Jedini Bog svoje majke

Dejan Stojiljković | 29. januar 2013. Odrekao se očevih bogova i od majke primio novu veru. Naisus bio bogat grad, trgovački i zanatski centar

Dani Svetog cara Konstantina u Medijani REFORMATOR, ratnik, državnik, svetac... Malo koja istorijska ličnost u sebi je sabrala toliko osobina i titula. Po značaju za istoriju civilizacije Konstantin staje u red najvećih vladara i zakonodavaca. Kao vojskovođa - bio je nepobediv, poput Julija Cezara i Aleksandra Velikog. Neki ga prikazuju kao političara i veštog manipulatora, drugi u njemu vide iskrenog, verujućeg čoveka koji je pratio Božje proviđenje. Neki ga smatraju dobrotvorom i oslobodiocem, drugi ga opisuju kao tiranina i krvnika. Prava istina je, naravno, negde na sredini. Flavije Valerije Konstantin bio je sve to i ništa od toga. Baš kao i u slučaju drugih velikih vladara u istoriji, njegova biografija prepuna je kontraverzi i dvosmislica, događaja i akata koji se mogu tumačiti na različite načine i koji, zavisno od epohe i onog koji ih tumači, uvek imaju drugačije značenje. Ono što jeste nesumnjivo kada je Konstantin u pitanju jeste da sa punim pravom zaslužuje epitet „veliki“. Konstantinova godina rođenja nije tačno utvrđena. Ne zna se tačno da li je rođen 271. ili 274. godine, neki istoričari i biografi tvrde čak da je rođen 280. godine. Ono što je sigurno jeste da je Konstantin došao na svet u Nišu (tadašnjem Naisusu) 27. februara kao sin visokog rimskog oficira Konstancija Hlora i (što je veoma čudno, imajući u vidu tadašnje rimske običaje) proste žene, kćeri skromnog gostioničara, Jelene, koja će kasnije postati hrišćanska svetica.

U Naisusu je proveo detinjstvo i ranu mladost, pored brižne majke i uglavnom stalno odsutnog oca, kome su bile preče njegove oficirske dužnosti. U to vreme, Naisus je bio malo mesto, procene kažu da nije imao više od 20.000 stanovnika, ali je zato to bio bogat grad, raskrsnica puteva, trgovački i zanatski centar, a bio je i značajno vojno sedište. Za Konstantina se odmah znalo da je plemenitog porekla, s obzirom na to da je njegov otac bio nećak Klaudija II Gotskog, što se majke tiče, tu stvari stoje drugačije. Istoričari je prikazuju kao ženu niskog porekla, skromnu i ubogu devojku koja je radila kao konobarica u očevoj krčmi gde su se ona i Konstancije i upoznali. Pre toga, prema nekim izvorima, Jelenina porodica bila je nastanjena u Bitiniji, gde je pripadala klasi bogatijeg građanstva u gradu Drepaneji na obali Crnog mora. Tamo se Jelena i rodila, negde oko 251. godine, ali je zajedno sa ocem i majkom morala da pobegne pred najezdom Gota u Dakiju, gde su na obali Dunava njeni roditelji otvorili krčmu. Sudbonosni susret se upravo tu desio i Konstancije i Jelena su se ubrzo venčali. Iste godine je Konstanciju ukazana velika čast - imenovan je za guvernera Dakije. Konstantin je rođen već u prvoj godini njihovog braka. ROĐEN U MEDIJANI? NE zna se tačno da li je Konstantin rođen na letnjikovcu u Medijani ili se to možda desilo u vili na sadašnjem Gradskom polju. Svejedno, on je kao mladić primio obrazovanje kakvo sleduje jednom patriciju, a svakako da je njegov otac Konstancije imao na umu i vojničku karijeru za svog sina koja će se o koncu, kasnije i desiti. Konstancije, prozvan „Hlor“ zbog svoje bele puti, bio je profesionalni vojnik sa zavidnom karijerom. Bio je pripadnik telesne garde cara Aurelijana a kasnije i visoki oficir u službi avgusta Maksimijana. Ovo će se pokazati kobnim po njegov i Jelenin brak. Naime, u proleće 293. godine Maksimijan imenuje Konstancija cezarom Zapada, samim tim, Hlor je morao da pristupi carskoj porodici, a prema rimskim običajima toga vremena, to se činilo brakom. Konstancije napušta Jelenu i ženi se Teodorom, Maksimijanovom kćerkom. To je sigurno bio veliki udarac ne samo za Jelenu već i za mladog Konstantina. Sasvim je sigurno da je ovo mnogo uticalo na njega i da je bio strašno povređen ovim očevim potezom. Iako je sve bilo u skladu sa običajima i politikom toga vremena, raspad braka njegovih roditelja je bila stvar koju je, očigledno, veoma teško podneo. Kao rezultat toga verovatno se izrodila Konstantinova specifična veza sa majkom, koju je bezgranično voleo i obožavao i koja je u potonjim godinama bila njegov savetnik i suvladar. Jelena je verovatno već u to vreme bila hrišćanka pa je to zasigurno imalo uticaja na Konstantina, koji će se kasnije odreći očevih bogova starog Rima i prigrliti jedinog boga svoja majke. Ali to nije bilo sve. Konstantin, sada već u zrelim godinama, morao je da bude poslat na dvor Galerija i Dioklecijana. Konstancije je očigledno smatrao da je njegov sin završio sa obrazovanjem koje sleduje jednom sinu cezara i da sada treba da usledi njegovo kaljenje u legiji. Tako je otpočela duga i uspešna Konstantinova vojnička karijera. U Galerijevoj vojsci on je dobio mesto zapovednika konjice i to nije bila laka i bezazlena dužnost. Ipak, još u to vreme, kao mlad i ne baš iskusan vojnik, Konstantin se isticao svojom građom, telesnom snagom i visinom od skoro dva metra. Verovatno je u to vreme od svojih saboraca i dobio nadimak „Trašala“ što u prevodu znači - bivolji vrat. Naravno, ono što se prećutkivalo, a istovremeno se i podrazumevalo jeste da je Konstantin bio zalog lojalnosti njegovog oca dvojici suvladara. Iako je Konstantin živeo na carskom dvoru i bio od pomoći Galeriju i Dioklecijanu, njegov položaj je bio veoma osetljiv. Konstantin je toga bio potpuno svestan, tako da i pored svih privilegija koje je imao kao Cezarov sin i oficir, njemu je bilo jasno jedno - bio je talac i Galerijev zatočenik.

Carstvo sa dva vladara

Dejan Stojiljković | 30. januar 2013. Hrabri vojnik brzo je stigao do zvanja tribuna prvog reda. Vlast Konstanciju na Zapadu, raspusnom Galeriju na Istoku

Pohod rimske vojske Dok je Konstantin bio garant njegove lojalnosti na carskom dvoru u Nikomediji, Konstancije Hlor, cezar Zapada, kreće u opsežnu vojnu akciju u Britaniji. Ta nemirna provincija stalno je zadavala glavobolje Rimu, a da stvar bude gora, ugledajući se na Britance, varvarska plemena u Galiji i na Rajni su takođe dizala bune. Konstancijeva rešenost da jednom za svagda stavi tačku na vojevanje sa buntovnim žiteljima britanskog ostrva ogledala se i u jednom zanimljivom događaju.

Naime, on je među prvima na Britaniju poslao svog čoveka od poverenja i sjajnog vojnika - pretorijanskog prefekta Asklepiodota. Stigavši na obalu poluostrva i iskrcavši legije, prefekt je naredio da se brodovi spale, kompletna flota. Vojnicima je tako dao do znanja da njihov cezar Konstancije od njih očekuje pobedu ili - smrt. U bici koja je usledila, samoproglašeni britanski kralj Alekt je poginuo. Bila je to velika pobeda za rimske legije, a Hlor se još jednom pokazao kao iskusni vojskovođa. Nakon Alektovog pada, raspršili su se snovi o nezavisnom i samostalnom carstvu ujedinjenih britanskih plemena. Konstancije je sa svojim pobedonosnim legijama umarširao u nebranjeni Londonijum (danas London) i proslavio trijumf. Tako je opravdao titulu i dostojanstvo na koje ga je uzdigao Dioklecijan - Britanikus Maksimus. A šta se za to vreme događa sa Konstantinom? On je u Nikomediji, na Dioklecijanovom dvoru. To će se pokazati veoma važnim za njegovo dalje oblikovanje kao ličnosti. Naime, na dvoru upoznaje najumnije ljude tadašnjeg carstva: umetnike, mistike, naučnike, pesnike... Čita klasike latinske književnosti i pesnike starog Rimskog carstva, proučava grčke filozofe, uči jezike, istovremeno izučava vojnu doktrinu i taktiku. Napreduje u vojnoj službi do tribuna prvog reda (čin ekvivalentan činu pukovnika u savremenoj vojsci) pre svega zahvaljujući svom hrabrom držanju u vojnim pohodima. Prvi pohod se odigrao već 296. godine kada je Galerije krenuo na podunavske varvare. Već sledeće godine, cezar Galerije kreće u pohod na Persiju, a u njegovoj pratnji je i mladi konjički oficir Flavije Valerije Konstantin. Biće to neprocenjivo iskustvo za mladog vojnika. Ne samo da je Konstantin imao prilike da iskusi oganj bitke i radost pobede, već će, jašući uz bok cezaru i pod njegovim stegom, videti sva čudesa nekada moćnih carevina Istoka. Mladi konjički zapovednik imao je prilike da poseti biblijske gradove Vavilon i Memfis i korača istim onim stazama kojima je nekada išao Aleksandar Makedonski. BRAĆA I SESTRE KONSTANCIJE je u Galiji, gde je stolovao u gradu Trijeru, našao vremena da sa svojom novom izabranicom Teodorom zasnuje brojnu porodicu. Imali su čak šestoro dece, tri sina (Dalmacija, Konstancija i Hanibalijana) i tri kćerke (Konstanciju, Anastasiju i Evtropiju). Zanimljivo je da će Konstantin svoju braću u sestre upoznati tek mnogo godina kasnije, kada dođe da pomogne svom ocu u njegovom poslednjem vojnom pohodu u Britaniji. Cezar Galerije, s druge strane, važio je za prostaka i pijanca. Čovek lošeg karaktera, prek i samoljubiv, bio je ipak dobar vojnik. Hroničari su ga opisivali kao "umešnog u vojnim poslovima" i on se takav pokazao u tom persijskom pohodu. Kada je krenuo, sa sobom je poveo svega 25.000 vojnika. Međutim, bila je to elita rimske vojske - prekaljeni veterani slavnih legija IV Flavija, VII i I Klaudija potpomognuti Prvom italijanskom i Trinaestom germanskom legijom. Galerije je krenuo preko prolaza u planinama Jermenije, anulirajući tako prednost persijske konjice, a onda lično izvršio osmatranje neprijateljskog tabora. Nema sumnje, u toj misiji mu je pomagao i mladi konjički oficir Konstantin. Iznenadni napad potpuno je razbio Persijance. Vojska se upaničila i razbežala, njihov ponosni kralj Narses je ranjen u tom napadu, ali je ipak uspeo nekako da pobegne ostavivši za sobom veliki plen, čak i sopstveni harem. Galerijeva pobeda imala je epske razmere. Ali on nije čekao ni časa, usledio je silovit udar u samo srce Persijskog carstva. Konstantin je takođe učestovao u tom delu pohoda. Rimske legije ušle su u Ksenofont u zimu 298. godine i primorale Persijance da prihvate ponižavajući separatni mir i vazalni odnos prema Rimu. Morali su čak i da se odreknu dela teritorija. Zanimljivo je da će upravo tih

nekoliko satrapija koje su Galerije i Dioklecijan uzeli Narsesu postati spor zbog koga će Konstantin skoro četrdeset godina kasnije, pred sam kraj života, ponovo morati da diže vojsku na Persiju. Na drugoj strani carstva, njegov otac će započeti rat sa germanskim plemenima na Rajni. Bio je to težak i žestok obračun, u kome je sam Konstancije čak bio i ranjen, ali na kraju ipak je uspeo da slavi, nakon što je skoro 60.000 Alemana poginulo u sukobima sa njegovim legijama. Bila je to pobeda ravna onoj koju je Julije Cezar izvojevao nad ujedinjenim galskim plemenima pod komandom slavnog Vercingetoriksa. Nakon toga, relativno lako je učvrstio granice na Rajni. Došlo je i proleće 306. godine kada će se desiti sudbonosne promene u Rimskom carstvu. Nakon pune dve decenije vladavine, Dioklecijan napušta svoj presto u Nikomediji. Njegov suvladar Maksimin Daja, doduše nevoljno i oklevajući, čini isto. Rimsko carstvo dobija dva nova avgusta. Konstantinovog oca Konstancija na Zapadu i raspusnog i taštog Galerija na Istoku. Ništa više neće bito isto.

Pohodi božijeg miljenika
Dejan Stojiljković | 31. januar 2013. Legionari su svom oficiru nabacili purpurni plašt preko ramena. Konstancije Hlor umire na rukama svog sina prvenca

Konstantinova vizija pre bitke, na freski KONSTANTIN je, s pravom, nakon proglašenja Galerija za avgusta, očekivao da će biti imenovan za cezara.

Ali to se nije desilo. Za cezare su izabrani Flavije Sever i Makisimin Daja. Prvi je stolovao na Zapadu, kao Konstancijev savladar, drugi je dobio Istok kao Galerijev izabranik. Za Konstantina je ovo bilo ponižavajuće, ali zato mu je bar bilo jasno kakav je u stvari odnos između njega i Galerija. Ipak, on je još neko vreme ostao uz svog avgusta i učestvovao u borbama sa varvarima na dunavskom limesu. Pošto se često iskazivao kao neustrašiv i opasan borac, među legionarima je počelo da se govorka o „božijoj zaštiti“ koja ga prati. Konstantinovi ratnički uspesi u okršajima sa Sarmatima pripisivani su ne samo njegovoj snazi i umešnosti već i činjenici da je miljenik bogova. Ili možda Jedinog Boga u koga je verovala njegova majka? Ovo se sasvim sigurno nije mnogo dopalo osornom Galeriju koji je, između ostalog, mrzeo hrišćane. Pored svega, Konstantin je bio potencijalni takmac za tron. Galerije ga zato šalje u opasne misije, neke čak u dubinu neprijateljske teritorije, nadajući se da će ovaj u jednoj od njih izgubiti život i tako prestati da bude pretnja. Međutim, to se nije desilo. Konstantin se iz svake misije vraćao kao pobednik, neretko sa plenom i zarobljenicima što je još više učvrstilo njegov status „Božijeg miljenika“. Galerije je bio pronicljiv čovek i zaključio da kraj sebe ima mladog i hrabrog pretendenta na tron koji je uz to veoma popularan kod vojske. To nije bilo dobro. Došla je 305. godina i sa Zapada su stigle vesti da je avgust Konstancije teško bolestan. Sa njima - i Konstancijeva pisma Galeriju da mu pošalje sina kao ispomoć u pohodu na Pikte koji je planirao uprkos svom lošem zdravstvenom stanju. Galerije okleva. Ali pisma pristižu jedna za drugim. Konstancije više ne moli, već zahteva prisustvo svog sina. Galerije na kraju ipak popušta, ali to rađa sumnje kod mladog Konstantina... UBIO LAVA U ARENI GALERIJE je bio toliko rešen da se otarasi mladog konjičkog oficira da je, prema nekim izvorima, čak naterao Konstantina da se bori u areni. Veliki prostak, vladar Istoka je sem vina i žena bio veliki ljubitelj gladijatorskih borbi i predstava u areni. Jedna od tih predstava svakako je podrazumevala i bacanje hrišćana divljim zverima. I upravo u jednoj takvoj situaciji, Galerije je izazvao Konstantina. Govoreći o njegovoj hrabrosti i ratničkim veštinama avgust je usput pomenuo kako Konstantin ne bi imao hrabrosti da se poput običnog gladijatora sukobi sa životinjama u areni. Ali Konstantin nije oklevao - prihvatio je izazov. Pošto je iz arene izašao nepovređen, prethodno, prema nekim izvorima, ubivši lava dugim kopljem, mit o njegovoj nepobedivosti bio je još veći, samim tim - i Galerijeva netrpeljivost. Sluteći da će biti ubijen, on pod okriljem noći beži iz Nikomedije. Bio je to zaista podvig, Konstantin je jašući prešao ogroman put, menjajući umorne konje na stanicama carske pošte. Na svakoj stanici je onesposobljivao konje sekući im tetive, kako bi usporio poteru. Prešao je Alpe i pridružio se ocu. To mora da je bio dirljiv susret, uprkos činjenici da Konstantin jamačno Konstanciju nije oprostio što je napustio njegovu majku Jelenu. Otac i sin su sada ujedinjeni i mogu da krenu, ispostaviće se, u poslednji ratni pohod avgusta Konstancija Hlora. Godina 306. bila je uspešna u vojnom smislu, piktska plemena bila su potučena do nogu i slavljen je trijumf. Ali, avaj, Konstancije Hlor umire na rukama svog sina prvenca 22. jula 306. u vojnom logoru blizu Eburakuma, današnji Jork. Na samrtnom odru Konstancija Hlora, legionari su njegovom sinu nabacili purpurni plašt preko ramena. Boja purpura je odvajkada bila boja carskog dostojanstva kod starih Rimljana. Ovaj potez je mogao da znači samo jedno - Rimsko carstvo je dobilo još jednog vladara. Osim carskog purpura, Konstantin je od svog oca nasledio nešto još važnije - njegove legije.

Lukavi Galerije je odmah shvatio šta se događa. Zato je reagovao brzo i proglasio Severa avgustom na mesto preminulog Konstancija. Još jedno poniženje za mladog cezara Konstantina koji je, doduše, nevoljno prihvatio kompromis. Krhki balans snaga ustoličen je u carstvu nad kojem se podmuklo nadvijala senka građanskog rata. Situacija je neodoljivo podsećala na onu napetost koja se stvorila između Julija Cezara i Pompeja Magnusa koja je rezultirala Cezarovim maršom na Rim i krvavim građanskim ratom. Rat kao opcija svakako nije odgovarao nijednom od suvladara u tom trenutku ali su svi znali da do njega na kraju mora doći. Konstantin je, nakon što se uverio da će u Britaniji u narednom periodu vladati trajni mir, otišao u prestonicu svog oca - Trijer. Tamo ga je čekala još jedna važna vojnička dužnost - osiguravanje granice sa Germanima. Sam grad, koji je načinio svojom prestonicom, bio je veoma važan vojno-strateški centar. Iz njega se lako i efikasno mogla nadgledati granica prema zemljama Germana. Germanska i Franačka plemena sa one strane limesa nisu baš gajila veliko poštovanje prema novom cezaru. Naprotiv. Poglavice su smatrale da je Konstancijevom smrću prestala da važi zakletva na vernost koju su dali pokojnom avgustu. Tako su nekadašnji saveznici njegovog oca postali Konstantinu neprijatelji sa kojima će odnose morati očigledno da reši u otvorenom vojnom sukobu. Još jedan zasigurno jak razlog zašto su se varvari odlučili na pobunu jeste to što su mislili da je mladi cezar samo bleda senka svog oca i da nema iskustva, snage ni uticaja da ih dobije na bojnom polju. Pogrešili su.

Fausti zlatan prsten
Dejan Stojiljković | 01. februar 2013. Ostavio prvu suprugu Minervinu zbog žene višeg ranga. Germanski kraljevi postali hrana za medvede u areni

Venčanje Konstantina i Fauste na tapiseriji

VEĆ 307. godine mladi cezar Konstantin je podigao svoje legije i silovito napao Franke. Savez germanskih plemena, nekadašnjih saveznika Konstancija Hlora, pokazao se kao slab, a njihova vojna snaga kao nedovoljna. Opkolio je veliku franačku vojsku u slivu Rajne. Nakon žestokog okršaja, shvativši da u zaleđini imaju reku, a pred sobom nemilosrdnu armiju koju predvodi mladi ali iskusni vojskovođa, varvari su se predali. Pobeda je bila tako velika da su Konstantinu živi pale u ruke mnoge poznate germanske poglavice kao i dva njihova "kralja" - Askarik i Merogaj. Vratio se u Trijer projahavši kroz grad u trijumfu, koji je imao mitske razmere, pozdravljan kao veliki pobednik. Ali to nije bilo sve. Novi cezar je hteo da očita lekciju svima onima koji bi se usudili da podignu mač na njega i njegovo carstvo. Bila je to strašna lekcija. Zarobljeni poglavice i ratnici bačeni su zverima u arenu. A na kraju su u arenu uvedeni i "kraljevi" Askarik i Merogaj. Konstantin je njima namenio posebnu vrstu smrti - iz rupa u areni pušteni su medvedi. Ova surova crta koja je senčila Konstantinov karakter postaće još izraženija u godinama koje će uslediti, naročito prilikom njegovih razračunavanja sa političkim i vojnim neprijateljima, pa čak i sa članovima sopstvene porodice. Da stvar bude još grotesknija, mladi cezar je doveo svoju majku, svoju suprugu Minervinu i mladog sina Krispa da prisustvuju kažnjavanju germanskih poglavica. Dok su ih rastrzali medvedi, Askarik i Merogaj su uzvikivali pogrde u pravcu carske lože, a Konstanin je sve to ravnodušno gledao dok mu je svetina u areni klicala. Bilo je to više od egzekucije ili krvave zabave za dokonu trijersku rulju, bila je to poruka. Mladi cezar Konstantin obraćao se svima onima koji su mislili da mu stanu na put i poručivao im kako će završiti ako se odluče da mu budu neprijatelji. Poruka je imala učinka, germanska plemena ostala su mirna. Ali šta se desilo sa uzdrmanim carstvom? Novi avgusti nisu sedeli mirno, svako je imao svoje sebične ambicije, svako je sanjao o sebi kao vladaru sveta, svako je želeo carstvo samo za sebe... I svako je kovao planove da to ostvari. Među prvima, sin bivšeg avgusta Maksimijana - Maksencije, potonji veliki Konstantinov takmac. On se proglasio vladarem uz snažnu podršku Senata, pretorijanske garde i sopstvenog oca, koji se vratio na presto. Maksencije, raspusnik i prostak, čovek kratke pameti i lošeg karaktera, našao je savršenog saveznika u zloj volji Rimljana. On im je uzvratio tako što ih je opteretio novim porezima i dažbinama. Svako ko mu se suprotstavio bio je ubijen. DRAŽA BAŠTA OD PRESTOLA Neki hroničari i letopisci kažu da je Dioklecijan svojim avgustima poručio da mu je "okopavanje bašte draže od carskog prestola". Donesene su važne odluke i Konstantin je ponovo bio ponižen. Oduzeta mu je titula avgusta a vraćena titula cezara. Umesto postradalog Severa, za cezara Zapada imenovan je Licinije. Ovo se nije svidelo Galeriju. Moćni avgust Istoka ovoga puta nije mogao da sedi skrštenih ruku i opija se u Nikomediji dok Maksencije postaje gospodar Italije... Pozvao je svog savladara Severa i rekao mu da je on, navodno, naslednik Maksimijanovih dominiona i da je, samim tim, ovaj uzurpirao teritorije koje njemu pripadaju. I tako je nejaki i ratovanju nevični Sever krenuo da oslobodi te svoje teritorije. Armija koju je vodio bila je sastavljena uglavnom od Maskimijanovih veterana. Ti ljudi nisu imali nikakvih šansi protiv Maksencijevih iskusnih i uvežbanih legija... A veliki broj njih je, jednostavno, prebegao na drugu stranu kad im se za to ukazala prilika. Izdan od sopstevnih legija, negde kod Ravene, Sever se predao Maksenciju. A onda su ga ubili. Galerije je potom podigao vojsku i krenuo da ga osveti. To je bilo kratkog daha, ubrzo se povukao.

Nakon toga, Maksimijan je otišao Konstantinu i ponudio mu ruku svoje mlađe kćeri Fauste. Konstantin se tako našao u istoj poziciji u kakvoj je nekada bio njegov otac. Morao je da ostavi svoju prvu suprugu Minervinu zbog žene višeg ranga. To je i učinio. U Arlu je prihvatio brak sa Faustom i tim činom potvrdio savez. Nakon toga se opet okrenuo Germanima u verovatno najsurovijem pohodu dotad. Rimljani su tom prilikom primenili taktiku spaljene zemlje, nije bilo milosti... Stanovništvo je na licu mesta stavljano pod mač ili terano u roblje. Opet je Konstantinova urođena (ili možda stečena?) surovost pokazala svoje groteskno lice. Ponovo je bio pobednik i poneo titulu "Germanicus Madžimus". Za to vreme, u Rimu, netrpeljivost između oca i sina, Maksimijana i Maksencija, dostigla je vrhunac. Maksenciju se uopšte nije sviđalo to što je Fausta postala Konstantinova žena i tako ostvaren nesigurni savez. S druge strane, Maksimijan je istupio na Forumu i rekao da njegov sin nije sposoban da bude vladar. Maksencije nije imao mnogo obzira prema svom roditelju, uz podršku pretorijanaca prognao ga je sa dvora. Ostarelom caru nije ostalo ništa drugo nego da utočište potraži na dvoru svog zeta Konstantina. To je i učinio. Osujećeni Galerije je, na drugoj strani, odlučio da situaciju reši tako što će organizovati susret svih vladara. Čak je pozvao i nekadašnjeg imperatora Dioklecijana da posreduje. Upriličen je susret svih avgusta u Karnuntu, gradu na Dunavu. Dioklecijan je bio pozvan da preuzme presto, ali on je to odbio. U proleće 310. godine Franci su se opet digli na oružje. Konstantin je odgovorio munjevito i stavio se na čelo svojih trupa. Otpočeo je novi pohod na varvare. U međuvremenu, njegov tast Maksimijan, kome je dao utočište na svom dvoru, kovao je zaveru protiv njega.

Osvajanje večnog grada
Dejan Stojiljković | 02. februar 2013. Na čelu 50 legija krenuo preko Alpa, putem kojim je išao Hanibal. Hrišćani u strašnoj smrti Galerija videli božju kaznu

Moderni legionari na paradi DOK je Konstantin bio odsutan, predvodeći pohod na pobunjena varvarska plemena, njegov tast Maksimijan je poharao riznicu i arsenal, zatim pobunio trupe u Arlu. Pustio je netačnu glasinu da je njegov zet poginuo u obračunu sa Germanima i na talasu pometnje se sa vojskom povukao u dobro utvrđenu Masiliju, današnji Marsej. Čuvši za ovo, Konstantin je reagovao munjevito. Došao je sa svojim trupama podno zidina Masilije i lično predvodio napad na grad. Da li postiđeni ili uplašeni, svejedno je, žitelji Masilije su na kraju sami otvorili kapije grada svom cezaru. Sasvim je verovatno da su na taj način hteli da umilostive Konstantina i da se spasu ubijanja i pljačke. Za Maksimijana, međutim, već je bilo kasno. Iako ga Konstantin nije odmah pogubio, bilo je jasno da su mu dani odbrojani. Bila je mu je data mogućnost izbora, to jest, ponuđen mu je način na koji će sebi oduzeti život. Maksimijan je odabrao konopac. Nedugo zatim pronađen je obešen. Tako je završio avgust Maksimijan. U Rimu, Maksencije, koji je snosio dobar deo krivice za njegovu tragičnu sudbinu, počeo je da glumata ucveljenog sina i da se zaklinje na osvetu Konstantinu. Te iste 310. godine Konstantin je otišao u Gran u Galiji, gde je bilo čuveno Apolonovo proročište. Prespavao je na tom mestu i usnio čudan san, ujutru mu je to snoviđenje rastumačio Zenon, prefekt svetilišta. Proročanstvo je kazivalo da će Flavije Valerije Konstantin vladati trideset godina velikim Rimskim carstvom pod zaštitom boga Sunca. Konstantin je zato prihvatio da se zvanično stavi pod znak boga Sunca. Sledeće, 311. godine, Konstantin, Licinije i Galerije donose čuveni Edikt o toleranciji, koji je trebalo kolikotoliko da sredi uzdrmane odnose u carstvu. Neki istoričari daju prednost ovom aktu u odnosu na Milanski edikt i smatraju ga važnijim. Ali on je bio samo mrtvo slovo na papiru. Potpisan od strane tada već umirućeg Galerija, nije do kraja bio sproveden u praksi. A sami Galerijevi motivi da stavi svoj potpis na njega bili su sebične prirode. Zato ga Galerije nikad nije ni poštovao. Ubrzo nakon donošenja ovog akta, Galerije umire u Serdici, u

proleće 311. godine, i time Licinije postaje jedini vladar Istoka. Hroničari kažu da je Galerije umro strašnom smrću, a hrišćani su u tome videlu božju kaznu. KORAK DO CRVENE STENE DOŠLA je jesen i Konstantin i njegove pobedonosne trupe jašu Flaminijevim drumom. Maksencije čeka u Večnom gradu, imao je poverenja u Pretorijansku gardu i očeve legije. Njegova armija prešla je Tibar preko Milvijskog mosta, usput na brzinu izgradivši pontonski most, i upućuje se na sever sve do uzvišenja severozapadno od Saksa rubre (Crvene stene). Bilo kako bilo, Konstantin je u tome pre svega video svoju šansu. Odlučio je da krene na Rim i da se obračuna sa Maksencijem. Krenuo je iz Arla 1. marta 312. godine predvodeći vojsku od čak pedeset legija, mahom jedinica iz Britanije i Galije. Krenuo je preko Alpa, odabravši sličan put kojim je nekad davno išao i Hanibal. Međutim, on nije napravio istu grešku kao kartaginski vojskovođa, poslao je kao prethodnicu izviđače, dobre poznavaoce terena, tako da je njegova vojska savladala bezbedno tu tešku prepreku. Kada je ušao u Italiju, prva na udaru bila je Segusija, jako utvrđenje na obroncima Alpa. Postupio je slično kao kod opsade Masilije, naredio je sveopšti juriš. To se pokazalo uspešnim. Laka pešadija naprečac je osvojila gradske zidine i Segusija je pala. Poštedeo je posadu i građane kako bi pokazao da dolazi ne kao osvajač već kao oslobodilac. Dok su se glasine o njegovoj blagosti i milosrđu širile carstvom, on je krenuo dalje - na Taurinum. Na prostranom polju ispred grada, Konstantin munjevitim manevrom, koji se u rimskoj vojnoj doktrini nazivao “forfices” - makaze, uspeva da opkoli Maksencijevu konjicu i da joj nanese velike gubitke. Nakon sveopšteg rasula i strahovitog poraza, Taurinum pada. Posle pada Taurinuma, svi severni gradovi su mu otvorili svoje kapije. A onda je udario na Veronu. Bio je to čvrst, dobro utvrđen grad, sa tri strane zaštićen rekom... A Konstantin nije imao dovoljno vremena. Da sve bude gore, Maksencije je na njega poslao generala Rurika Pompejana, sa najboljim trupama iz Mediolanuma i Akvileje. Bili su dvostruko brojniji od Konstantinovih trupa. Rizikovao je da se nađe priklešten između zidina Verone i te velike armije. Izdao je naređenje pešadiji da formiraju dve kolone. Konjica se pomerila u stranu, omogućujući pešadiji da udari na Pompejanove konjanike. Sudar dve vojske je bio silovit i krvav. Kada je bitka dostigla vrhunac, uzjahao je konja i stavio se na čelo svojih trupa. I Pompejan je učinio isto... Ubrzo je poginuo i njegove trupe su se predale. U Rimu, Maksencije je bio očajan. I uplašen. Svakog dana je terao sveštenike da tumače znakove sudbine čitajući životinjske utrobe ili prateći let ptica. U jednoj takvoj paganskoj ceremoniji, sveštenici su mu predvideli da će “neprijatelj Rima biti poražen”. Mogao je da odahne zakratko. Nije se ni u jednom trenutku zapitao ko je zapravo taj “neprijatelj Rima” koji će uskoro biti poražen. Konstantin i njegove legije su se ulogorile na Malborgetu, bregu koji je bio udaljen tek petnaest milja od Rima. Vojska je bila iscrljena dugim i krvavim pohodom, bili su brojčano slabiji, zalihe su bile na izmaku a imali su i dosta ranjenih... Konstantin je zato dao sam svojim vojnicima predah. Jednu mirnu noć pre nego što krenu u susret slavi ili porazu... Tu, nadomak Rima, moren nemirima i sumnjama, suočen sa nemilosrdnim neprijateljem i njegovom nadmoćnom armijom, Flavije Valerije Konstantin iskusiće nešto što će mu zauvek promeniti život.

Rim priznaje Hrista!

Dejan Stojiljković | 03. februar 2013 Milanski edikt omogućio hrišćanima miran život i slobodno ispovedanje vere. Licinije ubio celu porodicu svog rivala Maksimina Daje

Milanski edikt doneo slobodu hrišćanima PREMA Laktanciju, Konstantinu se ukazala vizija (ili je čuo glas) u snu, u noći pred bitku kod Milvijskog mosta, naloženo mu je da na štitove svojih vojnika stavi znamenje Spasitelja. Taj nebeski znak je napravljen tako što je koso napisano slovo H savijeno na gornjem kraju, čime se dobija cru monogramica, svojevrsna skraćenica za reč "Hrist". Po drugoj verziji, Konstantin je na nebu, iznad sunca, ugledao svetlosni krst sa natpisom "ovim pobeđuj". Car nije bio siguran u značenje vizije dok ga u snu nije posetio Hrist i preporučio mu da napravi zastava u obliku znaka viđenog na nebu i iskoristi ga u bici. Sutradan, Konstantin je naredio da se iskuje vojni steg (labarum) sa vencem na vrhu u kome se nalazila spojena grčka slova H i R u vidu Hristovog monograma. Taj labarum nošen je ispred trupa i one su ga sledile kao zvezdu vodilju. "Hiro" simbol je u poslednje vreme doživeo pravu ekspanziju, možete ga videti svuda, a mnogi ga i pogrešno tumače jer ga je jedna domaća desničarska organizacija upotrebila za vizuelno oblikovanje svog logoa. Sam simbol je i te kako prisutan na arheološkim nalazištima širom antičkog Naisa, nalazi se u bazilikama i katakombama, a Turistička organizacija grada Niša danas štampa majice sa ovim motivom. Njegovo značenje je relativno jednostavno i simboliše osnovnu dogmu hrišćanstva o Bogu kao polaznoj i ishodišnoj tački svega. Na ovaj način je, u stvari, Konstantinu poručeno da je Hristos početak i kraj svega, alfa i omega. Pre Hiro-a, do sredine 4. veka uobičajeni zaštitni znak hrišćana bila je riba (ihtus).

Nakon ovog mističnog događaja, car je odlučio da sledi Boga koji mu se ukazao i okupio je oko sebe hrišćanske sveštenike od kojih je zatražio da ga upute u Hristovu veru. Postoji i treća verzija po kojoj je car video kako se na noćnom nebu formira krst od zvezda. Kako god bilo, Konstantin je pod znakom novog Boga krenuo na Rim. I pobedio. U tome mu je dosta pomogao i njegov takmac Maksencije koji je iz vrlo bizarnih razloga sasvim bespotrebno izveo vojsku van sigurnosti gradskih bedema. Njegova vojska se prebacila preko čuvenog Milvijskog mosta, napravivši usput pontonski most za slučaj brzog povlačenja. Most je bio napravljen na brzinu i nedovoljno čvrst, što se kasnije pokazalo kobnim za Maksencijeve trupe. Konstantin je napao silovito i brzo. U protivničkim redovima nastala je panika, mnogi su se, bežeći, podavili u Tibru. Među njima i sam Maksencije. Proročanstvo se obistinilo - neprijatelj Rima je bio poražen. Sve se to zbilo 28. oktobra 312. godine. PLEBS ZAMERA BLAGOST NOSEĆI Maksencijevu glavu na koplju, Konstantin je pobedonosno ujahao u Rim. Nije bio preterano oduševljen onim što ga je tamo čekalo. Rim je izjedala dekadencija na svim nivoima, umesto krotkog mladića, Konstantin je zatekao oronulog starca. Masa je bila oduševljena, toliko da su Rimljani hteli da ispregnu konje iz Konstantinovih kočija i upregnu same sebe. Nema sumnje da je Konstantin bio pomalo zgrožen histeričnom reakcijom plebsa, takođe, isti taj plebs mu je zamerio blagost. Novi gospodar Rima nije preuzeo osvetničke mere, kao neki njegovi prethodnici nekad, već je pokazao razum i milost. Čak je odlučio da pretorijance protera, a ne da ih stavi pod nož kao što bi to učinio Cezar ili Marko Antonije. Sasvim sigurno da je stanje u kome je zatekao Rim i njegove žitelje u njemu dodatno potvrdilo inicijativu da se napravi nova prestonica na Istoku. Sada je Carstvo imalo samo tri vladara: Konstantina na zapadu, Licinija i Maksimina Daju na istoku. Sledeće godine, u zimu 313. Konstantin i Licinije se sastaju u Mediolanumu (današnjem Milanu). Bilo je više razloga za ovaj susret. Prvi je da dva vladara razmene mišljenja o situaciji u carstvu nakon Maksencijevog pada, drugi povod je bila svadba između Licinija i Konstantinove sestre Konstancije, a treći i verovatno najbitniji donošenje Milanskog edikta. Ovaj pravni akt omogućio je hrišćanima miran život, jer je zabranio progone i dozvolio slobodno ispovedanje vere. Milanski edikt je takođe akt o toleranciji, toliko sofisticiran i napredan za svoje doba da ga mnogi istoričari smatraju jednim od najvažnijih pravnih i humanističkih akata u istoriji civilizacije. On nije ustoličio, kako se rasprostranjeno misli, hrišćansku državu pod patronatom prvog rimskog hrišćanskog cara, Konstantin u to vreme još nije bio kršten, već je doneo slobodu ispovedanja vere oličenu u prostoj sentenci: "Svako neka veruje kako mu srce ište". Trećem vladaru carstva se sve ovo nije nimalo dopalo. Smatrao je, i to s pravom, da se Konstantin i Licinije ujedinjuju protiv njega. Maksimin Daja već početkom 313. godine podiže svoje legije i kreće u pohod, koristeći situaciju, pošto je Konstantin opet bio u ratu sa Francima na Rajni. Licinije odgovara istom merom, dve vojske se susreću kod Hadrijanopolja i Licinije odnosi odlučnu pobedu. Nekoliko meseci kasnije - Daja je bio mrtav. Izvršio je samoubistvo. Licinije preuzima njegove teritorije i da bi se osigurao, ubija čitavu njegovu porodicu i pristaše. "Milosrdni" potez "tolerantnog" vladara. Sada carstvo ima dva cara, Konstantina na zapadu i Licinija na istoku, vezane savezništvom i krvnim srodstvom. Izgleda da su godine mira i blagostanja konačno došle. Ali Rimska imperija ipak mora imati jednog gospodara. U godinama koje slede, Konstantin se okreće reformama, donosi niz važnih akata, neke u duhu biblijske tradicije, zabranjuje paganska žrtvovanja i gladijatorske borbe. Za to vreme, Licinije preispituje svoj status i situaciju, a onda se odlučuje da ojača vojsku.

Dolazi sudbonosna 324. godina i konačni vojni sukob dva cara.

Drugi Rim na Bosforu!
Dejan Stojiljković | 04. februar 2013. Na mestu varoši Vizantion osnovao novu prestonicu. Nekršten predsedavao Prvim vaseljenskim saborom u Nikeji

Sjaj novog glavnog grada na Istoku KADA su se dve vojske sudarile na obali reke Marice, iste one na kojoj će srpska vojska mnogo vekova kasnije doživeti strašan poraz od Osmanlija, Konstantin je opet bio onaj koji je imao brojčano slabije trupe. Ipak, Liciniju ta vojna nadmoć nije mnogo pomogla. Konstantin se opet pokazao kao vešt strateg i odlučan vojskovođa. Licinije je nakon strahovitog poraza pobegao sa delom svojih legija u Malu Aziju. Tu je davao

otpor neko vreme, a onda, ponovo potučen, utekao u Nikomediju i odatle pozvao na primirje. U pregovorima je posredovala Konstancija, Licinijeva žena a Konstantinova sestra. Licinije je izvukao živu glavu ali po veliku cenu - morao je da se odrekne prestola. Sada je carstvo imalo samo jednog vladara - Flavija Valerija Konstantina. Usledio je jedan veoma bitan događaj iz Konstantinovog života, a vezan je za njegovu majku Jelenu koja je imala veliki uticaj na sina. Naime, ona je 327. godine u Jerusalimu pronašla krst na kome je Isus Hrist razapet. Evo šta o tome kaže carev biograf Sokrat Sholastik: „Jedan deo krsta Jelena je stavila u srebrni kivot, i ostavi ga onde u spomen svedocima kasnijih vekova, a preostali deo krsta posla caru. On delove krsta stavi u svoju statuu, nadajući se da će mesto u kome je takva dragocenost, biti spašeno. Statua o kojoj je reč, nalazila se na sredini 'otvorenog mesta’, koje se zvalo Konstantinovo, a beše postavljena na visokoj porfirnoj koloni (postolju). Ja sam napisao onako kako sam čuo o tome, a ovako kazuju i svi stanovnici Konstantinopolja. Do cara su došli i klinovi kojima je Hristos bio prikovan za krst. Jelena ih je našla u grobu, i poslala sinu. Od tih klinova car je za sebe iskovao šlem i štit, i nosio ih je na sebi u vreme bitaka“. Ova priča o pronalaženju Časnog krsta biće kasnije izvor mnogih legendi. Tri godine kasnije, Konstantin će predstaviti svetu još jedno svoje veliko delo. Na mestu male varoši Vizantion on je podigao sebi novu prestonicu, koju je nazvao Nea Roma (Novi Rim) ili Konstantinopolj. Grad je inaugurisan 11. maja 330. godine i po svojoj veličini, lepoti i bogatstvu bio je više nego dostojan takmac svom zapadnom bratu. Čuveni vizantolog Georgije Ostrogorski oštroumno je primetio da se u njemu vremenom napravilo jedinstvo rimskog prava, helenske kulture i hrišćanske vere. O samom osnivanju Konstantinopolja prvi opširnije piše Sokrat Sholastik: SIMBOLIKA U KRIPTI CAR Konstantin je sahranjen u Konstantinopolju (današnji Istanbul) u kripti u kojoj je bilo još 12 praznih sarkofaga i na taj način simbolički prikazan kao trinaesti apostol. Srpska pravoslavna crkva slavi ga 21. maja po julijanskom a 3. juna prema gregorijanskom kalendaru. Taj datum je takođe i gradska slava grada Niša. „Car je nakon Sabora dane provodio u radosti, i čim je proslavio spomen svog dvadesetogodišnjeg carstvovanja, odmah je počeo da zida crkve, kako po drugim mestima, tako i u gradu koji je prozvan njegovim imenom. Najpre je grad opasao zidanim bedemom, pa je onda gradio zgrade, sve lepšu od lepše, i tako je proširio grad i izjednačio ga sa carskim Rimom, a onda dade ime gradu Konstantinopolj, a takođe izdade zakon kojim se ovaj grad naziva i Drugi Rim. Ovaj zakon beše isklesan na stubu od kamena, i nalazio se na 'Vojničkom groblju’, blizu statue cara na konju. U gradu je sagradio i dve crkve: jednoj dade ime hram mira, a drugoj hram Apostola. I ne samo da je gradio hrišćanske hramove, nego je ružio neznabožačke bogomolje“. O Konstantinovom doživljaju vere dosta se raspravljalo, ali najviše je o tome rekao on sam kroz dokumente koje je ostavio. U pismu persijskom caru Šaporu 333. on nadahnuto govori o svom odnosu prema veri i shvatanju Božanskog: „Bog kome se klanjam je onaj čiji znak moje odane trupe nose na svojim leđima, idući svuda gde ih pravedni ciljevi vode, i nagrađujući me svojim sjajnim pobedama. Priznajem da se klanjam ovom Bogu sa večnim sećanjem. O njemu, koji boravi visoko na nebesima, razmišljam čistim i neukaljanim umom. Pred njim klečim, kloneći se odvratne krvi, svih neprikladnih i zlokobnih govorkanja, sve vatre čarobnih reči i svakog skrnavljenja kojim je nezakonita i sramna zabluda uništila čitave nacije i bacila ih u pakao“.

Možda najbolju definiciju Konstantinovog odnosa prema veri dao je naš poznati vizantolog prof. dr Radivoj Radić: „Nisu u pravu oni koji smatraju da je Konstantin Veliki u potpunosti nastupao kao privrženik hrišćanske vere i da su svi njegovi poduhvati prožeti hrišćanstvom. Međutim, podjednako nisu u pravu ni oni koji smatraju da ga je u odnosu sa hrišćanima isključivo pokretala hladna politička pragmatičnost i proračunatost. Da bi ova istorijska zagonetka bila potpuna, sačuvani istorijski izvori podupiru obe pretpostavke. Nesumnjivo je, međutim, da je Konstantin Veliki imao određeno hrišćansko osećanje, ali je, istovremeno, bio i odličan političar“. Ovoj konstataciji nema šta da se oduzme ili doda. Još jednu kontroverzu vredi pomenuti. Naime, Konstantin je kao nekršten čovek (po nekima još paganin, sledbenik kulta Apolona) predsedavao Prvim vaseljenskim saborom koji je bio održan u Nikeji 325. godine. Ovaj Sabor je odbacio krivo učenje Arija, sveštenika iz Aleksandrije koji je propovedao da Hristos nije Sin Božji. Na ovom Saboru učestvovalo je preko tri stotine delegata, utvrđen je Simvol vere, vreme praznovanja Vaskrsa, a propisano je još dvadeset raznih kanona. Konstantin umire u blizini Nikomedije 22. maja 337. godine neposredno pre početka pohoda na Sasanidsku Persiju. Njegovo krštenje organizovano je u žurbi, a primio ga je iz ruke Evsevija Nikomedijskog.

Raskoš carske palate
Dejan Stojiljković | 05. februar 2013. U antičkim izvorima, Medijana se prvobitno pominje kao predgrađe antičkog Naisusa da bi ga kasnije, početkom 4. veka, Konstantin Veliki podigao na nivo rezidencije

Arheološko blago antičkog Naisusa

U ANTIČKIM izvorima, Medijana se prvobitno pominje kao predgrađe antičkog Naisusa da bi ga kasnije, početkom 4. veka, Konstantin Veliki podigao na nivo rezidencije. Na prostoru Medijane nalazila se carska palata, luksuzne vile i objekti sakralnog i javnog karaktera. U južnom delu naselja nalazilo se vojno utvrđenje, nekropola i sistem za snabdevanje vodom. Samo arheološko nalazište Medijana, sa svojih 40 hektara površine, locirano na putu između Niša i Niške Banje, predstavlja ostatke rezidencije i carske palate sa kompleksom vila, veoma lepe i bogate arhitekture, sa ukrasima i podovima od mozaika i fresaka. Središnji prostor Medijane zauzimala je velika vila sa peristilom, za koju mnogi smatraju da je bila carska palata. Ona je bila povezana sa termama i manjim nimfeumom. Zapadno do nje je horeum, a severnije su dva sakralna objekta. Jedan od njih je baptisterijum, koji je otkriven 1981. godine. Južno do vile, na području na kome je sada kompleks Elektronske industrije, nalazio se vodotoranj srušen prilikom izgradnje fabrike, dok je u međuprostoru bilo više drugih vila i privrednih objekata. Stambene zone bile su od privrednih odvojene zelenilom i baštama. Prva organizovana istraživanja ovog lokaliteta počela su tridesetih godina prošlog veka. Do početka Drugog svetskog rata otkopan je nimfeum i bazen sa mozaicima nad kojim je 1936. godine podignuta današnja zgrada muzeja. Po završetku rata iskopavanja su nastavljena tek 1961. godine kada je izvršeno sondiranje i utvrđeno prostranstvo Medijane, raspored objekata na njoj i urbanizam samog naselja. Nakon što je na lokalitetu blizu obale Nišave 1972. godine otkopano preistorijsko naselje, iste godine je na prostoru carske palate pronađeno 16 oštećenih statua rimskih božanstava. Prema navodima istoričara, Konstantin je u Medijani boravio 315, 319, 324 i 334. i tom prilikom doneo više edikata. Posle Konstantinove smrti, u Medijani su, u zimu 340. godine, boravili njegovi sinovi Konstantin II i Konstans. Konstans je kasnije Medijanu koristio kao privremenu rezidenciju. Julijan Odstupnik (Apostata) boravio je u Medijani krajem 361. dok je Valentijan u njoj boravio 364. i tu doneo nekoliko edikata. Medijana je definitivno napuštena pošto su Nais 442. godine razorile i opustošile Atiline hunske horde. Jedan kuriozitet vezan je za Medijanu. Naime, ona je jedan od tri istorijska spomenika u svetu koji čuva jedna porodica kroz više generacija. Prva dva su Hristov grob u Jerusalimu i srpsko groblje na Zejtinliku, dok su čuvari i domaćini Medijane već u tri generacije pripadnici porodice Milić iz Brzog Broda nadomak Niša. Ono što danas Medijana predstavlja jeste veliki potencijal i neiskorišćena šansa ne samo grada Niša nego i države Srbije. Iako su istraživanja na lokalitetu počela još tridesetih godina prošlog veka u suštini se nije mnogo odmaklo, imajući u vidu koliko vremena je prošlo. Stara zgrada muzeja je još u funkciji, iako nije u potpunosti adekvatna. Sagrađena je skromna biletarnica, dok su mozaici i ostali nalazi uglavnom nedostupni javnosti jer nema sredstava za njihovu konzervaciju. Preko puta Medijane, na prostoru gde je iznikao mamutski kompleks Elektronske industrije Niš takođe leži neprocenjivo arheološko blago, a komunističke vlasti su prilikom izgradnje fabrike katodnih cevi bukvalno digle u vazduh vodotoranj iz vremena starog Rima. Upućeni kažu da takvih građevina ima samo još nekoliko u svetu. IZUZETAN LOKALITET MEDIJANA je stavljena pod zaštitu zakona 1949. godine a 1979. godine je odlukom Skupštine Srbije proglašena kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. Kao jedno od najvećih arheoloških nalazišta na ovim prostorima, Medijana još nije dovoljno istražena, tako da se iskopavanja na tom lokalitetu izvode i danas. Nije samo Medijana arheološko blago antičkog Naisusa. Tu je i carska palata na gradskom polju koja takođe nema ništa bolji tretman, dok je čitav kompleks ranoantičkih grobnica, martirijuma i katakombi lociran ispod dela grada koji se zove Jagodin mala, nedaleko od nekadašnje fabrike „Niteks“. Pošto je antički Naisus bio

bogat grad sasvim je moguće da su u njemu bile građevine koje su zadovoljavale visoke standarde zahtevne plebejske klase. Prema nekim izvorima, elitno naselje antičkog Naisusa nalazilo se na severnoj strani grada, u podnožju brda Vinika. Tamo su bile smeštene rimske vile a samo ime brda asocira na plodne vinograde koji su se tamo nalazili. Nedavno su u javnosti prezentovani satelitski snimci na kojima se vide određene formacije oslonjene na samo brdo. Sudeći po izgledu temelja sasvim je moguće da se tamo nalazilo antičko pozorište. Na Viniku se i dan-danas mogu videti ostaci podzemnih laguma koji, navodno, vode čak do tvrđave. Prilikom iskopavanja podzemnog prolaza u centru Niša radnici su takođe naišli na temelje građevina i grobnice. Niška tvrđava, podignuta na ostacima rimskog kastruma, još nije dovoljno istražena a arheolozi i istoričari tvrde da u njenoj utrobi leže odgovori na mnoga pitanja koja se tiču izgleda i značaja Konstantinovog Naisusa. Ostaje nada da će potencijal koji ima rimsko nasleđe rasuto na raznim lokacijama u Nišu u bliskoj budućnosti ugledati svetlost dana i tako pokazati svu raskoš Konstantinovog rodnog mesta, koje je za njegove vladavine bio jedan od najlepših gradova carstva.

Kolos simbol trijumfa
Dejan Stojiljković | 06. februar 2013 Car u čast pobede u forumu dobio statuu visoku 12 metara. Grčka serija o Konstantinu emitovana u 116 epizoda

Rad Rafaelovih učenika IAKO je ličnost cara Konstantina i te kako poznata i slavljena, iako je njegovo delo istovremeno veliko koliko i kontroverzno, njegovo mesto u popularnoj i masovnoj kulturi ne sreće se u tolikoj meri kao što je to slučaj sa nekim drugim rimskim vladarima poput Julija Cezara, Pompeja Magnusa, Marka Aurelija, Hadrijana, Nerona...

Prosto je neverovatno, recimo, da Konstantin Veliki još nije zaslužio da se po motivima njegovog života (baš kao legende koja taj život prati i okružuje) snimi neki veliki, epski film ili TV serija. Pa čak ni u književnosti Konstantin nije bio preterano velika inspiracija umetnicima, i dela koja su nastajala o njemu ili njegovom vremenu nisu na nivou recimo, „Hadrijanovih memoara“ Margerit Jursenar ili besmrtne Šekspirove drame o Cezaru. Kao da se Konstantin nije dao omeđiti ubogim umetničkim darom, kao da su njegovi lik i delo bili previše veliki da stanu u ram jedne slike, pozorišnog komada ili romana. Ipak, dela o Konstantinu postoje i njihov trag možemo pratiti još od najranijih dana, kada se na gravirama i po knjigama mogao susresti Konstantinov lik, a svakako je sama Konstantinova pojava, stasitog i naočitog vladara u trenucima slave bila velika inspiracija skulptorima i slikarima. Još za Konstantinova života i neposredno posle smrti nastajala su dela njemu u čast, poprsja i skulpture od kojih je svakako najmonumentalnija ona koja ga prikazuje kao kolosa enormnih razmera. Izrađena od cigle, drveta, belog mermera i bronze, ova dvanaest metara visoka Konstantinova statua bila je locirana u severnom delu Maksencijeve bazilike u nekadašnjem rimskom forumu. Njeni ostaci danas se mogu videti u rimskom Kapitolskom muzeju. Datum njenog nastanka nije siguran, ali istoričari se slažu da je to bilo negde između 312. i 315. godine, dakle, nakon što je Konstantin porazio Maksencija. U vekovima koji su došli, Konstantinovim likom i delom bavili su se slikari pa tako imamo dva sjajna platna Rafaelovih učenika „Konstantinovo krštenje“ i „Vizija Krsta“. Zatim je tu slika „Bitka kod Milvijskog mosta“ rimskog renesansnog slikara Đulija Romana, takođe jednog od Rafaelovih učenika. Svakako najčuveniji spomenik Konstantinu Velikom podignut je u engleskom gradu Jorku. Taj spomenik se nalazi ispred Jorkširske katedrale, na južnom delu, izrađen je od bronze i postavljen 1998. godine. Dosta lokaliteta u Jorku je povezano sa Konstantinom ili imenovano u njegovu čast, tako se jedan od najpoznatijih ugostiteljskih objekata u ovom gradu zove „Konstantinova kuća“. Postoji dosta knjiga, što publicistike, što beletristike koje se bavi Konstantinom Velikim. Kod nas je svakako najpoznatiji roman Ivana Ivanjija „Konstantin“ koji je deo njegove trilogije o rimskim carevima rođenim u našem podneblju. Među anglosaksonskim klasicima posebno mesto zauzima roman „Helena“ engleskog pisca Evelina Voa koji se bavi životom Konstantinove majke Jelene. O Konstantinu je zasad snimljen samo jedan dugometražni bioskopski film. U pitanju je italijanska i jugoslovenska koprodukcija iz 1962. godine nazvana „Constantino il grande“, u anglosaksonskom području film je distribuiran pod nazivom „Konstantin i Krst“ (Constantine and the Cross), glavnu ulogu u filmu ima američki glumac Kornel Vajld. Film je delimično sniman i u Zagrebu. Grci su snimili svoju verziju 1973. u formi TV-serije „En touto nika“ gde imperatora Konstantina igra Kostas Karas, serija ima neverovatnih 116 epizoda. Pored nje, tu je serija Bi-Bi-Sija iz 2006. godine „Antički Rim: Uspon i pad jedne imperije“ (Ancient Rome: The Rise and fall of An Empire) gde je 6. epizoda posvećena Konstantinu i prelomnim događajima u njegovom životu. Njega u ovoj dobro produciranoj dokumentarnoj drami ne baš ubedljivo tumači engleski glumac Dejvid Trelfol. Konstantin se u nekoj vrsti naratora pojavljuje u nagrađivanom i hvaljenom dokumentarnom filmu „Konstantinov mač“ (Constantine’s Sord) iz 2007. godine i njemu tu glas „pozajmljuje“ poznati holivudski glumac Liv Šrajber. U nedavno snimljenom filmu o životu svetog Nikole koji se zove „Nicholas of Mira“ Konstantina glumi Robert Vinsent Džons. CARSKI KLUB U NIŠU U Nišu je avgusta 1932. godine u hotelu „Atina“ osnovan fudbalski klub „Car Konstantin“, u jednom periodu posle II svetskog rata, klub je nosio ime „Sloga“ da bi mu 1995. bilo vraćeno staro ime. Klub je nedavno proslavio 75 godina postojanja. Jedini niški klub američkog fudbala zove se „Imperatori“, što je jasna asocijacija na Konstantina.

Još neki momenti iz Konstantinove biografije prisutni su u drugim medijima. Recimo, u video-igri „Rome: Total ar“ igrač može da se uključi i u potpunosti vodi Bitku kod Milvijskog mosta. Niš se potrudio da se Konstantinu oduži tako što je svom aerodromu dao njegovo ime. Aerodrom „Konstantin Veliki“ nalazi se na četiri kilometra od grada i drugi je po veličini aerodrom u Srbiji. Jedna od nagrada na Filmskim susretima Niš zove se „Car Konstantin“ i dodeljuje se za najbolju glavnu mušku ulogu. Laureati ove nagrade su mnogi naši veliki glumci, između ostalih i Bata Živojinović, Modrag Krivokapić, Branislav Lečić, Marko Nikolić, Laza Ristovski, Srđan - Žika Todorović... Takođe postoji i istoimena nagrada na džez festivalu „Nišvil“, koja se dodeljuje za izuzetan doprinos razvoju džez umetnosti. Odnedavno u Nišu postoji i međunarodni muzički festival „Constantinus“ koji promoviše moderan umetnički koncept i stimuliše kreativni, kulturni, i ekonomski razvoj grada i regiona. Gradska slava Niša je Car Konstantin i carica Jelena i obeležava se svake godine 3. juna. Tim povodom se u Nišu organizuje niz sportskih, kulturnih, zabavnih i akademskih manifestacija među kojima svakako treba izdvojiti već tradicionalni naučni skup „Niš i Vizantija“.

Od greha do iskupljenja
Dejan Stojiljković | 07. februar 2013. Čak i škotski kraljevi nosili ime rimskog cara, rođenog u Nišu. Da li bi bilo hrišćanstva bez Konstantina Velikog?

Car Konstantin i carica Jelena KONSTANTINOVO nasleđe je ogromno, i njegov značaj vremenom biva sve veći naročito pred godišnjicu Milanskog edikta. U proslavi 1.700 godina od donošenja ovog akta, koji nije bitan samo za hrišćane već, u

širem smislu, predstavlja jedan od temelja evropske demokratije i prava, Srbija ima posebno mesto jer je Konstantin rođen upravo ovde. Ali njegov uticaj seže dalje i dublje, kroz vekove istorije i nepregledne prostore nekadašnjeg moćnog carstva, kojim je stolovao punih trideset godina. Njegova zadužbina Konstantinopolj potrajala je vekovima i čak deset vizantijskih careva je nosilo njegovo ime. Postojao je i običaj da se svaki novoproglašeni car pozdravlja sa „novi Konstantin“. A svakako je zanimljivo jedno proročanstvo vezano za usud grada na Bosforu. Naime, prema tom proročanstvu, pad Konstantinopolja desiće se onda kada na tron Romejskog carstva zasedne car koji će nositi ime njegovog osnivača a čija majka će se zvati Jelena. To se i desilo, Osmanlije su osvojili i opustošili Konstantinopolj 1453. godine u vreme vladavine Konstantina I Paleologa, čija majka je bila naše gore list - Jelena Dragaš, kćerka srpskog velikaša Konstantina Dragaša. Jedna od najvećih kontroverzi vezanih za njegov lik jeste nedoumica oko datuma njegovog krštenja. Tako postoji priča da Konstanin u stvari i nije kršten na samrtnom odru već da je to, upravo u Rimu, učinio papa Silvester. Samim tim, to daje na značaju Rimu i samoj potonjoj katoličkoj crkvi, kojoj je tako dato prvenstvo u odnosu na tadašnje istočne crkve. Postoji i obavezan element čuda, koji daje događaju neku vrstu božanske „potvrde“, naime, čin krštenja je Konstantina iscelio od teške kožne bolesti, najverovatnije psorijaze ili čak lepre. Iz svega toga proistekao je i dokument nazvan „Konstantinova darovnica“, koji je bio toliko čuven i rasprostranjen u katoličkom svetu da ga čak Dante Aligijeri osuđuje u svojoj „Božanstvenoj komediji“. Sredinom V veka nepobitno je utvrđeno da je Konstantinova darovnica najobičniji falsifikat. A da se pomenuti čin krštenja u Rimu nikada nije ni desio. U zapadnom svetu, Konstantin je ipak najpoštovaniji u Velikoj Britaniji. To nije nimalo čudno s obzirom na to da je njegov otac, nosilac zvučne titule „Britanicus Maimus“ ostavio veliki trag na Ostrvu. A veoma bitan je i podatak da je Konstantin jedini rimski vladar koji je proglašen carem na teritoriji Britanije. Inspirišući srednjovekovne pisce i pesnike, Konstantin je postao i kamen temeljac legendi o mitskom kralju Arturu i vitezovima okruglog stola. Teorija da je Artur bio rimski vojskovođa a ne britanski poglavica, poslednjih godina dobija sve čvršći temelj u britanskoj istoriografiji i nije nimalo čudno da se ona povezuje upravo sa Konstantinom. Uvažavanje njegovog lika i dela išlo je toliko daleko da su ga neki britanski plemići i vladari umetali u svoje porodično stablo, dok su njegovo ime nosili i neki škotski kraljevi - Konstantin I (826877), Konstantin II (900-943) i Konstantin III (995-997). SVETAC U PRAVOSLAVLjU ZANIMLjIVO je da katolička crkva nije proglasila Konstantina svecem. On je svetački oreol stekao samo u pravoslavnoj crkvi. Razloge za to treba potražiti pre svega u njegovom odnosu prema Rimu. Uvidevši njegovu dekadenciju, Konstantin, jednostavno, nije želeo Rim za svoje prestono mesto, čak je u tom smislu davao prednost gradovima poput Soluna, Troje, Jerusalima, Efesa i na kraju Vizantiona. Očigledno je da je njegovo najveće „sagrešenje“ bilo to što je prestonicu preselio na istok i tako na svojevrstan način ponizio večni grad Rim. Šta je fascinantno kod Konstantina? Pa upravo ta dvojakost njegove ličnosti i njegovog delovanja i uticaja... To što je imperator uradio u pravom smislu obistinjuje onu čuvenu tezu o tome kako su čudni putevi Gospodnji i kako on svoje naume sprovodi tamo gde ih najmanje očekujemo i kroz ljude za koje nam se čini da nisu dostojni jedne takve misije. Tako je i jedan nehrišćanin dao najveći doprinos hrišćanstvu u njegovoj istoriji, a krštenje primio tek pred kraj života.

Radi se o čoveku koji se priklonio religiji čija je osnovna maksima „ljubi bližnjega svog kao samoga sebe“, a koji je istovremeno bez zadrške kretao na svoje neprijatelje ognjem i mačem. Njegovo delovanje je ustoličilo hrišćanstvo kao jednu od vodećih svetskih religija i u potonjim vekovima iznedrilo jednog Svetog Avgustina, Svetog Savu, Svetog Patrika... a opet, njegovi potomci su se, odmah po njegovoj smrti, međusobno sukobili oko toga ko će naslediti carski tron. To nije ništa novo i ništa čudno kada je u pitanju istorija hrišćanstva, jer u samoj njegovoj biti jeste taj put od greha ka iskupljenju, od bogohuljenja ka posvećenju, od Savla do Pavla... Konstantin je prešao tu strmu stazu i na čudesan način, vođen nekom jačom silom, uspeo da postane verovatno jedan od najzaslužnijih za činjenicu da je hrišćanstvo danas jedna od najdominantnijih religija u svetu. Štaviše, pitanje je da li bi danas bilo hrišćanstva i hrišćana da nije bilo Konstantina Velikog i da li bi Evropa kakvu je danas znamo, sa svojom istorijom, civilizacijskim dostignućima i vrednostima uopšte bila ono što jeste da temelje tih vrednosti nije postavio upravo ovaj veliki državnik rođen u Nišu. Kraj

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful