овлашћења, у ком случају она може одмах пo сазнању за прекорачење, не чекајући изјашњење

заступаног, да изјави да се не сматра везаном утовором.
Заступник мора да предузима све радње у вези са закључењем и извршењем уговора лично и није
овлашћен да своја овлашћења пренесе на друго лице. To правило трпи три изузетка:
ако je уговором предвиђена могућност преношења овлашћења;
ако je то допуштено законом (нпр. адвокат може пренети овлашћења на колегу осим ако je
другачије уговорено);
ако постоје такве околности које спречавају заступника да лично обави радње предвиђене
овлашћењем, a интереси заступаног захтевају предузимање правног посла без одлагања.
Може се догодити да лице закључи уговор у име другога, као да je његов пуномоћник, али без
овлашћења. Ту и није реч о заступању, али ако други накнадно одобри заступање, односно уговор
који je закључен у његово име и за његов рачун, успостављају се правни односи, и то
ретроактивно, исти као приликом заступања. Самим тим, уговор ће производити правно дејство
Пуномоћство je облик заступања који je настао на основу уговора између властодавца и
пуномоћника (тзв. вољно заступање). Постојање и обим пуномоћја непосредно зависе од
овлашћења садржаног у пуномоћју, a не зависе од правног односа на чијој je подлози пуномоћје
издато. Унутрашњи однос између пуномоћника и властодавца може се заснивати на теретном или
доброчином уговору, може садржати неке услове, али то нема значаја у односу на другу уговорну
страну која закључује уговор с пуномоћником.
75.
5. Уговор са самим собом
Уговор je сагласна изјава воље два или више лица и њиме се ствара облигација која такође није
замислива без две стране. „Уговор са самим собом" представља contradictio in adjecto. Управо у
вези са заступањем могу се јавити извесне правне ситуације у којима се, prima facie, може
закључити да пуномоћник закључује уговор са самим собом.
Нпр. лице A овласти лице Б да у његово име и за његов рачун (лица A) прода одређену ствар чије
je власник (лице A). Б je овлашћен да ствар прода и сада се поставља питање да ли ту ствар може
и сам (лице Б) да купи? Одговор није могуће дати без познавања детаља уговора и околности
случаја. Ту треба констатовати да није у питању једно лице, a самим тим није реч о једној
имовини, jep када би било супротно такав уговор не би био пуноважан. Реч je о два лица од којих
je један властодавац, a други пуномоћник у наведеном примеру купопродаје, властодавац био
продавац, a пуномоћник купац. Из тога се закључује да je такав уговор теоријски могућ. Ипак,
како je уговор о пуномоћству однос intuitu personae, дакле, уговор заснован на посебном
поверењу међу странкама, закључен међу њима управо због неких посебних особина и квалитета
најмање једне стране могуће je да пуномоћник злоупотреби поверење властодавца и закључи за
себе повољнији уговор него што би то био случај на тржишту с неким другим лицем. Једноставно,

Docsity.com

у тзв. уговорима са самим собом поставља се питање повреде интереса властодавца.
Разрешење ове правне ситуације која се назива „уговор са самим собом" зависиће, првенствено,
од воље властодавца. Jep ако властодавац одобри уговор, и не поставља се питање повреде
његовог интереса. Чак и ако je властодавчев интерес повређен, то je правно ирелевантно jep je
сам пристао на услове уговора.
У ситуацијама када није могло да дође до повреде интереса властодавца, треба сматрати да je
„уговор са самим собом" пуноважан, a евентуални захтев властодавца ради поништења уговора
треба одбити. To су оне ситуације када из пуномоћја и околности случаја несумњиво произлази да
су услови уговора били прецизно дефинисани и да тај уговор за чије je закључење овлашћен
пуномоћник није уговор intuitu personae, који би подразумевао искључење пуномоћника као
уговорне стране. У свим утоворима у којима je преговарање искључено, a нису intuitu personae у
смислу да искључују пуномоћника, „уговор са самим собом" je пуноважан. Нпр. продаје се
одређена ствар за фиксно одређену цену. Уколико би пуномоћник исплатио утврђену цену, таква
купопродаја се не би могла успешно оспоравати.
Могућна je и ситуација да je исто лице пуномоћник оба уговарача. Нпр. купац и продавац су
претходно поставили исто лице за свога пуномоћника. У таквом примеру уговор може настати
изјавом једне воље, воље пуномоћника. Уговор као да настаје проглашењем, декларацијом. Ипак,
то je могуће jep воља пуномоћника у себи садржи право представљања двеју воља.
Поставило се и питање „уговора са самим собом" у случају одвајања имовине, односно стварања
посебних, раздвојених имовинских фондова, нпр. separatio bonorum. Поводом тог раздвајања
може се поставити питање „уговора са самим собом". Ту се поставља проблем односа сепарације
и конфузије (сједињења). Нпр. иза оставиоца остала су три наследника: A, Б, и В. Б и В су
презадужени. Оставилац je имао три повериоца: A, Г и Д (лице A je и наследник и поверилац).
Уколико се у једном лицу споји својство повериоца и дужника, a управо то се догађа у тренутку
делације када je наследник био оставиочев поверилац, облигација се гаси. Међутим, у нашем
примеру, повериоци Г и Д овласте лице A да и у њихово име захтева separatio bonorum, као и да
располаже њиховим потраживањима. По захтеву лица A, који je тражио сепарацију у име свих
поверилаца (у своје име и у име лица Г и Д, као њихов пуномоћник), суд одреди одвајање
заоставштине од имовине наследника, будући да су наследници Б и В презадужени. Поставља се
питање да ли A може располагати одвојеним делом заоставштине и у смислу „уговора са самим
собом". „Однос имовина" у наведеном смислу, и те како има утицаја на овакве правне проблеме.
Циљ сепарације je да спречи спајање заоставштине са имовином наследника, a то значи да
сепарација искључује конфузију. Али то стање није трајно и после намирења оставиочевих
поверилаца, који су захтевали сепарацију, све се враћа у редовне правне токове, поново се
успостављају општа правила. Отуда се поставља питање: да ли у том временском интервалу, док
важи режим сепарације, пуномоћник може да закључује „уговор са самим собом"? Одговор ваља
потражити у наведеним правилима, која се своде на питање да ли „уговор са самим собом" може
да доведе до повреде права властодавца? Ако може, такав уговор може бити поништен, ако je то

Docsity.com

искључено, уговор ће бити пунова-жан. Одвојено je питање интереса поверилаца санаследника.
„Уговор са самим собом", којим њихов дужник стиче имовину, не може угрозити њихове интересе,
напротив.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi
prizvale smeh..."

Ribica
Aktivni forumas

Postovi: 261
Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56
Cash on hand: 99.00
[Donate]
Has thanked: 0 time
Have thanks: 0 time




Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja
od Ribica » 10 Sep 2011 13:03

76. КАУЗА (појам каузе и кауза у римском праву)
1. Појам
Реч кауза (lat. causa) употребљава се у различитим значењима: узрок; разлог, повод, побуда;
правна ствар; правно питање; спорно питање, парница (causa civilis), у спорној ствари (in causa);
основ; непосредан правни циљ обвезивања страна у уговору. Кауза je у крајњој инстанци везана за
начело, односно принцип каузалитета, што значи да свака промена мора имати одређени узрок.
Како појам правног посла подразумева изјаву једне или више воља којом, односно којима се врши
промена у дотадашњем status quo-y субјективних грађанских права, тако се и узрок те промене
јавља као значајан правни појам, од кога зависи ваљаност те промене, односно пуноважност самог
посла. У правној науци je задатак, на одређен начин, тежи, јер ту треба не само пронаћи и
објаснити узрок, разлог дате промене у субјективним правима, већ и извршити анализу те
промене са становишта правне допуштености или недопуштености, a уколико je посреди
недопуштеност, утврдити о којој врсти ништавости je реч, апсолутној или релативној, јер су

Docsity.com

правне последице веома различите. Анализа промене, мора обухватити и саму вољу правних
субјеката. Каузалност у друштвеним наукама, пa тиме и у праву, подразумева и разматрање
проблема сврсисходности. Изучавање оног што јесте, a управо je о томе реч у природним
наукама, ипак je једноставније у односу на изучавање оног што треба да буде, a то je, grosso
modo, предмет правне науке.
Са становишта правне науке, врло je значајно утврдити да ли кауза улази у круг универзалних
правних института или не. Ако je одговор негативан, то би значило да je кауза вештачка
творевина, непотребан појам, како су то тврдили антикаузалисти, jep ако њен правни живот
зависи искључиво од неког локалног закона, логично je да она, у ствари, и није неопходна.
Уколико je одговор позитиван, то значи да je њено постојање несумњиво чак и у оним системима
у којима она није посебно уређена позитивним прописима, пa треба истражити иза којих се
позитивноправних института у конкретном праву она скрива. Уколико je кауза универзални
институт у области правних послова, поставља се питање да ли се њено присуство и улога могу
ограничити само на грађанско право? Познато je да се уговори јављају и у материји јавног права и
да за њих, у начелу, важе правила која важе и за уговоре у приватном, грађанском праву, те се у
том случају поставља и проблем каузе у тој правној материји.
Да би у савременим правима настао пуноважан уговор, неопходно je испунити одређене услове.
Ти услови односе се на способност уговарања, сагласност воља, предмет, каузу и, неретко,
форму. У древним правима форма je заузимала место каузе, те ова последња није била битан
елемент у стварању уговорне обавезе. Неке врсте форми стварају саме пo себи каузу, нпр. у
реалним утоворима нека „дубља", „права" кауза и није потребна, јер сама предаја ствари
подразумева (каузу) обавезу повраћаја те ствари, све под условом да in concreto није посреди
преносиочева намера да сауговарача ослободи обавезе повраћаја (intentio liberalis), у ком случају
je реч о бестеретном правном послу, нпр. поклону.
Способност уговарања, сагласност воља и предмет су неопходни елементи за настанак пуноважног
утовора у свим правима, то су универзалне правне установе у материји уговорног права. Када je
реч о каузи, с друге стране, наука није сагласна. Сматра се да како у историји, тако и у
савременом упоредном праву кауза није универзална установа, што у крајњој линији значи да она
није неопходна за настанак и дејство једног уговора, јер њену функцију у неким правима може
преузети неки други битан елемент, нарочито предмет уговора. Ту се уједно поставља једно од
основних теоријских питања: да ли je кауза уопште нужан елемент за настанак и дејство уговора,
односно да ли je то универзална установа уговорног права или je везана само за неке правне
изворе, односно само неке правне системе.
Предмет уговора везан je за питање на шта се дужник обавезује (quid debetur), a тo cy одређене
престације. Отвара једно логично и уједно суштинско питање: зашто се дужник обавезао, због
чега je жртвовао део своје слободе, зашто je сузио своја права, a проширио своје обавезе?
Одговор на то питање (cur debetur), пружа теорија каузе, најспорније питање у науци
облигационог права. Проблем je значајан и с теоријске и с практичне стране, тим више што и

Docsity.com

Закон о облигационим односима одређује и наређује: „Свака уговорна обавеза мора имати
допуштен основ". Основ je српски израз за реч латинског порекла - каузу, при чему наш ЗОО
користи израз „основ", a наука најчешће израз „кауза". Понекад се, у истом значењу, користи и
израз правни циљ, понекад узрок, или разлог обавезе, a некад, истина ретко, и правни наслов или
правно оформљена сврха уговора. Иако кауза свој настанак дугује римском праву, исти израз нема
исто значење. У римском праву кауза je била синоним за сам уговор и његову садржину. У
савременом смислу, кауза je узрок настанка уговорних обавеза, непосредан разлог настанка
уговорних обавеза и самог уговора, његов правни циљ. У нашем праву, у смислу законске
установе, кауза пo први пут постаје део правног поретка 1. октобра 1978, дакле, ступањем на
снагу ЗОО-а. Кауза отвара читав низ суштинских питања: шта je кауза; шта све обухвата тај појам;
да ли je посреди објективан, субјективан или мешовит појам; да ли je она само теоријска
апстракција без практичног значаја или изазива одређене практичне последице; да ли je кауза
локална установа везана за известан број права, или je везана за континентално-европски систем
права, или je пак универзалног карактера? Да ли je кауза ограничена само на двостране уговоре?
Да ли се односи само на уговорно право или постоји у свакој облигацији? Да ли je кауза
објективно дата или je, имајући на уму да je аутономија воље један од два основна начела
грађанског права, субјективног карактера, или je, можда, могућна и комбинација објективног и
субјективног елемента. Ha нека од ових питања наука je дала различите одговоре, a дискусија се
последњих година још више развила. Занимљиво je да je после доношења новог холандског
Грађанског законика, који je, за разлику од старог, изоставио непосредно навођење каузе,
расправа о њој још више добила на интензитету, пa чак, и на жестини полемике. Кауза није „само"
теоријско питање. Питање каузе je и практично питање савременог уговорног права, нпр. кауза и
UNCITRAL, или кауза и начела UNIDROIT, затим кауза у будућем европском приватноправном
поретку, односно у будућој кодификацији заједничког европског приватног права, или кауза и
директиве Европске заједнице, или, пак, кауза или проблем каузе и заштите права потрошача, као
ужи. Посебан проблем je примена каузе пред Европским судом правде, нпр. случај Марлезинг.
Наш Закон о облигационим односима заснива се на каузалистичкој теорији и императивно
предвиђа да свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ и поставља претпоставку да
облигација има основ иако у конкретном случају (нпр. у апстрактном правном послу), он није
изражен.
2. Кауза у римском праву
Разлог обвезивања у уговорном праву je предузета религијско-ритуална форма, којом се дужник
обавезује божанствима. Кауза дужникове обавезе су свечане речи и учињени гестови, облигације
су апстрактне. To je имало као последицу одсуство двостраних правних послова. Уговорне стране
се не обавезују једна другој, већ се једна обавезује божанствима да ће извршити своју обавезу, a
друга се обавезује на исти начин, из чега логички следи да су њихове облигације међусобно

Docsity.com

независне и неповезане, дакле једностране. Апстрактност обавеза имала je последице и на плану
престанка облигације: уколико je дужник исплатио дуг, али je начинио формалну грешку,
облигација није била уташена! Таква causa je имала своје место у сферама Divini iuris. Такве
последице апстрактних форми имале су у датим условима дубоки смисао: ефикасно доказивање
дуга у условима када писменост није правило; извесност испуњења обавезе према повериоцу
услед страхопоштовања дужника према религијским дужностима; прихватање сурових мера које
су следиле у случају неиспуњења обавеза као нужних последица повреде њихове божанске
природе. Ипак, развој тржишне привреде и тиме убрзање правног промета, као и уздизање
друштвеног и духовног живота, имају као последицу слабљење ирационалних религијских
схватања и њима примерених апстрактних форми. Форме правних послова се поједностављују,
али опстају. Оне све више представљају поштовање славне традиције великих предака. Форма
сада обезбеђује право на тужбу (actio), „а causa дужникове обавезе je противчинидба друге
странке...". Causa у доба републике, заслугом претора, „силази" у област humani iuris. To су били
предуслови који су омогућили да се синалагматичне облигације не схватају као две посебне, две
једностране облигације, већ обрнуто, као једна и јединствена облигација. Настаје правило: један
уговор - једна стипулација. To су уједно услови да се кауза ослободи форме. Већ у Дигестама,
иако нема јасне дефиниције каузе, наговештава се њена суштина. Учињен велики преокрет у
праву, jep je ваљани основ тужбе у старом праву (ius civile) била сама форма стипулације, a сада
je правни основ тужбе постала кауза стипулације. Крајем принципата, односно класичног периода
римског права, наступају даље промене. У том посткласичном праву, од доласка Диоклецијана на
власт, до краја Јустинијанове владавине (284-565. године нове ере), напушта се усмена
стипулација (Обећаваш? - Обећавам!) и прихвата се писана исправа о дугу, што каузи даје још већи
значај. У усменој стипулацији кауза je била заштићена процесним приговором, формално обећање
могло се оборити формалним (процесним) правом. Али, како се сада тражи писмена исправа,
кауза логично треба да претходи самом писмену, због чега она постаје материјалноправна
претпоставка пуноважности самог писмена, што значи да се кауза конкретизује и материјализује
као претпоставка пуноважности стипулације.
У римском праву je постојала велика разлика између онерозних и лукративних уговора. У
онерозним уговорима je размена и с њом повезана правичност узајамних чинидби била видљива,
тако да je и кауза била схватљива. С друге стране, међутим, доброчино обећање није имало
обавезност током целокупне, хиљадугодишње историје Западног царства. Обећање поклона
постаје облигација путем консензуалног уговора (pactum) тек у време Јустинијана.
77.
3. Правне теорије о каузи
3.1. Класична теорија

Docsity.com

У старијем римском праву, дужник се стипулацијом обвезивао божанствима, и то je био основ,
кауза његове обавезе. Обавеза се морала испунити jep je, у свечаној форми, обећана божанству.
Ta свечана форма којом се лице обраћало божанству представљала je основ и разлог његове
обавезе, forma dat esse rei, кауза y данашњем смислу није постојала. Ако каузу у њеном ширем
значењу, општем појму, дефинишемо као непосредан разлог обвезивања, a то чини се није спорно
у науци, из тога следи да je кауза у римском праву имала, поред других, и значење у основи исто
као и савремено. Уговор je и тада имао непосредан разлог обвезивања, a то je било обвезивање
према божанствима, учињено у свечаној форми (нпр. стипулацијом). Обавеза се мора извршити,
jep она није обећана другој страни, већ самим боговима. У том ширем смислу, кауза старог
римског права одговара основној идеји савремених схватања каузе. У том смислу, и улога свечане
форме има изузетан значај. Само испуњење свечане форме je довољно за непоништивост обавеза,
a то je уједно и главна разлика у односу на модерна схватања форме и каузе.
Да би се правно схватање о односу форме и каузе, из основа изменило, било je потребно из
основа изменити филозофски поглед на свет, била je неопходна ренесанса. Ta прекретница се
догађала нарочито од XVI до XVII века. Рађа се, као један од продуката ренесансе, теорија
аутономије воље и једна од њених последица - консензуализам. Уместо форме, која обавезује на
неопозиву облигацију чији je гарант само божанство, долази се до схватања да je воља појединца
основ обавезе. Обавеза настаје jep се правни субјект слободном вољом обавезао према другом
субјекту: сама воља je извор и разлог обавезе, обавеза настаје solo consensu. Консензуализам
замењује формализам.
Први правни писац који je каузу подигао на степен теорије, и to у XVII веку, био je француски
теоретичар природног права Жан Дома. Његово схватање се у науци означава као класично.
Задатак природноправне теорије био je да открије оно конкретно и рационално што стоји иза
римских форми. Дома пише да сви споразуми имају своје правно дејство, они су обавезујући на
оно што je уговорено, дакле, утуживи. Најпознатије место из његовог чувеног дела гласи: „...у
трговини, где није ништа бесплатно, обавеза једне стране основ je обавезе друге. Али и у
споразумима где чак само једна страна изгледа обавезана, као у случају зајма, обавези зајмодавца
претходило je обвезивање друге стране да нешто мора да да, да би уопште споразум настао. Тако
обавеза која настаје у овим врстама споразума у корист једног уговарача, увек има своју каузу на
страни другог: и отуда би облигација била ништава ако би, у ствари, била без каузе." Ако je реч о
једнострано обавезним уговорима, нпр. реалним уговорима, као што je зајам, зајмопримац се
обавезује да врати зајам јер му je зајмодавац предао одређену количину новца или других
заменљивих ствари. Кауза, у смислу противчинидбе, јесте сама суштина облигације. Кауза je
апстрактни циљ обвезивања, што значи да je то уједно и претпоставка облигације. Доследно томе
и сваки уговор коме недостаје кауза погођен je санкцијом ништавости. Ипак, на овај начин није
могуће објаснити обавезност доброчиних послова. Због тога Дома одступа од наведеног правила
за синалагматичне уговоре и обавезност поклона објашњава самом сагласношћу воља, односно
мотивом који je довео до такве сагласности: „Код поклона и других уговора код којих само једна

Docsity.com

страна чини или даје, a друта не чини и не даје ништа, уговор настаје прихватањем", „...обавеза
оног који даје има свој основ у неком разумном и оправданом мотиву, као учињена услуга или
нека друга корист поклонодавца или само задовољство да се учини добро." Због овог места Дома
се понекад сматра недоследним, односно то се место сматра неконзистентним делом његове
теорије, у смислу да када je реч о синалагматичним уговорима, кауза je објективна
(противчинидба), a када су посреди доброчини послови, каузу треба тражити на субјективном
пољу (разуман и правичан мотив).
Пo њему, кауза је увек објективне природе (противчинидба), ergo права кауза постоји само у
синалагматичним утоворима. Доследно томе, animus donandi je сурогат каузе.
Пре се може говорити о његовом схватању каузе, него о његовој теорији каузе. Нпр. његово
схватање не би могло да објасни случај када je кауза постојала приликом закључења уговора, али
je накнадно отпала, jep Code civil захтева постојање каузе само приликом закључења, настанка
уговора.
У класично схватање каузе спада и Потијеово разматрање овог проблема. Потије је развио своје
схватање о каузи. Сваки уговор je уперен на стварање међусобних обавеза, али сваки споразум
мора садржати поштену каузу. У теретним уговорима „кауза обавезе коју уговора једна од страна
je оно што joj даје друга страна, или се обавезује да joj да, или ризик који она преузима", док je,
с друге стране, у доброчиним уговорима „дарежљивост коју једна страна жели да учини другој,
довољна кауза за преузимање обавезе према њој". Потије уводи општи појам каузе приликом
настанка сваке облигације која настаје на основу воље, пa тиме и у уговорима. Уз то само
поштена, морална кауза обавезује. Ha тај начин уговори се стављају и под етичку лупу, те судија
добија једно моћно средство (допуштеност каузе) за контролу и сувише широко схваћене
аутономије воље странака, јер „када je кауза због које je обавеза уговорена, кауза која вређа
правду, савесност или добре обичаје, та обавеза je ништава, као што je ништав и уговор који je
садржи." Ништавост уговора долази из ништавости саме облигације, јер аутономија воље која ју je
произвела садржи иницијалну мањкавост, у ствари, она je противна начелу савесности и поштења.
Ha тај начин Потије je знатно унапредио и теоријски и практични значај каузе, тако да се
„класична теорија" о каузи пре може везати за име Потијеа, него за име Доме. Неке одредбе Code
civil-a као да проистичу из пера Потијеа. Потије je увео општу обориву претпоставку каузе, која се
разликује у теретним уговорима (противчинидба) и доброчиним уговорима (дарежљивост), али
која мора заиста постојати и бити како дозвољена, тако и у складу с јавним поретком и добрим
обичајима, дакле, у складу с правом и етиком. Ту идеју Потијеа преузео je, само у нешто
измењеном облику, и сам Code civil. Ho оно што треба посебно истаћи јесте да су уговори ништави
због одсуства или недопуштености каузе само посредно, јер je то последица одсуства, односно
ништавости саме облигације за коју je кауза непосредно везана. „Облигација која нема каузу или
која je заснована на лажној или недопуштеној каузи не може да произведе никакво дејство; a
кауза je недозвољена када je забрањена законом или супротна како добрим обичајима, тако и
јавном поретку. У свим тим случајевима нема облигације..."

Docsity.com

У том смислу се изјашњавао и Порталис. И за њега je кауза неопходна у свим облигацијама, и то
без ограничења и доследно томе и у сваком уговору. У теретним уговорима кауза се јавља као
интерес, односно корист коју странке налазе закључујући уговор. Када je реч о доброчиним
уговорима, кауза je само доброчинство, сама дарежљивост.
Порталис сматра да кауза у теретним уговорима мора бити сразмерна противпрестација, jep ако у
узајамним давањима постоји одсуство пропорције, у виду прекомерног оштећења (lesion enorme),
сигурно je да нема каузе.
Класична теорија каузе je тражила каузу у самој облигацији, a као последица тога, кауза je
морала бити и у уговору. Када je реч о синалагматичним уговорима, кауза je схваћена као
објективан узрок обавезе. Ипак, то je време широко схваћене аутономије воље (приватне
аутономије), те се поставило питање улоге воље у појму каузе. Кауза у смислу резултата уговора,
као објективног елемента, може да одговара или не одговара намери странака, a намера странака
je угаони камен аутономије воље. У жељи да обухвати оба ова значајна сегмента, Анри Капитан
пише: „...у синалагматичном уговору, кауза која одређује свакој страни обавезу, јесте жеља да се
добије извршење престације која je обећана." Ha тај начин Капитан покушава да споји објективни
резултат уговора и субјективни циљ који су странке имале на уму када су закључиле уговор.
Дакле, поред пропорције у еквиваленту, потребна je и ваљана намера, мотив странака.
3.2. Теорија порицања каузе
У XIX веку, и то већ у његовој првој половини, јавља се један број теоретичара који негирају каузу
- антикаузалисти. Зачетником овог схватања сматра се Белгијанац проф. Ернст, који je поставио
питање: да ли je кауза суштински услов пуноважности уговора? Његов одговор je одречан, и то из
више разлога: логичко-теоријских, историјских и практичних. Када je реч о логичко-теоријским
разлозима, он истиче да кауза и дејство утовора не настају истовремено. Уговорне обавезе настају
истовремено, али кауза логички претходи настанку дејстава уговора, претходи самим уговорним
обавезама.
Негативан став о каузи имао je и познати теоретичар Планиол, који je сматрао да je то непотребан
појам који треба да буде избачен из науке. Правна узајамност се, према Планиолу, не може
успоставити у двостраном уговору управо због њихове узајамности, јер она подразумева
истовременост, те отуда ниједна не може бити кауза друге. Оно што каузалисти приписују каузи,
може се свести на предмет уговора или на сагласност воља, односно одсуство или забрањеност
предмета, односно сагласност воља. Отуда, према Планиолу, нема конзистентности каузе, те je и
сам појам непотребан.
У једнострано обавезним уговорима, као што je случај у реалним уговорима, предаја ствари не
може бити кауза, већ je то услов за настанак уговора, као што je то сагласност воља у
консензуалним уговорима. У доброчиним уговорима, пак, animus donandi се не може разликовати
од мотива, пa се поставља питање ако није спорно постојање и релевантност мотива у тој врсти

Docsity.com

уговора, да ли je уопште потребан и могућ (као самосталан) појам каузе! Са историјског
становишта, кауза je погрешно протумачен појам, jep je кауза у римском праву означавала сам
уговор, односно садржину конкретног уговора. Са практичног становишта, појам каузе je потпуно
непотребан, jep се све оно што се приписује каузи може решити преко појма предмета утовора,
нпр. када се каже да je забрањена кауза, у ствари, се мисли на забрањеност предмета уговора,
или ако се каже да je уговор непостојећи jep нема каузе, у ствари, недостаје предмет уговора,
или ако за поклон недостаје animus donandi, није реч о одсуству каузе, већ о одсуству саме
сагласности воља, a то je општи услов, сам појам настанка уговора. Велико инсистирање на
негацији ствара противтежу афирмације, тако да се јавио још већи број бранилаца теорије каузе,
који су се с још дубљим и бројнијим аргументима супротставили антикаузалистима.
Треба приметити да изједначавање питања на шта се дужник обавезује и зашто се обавезује,
представља не само избегавање тежег пута већ и негирање права као науке. У свакој науци, мора
се поставити и питање зашто, односно мора се учинити покушај, у складу с процедуром
одговарајуће научне методологије, да се одговори на то фундаментално питање. Наука је у стању
да пружи и непосредне доказе који подржавају одговор на то питање, a филозофија не. Могуће je
да предмет уговора буде допуштен, предаја одређене непокретности у својину, односно
прихватање купопродајне цене. Престације продавца и купца су, као такве допуштене, односно
предмет je допуштен. Међутим, оно због чега су се странке обвезале, кауза њихових престација je
недопуштена, јер je разлог извршења уговорених обавеза био формирање терористичке базе.
3.3. Савремене теорије
Модерна схватања о каузи везују се за XIX и XX век. Бројни аутори су на различите начине, с
различитих аспеката објашњавали, продубљивали, прецизирали проблем каузе уговора. Ta
схватања су понекад давала превагу објективном приступу, понекад, али ипак, пo правилу,
приступ je био мешовит.
3.3.1. Субјективна теорија
Према субјективном схватању, које je утемељио професор Виншаид, кауза je унутрашњи,
психолошки елемент, који се огледа у мотивима који покрећу правно релевантну вољу на плану
уговора - управо тај одлучујући фактор који je довео до сагласности воља уговарача. Кауза je
само одлучујући мотив, онај који je довео до закључења управо тог уговора. Кауза je апсорбована
пресудним мотивом. Одлучујући мотив за закључење уговора о зајму je остварење кредита - causa
credendi. Одлучујући мотив за поклон je намера даривања - animus donandi. Ако je одлучујућа
побуда недопуштена (забрањена или неморална) и доброчин правни посао je недопуштен, те
погођен санкцијом ништавости. Међутим, у двостранообавезним пословима, нпр. купопродаја
зграде, двострана несавесност такође води ништавости, нпр. продавац je знао да купац купује

Docsity.com

зграду за рачун терористичке организације. Или, када зајмодавац закључује са зајмопримцем
уговор о зајму усред игре покера у којој je зајмопримац изгубио готово целокупну имовину. Ипак,
доказивање одлучујућих побуда ствара у пракси готово несавладиве тешкоће, jep je неретко
немогуће доказати који су били одлучујући мотиви за ступање у утоворни однос једне, односно
друге стране. Тим пре, jep обострану несавесност често прате и друге врсте правне одговорности.
3.3.2. Објективна теорија
Присталице објективног схватања каузе, међу којима се једним од зачетника сматра Зигмунд
Шлосман, истичу да су мотиви, правно ирелевантни за настанак, пa и опстанак уговора. Према
проф. Гамсу, браниоци овог схватања правни основ траже на терену објективног, сматрајући да je
економски ефекат управо тај одлучујући разлог због кога настаје уговор. Због тога у
грађанскоправном уговору и у грађанскоправним пословима уопште, у крајњој линији увек je циљ
пренос неког економског добра на другога... Taj економски циљ који странке хоће да постигну je
кауза уговора... Кад нема каузе, нема ни правног посла... Кауза je економски циљ или економски
ефекат који странке правним послом хоће постићи." У синалагматичним уговорима: при
купопродаји купац хоће ствар, a продавац хоће цену; приликом зајма зајмопримац хоће одређену
количину новца, a зајмодавац хоће камату; у уговору о раду најмопримац хоће економску употребу
радне снаге, a најмодавац најамнину. У доброчиним уговорима, према проф. Гамсу, кауза се
састоји у негативном економском ефекту, ту се хоће негативан ефекат: при бескаматном зајму
зајмодавац хоће да се лиши употребе новца за одређено време; у бесплатној остави оставопримац
хоће да своју радну снагу, без економског ефекта, стави у корист оставодавца; кад je реч о
поклону, поклонодавац хоће да смањи своју имовинску масу за вредност поклона. Објективно
схватање каузе, које се умногоме ослања на начело једнакости давања, заступљено je као
правило у немачкој и италијанској теорији. Ипак, начелна недоследност ове теорије налази се у
објашњењу каузе у доброчиним правним пословима, посебно у уговорима о поклону, где се
најчешће признаје непостојање каузе.
Занимљиво je да je у нацрту немачког Грађанског законика било усвојено субјективно схватање
каузе, али je у коначној верзији кауза изостављена, пa je прећутно усвојено објективно схватање:
„Ко чинидбом другог или на други начин на штету другог што добије без правног основа, обавезан
му je на повраћај. Ова обавеза постоји и онда када правни основ доцније отпадне или кад не
наступи успех, који je, према садржини правног посла, био циљ чинидбе." Ова одредба, која се
непосредно односи на правно неосновано обогаћење, у свом првом делу говори о правном основу
у смислу титулуса, пa један део аутора сматра да се цео текст односи искључиво на титулус.
Формулација у наставку, која говори о неуспеху правног основа, који је према садржини правног
посла био циљ чинидбе недвосмислено говори у прилог нужности појма каузе у материји правних
послова и посебно уговора. Чињеница да je у савременој немачкој науци све веће интересовање
за проблем каузе, говори сама пo себи. И проф. Ларенц прихвата каузу као циљ који проистиче из

Docsity.com

саме суштине правног посла.
Ипак, кауза се у савременој немачкој науци највише разматра у области неоснованог обогаћења. У
немачком праву, наиме, уговор je само iustus titulus, тако да je за пренос својине потребна и
предаја ствари, односно modus acquirendi. To значи да уколико je непуноважан титулус (нпр.
ништав уговор о продаји), али постоји модус (ствар je предата у циљу преноса својине), својина je
прешла на стицаоца. Иако преносилац не може својинском тужбом да тражи повраћај ствари, он
може употребити тужбу из неоснованог обогаћења, што ће имати као последицу повраћај ствари.
To, у ствари, значи да се преко неоснованог обогаћења апстрактни посао повлачи пред каузалним
и да кауза односи победу над формом апстрактног посла. Уколико je стицалац већ отуђио ствар, и
то трећем савесном лицу, нема места повраћају ствари, jep je трећи стекао својину. У таквој
ситуацији преносилац може да захтева накнаду штете. Али и то право преносиоца на новчану
накнаду штете указује на каузу, jep се управо извлачи из чињенице да стицалац није извршио
своју противпрестацију.
Велики подстрек антикаузалистичком гледању немачкој теорији дао je Ото Бер. Кауза, према
Беру, има објективни и субјективни вид: објективни се састоји у разлогу због кога се уговор
закључује, a то je реалан правни циљ, који може бити или испуњен или промашен; субјективни
произлази из воље уговарача која je управљена на неки психолошки разлог.
Године 1869. и 1871. одржани су Осми и Девети конгрес немачких правника који су умногоме
допринели антикаузалистичком ставу. Занимљиво je да je Јеринг подржао Бера. Јеринг je сматрао
да апстрактно обавезујуће дејство уговора произлази из саме воље, аутономије субјективне воље.
Сам Јеринг je пре ових конгреса, већ у првом издању свог великог дела Циљ у праву (1865), ако
циљ у праву схватимо као врсту каузалистичког става, подигао каузу на највиши могући степен у
праву, jep je већ у мото свог дела ставио и своју основну поставку: „Циљ je творац целокупног
права". Међутим, он je сматрао да кауза у смислу противчинидбе, дакле, као обавезујући разлог
поштовања уговорних обавеза јесте стара и превазиђена установа.
Француски аутори сматрају да обећање без каузе једноставно спада у тзв. непостојеће уговоре, a
немачки сматрају да ће последице уговора без каузе пасти због неоснованог обогаћења. Али,
зашто ће последице уговора (накнадно) отпасти? Зашто ће се на основу кондикције све, у ствари,
вратити у пређашње стање? Одговор увек лежи у незаобилазном појму каузе. Неосновано
обогаћење, које, дакако, постоји у свим правима, није ништа друго до признање каузе и почасни
плотун каузалистима. Јеринга волимо, али каузу волимо више! Чини нам се да je Јеринг упао у
клопку близине проблема, због чега je начинио превид, jep ако je целокупно право управљено
ради постизања одређеног циља, што je његова тврдња, како онда толерисати, нпр.
двостранообавезни уговор у којем недостаје противпрестација, односно где je она забрањена или,
у крајњој линији, изостављена или погрешно постављена услед заблуде? Зато и постоји подела на
битне и небитне заблуде, jep битна je само она која погађа саму каузу.
3.3.3. Мешовита теорија

Docsity.com

У делу науке се стало на становиште да je комбинација аргумената оба схватања, како
субјективног, тако и објективног, оптимално решење несумњиво сложеног проблема каузе.
Тако француски теоретичар права Мори сматра да je за објашњење каузе потребан и субјективни,
вољни елемент, али и објективни елемент, који се огледа у постојању економског еквивалента.
Тек комбинација оба ова елемента омогућава прихватљив одговор на питање шта je суштина каузе
уговора. У синалагматичним уговорима, према том схватању, кауза je жељени еквивалент. Жеља,
хтење, намера je субјективни, a економски еквивалент je објективни елемент појма каузе. За
поклон, међутим, еквивалента очигледно нема, али то je плод управо такве жеље, хтења за
одсуством еквивалента. Када je реч о мотиву, као субјективном елементу каузе, Мори сматра да
ту треба раздвојити две његове функције: индивидуалну и колективну, односно појединачну и
друштвену. Када je реч о појединачним интересима, кауза се креће у оквиру хтења странака, те с
обзиром на правило pacta sunt servanda, странке не могу тражити поништај уговора позивајући се
на недостатке у субјективном елементу. С друге стране, ако je посреди заштита друштвених,
надиндивидуалних вредности, a то ће бити случај у забрањеним и неморалним уговорима, као и
уговорима противним јавном поретку и добрим обичајима, суд може истраживати и субјективни
елемент, који je странке одвео у поље недопуштености уговора.
Велики француски цивилиста Анри Капитан такође спада у ауторе који, за полазиште, прихватају
објективно-субјективно комбиновање елемената каузе, с тим да сам Капитан даје извесну превагу
субјективном елементу. Аутор полази од претпоставке да свако лице пристаје да се обавеже у
односу на друто лице управо због правног циља који се остварује путем тог обвезивања (циљ
субјекта je уједно субјективни елемент), jep обавезивање без циља није замисливо у једном
разумном акту. Управо тај циљ се правном терминологијом означава изразом - кауза обавезе.
Дакле, кауза има и свој психолошки вид, али тај циљ се, у крајњој линији, своди на материјалну
реализацију тог психолошког акта и овај елемент се јавља као објективни вид каузе (нпр. у
уговорима о продаји - предаја објекта купопродаје у својину). Taj објективизовани елемент, у
синалагматичним уговорима, састоји се у извршењу обавезе друге стране (Капитан). To значи да
се одсуство каузе јавља не само у случају непостојања каузе ab initio већ и у свим случајевима
када дође до неиспуњења разлога због којих je правни посао и предузет.
Једно од, такође, сложених питања која се јављају у овој материји јесте однос каузе према
мотивима. Неокласична теорија (Капитан) сматра да кауза представља један вољни, правно
релевантан акт, јер, како je већ речено, обавезивање без циља није замисливо у једном разумном
акту. С друге стране, мотив, није акт правно релевантне воље, јер једно лице може имати врло
различите побуде при сачињавању било ког правног посла, a да те побуде, ти мотиви нису од
значаја за судбину правног посла. To се нарочито јасно огледа у синалагматичним уговорима.
Постоје правне ситуације када и мотиви могу ући у поље каузе, пa тиме и у поље опстанка
утовора. У синалагматичним утоворима то ће бити случај када се обострана несавесност уговорних
страна јавила у виду забрањених и неморалних мотива, односно када je недопуштени циљ

Docsity.com

прихваћен од оба уговарача. С друге стране, у доброчиним уговорима, као и лукративним правним
пословима уопште, побуде увек улазе у поље каузе, чак и када je реч о заблуди о мотиву, јер
одлучујући мотив стране која се обавезује односи превагу у таквом облигационом односу.
78.
4. Разлика између каузе и предмета уговора
Предмет и кауза су, поред способности уговарања, сагласности воља и понекад форме, услови за
настанак уговора. Поред те основне сличности, да представљају нужне услове за настанак
пуноважног уговора, ова два појма, предмет и кауза, слична су и пo томе што у науци нема
сагласности чак и о прецизном одређењу њихове садржине. У теорији су присутна, у основи, два
става:
први који негира самосталност појма и
други пo ком je предмет уговора самосталан и неопходан елемент при настанку важећег уговора.
С једне стране се сматра да уговор и нема предмет, jep предмет може имати само облигација, a
уговор je креатор облигације, a варијанта овог става je схватање да обавезе из уговора нису
предмет, већ његово дејство. Други, браниоци предмета, сматрају да предмет уговора чине
обавезе које он ствара, a те обавезе су престације: давање, чињење, нечињење или трпљење.
Предмет даје одговор на питање „о чему je уговор" на шта се то дужник обавезује, quid debetur.
Другим речима, шта дужник дугује, односно шта поверилац од дужника потражује. Предмет
уговора je исто што и предмет правног посла, jep се све своди на предмет облигације. Правни
послови стварају облигације и не може се ни замислити правни посао који није створио
облигацију, али облигација је шири појам, jep може настати и из других извора, не само на основу
правних послова и уговора, као још ужег појма од појма правног посла. Да бисмо разумели
предмет уговора, морамо да се „вратимо" појму облигације.
Облигација je правна веза између две стране, и то повериоца (creditor) и дужника (debitor), на
основу које поверилац има право да захтева од дужника одређено понашање, одређену
престацију. Две стране су увек одређене, a често су оличене у два лица, али могућно je да буде и
више лица, како на једној, поверилачкој, тако и на друтој, дужничкој страни. Ha поверилачкој
страни облигација се појављује у активи, у виду потраживања, док се на дужничкој страни та иста
облигација, као дуг, налази у пољу пасиве имовине. Из тога следи да je облигација, суоднос,
узајамност, корелација у којој права једне стране одговарају обавезама друге стране. Ta
корелација може бити двострана, или једнострана. Предмет правног посла и предмет утовора,
јесу исто што и предмет облигације. Уговор je створио облигацију, пa je, у ствари, она његов
предмет, a пошто се облигација састоји од престација: давања, чињења, нечињења или трпљења,
предмет облигације, јесте уједно и предмет уговора. Кауза пружа објашњење зашто je уопште
настао предмет, јер предмет je средство за остваривање циља и у том смислу предмет и кауза су
тесно повезани. Како je реч о два одвојена појма, предмет и кауза се посматрају одвојено и када

Docsity.com

су у питању услови допуштености правног посла. Нпр. предмет једног уговора може бити
допуштен, a кауза недопуштена, али и обрнуто.
79.
5. Разлика између каузе и правног основа стицања
Деривативно стицање права подразумева да je правни претходник титулар одговарајућег права
које се преноси на стицаоца, као и, како нас je научила школа елегантне јуриспруденције, да
постоји правни основ стицања (iustus titulus) и начин стицања (modus acquirendi) права. Изрази
правни основ при стицању права и правни основ правног посла (кауза), због своје сличности, могу
изазвати одређене недоумице.
Правни основ стицања, дакле титулус, није ништа друго до правна чињеница која објашњава
разлог преноса једног права с једног титулара на другог. Taj се разлог јавља на основу приватне
аутономије странака у виду одређеног правног посла. Тако, својина се преноси с једног лица на
друго путем конкретног правног посла: уговор о купопродаји je правни основ преноса својине на
ствари с продавца на купца; уговор о размени (трампи) јесте титулус који омогућава узајамни
прелазак својине две одређене ствари на сауговараче; уговор о поклону je титулус који ће довести
до стицања својине поклонопримца на ствари која je била у својини поклонодавца, и то без
противнакнаде. To je тзв. релативно стицање права својине, стицање када својина прелази с
претходног на потоњег власника, тако да се у једном тренутку својина гаси у погледу преносиоца,
a истовремено настаје у погледу прибавиоца. Међутим, како титулус делује само inter partes,
потребан je и неки спољашњи акт, који ће објавити и трећим лицима да je дошло до промена у
дотадашњем стању субјективних грађанских права. Taj акт „обнародовања" јесте начин стицања,
модус: за покретне ствари то ће бити предаја ствари с преносиоца на стицаоца, a за
непокретности упис у земљишне, или друге јавне књиге, или (само) предаја, уколико je реч о
ванкњижном власништву. Титулус je, пo правилу, правни посао (нпр. уговор, испорука односно
легат, јавно обећање награде) који je био,основ деривативног стицања права (титулус у ужем
смислу). Закон као основ стицања права начелно je везан за оригинарно стицање права. Ипак,
могуће je да до преноса права деривативним стицањем дође и на основу закона, нпр. На основу
законске обавезе издржавања, али то може бити и накнада штете или неосновано обогаћење, тако
да титулус може бити и сам закон. Правни основ преноса приликом деривативног стицања
објашњава разлог преноса права, a тај разлог могу бити различити извори облигација, правни
послови, али и друге облигације. Титулус мора бити пуноважан правни посао и мора бити
каузалан, што значи да његов циљ мора бити уперен на пренос ствари, титулус мора бити уперен
на пренос својине.
Када je реч о основу правног посла (каузи), он објашњава сам разлог постојања правног посла и
само правног посла, не и других извора облигација, односно даје објашњење зашто je лице које
предузима конкретан правни посао решило да изврши измене у status quo-y својих субјективних

Docsity.com

грађанских права. Модус открива титулус, a титулус открива каузу, јер je кауза иста за исту врсту
титулуса: продавац предаје ствар купцу, нпр. путничко возило, купац користи ствар, нпр.
свакодневно вози на посао и сл. Ha тај начин кауза je основ основа правног посла.
80.
6. Кауза и consideration
Готово у исто време када се у континенталној Европи рађа теорија аутоно-мије воље и њен
продукт - консензуализам, који je условио и настанак појма каузе, у Енглеској настаје сличан
појам - consideration. Установа consideration настала je у XVI веку у Енглеској и изгледа да je тада
означавала разлоге или побуде, мотиве који су подстицали једно лице да другом нешто обећа. To
je и побуда за закључење уговора и његов узрок, повод, основ, разлог, одлучујући утицај који je
навео, мотивисао уговорне стране да ступе у уговорни однос; consideration не може бити нешто
што није било узето за такво од обе уговорне стране. Само обећања која су имала смислени разлог
обвезивања, озбиљан мотив, разлог, била су утужива. И обрнуто, обећања која нису
подразумевала разуман разлог нису обвезивала, јер су сматрана или непромишљеним или без
озбиљне намере. Све оно што може бити предмет облигације, давање, чињење, нечињење,
трпљење уколико се обећа као противнакнада, улази у поље consideration. Доктрина consideration
прихваћена je и у САД. У том смислу, consideration одговара суштини појма каузе у континенталноевропском праву.
Сличности између ове две установе, система common law, односно континентално-европског
права, јављају се у неколико сегмената: слично je време настанка; заснивају се на истој идеји - у
условима нестајања строгих форми у којима су се сачињавали правни послови треба начинити
разлику између утуживог и неутуживог обећања; обећање једне стране треба да буде праћено
обећањем престације друге; само значење глагола од којег реч потиче (поред других, значи разлог, награда, цена) упућује на исто значење каузе; и кауза и consideration могу бити немогући
(непостојећи) и недопуштени, што изазива исте правне последице у смислу апсолутне ништавости;
чак су и разлози које износе критичари једне, односно друге установе у основи исти; у систему
common law зазире се од општих, апстрактних правних правила, пa се правила могу извући само
индуктивно из великог броја прецедената, док, с друге стране, у континентално-европском праву
постоје општа, апстрактна правила, која су уређена законима и која се, путем дедукције,
примењују на појединачне случајеве, отуда je consideration „разбацан" у мноштву прецедената, a
кауза je законски институт.
Ипак, постоје и извесне разлике. У систему common law, ако je обећање дато у законом одређеној
форми, a форма увек прати доброчина располагања, consideration није битан елемент утуживости.
Исто тако, ако лице које je нешто обећало то добровољно испуни, наравно, без мана воље, то не
може опозвати (реална форма), односно стицалац, у таквом случају може задржати корист без
обзира на consideration. За лице које нешто обећава consideration je жељена противпрестација. У

Docsity.com

том смислу consideration и кауза се поклапају. Међутим, consideration не мора бити адекватна
противпрестација, као што je то случај у континентално-европском праву, када je реч о
синалагматичним уговорима. У систему common law обећање ће бити обавезујуће чак и ако je
противпрестација „тривијална или чак симболична: и зрно бибера ће задовољити". To je, у ствари,
једина значајна разлика која се јавља у суштини примене consideration-а, с једне, и каузе, с друге
стране. Ипак, разлика није непремостива. У доктрини consideration-а, сматра се да када се лице
заиста обавезало, у циљу успостављања правне обавезе, није од одлучујуће важности квантитет
разлога преузимања обавезе. Диспропорција у узајамним престацијама и у двостранообавезним
уговорима може бити правно ваљана и у континентално-европском праву.
У пракси common law-а, догађало се да неко лице обећа другом, без одговарајуће форме,
бестеретно стицање, нпр. помоћ у виду издржавања, помагања или у добротворне сврхе и чак
наведе другу страну да предузме неке трошкове у вези с таквим обећањем, a затим се
предомисли. Када савесна страна захтева извршење обећане чинидбе, тужени се позове на
одсуство consideration-а,. To je навело судове у САД да примене специфичну установу promissory
estoppel (која има учинак перемпторног приговора), која би се могла упоредити са старом
европском установом - Nemo auditur propriam turpitudinem allegans. Амерички судови cy, y таквим
случајевима, одбијали позивање на одсуство consideration-а, сматрајући да je друга страна
доведена у положај разумног очекивања да ће прва извршити обећану чинидбу.
У теорији су изнета опречна мишљења о потреби пa чак и оправданости consideration-а. Тако,
једни сматрају да систем континентално-европског права добро функционише и без considerationа,, те закључују да би je требало искључити из енглеског права. Други, насупрот, сматрају да je
доктрина consideration-а нужна и карактеристична црта енглеског уговорног права, „драгуљ на
његовој круни". Нама се чини да су consideration common law-a и кауза континентално-европског
права две ectypae једне универзалне archetypae. Улога, циљ и последице обе установе су у
суштини исти. Апроксимација je минимална и задржава се више у појавном облику него у суштини
функције. Кауза и consideration су засновани на истој основној идеји на плану уговора, односно
правних послова уопште, идеји која значи поштовање човека као рационалног бића: рационално
биће располаже својом имовином из рационалних разлога; нерационално располагање подложно
je правилима о неважности правних послова; право као рационалан систем норми не може
пружити заштиту нерационалним актима. С друге стране, различит развој континенталноевропског и англо-америчког права условио je веће или мање разлике у многим сегментима тих
права. Међутим, у суштинским установама разлика се првенствено манифестује у појавним
облицима. Уколико се једног дана у англо-америчком праву напусти доктрина consideration-а истог
дана биће прихваћена теорија каузе.
81.
7. Кауза и animus contrahendi

Docsity.com

Да би настао пуноважан правни посао, један од битних услова je и намера (animus) субјекта, који
га предузима, која je управљена управо на заснивање одређеног посла: нпр. завештања (animus
testandi) или уговора. У уговорном праву намера да се заснује уговорни однос назива се animus
contrahendi. Animus contrahendi, дакле, претпоставља свест о каузи и представља намеру њеног
прихватања. Анимус подразумева намеру постизања одређеног циља, a кауза открива циљ те
намере. Анимус и кауза, иако различити, представљају неодвојиве појмове, два вида исте
суштине. Нема анимуса у шали, нема каузе у шали; нема анимуса када се две воље мимоиђу, али
нема ни каузе када се две воље не подударе. Нема анимуса ако се не разуме и не прихвата кауза
in concrete. Нема каузе ако нема намере (анимуса) да се прихвате права и обавезе које она
подразумева. Кауза и анимус су два лика једне исте суштине и зато их није лако разликовати ни у
континентално-европском праву, a можда још мање у систему common law. To je посебно видљиво
у доброчиним располагањима. Да би једно обећање лукративне природе имало обавезујуће
дејство, у оба система, дакле како у континентално-европском тако и у англо-америчком, мора
бити дато у законом прописаној форми. Формалност омогућава чврст доказ да je дародавац
„заиста намеравао" да буде правно везан својим обећањем. Озбиљно и промишљено исказани
анимус представља доказ постојања каузе, односно consideration-а. Због те блиске везе анимуса и
каузе, у извесним случајевима common law система изгледа да je consideration у себе апсорбовао
истовремено каузу и animus contrahendi, односно да та два појма у свом јединству граде
consideration.
82.
8. Условљеност каузе врстом уговора
Kауза je условљена врстом правног посла, али како нас у облигационом праву посебно занима
кауза на пољу уговорног права, пажњу ћемо усмерити управо на правно релевантне поделе
уговора са станови-шта основа уговорне обавезе.
Кауза мора постојати и бити допуштена у било ком уговору, јер je у супротном, уговор ништав. To
значи да je кауза правно релевантна у било ком уговору, односно да свака подела уговора мора
водити рачуна о том битном елементу за настанак пуноважног уговора. Подела уговора на теретне
и доброчине, каузалне и апстрактне, уз разматрање и проблема реалних уговора, даје целовиту
слику каузе.
8.1. Кауза у подели yговopa на теретне u доброчине
Када je реч о теретним уговорима, реч je о објективном схватању каузе. Узајамност давања и
заштита начела еквивалентности престација, у онерозним уговорима, условљава објашњење
разлога обвезивања преко очекивања једне уговорне стране да ће друга извршити своје уговорне
обавезе и vice versa. Ту je реч о остваривању комутативне правде, или, аристотеловским начином

Docsity.com

речено, корективне правде, односно правде која ће бити мерена аритметичком пропорцијом.
Кауза je правни циљ који се објективно испуњава извршењем преузетих уговорних обавеза. Акт
узајамног извршења значи, уједно, „сагоревање каузе", њен нестанак услед потпуног остварења.
Апсолутна права су пренета, облигациона се гace, a на тај начин угашен уговор остаје само као
трајан доказ ваљаног титулуса деривативног стицања права.
Мотиви немају утицај на ваљаност теретних уговора. Обострана несавесност уговарача, узрокована
њиховим недопуштеним мотивима, поништила je објективни вид каузе. Субјективни елемент je
толико изражен у погледу своје недопуштености да je апсорбовао каузу, због чега уговор остаје
без дејства.
Када je реч о лукративним уговорима, очигледно нема узајамности давања, пa отуда ни потребе
заштите начела еквивалентности престација, нити корективне правде, нити аритметичке
пропорције. Ствар je у томе што je ту присутна вољна диспропорција. Кауза обавезе преносиоца,
поклонодавца, не може се мерити материјалним еквивалентом, јер он ту одсуствује.
Поклонодавац чини поклон јер има у виду субјективна мерила, другу врсту узајамности: љубав,
захвалност, поштовање, милосрђе.
Отуда се у доброчиним уговорима, као и у лукративним правним пословима уопште, кауза
исцрпљује у субјективном пољу: побуда, мотив уједно je кауза уговора. У доброчиним уговорима,
јер je ту реч о специфичном остварењу дистрибутивне правде, поклонодавац од поклонопримца
очекује одређен, разуман степен захвалности. Уколико се покаже да je дародавац био у заблуди у
погледу каузе (eror in motivo), јер се обдарени после учињеног поклона понео неблагодарно,
уговор ће бити раскинут, управо зато што je мотив битан, што je мотив кауза тог уговора, што je
кауза animus donandi. У том случају, правно ваљаним опозивом, уједно се дефинитивно гаси и
кауза.
8.2. Кауза у подели уговора на каузалне u апстрактне
Уговори у којима je кауза видно изражена јесу каузални. Уговор je такав да je непосредно јасно
због чега су се странке обвезале, јер je његов правни циљ откривен, непосредно видљив, због
чега се такви правни послови називају и индискретни.
У апстрактним уговорима кауза постоји, али није видљива. Кауза je позната само уговарачима, a
према трећим лицима постоји застор који скрива правни циљ, основ уговора, што je разлог да се
такви послови називају и дискретни. Тако, трећа лица могу видети из менице само да дужник
дугује повериоцу одређени износ новца, али не и због чега. Апстрактни уговори су увек
формални, a та форма je таква да je неподобна за откривање каузе.
Апстрактни уговор се увек може свести на каузалан. To се може учинити на три начина:
1. вољом уговарача, нпр. униште меницу и оставе само купопродајни уговор;
2. приговором дужника у поступку пред судом, нпр. менични дужник истакне перемпторни
приговор да je дуг у целини исплаћен;

Docsity.com

3. када суд ex officio испитује каузалност апстрактног уговора због сумње да се скривањем каузе
покушава остварити уговор који je противан принудним про-писима, јавном поретку или добрим
обичајима.
У каузалном послу поверилац као тужилац мора први доказивати, jep je на тужиоцу onus probandi.
У апстрактном послу поверилац као тужилац има повољнији положај, jep се тада терет доказивања
аутоматски пребацује на дужника.
8.3. Кауза у реалним уговорима
Реални уговори су подврста формалних уговора. Традиционално, зајам, остава, послуга и залога
закључују се не само сагласношћу воља већ je за њихов настанак неопходна и предаја ствари.
Предаја се јавља у улози специфичне форме, a пошто je ствар предата, реч je о једнострано
обавезном уговору, без обзира на то да ли je теретан или доброчин. У том смислу, кауза се
састоји у враћању примљене ствари под уговором одређеним условима и роковима. У савременим
правима и неки реални уговори се једноставно регулишу као консензуални, a то je случај и са
ЗОО-ом. ЗОО класичне реалне уговоре уређује као консензуалне, тако да су данас код нас реални
уговори готово ишчезли. Ипак, ЗОО уређује капару као реалан уговор, jep предвиђа да ако je у
тренутку закључења уговора једна уговорна страна дала другој известан износ новца или извесну
количину других заменљивих ствари, као знак да je уговор закључен (капара), уговор се сматра
закљученим кад je капара дата, ако није што друго уговорено. Кауза те обавезе (повраћаја) јесте
већ примљена вредност коју je друга страна предала.

83.
9. Кауза и тумачење
И у оним правима која каузу наводе као посебан услов за настанак пуноважног уговора није
предвиђено да се она мора изричито навести. To значи да се кауза увек може доказивати, без
обзира на то да ли je наведена, само поменута, или je очигледна, или пак ништа од овога није
присутно у конкретном уговору. Кауза увек подразумева тумачење, a оно треба да пружи неколико
одговора: да ли она уопште постоји; да ли je допуштена; да ли њена суштина упућује на теретне
или доброчине уговоре, или пак на мешовите уговоре? Били тога свесни или не, они који тумаче
уговор, a то су у крајњој инстанци увек судије, не могу заобићи каузу. Напротив.
10. Да ли je кауза чињенично или правно питање?
Разматрање каузе у конкретном случају подразумева испитивање узајамних престација, a то je
чињенично питање. Када се утврди чињенично стање, тада ће суд, одмеравајући висину

Docsity.com

уговорених и извршених престација, али узимајући у обзир и све друге околности случаја,
одлучити да ли je несразмера такве природе да je поништила облигацију, односно да ли постоји
могућност да се, на предлог овлашћене стране, изврши одговарајућа допуна која би могла да
очува облигацију, a то je правно питање.
84.
11. Кауза у пракси
Правни системи који прихватају каузу кao законску установу, a ту спада и наше право, предвиђају
ништавост уговора у случајевима одсуства или забрањености тог битног елемента за настанак
уговора. Судска пракса je највише заинтересована управо за сегмент одсуства и забрањености
каузе. Haшe право одређује: да je основ недопуштен ако je противан принудним прописима,
јавном поретку и добрим обичајима; да je уговор ништав ако основ не постоји или je недопуштен;
да ће уговор бити без дејства ако je недопуштена побуда битно утицала на одлуку једног
уговарача да закључи уговор и ако je то други уговарач знао или морао знати; да ће доброчини
уговор бити без дејства и када други уговарач није знао да je недопуштена побуда битно утицала
на одлуку његовог сауговарача.
У пракси иностраних судова оглашавани су ништавим, због забрањености каузе, уговори чији je
циљ стварање, одржавање и искоришћавање јавних кућа, уговори којима се, уз одговарајућу
накнаду, обећава утицај пред извршним властима у одређеним предметима, уговори о куповини
гласова и сличне манипулације изборном вољом грађана, уговори којима се, уз накнаду, уступа
нека јавна функција и др.
84.
12. Привидна кауза
Привидна или нестварна кауза може се јавити у неколико облика:
путативна (кауза не постоји),
фиктивна (кауза не постоји али се представља да постоји) и
симулована кауза (приказује се кауза која не постоји, a постојећа се прикрива).
Путативна кауза je ситуација када уговарачи имају погрешну представу о основу. Они сматрају да
кауза постоји, али она заиста не постоји. Нпр. у уговорима о делу посленик се обавезује да
изврши интелектуални рад за наручиоца, a обојица нису свесни да услед болести посленика овај
то више не може да учини, или се осигураник осигура од непостојећег ризика.
Фиктивна кауза се јавља када странке представе трећим лицима да су закључиле одређену врсту
уговора, али у стварности нису закључиле никакав уговор. Нпр. ради оштећења поверилаца,
дужник представи да je са својим пријатељем закључио уговор о продаји, иако га, у ствари, није
закључио.

Docsity.com

Симулована кауза постоји када уговарачи представе да je закључена једна врста уговора, али je, у
ствари, закључена сасвим друга. Нпр. прикаже се уговор о поклону, али je, у ствари, реч о
уговору о продаји.
У случајевима путативне и фиктивне каузе, уговор не производи правно дејство, jep такве
ситуације спадају у домен апсолутне ништавости (тзв. непостојећи уговори). У случају симуловане
каузе постоји могућност да дисимулована кауза, односно дисимуловани утовор произведе дејство,
али под условом да (дисимуловани уговор) није недопуштен.
Због сигурности правног промета, према трећим савесним лицима која су стекла одређена права у
вези с привидном каузом, не може се истицати приговор привидности посла.
Савесној уговорној страни стоје на располагању два правна средства којима, управо у вези с
каузом, може заштитити своје интересе према несавесној страни. To су приговор неизвршења
уговора (exceptio non adimpleti contractus) и захтев ради раскида уговора због неизвршења.
86.
13. Санкција за непостојање и недопуштеност каузе
ЗОО познаје двојну поделу неважности уговора: ништавост (апсолутна ништавост) и рушљивост
(релативна ништавост). Закон за случајеве одсуства или недопуштености каузе изриче санкцију
ништавости. Теорија познаје суптилнију поделу, jep унутар ништавости разликује: непостојеће
уговоре и (апсолутно) ништаве уговоре у ужем смислу. У таквој, доктринарној, подели одсуство
каузе се сврстава у непостојеће уговоре, a недопуштеност каузе у ништаве уговоре у ужем
смислу.
Закон не чини ову дистинкцију, jep je санкција иста - апсолутна ништавост, a она повлачи следеће
последице: на ништавост се може позвати свако лице (не само правно заинтересовано); суд о
ништавости води рачуна ex officio; нема застарелости; нема конвалидације; судска одлука има
декларативни карактер.
У погледу конверзије постоји одређена разлика, која упућује на оправданост доктринарне уже
поделе на непостојеће, с једне, и апсолутно ништаве уговоре у ужем смислу, с друге стране. Само
апсолутно ништави уговори у ужем смислу могу у извесним случајевима имати правну важност, и
то путем примене конверзије. Сама примена института конверзије непосредно je везана за каузу,
jep ће ништав уговор, који испуњава услове за неки други пуноважан уговор, имати правно
дејство међу уговарачима, али само ако би то било у складу с циљем (каузом) који су уговарачи
имали на уму када су закључивали ништав уговор, или ако се може узети да би они закључили тај
други (пуноважан) уговор, да су знали за ништавост првог.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi
prizvale smeh..."

Docsity.com

Ribica
Aktivni forumas

Postovi: 261
Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56
Cash on hand: 99.00
[Donate]
Has thanked: 0 time
Have thanks: 0 time




Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja
od Ribica » 10 Sep 2011 13:07

ПРЕДМЕТ
1. Појам
Предмет уговора може бити само облигација. Оно што може бити предмет облигације, само то
може бити и предмет уговора, a то je, нека људска престација: чињење, односно facere (ту спада
и давање) или нечињење, односно поп facere (уздржавање, трпљење). Закон уређује какав мора
бити предмет, и то тако што наводи да се уговорна обавеза може састојати у давању, чињењу,
нечињењу или трпљењу. Само престације, односно чинидбе, које се састоје у чињењу или
нечињењу, могу бити предмет уговора. Ипак, понекад се, противно теоријској терминолошкој
чистоти, најчешће ради једноставније или брже комуникације, објект уговора (нпр. одређена
ствар) једноставно назове предметом, нпр. предмет купопродаје су одређена ствар и цена.
Предмет уговора даје одговор на питање „о чему je уговор", на шта се то дужник обавезује,
односно шта то, какво понашање поверилац има право да захтева од дужника. Уговори најчешће
садрже симултано више предмета, нпр. уговор о продаји подразумева предају одређене ствари у
циљу преноса својине, с једне, и предају одређеног износа новца, такође у циљу преноса својине,
с друге стране. To je факт у свим теретним уговорима. У доброчиним je ствар сложенија. У неким
доброчиним уговорима може бити реч само о једном предмету, нпр. у уговорима о остави,
уколико je реч о реалном уговору, оставопримац je дужан да врати ствар коју je примио на
чување.

Docsity.com

Предмет уговора мора да представља неку корист „која се заснива на легитимном имовинском
интересу одређеног лица". Поверилац je активна страна у облигацији, страна у чију je корист
обавеза успостављена. Будући да je облигација правна установа имовинског карактера, логично
произлази да обавеза мора бити подобна, у крајњој линији макар и неадекватно, да буде изражена
у новцу. У супротном, не би била реч о облигацији, односно о грађанском праву уопште. Тако
повреда одређених личних добара која изазива трпљење физичког или психичког бола или страха,
не може се егзактно израчунати нити адекватно накнадити, али се као накнада моралне штете
(сатисфакција) може, иако неадекватно, досудити и у новцу.
87.
2. Услови за пуноважност уговора са становишта предмета (уопште)
Да би један уговор био пуноважан са становишта предмета, неопходно je да се задовоље
одређени услови. Предмет мора бити одређен, могућ и допуштен. Закон наводи да предмет мора,
пре свега, бити могућ, a затим допуштен и на крају одређен, односно одредив. Логички редослед
би требало да отпочне са одређеношћу, јер уколико je предмет неодређен или неодредив, није
могуће ни испитивање да ли je могућ или допуштен. Међутим, са становишта санкције, потпуно je
свеједно да ли je предмет неодређен, немогућ или недопуштен, последица je иста: уговор je
ништав.
88.
3. Одређеност предмета
Предмет je одредив уколико уговор садржи податке помоћу којих се може одредити, као и у
случају када су уговарачи оставили трећем лицу да га одреди, с тим да ако трећи неће или не
може да га одреди, уговор ће бити ништав. Редовно je предмет уговора тачно одређен. To се
посебно односи на уговоре које прати свечана, пa и писана форма уопште. Ипак, тачно одређење
предмета није услов пуноважности уговора, јер je довољно да се на основу података садржаних у
самом уговору, може поуздано утврдити шта дужник треба да учини или не учини. Могуће je да
уговарачи, уговоре да предмет уговора одреди не само треће лице већ и један од уговарача.
Такве ситуације су у пракси најчешће у вези с прецизирањем цене при купопродаји. Према нашем
праву, довољно je да уговор о продаји садржи довољно података помоћу којих се она може
одредити, што укључује и могућност да се путем уговора овласти трећи, или чак и један од
уговарача, који ће прецизирати цену. У вези с тим могу се јавити три правне ситуације:
када je одређивање поверено трећем;
када је поверено једном од уговарача;
када je у питању трговинско право, односно уговор у привреди.
У првом случају, тј. када je одређивање цене уговором поверено трећем лицу, то лице мора

Docsity.com

одредити цену у складу с најширим начелом, које у сваком случају треба да буде поштовано, a
посебно у оваквим и сличним случајевшма када воља једног лица треба да утиче на права и
обавезе других. Треће лице треба да одреди правичну цену, a уколико се странке о томе не
сагласе, коначну реч ће дати суд. Уколико трећи неће или не може да одреди цену, a уговарачи се
ни накнадно не сагласе о том питању, али не желе да раскину уговор, сматраће се да je уговорена
разумна цена, што значи да ће последњу реч имати суд. Ако што друго није уговорено, разумном
ценом се сматра текућа цена у време закључења уговора.
Други случај je још осетљивији, јер je одређивање цене остављено једном уговарачу. Уколико je
поверење између уговорних страна такво да се уопште уговори таква одредба, могуће je да до
спора уопште не дође, односно да се друга уговорна страна сагласи с ценом коју je предложила
прва. Проблем се јавља ако о томе нема сагласности. У том случају, одредбом уговора којом се
одређивање цене оставља на вољу једном уговарачу сматра се као да цена није уговорена и тада,
према Закону, купац дугује цену као у случају кад цена није одређена, a то значи да се разликује
случај када су у питању уговори трговинског права и остали уговори, тако да у овом другом
случају уговор нема правно дејство.
Трећи случај се односи на трговинске уговоре, тј. уговоре у привреди. Уколико цена уговором о
продаји није одређена, нити одредива, јер у уговору нема довољно података помоћу којих би се
она могла одредити, купац je обавезан да исплати цену коју je продавац редовно наплаћивао у
време закључења уговора, a у недостатку те цене, биће дужан да плати разумну цену. У
трговинским уговорима, пo правилу, постоји један објективизовани критеријум на основу којег се
цена може одредити.
To што je речено за цену у основи одговара и правној ситуацији када у генеричним стварима није
прецизно одређен квалитет или квантитет. У упоредном праву, када je реч о квалитету, решење
се тражи на плану средњег квалитета, a када je посреди квантитет, сматра се да je количина
одређена када уговор садржи податке на основу којих се она може утврдити.
У неким случајевима сам закон предвиђа неопходност одређеног прецизирања предмета уговора.
Тако, када je реч о уговору о доживотном издржавању, покретне ствари које се желе обухватити
тим уговором морају бити тако наведене да се разликују од осталих ствари, јер ће се, у
противном, сматрати делом заоставштине, на који се примењују општа правила наслеђивања.
Предмет уговора, пo правилу, могу бити и престације везане за ствари које ће тек настати, али
под условом да су у уговору дати подаци на основу којих се оне могу одредити. Ово правило трпи
и изузетке. To ће бити случај када се пренос својине врши одмах, или када се у тренутку
закључења обухватају ствари које прелазе на другу уговорну страну али се пренос својине одлаже
за одређени тренутак, нпр. у уговорима о доживотном издржавању такве ствари морају постојати у
тренутку закључења уговора.
89. Могућност предмета

Docsity.com

3.1. Предмет мора бити могућ
Могућност, односно немогућност испуњења предмета, према једном критеријуму, критеријуму
природне или друштвене немогућности, може бити материјална, односно фактичка, с једне, и
правна, с друге стране.
Материјална, односно фактичка немогућност никада не може бити субјективна, већ искључиво
објективна, односно апсолутна. To се пре свега односи на престације везане за предају ствари
које се (не)налазе у људској апрехензији, нпр. предаја воћњака на Сунцу. Поред примера који се
никада не могу остварити, постоје и они који у одређеном времену спадају у фактичку
немогућност, али развојем друштва, посебно технике, могу ући у круг предмета који се може
испунити, нпр. пут око света за осамдесет дана био je вековима фактички немогућ, док je данас
тај рок, имајући на уму најсавременија средства превоза, чак и сувише дуг, или, некад je био
омиљени пример фактичке немогућности предаја камена с Месеца, док je данас та немогућност
отпала. С друге стране, фактичка (не)могућност везана je за људске радње. Тако, ако се неко
лице обавеже да прескочи Јадран или да из Београда у Вашингтон превезе путнике за пет
секунди, јасно je да je посреди фактичка немогућност. Субјективна немогућност не може бити
облик у коме се може јавити фактичка немогућност, нпр. не може сликар који се обавезао да
начини портрет да се те обавезе ослободи позивајући се на недостатак инспирације. Правило je да
je реч о фактичкој немогућности и у случају када престација обухвата предају ствари која не
постоји у тренутку закључења уговора. Ту постоје значајни изузеци и они су везани за израду
(производњу) одређених ствари када je предаја предмета везана за тзв. будуће ствари, a то се
често догађа у трговинском праву.
Правне немогућности везане за предмет знатно су чешће. Правна немогућност односи се на
допуштеност, односно недопуштеност, на све оне случајеве када предмет уговора није или јесте
противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. Недопуштеност предмета
односи се пре свега на јавна добра. Нпр. главни комуникациони правци у свакој држави морају
бити у режиму јавних путева и отуда, као и некада у старом Риму, морају спадати у res extra
commercium, док када je реч о путним правцима који немају такав карактер и налазе се на
приватним имањима, могу спадати у приватне путеве и делити правну судбину непокретности на
којима се налазе, дакле, бити ствари у промету. Ствари ван промета су и велике водене површине
и комуникације у вези с тим водама. Ствари које су од посебног културног значаја за једну државу
или ширу заједницу, такође су ван промета. Законска одредба која говори о недопуштености
предмета у случају противљења императивним прописима, подразумева не само грађанскоправне
већ све принудне прописе у једној држави, дакле, и уставне, и кривичне, и управне. Нпр. према
уставним прописима многих држава, забрањено je стварати монополистичке организације, тако да
би сваки уговор чији би се предмет односио на формирање монополистичких организација на
тржишту био ништав управо због забрањености предмета. Уговор који би као предмет имао
производњу опојних дрога или лажног новца, или њихово стављање у промет, био би ништав.

Docsity.com

Правна (не)могућност, односно (не)допуштеност јесте променљива категорија, тако да оно што je
данас недопуштено, већ сутрадан може да буде допуштено, јер та граница зависи пре свега од
промена позитивних прописа. Тако je и у нашем праву донедавно било забрањено поседовати
непокретности изван допуштеног максимума или забрањено коришћење свега онога што се налази
испод површине земље, јер je имало режим рудног или другог природног богатства које „спада у
општенародну имовину". У правну (не)могућност спадају и ствари у ограниченом промету: оружје,
лекови, отрови, делови људског тела и сл., јер су за њихово стављање у промет потребне посебне
дозволе или одобрења. Када je реч о стварима у ограниченом промету, „ограничен" значи да je
један ограничени круг лица овлашћен да стиче одговарајућа права (нпр. својину), a та ограничења
су предвиђена посебним (специјалним) законским прописима. Забрањене престације у погледу
предмета могу се јавити у свим правним областима где се јављају уговори без обзира на то да ли
je реч о грађанском (приватном) или јавном праву, од породичног права, нпр. забрана одрицања
од права на стицање заједничке својине, до радног права, нпр. забрана уговарања непримерено
дугог рада.
Према другом критеријуму, природна немогућност може се односити на све или пак само на неке
субјекте. Предмет може бити могућ, односно немогућ објективно (апсолутно) или субјективно
(релативно).
Објективна, апсолутна je она немогућност коју ни један једини човек ни под каквим условима не
може да испуни. Отуда се материјална, односно фактичка немогућност поклапа са објективном,
односно апсолутном немогућношћу. Субјективна, релативна немогућност je нешто сложенија.
Уколико je друга уговорна страна била несавесна, тј. знала je или je морала знати да сауговарач
није у стању да изврши своју уговорну обавезу, уговор није ни настао. С друге стране, уколико je
друга страна савесна, односно није знала нити je могла знати за чињеницу да уговарач није у
могућности да своју обавезу испуни, уговор je настао, a његово неизвршење има одређене правне
последице, што води и накнади претрпљене штете.
Према трећем критеријуму, критеријуму времена настанка, немогућност, односно могућност
испуњења предмета може бити првобитна (иницијална) и накнадна (супсеквентна).
Првобитна, иницијална je немогућност која je постојала већ у време настанка уговора. Тако,
иницијална немогућност постоји у наведеном примеру предаје слике фламанског мајстора која je
уништена пре закључења уговора, a супсеквентна немогућност би била када би та слика била
уништена после закључења уговора. У овом другом случају уговор je пуноважан, али правне
последице зависе од околности случаја, нпр. ако je слика уништена случајно или вишом силом,
питање je ко сноси ризик за пропаст ствари (ко je био власник у тренутку пропасти), ако je
уништена нечијом кривицом, поставља се питање накнаде штете. Међутим, ако je иницијална
немогућност накнадно отпала, a уговор je закључен под одложним условом или одложним роком,
такав уговор сматраће се пуноважним. Уколико je предмет обавезе у време закључења уговора
био немогућ, али je у међувремену, у време остварења одложног услова или рока, постао могућ,
уговор ће бити пуноважан. Другачија je ситуација када наступи накнадна, супсеквентна

Docsity.com

немогућност, дакле, немогућност испуњења предмета после закључења уговора. У том случају
уговор je пуноважан у свом настанку и производи дејство све до тренутка настанка накнадне
немогућности, када се такође поставља питање ризика, затим кривице, питање доцње.
90.
4. Правне последице неиспуњења услова у предмету уговора
Опште je правило у упоредном праву да предмет уговора мора бити одређен, односно одредив,
могућ и допуштен, у супротном, уговор ће бити погођен санкцијом ништавости. Тако je и пo нашем
праву, јер Закон предвиђа да кад je предмет обавезе немогућ, недопуштен, неодређен или
неодредив, уговор je ништав. Закон посебно прецизира недопуштеност предмета, a
недопуштеност предмета постоји ако je противан принудним прописима, јавном поретку или
добрим обичајима.
Неиспуњење услова у предмету уговора никада не представља релативну ништавост (рушљивост),
већ апсолутну ништавост. To значи да суд мора на испуњеност, односно неиспуњеност наведених
услова да пази ex officio, тужба за утврђивање ове ништавости није подложна застарелости, није
могућна конвалидација, a судска одлука има декларативни карактер, што значи да делује
ретроактивно (ex tunc).
Зa разлику од Закона који познаје дихотомну поделу неважности, у смислу поделе на апсолутно и
релативно ништаве уговоре, наука чини још једну дихотомну поделу, и то унутар апсолутне
ништавости. Реч je о подели на непостојеће уговоре и апсолутно ништаве уговоре у ужем смислу.
Непостојећи би били уговори којима недостаје најмање један услов за настанак, и то тако да
постоји само привид уговора. Може бити реч о непостојећим и о апсолутно ништавим уговорима (у
ужем смислу). Значај поделе се огледа у могућности или немогућности испуњености услова за
конверзију. Наиме, када један ништав уговор испуњава услове за пуноважност неког другог
уговора, међу уговарачима важиће тај други, уколико би то било у сагласности с циљем који су
уговарачи имали на уму кад су уговор закључивали и ако се може сматрати да би они закључили
тај уговор да су знали за ништавост свог уговора. Конверзија отуда није могућа ако je предмет
противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, a у питању je иницијална
немогућност, јер уговор није ни настао пa не може да се замени путем конверзије другим
уговором, осим ако из посебних прописа не произлази што друго. Пример законске конверзије био
би случај када, пo Закону о наслеђивању, не постоји сагласност о предмету уговора о уступању и
расподели имовине за живота макар једног од уступиочевих потомака. У том случају, ако нема
накнадне сагласности, није реч о утовору о уступању и расподели имовине за живота, већ о
уговору о поклону.
При супсеквентној немогућности уговор je настао и производио дејство једно време, све до
тренутка настанка накнадне немогућности, када се постављају питања ризика и сл., али исто тако,
могуће je да немогућност, посебно правна, поново отпадне и уговор настави са својим дејствима.

Docsity.com

Или уколико je уговор закључен под роком, пa фактичка немогућност у погледу предмета отпадне
пре истека рока, уговор ће бити пуноважан.
91. САГЛАСНОСТ ВОЉА
Сагласност воља je чин који симболизује сам уговор. Странке најчешће нису ни свесне претходних
услова, нпр. способности уговарања, или каузе, пa и намере уговарања, али сагласност воља je
она линија, онај тренутак који сауговарачи увек добро разумеју. И данас je остао као какав обичај,
можда једини остатак древних ритуала, да се одмах пo закључењу уговора приступи руковању. To
je свечани гест да je после дужих, или краћих, преговора уговор коначно закључен.
Kao што сама дефиниција уговора казује, то je сагласност воља два или више лица којом се
постиже неко облигационоправно дејство, у смислу настанка, промене или престанка облигације.
Комплементарност изјава воља која као последицу има настанак утовора, подразумева и низ
питања у вези с тако израженом вољом странака: њену садржину, настанак и њене, евентуалне,
недостатке.
92.
1. Садржина сагласности воља
и намера уговарања
Закључење уговора подразумева једну вољну радњу, промишљену и посебно усмерену вољу
(намеру), намеру са одређеним и рационалним циљем. Taj одређени и рационални циљ je
обједињен каузом и предметом уговора. Кауза и предмет уговора чине садржину сагласности,
дакле, садржину уговора и, тиме, садржину уговорне облигације. Уговарачи морају бити свесни
правног и фактичког значаја који доносе последице, у смислу права и обавеза, које настају
рађањем уговорне облигације. Квалитети интелекта који се траже за уговорну способност, a који
подразумевају одређени узраст, односно интелектуални степен, одређени су тако да субјект права
схвати узрочно-последичну везу између права која се уговором стичу, али и обавеза које су у
каузалној вези с тим правима. Te обавезе имају непосредне последице на имовину субјекта, што
значи да постоји и могућност да правне последице уговора буду како повољне, тако и неповољне;
понекад чак и веома неповољне. Предмет уговора je свима видљив преко објекта на који je, пo
правилу, усмерена посебна пажња уговарача. Нпр. обавеза једне стране се састоји у предаји
одређене ствари и одговарајућег права друге стране на ту предају. Објект и престација нису
довољни да би се схватила и протумачила садржина облигације. Тек спој каузе и предмета
открива суштину облигације, a намера за закључење уговора je последица управо каузалне карике
која je повезала два обећања. Воља правног субјекта која треба да доведе дo пуноважног уговора
мора садржати одређене особине и квалитете, другим речима, одређене атрибуте. Атрибути воље
се могу поделити у две групе. Једна се односи на намеру, као усмерење воље ради постизања

Docsity.com

одређеног циља, a друга на квалитете воље, у смислу одсуства недопуштених утицаја на њу, тј.
слободе воље.
1. Намера уговарања
Намера уговарања (animus contrahendi) битан je елемент за настанак пуноважног уговора. Она je
последица каузалности обећања, односно каузе као битног елемента за настанак уговора. У
античким правима намера уговарања није била битна, јер je за настанак пуноважног уговора било
довољно испунити свечану, ритуалну форму која je била замена за каузу. Тек дугогодишњи развој
римског права, посебном заслугом претора, уводи каузалност облигације, што je имало као
непосредну последицу поштовање услова намере уговарања - animus contrahendi.
Намера уговарања je непосредно повезана с каузом уговора. To je усмерење воље на постизање
одређеног циља уговарања и зато подразумева да таква намера мора бити озбиљна и стварна.
Озбиљна намера значи да њена спољна манифестација и околности случаја сведоче о њеном
циљу, a то je закључење уговора којим ће се створити пуноважна облигација. Јер ако je изјава
дата у шали, „уговор" неће бити пуноважан, односно неће настати облигација.
Стварна намера je такође усмерење воље које проистиче из каузе уговора Намера je стварна ако
се изјава воље поклапа с каузом. Али ако су странке изјавиле вољу тако да се она не поклапа с
каузом њиховог уговора, дакле, приказале спољном свету да су закључиле један уговор, a у
ствари, закључиле су сасвим други, у питању je симулована, a не стварна намера. У том смислу,
јављају се симуловани и дисимуловани уговор. Симуловани уговор неће произвести
облигацију,мисли се да неће произвести уговорну, inter partes облигацију. Због сигурности
правног промета, модерно право све више пружа заштиту трећим савесним лицима. Један од
облика те заштите je и сужење правила о дејству воље inter partes. Отуда се у случају
симулованог уговора његове негативне последице не могу истицати према трећим савесним
лицима која су стекла нека права полазећи од тога да уговор није био симулован. С друте стране,
дисимуловани уговор, у којем се поклапају стварна намера и изјава воље (анимус и кауза) уколико
испуњава остале захтеве, биће пуноважан.
Намера уговарача мора бити усмерена на нешто што je могуће остварити. Њихова каузална
обећања, као и сама кауза, морају бити, како у фактичком, тако и у правном смислу оствариви.
Фактичка могућност се увек односи на остваривост у конкретним околностима. Правна могућност
се односи на допуштеност каузе или предмета, намера уговарача не сме бити противна принудним
прописима, јавном поретку или добрим обичајима.
Воља уговарача мора бити слободна, не у филозофском смислу који захвата знатно шире аспекте,
већ у правном смислу. Слободна воља у правном смислу једноставно значи да у конкретном
случају одсуствују мане воље: претња, заблуда и превара. Постојање неке мане воље, разлог je
релативне ништавости (рушљивости) уговора. Принуда доводи до потпуног одсуства правно
релевантне воље, што значи да je у питању апсолутна ништавост.

Docsity.com

93.
3. Однос унутрашње и изјављене воље
Унутрашња психичка стања, нису релевантна за право. Друтим речима, воља и намера субјекта
нису доступни другим субјектима и зато, нису од значаја за право. Правна сигурност, као своје
елементарно правило, захтева да воља и намера правног субјекта буду доступни другој страни, a
понекад чак и широј групи лица. Ta могућност да се сазна садржина воље и намере једног
субјекта огледа се у његовој изјави воље. У неким ситуацијама може доћи до несагласности
стварне воље и намере и њихове спољашње манифестације. Ta несагласност може да доведе до
озбиљних како практичних проблема, тако и теоријских недоумица. Нпр. после годишњих одмора
у хрпи рачуна, вирмана и уобичајених налога нађе се уговор који лице потпише махинално не
знајући да je то понуда за закључење уговора. Ha таква и слична питања покушале су да одговоре
две класичне теорије: теорија воље и теорија изјаве воље.
Теорија воље je доследан пратилац теорије аутономије воље, која сматра да je појединачна воља
творац свеколиког права. Битна je само унутрашња, права воља и намера субјекта и у случају
несагласности унутрашње и изјављене воље, односно намере, предност треба дати првој. Теорија
изјаве сматра да je само изјављена воља битна за право, јер би супротно решење водило у
потпуну правну несигурност, a то би уједно био крај права. Међутим, и унутар тих теорија постоје
изузеци и ублажавања ставова у одређеним животним и правним ситуацијама. Законодавна, али и
судска пракса више нагињу средњем решењу које подразумева како поштовање праве воље,
односно намере уговарача, тако и правне сигурности. Закон о облигационим односима одлучује се
за „златну средину". Нпр. при тумачењу спорних одредаба уговора Закон проглашава буквално
тумачење непримереним, наводећи да треба заједнички истраживати намеру уговарача и одредбе
тако тумачити како то одговара законским начелима облигационог права. Закон налаже да се
доброчини уговори тумаче у смислу који je мање тежак за дужника, a теретни уговори у смислу
остварења правичног односа узајамних обавеза.
У савременој науци сигурност правног промета налаже да се трећа савесна лица, која су засновала
одређена права у ситуацијама у којима постоје несагласности између стварне и изјављене воље,
односно намере, буду заштићена у највишем могућем степену, што посебно важи у трговинском
праву. Овакав теоријски став често се назива теоријом поверења.
94.
4. Начини изражавања воље
Модерна права почивају на начелу приватне аутономије, a једна од њених последица je и уже
начело, начело неформалности (консензуализма). To значи да каузално обећање, односно намера
за закључење уговора не мора бити покривена одређеном формом. Правило je да се animus

Docsity.com

contrahendi може изјавити или речима, или уобичајеним знацима, или другим понашањем из којег
се са сигурношћу може закључити да таква воља, односно намера заиста постоји. Облик
изражавања воље није битан, али под условом да се, према околностима случаја, поуздано може
закључити да воља за закључење уговора заиста постоји. Изузеци су могућни, али морају бити или
уговорени, или законом прописани.
Правило je да се воља изражава активним понашањем, али као и свако правило, и ово трпи неке
изузетке.
Активно понашање којим се изражава намера за закључење уговора остварује се на два начина:
изричито (изрично) и
прећутно, односно конклудентно.
Када се воља изјављује директно, тако да je другоме непосредно доступан смисао намере, реч je
о изричитој изјави. To су изговорене или написане речи, али и одговарајући гестови, који су у
одређеној средини општепознати и општеприхваћени. Ако се подигне рука или папир са бројем на
јавном надметању (лицитацији), јасно je да je тиме учињена одговарајућа понуда за закључење
уговора. Ако се климне главом, то, пo правилу, значи да се даје пристанак, јер такав гест
замењује реч „да".
Прећутно изјављивање воље je увек посредно, али никад пасивно (у смислу одсуства било какве
активности). Намера субјекта се схвата преко његовог понашања које je у непосредној вези са
околностима давања изјаве. Намера се сазнаје посредством околности случаја, a те околности и
понашање субјекта упућују само на један закључак. Нпр. уласком у превозно средство јавног
превоза исказује се намера закључења уговора о превозу. Последице прећутно изјављене воље су
исте као и при изричитој изјави, јер стварају каузална обећања, a она су обавезујућа.
Пасивно понашање je потпуно уздржавање (апстиненција) правног субјекта од аката испољавања
својих намера. Ако се пође од ове дефиниције, поставља се логичко питање: да ли je пасивно
понашање уопште правно релевантно? Да ли се апстиненцијом може дати каузално обећање?
Одговор се намеће сам пo себи да je тако нешто једноставно немогуће. Чак je могуће поставити и
питање да ли ту уопште може бити изузетака? Странке у складу са својом приватном аутономијом
могу да уговоре да ће се у вези с неким уговором пасивно понашање једне стране (непротивљење)
сматрати пристанком. Овакав споразум ће бити пуноважан, али под условом да се не противи
некој принудној норми. Клаузула о прећутном одобравању не би се могла прихватити ни у
уговорима са свечаном формом, нпр. у уговорима о доживотном издржавању.
Ћутање понуђеног не значи прихватање понуде. Ова кратка законска норма оглашава опште
правило - потпуно пасивним понашањем се не изражава правнорелевантна воља, односно ћутање
не значи ништа, јер то и није изјава воље. Ово правило je чак и појачано одредбом која искључује
постављање правне претпоставке о значењу ћутања у приватним актима. Неће имати правно
дејство одредба којом се у понуди наводи да ће се ћутање понуђеног или неко друто његово
пропуштање сматрати као прихватање, нпр. ако не одбије понуду у одређеном року. Уколико
постоји правна претпоставка или обичај који говори супротно правилу да ћутање нема никаквог

Docsity.com

правног значаја, реч je о изузетку од наведеног правила.
У неким случајевима сам закон поставља позитивне или негативне претпоставке у вези с пасивним
понашањем (ћутањем) правног субјекта.
Позитивне претпоставке су чешће у праву и оне обавезују правног субјекта да активним
понашањем искључи претпоставку, уколико не жели да се његово ћутање сматра пристанком,
дакле, каузалним обећањем. Тако, у трговинском праву, уколико je понуђени, у вези са
одређеном робом, у сталној пословној вези с понудиоцем, сматраће се да je понуду прихватио,
ако je није одбио без одлагања или у остављеном року. Када je реч о уговору о купопродаји на
пробу, ако je ствар предата купцу да би je испробао до одређеног рока, a он je не врати одмах или
пo истеку наведеног рока, или не изјави продавцу да одустаје од уговора, његово ћутање сматра
се пристанком, односно изјавом воље да je уговор закључен. У уговору о закупу, закупац има
обавезу да, без непотребног одлагања, обавести закуподавца о недостацима закупљене ствари,
наравно, под претпоставком да закуподавац није упознат с постјањем недостатка, као и
опасностима које би запретиле закупљеној ствари, јер ако се понаша пасивно, сматра се да je
пристао на губитак права на претрпљену штету од таквих узрока, као и пристанак да закуподавцу
накнади штету коју je због ћутања закупца претрпео.
Негативне претпоставке значе да je ћутање правног субјекта његово неодобравање, одбијање,
непристајање. У складу с тим, ако сауговарач пословно неспособног лица закључи с њим уговор
коме недостаје одобрење, потом позове законског заступника да се изјасни да ли даје или одбија
одобрење, ћутање у року од тридесет дана значи одбијање одобрења. Када je реч о куповини на
пробу за коју je уговорено да купац узима ствар под условом да je испроба, како би утврдио да ли
одговара његовим жељама, дужан je да о својој намери за закључење уговора обавести продавца,
у року одређеном уговором или обичајем, али ако таквог рока нема, у примереном року који
одреди продавац, ћутање потенцијалног купца сматра се одбијањем, дакле одустанком од
уговора.
У упоредном праву je забележен и став да се пасивно понашање може сматрати пристанком и у
случају када je понуда учињена у искључивом интересу понуђеног. Повод je био уговор о поклону,
у ситуацији када понуђени ћути. Имајући на уму да „искључиви интерес" није правни стандард,
било би непримерено прихватити овај посебан случај, као посебан основ за позитивну
претпоставку када je у питању ћутање понуђеног. Уговор о поклону има изражену моралну
компоненту и то je уговор intuitu personae. Када ce одмере сви ови правнорелевантни елементи,
намеће ce закључак да пасивно понашање, односно ћутање понуђеног када je реч о поклону,
треба сматрати непристајањем, односно одбијањем поклона.
95.
6. Преговори
Први корак који лице заинтересовано за заснивање облигационог односа путем уговора може

Docsity.com

предузети јесте позив на преговоре. Позив на преговоре није понуда, јер понуда мора садржати
све битне елементе (нацрт) уговора. Понуда je каузално обећање, a оно обавезује. Позив на
преговоре није каузално обећање и оно зато не обавезује. Зато опрезно и искусно лице прво
упућује позив на преговоре како би утврдило да ли на другој страни уопште постоји интерес за
ступање у одређени уговорни однос, односно стварање облигације или не, и ако такав интерес
постоји, у ком je степену изражен. Уколико постоји обострани интерес за закључење уговора,
добар преговарач ће своју целокупну пажњу усмерити у степен заинтересованости супротне
стране за ступање у уговор.
Преговори који претходе закључењу уговора не обавезују, немају моћ стварања облигације. Отуда
их свака страна може прекинути пo свом нахођењу. Може се догодити да једна страна позове
другу на преговоре, нпр. у вези с изградњом стамбеног и пословно-рекреативног комплекса.
Друга страна, у циљу припрема за такве преговоре, мора да изради техничке цртеже, макете и да
ангажује низ стручњака различитих струка. Након тога, страна која je упутила позив једноставно
прекине преговоре и новац уложи у куповину сушаре и хладњаче за воће, будући да није није
имала капитал ни за пет процената вредности изградње стамбеног и пословно-рекреативног
комплекса. Пошто je друга страна претрпела штету, она подигне тужбу против иницијатора
преговора. Да ли ће успети са захтевом?
Из претходног примера издвајају се два правнорелевантна елемента. Први je лако уочљив, јер je
једна страна претрпела штету. Правна релевантност се огледа у чињеници да у свим правима
постоји забрана проузроковања штете. Други се огледа у чињеници да je једна страна иницирала
преговоре иако je била свесна, или морала бити свесна да нема елементарних претпоставки за
закључење те врсте уговора, што значи да je ab initio недостајао animus contrahendi. To значи да
ce путем преговора објективно није ни могло доћи до каузалног обећања, односно да у процесу
заснивања облигационог односа, a први корак у том заснивању су преговори, штетник није
поштовао ни начело савесности и поштења. To су разлози због којих je тужбени захтев оштећене
стране основан. При испитивању анимуса суд мора да утврди и све релевантне чињенице у вези с
каузом уговора о ком су преговори вођени, јер je анимус субјективна категорија која ce може
објективизовати само преко каузе. У том смислу je и следећи пример: ако ce током спора докаже
да je страна која je иницирала преговоре имала animus contrahendi, али je током преговора од те
намере одустала, и то без основаног разлога, чиме je другој страни проузроковала штету, да ли ће
и тада бити дужна да штету накнади? Одговор je позитиван из истих разлога као и у претходном
примеру.
Аnimus contrahendi je непосредно повезан с каузом уговора и испитивање анимуса није могуће без
испитивања смисла и интереса за каузалним обећањем у конкретном случају. Тако ће суд имати
задатак да утврди да ли je до штете заиста дошло, да ли je прекид преговора неоснован, a то
подразумева испитивање самих услова за давање каузалног обећања. Ако уопште није било услова
за каузално обећање, јасно je да animus contrahendi не може ни постојати. Чак и законска
формулација „без основаног разлога", упућује на испитивање основа, односно каузе уговора о ком

Docsity.com

су вођени преговори. Јер, управо тај узајамни распоред права и обавеза који je био споран
откриће да ли je прекид преговора основан или не. Нпр. преговарачи ce нису договорили о цени и
потом једна страна прекида преговоре, што значи да je прекид основан. Али, ако једна страна
иако не стави приговор на квалитет робе, одбије да уопште разговара о цени и тиме прекине
преговоре, то већ јасно указује на могућност одсуства анимуса, односно одсуства претпоставки за
каузалност обећања, што даље значи да се у процесу заснивања облигације једна страна није
придржавала начела савесности и поштења.
Закон посебно тежи да уреди случајеве када једна страна у преговорима претрпи штету услед
несавесног понашања друге стране. Ту je у питању однос савесне и несавесне стране, при чему je
смисао и циљ, да не кажемо дух, целокупног закона управо усмерен тако да оштећени добије
накнаду од штетника. Закон зато предвиђа и правило да je штетник дужан да докаже да je штета
настала без његове кривице, јер ће у противном бити дужан да je накнади.
Преговори нису нужна фаза у процесу формирања уговорне облигације, али ипак имају вишеструк
значај.
Они се јављају у уговорима великих вредности. Отуда иако нису чести, преговори имају велики
значај већ no томе што припремају настанак врло значајних уговора. To значи да су спорови у вези
с преговорима ређи пред домаћим редовним судовима, a чешћи пред међународним арбитражама.
Преговори могу бити веома значајни и при утврђивању коначног текста уговора, у смислу
формулисања споредних састојака уговора. Ако je уговор закључен, тј. ако су странке постигле
сагласност о битним састојцима уговора, али су неке споредне тачке оставиле за неку доцнију
фазу, при чему не постигну сагласност о њима, те споредне тачке уговора уредиће суд, водећи
рачуна првенствено о претходним преговорима.
Преговори ce јављају и у неким именованим уговорима, као посебна обавеза једне стране, и то у
неким непосредно, a у другим посредно.
За уговоре о посредовању, када je реч о обавезама посредника, Закон непосредно предвиђа да je
његова основна дужност, поред тражења прилике за закључење одређеног уговора, и да
посредује у преговорима.
Када je реч о уговору о трговинском заступању, када уређује обавезе заступника, Закон предвиђа
његову дужност да учествује пo упутствима налогодавца при закључењу послова, што
подразумева, и преговоре.
Успешни преговори треба да буду крунисани конкретном понудом. У савременом правном
промету, посебно за уобичајене уговоре мањег значаја и за неке врсте уговора, понуда ce даје,
односно стоји непосредно, дакле без фазе преговора.
96.
7. Понуда (садржина, форма, дејство, трајање и правна природа)
Понуда je предлог (понудиоца) за закључење уговора упућен одређеном лицу (понуђеном), који

Docsity.com

садржи све битне састојке уговора. Да би ce такав предлог могао сматрати понудом, потребно je
да испуни једноставан критеријум: ако би безусловно прихватање предлога довело до закључења
уговора, такав предлог има карактер понуде. Понуда je једнострана изјава воље која га обавезује.
To je, у ствари, каузално обећање, које подразумева: да ће понуда важити у законском или
примереном року, који може бити одређен и понудом, као и у случају да понуђени прихвати
понуду, без измена или модалитета, настаће уговорна облигација. Понудилац може бити било која
страна у будућем уговору, односно понудилац може бити како продавац, тако и купац, закупац или
закуподавац, властодавац или пуномоћник итд. Понудилац треба да буде овлашћено лице.
У складу с наведеном дефиницијом понуде видљиво je да понуђени мора бити одређено физичко
или правно лице. Понекад закон или уговор условљавају да првопонуђени буде одређено лице, a
то су случајеви права прече куповине или пречег права закупа.
Понуда може бити упућена и неодређеном броју лица. Тада je реч о једној подврсти понуде општој понуди. Општа понуда je предлог за закључење уговора упућен неодређеном броју лица,
који садржи све битне састојке уговора чијем je закључењу намењен, уколико из околности
случаја или обичаја не произлази што друго. За општу понуду важе сва правила као и за (обичну)
понуду, с тим што се мора водити рачуна о околностима случаја и обичајима, нарочито
трговачким, јер у неким случајевима нешто што се на први поглед чини као понуда може бити
само позив на преговоре или позив да се учини понуда. Исто правило важи и за излагање робе.
Уколико у излогу неке продавнице, на разним сајмовима, пијацама и сл., поред одређене робе
стоји одређена цена, такво излагање робе праћено означењем цене сматра се као понуда, али са
оградом, као у претходном случају, у вези с околностима случаја или обичаја.
У модерним условима високе конкуренције и развијеног маркетинга уобичајено je свакодневно
рекламирање одређених врста робе и услуга, како путем средстава информисања, тако и на кућну
адресу (каталози, ценовници, тарифе и друга обавештења). Поставља се питање да ли и за таква
обавештења важе иста правила као и за понуду? Да ли се лице које je послало такво обавештење
(нпр. каталог са описом робе, сликом и ценом) сматра понудиоцем? Слање каталога, ценовника,
тарифа и других обавештења, не представљају понуду за закључење уговора. Таква обавештења
се пo Закону сматрају позивом да се учини понуда, под објављеним условима. Није могуће
унапред предвидети квантитет одзива лица којима je обавештење упућено. Једноставно, може се
јавити велики број заинтересованих, који далеко премашује количину расположиве робе. Начело
савесности и поштења и овде делује, јер ће пошиљалац наведених позива одговарати за штету
коју би претрпео понудилац, ако би без основаног разлога одбио да прихвати његову понуду.
7.1. Садржина понуде
Понуда садржи вољу за закључење одређеног уговора једне стране исказану другој страни.
Понуда je каузално обећање. Kao такво, оно ствара обавезу. Али да би ce изјава воље сматрала
понудом, она мора испунити све оне елементе које смо већ објаснили, који ce траже при

Docsity.com

правнорелевантној изјави воље. Ha овом месту треба подвући да садржина понуде, будући да
представља верну слику будућег уговора, ако га друга страна (понуђени) прихвати у неизмењеном
облику, треба сасвим јасно да представи све битне елементе уговора, дакле, предмет и каузу
будућег уговора. Несагласност воља у погледу предмета или каузе не може довести до закључења
уговора.

7.2. Форма понуде
У савременим правима влада начело консензуалности, што значи да je правило и неформална
понуда. Али, ако je за неки уговор закон предвидео посебну форму, она ће бити нужна како за
понуду, тако и за њен прихват. Форма уговора диктира и форму понуде, односно ту важи тзв.
паралелизам форми. Као што je могуће да дође до конвалидације уговора при чијем закључењу
није поштована писмена форма, аналогно томе je могуће да дође и до конвалидације понуде, ако
накнадно дође до закључења уговора у одговарајућој форми.
7.3. Дејство понуде
Доследна примена аутономије воље, имала би као последицу опозивост понуде, све до њеног
прихвата. Понуда би била акт слободне воље понудиоца, и као таква зависила би само од њега и
била би везана за њега. Понуда би била увек опозива, a смрћу понудиоца пре прихвата, она би
изгубила правно дејство.
Савремена наука има другачији став. Понуда je каузално обећање и зато je понудилац везан
таквим својим обећањем. Супротно решење срушило би основна начела на којима почива не само
облигационо већ и приватно право уопште. Ако понудилац не би уопште био везан својим
обећањем, то би чак довело у логичку немогућност настанка било какве правне обавезе, у смислу
настанка уговорне облигације; настанак уговора би био предмет етике. Обећавајућа теорија,
посебно када се обавезност веже за каузално обећање, у потпуном je сагласју са законским
дејством понуде. Закон прописује да ће понуда обавезивати, изузев ако je понудилац своју
обавезу да понуду одржи искључио, или то искључење произлази из околности посла.
Посебно je питање може ли сам понудилац, будући да je у питању једнострана изјава воље да, под
неким условима, опозове своју понуду. У складу с теоријом пријема, понуда се може опозвати,
али само под условом да je понуђени примио опозив пре пријема понуде или истовремено с њом,
нпр. понуда je послата телеграмом, a опозив електронском поштом.
Каузално обећање има свој крајњи ефекат у имовини даваоца обећања, као што и сама уговорна
облигација, као и облигација уопште, има свој учинак на имовину уговарача, тј. повериоца и
дужника. Отуда каузално обећање везује и универзалне сукцесоре даваоца обећања. Уосталом,
правило je да ce облигације наслеђују. У складу с тим, понуда не губи дејство ни у случају смрти

Docsity.com

или неспособности једне стране, ако оне наступе пре прихвата понуде. Изузетно, ако би из намере
страна, обичаја или природе посла, произашло да je понуда везана за личност једне, односно
друге стране, она ће ce тренутком делације, односно наступањем неспособности угасити. To ће
увек бити случај када наступи неспособност или смрт оне стране због чијих je личних особина и
квалитета дато каузално обећање (intuitu personae).
7.4. Рок трајања понуде
Трајање понуде je питање до када она обавезује. Најједноставнији случај je када понудилац у
самој понуди одреди рок њеног важења. Тада je понудилац везан тако одређеним роком. Правила
трајања понуде не могу бити јединствено уређена, јер није иста фактичка ситуација када ce
понуда чини између присутних, с једне, и одсутних лица, с друге стране. Taj различити
фактицитет има свога одраза и на плану права.
Понуда учињена међу присутним лицима подразумева реаговање одмах, без одлагања. „Присутна
лица" су сва она лица која могу непосредно да опште. Понуда учињена телефоном,
телепринтером, радио или видео-везом, електронском поштом и сл. сматра ce понудом учињеном
присутном лицу. Наравно, мора ce водити рачуна о околностима случаја, нпр. веза путем
електронске поште може бити непосредна, јер два лица преговарају континуирано.
Када je реч о одсутним лицима, проблем ce поставља чак и у вези с почетком рачунања рока који
je понудилац одредио. Закон разликује две ситуације:
када je понудилац одредио рок у писму и
када je одредио рок у телеграму.
За први случај, почетак рока тече од дана означеног у писму, a за други, од датума предаје
телеграма пошти. Али ако писмо није датирано, рок за прихватање понуде почиње да тече од дана
када je писмо предато пошти.
Понуда учињена одсутном лицу без одређивања рока прихватања обавезује понудиоца за време
које je редовно потребно да:
прво, понуда стигне понуђеном;
друго, да je овај размотри;
треће, да о њој одлучи;
четврто, да одговор на понуду (прихватање или одбијање) стигне понудиоцу.
Могуће je и да странке споразумно одреде правила о року важења понуде, или то, када су у
питању трговински уговори, једноставно произлази из њихове пословне праксе.
7.5. Правна природа понуде
Кључ и основ облигационог односа из уговора „леже у обавезној снази понуде..." To je разлог што
je у науци присутан читав спектар различитих схватања о правној природи понуде. Ta схватања

Docsity.com

могла би се груписати у неколико теорија.
Према првој, нарочито заступљеној у старијој француској литератури, обавезујуће дејство понуде
лежи у предуговорној одговорности. Понуда ствара између понудиоца и понуђеног правни однос
који одговара предуговору. Taj „предуговор" састоји се из два елемента понуде: садржине и рока
трајања. Први елемент je обавеза за закључење уговора пo предложеним условима понуђача
(садржина), a други (рок) примерено време за изјашњење понуђеног. Када понуђени прими понуду
и не одбије je одмах, он je прихватио други елемент понуде, односно рок за изјашњење, те je на
тај начин, у складу са аутономијом воље обеју страна, између понуђеног и понудиоца настао
предуговорни однос. И предуговор je уговор, што значи да подлеже правилима о уговорној
одговорности, a његово главно дејство je обавеза да се уговор закључи, што у понуди није случај.
Према другој теорији, обавезност понуде лежи у забрани проузроковања штете. Уколико би
понудилац без разлога повукао своју понуду, тиме би учинио грађанскоправни деликт према
понуђеном, што би као последицу имало право понуђеног на накнаду претрпљене штете. Отуда за
понуду важе сва правила деликтне одговорности.
Трећа теорија изводи своје аргументе из теорије злоупотребе права. Како теорија злоупотребе
права има два основна вида, субјективни и објективни, тако ce и судбина правне обавезности
понуде везује за једну од те две варијанте ове шире теорије. Према субјективном схватању
злоупотребе права, једно лице вршењем свог права има намеру да другоме причини какву штету.
Према објективном, злоупотребу чини онај који своје право врши противно његовој сврси,
противно циљу због којег je дато право установљено. Обавезујуће дејство понуде je терет,
обавеза понудиоца, a не његово право. Ствар je обрнута, обавезујуће дејство понуде je право
понуђеног, из чега следи да би само понуђени могао да злоупотреби своје право, нпр.
одуговлачењем са изјашњењем о примљеној понуди.
Четврто схватање, које заступа и проф. Слободан Перовић, полази од тога да основ правне
природе, односно обавезности понуде не треба тражити изван воље понудиоца, као што то чини
теорија предуговора, штете, злоупотребе права и др., већ у њој самој. Обавезност понуде ce
налази у чињеници да je понуда, у ствари, „једностран правни посао који je сам пo себи довољан
да створи одређене обавезе на страни понудиоца. Понудилац ce обавезује самим дејством изјаве
воље пошто ова допире у свест понуђеног да ће ce држати понуде до одређеног времена".
Прихватањем понуде, једностран правни посао ce претвара у двостран.
Нама се чини да проблем правне природе понуде, односно њене обавезујуће снаге треба тражити
на плану обећавајућих теорија, у смислу како je то већ изнето. Понуда je каузално обећање. Њено
обавезујуће дејство управо лежи у њеној каузалности, јер je пo природи ствари уперено на
каузалност воље супротне стране. Понуда није сама себи циљ, зато она и није правни посао. Њен
циљ je да се повеже с вољом, односно прецизније - намером друге стране. Отуда у свакој од
наведених теорија има пo зрно истине, али основни узрок њене обавезности јесте у њеној
узајамности, у њеној повезаности са другом вољом (намером), у њеној обећавајућој каузалности.
Дао сам понуду управо зато да би друга страна на њу одговорила, a не зато да бих могао да се

Docsity.com

шалим, одузимам време или доводим у заблуду, чак и чиним штету другој страни. Понуда je
смислен акт пословно способног лица, којем он приступа јер je свестан узрочно-последичне везе
која може да настане из те изјаве. Њен основни циљ je настанак уговорне облигације, a нуклеус
такве облигације je понуда. Нуклеус уговора мора постојати, a то je управо каузално обећање.
Такво обећање подржавају и основна начела облигационог права, a пре свега начело савесности и
поштења. Непоштовање обећања - понуде, управо je игнорисање његове каузалности, порицање
другој страни права на изјашњење, које свако рационално обећање садржи. Оно што обавезује
приликом обећања јесте управo његова каузалност: обавезујем ce ради одређеног интереса који
налазим у испуњавању обавеза које би проистекле из обавеза друге стране према мени. Да би
уопште настала права и обавезе обеју страна, дакле, узајамна обећања, што сваки уговор
подразумева, нужно je, чак и логички, иницијално обећање које ће омогућити повезивање путем
копче која ce зове кауза уговора. У њој уједно лежи разлог обавезности саме облигације.
97. Прихватање понуде (укрштање понуда, неблаговремено прихватање понуде и неблаговремено
доставаљање изјаве о прихватању, форма прихватања понуде, дејство прихватања понуде)
7.6. Прихватање понуде
Циљ понуде je њен прихват. Прихватање понуде je узвратна позитивна изјава воље понуђеног
који, имајући на уму каузално обећање садржано у понуди и пре истека рока њеног важења, даје
своје каузално обећање да прихвата садржину заједнички креиране облигације. Понуда je нацрт,
прецизније - предлог за заједничко вољно обвезивање путем облигације. Прихват je пристанак на
учињени предлог и уједно факт настанка уговорне облигације. Две одвојене воље које су, истина,
увек имале на уму узајамност, сада су спојене у једну. Сада када je, путем уговора, створена нова
облигација, могућност једностраног опозива je угашена. Од тог тренутка само обе воље, новом
сагласношћу, могу мењати или гасити облигацију. Прихват понуде може бити учињен, активним
понашањем: изричито (изрично) и прећутно, односно конклудентно. Изричито je непосредно, нпр.
потписивање уговора, изговарање „пристајем", „прихватам", „слажем ce" и сл. Прећутно je
посредно и ту Закон посебно наводи да ће ce сматрати прихватом понуде и када понуђени ствар
пошаље понудиоцу, или исплати предложену цену, као и кад учини неку другу радњу која ce на
основу понуде, праксе која je већ утврђена између заинтересованих страна или обичаја, може
сматрати као изјава воље о прихватању. Слање обавештења понудиоцу о прихватању понуде није
исто што и слање обавештења о пријему понуде. Ако понуђени пошаље понудиоцу обавештење да
je примио понуду, то je акт учтивости, који подразумева да понуђени жели још времена за
размишљање пре доношења коначне одлуке. To није прихватање понуде, већ молба за давање
примереног рока у ком би се одржала понуда. Понудилац се с тим може сагласити, али може и
одустати од понуде, уколико je опозове пре изјаве понуђеног о прихватању понуде или
истовремено с њом.

Docsity.com

Сагласност воља која се финализује тренутком прихватања понуде подразумева њихову
садржинску подударност, истоветност у свим битним елементима садржине облигације, дакле,
како предмета, тако и каузе. Ако понуђени изјави да прихвата понуду, али истовремено изјави да
предлаже да се она у нечему измени или допуни, таква изјава воље не сматра се прихватањем
понуде, већ одбијањем понуде.
Сагласност о битним елементима уговора ствара одговарајућу облигацију. И наше право се
изјашњава у том смислу: уговор je закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним
састојцима уговора. Из тога следи да прихват понуде не мора да буде идентичан с понудом.
Идентитет понуде и прихвата мора постојати у погледу битних елемената уговора. При том, мора
се водити рачуна да странке, у оквиру своје приватне аутономије, могу и неке елементе који се
редовно сматрају небитним да сматрају битним. Отуда je од највеће важности пажљиво тумачити
намеру странака. Под претпоставком да je позитиван одговор на понуду, дакле прихват, у битним
елементима одговарао понуди, то значи да je кауза задовољена, ergo уговор je настао, нова
облигација je отпочела свој правни живот. У случају спора о небитним елементима уговора,
коначну реч даће суд узимајући у обзир све елементе случаја. Одбијање понуде увек ће се
односити на битне елементе предложеног утовора.
7.7. Укрштање понуда
Констатовали смо да je уговор настао у тренутку постизања сагласности воља уговарача о битним
састојцима уговора. To je значило да њихова несагласност о неком битном елементу једноставно
спречава настанак уговора. Постоји један изузетак чак и од тог правила. To je случај када обе
стране пристају на каузу уговора која je повољнија за супротну страну.
Другим речима, пристајем на дату садржину облигације, не знајући да ми друга страна нуди мању
обавезу: послао сам понуду на 11.000 евра ради куповине ручног сата, a понуђени ми je, не
знајући за то, послао своју понуду којом ми исти сат нуди за 10.000 евра. У дословном смислу
дошло je до несагласности воља, али у суштинском смислу дошло je управо до сагласности воља,
јер ако обе стране пристају на неповољнију каузу, рационално je и логично да оне, пристају и на
повољнију каузу. У таквим случајевима (тзв. укрштање понуда) традиционално ce узима да je
уговор настао, a кауза, у конкретном случају као каква корективна правда, на обострано
задовољство странака, диктира златну средину.
7.8. Неблаговремено прихватање понуде u неблаговремено достављање изјаве о прихватању
Понудилац не може бити везан понудом неограничено време. Зато и постоји рок важења понуде,
одређен у самој понуди или примерени рок. Када понудилац прими прихват понуде, то je тренутак
настанка уговорне облигације. Могу ce догодити две ситуације које ремете временску димензију
склада понуде и њеног прихвата. To су случајеви

Docsity.com

неблаговременог прихватања понуде и
неблаговременог достављања изјаве о прихватању понуде.
Неблаговремено прихватање понуде јесте њен прихват, али после истека рока њене важности. До
прихвата je дошло, али са задоцњењем. To значи да до закључења уговора није дошло, јер уместо
узајамности воља, остала je само једна; стигао je ехо који није имао ко да чује. Изјава воље која
представља понуду угасила ce, те воља која joj je кренула у сусрет, у форми прихвата, није
стигла да je сусретне. Ипак, чињеница да je за закључење уговора постојала намера обеју страна,
најбољи je сведок каузалности обећања, али je дошло до неслагања, непоклапања у временској
димензији. To су разлози због којих у таквим случајевима не би требало у потпуности игнорисати
вољу понудиоца и понуђеног. Отуда и правило да ce прихват понуде са задоцњењем сматра као
нова понуда, a то пак значи да су, у односу на прву понуду, понудилац и понуђени заменили своја
места. Ово je једноставнији део проблема који доноси неблаговременост прихвата понуде.
Сложеније je питање када je прихват био благовремен, али je сама изјава о пријему стигла са
задоцњењем. Ту постоје две правне ситуације.
Једноставнији je случај ако je изјава о прихватању понуде учињена благовремено, али je стигла
понудиоцу после истека рока за пријем, при чему je понудилац знао или je морао знати да je таква
изјава отпослата благовремено, нпр. општепозната чињеница да je због клизишта пут којим долазе
поштанска возила био затворен три дана. У таквом случају се сматра да je уговор закључен.
Сложеније је питање када су обе странке савесне, јер примена неког чврстог правила лако би
могла довести до неправедног решења за једну од њих. To су разлози због којих je приступљено
некој врсти средњег решења. Уговор се у таквим случајевима ипак неће сматрати закљученим,
али ако понудилац реагује одмах, обавештавајући понуђеног да се не сматра везаним својом
понудом, то реаговање одмах подразумева отпослање изјаве о невезаности понудом или пре
пријема задоцнеле изјаве о прихвату, или најкасније првог идућег радног дана пo пријему
задоцнеле изјаве. У супротном, узеће се да je уговор настао.
7.9. Форма прихватања понуде
Када je било речи о форми понуде, констатовано je да у савременим правима важи начело
консензуалности, из чега произлази правило о неформалности понуде, a то исто важи и за
прихватање понуде. Ипак, ако je за неки уговор закон предвидео посебну форму, она ће бити
нужна како за понуду, тако и за њен прихват. Форма уговора диктира како форму понуде, тако и
њеног прихвата. С друге стране, могуће je и да дође до конвалидације понуде, ако накнадно дође
до закључења уговора у одговарајућој форми. Али ако закон императивно одређује форму неког
уговора, прихват понуде мора да буде праћен одређеном законском формом. Чак ни извршење
уговора неће довести до конвалидације. Исте су последице и у случају да су странке уговориле
посебну форму.

Docsity.com

10. Дејство прихватања понуде
Понуда, у ствари, има два дејства, једно самостално, a друго када je учињен њен прихват.
Самостално дејство понуде je последица каузалног обећања понудиоца. Понуда везује понудиоца
тако да je дужан да je одржи у одређеном или примереном року. Дејство понуде може искључити
сам понудилац или ако то произлази из околности случаја, a може ce и опозвати ако je понуђени
примио опозив пре пријема понуде или истовремено с њом.
Дејство прихвата понуде јесте успостављење каузалне везе између повериоца и дужника, односно
то дејство ce огледа у настанку уговорне облигације. Дејство прихвата понуде јесте настанак
уговора, настанак уговорне облигације. Приликом прихвата понуде није могуће оно што je могуће
приликом понуде. Прихватање понуде мора садржати све оно што ce иначе тражи за
правнорелевантну изјаву воље.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi
prizvale smeh..."

Ribica
Aktivni forumas

Postovi: 261
Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56
Cash on hand: 99.00
[Donate]
Has thanked: 0 time
Have thanks: 0 time




Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja
od Ribica » 10 Sep 2011 13:08

98.
8. Тренутак закључења уговора
Питање тренутка настанка уговорне облигације je од великог правног значаја, јер од тог момента
правни положај понуђача и понуђеног знатно се мења, они постају стране уговорнице, везане
међусобним одговарајућим правима и обавезама. Који je то тренутак када je понуда прихваћена?

Docsity.com

Понуда je прихваћена y тренутку када понудилац прими изјаву понуђеног да понуду прихвата.
Уговор je закључен оног часа кад понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду. Тренутак
прихвата понуде, a то je тренутак пријема изјаве понуђеног од стране понудиоца, јесте и тренутак
закључења утовора, односно настанка уговорне облигације.
Утврђивање тачног тренутка настанка уговора има низ практичних последица:
облигација везује повериоца и дужника управо од тог тренутка;
способност уговарања ce мери према том тренутку;
рокови застарелости тужби и други рокови отпочињу свој ток управо тим тренутком;
ризик за случајну пропаст ствари понекад прелази на другог уговарача самим закључењем
уговора;
у случају временске колизије закона, релевантан je тренутак закључења уговора, осим у случају
ретроактивности закона и др.
Уколико понудилац и понуђени деле исту просторно-временску димензију, питање настанка
уговора je једноставно. Тада je реч о непосредној понуди, a таква понуда треба да буде одмах
прихваћена да би уговор настао. Уколико непосредна понуда није прихваћена без одлагања, a из
околности случаја не произлази да понуђеном треба да припадне известан рок за размишљање,
таква понуда ће ce сматрати одбијеном.
Уколико понудилац и понуђени нису у истоветној просторно-временској повезаности, питање je
сложеније, нпр. велика просторна удаљеност ствара и проблем различитих временских зона. Ту
више није реч о непосредној понуди, где je могућно непосредно изјашњавање. Отуда je потребно
наћи оптималан теоријски модел који, водећи рачуна о интересу обеју страна, али и о правној
сигурности, односно заштити трећих савесних лица, отклања неизвесност тренутка настанка
уговора у свим случајевима када je непосредност искључена.
У покушају да дају адекватан одговор на то питање, издвојиле су ce три теорије: теорија емисије,
теорија информације и теорија намере странака.
Teopuja емисије, односно изјаве заснива своју аргументацију на основним опредељењима теорије
аутономије воље. Прихватањем понуде од стране понуђеног, настаје сагласност воља, a то je сама
суштина уговора. Да ли je понудилац и када сазнао за прихват, јесте нека врста повратне
информације, што не може да буде релевантно за суштину настанка уговорне облигације. Ипак je
правна сигурност и извесност у правном промету коју она подржава нешто о чему се мора водити
рачуна. И одатле потиче најозбиљнији приговор. Ова теоpuja није у стању да пружи минимум
правне сигурности, јер je све у рукама понуђеног; он увек може да постави онај датум, као
наводни тренутак прихвата понуде, који њему одговара, јер не постоји ниједно средство ефикасне
контроле. Модификована теорија емисије јавила се у облику теорије експедиције (отпослања).
Teopuja експедиције заснива се на томе да je уговор закључен у тренутку када понуђени преда
свој прихват на експедицију. Уговор je настао када je изјава о прихвату изашла из „власти"
понуђеног, односно када он више није у могућности да манипулише временом прихватања понуде.
Ако уговор настаје у тренутку отпослања, искључена je свака могућност да се једностраном

Docsity.com

изјавом утиче на његов опстанак. A управо то овде није случај, јер понуђени, који je прихватио
понуду и послао свој позитиван одговор, може бржим средством комуникације да обавести
понудиоца да не прихвата понуду и тиме отклони дејство прихвата. To су били разлози што je
наука потражила друге путеве разрешења проблема тренутка настанка уговора између одсутних
лица.
Teopuja информације, односно сазнања полази од онога што je поткопало темеље теорије
емисије, пa и експедиције. Према овом схватању, релевантан тренутак за настанак уговора je
сазнање понудиоца о садржини позитивног одговора понуђеног, тј. да je понуда прихваћена. Ово
схватање има и озбиљну теоријску подлогу. Уговор није прост збир понуде и њеног прихвата; без
обостраног сазнања за поклапање воље нема стварне сагласности, јер воље онда стоје једна
према друтој, a не уједињене једна с другом, што чини суштину уговорне облигације. Ипак, мора
се приметити да je сада све у рукама понудиоца, јер он може да манипулише тренутком сазнања
пошто je сазнање субјективна категорија. У ствари, приговори и практичне последице су исте као
y теорији емисије, само je могућност злоупотребе прешла с понуђеног на понудиоца. To су били
разлози да ce изврши и модификација ове теорије.
Покушај објективизације сазнања учињен je преко тренутка пријема, тако да je ово модификовано
схватање добило назив теорија пријема. Тренутак настанка уговора, према теорији пријема,
поклапа ce с тренутком када понудилац прими прихват понуде од понуђеног. Ha тај начин ce
избегавају многе могућности злоупотреба, али и правне неизвесности.
Теорија намере странака види одлучан тренутак настанка уговора у оној креационој сили која
ствара и сам уговор, дакле, у намери странака. Настанак уговора je везан за тумачење намере
странака. Истраживање воље странака и околности случаја довешће и до њихове намере у
погледу настанка уговора.
Чини ce да нека врста комбинације теорије намере странака и теорије пријема одговара највећем
броју захтева који ce постављају у вези с тренутком закључења уговора између одсутних лица.
Намера странака у оквирима приватне аутономије мора бити поштована. Ако из намере странака
произлази, да ће ce уговор сматрати закљученим у тренутку прихватања понуде од стране
понуђеног и да ће он тај тренутак видљиво означити у свом прихвату, таква воља странака мора се
поштовати.
О ћутању као прихвату понуде, у смислу изузетка од правила да je потпуно пасивно понашање
неприхватање понуде, већ je било речи. To су случајеви сталне пословне везе понуђеног и
понудиоца и понуда у вези с налогом за обављање одређених послова - у овом последњем случају
се сматра да je уговор закључен у тренутку када je понуда, односно налог стигао понуђеном.
Случај када се, пo Закону, сматра да je настао уговор о налогу јесте занимљив јер на неки начин
представља негатив теорије пријема, која je правило. Лице које се понудило да другом извршава
његове налоге за обављање одређених послова, као и лице у чију пословну делатност спада
вршење таквих налога, дужно je да изврши добијени налог, ако га није одмах одбило.

Docsity.com

99.
9. Место закључења уговора
За право je од значаја и просторно-временска димензија. Просторна димензија je помињана у
функцији временске димензије. Место закључења уговора, као просторна одредница, такође има
правни значај. У међународном, али и унутрашњем сукобу закона за закључење уговора, у погледу
његовог облика, важи територијални принцип, тј. место диктира форму. Правило locus regit actum
примењено на уговоре значи да форма уговора мора бити у складу с местом његовог сачињавања.
У неким случајевима место закључења уговора има процесни значај, јер ће се према том месту, за
случај спора, одредити надлежност суда. Закон одређује да je, у погледу времена, уговор
закључен оног часа кад понудилац прими изјаву понуђеног да понуду прихвата. To значи да je
место закључења уговора оно место у коме je временски настао уговор, тј. место у коме je
понудилац примио изјаву понуђеног да понуду прихвата. Ипак, у Закону je, због правне
сигурности, извршена корекција овог логичког закључка и прецизирано место закључења уговора.
У ствари, законска одредба да je уговор закључен у месту у коме je понудилац, када су у питању
правна лица, имао своје седиште, односно када je реч о физичким лицима, имао своје
пребивалиште, у тренутку када je учинио понуду, рачуна са оним што je уједно и правило у
пракси, али чини и једну предострожност. Понуђени je добио понуду из одређеног места и он je
упознат с том чињеницом, али ако у међувремену до пријема позитивног одговора понудилац
промени своје седиште, односно пребивалиште, та чињеница je нова и с њом није рачунао
понуђени. To би значило да понудилац може једностраним актом (променом седишта, односно
пребивалишта) да утиче на једну правнорелевантну чињеницу од значаја за обе стране.

100. Недостаци сагласности (уопште)
11. Недостаци сагласности воља
Воља правних субјеката као креациона сила која може створити уговорну облигацију мора бити, уз
остале квалитете, слободна. Слободна воља у правном смислу, значи да in concreto одсуствују
мане воље: заблуда, претња и превара. Постојање неке од мана воље разлог je релативне
ништавости (рушљивости) уговора. С друге стране, принуда доводи до потпуног одсуства правно
релевантне воље, што значи да je у питању апсолутна ништавост тако закљученог уговора.
101.
12.Заблуда (појам и врсте)
Ако je лице решило да закључи неки уговор, оно своју намеру уговарања формира на основу

Docsity.com

правнорелевантних чињеница везаних првенствено за каузу утовора. Ако подаци који су били
доступни субјекту у време формирања одлуке нису били тачни, ни његова воља није била
слободна; лице je формирало своју намеру уговарања на основу погрешне представе о
релевантним чињеницама које су везане за конкретан уговор. Ако je та нетачна слика стварности
формирана искључивом „кривицом" самог тог лица, ако ни једно друго лице није утицало на ту
погрешну представу, нити га je одржавало у тој нетачној представи о стварном стању ствари, реч
je о заблуди. И обрнуто, уколико je неко друго лице давало погрешне податке на основу којих je
формирана намера утоварања, или je, иако je знало стварно стање, одржавало лице у погрешно
формираној представи о реалном стању, онда je реч о превари као квалификованом облику
заблуде.
ЗОО не садржи дефиницију заблуде. Заблуда je погрешна представа правног субјекта о
релевантним чињеницама које су везане за конкретан уговор, формирана и одржавана у свести
правног субјекта без утицаја других лица. Заблуда je увек, непосредно или посредно, везана за
каузу утовора, a у заблуди може бити једна, али и обе уговорне стране.
12.1. Врсте заблуда
Традиционално, разликује се десетак врста заблуда.
1. Заблуда о природи уговора (error in nagotio) јесте разилажењена намера уговарача у вези с
врстом уговора. Нпр. један уговарач верује да je реч о купопродаји, a други да je поклон.
2. Заблуда о личности (error in persona) значајна je у уговорима intuitu personae и има два
сегмента. Први се односи на случај када постоји погрешна представа о истоветности (идентитету)
сауговарача, дакле, о физичкој личности друге уговорне стране. Нпр. наручи се слика Милоша
Шобајића, али то није познати српски сликар који живи и ради у Паризу, већ лице са истим
именом и презименом, али сликар почетник. Други се односи на личне квалитете и особине
личности, тзв. заблуда о својствима личности. Нпр. лице закључује уговор о доживотном
издржавању, као прималац издржавања, с лицем које познаје, али није знало да je давалац
издржавања више пута осуђиван због покушаја убиства и наношења тешких телесних повреда.
3. Заблуда о предмету уговора (error in corpore) погрешна je представа о објекту уговорне
престације. Нпр. пошто je видео у каталогу, купац наручи преко галерије која се бави продајом
слика и икона - „Светог Саву" 46 х 34 см, мислећи да je у питању слика Надежде Петровић из 1905.
године, a у ствари, посреди je била икона Светог Саве истих димензија.
Заблуда о супстанци (error in substantia) погрешна je представа о битним својствима предмета
(објекта), тј. о хемијском саставу или наменском квалитету објекта престације. Нпр. наруквица
није златна, већ je само позлаћена, огрлица није бриљантска, већ су у питању циркони. Овде je
пре свега реч о објективним особинама објекта престације, што je дуго времена у праву и било
владајуће становиште. Новија схватања полазе од тога да и субјективно поимање објекта, уколико
je оно било одлучујуће за animus contrahendi, мора бити узето у обзир. Нпр. колекционар купује

Docsity.com

орден мислећи да je оригинал бечки рад из XIX века, a орден je савремена реплика. Уношење
субјективног у критеријуме од којих зависи судбина уговора није пожељно са становишта правне
сигурности, али у неким случајевима, природа уговора и околности случаја, о чему за случај спора
суд увек мора да води рачуна, једноставно намећу уважавање како објективних, тако и
субјективних момената. Када je реч о заблуди о супстанци предмета, односно објекта престације
треба приметити да ce у литератури истиче да ce и субјективни елемент мора уважити, ако ce „у
конкретном случају јавља као битно за опредељење да ce уговор закључи". У ствари, и овде je реч
о заблуди у погледу каузе једне уговорне стране, јер je она била уверена да извршењем обавезе
друге добија управо оно због чега ce и сама обавезала.
Error in substantia може постојати у било којој врсти уговора, док одговорност за скривене мане
погађа само теретне уговоре. У заблуди о супстанци увек je реч о квалитативној мани, док je у
скривеним недостацима првенствено реч о квантитативном недостатку. У заблуди о супстанци сам
објект je неподобан за било какву интервенцију, осим када ce преда сасвим други (одговарајући)
предмет, нпр. продавац преда купцу оригинал ордена уместо реплике, али тада отпада заблуда,
јер je кауза сада у потпуности присутна. Оно што чини сличност између заблуде о супстанци и
одговорности за скривене недостатке јесте да су обе установе повезане преко каузе уговора.
Питање скривених недостатака је пре свега квантитативно, јер je у питању поремећај у
квантитету, давања. Упрошћено речено, купац je платио више јер није знао за недостатак и ако му
продавац врати преплаћено, еквивалентност давања je задовољена. У заблуди о супстанци ствар
je обрнута, јер ce дужник уопште не би обавезао да je знао за праве особине и квалитет ствари
(ни у ком случају не би купио веренички прстен од месинга уместо од злата; ни у ком случају не
би купио реплику уместо оригинала). У заблуди о супстанци јесте непосредна веза с каузом
уговора, a у скривеним недостацима само посредна.
4. Заблуда о мотиву (error in motivo) јесте заблуда о одлучујућој чињеници која je побудила
емотивну одлуку уговарача. Отац веренице поклони веренику спортски аутомобил, мислећи да ће
ускоро доћи до склапања брака, али вереник се убрзо венча с другом женом. У заблуди о мотиву
увек je значајна подела уговора на теретне и доброчине. Наиме, у уговорима без накнаде битном
заблудом се сматра и заблуда о побуди која je била одлучна за преузимање обавезе. To значи да
je у доброчиним уговорима заблуда о мотиву увек битна. Разлог je у томе je што у доброчиним
уговорима побуде, мотиви представљају елемент појма каузе, a од каузе увек зависи судбина
уговорне облигације. У теретним уговорима мотиви нису део каузе, односно побуде се налазе
изван каузом повезаних обећања и зато ни error in motivo није од значаја за правни живот
уговором засноване облигације. Зато je и у Закону, у делу у коме се уређује кауза (основ уговора),
предвиђено правило да je заблуда о мотиву правно ирелевантна. Изузетно, и у теретним
уговорима побуде могу утицати на судбину уговора, али само у случају када je недопуштена
(забрањена, неморална) побуда била присутна код оба уговарача, када су обе стране биле
несавесне. To значи да су недопуштене побуде биле део каузе, јер су у конкретном случају управо
оне (недопуштене побуде) повезале узајамна обећања странака, односно створиле саму каузу.

Docsity.com

Овде није реч о заблуди уговарача, већ непосредно о недопуштеној каузи уговора, због чега ће
наступити последице апсолутне ништавости, али поводом таквог уговора могу бити у заблуди
трећа савесна лица, која су била у уверењу да je уговор пуноважан, те су рачунајући на њега
претрпела штету или стекла нека права.
5. Заблуда о каузи (error in causa) најчешће ce везује за неки од примера правно неоснованог
обогаћења. Нпр. лице закључи уговор о осигурању од непостојећег ризика, или осигура ствар која
je већ осигурана од истог ризика. У ствари, све битне заблуде, све врсте заблуда које утичу на
судбину уговорне облигације, повезане су, непосредно или посредно, с каузом уговора.
6. Заблуда о праву (error iuris) произлази из непознавања прописа. Лице купи револвер и потом
оде у полицију да га региструје, не знајући да je претходно, пре закључења уговора о
купопродаји, морало да прибави дозволу за набавку оружја, a тек потом да тражи одобрење за
држање или ношење оружја. Такав уговор о купопродаји биће ништав. Могуће je и да ce обе
стране нађу у оваквој врсти заблуде, нпр. када „правни стручњак", да странкама погрешно
тумачење права, које je било битно за закључење или опстанак уговора. У таквим случајевима je
могуће да настане уговор, a да га странке не би закључиле да су знале за све његове правне
последице, што опет води на терен каузе; значи да уговор може бити поништен, a „правни
стручњак" обавезан на накнаду претрпљене штете једном уговарачу или сауговарачима заједно.
Заблуда о праву може бити разлог и за правно неосновано обогаћење.
7. Заблуда о чињеницама (error facti) произлази из непознавања стварног, фактичког стања
ствари. Лице држи да je његов сауговарач пунолетно лице, имајући на уму његов физички изглед
и душевну зрелост, a овај je, у ствари, малолетан.
8. Заблуда због нетачног преноса воље догађа се када саутоварачи не oпште непосредно, већ
посредно. Посредник, нпр. преводилац или пошта, могу погрешно да пренесу вољу једне стране.
Ако преводилац каже да je понуђени изјавио „пристајем али уз одређени услов" a понуђени je, у
ствари, рекао „пристајем чак и без претходно постављеног услова", понудилац ће се наћи у
заблуди због погрешног преноса воље понуђеног, a из тога може да следи и читав низ заблуда.
9. Заблуда о рачунском податку јавља се у случајевима техничке грешке, односно грешке
приликом сачињавања уговора у писаној форми. У тим ситуацијама најчешћа грешка je у погледу
квантитета ствари, нпр. уместо 100.000 тона, 1.000 тона или уместо 678.000 дин., 768.000 дин.
Назив „заблуда о рачунском податку", иако традиционалан, није најбољи. Било би боље за све
такве случајеве рећи „заблуда услед техничке грешке". Прво, ово и није заблуда која погађа
непосредно уговараче, јер они тачно знају о чему су постигли сагласност воља. Услед техничке
грешке могу доћи у заблуду трећа савесна лица, што такође може имати правних последица, али
не на плану конкретног уговора, већ на плану посебног извора облигација - проузроковања штете.
Уговор je пуноважан, јер странке нису биле у заблуди, али ималац права прече куповине je
претрпео штету и имаће право на накнаду.
Међутим, и поред њихове бројности и разноврсности, не утичу све врсте заблуда једнако на
судбину уговора. Отуда сваки конкретан правни систем посебно уређује установу заблуде.

Docsity.com

Посматрано grosso modo, у европском праву ce разликују два система: први, „казуистички" и,
други, који поставља правне стандарде чијом применом суд треба да утврди или одбаци постојање
заблуде у конкретном случају.
Први, условно говорећи, казуистички начин регулисања заблуде поставио je, и то као узор који ће
касније следити и многи други законици. Према француском праву, битне су заблуде о супстанци
ствари и заблуда о лицу, ако je уговор закључен intuitu personae. У француској науци и судској
пракси раздвојене су две врсте битних заблуда. Прве, заблуде о природи, предмету и каузи
уговора, које спречавају настанак уговора (тзв. непостојећи уговори), са санкцијом апсолутне
ништавости. Друге, које наводи сам Code civil, a то cy заблуде o супстанци ствари и заблуда о
лицу, ако je уговор закључен intuitu personae, уз санкцију релативне ништавости.
Други систем je заступљен у немачком праву. У немачком Грађанском законику наводи ce да лице
које je изјавило вољу у заблуди која ce односи на саму садржину изјаве или није хтело уопште да
изјави вољу такве садржине, може у судском поступку такву изјаву да оспори, ако докаже да je не
би дало при реалном познавању ствари и разумној оцени чињеница конкретног случаја.
У нашем праву заблуда има двоструки режим. ЗОО, с једне стране, посебно уређује битне заблуде
предвиђајући услове за поништење уговора закључених под дејством те мане воље, a с друге
стране, посебно уређује случајеве тзв. заблуда-препрека, које квалификује као „неспоразум",
услед којег уговор није ни могао настати. To значи да постоји велика разлика између две групе
заблуда, јер у једној врсти уговора настаје, што значи да под одређеним условима може и опстати
(конвалидација), a у другој уговор једноставно није ни настао.
ЗОО одређује да у уговорном односу постоји битна заблуда ако се она односи на битна својства
предмета, на лица са којим се закључује уговор, ако je уговор intuitu personae, као и на околности
које се, пo обичајима у промету или пo намери странака, сматрају одлучним, a страна која je у
заблуди не би иначе закључила уговор такве садржине. Међутим, када je реч о доброчином
уговору, битном заблудом се, поред наведених, сматра и заблуда о побуди (мотиву) која je била
одлучна за преузимање обавезе.
Страна која je била у заблуди може да захтева поништај уговора (због битне заблуде), осим у
случају ако при закључењу уговора није поступала с пажњом која се у промету захтева. Пажња
која се у правном промету захтева јесте правни стандард који ће суд конкретизовати у вези са
спорним случајем, водећи рачуна о свим околностима.
Заблуда увек подразумева да je друга страна, страна која није била под дејством заблуде,
савесна, јер би у противном посреди била превара. Уколико дође до поништаја уговора због
заблуде, друга савесна страна има право да захтева накнаду штете коју je претрпела због
поништења уговора, без обзира на то што страна која je била у заблуди није крива за своју
заблуду. Ако je посреди битна заблуда, то je релативна ништавоет и право je овлашћеног лица
(уговарача у заблуди) да захтева поништење уговора, односно да поднесе тужбу у субјективном
року од једне године, од сазнања за заблуду, или објективном року од три године, од закључења
уговора.

Docsity.com

Заблуда je, увек повезана, у већој или мањој мери, што зависи од врсте заблуде, с каузом
уговора. Једна утоворна страна закључује уговор с другом имајући на уму да ће супротна страна
извршити своје обавезе настале на основу уговорне облигације. Али у формирању те своје намере
уговарања та страна je имала погрешну представу о неком значајном елементу. To даље значи да
ако друга страна пристаје да отклони разлог који представља основ заблуде сауговарача, нестаће
и сама заблуда, односно право на поништај уговора. Закон о облигационим односима предвиђа
правило да страна која je у заблуди не може се на њу позивати, ако je друга страна спремна да
изврши уговор као да заблуде није било. To значи да битна заблуда неће бити релевантна ако су
странке спремне да ускладе своја каузална обећања у јединствену каузу уговора.
Друга je правна ситуација када су у питању тзв. заблуде-препреке. Закон такве ситуације
квалификује као „неспоразум". Уговор je врста споразума, споразума о битним елементима
уговора. Ако странке мисле да су се споразумеле о битним елементима, a, у ствари, нису, није у
питању споразум, већ неспоразум. Закон предвиђа да кад стране верују да су сагласне, a, у
ствари, међу њима постоји неспоразум о природи уговора или основу, или предмету обавезе,
уговор не настаје. Закон такву правну ситуацију сврстава у тзв. непостојеће уговоре. To значи да
се на њих примењују правила о апсолутној ништавости, те свако заинтересовано лице може
поднети тужбу за утврђење (декларативну тужбу) да уговор није ни настао, да je непостојећи.
Тужба се може подићи увек, јер рок застарелости није предвиђен.
10. Заблуда о природи уговора (error in negotio), јесте несагласност воља уговарача о врсти
уговора, у смислу да један сматра да je у питању поклон, a други да je купопродаја, или један
мисли да je зајам с каматом, a други без камате и сл. Заблуда о предмету уговора (error in
corpore) јесте разилажење воља странака у погледу објекта облигације, односно објекта предмета
престације (најмање) једне стране, нпр. купац плати цену за продавчеву „кућу крај мора", при
чему je продавац мислио на своју уметничку слику, a купац на његову викендицу. Када je реч о
каузи уговора, у науци се заблуда о њој пo правилу узима у ужем смислу, нпр. лице закључи
уговор о осигурању стана, не знајући да je тај стан већ осигуран. Ако се дубље сагледају ове
заблуде-препреке, може се закључити да се све три могу свести на једну од њих, a то je заблуда о
основу (каузи) уговора. Заблуде-препреке које воде у неспоразум странака, увек су, у ствари,
заблуде о каузи. Пошто теорија каузе спада у веома сложена научна питања, недовољно позната и
схватана чак и у широј стручној јавности, сматрамо да je оправдано то што законски текст не
наводи само заједнички именилац, већ „неспоразум" разлаже на три врсте заблуда-препрека.
Може ce закључити да у уговорном праву постоје заблуде које утичу на судбину уговора и оне ce
могу назвати битне заблуде. Али, битне заблуде ce деле на битне заблуде у ужем смислу и
заблуде-препреке. Заблуде-препреке су квалификоване врсте битних заблуда, јер су непосредно
везане за каузу уговора и зато спречавају његов настанак. Остале битне заблуде су посредно
везане за каузу и пошто постоји могућност да буду „исправљене", уговор настаје и стоји у стању
пенденције (неизвесности) све до поништења или конвалидације. С друге стране, постоје и
заблуде које нису правно релевантне за уговорно право, јер између такве заблуде и обећања

Docsity.com

странке нема каузалне везе, те такво обећање није каузално обећање које je једино релевантно за
настанак уговорне облигације.
102.
13. Превара
Заблуда je нетачна слика стварности формирана искључивом „кривицом" самог тог лица које je
под дејством заблуде. Ако ниједно друго лице није ни утицало на ту погрешну представу, нити га
je одржавало у тој нетачној представи о стварном стању ствари, реч je о заблуди. Само битна
заблуда утиче на судбину уговорне облигације. Управо на тим местима почиње разлика између
заблуде и њеног квалификованог, дакле и тежег облика, a то je превара. Уколико једна страна
изазове заблуду код друге, или je пак одржава у заблуди у намери да je тиме наведе на
закључење уговора, друга страна може захтевати поништење уговора и када заблуда није била
битна.
Превара подразумева две намере: једна je намера уговарања, a друга намера да ce друта страна
доведе у заблуду или одржава у заблуди у којој ce већ налази. Ова друга намера je противна
начелу савесности и поштења и она je недопуштена. Са становишта лица које има погрешну
представу о правнорелевантним чињеницама практично и нема разлике. Несавесно je лице које
или изазива, или подстиче, такву заблуду код свог сауговарача. Као што правни поредак има
задатак да заштити савесна лица, исто тако има и задатак да санкционише понашања несавесних
лица. To значи да лице које ce позива на превару мора бити савесно, јер ако je само било свесно
преваре или учествовало у њој, нпр. због остварења неких интереса према трећим савесним
лицима, у зависности од околности случаја, то може имати различите правне последице како на
судбину уговора, тако и на накнаду штете.
Само изазивање заблуде код сауговарача може бити, слично изјави воље, активно и пасивно.
Активним понашањем несавесни уговарач изричито или конклудентно наводи свог сауговарача да
падне у клопку заблуде. Нпр. уговарач усменим убеђивањем да објект његове престације има
посебне квалитете, управо онакве какве тражи супротна страна, a у стварности je потпуно
обрнуто, утиче на сауговорача да понуду прихвати.
За разлику од правила да ce воља, осим само изузетно, не може изјавити пасивно, односно
потпуним уздржавањем, при превари je друкчије, јер ce она може учинити и потпуном
апстиненцијом, тоталном пасивношћу. To ће бити случај када уговарач примети да je супротна
страна у заблуди, али поводом тога не учини ништа у циљу отклањања заблуде, нпр. понуђач
говори како ће на том плацу подићи велику кућу од тврдог материјала и направити базен, a
понуђени прихвати понуду иако зна да ce тај плац налази на озбиљном клизишту.
Понекад није сасвим лако разликовати превару од „агресивне рекламе", која све више продире у
савремени живот. Ипак, то je питање које ce мора решавати према околностима случаја.
Значајна разлика између „обичне" заблуде и њеног квалификованог облика, односно преваре

Docsity.com

јесте и у томе што у заблуди само њене битне врсте утичу на судбину уговора, док у превари чак и
небитне заблуде, дакле, све врсте заблуда које су у узрочној вези са уговором воде његовом
поништењу. Ha овом месту ce поставља питање да ли преварно поступање трећег лица, у корист
једне стране, изазива исте последице пo уговор или не? Новија схватања
разликују две правне ситуације.
Превара, наиме, подразумева несавесност. Лице које чини превару je пo дефиницији несавесно,
али уговарач у чију je корист ишла превара може бити како несавестан, тако и савестан. Отуда и
правило да уколико уговарач није знао за превару трећег, уговор остаје на снази. И обрнуто, ако
je уговарач био несавестан, тј. знао или je морао знати за превару трећег, уговор се може
поништити. Али без обзира на савесност уговарача, његов сауговарач, који je био под дејством
преваре, увек има право на накнаду претрпљене штете, без обзира на то да ли je уговор поништен
или не. Правило да се може тражити поништај уговора због преваре трећег, само у случају
несавесности сауговарача, важи само за теретне уговоре.
У уговору без накнаде мотиви су увек обухваћени каузом и зато се такви уговори могу поништити и
кад je превару учинило треће лице, без обзира на то да ли je друга уговорна страна, у време
закључења уговора, била савесна или несавесна, односно знала или морала знати за превару.
Тужба ради поништења уговора закљученог под дејством преваре не разликује се у погледу рока
који важи за „обичне" заблуде: субјективни рок je једна година, a објективни три године.
103.
14. Принуда
У принуди изјава воље није једнака унутрашњој вољи. Лице никада не би дало изјаву воље с
таквом садржином да није било принуде. Таква изјава воље увек je последица недопуштеног
понашања неке друге воље. Такво понашање може бити двојако:
физичка принуда (принуда у ужем смислу, vis absoluta) или
психичка принуда (претња или морална принуда, vis compulsiva).
За физичку принуду ce слободно може рећи да није у питању недостатак у вољи, већ недостатак
воље. Физичка принуда подразумева непосредно дејство физичке или друге неодољиве силе на
правног субјекта. Физичка сила je управљена на наношење физичког бола, нпр. увртањем леве
руке и вођењем десне ради изнуде потписа. Физичка принуда постоји и када ce примењују други
начини неодољиве силе која изазива одсуство правнорелевантне воље. Уговори настали на овај
начин сматрају ce непостојећим, односно на њих ce примењују правила апсолутне ништавости. Сва
лица која су претрпела штету у вези с овим „уговорима" имају право на накнаду.
Када je посреди претња, нема непосредне принуде. Напротив, принуда ce ставља у изглед, она ce
одлаже. Међутим, не мора бити реч само о „одложеној принуди", јер ce у изглед могу ставити и
друге „непријатности"; битно je да оне изазивају оправдани страх код лица против кога су
уперене. Taj страх може бити изазван због претње непосредно сауговарачу, затим неком њему

Docsity.com

блиском лицу, али и имовини. Битно je да je заиста изазван оправдани страх, и то у најширем
смислу, a то обухвата и све облике тзв. уцена . Да би постојала претња, важно je да постоји
оправдани страх, a он постоји када ce из околности види да je озбиљном опасношћу угрожен
живот, тело или друго значајно добро уговорне стране или трећег лица. Законска последица
претње je следећа: ако je уговорна страна или треће лице недопуштеном претњом изазвала
оправдани страх код друте стране, тако да je ова због тога закључила уговор, друга страна има
право да захтева поништај таквог утовора.
Сматра се да je потребно испуњење три услова да би постојала принуда:
a) принуда мора одлучујуће да делује на изјаву воље;
б) да изазове непосредно дејство или оправдан страх;
в) да je недопуштена.
1. Принуда која мора одлучујуће да делује на изјаву воље не значи ништа друго него нужност
утврђивања каузалне везе између принуде и изјаве воље. To ће се увек чинити према околностима
случаја, a често се то може утврдити и према објективном критеријуму, нпр. очигледно je да je
једна уговорна страна, под дејством принуде, дала такву изјаву воље која њено обећање чини
несразмерно већим у односу на противобећање сауговарача. Мора се водити рачуна да воља која
je изјављена под дејством принуде буде везана за битне елементе уговора, јер ће само тада бити
могућ поништај утовора. Уколико су се странке, споразумеле о битним елементима уговора без
мана воље, a у некој споредној тачки je дошло до принуде, уговор остаје на снази, a та одредба
се може поништити, уз право на накнаду штете лица које je било под дејством принуде. Лице које
je било под дејством принуде, одвојено од судбине уговора, има право на накнаду како
материјалне, тако и нематеријалне штете, јер се нематеријална штета управо састоји из трпљења
физичког или психичког бола, или страха.
2. Принуда треба да изазове непосредно дејство или оправдан страх. Непосредно дејство je
примена физичке принуде или друге неодољиве силе на правни субјект, што je произвело само
спољни ефекат изјаве воље, док je права воља била супротна. Оправдани страх je битан за појам
претње и он се мора одмерити према датим приликама, јер жртва претње њу заиста треба да
схвати као озбиљну опасност која се може реализовати у будућности, у смислу угрожености
живота, тела или друтог за њега значајног добра. Озбиљна претња je релативна ствар и ту je
субјективни утисак битан. Али и тај субјективни утисак мора бити у границама разумног изазивања
осећања страха.
3. Принуда треба да je недопуштена. Забрањеност принуде ce огледа преко кривичноправних
норми. Свака принуда која je инкриминисана као кривично дело и кажњива пo кривичноправним
прописима, без сумње, представља недопуштену принуду. Питање je да ли ту поставити границу
недопуштености и у облигационом праву? Одговор на ово питање, сматрамо, захтева двострани
приступ.
Када je реч о физичкој принуди, видели смо да ту није у питању недостатак у вољи, већ
недостатак воље, одсуство воље. Отуда следи закључак да je било каква физичка принуда у

Docsity.com

уговорном праву недопуштена, односно противправна. Да ли je њено присуство у конкретном
случају кривично дело или не, то je за уговорно право без теоријског значаја. Разуме ce, постоји
практичан аспект, јер ако je доказана физичка принуда пред кривичним судом и лице
правноснажно осуђено, та ce чињеница не може оспоравати у парници. Само физичка принуда
која ce јавља у извршном поступку, када ce спроводи правноснажна и извршна судска одлука, која
наравно може бити везана и за уговорно право, није противправна, напротив.
Проблем противправности je нешто сложенији када je реч о претњи, јер ту постоји „сарадња"
воље. Зато правни прописи, пo правилу, уз претњу, наводе и услов противправности.
Када je у питању физичка принуда, уговор није ни настао, те спада у категорију тзв. Непостојећих
уговора, што подразумева све правне инструменте који се могу употребити када je реч о
апсолутној ништавости. При претњи, реч je о мани воље с последицом релативне ништавости, што
значи да се тужба може поднети у субјективном року од једне године, a у објективном року од три
године.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi
prizvale smeh..."

Ribica
Aktivni forumas

Postovi: 261
Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56
Cash on hand: 99.00
[Donate]
Has thanked: 0 time
Have thanks: 0 time




Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja
od Ribica » 10 Sep 2011 13:09

104. ФОРМА УГОВОРА (ПОЈАМ)
Да би уговор настао као пуноважан акт, неопходно je испунити одређене услове. Ти услови могу
се поделити на оне који су увек неопходни, a то су: способност уговарања, сагласност воља,
предмет и кауза, и оне који су неопходни пo изузетку, само када je то законом посебно прописано,

Docsity.com

односно вољом странака утврђено, a то je форма уговора.
Форме изјаве воље, тј. начини изјаве воље за закључење уговора, могу бити тројаке:
речима (усмено или у писаном облику);
уобичајеним знацима (потврдно климање главом, руковање и сл.);
понашањем из кога ce са сигурношћу може закључити њено постојање (улазак у возило јавног
превоза, седање за сто у ресторану и сл.).
У савременим правима ћутање, пo правилу, не значи ништа, јер неизјашњавање не може значити
прихватање, али ни одбијање. Од тог правила постоји изузетак: када ce странке налазе у сталној
пословној вези у погледу одређене робе, уколико понуђени не одбије понудиоца одмах или у
остављеном року, сматраће ce да je његово ћутање прихват понуде. Иста je последица и у случају
када једно лице понуди другом да извршава његове налоге за обављање одређених послова, као и
лицу у чију пословну делатност спада вршење таквих налога, јер такво лице je дужно извршити
налог, осим уколико га одмах не одбије.
Форма облигационих уговора je изражавање њихове садржине путем унапред предвиђених
спољних облика. Али форма у савременим правним системима није правило, као што je то био
случај са античким и средњовековним правима. Данас влада правило консенсуализма, као једна
од манифестација приватне аутономије, односно аутономије воље. To правило у нашем праву je
формулисано на следећи начин: „Закључење уговора не подлеже никаквој форми, осим ако je
законом друкчије одређено." Разуме се, смисао ове одредбе упућује не само на посебне одредбе о
форми ЗОО-а већ и на друге законе. Тако, нпр. Закон о промету непокретности предвиђа да се
уговор о промету непокретности закључује у писаној форми, a потписе уговарача оверава суд.
Ha опстанак уговора или на његово доказивање утичу и неке параформалне чињенице, које имају
мању или већу сличност са формом уговора, пa je потребно начинити одговарајућу разлику
између: форме и одобрења; форме и формалности публицитета; форме и фискалних
формалности; и форме и доказа о постојању уговора.
105. Разграничење форме од одобрења за закључење уговора, формалности публицитета и доказа
о постојању уговора
1. Форма и одобрење
Одобрење je посебна правна чињеница која треба да се придружи општим чињеницама, које су
потребне за настанак уговора да би тај уговор и опстао. Ту je поред сагласности воља уговарача,
потребна и воља трећег, физичког или правног лица. По правилу, реч je о акту неког државног
органа у виду дозволе или одобрења. Дозвола je претходна сагласност. Одобрење je накнадна
сагласност када je уговор већ закључен, али да би остао на снази, потребно je и решење органа
којим се тај уговор одобрава, нпр. одобрење за извоз одређених ствари, или одобрење отуђења
одређених ствари у државној својини. Одобрење може бити везано за једнострану изјаву физичког

Docsity.com

лица.
О правној природи одобрења постоје четири схватања:
1. да je то део изјаве воље као битног елемента за закључење уговора;
2. да je то врста форме;
3. да je то нека специфична претпоставка;
4. да je то одложни услов.
1. Изјава воље обухвата уговараче, односно њихову сагласност воља, која ствара уговор.
Сагласност je утицај воље трећег на настанак или опстанак уговора, дакле, налази се изван воље
уговарача, пa не може бити ни део те изјаве. Сагласност не спада у приватну аутономију
(аутономију воље), већ у њена спољна ограничења.
2. Одобрење ce може односити како на формалне, тако и на консензуалне уговоре, пa je самим
тим јасно да ce оно не може изједначити са формом. Странке свој уговор морају доставити у
писаној форми. Тиме уговор није постао формалан, напротив. Разлика ce може уочити, нпр. тако
што уколико дође до спора, настанак таквог уговора везаће ce за тренутак постизања сагласности
воља уговарача, a не за тренутак када су уговарачи сачинили писмено о тој сагласности ради
достављања надлежном органу.
3. Ако je за одобрење потребан административни акт, то чак не спада у правне чињенице, већ je
то претпоставка грађанско-правних односа, односно испољавање норме на основу одређених
чињеница.
4. Одобрење je правна чињеница са особинама одложног услова. Одобрење, без обзира на то да
ли je реч о дозволи или одобрењу у ужем смислу, јесте одложни услов од којег зависи судбина
уговора.
Посебно je питање у којој форми ce мора дати одобрење, односно да ли одобрење мора бити у
истом облику који je предвиђен за сам уговор? ЗОО нпр. предвиђа да дозвола, односно одобрење,
морају бити дати у облику прописаном за уговоре за чије ce закључење дају. Између уговора и
одобрења, дакле, важи симетрија форми. Треба водити рачуна о чињеници да ли постоје посебни
прописи који уређују облик издавања одобрења од надлежних државних органа, јер ће ce у том
случају примењивати посебни административни (управноправни) прописи, као lex specialis.
2. Форма и формалности публицитета
Формалности публицитета не представљају никакав захтев форме уговора. To су захтеви који
имају као циљ остваривање правне сигурности преко заштите трећих савесних лица, у вези са
стицањем одређених права. Према нашем праву, купопродаја je пуноважна са становишта
облигационог права уколико испуњава све захтеве за такву врсту уговора, нпр. ако je реч о
непокретностима, поред општих услова, и да je уговор у писаном облику оверен од суда. Да би
такав уговор довео до циља његовог закључења, a то je пренос својине с преносиоца на
прибавиоца потребан je и упис у земљишне књиге. У овом примеру уговор je пуноважан основ

Docsity.com

стицања, титулус, док се формалност публицитета остварује кроз начин стицања, односно кроз
modus acquirendi. Тек кроз формалност публицитета свима се обзнањује да постоји пуноважан
облигациони уговор чији je крајњи циљ пренос својине с дотадашњег на новог власника.
3. Форма и фискалне формалности
Фискалне формалности имају као циљ обезбеђење државних интереса на плану прикупљања
пореза. To су разне врсте овера, уписа у регистре, жигосање и сл. Тако се у нашем праву не може
извршити формалност публицитета (упис у земљишне књиге) без фискалне формалности, тј.
уколико се претходно на самом уговору не удари печат којим се потврђује наплата пореза на
промет. Тако да je за дефинитивно стицање својине на непокретности, поред одговарајуће форме,
потребно остварити и двоструку формалност: публицитет и фискалитет.
4. Форма и доказ о постојању уговора
Ради заштите сопствених интереса у смислу сигурнијег доказа, односно извесности закљученог
уговора, странке се могу споразумети да консензуални уговор закључе у писменом облику, пa чак
и да га овере. Уколико je њихова намера била управљена само на то да, преко дате форме,
остваре лакше доказивање, такав уговор није постао формалан. Уколико je њихова намера била
да ради заштите својих интереса уговоре одређену форму, такав уговор постаће формалан иако то
пo самом закону није био.
5. Врсте форми
Форме се могу поделити према: начину испољавања; правном дејству и начину настанка.
106.
5.1. Подела форми према начину њиховог испољавања
Ова подела састоји ce у следећем: писмена (писана) форма; форма јавне исправе (свечана форма)
и реална форма.
a) Писмена (писана) форма. - Уколико ce уговор мора закључити тако што ће бити написан
одговарајућим словним знацима руком или неким механичим средством и на крају потписан од
обе или само једне стране, дакле, где ce траже писани текст изјаве воље и потписи, реч je о
писаној форми уговора. To je најчешћа законом прописана форма у којој ce мора изразити
сагласност воља уговарача. У нашем праву то су следећи уговори: купопродаја непокретности;
уговор о изабраном суду; уговор о закупу пословних просторија; уговор о грађењу; уговор о закупу
пољопривредног земљишта; уговор о јемству; уговор о поклону; уговор о месној надлежности
суда; уговор о пуномоћству за заступање пред судом; уговор о кредиту с банком; уговор о

Docsity.com

стипендији; уговор о осигурању; уговори о преносу интелектуалних права и др.
Писана форма ce, као што смо видели, састоји од два елемента: писаног текста изјаве воље и
потписа странака.
Текст изјаве мора бити изражен одговарајућим, признатим словним знацима који ce на
одговарајућем материјалу чине својеручно или механичким средствима. Текст не мора бити
садржан само на једном писмену. Напротив, један јединствени уговор може бити изражен и у два
или више писмена, али je битно да уговарачи потпишу оне исправе којима ce обавезују. За
закључење двостраног уговора довољно je да обе стране потпишу једну исправу или да свака
страна потпише примерак исправе намењен другој страни, a захтев писмене форме биће испуњен
ако стране измењују писма, или ce споразумеју телепринтером или неким другим средством које
омогућава да ce са извесношћу утврде садржина и давалац изјаве.
Потписи странака заокружују писану форму уговора. Стављање потписа обе уговорне стране,
односно потписивање примерка који je намењен другој страни значи да je уговор закључен. У
вези с потписом постављају ce четири питања: ко потписује исправу; потпуност потписа;
својеручност потписа и место потписа.
1. Исправу потписују, пo правилу, обе уговорне стране. Ипак, за испуњење писане форме довољно
je да ce потпише страна која преузима обавезу, нпр. приликом поклона je довољно да ce потпише
само поклонодавац. Поставило се питање: да ли je испуњена писана форма уколико je сачињена
(само) признаница? Ту су могућна два одговора. С једне стране, може се сматрати да писана
форма није испуњена, јер једноставно није потписана од обе уговорне стране, при чему није ни
извесно да су ту обухваћени сви битни елементи уговора. По другом становишту, признаница која
садржи битне елементе уговора, a потписана од продавца и предата купцу, довољна je за
пуноважност писменог уговора.
2. Потпуност потписа, редовно, подразумева навођење имена и презимена лица које се потписује,
и то тако да се рукопис може индивидуализовати.
3. Могућно je да се потпис састоји, у зависности од околности случаја, и из скраћеног потписа.
Допуштено je и да потпис буде нечитак. Механичко средство за потпис (тзв. факсимил) могуће je
прихватити само уколико je то уобичајено у пословном саобраћају, a то ће бити случај у неким
трговинским предметима. Ако je реч о неписменом лицу, тада ће се прихватити рукознак (отисак
десног кажипрста), уз оверу надлежног органа или потврду два (писмена) сведока.
4. Потпис се ставља на крају писмена, јер све што се нађе испод њега не обавезује. To даље значи
да све анексе уговора, односно све његове измене и допуне, ваља поново потписати. Уколико се
странке сагласе о битним елементима и једна страна, имајући поверење у другу, стави унапред,
пре стављања текста свој потпис (тзв. бланко потпис), такав потпис има пуно правно дејство.
Потпис се може оспорити, посебном тужбом у парничном поступку, само уколико накнадно
стављени текст не би одговарао постигнутој сагласности воља.
Елементи утовора који се морају унети у писмено, свакако су његови битни елементи. Према
старијем схватању сви елементи формалног уговора морају бити обухваћени датом формом, јер се

Docsity.com

прописани облик не односи само на неке делове уговора, већ на његову целину. Потребе
практичног правног живота доводе до ублажавања овог става. Писаном формом морају да ce
обухвате само битни елементи уговора, при чему ce под битним сматрају и они елементи који су
намером странака сматрани за такве. Наше право прописује, као правило, да уколико je уговор
закључен у посебној форми, било на основу закона, било no вољи странака, важи само оно што je
у тој форми изражено. Ипак, биће пуноважне истовремене усмене погодбе о споредним тачкама:
о којима у формалном уговору није ништа речено; уколико нису у супротности с његовом
садржином; ако нису противне циљу због којег je форма прописана. Поред тога, биће пуноважне и
истовремене усмене погодбе којима ce смањују или олакшавају обавезе једне или обеју страна
ако je посебна форма прописана само у интересу уговорних страна.
Споразум о измени и допуни елемената писменог уговора не може бити споран, јер ce странке, у
оквиру своје приватне аутономије, могу свакако споразумети о измени и допуни онога што су саме
створиле. Тада ce поставља питање: да ли те измене и допуне морају бити учињене у истој форми
у којој je сачињен основни уговор? Биће пуноважне истовремене усмене погодбе о споредним
тачкама ако су испуњени следећи услови:
1. ако je реч о погодбама у формалном уговору о којима није ништа речено;
2. уколико те погодбе нису у супротности са садржином уговора;
3. ако те погодбе нису противне циљу због кога je форма прописана;
4. ако ce тим погодбама смањују или олакшавају обавезе једне или обеју страна, али под условом
да je посебна форма прописана само у интересу уговорних страна.
Све ово везано je за законску писану форму.
Уколико je реч о уговореној писаној форми, у складу с начелима приватне аутономије и
консензуализма, могуће je извршити измене и допуне неформалном сагласношћу воља.
Могуће je да дође до разлике између усмено постигнуте сагласности и оне која je изражена у
писаној форми, и то као последице намере странака, односно једне уговорне стране. Тада се
поставља питање да ли важи оно што je написано или оно што je стварно уговорено? У одговору на
то питање, у нашој судској пракси, издвојила су се три става:
пуноважно je само оно што je обухваћено писменом формом, јер je посреди законска форма;
пуноважно je само оно што су странке заиста уговориле;
уговор je апсолутно ништав.
Ипак, изгледа да треба имати као основни критеријум циљ форме, њену сврху. Другим речима, да
ли се формом постиже заштита колективних или индивидуалних интереса. Ако je реч о општем
интересу, треба обратити посебну пажњу на могућу превагу строжег става према непоштовању
форме. С друге стране, уколико je реч о сврси форме којој je основни циљ заштита појединачних
интереса, a то je заштита странака од пренагљених одлука, или, прецизније, формулисање
уговорених права и обавеза ради избегавања двосмислености и тиме непотребних спорова, или
разликовање преговарања од уговарања, биће правило заузимање благонаклонијег става у вези с
пуноважношћу формалног уговора у којем je учињена повреда форме.

Docsity.com

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful