You are on page 1of 47

Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Вук Милићевић

БЕСПУЋЕ

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци
пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова
текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела.
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2010.

Антологија
БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ

2

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Вук Милићевић

БЕСПУЋЕ
ГЛАВА ПРВА ......................................................................................................................................... 5
ГЛАВА ДРУГА...................................................................................................................................... 10
ГЛАВА ТРЕЋА ...................................................................................................................................... 17
ГЛАВА ЧЕТВРТА .................................................................................................................................. 24
ГЛАВА ПЕТА........................................................................................................................................ 33
ГЛАВА ШЕСТА ..................................................................................................................................... 41
ГЛАВА СЕДМА .................................................................................................................................... 44

БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

БЕСПУЋЕ
Госпођици О.С.

БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ

4

у један мах. завитла је у ваздух и с њом нагло пројури. с једне стране. немарно узимале. Около. њишући на послужавницима шоље и чаше воде. заваљени. пуној дима који је правио маглицу. За столовима за играње. Снажни млазеви разбијали се о прозор кроз који су они гледали. И сви. дизао се према стропу и гушио у грудима. безбојан и вјечно једнак. звекне која сабља и зазвекћу мамузе. од времена на вријеме. задрма прозоре. упијену у плочник и у земљу. врата која се отварају и затварају са треском.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГЛАВА ПРВА O бична и свакидања гунгула у кавани. мијеша се ватрено и гласно расправљање пензионараца о народним питањима. ватрена ђачка свађа и утиша се. на својим сталним мјестима. тресне вратима каване. стари гости каване. До њега. с изгубљеним очима на стропу. бројиле без занимања. Једно ђачко друштво очито се досађивало. момци што журно пролазе. Гавре Ђаковић. један Сријемац. стварајући локве и поточиће који су кривудаво отјецали. претрпано њемачким ријечима. људи који се мимоилазе и поздрављају. чује се с касе женски смијех. И та сва граја још је више повећавала спарину у кавани. Топао вјетар дигне покаткад дебелу прашину. конфискованим ступцима. играло се с ватром и занимањем. с лупом падале карте по зеленој чоји. један висок. бацише карте. Њихови погледи пратили су крупне капље кише која је шкропила плочник. заваљен на канапе од црвене кадифе. ситан. с палцима у џеповима од прслука. трчећи и тражећи заклона. узимајући маха све јаче. журили се. негдје у сусједству тресну вјетар прозором и стакло се расу по плочнику. крупан. са уздахом олакшавања. и од времена на вријеме дизала се свађа. У ваздуху нешто тешко што заражава чамом и малаксалошћу. глават Босанац који говори у басу. некоме вјетар понесе шешир. али које је оставило у ваздуху топлину својих зрака. прихватајући сукње. улицу. са сунцем које се изгубило иза густих облака. Људи с уздигнутим јакама. у неколико махова. крупан. с високом крагном. бришући марамама знојна лица па посиједаше око прозора. с опруженим ногама. распрскавајући се. у збрканим сецесионистичким сликама које су тада ушле у моду. У кавану јурну нагло једно мноштво људи. заклоњени новинама које су прошаране празним. налазећи једва и с муком мјеста. плав и кицош. Тмасти облаци мијешају се немарно и смућено. мали. и циједили се низ стакло. пљуштећи. видјело се да сви једва чекају да се сврши партија која се бесконачно отегла. Напољу. једно натуштено јунско поподне. видјели се погнути људи. настајала тренутна тишина. и жене. са звеком падао који пут новац на земљу. бубња прстима по прозору и сваки час страховито зијева. у вику наручивања и празно ударање кугла на билијару. црн наслонио се. Карте се лијено мијешале. зачује кратка. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 5 . кадгод се. погледи падали на друге столове.

и шарених бара и кошаница. у једном трену. даље отуда. трунуо заједно с њима. њихови погледи глупави. И у томе свијету он је провео толико година. таковима у рукама. Са другог стола зовну један познаник Гавру Ђаковића да играју билијара. изгубљена покаткад БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 6 . није га налазио.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ црвеним прслуком и вазда тијесним панталонама. штркљаст. пуна боја. ријетких. сиједих и ћелавих пензионараца. гдје сједају на своја мјеста. с картама. запуштених. читају исте новине. као и његова стара ђачка соба. Чинило му се да ће да одахне кад угледа врлетне планине. као да се здерао неки вео с тих лица која је он научио да виђа гдје улазе у кавану стално вријеме. огледајући се у великим огледалима уоколо. тјескобно. И његове очи гледаху са запрепашћењем сав овај свијет у кавани. Осећао је само у себи нешто сломљено. не мисли на њих. љутећи се што му киша поквари један красан састанак у Тушканцу. са својим свакидањим. они су га само умарали. шара једном оловчицом по мраморном столу. вјероватно бруцош и на сваки начин један нов гост каване. крећу се. Он осјећаше неодољиву потребу да оде. да их не чује. Тек завитлало се нешто у њему. изгубио за њега свој обични изглед. необријаних. малих црвенкастих кукуруза. да утече од њих. А жива свјежа пруга Уне испресавијала се као сјајна змија преко поља. лаганим навикама. и лијено. улице којима сваки дан пролази. И он. као да је било нешто што га је скривало. стегло га. да отисне око низ поља. и опет. који ношаше с уживањем цвикер и намјешташе га сваки час. зоби што се зелени. није знао. заваљених и без мисли. он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи. у сталан час. уљепшавало и на једном ишчезнуло. оловно мртвило њихових душа. пуна јечма што се жути. која се већ уживила у њега. И коликогод се трудио да нађе разлог зашто је нерасположен. И он с чуђењем посматраше мноштво ђачких лица. заиграло. навикама. није се сјећао да му се десило нешто неугодно. дижу и излазе. Па онда. сатрвено. зараслих у браде. Узе Simplicissimus који је редовно читао. Он је сазнао у једном трену да не може више да живи међу њима. стресло га и тјерало га даље. који читаве сате читају новине и расправљају о политици сутра у раној шетњи око Цмрока у Тушканцу. кад се то десило и зашто је дошло тако изненада. утегнутих и намирисаних официра. голобрад ђак. Познавао је те људе по одијелу. У њиховом друштву налазио се још један млад. нађе у себи само страшну мржњу за њих и низак презир за себе. Није био расположен за читање и баци га на страну. изрезана и испресијецана међама. суре шуме са пропланцима на којима овце наличе на бијело камење што се креће. чиновника што доносе са собом задах канцеларије и дебелих протокола. као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они тако мучно и напорно вуку. њихове кретње одвратне. Њега је гушио тај ваздух. живећи као и они. не види. из тога бљутавог живота у коме се гушио више од осам година. имао је пара. њихови гласови долазили му гадни. с голим главицама на којима увече умире сунце. шеширима. густих. с наочарима што падају ниско по носу. очито с допадањем. сирово зелених конопаља. за један тренутак. који је. заболело га. није се ни с ким посвађао. Он махну руком и одби. Није осјећао ни најмање воље за игру. у једном тренутку. узрујавала су га та непромјенљива лица која редовно виђа. Није изгубио на картама. пуна нереда. умирао.

Облаци се размицали и цијепали. надмашивала остала. са наочарима. чистим лицем. да им стисне њихову тврду. дјетињег осмјеха. брзо јавио да му се код куће спреми соба. гласови се сударали и разбијали. жене показивале доње сукње. са небом на западу још свјеже окрвављеним од сунца. Улице су биле блатне и каљаве. обилазећи локве воде и гомиле блата које се згртало. правећи вечерњу шетњу: дугачка поворка младих клерика сва црна. високим праговима. Они су пролазили ћутећи. у тијесним капутима од бијеле чоје с гајтанима. са црном иструлом шимлом. нешто мрачно и туробно. Гавре Ђаковић се диже. рекавши да иде мало у Карловац. несложно. Свијет је пажљиво прелазио с једне стране на другу. досађивао се. руменим. с много доброг. И већ се спуштао сутон. гледајући изазивачки жене које су пролазиле и правећи глупаве и дрске примједбе. Свеједно. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 7 . чисто плаветнило неба. отвореним вратима. пуно смијеха и младог живота. лијено се провлачили улицама и уносили у свјеже предвечерје. ситно и високо пиштала звона с једне капелице. опазивши једног каноника. малим прозорчићима. задовољног и спокојног. малог. Он му их даде без ријечи. И он слеже раменима. налик на спровод.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ између брежуљака. поцрњеле људе. избријаним лицима. упрскане блатом. сељаци с малим шеширићима. Успут га срете један његов колега. Посвршавао је брзо све послове: спремио мало ствари. И он осјети жељу да види оне високе. скидајући у један мах. У том часу забрујаше звона са катедрале Здраву Марију и проламаху ваздух својим пуним и широким звуком. жуљевиту руку. да поздрави кога или да коме врати поздрав. узе му цигарету дувана и двије круне на зајам: „до сутра― . већина са дугачким. одсјечених литица које сијеку воду. са широким шеширима који бацају сјенку на лице и праве га тамним. крупне. ишчекујући воз. рукова се хладно с друговима и изиђе на улицу. Заустави га семинар који је пролазио Илицом. шешире. испијеним. кроз која се црвени дрхтава ватра на огњишту. кратким кошуљама до кољена и бијелим чарапама. рушећи се шумним и запјенушаним слаповима који прскају и шире хладноћу око себе. са црним појасима. Није ни сам знао зашто га је слагао. пролазили сељаци и сељакиње у бијело с кошарама на глави: сељакиње с тробојкама у коси. који се лагано мицао и пријатељски им климнуо главом. Зачас се огласише звона с других цркава. сунце одсијевало у локвицама воде. осјећало се нешто безазлено. с набубреним. Средином улице. рекао газдарици да иде на извјесно вријеме кући. пушио и посматрао једно друштво официра који су гласно разговарали њемачки и грохотом се смијали. не марећи да опази икога. налик на печурке. заустављана млиновима. да се осврне за којом женом. да угледа ситне кућице. Помаљало се опрано. у уским мантијама. правећи велике кораке. кад се он лагано приближавао станици. губи се у кланце кроз које се провлачи стијешњена и изубијана између стрмих. Он се журио кроз ту гомилу свијета. неједнако изрезаним у дрвету. Он вечераше на станици и. губила се у брујању великих звона и плачно се поново истицала. лагано и дубоко. забреклог у сало.

уз нервозно трчкарање чиновника с фењерима. не могући да нађу свој воз. трескао и тутњао. смућени. с пушкама. понеки мало напити и загрљени. једни још у гаћама и опанцима. Он се попе у кола и стајаше на прозору. али му није дало да спава. пролазећи поред њега. искрпљеним панталонама и тешким ципелама у којима нису знали да иду и које су лупале. с бајонетима на пушкама. сметени далеким путем на који се спремају. Помоли се гомила Личана. са фењером у руци. Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог. зари главу у кожни јастук и притисну руком очи. с кошарама и великим завежљајима. до ђавола. Воз се међутим уздрма и крену. не појимајући значење те ријечи. широким. заостао. трзајући се сваки час. Њега се угодно дојмила лупњава возова и машина које су јуриле поред њега. Они су дизали галаму својим гласним разговором. запиткивајући чиновнике. из њега куљну мноштво свијета и. пуним страшних привиђења. једва дишући под теретом који су вукли. дозивајући се. вукући вреће својих ствари и дрвене мале сандуке. у прљавим. уносећи међу свијет добродушну и просту забуну. намијештајући се и преврћући се. Докле идете? — Преко мора. хитајући да достигне остале. Он се спусти на сједиште и би му нешто тешко кад му изиђе пред очи гомила његових земљака. измијешану са полусном. Он се трудио да не мисли ништа. да преспава овај познати пут гдје зна и имена станица и којим редом долазе и како изгледају. облаци се били сасвим изгубили. Његов воз пројури и стаде одједном. лупајући вратима. Гавре Ђаковић тражио је силом сна да се одмори. смијући се из свега гласа. искривљених крила. одговори онај доброћудно и празно. правећи некоме друштво. смијешани. спотичући се. Вазда. исто тако згужвани. Тек само једном натисну му се мисао: „Куда ја то. ишчезаваше кроз једна врата. небо било прошарано звијездама. путујући на одређено мјесто. Кад један Личанин прође поред Гавре Ђаковића. шарена. он га запита. сударајући се да што прије ухвате мјесто. с црвеним капицама на глави. у БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 8 . гурајући се. Све што му је полазило за руком. са савијеним кабаницама преко груди. То једнолично лупетање навлачило му је дријем на очи. вече је било угодно и свјеже. видио је. кондуктер пролажаше.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад је изишао на перон. идем?― и изгуби се у оној ломљави и метежу. с истом грајом. хитајући да сједну. кад је отварао очи. Воз се љуљао. показа своје јаке бијеле зубе и оде брзо. грајом и галамом. са пјесмом. било је да пронађе неку врсту полудријемежа. достојанствено се пењала у кола два жандарма. Са прозора му махну руком онај с којим је проговорио неколико ријечи. бојећи се да не остану иза воза. Из чекаонице треће класе појури једно разнолико мноштво: сељаци и сељакиње. трудећи се да заспи. надвикивајући лупњаву жељезничких кола. вичући. насмија се. са мађарским узвицима и псовкама. други. Они пројурише поред њега. довикивањем. неспретна. који су се на њих отресали мађарски. Гавре Ђаковић се силом осмјехну и махну руком. збркана. да све заборави. Он се пружи. са великим шеширима. сметајући пролаз. неколико војника натоварених телећацима који су их тиштали. Они су били пројурили читав перон и враћали се натраг.

збијен уз дрво. помаљале се телеграфске жице. у прљавој свјетлости напола застрте свјетиљке. урезале му се у памет и непрестано се понављале. Машина избацивала снажно и дахтаво пару. с увијек истим узвицима. машина сипала кишу варница које су се гасиле. с истим држањем. као да путује неколико дана. али још бијаху једнолика. истим преплашеним очима. и оловна малаксалост умртвљаваше му цијело тијело. нејасно дрвеће пролијетало поред воза. Пред освит. поља добиваху помало боје. непомичан. Он осјећаше по себи нешто тешко што га сажима под својим теретом. дуван му није пријао. и онај непомични човјечуљак с мишјим очима и огромним завежљајем више главе. неуредним. непомична и непробуђена. Ноћ је блиједила. наличио на немирну и несрећну животињу која јури преко мртвих предјела. увијек се утискивала у ту мисао она саката и наказна изрека. као да тражи пута кога нема. с малим. неке фразе. мучећи. Кроз отворен прозор ударао је вјетар и уносио оштар ноћни ваздух. пуну мрака.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ другом. Он је већ толико пута. узрујавало. кроз једну вазда исту ноћ. он осјети још већи умор. накостријешеним брцима који су улазили у уста. звијезде се трнуле. и мисли. бунило. уста му бијаху горка. очни капци бијаху му тешки и запаљени. јаднији. густим и дебелим душцима и воз се поново кретао у таму. једног човјечуљка. Њега то све умараше. прогонећи. с једноличним трчкарањем чиновника који машу фењерима. мршавог и кржљавог. вазда једнаког. заустављали се на станицама. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 9 . и натписи. и нехотице. са својим преплашеним очима. кржљавији. испод којега изгледаше још ситнији. са жутим лицем и ситним очима. шћућурен згурен. са ситним и звецкавим куцањем звонаца. грозне и сакате. Све га је сметало. бјеласале се ријеке. прочитао натписе у колима и знао их готово на памет. с великим рукама које држаше неспретно на кољенима. штампана једним неспретним и здепастим словима. и вожња. у непознату даљину. О чему год почимаше да мисли. изубијан. бојећи се вјечно нечега. с ломљавом се прелазили мостови. у пуним. И кадгод је Гавре Ђаковић дизао очи. видио је њега. испод истог големог завежљаја. изломљен. бунећи својом тупом ломљавином мртвачку тишину заспалих поља. најудаљенијем ћошку кола. Лагано га је болила глава. Гавре Ђаковић осјећаше се сав раздрман. кињећи. с једним големим завежљајем изнад своје главе.

Успомене на пријатније дане биле су утекле некуд у даљину и тамо изгледале мале и незнатне. бојао се будалаштина. наглашавао је. дохватали се брда. између старог. изударан о дрвеће које смета. погледавао неколико пута по соби. немарно поново сиједао. угледао испод себе. губила се и помаљала. Он је страховао од тога првог јутра. увјерио се да се налазио у својој кући. кад се је. и ништа се у њему није макло. слушао причања разговорног кочијаша. испреплетане. И као да још види кад је. заиграло. пуне дућана. чворновате жиле. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 10 . пијући ракију. како му је поглед вратоломно слетио низ брдо. Лијено и лагано је подигао очи. Он зна.са дрвећем које показује своје дебеле снажне. узвитлавајући густу прашину. бранећи се дугачким реповима од мува. пио рђаво пиво и био изубијан причањем крчмара и крчмарица. био је слаб да надјача самог себе. пролазили расута села. — што је то било. Јуче није смио да се тога стиди. пењали се уз влажне и пријатне шуме . прво јутро. да не понизи нешто. неодморан и неиспаван. у једном часу осјетио је да су му очи влажне. Он се ипак суздржа. . каменитом цестом. пробудио у својој кући. испрекидане сновима без мисли. склањао се колима која су јурила низ брдо. И опет каскали коњи тврдом. пилићи и врапци врзу испод ногу. који је више волио да прича него да ошине мале и мршаве коње који су споро одмицали. зауставио поглед на једном мјесту гдје је био обијен зид. губио се погледом у крошњама које су улазиле једна у другу и приближавале дебела. примао поздраве од сељака. сијено и трава прострта испред коња који одмахују главама са натакнутим зобницама. бојао се да не увриједи. остарјела. док им се кокоши. пролазећи варошице. потресло. дјечурлије и пандура. Јуче му се те дјетињарије врзле по глави. збијеном. а садашњост му се чинила плитка. суза. храпава стабла. између бијелог стијења у које удара сунце. сандуцима и бурадима. а он је непрестано чекао и тражио погледом. грчевито обавијене око камења поред којега се забадају у земљу. није знао да ли себе или оне који су умрли. крупног дрвећа уз које ново и вижљиво стабље дјетињски трепеће младим лишћем. доље у котлини. Он је чекао док се назове коњи. упијао се жељно у воду која је весело одсијевала. И замало му не утече један презрив осмијак. — живу. он се престрашио од равнодушности коју је осјећао у себи. спустио га на прозор који је гледао у ведар дан. понављао ту ријеч.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГЛАВА ДРУГА P ослије немирне и непријатне ноћи. друм лагано обавијао гору и очајно дугачке биле драге. као да има нешто да јој каже. Он је удисао свјежи ваздух полумрачних шума. Заустављао се по осамљеним брдским крчмама пред којима закрчивала цесту високо натоварена кола са робом. пун модрине и свјетла. у крчми грајали киријаши. зелену пругу Уне. свјежу. И Гавре Ђаковић стрпљиво силажаше с кола кад су коњи ишли уза страну. Читав дан се дрмао колима.

неко вријеме. које није било одавно припаљивано. док је комадић свијеће изгарао у великим и немирним пламеновима. Он је пришао прозору. И кад је затворио прозор и лагано се окренуо. он је осјетио зиму гдје му се прелијева по цијелом тијелу. И он у њој замираше полако. већ да је био. и отворио нагло врата од своје собе. неразмицане ничијом руком. и опет сплашњавају. и бацао преко куће своју тешку. завјесе на прозорима остарјеле. тмурно. Осјећао се задах старине. па умро. с колико бола зарио је главу у јастук. непомична. уз труцкање кола и пуцкетање бича. Све пуно прашине и мрака. укочено и замрзло. она стајаше ту усамљена. осјећајући слој прашине који се био нахватао и налијепио по њему. и мала гвоздена пећ са излизаним стријелцем. преплашен. са мјесецом који се помаља. као урасло у испуцани црни. под овим ваздухом који не трпи живота. тако дуго незагријавани ничијим дахом. и патриотске слике и једна незграпна икона са зарђалим кандилом испред ње. ледену. покућство је било непомично. сио и налактио се о сто. растурене фотографије по зидовима и нејасне у тами. држећи у руци мали. немицано тако дуго времена и запрашено. да замишља. не скидајући капута. висок и црн. преломљену сјенку. како их је он оставио: и кревет од старе ораховине. зарђала и дуго недирана брава. још му табао у глави кас коња и звецкала сјецкајући звека бронза. Са таваница спао креч и црнило се дрво. црне и чудновате. гасе се. И у једном тренутку застријепио је од нечега. таванице се пружале изнад главе. позелењели. покривен грубом шареницом. дигну се као облак прашине ваљан вјетром. Кад стадоше коњи пред кућом. Кадгод се пробуде мисли. јуре. Дуго му је требало од Загреба до куће. тргао се и нашао ноћ око себе. која од сваког шума чује зврјање кола и топот коња. постоји за њега. и нехотице. смирују се. али он би волио да пут још траје. Накривљене слике тако су висиле да је изгледало да могу сваки час да се срозају низа зид. неодлучан. самртничко. изнад ње се издизао јаблан. загрије. гробља. тако нетопли. плаши и ужасава. Послије му је годио онај студени дах који је провејавао кроз замрзлу кућу. тканом код куће. укочена. гдје све само њега чека. своју кућу освијетљену. отворио га и стајао тако. Спустио се с кола. тако је био туп шум ријеке. спрема за њега. И кад су му донијели кључ и кад је са шкрипом јекнула стара. пуну нестрпљивости и ишчекивања. мртвачку кућу. гдје се мјесец дана мисли и говори о његовом доласку. оживи ову туробну. из које вјечито извирује мати коју варају уши. још непрестано као да одскачу точкови од камења. издерани под. бакрени свијећњак са накривљеном свијећом која је капала. Синоћ он стајаше ту. а из куће је било нешто ледено. он луташе очима по ниској соби у којој су све ствари биле на истом мјесту. Неугодно га БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 11 . — кућу које се не тиче спољашњи свијет.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Касније га ухвати сан. Њега је тиштала тјескоба у овој полумрачној и укоченој соби. и то осјећање живота који је ишчезнуо и гдје га није одавно било. са затвореним очима. као што се човјек на све навикава. да се још вози негдје далеко у ноћи. грање је тако празно шумило. Зидови су били тако хладни. не вјерујући својим очима да је то његова кућа. Гушио га је рђав ваздух: соба је била неизвјетрена и одавно неотварана. тражећи мало топлине у својим успоменама да њима мало разгали. И навикао се касније. Прешао је уским ходником. Како му је срце ударало. дуго. све је подсјећало да овдје више нема живота.

кафешантанима. једном неспретном кретњом оборио је случајно једну малу слику. голобрадог дјечака. Он воли те полумрачне собе са спуштеним завјесама. И Милан се заборављао. креће их. женским будоарима. добрим погледом. са својим бијесним сатирањем живота и новца. вазда избријан. под његовом тежином. То је био његов брат Милан. он се боји да га он не нађе са својим помамним. међу ове занијемјеле зидове. Он је утекао и сакрио се од живота и грчевито се ухватио за ову кућу. у кадетској униформи. кад обори коју запрашену књигу. потреса. једног дана. са намазаном. објешени на зидове и затворени у оквире. Милан је то осјећао. као да зазвекета његова сабља коју је он пасао са тако много уживања. са надама. пламеним вјетром који улази у душе. Њега дира и вријеђа у мозгу кад зашкрипе. дјетињим лицем. кога није препознао. Пришао је прозору. као да се помоли његово ведро. озбиљним очима. ударао пуном руком по столу који се дрмао. празно и поплашено. уноси немир и буди сјене. дотјеран. заваљен у наслоњачу. доста неукусно одјевен. ни за сабље које звецкају и одскачу од земље. старе даске на поду. буре. и причао је весело. причао весело. кад помакне са лупом столицу. застртом грубом завјесом са плавим пругама. буни их. Неки дан. почеше да сметају ? — и згледао се у њу. утегнут. гдје само одјекују. не бунећи се никад против оштрих братовљевих ријечи које су падале чешће. пуним парфема и страсти. а за остале ствари није показивао особитог дара. његови кораци. Милан је био заборавио да говори њему. жељама. изнио пред његове очи један живот који је за Гавру Ђаковића био сасвим туђ и бесмислен: са својим сјајним салама. струјања. о лумповању. њему се језик заплете. често необријан и зарастао у браду која је још више замрачивала његово лице. пажљиво раздијељеном косом. Али Гавре Ђаковић није много марио за те утегнуте мундире с високим оковратницима и сјајним пуцима. он сав застрепи. да му не однесе тај замрли живот. лакомислене немарности. поштовала и обожавала униформу као знак правог господства. да не донесе свјежине. гледао у његово лице пуно весеља и обијесне радости за авантурама и уживањима и све му се то чинило тако празно и пусто. кретања. брат није имао разлога да се противи и пустио му да ради што хоће. И погледа поново. Милан је зато имао тако много воље. пуним деколтованих дама. баловима и женама. он страхује од вјетра који пролази дрско и извиднички кроз собе. Он се преко воље и љутито сагнуо — зар га и ти људи. и по сабљи која је звекетљиво тресла. с много вјетрењасте. причање БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 12 . Он се кадгод боји да корача гласније да не узнемири некога што спава и који може сваки час да се пробуди. намјештен. То је била материна жеља да њезин мезимац буде официр. како смрт одрађа! И кроз кућу као да одјекну братов звонки глас. Није ју распознао у први мах. и поштовао и волио у њему брата који је старији и паметнији. А он га је само гледао. са безазленим. она је у својој простодушности. о свему. амбицијама и свим оним немиром који заталасава и гони напријед. као да се разлијеже његов весели смијех. узбуђује.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ је дирао глас живота који долази споља. слика одраслог. Сјећа се. то је био он на кога није тако дуго мислио. сјећајући се неких породичних традиција. с укрућеним. Миланове очи сјале су и лутале по таваницама и кад се наједном њихове очи сретоше. насмијано лице са благим. са високом крагном која засијеца у образ — сушта противност брату који је био немаран. пуним. диже их.

на оцијепљеном комаду хартије. Ја знам што ти хоћеш да кажеш. А нашто онда тражити несрећу? Ја волим трку за уживањима. Он ућута и гледаше преда се. Милан га прекиде. са топлом и дјетињском добродушношћу. И читав дан остао је тако замишљен и нерасположен. поново се разлијегао његов весео и звучан смијех кроз читаву кућу. згужвано. на коме је видио братов рукопис. . потискиваним мислима које су се гурале под перо. немирно писано. бојећи се да он не настави своја питања. рече и пружи руку. И погледа га благим погледом који моли. испрекидано. Видјело се да му је било неугодно што је то све причао брату. Ја бих био несрећан кад бих радио друкчије. — Немој. са пуно мрља од мастила и са много испревлачених и брижљиво замазаних редова и ријечи под којима се скривала сувишност срамоте његова положаја и свега што је требало да остане скривено. увесељавајући матер својом шалом и разговором. рече. Заборавио сам. говораше Милан. Опрости. — Игранке. Гавре Ђаковић ћуташе. преко свога обичаја. узнемираван БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 13 . отварао једно писмо из Угарске. — Немој да ме кориш. Ја се држим само површине. жене. нађе своје старо расположење. Напосљетку се Милан одобровољи. везан дуговима . и она га је гутала својим добрим и милим погледом.И зар само то сачињава твој живот? упита. још сав дрјемован и у кревету. са неједнаким и кривим редовима и пуно грешака. готово прекиде. као да моли или као да се брани. Опрости што сам ти говорио о стварима које не волиш. Али Милан сјеђаше с празним очима и лицем без израза. Па нашто онда тражити горчине? Ја тражим задовољства. Он хтједе још нешто да му каже.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ поста сметено и збуњено и нагло се заврши. поплашеним. он није ни слутио што ће у њему да прочита. рече Гавре Ђаковић. мене опија брзина којом јурим. Писмо дуго. са збуњеним. И он се присили на један осмијак и удари га руком по рамену. И увече он се присиљаваше да буде весео и разговоран. Тада су се посљедњи пут видјели. заустављајући се иза сваке ријечи. Гаври Ђаковићу је било криво што га је озловољио. Јер сумњам да је живот у својој дубини тако сладак. И поново звонила соба од његова гласа. Кад је у Загребу једног зимског јутра. трке. — Ко зна. ја те разумијем. можда имаш право. тражећи само у себи блаже ријечи. Занесен једном махнитом женом . — Видиш. кафешантани. као да изазива њихову слику. Али ја нисам рођен за други живот.

БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 14 . И задријемали су. Заједнички натежу боцу рума. Кола и путници ријетки. док је један бос старац. прозирне шуме и планине у снијегу и облацима. кочијаш таре сијеном задахтале коње. чекајући да се разгори ватра. Гавре Ђаковић се сав увукао у шубу. Они застају. са рупцем преко ушију. свега замотаног у биљце. коњи упадају дубоко у снијег и мучно се извлаче из њега. причао нешто болешљивим гласом: очевидно се тужио на времена. сух и хладан. најзад. би једа пред којом су сви сагибали вратове. Небо је било залеђено и сиво. боље је и глупо умријети него глупо живјети. како је шибао вјетар. задјевену у чашу са кукурузом. јато гавранова зацрни снијег. силазе с кола. како преко воље држи узде по којима се хвата снијег и не диже бич на коње. и ракију која се нашла у кући. завршавало се озбиљно и тужно његово писмо. јер. А дан тамни и губи се. како је резала зима. гдје их прими један мршав. Њихове саонице полако узлазе уз брдо и муњевито слијећу низа страну. провири нос и око да види гдје је. док се из неког мрачног кута не појави једна трудна жена. поред друма. у другом ћошку се мицале двије-трије овце. нека му опросте. и цијелу ноћ јечало једно болесно дијете. покадгод. усред каквог таласастог брдског пољица. коњи се једва вуку кроз мрак засипан снијегом. И кад је сио у саонице. преко замрачених брда у којима извире бура. попео се у воз који је тако споро одмицао. оголићено дрвеће. која им свари каву. подупиру заједно својим плећима саонице и извлаче их на цесту. Пили су полако рум који је Гавре Ђаковић имао уза се. скученог и стегнутог изблиза планинама. А вјетар снаша намете и засипа сњежном прашином у лице. мислећи са ужасом на затвор и послије тога на безнадан живот у изгледу. он је био наумио да сврши са животом. Гавре Ђаковић ни сам није знао како се обукао. док бура хоће да стрга с рамена и да однесе шубу. И тако читав дан. борећи се са питањем части. губе пут. обучена на брзу руку. мећава обузима мах. Горе му је било кад почивају. бура се разбија о кланце и хучи у њима. само му. по простору који се смрзао. Посиједаше око огњишта. Свуда наоколо непрегледан дубок снијег из кога се издиже. Они морадоше ноћити у првој усамљеној кући на коју се намјерише. уз лојану свијећу. покаткад. без помисли да имају право да се буне. Окупани у зноју. ужасавајући се од срамоте и понижења. њега је престравила ова несвјесна. Смрзнуто и ледено звекћу и одскачу бронзе на коњима и губе се у овој бијелој. мирна. распас сељак. кад се згрије и изиђе опет на зиму и наставе вожњу преко мразних и пустих поља. сједећи око ватре. са бијелим вуненим рукавицама као чарапе. Гавре Ђаковић бијаше немиран и презаше често. стрчао без доручка низ степенице. забораве на ово очајно дјело. они траже пут. шетао немиран и узрујан. од часа до часа лијено се затресу бронзе и њихова звека смрзава се у пустој тишини. скривену наметима. Стају. погледајући на сат који је милио и. и из жеље да сачува остатак имања од кога је он и сувише потрошио. једини живот што се јавља. своме брату. беживотној тишини. послушно и покорно. док остали сјеђаху и климаху обореним главама. тиха биједа која се осјећала у овој кући. молио га да утјеши јадну матер.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ вјеровницима који су пријетили да ће изнијети цијелу ствар на јавност и пред суд. Он гледаше пред собом кочијаша. Праштао се са братом. поред ватре од сирових дрва која се димила и дим гризао за очи. јурио станици. из страховања да се сам не кори безутјешно и не каје горко кроз цио свој живот. што нико није слушао. тек што.

мучио се само једном. И уђе у собу. и која је још страшнија и леденија. своје друштво с којим пријатно. Кад је ушао. није отворила уста. Страхота пренеражења била је исписана на њезином пожутјелом и потамњелом лицу у које се боре дубље и гушће урезале. Сиротиња је била јача. ко зна колико времена сједи она тако непомична и нијема. преживљавајући стотину пута његову смрт. чуо пад. видио крв. већ дигла само очи и погледала га једним чудним погледом. скерлетним млазовима. што је смрт. пред подне. да оставља топлу собу. по свима њезиним џеповима. Он сиђе с кола. страшније него њему. слике. оживила га. свака ствар сјећала је матер на сина. већ само несрећу у себи. уз бермет. то умирање њу ће вјечно да боли. кавану. милошта. док се сељак снебивао да га прими. не осјећајући свој живот. очи изгориле од ватре и изгубиле сјај. у томе тренутку. Застидио се кад је видио ту жену која је препатила сву грозоту смрти синовљеве. Само што се помоли једна уплакана баба. за коју је с њезиним сином умро читав живот изван ње. свака та ствар била је за њу један јецај. тако казане ријечи. Он осјети сву страхоту те. школске успомене. — оне студени која не долази с поља. Он климну лагано главом и окрену се у страну и тихо заплака. вукући предугачку шубу по снијегу и уђе у ходник. малом „пајзлу― у Гајевој улици. која ћути која се не миче с погледом који више ништа не схвата. мучење и кратку агонију у локви крви која отјече финим. она се није ни макла. дошле су сузе које не пресушују.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А ујутро кад је кретао. хладна. стадоше његова кола пред кућом. већ из душе. Мати га није чула. он је у њој чуо и кратак. каза она. а она ће да се непрестано мучи. на саможивост једног ситног човјека који не воли да се узнемирује у невријеме. трзање. што није радио до тада осјетивши. њезина рана вјечно да крвави. поред хладне пећи. држећи новац у пруженој руци. — у тој хладној неуређеној соби. Он је примакао једну столицу и сио поред ћутећи. неспремљена. На столу недодирнуто јело и пиће — јело извађено и остављено — можда још од синоћ. кроз који свираше вјетар са цесте у авлију. заборављених ријечи. осјећајући једном страшном боли његову рану. повезана црним рупцем. У ћошку. створила у себи слику свога сина. на малој троногој столичици. тако далеко. Она прелажаше БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 15 . очајавајући што није јача од ње и што се то десило тако далеко. Он се застидио себе кад се љутио на зиму. Соба је била незагријана. И та залеђена материна бол касније се кравила. Колико је било несреће и студени. И туга материна прелазила је и на њега. брз дах у ком се осјећао јаук. и поздрави га. убилачки пуцањ са зрном које пробија чело. умирући заједно с њим тешком и мучном смрћу. с невјероватном тешкоћом у изговарању. згуреној у куту. његове књиге. Само се чуо њезин болан. писма. при праштању са сељаком пред вратима . он још видје њега гдје стоји пред кућом. Милан је умро једном. сједила његова мати заогрнута и сва у црнини. нека његова рођака. кад. он му гурну у шаку нешто новца. која је пригрлила врелу и крваву успомену у своје груди. борећи се и бирајући између сиротиње и поноса. запрепашћена и сатрта једна мати. И кад већ пођоше саонице. без куцања. у тој жени. са хиљаду успомена. с отвореним вратима са оба краја. завила га својом љубављу. — Убио! — тупо и из дубине. у једном угодном. проводи зимске вечери код Матковића.

Послије петнаест дана. А све прелијевале и претапале сузе. Она га није задржавала и опростила се од њега једним хладним пољупцем.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ кућом као сјенка. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 16 . јецај се осјећао и титрао у ваздуху. До године је није више нашао. јецаји пуни горчине. Гавре Ђаковић се спреми за Загреб. с ногама које клецају. нерасположен и нервозан. сломљена и клонула. не могући издржати лелекање и писку закрвављене матере. јауци пуни крви. Читава кућа била је пуна њезиних суза. та ужасна несрећа једне матере завијала је у црно све око себе својим јадом и кукањем. пошто је уредио ствари. упио се у зидове. с ријечи која се гуши. с мишљу која застаје. долазио с вјетром.

танка магла прекрива поље и ријеку. Он га памти и воли још из дјетињства. И онда му се очи саме отварају и буље некуда у мрак. празан од мисли. стотина мисли проструји његовим мозгом. на махове. са лијеном шкрипом прођу воловска кола на којима сељак напола спава. кад. закукуријечу пијевци. он је тражио мира и сна. он удише свјеж ваздух. са главом дубоком упалом у мекани јастук. вјетар чудновато шуми у његовим гранама које клепћу тупим и сувим звуком под вјетром и откидају се и падају. остарио. сакате. са затвореним очима. бљескутају звијезде. слушао пуцкање расушеног старог покућства и глоцкање кога миша. његовог бледуњавог. и. уморне. Старински сат шета и избија. и сажаљења и бола и пријекора. кад стану да се јасније разабиру куће. — онда се он БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 17 . А кад се појави у дну собе старачко лице пуно бора. удара по лицу и. упрта на њега. кад угледа два ока. ради оног бујног и гласног живота међу његовим гранама. док вјетрић долази од ријеке. И још је више заволио то мртво дрво. чудовишта која се слијевају једна у друго. диже завјесу и отвара прозор. назиру се сура брда. као да је било између њих нешто сродничко и блиско што их веже. устаје и. његовог звиског шума под вјетром. поред његових прозора. у папучама. С разголићеним вратом. подбочен лактом о прозор. пуна суза. кад се засребрени њезина сиједа коса. он је наслућивао један самртнички ропац. У авлији по који пут залаје пас. како се немоћно испиње својим сурим стаблом. тјерајући од себе мисли. разријеђене сеоске кућице. У бесане и празне ноћи. Мала. ради гнијезда која сједе међу његовим рашљама. Стотина ствари пролијеће испред његових очију. „Дакле и он― ! рекао је и замислио се. једна грозна мјешавина светиње и гнусобе. повија гране и шушти лишћем. млаз свјежине и хладноће удара споља. а мисао збуњено тражи неки предмет. у којима има и туге што не може да помогне. мисли полусане. док танка јутарња свјетлост не почне да блиједи ноћ. кад започимљу да се чују гласови живота који се буди. блиједа свјетлост расипа се по соби. уског лишћа. А сада га је гледао како је сув и пуст. облачећи капут. од времена на вријеме. пуна понижења и одвратности. зеленкастих шибљика. И у томе ударању умрлих грана. срце немирно удара и одскаче. он се трза и стреса као шибљика. кад затитра магла. ломећи се о тврду земљу. ради његових витких.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГЛАВА ТРЕЋА N еобично га је нешто дирнуло у души и читаво тијело стресло му се неком стрепњом кад је опазио да се стари јаблан више куће осушио. поцрнио и оронуо. Ријека успављиво и задовољно шуми. Тако он стоји непомично.

док стијење пара и реже својим оштрим ртовима њезину глатку стаклену пут. глад притисла. пунима шевара и водених трава. Или силази Уни која тече подно његове баште. били исто тако пусти и безбојни. а поред њега друго под водом. тече лагано опијена. пролази поред дубина које покрива подмукло и затворено зеленило. склизнуо с глатког камена и запао дубоко у воду. неједнаких кућа. вијуга преко поља. радници у туђини јављају да нема посла: рад стао. одроњује. прави оточиће. Сједи он кадгод читаве сате и гледа у њу. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 18 . затвара прозор и пада. или од земље. пршти. ниском и ријетком пшеницом и зеленом бујном зоби. на кревет. зна пругу којом се ваља матица. црно трње. крвавећи руке кад се прихваташе за њега да не стане у воду и да прескочи на суво. скинуте и здеране с огољелих поља. откида и отима земљу једнима. док се у њу слијевају бујице јесенских киша или прољетних вода.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ трза. Запљусне га кадгод млаз сељачког живота из тих малих. замре и оно тужног весеља над животом ма какав био. заћуте неродне оранице. као некад у дјетињству. из којих дише биједа и сиротиња. бистра и невина као плаветнило дјетињих очију. заједно с његовом мисли која ју прати и коју вода у себи заноси и утапа. погнуте гране у води. зауставе се и престану да се окрећу витлови. док Уна пролази мирно и спокојно. гдје лешкари у хладу. игра се око камења. и прави фине. И он је једном осјетио неку луду жељу и вољу да је прегази. дрско и бијесно шири. пјени се. растући и потапајући. док гладна кућа ишчекује помоћи од њих. збијена и стијешњена. спушта се поново. разноси и прождире. дерући ципеле о оштро камење. а за друге зла. расхлади лице водом и силази у башту. зна сваки вир у њој. ливаде и поља из којих вири поцрњела кукурузовина. заталаса се понекад у њима нешто мучно што дави. дијели се око њих у рукаве и оптјече их. Диже се око девет сати. Тако је добро познаје. срдито и немоћно. обраслом грмљем и трњем. застаје код бродова куд се прелази на босанску страну: кроз воду провиди се шљунак. почимајући да их подире. налијеће и баца се доље наглавце. и плиске. пуна кукуруза. кладе. док се сунце ломи кроз грање шљива и јабука. мртвачким сном. Вратио се тада кући сав мокар и љут. шуми кроз сјеновите шуме и бучи разбијајући се о голе. сиједа под љесков грм и гледа у воду од које бије хладовина и која протјече мирно и тихо. кад најури на слапове. гдје се скривају дивље патке. обавија се око брежуљака. благе боре. широка и жута. обиљежених муком и потребом. цркотине. окрећући млинове. гледа Уну разливену на уморним и лијеним пличинама. и спава тешким. руши. оштре. Он воли њезин запјенушени бијес кад удара љутито на препреке и уставе око млинова. И онда. као несита и бестидна блудница. дошао до средине Уне. Дани су му. заборављајући и на касну јесен и на рано прољеће кад се. а над воду избија старо. запомажу да им се од куће штогод пошаље. лагано и без страсти. с обалама зараслим у врбе које натапају своје сјене и повијене. скаче. он је гледа гдје шета као мирна. прелијева и претапа оранице. изглачано камење. спуштајући се стрмом обалом. тврде кршеве и тече брзо. удара о стијење. засијаних златуњавим јечмом. чапље . зашуми. Или иде дуж обале. огранке. запињући и цијепајући одијело о дрско. носи лишће. поносна госпођа кроз тамно-зелена поља. зарасло топлом и меком маховином. доносећи је другима: за једне добра. кад јури прљава. изнемогао и изломљен.

у тај бујан живот који својом крепкошћу и пуноћом презираше и исмијаваше смрт. увијек БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 19 . што је његова. испод коже. а још теже заборавља и прашта. И ударају цестом по војнички чизме жандарма. са прљавим лицима од плача. пожуривајући спровод да што прије сврши тај обични и механични посао. неуредну сиједу браду. над којом сељак. и касније кад је могао да разумије њихове јаде и оправда дјела из очајања. њих је раздвајао један гроб. очајну љубав према земљи. кад се разлијежу кавге над стопом преоране земље: он разумије ону луду. нимало тужна. који се.у борби која замара. а све. у тој успомени и пригушене и притајене мржње и незаборављених суза и страхоте једног отвореног гроба који је зјапио између двију високих хрпа свјеже и масне иловаче по којој се познавали сјајни отисци лопата. И сад. прескачући их и скраћивајући. и он је не да. раздире руке. чекињавом косом која стрши. и сипао их у дугу. А пред њима. с рукама у тврдим лисичинама. можда. спровод не унашаше нимало жалости до једног непријатног и излишног несклада. у ту земљу он сахрањује своје мисли. држећи у кошчатој руци ниско оборену старинску књигу чији повез бијаху изгрирли мољци да се. То је био погреб његовог оца. у старој црној одежди која му је била прекратка. ситно и жалобно звонила два звонца у дјечјим рукама. у тај ведар дан. гушећи се у сузама тресући се и посрћући. надмашивало женино кукање и запијевка. огрезао у тешком зноју. као и сваки. Било је. жена и дјеце. и били као срасли са брадом. сатире свој живот и своју снагу. повијала се похабана црквена литија на вјетру и заносила носача. њих троје дјеце савило се око ње. Спровод се лијено вукао кроз село. гутао и давио се у ријечима. с повијеним брцима који се мијешали. са љутитим погледом и са бором која не избива између очију. То је био први страшан дан у његовом дјетињству. послушно. бочи се и носи с њом. застајући да се одморе људи који носе лијес. Обневиде очи и узаври крв. кад дозива себи у памет слику свога оца. испреплетавали. бљескају бајонети. која је дошла више из обичаја или радозналости него да жали. која га је. који су одсијевали на сунцу. истргне из ње комад сувог. — да извади. осим неколико баба које мислећи на своју смрт оплакују туђу. оборене главе. јер је воли себичном. он гледа пред собом тога крупног и чврстог човјека са мрком. тресу им се перјанице. она излази пред њега вазда жива и свјежа. А за њима измијешана поворка људи. бриге и стрепње. кадгод се отео по који смијех и брзо се утишао. замахне проштац и одјекне негдје у пољу кубура кремењача. која води разговор. он је имао још из дјетињства једну тужну успомену . корача сељак. неједнаком. наде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Или у прољеће. Мати је била слаба и изнемогла и једва корачала. у коју су већ године убацивале сједину. дуго памти и спомиње. откида нокте и набија жуљеве на дланове. на мјестима провидјело дрво. отме. пун свјетлости. са проријеђеном. испрекидано и ломно мијешала се звона са старог манастира. крупан плећат калуђер. грубом љубављу. мршавог круха за се и за дјецу. са раширеним крстом на леђима. гривастом брадом. и звоњавину звона и грају спровода и појање оца Герасима са свађалачким гласом. . Чудновато. у крви која се са главе сциједила на кошуљу. младог лишћа и нових трава са сочним и свјежим зеленилом. и нехотице одбијала од тих људи.

прасе. не знајући да су добро осигурана. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 20 . непокошене ливаде. На велико чудо свију. њему је та мржња годила и он се њом поносио. љући. не жалећи да товари глобе на сељаке. Он је добро знао да га мрзе и да га се боје. Па и она се сломи једног дана. изгледајући још дуговјечна. а кад би они отишли. Прва жена му је умрла неколико година иза вјенчања (кажу да је премлатио и пребио живот у њој). гомиле тужаба биле су писане и дизане против њега. међутим чини се да се Манојло промијенио. јагње. несадјевена сијена и незасићене куће. а да он није дознао ко га је посјекао.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ у чизмама и у зеленкастом одијелу. да покоље десетеро пилића. Палили су му шуме да му нашкоде: он је нашао кривце и послао их на дугу робију и добио за то одликовање. била је између њих нека распра око насљедства. уза све то што је био тврдица. да их гости по неколико дана и да их не пушта да оду тријезни. његови гвоздени и чврсти покрети омекшавали су. али им се није вјеровало нити хтјело да вјерује. космат врат. Он је постао још грђи. Палили су му више пута сијена. тако се чинило. говорећи о њој са ријетким задовољством. стекавши повјерење и наклоност. Његова сила не малаксаваше. гдје је све гледало да само њему по вољи уради и угоди. почасти и погости што боље може старију господу од себе и да их напије најбољим вином и подвори најслађом пршутом. постајао још тврђи. Он је остао увијек исти. пуно понизне и претјеране љубазности. удала за некаквог канцелисту у Босни. Уживајући глас да је један од најстрожијих и најсавјеснијих чиновника. Маројло се поново оженио. док се он стоструко светио онима на које је сумњао. И касније нико нити имађаше воље нити се усуђиваше да га тужи. са жировима на оковратнику. Сељаци се надаху да ће бар године сломити и учинити да јења сила Манојлова кад му већ ништа друго није могло одољети. он је још чвршће стезао своју кесу. бар према жени. двије три године касније. неумољивији. с њом се Гавре Ђаковић није виђао. проричући јој зао живот и мучну смрт. оставивши му једну кћер која се касније. иначе вазда усправљен. њему је било лако да ради на своју руку и да стече прилично имање. при чему се на његовом лицу јављао један чудноват. силан и јак. као што се носе сви шумари. Гавре Ђаковић не сјећаше се да га је ико волио. Али Манојло Ђаковић није старио. његов јак. остајао сам. зао осмијак. да показује своју снагу и да ломи свој бијес на сељачким плећима. да их оптужује и пуни њима затворе и оставља за њима непоорана поља. иза очеве смрти. Само пред старијима од њега развлачило се његово натмурено лице. сваком приликом. довијао се свему: ниједан пањ није бивао однесен. и његова срџба и бијес и ударци не падаху више у кући. он није жалио да. знајући свој посао и службу у ситнице. осим жене и дјеце му. поново се замрачивало његово лице. читави свијет сажали младу дјевојку која пође за њега. откако му је прва умрла. бивао сваким даном лукавији и препреденији. погибао се. али сви су стрепили пред њим и бојали га се. и он је тај палеж радосно дочекао и наплатио са добитком.

У кући се ходило на прстима и говорило шапатом. као сјенка неког црног облака. Умрије. свега у крви и без свијести. Мишљаху да усијеку које дрво још тога јутра. одоше кућама прије свитања. с главом погнутом и очима упртим у земљу. подупирући се на дебео дренов штап и застајући да се одмори. и послије. на раздрљеним рутавим грудима и на обнаженој десној нози до изнад кољена. једног дана. И он се заклињаше својим крсним именом на страшну освету читавом селу. видјеле се ране с којих отјецаше крв коју му жена заустављаше. тек он проламаше покаткад ту тишину својим јечањем. прљавих јарећих длака кожуна и из блатних. са извраћеним дугим кожунима. а нос му осјећаше мирис паљевине и растопљене јелове смоле. како је касније изишао. циједила се и цурила вода. док напољу непрестано пљушташе густа и бујна киша. стајала су два сељака. дрвеће у цвијету подсјећа на невјесте у бјелини. једва чекајући да оздрави. иза боловања од осамнаест мјесеци. он је волио да остане сам у соби. Он је мрзио да га нетко узнемирује. увуче у се . од бијеса. при свјетлости мале лампе. хучући како ће му „ајдуци― потаманити и исјећи шуму за свих тридесет и неколико година како је он чува и како се у њу ријетко сјекира забада. Бијаху чули из свога засеока неку пуцњаву изнад кућа и викање за помоћ. И доскора паде опет у постељу. киша у цвијету цвјетне латице по трави. с једним угодним и топлим шумом. посиједио. омршавио. он се смрачи . читаво вријеме бијаше обузет парницом коју је био дигао против неких сељака на које је сумњао да су га ранили из пушака. И кад би се оставио својих зебња и брига о шуми. У другој соби. што су прошла времена кад се могло на муке ударати. И кад се понапише ракије. Увијек га. Они су скочили боси и необучени из кревета. тргао је дјецу иза сна неки чудноват немир у кући. правећи жућкасте локвице по поду. пред свитање. који су остављали за собом широке трагове. сав уплакан и гологлав у башту. вуче кроз кућу. били ослобођени. подузима исто осјећање језе. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 21 . стресају. Иза дугог тражења. погну се још више гризући и уједајући у души. једнога јутра у мају. Стари одлежа у постељи нека четири мјесеца и придиже се. Гавре Ђаковић памтио је како је њих дјецу пробудила мати у зору. он пријећаше да их истражи: половину да пошље у просјаке. увијек га потреса иста гроза кад види сунчано прољећње јутро послије 2кише: по трави и по лишћу блијеште капљице и лако се. Манојло лежаше на кревету. испирајући ране ракијом. Гавре га је добро запамтио у тим данима гдје се. кад би га пекле . а половину на кондуну. мокри и покисли. слијежући раменима од времена на вријеме. И сељаци полако пијуцкаху ракију из овеликих чаша. мркији и несноснији него што је био. у кишовите дане његове ране које тешко зацјељиваху. сам себе. ради недовољних доказа. како се кућа напунила свијетом. Он се љутио на законе што су благи. Па. Доктор дође тек око подне. заметнули се пушкама и повели псе. не говорећи ништа. каљавих опанака. плачући и љубећи их. са затвореним очима и јечећи. уши га вјечно вараху да чује ударање сјекира у даљини. Једно момче из комшилука одјашило је било по доктора у друго село. неће ваљда Манојло бити толики душманин да их оптужи ако оздрави.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Једног јесенског јутра. одговарајући љутито и кратко. замишљен и ћутљив. О томе је он са собом гласно разговарао. или кад је сам човјек смио да суди. нађоше Манојла у једној увалици. тек кадгод само нагло подигне главу и простријели очима све око себе. кад доби вијест да су оптужени сељаци. са дугих.

Он се сјећаше ње као малог дјетета коју је касније заборавио. куповним столњаком. Да вам није мрско што долазим? рече и окрену очи према њему.говораше она. . Да се што не љутите на мене? — запитала је она плашљиво једног дана. Гавре Ђаковић. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 22 . Она је доносила у кућу мирис и свјежину поља и дах изапираних обала Уне. поздрави га с осмјехом и изиђе. немам зашто да се љутим. послије толико година. нагрежбана малим таласима. на сваки начин. стајаше још неко вријеме и оде сва задовољна. прије него што ће да пође. — Не. витку дјевојку. старајући се да му угоди. — Ја сам мислила. прекривеном шареним. сунце бацало свјетлост у воду и усијавало је. то је већ толико пута мислила да запита и. није ми мрско. затитрала би она чама која је пунила ову зграду и губила се: у кући се осјећала једна младост која живи и једро срце које бије. Она му је доносила јело и касније почела да се брине за неке ствари по кући. пошто је двапут дуже остала него што је имала посла. зачудио се кад ју је. Дјевојка која му је донијела јело. остављала за сутра. — Ја волим да ти долазиш. поново спазио и нашао као израслу. . не разумијевајући његово мрко лице ни ћутање. подиже очи и зачуди се. а кадгод ожалошћена.јер не диваните никад са мном.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ одасвуда осјећа се оштар угодан мирис цвијета и земље напојене кишом што издише свјежину. разликујући се од осталих сељакиња што је била вазда чисто обучена. — рече он. осјетивши глад. уздиже обрве. склони се мало у страну. Нашао је ручак на столу. И кад је она долазила. слеже раменима и. чекајући да јој он нешто каже и одлазила полагано. Давно су потонули ти дани. — рече и погледа је благо. дрвеће у цвијету носи на себи нешто снажно и бујно као живот у рађању. кадгод зачуђена. по орошеној младој трави жути се јагорчика и бијеле се шумарице испод живица у новом листу. с црним очима. Она је свршила сав посао. А Уна се ваљала мутна. узалуд га отезала и прегледавала једну исту ствар десет пута. И Гавре Ђаковић застаде неко вријеме замишљен. Он се мало осмјехну и разумио је. Не. Она се насмија радосно. гледајући у противни зид. Једном руком држала је за браву и гледала га својим великим очима. не усуђавајући се. пође на ручак. упадала у кућу као лагани вјетар који се ваља на ситним таласима и игра у тромом љесковом лишћу и у врбиним крошњама које су се надвиле над воду.

Он јој рече нека причека. мислећи и старајући се о њему. и ћутањем и очима које нешто траже. И у једном тренутку огорчи се на себе. а нијеси ни добар― . заваљен и опружен. која изгара за човјеком. док је сунце ударало у прозоре. Видио се комад сивкастог неба. Он је сједио у соби. са једном искреном добродушношћу. она одмах клону и сва му се предаде. намијештајући косу и гледајући преда се. осјетивши у себи страшну малодушност. И он касније сједе близу ње и обоје гледаху на прозор о који удараше и лупкаше киша. Напољу је пљуштала киша и текла потоком. И кад он метну грубо руку на њезино раме.рече он и погледа је. Грање је грозничаво дрхтало. сљубивши га са својим. — А ти? Она се весело насмија и побјеже. Кроз оквир од прозора цурио је мали млаз воде у собу. „Ти нијеси рђав човјек. он осјећаше огањ гдје му пржи лице и запаљује мозак. Он осјећаше поред себе њу. Једнога дана пљусну киша кад је хтјела да полази. Он је погледа: она сјеђаше с рукама у крилу. са зажагреним очима и са зајапуреним лицем преко кога је прешла рукама неколико пута. „Зашто сам ја такав подлац?― запитао се болно. још разигран њезином љубави. с облим грудима које су поигравале. И његове се усне презриво развукоше. младости и доброте. с лицем у које је ударила крв. мислећи на нешто десето. свјежу и младу. па најпослије сједе на канапе. доносила му цвијећа и воћа које је сама узбирала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И од тог дана. улазећи у собу и блијештећи вани у мутној води која је полако отјецала. Она се снебивала и стајала мислећи неко вријеме. заборави. Али она је била јача од њега. Растали су се ћутећи. понижења и истине! БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 23 . И застаде. без ријечи. угуши. и ломљењем прстију и којим дрхтајем и трзајем свога тијела. пуном страсти. Она се давала својим дисањем и ноздрвама које се шире. И у њој се збивало нешто. — Како да немам? . Он ју је видио кроз прозор гдје се жури. она удвостручи своју пажњу и бригу. рекла је. хтијући да доврши мисао која му се наметала. — Да 'оће скоро да престане. Гавре Ђаковић не одговори ништа. још сва уздрхтала и узбуђена. пуна неког чудноватог задовољства. Као други! Колико бола. и само што дубоко уздахну и стресе се. настојећи да је одјурне. одговорило је нешто у њему. и уснама које су подрхтавале и упијале се једна у другу. Она диже главу и нађе његов поглед. Она је казала сухо: „Ти си као други― . — Ви немате никога да се о вама стара. с обореним очима. — каза она тихо о пљуску.

загледале једне другима хаљине и огледале се у излозима. Само кадикад заигра нешто растргано у њему. Па послије остави и те мисли на страну. однекуд из поља долазили одломци једне снажне пјесме коју су пјевали чврсти и оштри гласови жетелаца. враћајући се са посла тешким и уморним корацима. из кога је вирила једна прљава лопата. заклињао. давао себи ријеч да ће то бити првом приликом кад му дође. од Уне ударао лак вјетар и доносио оштар и јак мирис воде и буркање валова. с обореним очима као да дријема и са амом који му поиграваше на врату. са уздигнутим кољенима и са широм опруженим рукама. пунима смећа и ђубрета. застајкивали. на смећу спавао је слатко млад радник. Гавре Ђаковић се тада тргао. таљиге вукао један крупан. И тај призор не раздвајаше се више од њега. у искрпљеном прљавом одијелу. и задиркујући се међу се. мноштво вечерњег свијета који је био изишао у своју обавезну шетњу. он се стотину пута одлучивао. он га је прогонио свуда: кадгод је загледао у свој живот. само мјесто радника видио је себе. нешто се болно потресе. он се поново корио и остављао ствар за сутрашњи дан. он је знао на памет своје фразе и одговоре. није примјећивао тај нијеми подсмјех живота. под БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 24 . са изразом задовољства на лицу: снивао је. јављала се у њему злобно и пакосно та слика. зачује један сухи. под једном старом трешњом са испуцаним деблом и гледао кроз грање у бјеличасто плаво небо. смијали се и добацивали досјетке. пјесме грубе и вреле као и сунце које их пржи. И кад је она одлазила. стар и лијен коњ. Свијет који је пролазио није гледао ту поспрдну слику свога живљења. ваљда. био се пустио животу нека га заноси куд хоће. нешто лијепо. он је био промислио ријечи којима да јој то каже. он је брзо заборављао на што се био одлучио. Једног дана лежао је у хладовини у башти. осмјехе. Али чим је она улазила у собу. У њему је било нешто уздрхтало и узнемирено послије састанка са Јеком. пјесковити смијех који долази из далека и који звечи разбијено и чудно. он се увјераваше да треба бар да стане. средином улице пролажаше једна гомила зидарских радника пуних креча по одијелу и по изобличеним. мимоилазећи се. Гавре Ђаковић видио га је и осјетио га је. не мислећи кадгод ни на шта и бојећи се да мисли. да прекине прије него што буде касно. пуног загушљиве прашине и сухе жеге. прљавим и слупаним од дасака. који пролажаше полагано и неопажено. са црвеним и једрим лицем. он осјећаше да равнодушно упропашћује једну младост и подлачки гази једно срце. А дани пролазе. доносећи са собом тако много бујног живота и младости која се пресипа. док се сунце спуштало и слабило: главном улицом комешало се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГЛАВА ЧЕТВРТА S јећао се предвечерја једног врућег љетног дана. весела и насмијана. осјећајући да је слаб да се отима. жене бацале погледе. људи се гласно поздрављали. а кукавица да се бори. лијено и спокојно окретали се точкови на двоколним таљигама. рђавим шеширима. негдје у даљини сијао се један срп воде. А кроз то мноштво.

да је она добродушно понавља жамором својих таласа. осјећајући горко сву биједу и глупост свога положаја. с уживањем га прати како расте као и његово срце у грудима. Не би га се ништа друго тицало. испрекидана. он се згрозио. одавно ненапојена поља и исушени усјеви. с презривим осмјехом према себи. са рукама на леђима. полегли по послу и окупани у зноју. он у свој поглед меће и љубав. глатко. И кад тамо. И почимају капље које се распрскавају о стврднуту. земља жељно упија воду. И пошао је натраг кад већ више мостова није било: у онај живот није се усудио да уђе. прилази. јаче и бујније ударају млазови. иза брда. остао тако стојећи. како се он стресаше под ударцима пјесме жетелаца. и преклињање. он жудно ужива у њој као жедна. он се осјећао тако сам. како мало по мало прекрива небо. као у једној страшној бескрајној пустињи без хоризонта. вјечно радећи и бранећи је с пушком у руци. ужаснуо. како се примиче. кад нема снаге да се тражи ни смјелости да се држи. чула ударање српова и пјесму жетелаца. плаво и без облака. И он је застао. која се разламала бесконачно: они ту пјесму пјеваху земљи која их држи и храни. Али овако кад му је умрла воља за све. а овај други постао му је неприступачан. испечену и испуцалу земљу. да и њега сатире мраз. нека му се циједи низ врат и низ прси. почима да се рађа облак. зашто се није раније тргао и оставио школу и дошао да живи у својим пољима. кад не би. да и њега боли ударање ледених зрна. . спријечили га да ухвати корјена у земљи из које је изникао. одвојили га од земље и народа. кад га је укочила и скаменила мемла и чама једне плитке средине. да и она воли своје обале које вјечно обдјелавају њезини потиштени унуци. Гурнули су га у школе да буде господин. Њему се чињаше да Уна памти стотине година ту пјесму. у кући би га чекала жена и полетила у сусрет дјеца. да би можда боље било да се није одвајао од своје земље. чим су припасали сабље. поздравља га радосно као брата или пријатеља. пожутјело класје и та пјесма. да с њом и њега бију кише које падају у невријеме.он био срећан кад би се овако мокар и покисао могао да врати у кућу. а он са скинутом капом пушта нека га бије киша по лицу и по коси. Ко зна . без туробних и излишних мисли и без празних и неиспунљивих жеља. доносила је са собом и ритам ударања српова и падање јечма. О. . да хлепти као спржена поља за једном кишом. да дише с њом заједно. и ломили их по крвавим разбојиштима Солферина. сахрањујући у њу све своје наде и муку и јаде и зноје. да и њега пржи суша и изгара припека. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 25 . земљи на којој су одрасли њихови дједови. Како би. спушта. Кустоце и Кенигреца. да излијеће пред кућу и да дуго погледа у небо. гурнули га у један живот у који кад је загледао.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ којим жању. не идући ни напријед ни натраг. затварајући их и шиљући војску да их пушкара. И он је помишљао. кад не може да се снађе. не би можда осјећао оволико празнине и пустоши у животу. да ју је у себе упила. и молбу. у њој се чуо пун звук српа кад се забада у густо. земљи која је одњихала господу која су их батинала и тјерала у хајдуке. Мађенте. једне године. одвојен од свега. земљи из које су се родили генерали који су заборављали и своје куће и свој језик и своју народност. ударала данке и судила им. са којега се просипа огањ. тргнуо. да би она можда друкчије текла. Он би живио у својој малој породици срећно и задовољно.

Ко би то био да га тражи! Да није какав стари пријатељ који је овамо случајно залутао и сјетио се њега? Зашто да га узнемирује тај свијет? . забрекао подваљак. — Мило ми је. рашири га по столу и поче да му све потанко објашњава. он добаци Гаври Ђаковићу један љубазан поглед. хватајући се за шешир: „Бохуслав Панек. има ли је још много. и Жишку.рече Гавре Ђаковић. И искапи нову чашицу. смијао. најприје примириса чашицу и мирис га очигледно задовољаваше. дежмекастог и постаријег човјека који му пође у сусрет и представи му се. причајући иза сваке десете изреке како му је вријеме скупоцјено. Инжињер се љубазно куцну. и одмах отрча натраг. прогунђавши своје име и питаше се: „Шта хоће овај човјек од мене?― и гледаше његова набрекла црвена лица. И поче да хвали шљивовицу. скиде с много муке своју црвену капицу и стаде пред њега. И он посла у себи до ђавола и Јана Хуса. — Нема. слободно се кретао. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 26 . Кад уђе у кућу. облачећи успут капут на коме је лежао и отресајући труње које се било нахватало по њему. чисто не вјерујући. нађе у ходнику једног омањег. — Нема! — рече он више него жалосно. заједно са господином инжињером и његовим Златним Прагом. сркну мало на врх језика и показа лицем да је више него задовољан и кад испи. причао на дуго и широко о своме Прагу. видио је гдје према њему иде једно сељачко дијете коме су тек негдје одскора обукли гаће кад је пошло у школу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад је дигао очи. развезао о Јану Хусу и о Жишки. шта хоће овај човјек од мене? — питаше се очајно Гавре Ђаковић који се досађивао. преко куље му један дебео златан ланац са завинутим црвеним коралом. онако немарно. као да је стари гост куће. Затим Панек сврну разговор на своје послове: на један пут који прави у овој околини. запита. . с много пријатељског осмјеха. све под једним простим сламнатим шеширом. грдио Нијемце. — Боже мој. инжењер― . изговорено тако као да је он већ морао то име стотину пута чути и чврсто му стисну руку као да су били стари познаници. Гавре Ђаковић се запрепастио и постајаше нервозан. . о чешком пиву. И потеже из доњег џепа један велики план. — Гавре — викну — тражи те некакав господин. И он лијено устаде и пође. црвене бркове.Штета. а сједећи тако као да не мисли да се скоро диже. Он га уведе у собу и изнесе ракију. о словенској солидарности. и словенску солидарност. из џепа на прсима помаљао се један велики и прљав цолшток. са рђавим акцентом. И он је засио у тој соби. штета! — мрмљаше он. Гавре Ђаковић баци поглед за дјететом. мило ми је.

опазио је да нема никога на прозору. они ће га се мало тицати. Али чинило му се да је био неко по страни ко га је гледао. Ипак. шта га се то тиче? У кући је било мирно. Инжињер га заустави. инжињер није био сам. Он онда бацаше кривицу на своју осамљеност која потпирује мисли без смисла. поштапајући се на један дебели. Послије се покаја. женски. и то. прости штап. ко то може да буде? — узвикнуо је. поздрави се с њим и диже читаву галаму својим говором. Он већ помишљаше да се с њим завади и тражаше само коју ријеч. И не смједе да оде. Међутим. сјећа се да се је нехотице окренуо према њиховом прозору и учинило му се да је спазио једну женску главу које је убрзо нестало. он се није ни с ким виђао. машио се за шешир и хтио да прође. особито првих дана. — Једна буцмаста и здепаста Чехиња. И питао се зашто се он окреће? Био је немиран цијело вријеме. Изгубићу и ово мало памети. јер га је то мрзило. инжињер му каза зашто је дошао. познанство је било обично и случајно. дозивао је у помоћ своју равнодушност. гласом који је одјекивао и ломио се кроз кућу. — На крају крајева. обећа му. Па онда се присјети и упозна га са својом кћери БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 27 . бојао се као живе ватре Јана Хуса и Жишке. ствари добивале нови изглед. кућа се полако будила. — И предаде се својој судбини. у осталом. Ваљда је ожењен. Уосталом. смијехом. био ко. Његова радозналост изгледала му чудновата и смијешна. Биће узнемирен. Па кад је силазио у башту. . помислио је. Срео их је једног јутра у ходнику. Кад је улазио у кућу учинило му се да чује како су се за њим полагано отшкринула једна врата. Гавре Ђаковић гледаше га како се љуља цестом. А затим се корио што мисли о таквим глупостима и био незадовољан са самим собом. чинило му се. Можда има још неко с њим кад је узео двије собе. Кад се враћао. увјеравао се да онај зна још стотину ствари о којима може да прича по неколико сати и да му пробија главу како су Чеси први словенски народ. као на прстима. али узалуд.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Какав је ово несрећник! — дрекну у њему један глас. живот је јаче кроз њу струјао. и онако су му новци били на измаку. стресајући са себе мрак и прашину: осјећало се да живот долази полако и нечујно. молећи га да му уступи двије собе. и одлану му у души. Извјесно. Гавре Ђаковић разабираше још један глас. јер нема гдје да станује. И онда се увјеравао да му је то сасвим свеједно. Он ће опет да живи сам за себе. Може да се усели кад хоће.Упропастиће ме. Једва једном. Гавре Ђаковић се малко замисли и више да га скине с врата него да му учини услугу. чуо је да он има у својој кући довољно мјеста. Пало му је на памет да сутрадан оде к њима и одмах је то назвао глупошћу. Плашио се планом пута и различитим другим плановима из инжињерова џепа. мислећи да избије малог Илицу што му је овог објесио о врат. И они се растадоше. осјећали се животи у њој. — и насмија се. не био.

БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 28 . с напола увелим лишћем и са изломљеним огранцима испод њих. доље. Чују се весели. прштећи и рушећи се низ брдо. огрезле у зеленило. разрованим путем. Он се обраћаше њој са по којим незнатнијим питањем. биле су обране од пролазника. грмне и одјекне неколико пута потмуо пуцањ с кишом камења које пада. Кроз један кланац пробија се Уна. испод њих. Она га погледа. Чују се и виде витлови како се лијено замачу у воду. на јакој бујној. са доста обичнах потеза. прођоше редом крошњатих трешања. и брзо се склања. једни ваљају камење и слажу га на путу. пуна хладовине и свјежине. Читаво поље испод њих одјекује од њиховог посла. иза леђа остају им високе. полијегајући по земљи. повезана рупцем. плавичастој хаљини. У даљини виде се коњи како облијећу по гувнима и чују се узвици. а она се осмјехивала и потврђивала. Иза кућа извири која жена. Они почињу да се пењу уз бријег једним старим. То је био његов први утисак. бацајући кадгод на њих двојицу по који поглед. на трњу. у чијој хладовини изваљени момчићи и пси чувају стоку. сретну се по која колица која се тешко одмичу по друму. храпави гласови гдје се довикују. са сурим и стрмим стијенама у којима се гнијезде орлови. са широким сламнатим флорентинским шеширом. пође. дигне се облачић дима. пуним вододерина. скоро насутом оштрим и крупним камењем. Инжењер га позва да пође с њима. Уђоше на један разваљен пут. Већ су могли да спазе мноштво људи који дижу грају. у прљавим гаћама. са врпцама које се лепршају на вјетру. Иза куће одсијева благо Уна у даљини. зарасла брдо букова шума. Он хтједе да мало размисли и не одговори одмах. сунце још није било ојачало и падало је на крошње шљива чији се плод плавио у грању. али га не слуша. под сунцем које се диже и које почима да шиба својим зракама. Гавре Ђаковић погледа га од времена на време и климне главом. Инжињер нешто прича о своме послу и будућим радовима у овој околини. гране које су се нагињале према путу. покушаваући да га одушеви за свој посао. други ударају гвожђе у тврду стијену и ударци бата одјекују у ували. у лакој. Они прелазе преко стрњишта. виде се замахнуте и засукане мишице. Они се осмјехнуше и руковаше. закриљене од сунца различитим шеширима који причају њихово мучење и пребијање по туђини. што је подсјећало на дјечурлију која их је била пустошила чим су биле почеле да руде. Пси на ланцу трзају се и лају. не знајући ни сам зашто. Испред кућа трчкарају неумивена дјеца. златуњавој коси. пун крупног камења на коме се познају обли трагови челичне шипке. Њему се учини да је прочитао у њезином оку: „Хајдете!― И он. Ударају батови. густе и збијене живице. пуних стогова. голе планине. даје лицу више изражаја. Он гледа поред себе њу. лице дугуљасто са фином бијелом пути која се покадгод зарумени. усијецајући пут у брдо. они могу да виде у непрекидном послу људе са раздрљеним кошуљама кроз које се црне прса. плаве се њихових прслуци. Виде се разваљени плотови.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ која је стајала мало по страни и гледала кроз отворена врата. њихове вреве и експлозије динамита. Брашњави људи изилазе из млинова и скидају капе. види се четица људи како се распрши у трен ока на све стране. мучно се забада челик у цијелац камењ И прилазећи ближе. Било је јутро. али пуних једне благе њежности: тек мало замишљености која се тренутно јавља из њезиних очију. Из шикаре.

с густом. говорећи како је сасвим друкчији чешки радник. лопате. али га не задржаваше. потичући рад све живље својим оштрим. чешће се разлијегала експлозија. а они сиђоше доље у хладовину. јављало живље расположење: виђале се жене и дјевојке које су биле донијеле јело својим људима. боље или горе. машући. Кад је стигао кући затекао је на столу ручак који се охладио. од вреве. са шеширом који га поклапа. кад су низ брдо силазиле гомиле жена. са испупченим трбухом. Они не дадоше Гаври Ђаковићу да иде кући на ручак. Зачу иза себе глас инжињера који му весело довикиваше нешто. не наличећи ни најмање на онога трбушка. ако хоће да заслуже коју крваву пару. погледавши се у исти мах. непрозирном и непробојном крошњом и обилатим и бујним лишћем које сакрива гране и огранке. реским гласом. А они доље причали су о Загребу. Чешку. о стотину ствари које су добро знали. скинуо крагну и спустио се у наслоњачу. и они сједоше. Он је збацио са себе капут. горе лежале разбацане ћускије. Гавре Ђаковић опрости се с њом. гледајући само свој посао пред собом који треба да се сврши. колица и други алати који су блијештали на сунцу. Одозго се чуо озбиљан. код радника. Он је горе био постао сасвим други човјек. псујући их и пријетећи им. и бацише поглед на више. И он се упути кући. да се напију угријане воде. узрујан и промукао. под једну букву. пола љутит и одсјечан инжињеров глас који је давао раду једну оштру и заповједничку ноту: јаче и брже лупали батови. сјећали се са ведрим и веселим смијехом малих догађаја. која је БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 29 . батови. са изгледом човјека који не зна да се наљути. својој радозналости да се упозна с том девојком коју је наравно замишљао сасвим друкчије. која није била рђава. машући штапом. показујући и упирући својим штапом на нешто. љуљајући се и заваљујући се с десна на лијево кад је пуцало у његовој близини. а очи се добродушно расвијетлише испод ријетких трепавица. браћи и рођацима. склањао се и трчао неспретно. његово се лице поново разведри. глас му поста блажи. тужећи се на наше раднике. не толико од хода колико од разговора. од рада који је видио. не видећи у њима људе него раднике који морају да га слушају и да му се покоравају. задуван. тешком и потмулом ударању батова и у честим експлозијама. кад радници узеше поново од сунца угријане алате. људи се наглије и ужурбаније кретали. са дебелом цигаром у зубима која му се вазда гаси. док се више њих. враћао се сав задуван на старо мјесто. Ручао је заједно с њима. кад залупаше батови и ужурбаше се људи. И послије подне. њихов говор лагано и испрекидано мијешао се у пун и једноличан шум буквика. било је неизмјерно много умора у ономе једноликом. И он се смијаше самоме себи. црвен. Она је бацила свој шешир на хрпу сувог лишћа. разлијегао се подаље из хладовине весео врисак девојака и лијено. да се одморе. Њој би мало криво што је оставља. И подне је брзо дошло у причању тих ситница кад је инжињер сишао к њима. и кад дође на своју вјечну омиљену тему. сав црвен. са лицем за шалу и за смијех. безбојно смијање жена. Гавре Ђаковић отшкрину мало шешир и видје Панека како се одмах упутио једној гомили радника. почимајући да их псује. Горе се видио он. кад се инжињер лијено и неспретно кривудајући узвера к њима. не дајући људима да дахну. осјећајући се уморним. кад у поље поново одјекну његов љутит глас.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Инжињер оде одмах радницима.

вазда једнака. запљускујући прозоре. ничега рђавог. сиве. киша је цурила с презривим. остајући вјечно иста. беспрекидно и сигурно. и преко мртве ноћи и замрзлог јутра и дана који је куњао. мисли су му биле глупе. мучи и сатире. послије сушних. погледи празни. то немоћно мртвило. И он је ваљда био задријемао у својој наслоњачи. У кући му се боље свиђала. није га тиштао умор. очајне у својој празнини. блатњаве воде која залијева каљаве друмове. испрекидано шиштавим шумом кише која пљушти. према свему остајао је тврд и хладан. у њедра загорјелих и окорјелих поља. истицала њезина коса. није у њему било никакве срџбе ни злобе. он је опет постајао стари и пуштао се са уживањем својој чами.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ била као и све остале. Није било у томе дану ничега злог. са закованим тијелом и заспалим мислима. на својој души. Видио је да јој је још увијек било жао што ју је оставио тако нагло онога дана. које су га убијале својим мртвилом. Није се сјећао да га је одавно толико убијала чама кишног дана. Он се осјећао спутан од ње. осјећао се послије сна нешто боље. ништа га није потицало да се дигне из своје наслоњаче. да се њезина врата више пута отварају. заклањајући својим финим. јер је била непомична и грозна. да можда жели да проговори неколико ријечи. од нечега невидљивог што га гњечи. да се и она можда досађује и мучи. сива боја која даје свему прљав изглед. кишан. И послије пола сата. мрзило га да се обмањуј е. блатан и туробан. Ништа више није бунило његове мисли. И дан се теглио прљав. покрети тешки. соба је била мрачна. лагано и без журбе. али није то била она добродушна. Једнога јутра пробудио се касно. јер се није мијењала. он му се био предао са затвореним очима и малаксалим тијелом. Знао је да је она сама код куће. Мрзило га је да пали свидећу и гледа на сат. у пуним звуцима. Он није налазио ничега у себи да се одупре и отме томе злу. мисли су текле лакше. Било је у тој киши нешто прљаво и јадно. Како је он тешко сносио тај дан. пун потиштене нејасности и нечега скривеног. изгорјелих дана. он је често није ни примјећавао. гдје се јаче. осјећајући се да није ни зашто. уморнији него што је легао. јер је била неисказана и немилосрдна. да је инжињер још у јутро некуд отишао. оловне чаме која је била страшна. Он је осјећао толико терета на себи. и на његову душу навлачила се она једнака. Нашао је у њој једну мирну доброту која му се допадала. дрхтавим платнима од ситних збијених млазова предмете у даљини. И тако се вукли дани без обиљежја и без узбуђења. јер кад га је тргла нека лупа из ходника. И БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 30 . без шешира. и све што је донио у себи од тог познанства. бујна и густа киша која се слијевала с уживањем и кликом. око њега је била густа помрчина. Он се тешко дигао. али ништа се у њему није кретало. Чинило му се да је чуо њезине кораке у ходнику. било је у томе свему много једне биједне немоћи. напољу падала киша. мирна. али он је био непомичан. Помало је кадгод разговарао с њом на ходнику: обоје наслоњени на своја врата. Па послије разговора. не наличећи ни на дан ни на ноћ. био је један миран и равнодушан утисак. проживљујући грозне часове. не трудећи се да даје мислима извјестан правац. он више и не мишљаше на њу. нечега без снаге и без воље. безвољним јадом. у тим танким и уским млазовима који се квасе и губе у немирним локвама жуте.

пијаним очима. покушавајући да дигне главу. не марећи за стењање ни за одупирање господина Панека. Он стајаше неко вријеме поред ње. У другој соби. осјећајући понижење свога оца. — не плачите. дрвен сто и зајеца. Он јој лагано приђе и ухвати је благо за подлактицу. задржавајући свој положај с рукама испред лица. сва уздрхтала и узбуђена. не могући више ништа да каже. али је не нађе. сав блатан и мокар од кише. избуљеним. са набреклим жилама на челу. — Господине Ђаковићу. са крвавим. и покри га. мучећи се узалуд да га крене и да му помогне да се дигне. гологлав. — рече поново са непогођеним тоном гласа. Он запали свијећу и отвори врата. убијена стидом. — није то ништа тако страшно. изваљено немоћно. Она само што мало отклони дланове с очију. са још црвенијим меснатим образима него обично. блесавим. пуним суза. На каменим плочама ходника лежао је потрбушке пијан инжињер. пунима блата из јаруга. како сам несрећна! — рече и клону челом о го. — рече. огледало се нешто страшно и запрепашћено. на столици са лактовима о столу и рукама на лицу. Она остави свијећу и изиђе. као да се неко напреже да дигне нешто тешко. трудио се да га појача и да му даде благу мирноћу. Мала. На њезином лицу у које је ударила ватра. са раширеним рукама. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 31 . као да и на њу пада један дио његове срамоте. она бризну у гласан плач и сакри лице рукама. праћен Иреном са свијећом у руци која је дрхтала и тресла се као у грозници.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ поново му допираше до ушију неки шум из ходника. тражећи једну паметну и утјешну ријеч. Њега прође некаква језа кад видје њезин плач и тугу и срамоту. баци га у кревет. Он га свуче. — Како сам несрећна. проста лампа просипаше лијену свјетлост на њезине косе које су биле напола пале и на фино руменкасто месо лијеве подлактице са које се био спустио раскопчан рукав. И пусти њезину руку. не марећи за његово мумљање. — Не плачите. Кад угледа Гавру Ђаковића. Боже мој. покушавајући. Поред њега клечала је кћи. то је доста обична ствар. уведе га у другу собу. нечије задахтало напрезање. и погледа га тужно и паметно у очи. гушећи се у горким и несрећним сузама. Он одмах поче да хрче. више вукући него носећи. и осјетивши да му глас дршће и бива слабији. њему дође жеља да удари ногом ово пијано створење. господине Ђаковићу. не пазећи гдје га хвата. са замуљеним рукама. она је плакала једним тихим плачем. Па онда лагано пође према вратима. тресући се као трска. — понављаше она кроз сузе. И он љутито. с очима. једном му се учини да чује нечије стењање.

он непрестано мишљаше на њу и на њезине ријечи. притискују лице: њега прожимаше вјечно њезин тужан. Боже мој. Он се преврташе с једне стране на другу и не могаше да заспи. пуну неизрецивог јада који је лила у сузе. влажне од суза. бола. и кад је легао. срамоте и једног јада. заплакан поглед.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Лаку ноћ! — рече. Он се свлачио у мраку и чинило му се да још чује њезино болно и уздрхтало јецање. и он се стресаше. сјети се да је заборавио свијећу у инжињеровој соби. тешког као олово: „Како сам несрећна. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 32 . како сам несрећна!― И у мртвој ноћи без живота и кретања. како јој играју груди како јој руке. Она каже да је несрећна. Она га не чу и не макну се. — А зар сам ја срећан? . чинило му се да је још види сатрвену и сломљену. Она сигурно још плаче. видећи је како дршће.запита се он и луташе очима по тами. мишљаше он. И читаве ноћи не склопи ока. Он пође сав узбуђен и узнемирен у своју собу и тек кад се удари о једну столицу. са врелим челом на хладном столу. пуне суза. њега притискиваху као камење њезине жалобне ријечи.

преживјелу траву. Он се спусти поред ње. и све се то наједном изгуби и у кућу се враћа стари мир. умртвљавајући их и изједначавајући их. већ само њу. осјећајући његове очи на себи. Он није очекивао да ће се с њом срести и осјећаше малу. одкуда се већ људи журе на посао да тамо стигну прије њега. и његов кашаљ чује се у десетину околних кућа. како се повијају њезине хаљине по тијелу. и пружила му пријатељску руку. пријатну збуњеност и руменило на лицу. већ да га вуче за њом нешто јаче од њега. Само у зору потреса се кућа из темеља од инжињерова гласа. — рече она. он не осјећаше да иде. као старом познанику. старачку. ни воду која блијешти. поигравала куља и на њој поскакивао дебео. правећи од човјека неки чудновати предмет који је случајно овамо забасао. окрену се и сједе под грм. А она се осврташе с времена на вријеме. њезине покрете. Неколико дана иза тога кад се је Гавре Ђаковић видио с Панеком. примио је њезину руку и промрмљао неколико безначајних ријечи. кроз мале застрте прозоре. Он је хвалио вино код Јандрића и није могао да прежали што Гавре Ђаковић није био у друштву. ни за трње које зауставља. Ирена је била поруменила и гледала у страну. једног благог јесенског јутра са изблиједјелим небом и уморним и благим сунцем које позлаћиваше пожутјелу. не скидајући погледа с њезиних плећа на која коса баца сјенку. пробудио и потресао ову мирну кућу. упијајући у очи њезину слику. Кад дођоше једном грму она се заустави. враћала се са побједничким ликовањем и падала заједно са новом прашином и суморним даном. ни пожњевена глатка поља. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 33 . низ стрму обалу. прегибе њезиног тијела. И онда протабају ходником његови кораци и мирис цигаре продре кроз пукотине од врата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГЛАВА ПЕТА I за тога догађаја који је. чујући његове кораке за собом. Исти онај мир. Она се дигла и пошла му у сусрет с веселим и добрим осмјехом. гледајући како њезина нога иде с камена на камен. и не питајући се. не марећи за камење које запињаше за ципеле. овај се сам доброћудно сјетио оне вечери и почео да се слатко смије: по образима му се тресло црвено месо. своју јадну и безвољну свјетлост на предмете и на човјека. осмјехнувши се и казавши му коју ријеч. мале плаве очи губиле се и ишчезавале у салу. Он није гледао гдје стаје. све се поново слегло и смирило. свјежу и витку. збуњена изазивањем успомена оне непријатне ноћи. — Ово је мјесто које ја волим. и он хиташе а да није знао шта је то што га носи. он није видио ништа око себе. као да је сада гледа по први пут. Њу је спазио у башти поред Уне. за часак. слутећи његову мисао која је прати. без имало зловоље. Пошли су заједно. Гавре Ђаковић посматраше њу пред собом. зачује се још једном испод прозора његово кашљање или како одздравља својим погрјешним нагласком. који чисти грло. иста она тишина и једноличност која је била прије тога. златан ланац. који је стрмоглављао као у понор. са шеширом у руци.

натегнуте. мрачна и црна. Гавре Ђаковић није осјећао довољно снаге да покуша одлучно да је избрише или да јој дода нешто не добро. „И зашто то баш сада долази?― питао се. јер ју је чуо кад је изишла и видио куда је пошла. Њезина слика била је моћнија. млад. — осјећајући да нема права да је вријеђа и да би та увреда исто толико бољела и њега. као и њу. Гавре Ђаковић осјећаше у себи нешто необично и ново што улази. као да не долазе из душе. и он се увјераваше. а да ништа у њему није казало да је она боља. гледао ју је. ствара новог човјека и рађа вољу. као што их има много у животу. доноси стотину промјена. И обоје се осјећаху тешко и неодлучно у часу кад се морадоше растајати.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И с ногама над водом. пуна питања и сумње: „Куда то води?― И он се упињаше да разумије то ново осјећање. и онда гдје лагано махаше ногама над водом. да је он за њу само један предмет којим прекраћује вријеме. и однијети за собом и успомене и слике и ријечи. Гавре Ђаковић није осјећао да је у његовом животу недостајало нечега што би му можда дало други правац и другу боју. Кад је изгуби с очију. с осмјехом у очима. као пријатељи који се познају годинама. Пушташе се мислима. младост и снагу. Колико дана гледао ју је. испитујући. и он вјероваше да ће и тај дан проћи. он иђаше лагано. а он хита за њом. на махове. одбацује његове мисли. са свију страна. . с ушима пуним њезиног смијеха и ријечи. да је то само један дан младости. не правећи велике разлике између једних и других и не мислећи касније на њих. с очима пуним њезине слике. Па иако није отишао да се с њом састане. као што су прошли и ишчезнули многи други. и оне тражаху њу и налажаху је и добру и веселу и са тужним осјећањем оне вечери кад ју је видио уплакану и несрећну. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 34 . И он се сјећаше да његове мисли нијесу довољно јаке да се отресу ње. испуњава је. у његов живот. и носи његове мисли некуда гдје још нијесу дотада биле. не одвајајући поглед са њезиног струка. с обореном главом. он осјећаше у себи нешто рђаво и вољу да учини неко мало зло и злобну жељу да је уједе за срце. да ће јој можда учинити нажао. не питајући. И пред њим као да се рађа нов живот о коме није никада мислио ни снивао. док је вријеме јурило као вода испод њихових ногу. свјеж и крјепак. Можда никад толико до тада. он их осјећаше испретрзане. ружно. мада је знао да ће га чекати. рђаво. У томе часу. као што је посматрао сваку жену. ни са плећа која се провиде. не вјерујући ничему и бојећи се обмане и излишног варања самога себе. не вјерујући у то али ипак допуштајући да она не мари за њега или да мари само за то што нема овдје никога другог. љепша и њему милија од других. Он ипак сјутрадан не изађе из куће. Он пушташе да га притискује тај сладак терет што пада на његову душу. Ипак. а живот ће протјецати поново једнолично и тупо. снажно избијаше у њему тјескоба. не присиљавајући се да их управља. и гдје корача преко камења унском обалом. он мишљаше на њу цијелог дана. разгони мрак. Он се увјераваше да се вара. мислити на њега. као ових дана. они су причали много и весело. крчећи себи пут моћно и силно. кад би је знала. потискује и даје друге правце његовом дотадањем животу. бојећи се да га назове једним именом. уноси свјетлост. и преврташе га. мада је знао да ће она бити поред Уне.

више неке мирне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ унијело у њега више младости и више свјетла. са рукама чврсто притиснутим на груди. љутит на своје питање и погледа очима у даљину. као човјек који је наумио да се свега одрече и да све мрзи. а очи јој се бијаху изгубиле на другој страни преко Уне. Како га је бунило њезино: „Зашто?― „Она је дакле равнодушна. да то вријеме дође. с нестрпљењем. Он настављаше да говори са старим. као да тамо нешто тражи. он је спазио у њезиним очима пријекор. заједно са осталима којих се био одрекао. гасила се непримјетю младост коју је остављао у мрачним ћошковима кавана. та девојка коју је упознао једним обичним и простим случајем. вратила раду. вашарском љубављу. — каза он збуњено. међу остацима цигарета и другим смећем.― помисли он. и он само осјећа како пролази нечујним кораком кроз године. без и једног часа мира и починка — мислећи непрестано на њу. и Гавре Ђаковић не усуђиваше се да је погледа у очи. — Ја сам мислио. ријечи и погрјешке у говору. — Зашто? — рече она и погледа га зачуђено. с оцем. док се осјећаше млађи. Стари оде радницима и остави их саме. озбиљне туге него пријекора. она лагано климну главом и погледа га поново. кад је сахранио младост пуну неразумљиве чежње. са стиснутим зубима и са згрченим песницама.― БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 35 . и он јасно видје да у томе погледу бијаше више жалости. мрзовољан. не спавам. „А ја не једем. да је дошла прије неколико година. кад већ налажаше у проријеђеним косама сиједе власи. видио ју је гдје иде поред оца озбиљна и без ријечи. волио на онај начин како је он љубав замишљао. тјешећи се обичном. по мрачним и сјеновитим дрворедима. који је остајао вазда исти и непроменљив као и његова одјећа.. И успављивала се лагано чежња у њему. осјећајући што му она каже својим нијемим погледом. али кадгод је обраћао очи према њој. Тек покашто га нешто запече у срцу једним оштрим и јетким болом. послије неког времена. не пијем. и чекао је. кад је можда био напола раскрстио са животом. а по клупама се виђаху нејасни и зближени парови којима нијесу много сметали кораци самца пролазника који лута по кривудавим стазама. кад је најмање осјећао за то воље. — јављала се она. И кад је најмање то очекивао. Гавре Ђаковић пушташе старог да му прича. успављивао је с тешким срцем своју чежњу и лутао кадгод у узбуђеним ноћима. а безвољност у души. не слушајући шта му овај говори. он се трудио да заборави на то. Он баци на њу један поглед са стране: она преврташе у рукама неки вез. Кад ју је срео. И кад смете с ума и кад се превари да је упита да му нешто потврди. — Ви се љутите? — запита он. младости и животу. осјећајући слабост у тијелу. он је био готово преболио и заборавио нешто за што је мислио да се можда није за њега ни с њим родило. Чинило му се да је прегорио и ту жељу. и он се корио да није требало да је жалости. Прошле су га биле те ватре и грознице. Он се не сјећаше да је волио икада у своме животу.. кад осјећаше да ће то можда унијети у његов живот више несреће него благодати која би га. док му једнолично пршташе Пијесак испод ногу.

да је он сам свему томе крив. слутња која се рађа у мени? Шта ће то мени сада?― И тражаше одговор. прашне осјећаје и уморне. и шта да им каже? Не иде. сатиру једна другу. све ријечи које му се натуриваху. незгодне и излишне. Он не очекиваше њезино питање и трже се. збуњеност. скупи чело. и налази пепео и сатрте. — Чекати вас да дођете овамо до године. Зашто је срео ту жену и шта има у њој? Шта је она за њега и шта ђе он њој? То му се питање не скидаше с ума. не мислим више никако тамо одлазити. он се питаше шта јој је? Њему би криво што је дошао овамо. „Шта је то са мном?― питао се увече Гавре Ђаковић. Она се осмјехну. судараЇу. унио старо расположење у његов живот и дао свима стварима обичан ток. погледа га и засмија се веселим и звонким смијехом. са лукавим. равнодушним подсмјехом у кутовима очију? А он тражи има ли још ишта у њему. Свјетло је било угашено. — Ви ћете скоро у Загреб? — запита га она. зар није било за њих стана нигдје на другом мјесту? Па онда му дође мисао да га они нимало не сметају. чиниле му се неспретне и глупе. бујан мирис и још више опажа како је он за све то БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 36 . довео његове мисли у склад. у једној неразумљивој забуни? Или је њу довело пред њега искушење живота. „Нашто сав овај немир. То јест. — Остајете овдје? Шта да радите? рече она чисто зачуђено и не вјерујући. узбуркује и баца по души један страшан вјетар гдје се мијешаЇу. млаке мисли. ћутљиву и замишљену. три године. Он не сврши никако те мисли и не нађе изласка из њих. кад стајаше у мраку крај отвореног прозора. каза он лагано и тихо. И за час нестаде између њих свега што је сметало њиховом разговору и удаљавало их једно од другога. није лијепо ни поштено да их истјера из куће. Он се мало замисли и погледа је у очи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па гледајући на њу. Кад би им отказао стан? Неће моћи. И кад је хтио нешто да каже. Вазда те мисли налијетаху на њега и он не налажаше никад правог одговора који би га умирио. Шта гони његове мисли и што их збуњује.и би му непријатно што га она ово пита. смућује. малим смијехом на танким испијеним усницама и мирним. нећу ићи ове године. без смијеха и без ријечи. — У Загреб? Не. присјећајући се из разговора с њезиним оцем да ће радови око путова у овој околици трајати двије. док се видјело ужурбано мноштво радника и чула лупњава рада. И тога читавог дана не раздвај аху се. да је он био увијек несрећа за самог себе са својим лудим и суманутим мислима. У њихов разговор мијешао се жамор шуме над њиховим главама и око њих. ваљда су већ били легли. отежући ријечи. Поглед му нехотице паде на њихове прозоре. залупи прозоре и оде да спава. он осјећа његов здрав. . И он се љутио што је примио ове дошљаке у кућу. што су баш нашли овдје да станују. нијесу му ништа скривили и учинили на жао. док живот хуји око њега и шири мирис прољећа и меку топлину младости.

заглушује својом гласином све што се око њега чује. да стријепи пред њим и да уступа кад покуша да му се отме или. да се. како га онај слама. кад настане у њему једна чудна мртва тишина. жегу и бацају на кољена пред животом који стоји озбиљан и миран. узнемиравају. сужује мисли. Он убија жеље. Гавре Ђаковић осјећаше да га се боји. како подлијеже. ни циљева који треба да се траже. и он осјећаше како бива слабији. како га оно и сачињава. да кида зубима. У извјесним часовима он бијаше сасвим туђ самоме себи. у планине. посматраше и налажаше на њему своје црте. затвара очи. који га је обухватио својим великим. он налажаше у себи једно чудновато ружно биће. Па кад је покушао да га ухвати. док је овај у њему направио једну презриву гримасу. нијесам то ја!― рекао је он с ужасавањем. да раскине рукама. да лута сам око Уне. и да му се са тајним уживањем ропски покорава. — па да исправи поново главу и да поново погледа пркосно у живот. као у првим данима. престарио. лажи. као што су ушли и у његову кућу. Он се запрепашћавао. гласно живи и ори. разочараног човјека. да га они гурају у страну и да му не даду да живи оним животом који је био одабрао. кад се ухвати с њиме у коштац. он се не осјећаше код своје куће. Напосљетку њега поче да замара ова борба. притискује мозак и води га вазда у једном истом уском кругу. питао: „Откуда ово мени? Кад се је ово биће уселило у мене? Откуда је дошло? Шта хоће тај човјек који мрзи себе и друге. како га махнито нападају. сатире и обара. ускоту и ништавило. показујући своју снагу и надмоћност. како је закаснио и да то све долази само да убрза његов пад и да покаже његову маљушност. да то није нитко други до он. да нема ничега за чим треба да се тежи. изнад шумне ријеке. сав у ноћи. да зури у воду. себично и јадно своме рођеном злу. њега је љутило што му други улазе у његове мисли. претрпава гомилама изговора. у плавичасту даљину. врати староме начину живљења. ућуткује. како је он себе замишљао. исправи. он осјећа у себи његово задовољно дисање. „Не. да га свуда сметају. говорећи му да не гледа и види. да баци то преко себе као једно бреме са својих леђа. Гавро Ђаковић. чудио. да одгурне ногом. Али то бијаше само у тренуцима заноса. замишљеног. наде гдје се ломе. да га годинама крије. он је осјетио како је то биће уско срасло с њим. Мјесто једног туробног. који живи од зла из којега је изникао?― И он га загледаваше. да поново потражи своју стару наслоњачу. како се његове мисли ругају с њиме. неприродним рукама и стеже му тијело. Он кликће кад опажа у њему пустош гдје се шири. меће му своје велике дланове пред очи и заклања му видике. боле. који се подсмијева свему и себи. да га носе његови снови као једна широка ријека с лаганим током на којој он плови полеђушке и са затвореним очима. да он носи годинама то биће у себи. пуно злобе према свијету и животу. Он га је осјећао у себи као терет који га вуче земљи. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 37 . да проживљује напола успаван дане. ни путева који њиме воде. ово превртање мисли и непрекидна збуњеност. да га ишчупа. да га се боји и да поштује. пође. који му не да да се крене. он је осјетио његову снагу. не. ма на који начин. да се свуда на њих подстиче. мрви. своје старе снове у полумрачној соби. збива. И он помишљаше. обмана. И долажаху му тренуци кад хтиЇаше да се отресе свега тога. И кад све застане и замре.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ туђ.

јави се у њему нешто животињско и сурово. сакривајући га од свијета. она није више постојала за њега. вијекова. у часу кад мишљаше да га угуши и поништи. уморним и туробнијим гласом него прије. и мирно га послуживала. изазивајући ријечи и призоре. њему се створише пред очима гомиле радника. јављаше се још јаче изречено и одређено у њему. Панек над БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 38 . она је нестала и утопила се у његовим успоменама. на то све заборавио. — то се теби само чини. — каза она поново. да је мирно и хладнокрвно. Она му се ропски покори. одлазећи. — Ви волите ову у вашој кући. једино што је сврнула мало очи у страну да избјегне његов поглед. Тек иза толико недјеља. и сада му се чињаше као да је гледа послије растанка од неколико мјесеци. нити је говорио с њом. нешто затитра у његовој души. без воље и без радости. кад се задуби у њезине очи. празном љубављу. Једна мрачна сјенка прелети преко лица Гаври Ђаковићу. која долажаше с брда. јављала се она са сјајним и благим очима. И кад се једним наглим покретом маши њезине мишице и привуче је к себи. као да рикну нешто. да је у њезину безбрижну младост. он осјети у себи неправду и у души оптужбу. и у трену кад хтједе да остави Јеку. Он оста сам и са њезиним посљедњим ријечима које се усјекоше у његов мозак. већ се одједном показала изненада. У њезиној мирноћи он наслућиваше један тихи јад. он не могаше да у њима ишта прочита до нечега што се скаменило. — Не волим ја њу. не казујући га никоме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад тога дана видје Јеку. да угуши. и затвори лагано врата за собом и изгуби се. пуну сунца и ватре. унио своје мразеве и зиме. њему се учини као да је није одавно видио. без иједне жеље која би је тражила. враћајући поново у њега сву његову борбу са мислима узбурканих дана кад се отимаше од једног осјећања које. плаћеном. са много више пријекора него до тада. Његов поглед паде на њезино мирно лице које није ништа казивало.рече нагло Гавре Ђаковић. убије ма чим то осјећање против којега се буни. без роптања и срџбе: — Шта ћу вам ја више? Ви мене више не волите. година. рапавим и ружним гласом. она рече мирним гласом. . Он је није посљедње вријеме примјећивао ни опажао. Ви волите ову у вашој кући. И хтједе да му скине руку са себе. без икакве промјене у расположењу и без веселијег израза на лицу. — И привину је чвршће к себи. као да није долазила овамо сваког дана. он осјећаше да је раскрвавио њезину душу. жеља и молба да не скрнави једно ново осјећање у своме зачетку. без иједне мисли која би га корила. од њега па и од саме себе. И прије него што он могаше да посумња да ли је она могла да осјети његову равнодушност и да ли је носила јад у души. И кад се потресе поље и село од једне експлозије динамита. изравната можда са гомилама шарених жена. послије једне преспаване ноћи. са безбојном.

Он корачаше брзо. тога безазленог и доброг доба. притискивала. Он се је на њезину љубав бацио каменом првог дана и он знађаше да сваког дана кад му није ни падало на памет да ју гледа. И онда мишљаше на ову сељачку дјевојку чију је душу он сатро. цијеле ноћи падала једна могила камења на његове груди. и то га заболи сада кад је све било касно. чији се темељи познаваху у трави између неједнаких каменитих крстова и гробних плоча. погледа с осмјехом. кога не буни бучно окретање витлова с водом. он видје Ирену. а ниже. и лом рада. браће и дјетињства. мрвила му мозак. служећи се њом само као средством да заборави за часак своје мрачне мисли или да истисне слику друге жене из своје душе. кроз које се провиди блистава вода која благо шуми не реметећи кротку тишину свечаног дана. на њезину душу падаше по један тежак камен. да је бар за неко вријеме одржи у вјеровању да је воли. која пршти и расипа се у пјени на све стране. у гају. као да ће да му одлахне кад стане у мрачну црквицу. један калуђер из Босне да служи литургију. пуног шупљина. који га сјети мајке. вјеру у Бога и весеља за животом. Гавре Ђаковић не обраћаше пажње на људе који смицаху с главе своје црвене капице поздрављајући га. Он се успава са осјећајима човјека који је убио: трзао се немирно и гонио привиђења. са кога се мјестимице сљуштила боја и голи лим упијао сунце и заслијепљивао очи. ни свађе. и он једва дочека да прође та страховита ноћ и са искреном радошћу поздрави дан који се рађаше. не трудећи се да бар пред њом покуша да то сакрије. дати му полета. Он је без мишљења и без оклијевања. ни поклици. које га преплави са хиљадом успомена. рађа силну и крепку вољу. да ће оставити тамо бреме својих мисли и брига. да ће се вратити старо. прозбори коју љубазну ријеч. као да га нешто гони. ни пуцкање с брда. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 39 . И ујутру. односи звукове у кланце. гдје маше штапом. сваке друге недјеље. па предавши се сав слатким сновима из дана што су прошли. мирно и равнодушно. кад је он био немоћан да ту могилу крене. безбрижно доба. безумне и слијепе храбрости и ликовања над животом. вјерујући да ће се родити у њему нешто што је умрло. Он пријеђе преко једног полутрулог дрвеног моста. као да хита да скине један терет с душе. који их одбијају и сурвавају под своје ноге у Уну. кад преломише ведрину сунчаног дана звона с манастира. да је испод ње ослободи и да покуша да је поново врати младости и животу. Он се сјећаше причања старих људи да та црквица бијаше сазидана на рушевинама једног. док непрестано јечи звоно. пуну дивље. — и у њему се јави жеља и осјети потребу да узме из тог дјетињег времена мало снаге. црвен и узнојен. са шеширом поред ње. улијева снагу. смрвио њезино срце под једном могилом. ни на жене ни девојке које му се уклањаху с пута и шаптаху нешто за њим. Манастир је оставио цркви само своје име и у њу долажаше. изишао из куће и упутио се цркви. убијала га.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ њима. крила и топле вјере што препорађа срце. Он убрзава корак. томе звуку одазва се негдје дубоко у његовој души један одјек из младости. Пред њим се црвенио звоник мале и здепасте црквице. облачио се. од Турака спаљеног и са земљом сравњеног манастира. са погледом упртим у даљину према његовој кући.

на осамареном коњчету са подсавијеним ногама које млатараху подбадајући лијено кљусе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Звоно застаде у тренутку кад он ступи на црквена врата. скинувши шешир с главе. Па кад читав свијет поче да се крсти. И журио се кући исто онако како је хитао у цркву. За пијевницом појао јадно и жалостиво неки напола слијепи и крезуби старкеља. и готово додириваху земљу. Један сељак. Он се чуђаше тренутном нагону који га је овамо довео. Послије пола сата. са страховитим и јаким бојама које су блијештиле. смијући се своме чину и одмарајући се. загрми калуђер из олтара. и не чекајући краја. Гавре Ђаковић гледаше преда се. и осјети како је туђ на овом мјесту које убијаше без милости његове јутарње илузије. Прекидајући појца у половини започете пјесме. журећи се крају. ненавикнуто на то толико година. ручни рад једног побожног сељака који је изучио резање кад је био на робији. и читаво вријеме сметаше га један млаз сунца који падаше кроз прозор на његову главу. И бијаше му непоћудно што је овамо дошао. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 40 . изиђе. Он сам себи чини се смијешан и глуп. не пуштајући никад старца да започето доврши. Не враћаше се ни младост ни вјера. пројаха калуђер. послат ваљда за то од калуђера. и утјецаху му напријед што је старога љутило. сав у зноју. и Гавре Ђаковић се прекрсти и учини му се да је то урадио неспретно. Једва дочека кад стиже кући. стријељајући очима. између свијета који се враћаше из цркве. Сметаху га слике на иконостасу. збаци са себе капут и стајаше у кошуљи на прозору. Он одби. и његови кораци одјекиваху по каменитим плочама. и жалобно старкељино појање и громовнички калуђеров глас. понуди га да оде за пијевницу. и сви се погледи управише на њега. праћен погледима свију. неколико дјеце помагаху га пиштавим и нескладним гласом. ти топли и ведри дани бијаху умрли заједно са Богом из дјетињства. Над главом му бијаше један дрвени полилеј. угушујући слабашно појање које допираше из пијевнице. Осјећаше влагу која је оставила своје жуте велике биљеге на давно обијељеним зидовима. љутећи се што сви гледају на њега. са излињалом камилавком на глави. осјећајући се непријатно кад би се с киме срео који би га могао зауставити и приморати на разговор. црквењак. Калуђер размахивао кадионицом. Он стаде недалеко од улаза. љутио се на се у исти мах и стидио се самога себе и једне дјетињарије коју је био увртио себи у главу. и трудио се да заборави на оно што је учинио у једном сумњивом часу.

да ће проћи мјесеци да она ради мирно у свом ћошку свој школски задатак. које би трајале дане и недеље: она се успављивала са ужасом чутих ријечи које није схваћала али је осећала њихову тежину. Она би сва уздрхтала кад би се. вазда да избјегне да дијете не буде више свједок њихових свађа које су биле оштре. крупној високој згради. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 41 . — а да њезина мати која сједи непомично са радом који забавља руке. појачане одјеком. — онда би Ирена послушно сјела у који ћошак. и била тако расијана цијело вријеме. старинској. хор женских гласова у заносу пење се у небо и слама се о старинске. долазе тако ријетко. кад је одлазила без каве у школу. одаја. — и она се осјећаше мирна и задовољна међу мноштвом другарица. и питала да ли јој је задатак тежак. она се радосно изненађивала кад би осјетила њезину руку на својој глави кад би мати сјела поред ње. кад се на њу сасвим заборављало. и говорила: „Ти нијеси ничем крива. које се налажаху по свима њезиним књигама и биљешкама. и наслањала главу на њезине груди. припијала се уз њезино крило. са стотинама прозора. и умарала се плачући. оца није било код куће. и призоре који су је дирали до плача. кад се враћала као преплашена птица. и налазила собе ненамијештене. почињале свађе између њезине матере и оца. са потамњелих фреска помаљају се главе и руке. и одлазила код тетке да руча. Њу је придобила механичка и вазда иста љубазност часних сестара. знајући да ови часови које је дијете волило. и сто од ручка нераспремљен. плашљиво отварала врата. повучену у себе. поред Уне. да шкрипи перо и да се чује како она сваки час намијешта столицу. безвољним кретњама и јетким смијехом пред мужем. у јутарњем руху сједи на дивану уплакана и наслоњена на лакат. са врло ријетким тренуцима разњежености кад ју је узимала поред себе. мати. и у којима се нису штедиле ријечи. и само се забијеле уздигнути крајеви њихових бијелих капа. осјећала нешто тешко. испуњавање ситних обреда. са равнозвучним и сувим гласом. са пространом црквом у којој вазда влада сутон. И онда отац. и онда се несигурно котрљају латинске ријечи свештеника са јектичавим гласом. не прилази к њој.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГЛАВА ШЕСТА J едно јесенско послије подне. по окићеним ликовима игра одбљесак од безбројних свијећа. полумрачног ходника куда нечујно промичу часне сестре као сјенке. будила се са запрепашћеношћу мислећи на дан који долази: кад се не зна сат у који се руча или вечера. код стола. непробојне зидове. и љубила међу очи. и наједном зашути. Ирена причаше Гаври Ђаковићу свој живот на одломке: о својој мајци како ју је она запамтила: замишљену са чудним и сјајним погледом у часовима самоће. она је волила многобројне сличице светаца и светица са побожним стиховима и цитатима. дао ју је у самостан гдје се осјећала боље него код куће: у тој мирној. заборављајући своје усплахирено дјетињство. чедо моје!― а Ирена је гледала с дјетињим очима које не разумијевају. њу обузеше мале церемоније. и често би јој било криво што тако брзо памти. оргуље брује. она је тако задовољно учила заједно с њом.

И она напреже све своје мисли једне петнаестогодишње дјевојке. нагло се диже и оде. церемонија. вазда неки надзор. И кад је позваше једног дана из учионице. — Шта ради мама? — запита она послије ћутања. љубазне. говорио јој је озбиљно и строго о стварима које је могла тек да слути. заборавивши да се с њом пољуби при одласку. он јој само рече несигурним гласом: — Ти немаш више маме. она осјећаше све шта се догађа кад она није у соби као и оно што се дешава док ње нема код куће. да сазна то што је мучи. то није помогло. увијек заборављена и понижавана. и не призиваху је више к себи. нека сувишна строгост. На оцу се опажаше нешто плашљиво. уздржаваху се од њезина друштва. и успављиваше се ријечима из молитвеника. оба пуна сумње. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 42 . заћуташе обоје. другарице вјероватно по заповиједи. мада се родитељи сада уздржаваху пред њом од свађе. да их испита. Они се пољубише и пошто изредаше обична питања. и са шеширом и штапом на столици поред њега. мало погнут. а да није знала шта се је догодило. Да. или о којима није имала појма. Удвостручила је своју марљивост у учењу и у вршењу вјерских дужности. Њој грунуше сузе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Готово двије године. она сиђе у собу за разговор: на столици сједио је њезин отац нешто омршавио и потамнио од пошљедњег виђења. она је умрла. као да се плаши даљих питања. да пронађе шта је томе криво. она осјећаше на себи погледе и сажаљења и презрења. и то јој би двоструко жао и криво. И она се осјети осамљена. неко претресање њезине књиге и биљешке. на исповиједи свећеник је задржаваше двапут дуже од осталих. нерасположена. са рукама међу кољенима. и то је дирну и узруја. она тихо шапуташе научене молитве. Наједном је опазила неку промјену. Отац не одговори ништа у први мах. кад је одлазила кући. једино. нешто што га тишти и смета. Ње нема више ни за мене ни за тебе. пошљедња у свему. и док су њезине другарице спокојно спавале и она чула њихово одмјерено дисање. и кад се сретоше њихови погледи. часне сестре биле су према њој усиљене. обилазила је мајка више пута. и да се потужи. Са једним нејаким очајањем. свраћао је и отац да је види. она једва очекиваше да јој дође отац или мати које није видјела дуже времена. она нас је оставила. и то јој је изазивало у памети непријатна сјећања из дјетињства и стару сјету. она је живила тим спокојним животом. И он крадом убриса сузе. Тек је осјећала да се је догодило нешто страшно за њу. . и прописивао јој неке нарочите молитве. Она се враћала натраг у самостан. не рече више ништа. задржавајући се кратко вријеме. — Горе него умрла. она се мољаше пред жртвеницима. и заборављала брзо на то у гомили другарица. као по дужности. она мишљаше да јој је њезина мама умрла без ње. преко празника. рада. — Зар је моја мама умрла? — запита она не заустављајући се да плаче.

у једном тренутку дирну га њезино причање. механично се хватао за џеп. било је страшно у једном тренутку. пушио и бацао у воду остатке цигарета за које се отимаху рибе. или тихо и немоћно очајање. И они се руковаше без ријечи. она са страхом осјећаше грозницу и бесциљност топло шапутаних ријечи које се одбијаху од нечега тврдог. брутално и грубо. остављајући кругове на глаткој површини. још више туђи једно другом него што су били првог дана када су се срели. да је побјегла од мужа с неким лајтнантом који је квитирао: с једним трговачким путником који заступа неку фирму из Граца. чим се је дуже молила. она је била несрећна ради другога. тим се брже рушила њезина вјера са њезиним надама. поднимљена руком. подалеко једно од другога. она се збуни и покаја. Он се немирно питаше: „Зашто то она мени прича?― али није пропустио ни једну ријеч. као нечим раздвојени. његова рука била је хладна као усред зиме. Он слушаше непомично њезине ријечи које је гутао и са собом носио мирни шум воде. док се слијевао сутон у густим млазевима. на подножју жртвеника са склопљеним рукама. док је она тихо плакала. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 43 . И дуго послије тога. све своје зебње које су јој мрзле душу и огорчавале њезину сјетну младост. но он се свлада и остаде равнодушан. Па кад она сврши и кад нађе његов празан и разбијен поглед. и они се враћаху ћутећи преко дјетелине. мислећи да је најбоље да његова кћи проводи године у самостану. све чим је она искитила живот. пропио и живио са својом вешерком. излишно. влажној. Узалуд је тражила утјехе у молитви. угушујући своје јецање у јастуку она осјети како је живот неправедан и опор. и њезиним тијелом прође језа. она с ужасавањем гледаше како тону сви њезини снови и нестају у непомичној помрчини из које бије хладноћа што слеђава душу. у тој огромној. старинској и непријатној згради. неумјесно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Послије су јој казале злобне неке њезине другарице да је њезина мама рђава женска. она непрестано осјећаше у својој руци његову хладну руку. сву своју тиху несрећу. Он не налажаше ни једне ријечи да јој каже. и падаху натраг као зрње пијеска. она страдаше за туђу кривицу. Тако немарно и равнодушно ју је оставила и препустила оцу који се. све што је преживела. И за неколико ноћи које се чињаху непролазне. пуна сумње да је њезина искреност и повјерење било можда непотребно. Узалуд застајаше у празној цркви после других. Она му причаше са утопљеним очима у води. као што је чула. и у души остајаше послије тога једна болна празнина.

Инжињер. набуја и прели се преко својих обала. с искривљеним лицима од пјесме коју пјеваху из свег грла. јер није волио да се упознаје с новим људима и да одговара на њихова радознала питања. и одговарала на његова питања. просуше се јесенске кише. његове су дневнице. Једног јединог дана. Он је тражио да је дирне којом ријечи. Играло се у новац. натеже и искапљује. а Јандрић довезао из Далмације ново вино.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГЛАВА СЕДМА O блаци замрачише небо и застрше планине. напунише се јаруге водом. кад сјеђаху упоредо. иза његових леђа и посматрала његове карте. збијени и стијешњени да су им ноге висиле из кола. пуштајући га да јој каже све што му се свиди и буде по ћуди. али кад се видјело да се дани за рад неће више повраћати те године. Панек се није много журио да отпутује. кад се на неколико дугачких и тидесних кола. црвен и задовољан. Село се смирило и ријетко ко се помаљаше из кућа. покривен црним аљинцем по глави или заштићен каквим старинским. дотакнуше се њихова кољена и обоје се погледаше у исти мах. давајући му увијек у свему за право. Ирена је сједила. срушише се радничке колибице и однесоше алати с недовршеног и раскаљављеног друма. разгарао и пиштао сиров пањ. земљу и камење из планине. и ако се није више радило. док га је она само чудно погледала. Рад на новом друму бијаше застао и сви се надаху још лијепом времену. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 44 . а главе им се помаљале. покривених асурама. с пијаним кочијашима. једном. — опет није хтио да вјерује да је тако рђав играч. а није ни имао разлога да хита. расле. после ручка разговараше с Иреном док је она радила неки ручни посао. причајући му штогод из својих ситних доживљаја. Гавре Ђаковић. Па и ако му се чинило да не обраћа довољно пажње игри. село мало оживи и узбурка се. док се у старој. и Уна се замути. да губи партију иза партије. којега се Панек није могао довољно нахвалити ни напити. Гавре Ђаковић дао се склонити од Панека да играју карте. а брдски потоци. а она збуњено обори очи. ради Ирене поред себе. Гавре Ђаковић се осмјехну. Гавре Ђаковић одбијаше увијек његове позиве. вратише неки радници из туђине и уз пјесму полетише кроз село. на своју несрећу. овелику чашу црног вина и опет је сам налијева. А увече. што је Гавру Ђаковића љутило. жељезној пећи која није била одавно оцрњена и мјестимице се црвенила гдје је спала боја. он осјећаше више пута њезин дах на своме лицу и губљаше игру. црвеним кишобраном који је мијењао толико газда. ваљаху се низ водојаже и слијеваху се с хуком у Уну. сваких пет минута. Он провођаше дане гледајући на прозор у сиво небо и слушајући успављиво и мирно падање кише. носећи лишће. радећи. био је купио једно буренце доброг вина које је Панек одмах прогласио као лијек од костобоље која се у њега редовно јавља сваке јесени.

зауставио је у њезином уживању. однијела нешто из њезине душе и оставила празнину. чекајући да дође Панек к себи. радећи преко воље свој посао. Он бијаше задуван. Стари се досађиваше и излажаше увече у биртију. заузео њезине мисли. Поред ствари. повијаше косимице кишне млазеве.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И једном приликом. Тако се прекиде играње. срела је једног непознатог човјека који се досађивао и имао настране мисли. из кланаца удараше бура и натјериваше Уну о обалу. поклон Панеку од једног пензионисаног жандарма с којим се био Панек много спријатељио . и остао једнако мрк. док их старији не погнају у кућу да не кваре улудо обућу. слободу и младост да лута сама обалом Уне и да удише шум воде и да се одмара у сјени лиснатог грмља. Потапка Гавру Ђаковића неколико пута по рамену. и Ирена већ почимаше да спрема ствари за пут. жуто и самотно лишће са голих грана и узбуркиваше кроз димњак ватру у пећи. не радујући се одласку. који замрзну воде и оцрвени уши и носеве дечурлији која дераше бруквицама потковане опанке на смрзнутим барама. плавом марамом зној са чела и одахну гласно неколико пута. круница. зажмири мало и стаде да се смије громким смијехом да се потресала кућа и узбунили сви пси у комшилуку. ту бијаше и један боцун домаће ракије од десетину литара. погињаше пусто дрвеће и стресаше заостало. испод сивог неба остаде сам оштар и сух вјетар. колико младости осјећаше у себи кад се је осјетила слободна. немајући више да стријепи пред оштрим. на столици поред себе. па почимаше поново. да се је измијенило нешто у њој. светих слика. како су брзо прошли и пројурили ти ведри часови! Осјетила је у себи срце које бије и младост која чезне. Гаврино буренце и онако је било на измаку. Гавре Ђаковић ухватио га је да вара. гледајући у оно што она ради. брисаше великом. Ирена је била поцрвенила. назва га пријатељем. да јој је Уна у чији ток је она тако често утапала очи и мисли. замишљеност и чаму. задобио њезине симпатије. који јој се приближио. као да је трчао неколико километара. С коликом је радошћу она оставила хладне самостанске зидине. И она га посматраше. и Гавре Ђаковић није хтио више никада од тога доба да попусти толиким молбама Панековим да отпочну поново. тресући се и машући рукама око себе. мрачним и испитивачким погледом калуђерица. ријешена молитвеника . кад је смјела да осјети природу. Ирена бијаше невесела и замишљена. и само што предушиваше од смијеха. али му не врати добивени новац. гдје пуши цигарету за цигаретом. Чинило јој се да одлази одовуд сасвим друкчија у души него што је дошла. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 45 . Дан одласка Панекова приближавао се. Па како је то кратко трајало. А у времену се већ осјећала промјена. веселећи се близој зими и грудању. Па кад кише стадоше. то безбрижно и весело доба. игра се с димом и добаци јој по коју равнодушну примједбу или обично питање. показао да му није равнодушна. Али то Панека није смело. Гавре Ђаковић одгурну презриво карте и примакну столицу к пећи. Он тек само што се завали на столицу. неприступачан и затворен.

заплакала у себи ради његовог подсмјеха или зажалила и осјетила горко кад би опазила да тај човјек кога је волила има према њој само једну ниску жељу. Она је то видјела. Она је уздрхтала толико пута под његовим ријечима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Она не знађаше што да мисли о њему. Она се осјећаше сама. Без икакве радости. опростио се од њих обичним поздравом. а још више је то осјећала у себи. полубунован и дремован. Рекла му је да је добила мјесто. И често пута она није знала да ли га воли. пуних натегнутог очекивања. Бијаше дана кад јој се чинио близ у мислима и несрећан. А у Ирени се нешто проломи и она тихо зајеца и покри лице рукама. И оно мало времена што јој је преостајало. прије него што је могла да се нарадује слободи. кад отвори очи. да ће њезину срећу повећати једна казана ријеч у посљедњем часу. она је осјетила срце пуно јада. а у даљини се магла утапала у Уни. Он је напола спавао и очевидно било му је непријатно остављати топао кревет. уз неурачунљивог оца. и она дрхташе при помисли на то. Он се испљуска хладном водом. Он осјећаше сву студен овог неразумљивог. сањивог растанка. и пушташе да јој сузе замијене мисли. Он се само зачудио. Он јој је честитао. он разумједе зашто му она не рече ништа при одласку и бијаше му тешко при души. држећи један велики кишобран међу кољенима. загрнут једним дугачким капутом. И те посљедње ноћи она није тренула оком. она никад није осјетила толико несреће. хркаше и љуљаше се тамо и овамо. долажаху јој часови кад не вјероваше да оставља ову кућу и ово мјесто. пружила му руку. Гавре Ђаковић осјети пустош и мртвило око себе као некада. и дана кад јој се чинио досадан и плитак. она је примила вијест да је добила мјесто учитељице у једном селу у Посавини. Дан пробијаше. И прво што је срела у животу. а ријеч јој се угушила у грлу. или безобразан и дрзак. Она је уздрхтала. Рекла је Гаври Ђаковићу да ће отпутовати сутрадан с оцем. без мајке која се негдје изгубила у свијету и о којој није ништа чула. Тек касно ујутру. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 46 . али не могаше да растјера чаму и да заборави пријекор који се будио у њему. Чинило јој се све као сан. као да је из ове куће отишло нешто што није требао ни смио пустити да оде. то је била несрећа. сасвим сама. док она зна да ће да се пробуди и да се радује животу који је добар и пун среће. Па поред свих спремљених ствари. презире или мрзи. она раздијели у хиљаде и хиљаде тренутака. „Зна ли тај човјек шта се збива у мени?― питала се она. Инжињер. горке зебње и слатке наде да ће се то све свршити онако како она жели. Није могла. А већ прије зоре чекаху кола пред кућом. Тренуци бијаху дуги. и ужасну се. И он сигурно већ поново спаваше кад изађоше кола из села и почеше се пети уза страну. колико у тих неколико мрачних и непомичних часова. Гавре Ђаковић. Она је хтјела да га омрзне у томе тренутку. а времена све мање.

Нико га није видио кад га је нестало из села. И осјети како је нешто умрло у њему за увијек. и написа једно писмо. а унутра стружући тезге. 1907. насмија се презриво на све будалаштине и црне мисли с којима се гонио неколико мјесеци. и Париз. и 1906. откључа кућу и истог дана почеше се на кући пробијати врата за дућан. и извуче из џепа неки стари број новина у којима се тражила кућа и земљиште на продају. БЕСПУЋЕ – ВУК МИЛИЋЕВИЋ 47 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Куњаше читавог дана. 1905. Писаху неки сељаци кући из Америке да су видјели Гавру Ђаковића у Валпарезу. пјевао столар Талијан пјесму у диалекту. Тек послије петнаест дана допутова неки ситан и ћосав Шваба. Лондон. Пред вече напи се вина и угрија.