ima samo jedan problem. Ona je bivša Brajanova devojka. Kako je svet mali, a?" \jlinjjiudz____________________________________________427 Mejson je zazviždao i u tišini vrteo glavom. „To je mali problem. Jesi H otkrila da li je ona i dalje zaljubljena u njega?" „Možda." Slegnula je ramenima, osećajući blagu mučninu u stomaku i poželela je da promene

temu. „Pa, ne znam baš, da je reč o Šeninom bivšem, mislim da bih ja voleo da uredim da on završi u zatvoru." „Mislio sam da vas dvoje niste posesivni tipovi." „Oh da, to je bilo sjajno da mislimo da smo kul. Sve dok, nekoliko meseci posle našeg venčanja, nisam saznao da su se Šen i Baz goli kupali u jezeru, dok sam ja nešto obavljao u gradu. Ona se klela da je sve bilo savršeno nevino, i ja sam joj verovao, ali me to nije sprečilo da se razbesnim." Smejao se u sebi. „A pogledaj me sada, gospodin iz Mejpl-vud drajva. Počinjem sebi sve više i više da ličim na svog starog." „Kako su tvoji? Čujem da su kod tebe." „Samo na nekoliko nedelja. Onda se vraćaju u Palm Bič. Oni sada tamo žive... Prodali su kuću u Harisonu kada se tata penzionisao. On sada svaki dan igra golfa mama igra bridž i organizuje Hadasa humanitarne večeri. Oboje su toliko pocrneli poput najdaho kauča. Šen i ja šaljemo decu tamo koliko god možemo. Tata prosto obožava Dilana... našeg dvogodišnjeg sina koji je lud za graškom, spanaćem i kupusom. Sve što Gold star ima u pakovanju, to dete jede." Mejson je odmahivao glavom, ali je Rejčel mogla da primeti ponos i ljubav na njegovom licu. „Kako je tvoja mama? Kako se ona snalazi?" „Ona je dobro. Ima ljubavnika." Mejsonove oči su se potpuno razrogačile. „Zezaš me? Pa, dobro za nju. Je li to nešto ozbiljno s tim tipom ili samo hoće da se dobro provodi?" »Ne znam. Izgleda prilično ozbiljno, ali mama nije ništa pomenula o braku. Promenila se otkad je tata umro. Nije toliko nervozna, a mislim da nekako deluje srećnije. Nećeš verovati kako se u banci izborila za prevlast. Moja mama, glavni šef! Samo je reč o tome... pa, potrebno je neko vreme da se na to naviknem. Mejsone, da li misliš da su se naši roditelji u stvari promenili? Ili smo to mi? Da li smo se mi promenili?" .,1 mi i oni, mislim. Ali, slušaj ovu neverovatnu pomisao. Ti i ja smo sada istih godina kao i naši roditelji kada smo se kao deca potapali i jedno drugo davili u bazenu." „Bože, da li je stvarno prošlo toliko vremena?" ..Aha, jeste." On se kratko nasmejao i ispio ostatak pića. „Znaš, čak "u se i dopada da vozim karavan." 428 Vrt laz Osećajući neku neobičnu nežnost, Rejčel mu je dodirnula ruku Bi joj je potreban prijatelj, a on je najstariji koga ima. „Mejsone, ja sam prestrašena. Od predstojećeg suđenja. Od starosti. Oh... od mnogo to ga-" Mejson ju je stezao za ruku. „Priključi se klubu, malena. Ponekad se pogledam u ogledalo... a koga to vidim da me gleda? Varda Klivera eto koga. Slušaj, onog dana kada prestanem da uzimam pro bono slučajeve

i kupim stan na Floridi, upucaj me! Hoćeš li?" „Uradiću i bolje od toga", rekla je Rejčel i nasmejala se. „Vrbovaću te za posao u mojoj klinici. Branjenje narkomana će ti, nakon nekoliko nedelja, izgledati kao rutinska stvar." Mejson se nasmejao. „Dogovoreno." Konobar je stajao ispred njih, spreman da sasluša njihove porudž-bine i Rejčel je iznenada osetila glad. Dakle, život teče dalje. I neka sve ide do đavola ako neće i ona. Ako okean postaje nešto opasniji, pa, ona će samo morati da pliva s nešto više snage, to je sve. „Ostrige", rekla je konobaru. „Najveći tanjir koji imate." 33. Maks se ušunjao kroz dupla vrata, sa sporedne strane sudnice, dok je zapisničar proveravao prisutnost porotnika. Sud je bio prepun a klupe od hrastovine prenatrpane. Sa strane su ljudi stajali naslonjeni na obložene zidove, a pozadi se videla nekolicinu kako se gura da bi imala bolji pogled. Prokleti da su ti idioti od reportera, pomislio je Maks. Tek je ju-če počelo suđenje, a slučaj je već dospeo na treću stranu Posta: DOK-TORKA DEBITANTKINJA OPTUŽENA ZA SMRT PORODILJE TINEJDŽERKE, s krupnom Alminom slikom kako nepomično leži okružena aparatima kojima joj održavaju život, a pored toga slika njene bebe. Slučaj Socedo protiv Rozental su već pretvorili u cirkus. Ova publika je naterala Maksa da pomisli na čopor hijena koji se skuplja oko napuštene lešine. Uskoro će i Rouz da bude u središtu pažnje. Ona mora da bude dobra, inače će mediji da je raskomadaju na sitne parčiće. Ali zašto se on toliko oko toga uzbuđivao? Rouz je bila dobra. Ali je i Sal di Fazio bio odličan, uprkos svoj toj slatkorečivoj glumi. Maks ga je posma-trao kako gore-dole korača po sudnici poput uzbuđenog glumca i zadovoljno se smeši publici, kao da su oni kupili skupe karte da bi ga gledali. Zureći u publiku, Maks je zapazio Rouz na strani optužene kako pretura po aktovci. Nosila je kostim koji nikada ranije nije video, ko-baltnoplave boje, s pristojnom bluzom boje slonovače otvorenom oko vrata, koja pokazuje prijatnu zlatastu boju njene kože. Savila se dole kako bi podigla papir koji joj je pao na pod, a njene tamne kovrdže su se razbežale, sakrivajući joj lice, dok su se biseri koje joj je poklonio mreškali na njenom vratu i samo delimično odbijali svetlost. Srce mu se okrenulo za devedeset stepeni. Pomislio je na prošlonedeljni poziv Gerija Enfilda iz Los Anđelesa. Geri mu je govorio o trostrukom bajpasu Brusa Oldsena i kako je to nateralo Brusa da ode u preranu penziju, a onda mu je „bacio bombu" i pitao Maksa da dođe i preuzme odeljenje za parnice u Cenčuri Sitiju. _ Maksu se zavrtelo u glavi i rekao je Gariju da će da razmisli o tome. Što i radi. Navodio je sve razloge zašto to nikada ne bi uspelo. A zatim je sve to odmeravao s razlozima da to prihvati. 430 Gledajući sada u Rouz, pomislio je: Kako da te napustim? Kako mogu da pustim čak i taj mali deo tebe koji

imam? Prvo je tu bilo rastajanje od Mandi koje ne bi mogao da podnese Ali je Mandi ta koja je, gle ironije, resila problem. „U redu, tata", rekla je kada je započeo temu o tome dok su u Ram-pemejeru jeli sladoled. Ona je okrenula kašiku i polizala grudvicu čokoladnog krema. „Ja bih stvarno mogla da se naviknem da raspuste provodim tamo. Opa! Kalifornija. Sindi kaže da su momci tamo pravi slatkiši. Da li bismo iznajmili kuću pored plaže?" Tako je to rešeno, dok je Mandi u uskim farmerkama i majici i dalje brbljala o momcima, podsećajući Maksa da će za nekoliko godina ona napuniti osamnaestu i biti dovoljno stara da živi gde hoće. Možda će čak i da odluči da ode na koledž blizu njega. Da li je moguće da je prošlo četiri meseca od kad je iznajmio mesto u Bikamu? Čitava četiri meseca spava sam, dolazi kući u prazan stan. Da svako jutro, kada bi ušao u kupatilo, još uvek pospan, zamišlja da će da nađe Rouzine čarape koje se suše na šipci od zavese. Svake večeri bi zamišljao da će ona da ga čeka u dnevnoj sobi kada otvori vrata, čeka ga da bi ga zagrlila i ispričala mu šta joj se to smešno dogodilo dok se vraćala kući. Maks je osećao prazninu u grlu. Druge žene? Pomislio je na onu od pre nekoliko nedelja, lepu plavušu iz Advokatske komore, u njenom stanu u Ulici Vesi. Katastrofa! Nije mogao da mu se digne. Konačno, verovatno iz sažaljenja, ona ga je uzela u usta. Kada je nakon toga otišla u kupatilo da se opere, legao je na njen vodeni krevet i zaplakao. Zgrozio se nad samim sobom i osećao se bolesno koliko mu je Rouz nedostajala. Hajde, prestani s tim, naređivao je sebi. Ti si veliki dečak. Primoravao je sebe da se usredsredi na suđenje, da malo bliže pogleda u Rouzinog klijenta. Doktorka se držala veoma stabilno, ruku prekrštenih ispred sebe. Njena puterastosmeđa kosa, koja podseća na boju viskija, dolazila joj je do polovine leđa i sijala je kao da je češljana stotinu puta. Sa obe strane je zakačila češljiće od kornjačinog oklopa. Nosila je jednostavan, lepo sašiven komplet od lana boje peska i svilenu bluzu boje bre-skve. Na sebi nije imala šminku, osim najbleđe nijanse rože karmina. Izgledala je mladalački, sitno i uplašeno, uprkos ponosnom držanju brade i čeličnom izrazu odlučnosti u očima. Prvi udarac, pomislio je Maks i postajao zabrinutiji. Ta porota želi Markusa Velbija, nekoga u čiju stručnost neće posumnjati ako se l Gudž 431 nekome od porotnika desi da dobije srčani napad, a ne neku devojku koja deluje kao da je tek završila medicinsku školu.

Za stolom tužioca, sedela je žena koja je jedino mogla da bude majka Alme Socedo. Ima nekih četrdesetak godina, gojazna je, nosi jeftinu haljinu sa cvetnim dezenom koja je čvrsto zategnuta na pozamašnim leđima i delimično joj se nazire brushalter. Ogromnu crnu lakovanu torbu je držala u krilu i rukama nervozno vrtela i odvrtala ispucale drške. Drugi udarac, Maks se još više zabrinuo. Zapisničar je glasnim, monotonim glasom objavio: „Sud zaseda. Nastavak suđenja Socedo protiv Rozental" Porota je zauzela svoja me-sta. „Neka se u zapisnik ubaci da su svi porotnici, kao i svi advokati prisutni." Čuli su se žamor glasova, škripanje cipela po parketu, šuškanje kaputa koje prisutni polako slažu, a zatim je sva ta buka lagano zamrla. Čulo se samo blago šištanje starinskih radijatora na paru i bat stopala u hodniku van sudnice. „Dobro jutro, dame i gospodo", pozdravio ih je sudija Vajntraub sa svoje stolice. Nepristrasan, ali pomalo voli da prigovara. Skoro je potpuno ćelav. Slabog srca. Uskoro će se penzionisati. „Gospodine Di Fazio?" Di Fazio, koji je sedeo pored svog klijenta, sada je ustao - poput marionete, pomislio je Maks. „Poštovani sudijo", počeo je Di Fazio glasom u kome se pomalo osećao naglasak iz Bronksa, „želeo bih da pozovem dr Dejvida Slouna za svedoka." Maks je, kao i ostali u sudnici, pratio visokog, zgodnog čoveka kako ustaje sa klupe iz prvog reda i krupnim koracima dolazi do mesta za svedočenje. Nosio je elegantno odelo mornarskoplave boje na pruge šiveno u edvardovskom stilu - i široku kravatu. Imao je dugačke zulufe, onoliko široke da budu moderni, ali savršeno oblikovani i po-drezani. Maks je pretpostavljao da momak vozi korvetu i sluša Mantovanija u kolima. Isuse, on je izgledao impresivno: baš onakav doktor kakvog želite ukoliko doživite srčani napad... ili da posvedoči u tužbi za nesavesno lečenje. Sve dok je on na vašoj strani, naravno. »Dobro jutro, dr Sloun." Di Fazio je blistao. Kao da napolju nije biužasno vreme i lilo kao iz kabla. Najgori novembarski dan koga je lo Maks mogao da se seti. „Dobro jutro", Sloun je prijatno odgovorio. 432 laži „Doktore, da li ste vi lekar koji ima licencu da obavlja praksu u Nf;u jorku?" „Jesam." „Da li želite da nam kažete gde ste studirali pre nego što ste posta li lekar?" „Pohađao sam i diplomirao na Harvardu, upisao postdiplomske na Džon Hopkinsu za mikrobiologiju, a zatim studirao medicinu na Kolumbija univerzitetu, na koledžu za lekare i hirurge. Stažirao sam u bolnici Dobri pastir u Bruklinu a zatim sam izabran da postanem glavni doktor na Ginekologiji i akušerstvu." Di Fazio se nagnuo ka stolici za svedoke, jednu ruku je držao u džepu, kao da su on i Sloun dva

drugara koji bacaju govnave kese preko ograde. „Da li ste član nekog udruženja, doktore?" „Da. Ja sam član Američke asocijacije hirurga, član Američke asocijacije akušerstva i ginekologije, član Međunarodnog udruženja hirurga i član Udruženja ginekologa Njujorka." Previše je uobražen. Dobro. Porota će to da primeti, pomislio je Maks. „A da li sada radite u nekoj bolnici u gradu?", ispitivao ga je Di Fazio. „Da, radim. Ja sam šef Ginekologije u bolnici Sveti Vartolomej" „Koliko dugo ste na tom poslu, doktore?" „Šest meseci. Pre toga sam radio u Prezbiterijanskoj bolnici." „Da li se sećate pacijenta koji je primljen u bolnicu Sveti Vartolomej 15. jula ove godine, mlade žene po imenu Alma Socedo?" „U stvari se sećam. Veoma dobro." Blago se namrštio. „Doktore, juče smo čuli svedočenje Eme Dupri, koja je one večeri kada je gospođica Socedo primljena bila dežurna medicinska sestra. Di Fazio je lagano došao do svog stola i izvukao dokument iz svoje otvorene aktovke. „Sada želim da vam predam Almin bolnički karton, koji je zavela gospođa Dupri, što je u dokaznom postupku zavedeno kao dokaz br. 2. Da li ste ga ranije videli, gospodine Sloun?" „Sigurno da jesam." Bacio je pogled na papir i vratio ga advokatu. Svaki njegov pokret i izraz na licu su izgledali jednostavno, kao da je sve to uvežbano. „To su moje oznake na dnu te prve strane. Pregledao sam gospođicu Socedo 16. jula uveče." „Možete li da nam kažete šta ste uvideli nakon pregleda pacijentki-nje, doktore?" 433 Dejvid Sloun je za trenutak zastao, kao da je razmišljao, glavu je malo nakrivio, dugačke elegantne ruke je lagano prekrstio u svoje krilo kao da se moli. Kada je konačno podigao glavu, zelene oči su delovale uznemireno, ali su bile jasne, a to je delovalo efektno na publiku. Šuškanje se opet javilo u sudnici, tela su se naginjala napred i nešto očekivala. Sada, konačno, posle tri dana suvoparnih svedočenja, oni će dobiti pravu sapunicu. „Gospođica Socedo je", konačno je rekao, „bila u osmom mese-cu trudnoće. Zaključio sam da ima povećan krvni pritisak i pokazuje opasne znake edema - to jest, zadržavanje njenih telesnih tečnosti je bilo veoma visoko. Drugim recima, prilično je bila toksična." „Dakle, po vašem mišljenju, ona je predstavljala rizičnog pacijenta?" „Toksičnost je uobičajena kod trudnih žena, naročito u poslednjim mesecima, ali ukoliko joj se ne posveti pažnja, može da dovede do opasnih komplikacija i za majku i za bebu." „Da li ste prepisali nešto pacijentkinji?" „Ne." „Oh? Možete li da nam kažete zašto ne, doktore?" „Ona nije bila moj pacijent. Lekar koji se brinuo o njoj je dr Rozen-tal." Dejvid je svoj hladan pogled uperio ka Rejčel. Maks je mogao da se zakune da je primetio, čak i sa ove udaljenosti, da je ona zadrhtala. Boje je

nestalo sa njenog lica, a koža ispod ogromnih plavih očiju kao da je dobila neku bledoljubičastu nijansu. Pogled je zatim prebacio na Rouz. Sedela je prilično uspravno, podignute glave, zabačenih ramena i spremna za bitku. Dobra devojka. Di Fazio se kezio. Čovek očigledno nije naviknut na smejanje, jer je debelim usnama pokušavao da prikrije svoje pokvarene zube. »Ali, imali ste neko mišljenje o tretmanu koji je ponuđen gospođici Socedo, nije li tako?" „Da." »Koje je bilo vaše mišljenje u to vreme, doktore? Da li ste se saglasili s dijagnozom dr Rozental kod ove pacijentkinje?" »Ne. Nisam. Nisam ni tada, a nisam saglasan ni sada." Maks je primetio kako se Rejčelino telo za trenutak trglo, kao da ju je neko udario. Okrenula se ka Rouz, odmahujući glavom i ustima ne-mo pokazujući negodovanje. »Oh? Da li ste tada s njom podelili to svoje mišljenje?" »Jesam. U stvari, prilično nadugačko smo o tome raspravljali. Pre-Poručio sam joj da bez odlaganja započne sa carskim rezom. Osećao 434 sam da je prevremeno rođenje deteta nekako rizičnije po majku. Jasno se sećam da sam dr Rozental upozorio da je gospođica Socedo ц opasnosti da dobije emboliju... ili nešto još gore." Maks je bacio pogled na porotnike. Ovo je nešto novo. Nešto osu-đujuće. Usledio je trenutak izuzetne tišine koju su remetili samo poneki nasumični kašalj i šuštanje vode u radijatoru. Izgledalo je kao da se Rejčel zaljuljala na stolici, kao da će da se one-svesti i iznenada je čovek, koji je sedeo tačno iza nje, skočio na noge i stao pored nje. Covek u sakou od tvida s aplikacijama na taktovima. Visok, nekako krut i uznemiren - delovao je kao da podiže neotvorene novine. Maks je pomislio na mladog Garija Kupera. Maks ga je prepoznao. Isto lice koje je viđao u novinama, intervjuima u tok-šou-emisijama, a kasnije i na prašnjavim koricama njegove knjige. A onda, tu je i Rupert Everestova zabava u Londonu. Kako on ikada može da zaboravi Brajana Maklanahana? Čoveka u koga je Rouz zaljubljena. Osetio je nedostatak vazduha. Morao je da sedne. Maks je shvatio da šta god da Brajan oseća prema Rouz, to neće promeniti njegovu sudbinu. Nimalo. Rouz voli ovog čoveka. I za nju nije imalo nikakve veze što on neće - ili ne može - da joj na tu ljubav odgovori. Brajan je takođe delovao rastrzano; ruke je položio na ženina ramena, ali je gledao u Rouz i pogledom je preklinjao. Da li je on želeo pomoć ili razumevanje? Vremeje da nastaviš, rekao je Maks sebi, osećajući se nekako starije i veoma tužno. Makar će u Kaliforniji da šija sunce. Maks je bacio pogled na svoj roleks. Već je prošlo pola sata. Mora-će da požuri. Srećno, Rouz. Srećno i zdravo, pozdravio se s njom u mislima, dok je na prstima izlazio u hodnik. Osetio se kao da je

došao do kraja jednog dugog putovanja i na neki način mu je bilo drago da konačno može da krene dalje, ali se istovremeno osetio izuzetno tužno što je tome došao kraj. 34. „On laže", rekla je Rejčel. Rouz je posmatrala kako pali cigaretu i zavaljuje se u fotelju. Izgledala je sivo od iscrpljenosti i tako napeto, kao da bi jedan dodir mogao da je potpuno uništi. Sedeli su u prostorijama sudskog službenika. Sudija je prekinuo suđenje za devedesetominutnu pauzu za ručak. Brzo hodajući po sobi, Rouz je zastala i besno gledala u Rejčel. „Ili on ili ti lažeš." Kakav si ti prokleti idiot, besno je kritikovala sebe. Poverovala si da ti je sve rekla. Ona je namerno sakrila taj razgovor sa Slounom. Sam bogzna staje još sakrila. Rejčel je slegnula ramenima. „Ima li to neke veze?" Rouz je lupila pesnicom o sto i srušila praznu solju za kafu i okrnjenu metalnu pepeljaru. Pepeo i pikavci s tragovima karmina su se prosuli po drvenoj površini. Rejčel se samo blago trgla. „Nego šta nego ima veze! Tvoje dupe nije jedino koje je u procepu. Zamisli samo kako je meni bilo dok sam tamo sedela i slušala Šal di Faziov unajmljeni pištolj koji me upućuje u ono što je moj klijent trebalo da mi kaže. Namerno si to krila od mene!" Rejčel je samo sedela i zurila u veliku uramljenu sliku predsednika Forda na suprotnom zidu. Dim se izvijao iz cigarete u obliku izduženog znaka pitanja. Rouz se osetila tako bespomoćno i uništeno, frustrirano. Kada bi joj samo Rejčel uzvratila vikom! Ali ova nova, neobična Rejčelina apatija... kako da se ona izbori protiv toga? Isuse, šta se to s njom dešava? Rouz je kroz glavu prošlo ovih nekoliko poslednjih meseci: dugi sastanci u njenoj kancelariji, bezbrojni telefonski razgovori, beskrajne solje kafe koje su ispijale. A kroz sve to ih je Rejčelina agresivna energija obe ispunjavala. Rouz je počela nevoljno da se divi ovoj ženi koju je smatrala neprijateljem. Prvo je poželela da pomogne Rejčel samo da bi došla do Brajana. Ali sada, što ju je i samu iznenadilo, želela je da po-m°gne Rejčel zbog nje same. v Sela je preko puta nje i prilično se smirila. Nateraće Rejčel da pri-ca s njom, da joj kaže sve o tom ljigavcu Slounu i o svemu drugom što °na možda skriva... zbog njih obe. Rouz je duboko uzdahnula. 436 Vrt e„U redu. Hajde da pretpostavimo da on laže. Zašto? Šta on ima od toga?" „Ne znam." Rejčelin ravan, mrtav glas kao da je dolazio sa snirnlj ne poruke na sekretarici. Ali nešto na njenom licu, treptaj očnih kapaka, mišić na stisnutoj pesnici - odali su je. Ona laže, pomislila je Rouz. Rouz se sagnula napred i telom se naslonila na sto pridržavajući se otvorenim dlanovima. „U redu. Hajde da to pokušamo na drugi način. Zašto mi ti ne ispričaš svoju verziju. Da li si ikada

razgovarala o Almi Socedo s doktorom Slounom?" „Da." „Da li je on nešto predložio?" „Da." „Šta?" „Savetovao mi je da čekam. Rekao je da je verovatno veći rizik ako joj prerano izazovem porođaj." Ona je ugasila cigaretu u pepeljari naglim, nestrpljivim pokretom. „Nisam to pomenula jer nije delovalo kao da ima nekakve veze." „Da li misliš da on sebe štiti?" pitala je Rouz. „Da li on zato laže... da pokrije svoje sopstveno dupe?" Ali Rouz nije tako mi