PRIZOR, PROZOR U subotu uveĉe ponovo sam ga sanjao. Za razlilku od stvarnosti, u mom snu on je bio ţiv, a ja mrtav.

Leţao sam na krevetu; kratak beli ĉaršav pokrivao mi je bedra; stopala i skoĉni zglobovi upijali su preostalu svetlost. Moj otac je sedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici i plakao. Na njegovom licu pokazivalo se oĉajanje; rukama je katkad prelazio preko obrva ili nosa, brisao zalutale suze; povremeno je odmarao šake na kolenima, povremeno odmahivao glavom u krajnjoj neverici. Onda je uzeo molitvenik i poĉeo da ĉita. Video sam kako se ljulja napred-nazad, dok se hebrejske reĉi lome u njegovom grlu. Ĉulo se da su mu usta suva. Tada se zagrcnuo, poĉeo da kašlje, i naoĉare su mu se smandrljale niz grudi, preko krila, do kolena, na pod. Ujutru sam otišao na groblje. Zašto mi to radiš? pitao sam ga. Stajao sam pred širokom nadgrobnom ploĉom koja je još uvek bila pokrivena rosom. Zašto mi to radiš? ponovio sam. Ćutao je. Ako mi štogod zameraš, rekao sam, zašto to ne kaţeš?

Negde iza mene nešto je šušnulo. Okrenuo sam se, ali nigde nikoga. Otišao sam do velikog oraha i zavirio mu meĊu grane kao što ţeni gvirim ispod suknje. Pomislio sam na veverice, voleo bih da vidim veverice kako nose orahe u svoja legla, ako sada ima oraha i ako sada ima veverica. Nigde nikoga. Ponovo sam prišao oĉevom grobu. Na drugoj strani staze video sam sveţu humku s drvenim obeleţjem. Na obeleţju je pisalo »Flora Monitijas, 1903—1985«. Kada smo pre nekoliko godina sahranili moga oca, ovaj deo groblja bio je sasvim pust. A sada, ako ne grešim, preostalo je još samo desetak slobodnih mesta. Kada i ona budu popunjena, groblje će prestati da ţivi. Jevreji će morati da potraţe drugo mesto za svoj poĉinak, za oĉekivanje trenutka kada će se Mesija pojaviti, kada će se na gradskim zidinama Jerusalima, sama od sebe, otvoriti Zlatna vrata. Pod uslovom, naravno, da Mesija ne propusti svoj trenutak. Jer ako ga tog puta propusti, kao što mu se to verovatno desilo u nekoliko navrata u prošlosti, ništa nas više neće spasti. Tvoj osećaj za katastrofu, govorio je moj otac, toliko je neprirodan, toliko izveštaĉen, da moţe da predstavlja samo svoju karikaturu, svoju parodiju. Moţda, slegnuo sam ramenima, ali mene je uvek privlaĉila razliĉitost stvari, njihova izuzetnost. Otac je odmahnuo rukom. Ako ţeliš da stvari budu drugaĉije, rekao je, onda ih prvo moraš naĉiniti istim. Tek posle toga moţeš uzeti da ih menjaš. Što je znaĉilo: prvo moraš da budeš kao svi ostali, a tek kada ovladaš tim umećem moţeš da poĉneš da se razlikuješ. Postoji odreĊeni redosled stvari koji se ne moţe izmeniti. Udaljio sam se od oĉevog groba i pronašao kamenĉić neobiĉnog oblika. Stavio sam ga na rub spomenika, pomilovao mermer prstima, pa usnama, i pošao. Zatvorio sam grobljansku kapiju. Pored mene je protutnjao tramvaj. Jedna Ciganka, pa još dve, ponudile su mi bukete cveća. U kiosku više nije bilo dnevnih novina. Prijele su mi se viršle. Samousluga je bila dobro snabdevena. Berberi su se besposleno vrteli na svojim stolicama. Na stepenicama je leţao ispraţnjen tetrapak. Semafori su se prilagoĊavali saobraćaju kao kameleoni. Pekle su me oĉi. Ĉaĉkao sam uši. Poštar nije imao kapu. Pojedini zanati izumiru. U vazduhu se osećala prašina. Svet se sastoji od prizora, rekao je moj otac.

U to vreme već je bio bolestan, koţa mu je bledela, oĉi gubile sjaj, kosa postajala sve reĊa, prsti otkazivali poslušnost, creva proizvodila neprijatne zvukove, usne se krivile, desni se sve više sušile, tako da su veštaĉke vilice klizile, ispadale, beţale niz jastuk mokar od znoja. Prozor je zatvoren, rekao je bolesnik na susednom krevetu. Soba u kojoj su leţali bila je mala, tesna, dva kreveta i ĉiviluk, noćni stoĉići, umivaonik, dve stolice bez naslona, zavesa, fotografija nekog primorskog mesta na zidu. Moj otac je iskrivio glavu da bi bolje video bolesnika na susednom krevetu. Kakav prozor, pitao je moj otac, kakvi bakraĉi? O ĉemu on to priĉa? Od »prizora« mu se uĉinilo da si rekao »prozor«, rekao sam. Lud je, rekao je moj otac i pokušao da uhvati vilice. Moţda je bio lud, ali u onome što je rekao bilo je neke istine. Svet se sastoji od prizora, ali prozor je zatvoren, bolje reĉeno: došlo je vreme, kucnuo je ĉas da se prozor zatvori i da nas ostavi bez prizora. Kada više nema prizora, nema ni sveta. Moj otac je nastavio goropadno da umire. Odbijao je da ga pokriju i bacao je svaki pokrivaĉ sa sebe. Tvrdio je da mu je vrućina i da mora da leţi go. U klonuli penis zabili su mu cevĉicu koja je sprovodila mokraću u providnu plastiĉnu kesu. U oĉima mu je bleštalo ludillo, koje je u stvari bilo razumevanje koje nikad u ţivotu nećemo dosegnuti. Naše posete pretvarale su se u uzaludne pokušaje da ga ubedimo da treba da jede, da mirno leţi, da uzima lekove, a on se otimao, urlao, mlatarao nogama, bacao ĉaršave, cepao potkošulje, prevrtao tanjire, prosipao ĉaše s vodom. Dve ili tri godine kasnije, za stolom, u jednom svom pokretu prepoznao sam njega, njegovu kretnju. Pokušao sam da ponovim pokret, ali podudarnost mi nije polazila za rukom. Kasnije, u nepredvidljivim trenucima, ponovo mi se dešavalo da u sebi prepoznam njega. Dok bi tonuo u san, s dlanovima prekrštenim ispod glave, osetio bih da sam on, i ako bih u retkom mraku sobe otvorio oĉi, ugledao bih svet onakav kako ga je on video. Trzaj lica koji bih u prolazu, u predsoblju, spazio u ogledalu, bio je njegov, pripadao samo njemu. U tim magnovenjima on je ţiveo umesto mene, vraćao se kao što ću se ja vraćati u telo moga sina. Svaki ĉovek ima svog oca. Svaki otac ima svoga oca. Itd. Ako ţeliš da budeš siguran, govorio je moj otac, onda moraš prvo da ovladaš nesigurnošću. Tek kada doznaš šta znaĉi biti nesiguran, moći ćeš da se prepustiš sigurnosti. Kada sam se probudio, ostao sam da leţim zatvorenih oĉiju. Ĉuo sam svaki poznati šum u našem stanu: kucanje zidnih satova, šuštanje vode u kupatilu, bruj prozorskih okna prilikom prolaska autobusa. Plašio sam se da pogledam. Šta ako sam se probudio kao moj otac? Prstima desne ruke dotakao sam levu nadlakticu, potom sam prstima leve ruke dotakao desni ruĉni zglob. Mogao sam to da budem ja, a mogao je to da bude i neko drugi. Opipao sam lice: ĉelo, kapke, obraze, usne, bradu, nos. Da li je potrebno otvarati oĉi da bi doista doznao ko si? Popustio sam stisak kapaka i kroz trepavice nazreo svetlost jutra. Onda sam podigao glavu i video, u dnu kreveta, svoja stopala. Zgrĉila su se, ispravila. Moram još mnogo da uĉim, pomislio sam. Tako je poĉeo dan

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful