Univerzitet u Novom Sadu Prirodno matematički fakultet

Departman za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine
Seminarski rad: Priprema napojne vode za industrijske kotlove
Andrej Kukučka 427/11 Smer: Analitičar zaštite životne sredine Novi sad, II 2013.

Sadržaj
1. 2. 3. Voda za parne kotlove ................................................................................................................................................. 1 . Tvrdoća vode ................................................................................................................................................................... 2 Fizicko‐hemijska svojstva .......................................................................................................................................... 3 3.1Stepen ugušćenja .......................................................................................................................................................... 3 3.2 Penušanje kotlovske vode ....................................................................................................................................... 3 3.3 Odsoljavanje vode pomoću isparivača ............................................................................................................... 3 3.4 Korozija u kotlovskim postrojenjima .................................................................................................................. 3 3.5 Delovanje vode ............................................................................................................................................................. 3 3.6 Delovanje kiseonika ................................................................................................................................................... 4 3.7 Delovanje ugljene kiseline ....................................................................................................................................... 4 3.8 Delovanje neutralnih soli ......................................................................................................................................... 4 4. Priprema vode za parne kotlove ............................................................................................................................. 5 . 4.1 Mehanička nečistoća .................................................................................................................................................. 5 4.2 Koloidna nečistoća ...................................................................................................................................................... 5 4.3 Uklanjanje gvožđa i mangana ................................................................................................................................. 5 4.4 Odsoljavanje vode pomoću isparivača ............................................................................................................... 6 4.5 Degazacija napojne vode .......................................................................................................................................... 6 4.6 Postupci taloženja ....................................................................................................................................................... 6 5. Omekšavanje i demineralizacija vode jonskim izmenjivačima. ................................................................. 8 . 5.1 Princip i definicija ....................................................................................................................................................... 8 5.2 Struktura i svojstva jonoizmenjivačkih smola ................................................................................................ 8 5.3 Proizvodnja umreženog polistirena .................................................................................................................... 9 5.4 Makroporozna struktura jonoizmenjivačke smole ..................................................................................... 11 5.5 Kapacitet jonske izmene ......................................................................................................................................... 12 5.6 Brzina jonske izmene…………………………………………..……………………………………………………………13 5.7 Rad sa jonoizmenjivačima ..................................................................................................................................... 15 5.8. Regeneracija jonoizmenjivača............................................................................................................................. 16 5.9 Jako kiseli katjonski jonoizmenjivač ................................................................................................................. 20 5.10 Slabo kiseli katjonski jonoizmenjivač ............................................................................................................ 21 5.11 Jako bazni anjonski jonoizmenjivač ................................................................................................................ 21 5.12 Slabo bazni anjonski jonoizmenjivač .............................................................................................................. 22 5.13 Dekarbonizacija slabo kiselom jonskom izmenom .................................................................................. 22 5.14 Dekarbonizacija jonskom masom .................................................................................................................... 23 5.15 Omekšavanje vode neutralnom jonskom masom ..................................................................................... 23 5.16 Omekšanje vode uz prethodnu dekarbonizaciju ....................................................................................... 26 5.17 Demineralizacija vode jonskom masom........................................................................................................ 26 6. Primer linije za demineralizaciju vode ............................................................................................................... 33 7. Tabele sa karakteristikama jako baznih i jako kiselih filtera .................................................................... 34 8. Prilozi, Specifikacija jonskih smola ...................................................................................................................... 36 9. Literatura ........................................................................................................................................................................ 40

1. Voda za parne kotlove
Sirova bunarska voda se nikada ne koristi kao takva u parnim kotlovima bez prethodnog tretmana prečišćavanja jer sadrži mehaničke nečistoće, rastvorene soli i gasove. Čistoća vode koja se dovodi u kotao mora imati takva svojstva da odgovara specifikaciji određenog kotla, odnosno da bude dovoljno prečišćena da bi se obezbedila ekonomična proizvodnja tehnički čiste vodene pare, kako se na grejnim površinama ne bi taložio kotlovski kamenac, kao i da se izbegne korozija. Voda koja ulazi u kotao mora biti pre svega bistra i bezbojna, dakle bez lebdećih materija i mutnoće. Korozija se kontroliše održavanjem koncentracije kiseonika ispod dozvoljene granice koja iznosi 0,002 mgO2/L što u praksi nije teško ostvariti. Međutim, u toku obustave rada pogona povećava se opasnost od korozije. Iz tog razloga se mora konstantno održavati koncentracija kiseonika ispod dozvoljene granice. Preporučene karakteristike napojne vode su prikazane u tabeli 1.
Tabela 1. Preporučene fizičko-hemijske karakteristike napojne vode za razne vrste kotlova
Protočni kotlovi I voda za hlađenje pregrejane pare Opšti zahtevi Koncentracija kiseonika Tvrdoća mol/L Gvožđe Bakar Karbonatna kiselina Vrednost pH pri 20oC Silikatna kiselina O2 mg/L Fe mg/L Cu mg/L CO2 mg/L SiO2 mg/L Kotlovi sa prirodnim i prisilnim strujanjem 20 bar 40 bar 64 bar 80 bar i više

Elektroprovodljivost (posle jako kiselog izmenjivača i otklanjanja CO2) S/cm Permaganatni broj KMnO4 mg/L Udeo ulja mg/L

Bistra i bezbojna voda maks. 0,03(za vreme stavljanja u pogon i obustavljanja); u trajnom pogonu <0,02 mg neodredivo*** <0.02 <0.01 <0.01 neodredivo <0.02 po mogućnosti <0.05 <0.03 <0.005 <0.01 <0.005 <1 po mogućnosti <20 <1 7 do 9,5 7 do 9,5 7 do 9,5 u trajnom pogonu ako se pogon vodi bez odmuljivanja u trajnom pogonu maks. 0,02 inače se < 0,02 poštuje samo preporuka za kotlovsku vodu u trajnom pogonu ako se pogon vodi bez odmuljivanja u trajnom pogonu maks. 0,3 inače se < 0,02 poštuje samo preporuka za kotlovsku vodu po mogućnosti <5 <0,3 po mogućnosti <10 po mogućnosti <1 <0,5 po mogućnosti <5 <0,5

Kod izostanka pripreme vode ili nepravilne pripreme vode dolazi do stvaranja kamenca u kotlu. Njega stvaraju teško rastvorljive kalcijumove i magnezijumove soli i to uglavnom: CaCO 3, CaSO4, CaSiO3, MgCO3.Za razliku od kotlovskog mulja, kamenac se taloži na najtoplijim mestima, odnosno mestima koja su neposredno izložena vatri.Na zagrejanim mestima u kotlu dolazi do stvaranja mehurića, čija veličina zavisi od njihovog površinskog napona i strujanja kotlovske vode. Unutar takvog mehurića dolazi do izlučivanja soli "na suvo" i to tako da se prvo izdvajaju teško rastvorljive soli, dok se alkalne soli izlučuju poslednje. Izdvojeni kamenac sprečava efikasnu razmenu toplote, jer na primer, silikatni kamenac ima toplotnu provodljivost veoma malu - 0,07 0,15 kcal /m2h0C, za gips ona iznosi 0,5-0,2 kcal/m2h0C, dok gvožđe ima toplotnu provodljivost od 22 – 45 kcal/m2h0C. Usled toga ne samo što izdvajanje kamenca dovodi do veće potrošnje goriva, zbog lošeg prenosa toplote na mestima gde je izdvojen kamenac, nego na tim mestima može doći do lokalnog pregrevanja zidova kotla. Stvaranje kotlovskog kamenca koji se taloži na unutrašnjem delu kotla zavisi upravo od tvrdoće vode koja sadrži jone kalcijuma Ca2+ i bikarbonate HCO3-. 1

2. Tvrdoća vode
Prirodne vode sadrže različitu količinu rastvorenih soli, a pretežno su to kalcijumove i magnezijumove soli , koje čine tvrdoću vode. Tvrdoća vode se najčešće izražava stepenima, a često korišćena jedinica je nemački stepen (odH). Jedan nemački stepen tvrdoće ima voda koja u jednom litru sadrži 10 mg CaO. Ukupnu tvrdoću (UT) čine sve kalcijumove i magnezijumove soli rastvorene u vodi, ne samo one koje su vezane u obliku bikarbonata i karbonata, već i one u obliku sulfata, hlorida, nitrata i silikata. Karbonatnu tvrdoću (KT) sačinjavaju svi kalcijumovi i magnezijumovi bikarbonati kao deo ukupne tvrdoće. Kako se kod određivanja karbonatne tvrdoće titracijom 0,1 mol/L HCl uz metiloranž oslobađa iz bikarbonata sva vezana karbonatna kiselina: Ca(HCO3)2+ 2HCl ⟶ CaCl2+ 2H2O + 2CO2, to je njen sadržaj u vodi, izražen u nemačkim stepenima, identičan visini karbonatne tvrdoće. Time je određen tzv. alkalitet sirove vode. Može se desiti da sirova voda sadrži natrijumbikarbonat, dakle so koja sadrži vezanu karbonatnu kiselinu, ali koja ne stvara kamenac u kotlu, već zaostaje u vodi kao mulj. U tom će slučaju sadržaj ukupno vezane ugljene kiseline biti veći od ukupne tvrdoće (KT>UT), što je čest je slučaj u vodama na teritoriji Vojvodine. Nekarbonatnu tvrdoću (NT) čine preostale kalcijumove i magnezijumove soli,sulfati (CaSO4 i MgSO4), hloridi (CaCl2 i MgCl2), nitrati (Ca(NO3)2 i Mg(NO3)2) i kalcijum-silikati.NT se izračunava iz razlike NT=UT-KT. S obzirom na sadržaj činilaca ukupne tvrdoće vode se mogu podeliti na nekoliko kategorija (Tabela 2.)
Tabela 2. Klasifikacija voda s obzirom na ukupnu tvrdoću

Ukupna tvrdoća (odH) 0-4 4-8 8-12 12-18 18-30 >30

Klasifikacija vode Vrlo meka voda Mekavoda Srednje tvrda voda Prilično tvrda voda Tvrda voda Vrlo tvrda voda

Svako prisustvo preostale tvrdoće u napojnoj kotlovskoj vodi je nepoželjno, jer tada postoji mogućnost stvaranja mulja i kamenca, a povećavaju se i uslovi za penušanje kotlovske vode. Preostala tvrdoća do 0,05 0dH ne pravi smetnje kod kotlova do 40 bara, pod uslovom da se dodaje sredstvo na bazi fosfata u napojnu vodu i da se vrši redovno odmuljivanje kotla.

2

3. Fizicko-hemijska svojstva
3.1Stepen ugušćenja
Kako se kotlovska voda permanentno ugušćuje, te sadržaj soli u kotlovskoj vodi neposredno zavisi od primarnog sadržaja soli u napojnoj vodi, a do koje mere je nastupilo to ugušćenje kazuje stepen ugušćenja. Stepen ugušćenja je broj koji kazuje koliko se puta sadržaj soli kotlovske vode povećao u odnosu na sadržaj soli u napojnoj vodi.

3.2 Penušanje kotlovske vode
Penušanje se javlja kao rezultat velike količine rastvorenih soli u kotlovskoj vodi i prisustva suspendovanih materija organskog i neorganskog porekla. To je pojava koja nastaje kada se gornja površina kotlovske vode prekrije jakom penom. Pena, odnosno mehurovi u omotaču tečne faze, sadrže mnogobrojne rastvorene čestice soli kao i nerastvorene prirodno prisutne koloidne materije iz sirove vode. Veličina ovih čestica je oko 0,1 µm. Nastajanje pene izaziva niz neželjenih posledica, kao što su povlačenje pene od strane pare,odnosno čestica vode zajedno sa rastvorenim solima u njoj, što dovodi do povećanja vlažnosti pare i smanjenja njene čistoće.

3.3 Odsoljavanje vode pomoću isparivača
Za potpuno odsoljavanje vode može se upotrebiti isparivač. Omekšana voda se dovodi u isparivač i zagreva parom koja je delimično ekspandovala u parnoj turbini. Voda posleisparavanja kondenzuje u turbinskom kondenzatoru,i ulazi u proces kao napojna voda. Ovaj postupak se zove termička priprema napojne vode. Taloženje pre termičke pripreme vode je iz ekonomskih razloga opravdano samo u slučaju visoke koncentracije, pogotovo nekarbonatnih soli.

3.4 Korozija u kotlovskim postrojenjima
Uopšteno se pod korozijom smatra svaka površinska promena izazvana spontanim hemijskim i elektrohemijskim procesima. Omekšana voda koja se najčešće koristi kao napojna voda za kotlove je rastvor koji sadrži više vrsta rastvorenih supstanci, koje pojedinačno ili zajednički deluju korozivno. Supstance koje najčešće izazivaju koroziju u parnim postrojenjima su: 1) voda 2) kiseonik 3) karbonatna kiselina 4) soli i alkalije

3.5 Delovanje vode
I u potpuno demineralizovanoj vodi, gvožde se rastvara prema sledećoj jednačini: Fe + 2H+⟶Fe2++ H2 3

Ovo rastvaranje je elektrohemijski proces, koji se bazira na težnji svakog metala da pređe u jonsko stanje. Do ravnotežnog stanja između gvožđa i vodonikovih jona iz vode dolazi na taj način što vodonikovi joni predaju svoje naelektrisanje gvožđu, koje prelazi u rastvor kao Fe(OH)3i stvara zaštitni sloj na čeličnom limu, koji sprečava dalje rastvaranje.

3.6 Delovanje kiseonika
U praksi uprkos visokom pH kotlovske vode dolazi do pojave korozije usled rastvaranja gvožđa tamo gde je prisutan kiseonik. Kiseonik u vodi predstavlja najveću opasnost, s obzirom da korozivno deluje u svim sredinama: kiseloj, neutralnoj i baznoj. Ukoliko je u vodi prisutan kiseonik, on se vezuje na atomski vodonik iz zaštitnog sloja, pa gvožđe postaje opet elektrolitički neutralno, a njegova površina nezaštićena i podvrgnuta rastvaranju kao u početku. Ovaj proces razaranja zaštitnog sloja od vodonika u atomskom obliku se naziva "depolarizacija". Prvobitno nastali Fe(OH)2oksidacijom prelazi u Fe(OH)3. 2Fe(OH)2+ O + H2O ⟶2Fe(OH)3(smeđa rđa) Fe(OH)3⟶Fe2O3+ H2O (crvena rđa) Za koroziju izazvanu delovanjem kiseonika, karakteristično je da ona deluje u dubinu, stvarajući kratere. Ovi procesi mogu da deluju toliko brzo, da u roku od 3 – 4 meseca može čelični lim debljine 3 mm biti potpuno probušen. Kiseonik takođe korozivno deluje i između slojeva nataloženog kotlovskog kamenca i kotlovskog lima. Korozivno dejstvo kiseonika naročito se manifestuje u uslovima mirovanja kotla. Opasnost od dejstva kiseonika se znatno smanjuje povišenjem pH vrednosti, odnosno alkaliteta, pa zbog toga napojna i kotlovska voda treba da budu alkaline. Sadržaj kiseonika u napojnoj vodi treba da bude što je moguće manji, tako da dobrom termičkom degazacijom ne bi trebalo da pređe granicu od 20 μg/L. Potpuno izdvajanje kiseonika postiže se dodavanjem hemikalija koje vezuju kiseonik.

3.7 Delovanje ugljene kiseline
Za razliku od kiseonika koji izaziva koroziju stvaranjem lokalnih elemenata, dakle prvenstveno elektrohemijski, karbonatna kiselina deluje ravnomerno po celoj površini gvožđa. Do stvaranja karbonatnekiseline dolazi u kotlovskoj vodi usled nedovoljne dekarbonizacije sirove vode ili usled raspada natrijum-bikarbonata u vodi, pa oslobođeni ugljen-dioksid odlazi sa parom i rastvara se u kondenzatu, kojem se usled toga snižava pH-vrednost.

3.8 Delovanje neutralnih soli
Uopšteno, korozija metala biva u vodi pospešena prisustvom neutralnih soli, jer povećava elektroprovodljivost vode, a time se smanjuje otpor lokalnih korozionih struja.

4

4. Priprema vode za parne kotlove
Priprema vode za napajanje parnog kotla sastoji se od niza tehnoloških postupaka kojim se sirova voda obrađuje tako da odgovara željenom kvalitetu. Na osnovu svojstva i karakteristika sirove vode određuju se tehnološki postupci prečišćavanja napojne vode. Zbog toga je potrebno detaljno hemijski analizirati, kao i kvalitativno i kvantitativno odrediti udeo grubih mehaničkih nečistoća (plivajući i lebdeći sastojci i sastojci koji se talože), udeo koloidnih nečistoća (mineralne i organske supstance) i udeo rastvorenih nečistoća(soli, kiseline i gasovi).

4.1 Mehanička nečistoća
Uklanjanje mehaničkih nečistoća se vrši tako što se prvo sirova voda provodi kroz rešetku gde se zadržavaju krupne mehaničke nečistoće(grančice, lišće i sl.), a posle toga voda prolazi kroz bazen za taloženje gde se istaloži pesak i ostali grublji materijali. Mehaničke taložnice rasterećuju filterske uređaje koji uklanjaju preostale sitne mehaničke nečistoće. U filteru voda protiče kroz sloj peska brzinom 8-12 m/h. Brzina se može povećati ako je sloj peska deblji. Mehaničkim filtriranjem se mogu ukloniti nečistoće veće od 10-4 mm.

4.2 Koloidna nečistoća
Koloidne nečistoće imaju dimenzije između 10-4 i 10-6 mm. Koloidne nečistoće u kotlu stvaraju penu, pa dolazi do onečišćenja para, a u uređajima za omekšavanje vode takve nečistoće mogu uzrokovati promene koje smanjuju kvalitet vode. Prečišćavanje hemijskim koagulisanjem je jedan od postupaka odstranjivanja koloidnih nečistoća. Dodavanjem u vodu aluminijum-sulfata, gvožđe-hlorida ili natrijum-aluminata, stvaraju se pahuljice (koagulacija) koje se talože kao hidroksidi aluminijuma, natrijuma ili gvožđa. Delovanje koagulacije zavisi od vrednosti pH i temperature vode, a reakcija traje 40-60 min. Postupak se odvija u namenskim uređajima za taloženje, a zatim se voda propušta kroz sloj peska. U slučaju da hemijska koagulacija ne daje zadovoljavajuće rezultate, upotrebljavaju se filteri sa aktivnim ugljem, ali je postupak mnogo skuplji. U poslednje vreme su sve više u upotrebi anjonski izmenjivači koji mogu odstraniti 70-95% koloidnih nečistoća.

4.3 Uklanjanje gvožđa i mangana
Voda iz dubokih podzemnih bunara sadrži veće količine gvožđa (najčešće u obliku gvožđebikarbonata) koji mogu onemogućiti delovanje izmenjivača kad se oni upotrebljavaju za pripremu napojne vode. Ako se voda priprema taložnim postupcima,jedinjenja gvožđa se direktno odstrane. Produvavanjem vode vazduhom (aeracijom) gvožđe-bikarbonat prelazi u gvožđe-hidroksid koji se može odvojiti filtracijom. Za organska jedinjenja gvožđa potrebna su jača oksidaciona sredstva (hlor ili kalijum-permanganat). Mangan se odstranjuje na sličan način kao gvožđe.

5

4.4 Odsoljavanje vode pomoću isparivača
Za potpuno odsoljavanje vode može se upotrebiti isparivač. Omekšana voda se dovodi u isparivač i zagreva parom koja je delimično ekspandirala u parnoj turbini. Voda se posle isparavanja kondenzuje u turbinskom kondenzatoru i ulazi u proces kao napojna voda. Ovaj postupak se zove termička priprema napojne vode.

4.5 Degazacija napojne vode
Pored soli, napojna voda za kotlove sadrži i rastvorene gasove(kiseonik, uljen-dioksid) koji mogu u kotlu biti izazivači korozije. Uz konstantan pritisak i povišenje temperature, rastvorljivost gasova u vodi opada, pri ključanju postiže vrednost nula. Izvođenje gasova iz vode se može izvesti pri pritisku većem od 1 bar, ali i pri nižim pritiscima. Iz vode koju dovodimo u kotao moramo izvaditi gas, čak i iz vode u kondenzatoru. Kondenzat sadrži mali udeo gasova (20 µg/L), a potpuno odsoljena dodatna napojna voda je zasićena gasovima (pri 1 bar i 20oC: ∼8500 µg/L). Ovakva voda je veoma agresivna, pa se u posebnom degazatoru degazira do udela od ∼50 µg/L. Degazator mora biti izrađen od materijala otpornog na koroziju. Voda se dovodi u gornji deo degazatora u posudu za raspršivanje, i tako se rasprostire po celom preseku degazatora. Tako raspršena voda se zagreva parom koja struji u suprotnom smeru. Tokom zagrevanja iz vode se uklanjaju gasovi, koji zajedno sa malom količinom pare izlaze kroz otvor na vrhu, a voda očišćena od gasova pada na dno degazatora, najčešće smeštenog na rezervoaru napojne vode.

(Slika 1) Filter za uklanjanje gasova Degazator

4.6 Postupci taloženja

Taloženjem se sirova voda dekarbonizuje i omekšava. Dekarbonizacijom se smanjuje udeo slobodne i vezane karbonatne kiseline na minimum, a omekšavanjem se smanjuje tvrdoća vode. U postupku taloženja rastvorna jedinjenja se prevode u nerastvorna, koja se zatim odstranjuju filtracijom. Hemijski postupak omekšavanja vode je proces delimičnog taloženja rastvorenog kalcijumbikarbonata, Ca(HCO3)2, pomoću dodatka krečnog mleka Ca(OH)2. Ako voda sadrži nekarbonatnu tvrdoću, uz kreč se dodaje i soda, Na2CO3, a ako je karbonatna tvrdoća jednaka nekarbonatnoj, primenjuje se postupak taloženja pomoću masne sode, NaOH. Međutim, nijedan od tih postupaka ne garantuje tvrdoću propisanu za kotlovsku vodu, nego služi samo kao priprema za potpuno omekšavanje, odnosno potpuno demineralizaciju napojne vode jonskom masom. 6

Vrlo mala tvrdoća vode može se postići taloženjem dodatkom fosfata, najčešće natrijum-fosfata, Na3PO4, ali zbog visoke cene taj se postupak primenjuje samo ako je potreban na kraju, posle ostalih postupaka. Natrijum-fosfat može se i neposredno dodavati u kotlove niskog radnog pritiska, pa će se tako sva jedinjenja koja bi se mogla istaložiti kao kamenac pojaviti u obliku mulja. Postupci taloženja, uključujući i postupak sa fosfatima, mogu se primeniti samo za kotlove malog i srednjeg učinka. Tim postupcima uz višak hemikalija povećava se koncentracija soli u vodi koja se dovodi u kotao, a to zahteva da se kotao češće odmuljava, što je povezano gubitkom energije i povećanjem količine napojne vode.

7

5. Omekšavanje i demineralizacija vode jonskim izmenjivačima.
5.1 Princip i definicija
Pri jonskoj izmeni, joni iz rastvora se vežu na jonoizmenjivačku smolu koja otpušta stehiometrijski ekvivalentnu količinu jona istovrsnog naelektrisanja. Smola je strukturno trodimenzjonalni kostur na kojem su fiksirani pozitivni ili negativni električni naboji. Kostur pravi polupropusni sistem u koji joni difunduju. Smola je elektro neutralna jer su nepokretni joni vezani za kostur smole zamenjeni pokretnim jonima suprotnog električnog naboja. Kada smola dođe u dodir sa rastvorenim jonima koji su različiti od pokretnih jona vezanih na amoli, joni će ulaziti u zrno smole dok se ne uspostavi ravnotežno stanje. Ta ravnoteža poznata je pod nazivom Donnanova ravnoteža. Izmena jona između izmenjivača i rastvora elektrolita može nastupiti samo između jona istih naboja i vrši se reverzibilno. To znači da se katjoni izmenjuju katjonima, a anjoni anjonima. Prema tome, izmenjuju li se katjoni ili anjoni, smole se mogu podeliti na katjonske i anjonske. Uopšteno, jonska izmena rastvorenih jona (A) s jonima (B) vezanim na nerastvornu makromolekularnu strukturu smole (R) prikazuje se jednačinom: R-B(s) + A(lq) R-A(s) + B(lq) gde oznake (s) i (l) označavaju čvrsto stanje jona (s) kada su vezani na smolu odnosno rastvoreno stanje (lq) kada se nalaze u rastvoru. Jonska izmena se odvija u koloni napunjenoj smolom, a posle zasićenja aktivnih grupa smole jonima iz rastvora, ista se regeneriše rastvorom sredstva za eluaciju vezanih jona sa smole, čime se smola ponovo prevodi u početni jonski oblik.

5.2 Struktura i svojstva jonoizmenjivačkih smola
Jonoizmenjivačke smole su strukturnočvrsti, u vodi nerastvorni makromolekularni polielektroliti koji pokazuju sposobnost izmene jona. To su ustvari, čvrste kiseline, baze ili soli. Svaki izmenjivač se sastoji iz skeleta odnosno rešetke, koju zajedno drže kovalentne veze. Na nju su takođe pravom kovalentnom vezom čvrsto vezane aktivne grupe koje disosuju u vodi pa su iz tog razloga naelektrisane, a izmena se vrši na tačno fiksiranim mestima unutar rešetke. Ako su te grupe kisele, rešetka je prema spolja naelektrisana negativno, a ako su bazne, naelektrisana je pozitivnim nabojem. Ovo naelektrisanje se kompenzuje pokretnim jonom (naziva se i suprotan jon) suprotnog naelektrisanja, tako da je svaka čestica smole prema spolja elektro neutralna. Pokretni joni su vezani na aktivne grupe samo elektrostatičkim silama, zbog čega su labilni, pokretljivi, mogu "lutati" unutar rešetke. Takođe mogu biti lako otpušteni, a da se osnovna struktura rešetke pri tome ne menja. Naime, uprkos njihovoj pokretljivosti, elektrostatičke sile rešetke su još dovoljno jake da drže pokretne jone u stabilnoj blizini.
8

Prema načinu dobijanja, jonoizmenjivače možemo podeliti na neorganske (prirodni i veštački alumosilikati) i organske (na bazi veštačkih masa). Jonski izmenjivači se dobijaju najčešće procesima polimerizacije na bazi stirena i divinil-benzena i na bazi meta-akrilne kiseline. Polistirenski skelet smole koji ima najširu primenu proizvodi se polimerizacijom monomera stirena (vinil-benzena) i divinil-benzena pomešanih u različitim razmerama. Polimer čistog stirena je meka plastična masa niske tačke topljenja, pa se tek dodatkom divinil-benzena dobija čvrsta struktura nerastvorljiva u kiselinama i bazama. U proizvodnji smola polimerizacija se najčešće odvija u suspenziji gde se kapljice monomera polimerizuju u vodi formirajući čvrste kuglice polimera, a kao katalizatori polimerizacije upotrebljavaju se organski peroksidi.

5.3 Proizvodnja umreženog polistirena
Osnovna struktura jonskog izmenjivača sastoji se dakle od trodimenzionalnog skeleta, na kojem su fiksirani nepokretni joni u formi aktivnih grupa izmenjivača. Nerastvorljivost smole u vodi je posledica umreženosti strukture. U trodimenzionalnom polimeru poprečne veze onemogućavaju razdvajanje lanaca uticajem polarnog molukula vode tako da smola u dodiru sa vodom nabubri zbog hidrofilnosti aktivnih grupa. Nabubreni jonski izmenjivač ima strukturu gela, koja omogućava difuziju jona iz rastvora u izmenjivač i obrnuto. Bubrenje je jače izraženo što je umreženost manja. Na polistirenskom skeletu izmenjivača posle polimerizacije hemijskom obradom vežu se naelektrisane aktivne grupe. Katjonskesmole seprema stepenu disocijacije aktivnih grupa katjonski izmenjivači dele na jako kisele i slabo kisele, a anjonske na slabo bazne i jako bazne. Jako kisele katjonskesmolesadrže sulfonske (-SO3H) aktivne grupe vezane na benzenov prsten koje se uvode u inaktivni polimer sulfonovanjem pomoću koncentrovane sumporne kiseline. Slabo kiseli katjonski izmenjivači se proizvode kondenzacijom divinilbenzena i metaakrilne kiseline čime se kondenzacijom direktno uvode aktivne karboksilne grupe izmenjivača jer se aktivna grupa nalazi u samom monomeru metaakrilne kiseline. Slabo kiseli izmenjivače je takođe moguće proizvesti hidrolizom polimetilakrilata da bi se dobila struktura od polimerizovane akrilne kiseline. Oba tipa anjonskih izmenjivača proizvode se na sličan način. Inaktivni umreženi polistiren se u prvoj fazi hlorometiluje hlorometil-metil-etrom uz aluminjum-hlorid kao katalizator, a zatim se hlor supstituise odgovarajućim aminima. Kod jako baznih jonskih izmenjivača aktivne grupe su kvaterni amini, a kod slabo baznih primarni, sekundarni ili tercijarni. Treba spomenuti da zbog velikog broja amina kojima se može aktivirati polistirenska struktura anjonskog izmenjivača postoji velik broj anjonskih jonskih izmenjivača s obzirom na bazne osobine aktivne grupe. Kod jako baznih izmenjivača postoje dva tipa različitih svojstava koji se nazivaju tip 1 i tip 2. Tip 1 ima trimetilamin kao aktivnu grupu, a tip 2 dimetiletanolamin. Pregled jonskih izmenjivača i njihovih aktivnih grupa prikazan je u tabeli 3.
9

Tabela3. Jonozmenjivačke smole i njihove aktivne grupe

Smola Jako kisela Slabo kisela Jako bazna Slabo bazna

Aktivna grupa -SO3-COO-N(CH3)3+ -N(CH3)2(CH2CH2OH)+ -NH(CH3)2+ -NH2CH3+ -NH3+

Prema fizičkom karakteru, izmenjivači se ubrajaju u adsorbente sa intramicelarnom strukturom, koji poseduju ogromnu unutrašnju površinu oko 400-600 m2/g. Stoga u unutrašnjosti izmenjivača koncentracije jona mogu biti i do 10 mol/L. To je moguće jer je struktura izmenjivača prostorno tako gradjena, da kod primanja vode ili hidratizovanih molekula bubri u sva tri smera. Bubrenje izmenjivača je obrnuto proporcjonalno stepenu umreženja skeleta, tako da najviše bubre smole proizvedene iz polimerizacione smese sa najmanjim udelom divinil-benzena. Kod prvog kvašenja svežeg, još neupotrebljenesmole, bubrenje može biti tako intenzivno da u filteru može izazvati pritisak i do 1.000 bara. Zato se smola obavezno mora pre punjenja u filter potpoiti u vodu tokom 24 sata u odgovarajućoj posudi i tek tada sipati u filter. Bubrenje zrna smole događa se zbog dva fizička uzroka: - nastojanja velikih koncentracija jona u porama da se okruže molekulima vode - međusobnog elektrostatičkog odbijanja aktivnih grupa, koje su istog naelektrisanja Da bi moglo doći do izmene jona između mase smole i rastvora sa kojim je u dodiru, jonska masa mora ispunjavati dva osnovna uslova: - mora bubriti u vodi -posle bubrenja njegove pore moraju poprimiti takav oblik da suprotni joni iz rastvora mogu difundovati u unutrašnjost zrna Kao pokazatelj dimenzija unutar kojih se kreće jonska izmena, može poslužiti tabela 4 u kojoj su prikazani prečnici nekih hidratizovanih jona. Između jona iste valence, lakše će difundovati i biti izmenjeni oni joni koji imaju manji radijus.

10

Tabela 4. Prečnik hidratizovanih jona u nm

Li+ Na+ K+ NH4+ Mg2+ Ca2+ Sr2+

Jon 0,136 0,196 0,266 0,286 0,178 0,234 0,268

Hidratizovani jon 2 1,58 1,06 1,074 2,16 1,92 1,92

Imajući u vidu elastičnu mrežastu strukturu i sposobnost bubrenja, sintentizovani joizmenjivači ponašaju se kao gel. Jedno zrno sintetičkesmole sadrži pore različitih veličina. Smole se razlikuju prema strukturi skeleta, pa tako mogu imati gel ili makroporoznu strukturu. Smole gel strukture tek posle bubrenja zrna jonske mase otvaraju pore i rastvor može difundovati u pore izmenjivača. Izmenjivači gel strukture obično imaju veličinu pora ispod 3 nm što zavisi od stepena umreženja jonske mase. Za razliku od gel strukture, makroporoznesmole, imaju šire pore i sposobne su da obrazuju duže organske veze. Veličina pora ovakvihsmola značajno varira i može biti od nekoliko desetina do nekoliko stotina nm. Makroporozni izmenjivači proizvode se dodatkom organskih jedinjenja koji ne polimerizuju u smešu monomera stirena čime dolazi do nehomogenosti pri polimerizaciji i nastanku makro pora. Mogu se dobiti i povećanjem količine divinil-benzena u polimerizacijskoj smeši preko 20% pri čemu se takođe dobija nehomogena struktura sa makro porama. Postoji i izoporoznamasa kod kojih je veličina pora vrlo uniformna, odnosno sve pore su jedanke veličine. Osim navedenih, postoji i velik broj drugih tipova jonskih masa za posebne namene kao što su mase za helatno vezivanje metala ili inertni izmenjivači za uklanjanje organskih supstanci i boja. Jonska izmena ima sličnost sa adsorpcijom. Kod nje, kao i kod adsorpcije, čvrsto telo veže na sebe neku rastvorenu supstancu. Područje adsorpcije se nalazi između hemijske veze sa jedne strane i fizičke veze sa druge strane (adhezija, kvašenje). Razlika između čiste jonske izmene i čiste adsorpcije je u tome, što se u prvom slučaju izmena vrši u stehiometrijskim odnosima, dakle reverzibilno, dok u drugom slučaju adsorbent može vezati na sebe elektrolit ili neelektrolit, bez bilo kakvog otpuštanja u rastvor.

5.4 Makroporozna struktura jonoizmenjivačke smole
Koliko god ta razlika izgledala jasna, u praksi nije tako jednostavno, jer je gotovo svaka jonska izmena praćena adsorpcijom, dok sa druge strane ima izrazitih adsorbenta koji mogu delovati kao jonski izmenjivači. Isto tako sa gledišta adsorpcije, jonske izmenjivače prema hemijskom karakteru ubrajamo u adsorbente polarnog karaktera, koji kroz svu unutrašnju i spoljašnju površinu vežu suprotne jone preko svojih aktivnih grupa
11

delovanjem Coulombovih sila, koje deluju kod hemijskih reakcija između jona suprotnih naboja

5.5 Kapacitet jonske izmene
Kapacitet je mera sposobnosti izmene jona koja označava količinu pokretnih jona koje određena količina mase može vezati, odnosno izmeniti. Kapacitet zavisi od broja jonogenih aktivnih grupa. To je najvažnije fizičko-hemijsko svojstvo smole i kvanititativna mera za njenu sposobnost jonske izmene. Od kapaciteta neposredno zavisi količina smole koju treba upotrebiti u pojedinom slučaju. Jonskamasa je definisana sa dva kapaciteta: ukupnim i korisnim. Ukupni kapacitet predstavlja ukupnu količinu pokretnih jona koju može vezati/izmeniti jedinična količina smole izražena kao masa suvejonske maseili zapremina stepena nabubrene jonske mase. U praksi bi to značilo da se smola u koloni kroz koju prolazi voda sa rastvorenim solima zasićuje jonima iz vode dok se sve aktivne grupe ne zasite i dok koncentracija jona koji se uklanja iz vode ne bude ista na ulazu u kolonu i posle prolaska kroz jonskamasa. Na taj način se i određuje ukupni kapacitet, ali se u praksi masa nikada ne zasićuje u potpunosti. Ukupni kapacitet mase je materijalna konstanta i karakteriše sve tipove jonske mase. Ukupni kapacitet jonske mase se izražava u jedinicama kao što su eq/L, g CaCO3/L, g CaO/L ili eq/g, itd. Jedinica eq/L je verovatno u praksi danas najrasprostrajenija iako ekvivalent kao jedinica nije dozvoljen u SI sistemu. Ekvivalent se može zameniti SI jedinicom mol, ali pri tome treba imati u vidu da se tu podrazumeva mol jednovalentnih jona što je i definicija ekvivalenta. Na primer 1 eq Na+ odgovara 1 molu Na+, ali je 1 eq Ca2+ 0,5 mola Ca2+. Dakle, ako je kapacitet nekemase 1 eq/L, masa može vezati 1 mol jednovalentnog jona, 0,5 mola dvovalentnog jona ili 0,33 mola nekog trovalentnog jona. Radi se zapravo o molovima naelektrisanja koje masa može da veže. Korisni kapacitet se odnosi na deo ukupnog kapaciteta koji se može iskoristiti u određenoj primeni. U praksi predstavlja količinu pokretnih jona koju izmeni/veže jonskia masa do njihove pojave (proboja) u izlaznoj vodi. Budući da se kod jonske izmene jonska masa iskorišćava samo do prve pojave nekog elementa, to se u praksi jonski filter nikada ne iscrpljuje do kraja. Korisni zapreminski kapacitet (Kk) je prema tome ona količina pokretnih jona, koji izmeni jedinica zapremina jonske mase kod praktičnog iskorištenja, a izražava se u istim jedinicama kao i ukupni kapacitet. Za razliku od ukupnog kapaciteta koji se često izražava i po jedinici mase suvemase, korisni kapacitet se gotovo uvek odnosi na nabubrenu jonsku masu u vlažnom stanju. Budući da bubrenje ipak zavisi od stepena umreženja jonskog skeleta koji može biti različit, pa se i korisni kapacitet izražava po jedinicu zapremine, koji za svakujonsku masu može biti različit. Korisni kapacitet nije konstantna vrednost varira u zavisnosti od tipa smole i njenog ukupnog kapaciteta, od vrste jona i koncentracije jona u rastvoru, od protoka kroz kolonu, temperature, dimenzija kolone za izmenu, takođe i od načina regeneracije i količine
12

utrošenog sredstva za regeneraciju. U svakom pojedinom slučaju u praksi Kk može se odrediti merenjem zapremine vode (V) koja je protekla kroz jonski izmenjivač od početka rada (posle regeneracije smole) do proboja jona koji se uklanja u izlaznoj vodi. Takođe treba znati koncentraciju jona koji se uklanja u izlaznoj vodi (c). Korisni kapacitet se onda izračuna prema izrazu (5-2), a ako je protok (Q) konstantan, može se računati pomoću vremena trajanja procesa (t) jonske izmene prema izrazu (5-3). Ukupna zapremina jonske mase se obeležava sa (Vm). Ukupna zapremina vode koju proizvede jonski izmenjivač između dve regeneracije naziva se ponekad i ukupno opterećenje filtera: Kk = V x c / Vm Kk = Q x t x c / Vm (5-2) (5-3)

5.6 Brzina jonske izmene
Brzina kojom se uspostavlja ravnoteža jonske izmene vrlo je važna pri praktičnoj upotrebi jonske mase. Što je brzina izmene manja, rastvor elektrolita mora duže ostati u dodiru sa jonskom masom što otežava odnosno produžuje rad sa masom u koloni. Na konačnu brzinu izmene utiče brzina difuzije jona u rastvoru i u jonskoj masi. Brzina difuzije u masi raste sa povećanjem poroznosti jonske mase. Upotrebom jonske mase sa niskim stepenom umreženja, smanjivanjem veličine zrna i povećanjem temperature povećava se brzina difuzije. Pri upotrebi mase poželjno je da brzina izmene bude što veća, pe se za određeni sistem praktično može postići upotrebom jonskih masa pogodnog stepena umreženja. Kod jona relativno malih dimenzija pogodna je jonska masa sa oko 8 % divinilbenzena, a kod organskih molekula ili jona velikih dimenzija pogodna je jonska masa sa ok 4 % divinil benzena uz što manju veličinu zrna ili makroporoznajonska masa. Primena modela jonske izmene bazirana na zakonu o delovanju masa primenjiva je samo na sistem u ravnoteži. U praktičnoj primeni gde se jonska izmena odvija u koloni pri čemu rastvor protiče kroz izmenjivač ravnotežno stanje se nikad ne postiže, pa brzina jonske izmene postaje važan faktor. Pri jonskoj izmeni jon iz rastvora prelazi difuzijom iz rastvora u pore jonskemase, zamenjuje se vezanim jonom koji difunduje u rastvor da bi se zadržala elektroneutralnost izmenjivača i rastvora. Čitav tok jonske izmene sastoji se od tri procesa: - Difuzija pokretnog jona iz rastvora do površine smole i istovremena difuzija pokretnog jona vezanog na masu sa površine jonske mase u rastvor - Difuzija jona unutar pora jonskemase - Zamena jona na aktivnom mestu Najbrži proces je zamena jona tako da na ukupnu brzinu jonske izmene utiče samo difuzija jona u rastvoru i jonskoj masi.

13

Brzina kretanja jona u rastvoru zavisi i od mešanju koje se postiže proticanjem rastvora kroz kolonu ili mućkanjem suspenzije smole. Međutim, zbog hidrodinamičkih uzroka mešanje unutar tankog sloja koji okružuje svaku česticu izmenjivača je nepotpuno. Kao aproksimacija može se upotrebiti model po kojem se rastvor savršeno meša, dok je čestica izmenjivača okružena tankim filmom potpuno nemešane tečnosti. Debljina sloja nemešane tečnosti (δ) zavisi će od stepena mešanja rastvora. Budući da se pretpostavlja da je rastvor savršeno izmešan, brzina procesa će biti određena samo difuzijom kroz tanki sloj tečnosti. Difuzija kroz taj sloj odvija se po Nernstovom zakonu difuzije u tankom filmu. Brzina difuzije kroz Nernstov sloj može se povećati: - Smanjenjem debljine Nernstovog sloja snažnijim mešanjem - Povećanjem koncentracije jona za izmenu u rastvoru - Povećanjeme temperature Difuzija kroz Nernstov sloj opisuje se Fickovim zakonom (5-11): J = D x Δc/x (5-11)

gde je brzina jonskog fluksa (mol s-1 m-2), Δc razlika koncentracija između mesta odakle jon difunduje i mesta na koje difunduje (mol m-3), a x udaljenost između mesta (m). Brzina difuzije u zrnu jonskemase zavisi od veličine pora mase, zatim naboja i veličine hidratisanog jona. U difuziji učestvuju samo joni koji se ne menjaju tj. samo katjoni kod katjonskih izmenjivača i anjoni kod anjonskih. Joni koji se ne menjaju ne ulaze u zrno mase zbog Donnavog potencijala koji se javlja pri difuziji izmenjivih jona iz visoke koncentracije unutar zrna u razređenom rastvoru. Difuzija određenog jona u zrnu mase može se ubrzati: - Povećanjem poroznosti izmenjivača smanjem umreženja skeleta - Smanjenjem veličine zrna smole - Povećanjem temperature Difuzija kroz tanki sloj i difuzija kroz pore jonske mase odvijaju se različitim brzinama pri čemu sporiji proces određuje brzinu jonske izmene. Prema tome, jonska izmena je proces difuzije, kojeg brzina prvenstveno zavisi od pokretljivosti pokretnih jona, a ne od brzini hemijskih reakcija koje se događaju na aktivnim grupama. Uočen je pozitivan uticaj uniformiranosti veličine zrna jonske mase na kinetiku jonske izmene. Zbog toga su razvijenemase koji imaju sva zrna jednake veličine, a nazivaju se monosfernajonska masa. Na tržištu postoje različiti tipovi monosfernih jonskih masa koje pokazuju bolja svojstva od masa koji nemaju zrna jednake veličine. Istraživanja su pokazala da je povećanje brzine difuzije kod monosfernih masa uzrokovano povećanjem koeficijenta difuzije unutar zrna jonske mase.

14

5.7 Rad sa jonoizmenjivačima
Radni period filtera za jonsku izmenu se odvija u dve faze koje se neprekidno izmenjuju u procesu jonske izmene: - Radni period zasićenja jonoizmenjivača - Regeneracija jonoizmenjivača U radnom periodu voda prolazi kroz jonoizmenjivač u filteru pod pritiskom od 2-8 bara od gore prema dole i izlazi na donjem kraju filtera sa izmenjenim jonima. Sa obzirom na to da je filter dimenzionisan za određenu količinu vode, tokom njegovog rada kontroliše se zapremina protekle vode, a u blizini granične količine protekle vode kontroliše se sastav vode. Kolone za jonsku izmenu su slične izvedbe kao peščani filter što omogućuje protok od gore, kao i prema dole što je važno za regeneraciju jonoizmenjivača. Ako je kolona čelična treba imati unutrašnji epoksidni premaz za zaštitu od korozije jer pri radu i regeneraciji često kolonom prolaze agresivni rastvori. Na krajeve cevovoda koji imaju funkciju ulaza ili izlaza iz kolone montiraju se sapnice koje uskim prorezima sprečavaju zrna jonskog izmenjivača da usled protoka izađe iz kolone. Pumpe za doziranje sredstva za regeneraciju su uglavnom plastične da se spreči korozija delova pumpe. Vrlo često se upotrebljavaju i plastične kolone (za manje količine izmenjivača do 500L) i plastične cevi i ventili, takođe zbog korozije. Budući da efekat izmene u znatnoj meri zavisi i o vremenu koje je minimalno potrebno vodi da bude u kontaktu sa jonskim izmenjivačem, za praktične svrhe važno je znati protok kroz kolonu sa jonskom izmenom. Umesto protoka koji različit za različite zapremine izmenjivača, u praksi se najčešće koristi specifično opterećenje (5-12) koje predstavlja zapremina vode koji prođe kroz jedinicu zapremine jonske mase u jedinici vremena. Sp = Q / Vm gde su: Q – protok vode kroz kolonu Vm – zapremina mase smole Sp – specifično opterećenje filtera (h-1) Jonoizmenjivači obično rade pod specifičnim opterećenjima od 5-40 h-1, dok pri regeneraciji sredstvo za regeneraciju prolazi kroz izmenjivač pod Sp od 5 – 10 h-1. Izuzetak je slabo kiseli izmenjivač u H+ formi pri dekarbonizaciji kojem je maksimalni Sp za rad 2025 h-1. Minimalni i maksimalni protok vode kroz kolonu za jonsku izmenu onda se lako izračuna pomoću Sp prema jednačini (5-12). (5-12)

15

Kod prvog punjenja filtera jonoizmenjivačem treba postupiti tako da se prethodno nabubrena masa (bubrenje 24 h) sipa u filter, koji je do 1/3 napunjen vodom. Posle toga se voda ispusti, da bi se mogla kontrolisati visina sloja mase, koja ne sme preći 60% od ukupne visine filtera. Tada se filter zatvori i dobro ispere čistom vodom i tek posle toga se pristupa procesu jonske izmene. Treba voditi računa, ako je filter van pogona, da je jonska masa uvek pod vodom da ne bi došlo do stvaranja mehura vazduha unutar sloja jonoizmenjivača što bi umanjilo učinak jonske izmene. Kod postrojenja kod kojih rad traje više od osam sati dnevno, obično se postavlja baterija od 2 i više filtera, tako da je jedan naizmenično u pogonu, dok se drugi regeneriše. Prilikom transporta je važno paziti da masa ne izgube svoju vlagu. Kod transporta i skladištenja moraju se čuvati u dobro zatvorenim posudama, bilo plastičnim ili limenim. Da bi se sprečilo onečišćenje jonske mase od npr. rđe, one moraju biti smeštene u plastične vreće zajedno sa vrećom u dobro zatvorenoj posudi. Isto tako treba voditi računa da se jonske mase ne drže u vrućim prostorijama (npr. u kotlarnici). Osim toga, se ne smeju izložiti mrazu, da se u njima prisutna vlaga ne bi zamrznula, što bi dovelo do oštećenja i drobljenja zrna. U tehnologiji vode jonska masa se upotrebljava za velik broj procesa obrade vode. Njenom primenom mogu se dobiti svi tipovi voda i ukloniti sve vrste jona i mnogo organskih materija. Važnije primene jonoizmenjivača su: - Dekarbonizacija vode slabo kiselom joskom masom - Mekšanje vode neutralnom jonskom izmenom (jako kiselom katjonskom masom u Na+ formi) - Mekšanje vode uz prethodnu dekarbonizaciju - Demineralizacija vode višestepenom jonskom izmenom - Uklanjanje nitrata iz vode jako baznim jonoizmenjivačem - Uklanjanje organskih materija

5.8. Regeneracija jonoizmenjivača
Kao što je već rečeno, jonsku masuposle zasićenja u procesu rada treba regenerisati rastvorom sredstva za regeneraciju. Učinak regeneracije i radno vreme filtera za jonsku izmenu zavise isključivo od uspešno obavljenog procesa regeneracije. Isto tako kvalitet vode zavisi od kvaliteta procesa regeneracije. Zato možemo reći da je regeneracija najvažnija operacija u procesu jonske izmene. Sredstva za regeneraciju su rastvori koji sadrže visoke koncentracije jona sa kojim želimo zasititi jonskumasu odnosno prevesti ga nazad u njegovu aktivnu formu. Za ilustraciju, u tabeli prikazana su sredstva za regeneraciju nekih jonoizmenjiača.

16

Tabela 5 Jonoizmenjivači i sredstva za regeneraciju

Jonski izmenjivač Slabo kiseli Jako kiseli Jako kiseli Jako bazni Jako bazni Slabo bazni

Aktivna jonska forma H+ H+ Na+ OHClOH-

Sredstvo za regeneraciju 2% HCl 7% HCl 8-10% NaCl 4% NaOH 8-10% NaCl 2-3% NaOH

Ako znamo korisni kapacitet jonske mase, onda se teorijski može izračunati potrebna količina sredstva za regeneraciju da bi se aktivne grupe zasićene jonima iz vode u procesu jonske izmene, regenerisale jonima sredstva za regeneraciju. Za računanje teorijske količine sredstva za regeneraciju može poslužiti izraz (5-13) u kojem je korisni kapacitet izražen u eq/L (odnosno mol/L jednovalentnih naboja). Ako je Kk izražen nekom drugom jedinicom treba ga pre uvrštavanja u jednačinu (5-13) preračunati u eq/L pazeći na valence jona u jedinici korisnog kapaciteta (vidi poglavlje kapacitet izmene). Proizvod Vm x Kk predstavlja ukupan broj aktivnih grupa mase koji je iskorišten odnosno zasićen jonima koji se uklanjaju iz vode u procesu i koje je potrebno regenerisati. Vm x Kk je izražen u ekvivalentima odnosno molovima (budući da aktivne grupe svih tipova mase imaju jednovalentne naboje). Ako jonsku masu želimo da regenerišemo nekim jednovalentnim jonom (npr. Na+ ili H+) tada će za zasićivanje svih aktivnih grupa trebati onoliko molova tog jona isto koliko ima aktivnih grupa odnosno u izraz (4-13) ćemo za zszr uvrstiti 1. Ukoliko želimo regenerisati masu u formi nekog dvovalentnog jona (npr. Ca2+) tada će nam trebati upola manje molova dvovalentnog jona od broja aktivnih grupa da bismo zasitili sve grupe jer dvovalentni jon za vezivanje na masu treba dve aktivne grupe, pa ćemo u izraz za zszr uvrstiti 2. Takođe, ako je jon kojim regenerišemo jednovalentan, ali u molekuli sredstva za regeneraciju ima više od jednog atoma (npr. hloridni jon u CaCl2 ili vodonikov jon u H3PO4) tada se za zszr uvrštava proizvod naboja i broja atoma u jedinjenju (npr. 2 na hloridni jon iz CaCl2 ili 3 za vodonikov jon u H3PO4). Za većinu sredstava za regeneraciju koja se upotrebljavaju u praksi (HCl, NaCl, NaOH) zszr je 1. mszr = Vm x Kk x Mszr / zszr (5-13)

gde su: mszr – masa sredstva za regeneraciju Mszr – molarna masa sredstva za regeneraciju zszr – naboj jona sredstva za regeneraciju (proizvod naboja jona i broja njegovih atoma u vezi) Teorijski proizvod je dakle količina odnosno masa sredstva za regeneraciju potrebna da se nadoknade izmenjeni joni sa mase. Budući da se u praksi pokazalo da je potrebno daleko više sredstva za regeneraciju nego što to odgovara ekvivalentnim odnosima, upotrebljava se obično višak sredstva za regeneraciju koji se izražava u procentima (%) od teorijski potrebne količine ili kao faktor viška (f) sa kojim se množi teorijski izračunata količina. Faktor viška se kreće uglavnom u rasponu od 1,1 do 3
17

(odnosno 110-300 % od teorijske količine) za različite tipove mase i za različite izvedbe procesa regeneracije. Jednačina (5-13) može se onda napisati u obliku (5-14): mszr = Vm x Kk x Mszr x f / zszr (5-14)

Masa ovako izračunatog sredstva za regeneraciju predstavlja masu čistog sredstva za regeneraciju. Budući da se jonskemase regenerišu rastvorima sredstava za regeneraciju koje nisu čisto sredstvo nego smeša sredstava za regeneraciju. Pomoću poznate gustine rastvora može se tada odrediti zapremina rastvora sredstva za regeneraciju koji se onda propusti kroz kolonu sa jonskom masom. Protok sredstva lako se izračuna iz poznate vrednosti specifičnog opterećenja za regeneraciju (5 h-1) i izračunate zapremine rastvora sredstva za regeneraciju. Izračunata količina sredstva za regeneraciju se polako propušta kroz filter uz specifično opterećenje 5 h-1. Da bi npr. kod regeneracije jako kiselog i jako baznog jonskog izmenjivača mogli isterati iz jonske mase dvovalentnih vezanih jona i ovi se izmenjivači preveli u aktivnu jednovalentnu formu za koju imaju mali afinitet treba upotrebiti daleko veću količinu sredstva za regeneraciju od teorijske (u nekim slučajevima 3,5 puta više). Kako je već objašnjeno u takvim slučajevima se mora upotrebiti sredstvo za regeneraciju velike koncentracije da bi se povećao afinitet izmenjivača prema jednovalentnim jonima. Međutim, kod regeneracije igra veliku ulogu i zapremina sredstva za regeneraciju. Ne može se naime ići ispod jedne minimalne zapremine rastvora kojom se regeneriše. Potrebna je neka minimalna zapremina da bi svako zrnce ili kuglica izmenjivača bila natopljena sredstvom za regeneraciju. Tako npr. minimalni zapremina sredstva za regeneraciju mora iznositi najmanje 1,5-3 puta zapremine jonske mase. U suprotnom bi se moglo dogoditi da uz veliku koncentraciju, a malu zapreminu regeneranta, budu dvovalentni joni koji se eluiraju sa izmenjivača istisnuti od jednom u tolikim količinama da blokiraju čestice jonskog izmenjivača usled svoje jače valentne veze i ne dozvoljavaju izmenu sa jednovalentnim jonima. Tada kod visoke koncentracije rastvora sredstva za regeneraciju postižemo slabiji efekat izmene radi tzv. „protivjonskog delovanja”. Zbog toga se regeneracija filtera provodi lagano i postepeno. Često se pusti da proteče 2/3 sredstva za regeneraciju i na 10 minuta se prekida protiecanje kako bi regenerant mogao kroz to vreme delovati na jonsku masu. Tek tada se pusti da uz isto specifično opterećenje protekne i ostatak od 1/3 zapremine sredstva za regeneraciju. Regeneracija može biti istostrujna ili protivstrujna u zavisnosti od smera strujanja sredstva za regeneraciju u odnosu na smer strujanja vode pri radu mase. Kod istostrujne tehnike rada, koja se provodi u istom smeru u kojem se obavljao i proces zasićenja mase jonoizmenjivača, proces regeneracije odvija se u nekoliko faza: - Protivstrujno pranje jonoizmenjivača vodom - Istostrujno uvođenje sredstva za regeneraciju - Sporo istostrujno ispiranje - Brzo istostrujno ispiranje
18

Uvođenje sredstva za regeneraciju vrši se u istom smeru u kojem je vođen proces jonske izmene, obavlja se najčešće mešanjem vode i koncentrisanog sredstva za regeneraciju. Mešanje se odvija u cevi, tako da se koncentrisano sredstvo za regeneraciju ubrizgava dozirnom pumpom u cev sa vodom ili se koncentrisano sredstvo usisava pomoću ejektora (vakuum sisaljke na principu Venturijeve cevi). Proces regeneracije obično traje od 20-40 minuta. Brzina kojom sredstvo za regeneraciju prolazi kroz jonoizmenjivač definisana je specifičnim opterećenjem procesa regeneracije koje mora biti do 5 h-1. Posle usisa cele količine sredstva za regeneraciju u jonoizmenjivač sledi proces ispiranja mase jonoizmenjivača od viška sredstva za regeneraciju i to u dve faze. U prvoj fazi jonskamasa se sporo ispira uz isto specifično opterećenje pod kojim se provodio proces regeneracije da bi se potpuno iskoristilo sredstvo za regeneraciju koje se još nalazi u masi i nije prošlo čitavom dužinom filtera. Sporo pranje traje oko 15 minuta. Posle toga se izmenjivač brzo ispere povećanjem protoka vode za ispiranje uz isto secifično opterećenje pod kojim radi proces jonske izmene (5-40 h-1). proces ispiranja treba kontrolisati merenjem određenog parametra u izlaznoj vodi koji je različit za različite procese jonske izmene. Posle završenog ispiranja od viška sredstva za regeneraciju izmenjivač je ponovo spreman za rad. Kod procesa protivstrujne regeneracije, koja se provodi uvođenjem sredstva za regeneraciju u suprotnom smeru od procesa zasićenja mase, tj. od procesa rada, nema procesa rahljenja mase već se proces regeneracije odvija u 3 faze: - Protivstrujno uvođenje sredstva za regeneraciju - Sporo protivstrujno ispiranje - Brzo istostrujno ispiranje Protivstrujno ispiranje sredstva za regeneraciju provodi se isto kao i istostrujno pumpom ili ejektorom, samo se voda uvodi suprotnim smerom od smera strujanja u procesu. Na taj način se najbolje regeneriše donji sloj mase (ako je proces jonske izmene vršen od gore prema dole) koji je najvažniji za konačni kvalitet obrađene vode u procesu jonske izmene jer se u njemu uklanjaju joni u tragovima preostali posle prolaska vode kroz kolonu. Na taj način se efikasnije troši sredstvo za regeneraciju, pa se kod protivstrujne tehnike regeneracije troši manja količina hemikalija i servisne vode pri procesu regeneracije. Protivstrujna regeneracija je bolja i jeftinija od procesa istosmerne regeneracije. Tako je pri protivstrujnoj regeneraciji faktor viška od teorijske količine sredstva za regeneraciju otprilike 1,5 dok je kod istostrujne regeneracije taj faktor 2,5-3. Zbog toga se u praksi danas uglavnom projektuju uređaji za jonsku izmenu sa protivstrujnom regeneracijom. Ispiranje se i ovde provodi u dve faze. U prvoj fazi brzog ispiranja voda se uvodi istim smerom kao i sredstvo za regeneraciju i istim specifičnim opterećenjem. Sporo ispiranje služi da bi se sredstvo za regeneraciju optimalno iskoristilo odnosno da sredstvo
19

koje je došlo na ulaz u kolonu i prođe kroz kolonu nošeno vodom za ispiranje. Pri tome treba paziti da sporo ispiranje ne traje predugo jer bi se pri ispiranju sirovom vodom, najvažniji sloj mase na kraju kolone pri procesu rada, odnosno na početku kolone pri protivstrujnoj regeneraciji, mogao zasititi jonima iz vode za ispiranje i trako umanjiti kvalitet izlazne vode. Joni iz vode za ispiranje neće se vezati na masu ako je u njemu još visoka koncentracija jona sredstva za regeneraciju, ali ako ispiranje traje predugo i koncentracija jona padne došlo bi do postupnog zasićenja sloja izmenjivača jonima iz vode. U praksi sporo ispiranje specifičnim opterećenjem 5 h-1 traje otprilike 10 minuta. Brzo istostrujno ispiranje vrši se na isti način kao i kod istostrujne regeneracije. Prilikom regeneracije često je potrebno koncentrisan rastvor sredstva za regeneraciju razrediti na željenu koncentraciju potrebnu za regeneraciju. Tako npr. tehnički HCL na tržištu dolazi kao 30% rastvor, a za regeneraciju slabo kiselog odnosno jako kiselog izmenjivača upotrebljava se 7% odnosno 2% HCl. Razređivanje se uglavnom u praksi provodi vodovodnom vodom u cevovodima pre ulaska rastvora u kolonu sa jonoizmenjivačem. Pri tome treba proračunati protoke koncentrisanog sredstva za regeneraciju i vode za razređivanje da bi dobili željenu koncentraciju rastvora za regeneraciju.

5.9 Jako kiseli katjonski jonoizmenjivač
Aktivna grupa jako kiselog katjonskog jonoizmenjivača je –SO3- grupa koja se na polistirenski skelet veže sulfoniranjem. Sulfonska grupa ima izraziti kiseli karakter i lako se jonizuje, odnosno otpušta jone bez obzira na pH vrednost. Sulfonirana zrna polistirena su hemijski i fizički vrlo stabilna; izdržavaju temperature do 120 oC i otporna su na kiseline, baze i većinu oksidujućih sredstava. Vek trajanja jonskog izmenjivača zavisi od karakteristike procesa, ali jako kiseli izmenjivači mogu raditi 10 i više godina pre zamene novima zbog pucanja zrna ili gubitka kapaciteta. Budući da mogu raditi pri visokim temperaturama (za specijalne primene i do 190 oC), mogu se upotrebljavati za obradu kondenzata i vrućih medija pri čemu se postižu značajne ekonomske uštede jer se voda ne mora hladiti i grejati. Ukupni kapacitet jako kiselih jonoizmenjivača kreće se od 1,6-2 mol/L (eq/L). Selektivnost jako kiselog katjonskog jonoizmenjivača je u pravilu veća za jone sa većom valencom, a između jona istih naboja jače se za izmenjivač vežu veći joni. Naravno, treba uzeti u obzir da na selektivnost jona različitih valenca značajno utiče ukupna koncentracija soli u vodi odnosno jonska jačina (poglavlje: ravnoteža jonske izmene), tako da navedena selektivnost vredi samo za razređene rastvora. Selektivnost prikazana u padajućem nizu je: Ti4+, Cr3+, Al3+, Ba2+, Pb2+, Fe2+, Cd2+, Ni2+, Zn2+, Ca2+, Mg2+, Ag+, Cu+, K+, NH4+, Na+, H+. u H+ Jako kisela jonska masa se upotrebljava najčešće u Na+ formi za omekšavanje vode i formi kao prva faza demineralizacije za uklanjanje katjona.

20

5.10 Slabo kiseli katjonski jonoizmenjivač
Slabo kiseli katjonski jonoizmenjivač dobijen polimerizacijom metaakrilne kiseline i divinilbenzena ima aktivnu grupu –COO- koja se u strukturu jonskog izmenjivača uvodi direktno polimerizacijom iz monomera metaakrilne kiseline. S obzirom na udeo atoma aktivne grupe u ukupnom broju atoma struktura i činjenicu da se aktivna grupa jonoizmenjivača ne uvodi naknadno, kapacitet slabo kiselog jonoizmenjivača je najveći od svih tipova izmenjivača i može biti i do 4 mol/L (eq/L). I ovaj tip jonske mase je hemijski vrlo otporan i može raditi s rastvorma temperature i preko 120 oC, a vek trajanja mu je često preko 10 godina. Za razliku od jako kiselog jonoizmenjivača čija je sposobnost jonske izmene nezavisna od pH vrednosti, slabo kiseli jonoizmenjivač pokazuje svojstva jonske izmene samo u pH području iznad 4,8 dok je u kiselijem području njegova grupa –COOH nedisosovana i ne pokazuje svojstva jonske izmene. Najbolje rezultate ovaj jonoizmenjivač pokazuje u neutralnom i alkalnom području. Zbog slabe kiselosti aktivne grupe jonoizmenjivač pokazuje veliki afinitet prema H+ jonu. Zbog toga se vrlo lako regeneriše rastvorom kiseline, a utrošak sredstva za regeneraciju u praksi je samo malo veći od teorijski potrebne količine (110% od teorijske količine). Sa druge strane, zbog velikog afiniteta prema H+ jonu kada slabo kiseli jonoizmenjivač radi u H+ aktivnoj formi specifično opterećenje ne bi smelo prelaziti 25 h-1 jer se pri bržem protoku vode proces jonske izmene odvija nepotpuno i kao posledicu ima brže zasićenje izmenjivača odnosno niži korisni kapacitet. Selektivnost slabo kiselejonske mase značajno zavisi od pH vrednosti ulazne vode koja je u H+ aktivnoj formi. Slabo kiseli jonoizmenjivač može vezati samo soli karbonatne tvrdoće (i soli silikatne kiseline ako su prisutne). Ako su kalcijum i magnezijum u rastvoru u solima hlorida, sulfata ili nitrata neće doći do jonske izmene s H+ jonom jer bi pri takvoj izmeni nastale mineralne kiseline (hloridna, sulfatna i nitratna) što snižava pH i menja slektivnost jonske mase. Slično tome, slabo kiseli jonoizmenjivač nije u stanju da veže natrijum iz rastvora NaHCO3 i zameni za H+ jon, ali ako je natrijum u rastvoru u formi NaOH ili NaCO3 zbog čega je pH vode alkalan, izmena je moguća. Može se ipak reći da slabo kiseli jonoizmenjivač ima veću selektivnost prema dvovalentnim katjonima, a to se svojstvo upotrebljava pri uklanjanju teških metala iz vode jonoizmenjivačem u Na+ formi.

5.11 Jako bazni anjonski jonoizmenjivač
Jako bazni jonoizmenjivači imaju najlošije karakteristike od svih tipova jonoizmenjivača. Kapacitet im je najmanji (1-1,4 mol/L), maksimalna radna temperatura uglavnom do 60 oC, a vek trajanja i upola kraći od katjonskih jonoizmenjivača. Takođe, u OH- aktivnoj formi stajanjem otpuštaju mali deo aktivnih grupa pri čemu se može osetiti miris na pokvarenu ribu od kvarternernih amonijumovih grupa. Selektivnost jako baznog jonoizmenjivača značajno zavisi od tipa aktivne grupe što je prikazano u tabeli 4-6.

21

Tabela 5. Selektivnost jako baznih jonoizmenjivača u padajućem nizu u zavisnosti od aktivne grupe u razređenim rastvorima

Aktivna grupa -N(CH3)3+ -N(CH3)2(CH2CH2OH)+ -N(CH2CH3)3+

Selektivnost (u padajućem nizu) PO43-, SO42-, NO3-, Br-, Cl-, HCO3-, F-, OHPO43-, SO42-, NO3-, Br-, Cl-, HCO3-, OH-, FNO3-, SO42-, Br-, Cl-, HCO3-, OH-

5.12 Slabo bazni anjonski jonoizmenjivač
Kada se polistirenski skelet aminira primarnim, sekundarnim, ili tercijarnim aminima dobiju se anjonski jonoizmenjivači koji se zbog stepena disocijacije svojih aktivnih grupa nazivaju slabo bazni jonoizmenjivači. U zavisnosti od tipa amina aktivna grupa slabo baznih jonskih izmenjivača može imati jače ili slabije izražen bazni karakter. Uopšteno uzevši, njihove aktivne grupe nisu disosovane pri svim pH vrednostima medija tako da pri pH vrednostima iznad 7 ne pokazuju svojstva jonske izmene, a aktivne grupe su im tada u OH- formi. Zbog toga slabo bazni jonoizmenjivači služe uglavnom za vezanje anjona jakih mineralnih kiselina pri niskom pH. U OH- formi nisu sposobni vezati anjone slabih kiselina kao što su karbonatna ili silikatna kiselina. Slično kao i kod slabo kiselog izmenjivača regeneracija se sprovodi lako i sa malim viškom sredstva za regeneraciju. Kapacitet slabo baznih izmenjivača kreće se u rasponu od 1,2-1,8 eq/L, a temperaturno područje rada im je do 100 oC.

5.13 Dekarbonizacija slabo kiselom jonskom izmenom
Dekarbonizacijom vode vrši se primenom slabo kiselog katjonskog jonoizmenjivača sa karboksilnom aktivnom grupom Iz – COO- u H+ formi. Kao što je već rečeno slabo kiseli katjonski jonoizmenjivač ima najveću selektivnost prema vodonikovim jonima, pa zbog toga ne može vezati anjone iz soli jakih mineralnih kiselina već samo slabih kiselina. Budući da su u vodi najzastupljenijim predstavnici soli slabih kiselina hidrogenkarbonati i karbonati, slabo kisela jonska masa se upotrebljava za dekarbonizaciju vode jer slektivno iz vode uklanja samo karbonatnu tvrdoću. Pri tome se u vodi smanjuje ukupna količina kalcijumovih i magnezijumovih soli za ekvivalnetnu količinu uklonjenih hidrogenkarbonata. Kalcijum i magnezijum iz hidrogenkarbonata se vežu na jonsku masu, a sa izmenjivača se otpušta H+ jon pri čemu nastaje karbonatna kiselina. Oslobođena karbonatna kiselina isparava iz vode kao CO2 u degazatoru posle prolaska kroz izmenjivač. Voda posle prolaska kroz kolonu sa slabo kiselim katjonskim jonoizmenjivačem je dekarbonizovana odnosno nema karbonatnu tvrdoću, ali ima odgovarajuću ukupnu tvrdoću koja se sastoji od nekarbonatne tvrdoće ulazne vode, dok se pH vrednost vode snizi na 4-5 usled nastale karbonatne kiseline. Zbog slabog stepena disocijacije aktivnih grupa u H+ formi, ovi izmenjivači su zavisni od temperature sirove vode (optimalna temperatura od 28 oC) i specifičnom opterećenja koje varira od 5-25, a dostižu bolji efekt izmene kod što nižeg specifičnog opterećenja. Obrađena voda je ujednačenog kvaliteta i može se upotrebljavati za različite industrijske procese kao npr. proizvodnju piva, voćnih sokova ili kao rashladna voda. Mešanjem dekarbonizovane vode sa sirovom, neobrađenom vodom
22

može se dobiti voda željene koncentracije karbonatne tvrdoće ukoliko vodu nije potrebno potpuno dekarboniziovati. Takođe, zbog visokog kapaciteta slabo kiselog jonoizmenjivača i vrlo učinkovite regeneracije, dekarbonizacija jonskom izmenom se može upotrebiti kao prva faza za druge procese kao što su omekšavanje ili dekarbonizacija jonskom izmenom da bi proces bio ekonomski isplativ. Slabo kiseli izmenjivač može se upotrebljavati i kao pufer filter za korekciju pH vrednosti, npr. kod uređaja za demineralizaciju vode, gde se stavlja na kraj postorjenja iza jako baznog filtera, da ukloni tragove eventualno prisutnih hidroksidnih jona u vodi.

5.14 Dekarbonizacija jonskom masom
Kontrola procesa dekarbonizacije vrši se odrijeđivanjem koncentracije hidrogenkarbonata izlazne vode preko m-vrednosti uz metil oranž. Kada m-vrednost poraste iznad 0,5 pristupa se procesu regeneracije. Proces se može kontrolisati i merenjem pH vrednosti obrađene vode. Regeneracija slabo kisele jonske mase se vrši sa 2-4% rastvorom hloridne ili 0,5-1% rastvorom sulfatne kiseline. Zbog svoje izrazite selektivnosti prema vodonikovim jonima regeneriše se samo sa 5 - 10 % viška kiseline od teorijski potrebne količine pri čemu se zasićeni oblik jonoizmenjivača ponovno prevede u aktivan oblik tj. dolazi do eluacije vezanih jona sa strukture jonskog izmenjivača regeneracijom kiselinom što je prikazano reakcijama (5-15) i (5-16). Iz-(COO)2Ca+ 2HCl  Iz-(COOH)2 + CaCl2 Iz-(COO)2Mg+ 2HCl  Iz-(COOH)2 + MgCl2 (5-15) (5-16)

Posle prolaska kiseline filter se ispira vodovodnom vodom dok se pH vrednost ne poveća iznad 4 što je znak da se iz filtera isprala kiselina i da je spreman za rad. Pri regeneraciji nastaje kisela otpadna voda koju pre ispuštanja treba neutralisati. Neutralizacija se obično vrši prolaskom vode kroz filter napunjen sa CaCO3, pri čemu se kiselina prevodi u odgovarajuću kalcijumovu so.

5.15 Omekšavanje vode neutralnom jonskom masom
Omekšanje vode odnosno uklanjanje ukupne tvrdoće danas se gotovo u svim slučajevima provodi obradom jako kiselim katjonskim jonoizmenjivačem natrijumove forme. Aktivna grupa jako kiselog jonoizmenjivača je Iz-SO3- Na gde je pokretni jon koji se izmenjuje natrijumov jon. Procesom neutralne jonske izmene uklanjaju se iz vode svi kalcijumovi i magnezijumovi joni koji se zamenjuju sa ekvivalentnom količinom natrijumovih jona. Proces se naziva omekšanje vode, a proizvedena voda – omekšana voda. Karakteristika omekšane vode je da joj je uklonjena ukupna tvrdoća (UT=0) i da sadrži stehiometrijski ekvivalentnu količinu natrijumovih soli umesto kalcijumovih i magnezijumovih. Budući da se ovom izmenom dobija voda neutralne pH vrednosti zovemo je neutralna izmena, a jako kiseli izmenjivač u natrijumovoj formi neutralni jonoizmenjivač.
23

Omekšavanje vode neutralnom jonskom masom se danas primenjuje za mnoge svrhe gde postoji opasnost od taloženja kamenca. Najvažnije su priprema vode za kotlovska i rashladna postrojenja da se spreči taloženje kamenca prilikom grejanja. Česta je upotreba u proizvodnji voćnih sokova i bezalkoholnih pića. U nekim zemljama se i voda za piće delomično mekša što povećava cenu vode, ali se proces isplati zbog ušteda u korišćenju detergenata koji mnogo bolje peru u mekšoj vodi i zbog uštede radi boljeg rada uređaja koji su osetljivi na taloženje kamenca (grejači vode, veš mašine i sl.). Omekšanje jonskom izmenom ima široku primenu npr. u mašinama za pranje posuđa da se spreči taloženje kamenca, a potrebna so za regeneraciju u formi granula se periodički treba dodavati za regeneraciju jonoizmenjivača. Iz-SO3Na + Ca (HCO3)2 Iz-(SO3)2Ca + 2 NaHCO3 Iz-SO3Na + Mg (HCO3)2 Iz-(SO3)2Mg + 2 NaHCO3 Iz-SO3Na + CaCl2 Iz-(SO3)2Ca + 2 NaCl Iz-SO3Na + MgCl2 Iz-(SO3)2Mg + 2 NaCl Iz-SO3Na + MgSO4 Iz-(SO3)2Mg + 2 Na2SO4 Iz-SO3Na + NaHCO3 Iz-SO3Na + NaHCO3 Nadzor procesa neutralne jonske izmene obavlja se na izlazu iz kolone za omekšanje vode merenjem ukupne tvrdoće (UT). Kada tvrdoća izlazne vode poraste iznad 0,1 pristupa se procesu regeneracije neutralnog jonoizmenjivača. Katjonski jonoizmenjivač, koji je zasićen posle procesa omekšavanja vode sa Ca2+ i Mg2+ jonima, možemo regenerisati rastvorom kuhinjske soli (7-10% rastvorom NaCl), pa će vezavši na sebe natrijumov jon ponovno preći u svoju aktivnu natrijumovu formu, a istovremeno otpustiti Ca2+ Mg2+ jone kako je prikazano jednačinama (5-17) i (5-18). Iz-(SO3)2Ca + 2 NaCl  2 Iz-SO3Na + CaCl2 Iz-(SO3)2Mg + 2 NaCl  2 Iz-SO3Na + MgCl2 (5-17) (5-18)

Regeneracija neutralne mase zasićen kalcijumovim i magnezijumovim jonima za koje izmenjivač ima veći afinitet, u natrijumovu formu za koju izmenjivač ima manji afinitet, može se provesti ukoliko rastvor za regeneraciju sadrži dovoljno veliku koncentraciju jona, jer pri velikim koncentracijama izmenjivač ima veći afinitet prema jednovalentnim jonima. Priprema rastvora za regeneraciju se vrši tako da se posle mešanja vode i rastvora soli dobije koncentracija od 10% NaCl potrebna za regeneraciju. Pri tome je potrebno namestiti odgovarajući protok sirove vode na meraču protoka i vrednost ejektorskog usisa zasićene rastvora natrijum hlorida tako da se njihovim međusobnim mešanjem dobije 10 % rastvor NaCl ili u rezervoaru sredstva za regeneraciju pripremiti 10% rastvor koja se onda pumpom uvodi u kolonu sajonoizmenjivačem. Rastvor natrijum hlorida dobije se rastvaranjem čvrste soli NaCl u obliku tableta ili kristala koji mora odgovarati zahtevima za upotrebu pri regeneraciji jonske mase. (Tabela 6). Kod upotrebe tabletirane NaCl
24

predviđene za regeneraciju rsatvaranje tableta je usporeno pa se u rezervoaru održava stalna koncentracija NaCl. Sredstvo za regeneraciju – natrijum hlorid isporučuje se u obliku praha, granula ili tableta. So za regeneraciju jonskih izmenjivača mora biti suva, lako topljiva i oslobođena gline, gvožđa, natrijum karbonata i drugih sredstava koje sa sredstvima za očvršćivanje stvaraju teško rastvorne taloge. U slučaju da se dodaju sredstva za denaturaciju ona moraju biti rastvorna i ne smeju dovoditi do oštećenja ili prljanja jonskog izmenjivača.
Tabela 6. Karakteristike NaCl za regeneraciju

Udeo NaCl Udeo vode Udeo kalcijuma Udeo sulfata (SO4)2Udeo nerastvornih jedinjenja Rastvoreno gvožđe

> 97% < 2% < 0,4% < 1% < 1% 0

Proces ispiranja posle prolaska sredstva za regeneraciju završen je kada je izlazna ukupna tvrdoća vode UT = 0 onj tvrdoće. Pri ispiranju viška sredstva za regeneraciju koncentracija soli oko mase izmenjivača je visoka tako da izmenjivač ima veći afinitet prema jednovalentnom natrijumu, pa u izlaznoj vodi ima kalcijuma i magnezijuma. Kako koncentracija soli pri ispiranju pada, raste afinitet mase jonoizmenjivača prema dvovalentnim jonima. Ispiranje je zato završeno kada se koncentracija soli dovoljno smanji da jonoizmenjivač ponovno može vezati dvovalentne jone kalcijuma i magnezijuma odnosno ukupnu tvrdoću. Kod filtera za omekšavanje vode (neutralna izmena) s vremenom opada kapacitet izmene radi blokiranja pora u unutrašnjosti i na površini zrna jonske mase. To se uglavnom događa zbog mehaničkog nakupljanja naslaga gvožđe hidrokisda koji se ne mogu ukloniti regeneracijom sa NaCl. Razlozi izlučivanja jedinjenja gvožđa su povišena koncentracija gvožđa u ulaznoj vodi (iznad 0,1 mg/l Fe). Jonski izmenjivač može podneti i 0,5 mg/l gvožđa, ako se češće vrši periodično čišćenje filtera. Gvožđe hidroksid se može nakupljati i uslede korozije unutrašnjih površina filtera, a posebno u posudama za so, a i so za regeneraciju takođe može biti onečišćena solima gvožđag. Katjonski filter neutralne jonske izmene može se najefikasnije očistiti tako da se jonska masa prethodno dobro protivstrujno ispere, a zatim pusti delovanju tople (40 oC) 10-15 % HCl oko 12 sati i zatim opet dobro ispere sirovom vodom. Ako filter nije kiselo otporne konstrukcije, tada se pranje jonske mase kiselinom može izvesti izvan filtera u posebnoj kiselootpornoj posudi ili u samom filteru uz dodatak inhibitora (npr. „Golpanol” nemačke firme BASF), koji sprečava delovanje kiseline na metalne delove postrojenja.

25

5.16 Omekšanje vode uz prethodnu dekarbonizaciju
Kod pripreme vode za napajanje kotlova niskog pritiska direktno omekšavanje vode neutralnim jonoizmenjivačem se moževršiti samo u slučaju, ako karbonatna tvrdoća sirove vode nije veća od 6 onj, jer se procesom neutralne jonske izmene stvara ekvivalentna količina natrijum hidrogenkarbonata koji se u kotlu raspada u natrijumhidroksid, slobodnu karbonatnu kiselinu koja uzrokuje koroziju. Ako voda sadrži povišenu karbonatnu tvrdoću potrebno je vodu prvo dekarbonizovati, a zatim omekšati. Proces se tada odvija kombinacijom dekarbonizacije i omekšavanja. Voda se prvo dekarbonizuje slabo kiselom masom, nastali CO2 ispari degazatorom, a zatim se voda omekša neutralnom jonskom masom. Dekarbonizacija i omekšavanje se može vršizi u istoj koloni koja se tada naziva slojeviti filter preko jonoizmenjivača koji istovremeno sadrži i slabo kisele karboksilne grupe, koje djeluju kao slabo kiseli jonoizmenjivač i jako kisele sulfonske grupe u natrijumovoj formi, koje deluju kao neutralni jonoizmenjivač. Ovaj je način prikladan za vode sastava otprilike KT:NT = 1:1. Za sve vreme prolaza vode kroz filter, voda ima stalnu m-vrednost (oko 0,1) i tvrdoću 0onj. Regeneracija se rši i kiselinom i rastvorom kuhinjske soli.

5.17 Demineralizacija vode jonskom masom
Demineralizacija vode vrši se primenom jako kiselog katjonskog jonoizmenjivača u aktivnoj H+ formi i zatim primenom jako bazne anjonskizme mase u OH- formi. Katjoni prisutni u vodi vežu se na strukturu jako kiselog katjonskog jonoizmenjivača, a katjonski jonski izmenjivač otpušta ekvivalentnu količinu vodonikovih jona sa svojih aktivnih grupa. Dobijena dekatjonirana voda je kisela sa pH vrednošću ispod 4 (obično 1-2 što zavisi od sastava sirove vode i količini soli u vodi). Posle prolaska kroz kolonu sa jako kiselim izmenjivačem, dekatjonirana voda se prevodi kroz kolonu sa jako baznim jonoizmenjivačem koji uklanja sve anjone iz vode. Anjoni se vežu na strukturu jako baznog jonoizmenjivača, a jako bazna jonska masa otpušta ekvivalentnu količinu OH- jona, koji sa H+ jonima iz jako kisele katjonskemase daju vodu. Na izlazu iz anjonske kolone dobija se hemijski čista voda koja se naziva demineralizovana voda ili destilovana voda i mora imati elektroprovodljivost manju od 10 μS/cm. Demineralizovana voda upoptrebljava se u hemiji, za napajanje kotlova visokog pritiska, u proizvodnji jakih alkoholnih pića, u farmaceutskoj industriji i drugo

26

Jako kiseli jonoizmenjivač u H+ formi

Jako bazni jonoizmenjivač  u OH- formi

Jako kiseli katjonski jonoizmenjivač: Iz-(SO3H)2 + Ca(HCO3)2 Iz-(SO3)2Ca + 2 H2CO3 Iz-(SO3H)2 + Mg(HCO3)2  Iz-(SO3)2Mg + 2 H2CO3 Iz-(SO3H)2 + CaCl2 Iz-(SO3)2Ca + 2 HCl Iz-(SO3H)2 + MgSO4 Iz-(SO3)2Mg + 2 H2SO4 Iz-SO3H + NaNO3 Iz-SO3Na + HNO3 Iz-(SO3H)2 + Na2SiO3 Iz-(SO3Na)2 + H2SiO3 Jako bazni anjonski jonoizmenjivač: Iz-NR3OH + H2CO3 Iz-NR3HCO3 + H2O Iz-NR3OH + HCl  Iz-Nr3Cl + H2O Iz-(NR3OH)2 + H2SO4 Iz-(NR3)SO4 + 2 H2O Iz-NR3OH + HNO3 Iz-NR3NO3 + H2O Iz-NR3OH + H2SiO3 Iz-NR3HsiO3 + H2O U procesu demineraliziacije treba imati na umu da se jako bazna anjonskamasa u OH- formi nikada ne sme dovoditi sirova voda koja sadrži katjone kalcijuma i magnezijuma već samo dekatjoniranu vodu koja je prošla proces jako kisele katjonske izmene. Sirova voda izazvala bi taloženje kalcijumum i magnezijum hidroksida, pa zbog sniženja pH i taloženja kalcijum karbonata koji bi začepili pore jonoizmenjivača i inaktivirali jako bazni jonoizmenjivač prema reakcijama (5-19) do (5-21). Iz-(NR3OH)2 + CaCl2 Iz-(NR3Cl)2 + Ca(OH)2 Iz-(NR3OH)2 + Mg(HCO3)2 Iz-(NR3HCO3)2 + Mg(OH)2 Ca(HCO3)2 CaCO3 + H2O + CO2 (5-19) (5-20) (5-21)

Ukoliko zbog grešaka pri radu ili nepredviđenih okolnosti dođe do navedenog taloženja po anjonskom jonoizmenjivaču, moguće je talog ukloniti propuštanjem kiseline kroz anjonski izmenjivač, ali treba imati na umu da se pri taloženju dolazi do pucanja zrna izmenjivača i gubitka dela kapaciteta. Nadzor i kontrola procesa demineralizacije obavlja se merenjem elektroprovodljivosti i pH vrednost izlazne demineralizovane vode, pa merenjem ukupne tvrdoće iza katjonskog jonoizmenjivača, a ponekad i merenjem hlorida iza jako baznog jonoizmenjivača. Pri procesu demineralizacije kroz katjonskumasu prema njegovoj selektivnosti prvo će doći do proboja natrijumovog katjona za koji masa ima najmanju selektivnost. Prolazak natrijuma neće dovesti do taloženja iz reakcija (4-18) do (4-20), ali će pri prolasku soli natrijuma kroz jako bazni jonoizmenjivač nastati masna soda u izlaznoj vodi što će se odmah primetiti porastom pH vrednosti i električne provodljivosti izlazne vode i pokazati da je potrebno izvršiti regeneraciju. Može se proveravati i izlazna voda katjonskog jonoizmenjivača. Ako se katjonski izmenjivač približava graničnoj tački svog iskoristivog korisnog kapaciteta, on će otpuštati sve manje H+ jona, pa će se smanjiti
27

koncentracija slobodnih kiselina, jer se pojavljuju neutralne soli. Iz istih razloga, približavanjem tački iscrpljenja filtera, pH-vrednost u izlaznoj vodi katjonskog filtera će rasti. I tzv. negativna m-vrednost (potrošak 0,1 M NaOH uz metilnarandžasto na 100 ml ispitivane vode) koja predstavlja meru za sadržaj u vodi prisutnih slobodnih kiselina može poslužiti za kontrolu rada katjonskog izmenjivača. Smanjenje negativne m-vrednosti je takođe znak da se približava iscrpljenje filtera. Ukoliko dođe do proboja anjona usled zasićenja jako bazne jonske mase, a to bi bili hloridni joni za koje ova masa ima najmanji afinitet. Pri ovom proboju takođe će doći do povećanja elektroprovodljivosti, ali i do pada pH vrednosti izlazne vode zbog prolaska hloridne kiseline. Ako voda sadrži veću količinu silikata koji imaju mali afinitet vezanja na jako bazni jonoizmenjivač tada će se u izlaznoj vodi prvo pojaviti silikatna kiselina, a tek kasnije porasti provodljivost zbog proboja hlorida jer je silikatna kiselina vrlo slaba pa ne disocira i ne pridonosi elektroprovodljivosti vode. Stoga nije dovoljno provoditi kontrolu samo određivanjem provodljivosti. U procesima gde silikati ne smeju biti prisutni u obrađenoj vodi treba kontrolisati i koncentraciju silikata. Da bi proces demineralizacije jonskom masom tekao uspešno, važno je dobro odrediti zapremine katjonskog i anjonskog jonoizmenjivača pri projektovanju postrojenja. Zbog različitih kapaciteta katjonskog i anjonskog jonoizmenjivača treba uvek nešto više anjonskog jonoizmenjivača da bi do zasićenja obe kolone došlo otprilike u isto vreme, Ako je loše proračunat potreban odnos mase jedna od kolona će se regenerisati iako nije još potpuno zasićena što će uticati na efikasnost i cenu procesa. Kada se jonskamasa zasiti potrebno je izvršiti regeneraciju zasićenih formi jonoizmenjivača. Zasićeni jako kiseli jonoizmenjivač regeneriše se s hloridnom kiselinom (HCl), a jako bazni jonoizmenjivač sa natrijum hidroksidom (NaOH) specifičnim opterećenjem procesa regeneracije Sp - 5 h-1. Vrlo je važan redosled regeneracije, tako da se prvo regeneriše i ispere katjonski izmenjivač, a tek onda anjonski pri čemu se za razređivanje natrijum hidroksida i ispiranje anjonskog izmenjivača koristi voda koja je prošla kroz pripremljeni katjonski jizmenjivač da ne bi došlo do navedenih problema s taloženjem. Regeneracija katjonskog jonoizmenjivača vrši se sa 5 – 7% rastvorom hloridne kiseline pri čemu se zasićena forma jonoizmenjivača ponovno prevodi u aktivnu H+ formu prema reakcijama (5-22) do (5-24). Iz-(SO3)2Ca + 2 HCl  Iz-(SO3H)2 + CaCl2 Iz-(SO3)2Mg + 2 HCl  Iz-(SO3H)2 + MgCl2 Iz-SO3Na + HCl  Iz-SO3H + NaCl (5-22) (5-23) (5-24)

Odgovarajući maseni deo hloridne kiseline dobija se razređivanjem tehničke hloridne kiseline (ω = 30 %) vodovodnom vodom u cevovodu. Hloridna kiselina se dozira dozirnom pumpom za kiselinu (kiselo otporna pumpa) ili se usisava ejektorom. Maseni udeo hloridne kiseline koja se upotrebljava u procesu regeneracije može se kontrolisati merenjem gustine areometrom i odrediti iz tabele 7:
28

Posle prolaska sredstva za regeneraciju kroz kolonu, katjonski jonskoj izmenivač se ispira vodovodnom vodom. Pri ispiranju i uklanjanju viška kiseline iz kolone postupno raste pH vrednost. Ovo povećanje pH vrednosti ne ide do neutralnog područja jer katjonskamasa svojim radom proizvodi kiseline. U zavisnosti od količine i sastava soli u ulaznoj vodi pri radu izmenjivača obrađena voda će imati odgovarajuću pH vrednost. Ako se pri prethodnim ciklusima rada zabeleži pH vrednost izlazne vode pri normalnom radu mase onda se proces ispiranja može kontrolisati merenjem pH vrednosti u vodi od ispiranja pri čemu ispiranje traje dok se pH vode ne smanji na radnu vrednost. Moguće je i titrirati izlaznu vodu masnom sodom da bi se tačno odredila količina kiseline u vodi. Kada se utrošak masne sode ustali odnosno postane isti iz više uzastopnih određivanja, smatra se da je kolona isprana. Često se posle prvih nekoliko regeneracija odrdi vreme potrebno za ispiranje, pa se ispiranje prekida automatski posle određeneog vremena.
Tabela 7. Stepeni Baumea, relativne gistine, maseni udeli (u porocentima) i masena koncentracija vodenih rastvor HCl pri 20 oC
oBe

0,5 1,2 2,6 3,9 5,3 6,6 7,9 9,2 10,4 11,7 12,9 14,2 15,4 16,6 17,7 18,8 19,9 21,0 22,0 23,0 24,0

Relativna gustoća 1,0032 1,0082 1,0181 1,0279 1,0376 1,0474 1,0574 1,0675 1,0776 1,0878 1,0980 1,1083 1,1187 1,1290 1,1392 1,1493 1,1593 1,1691 1,1789 1,1885 1,1980

ω (%) 1 2 4 6 8 10 12 14 16 18 20 22 24 26 28 30 32 34 36 38 40

γ (g/L) 10.03 20,16 40,72 61,67 83,01 104,7 126,9 149,5 172,4 195,8 219,6 243,8 268,5 319,0 344,8 371,0 397,5 424,4 451,6 479,2

Regeneracija jako baznemase se vrši najčešće sa 3-4% rastvorom natrijum hidroksida uz specifično opterećenje procesa regeneracije od 5 h-1 pri čemu se zasićena forma jonoizmenjivača ponovno prevodi u aktivnu OH- formu prema reakcijama (5-25)-(530) pri čemu nastaje bazni rastvor natrijumovih soli.
29

Iz-NR3HCO3 + NaOH  Iz-NR3OH + NaHCO3 Iz-NR3Cl + NaOH  Iz-NR3OH + NaCl Iz-(NR3SO4)2 + 2 NaOH  Iz-(NR3OH)2 + Na2SO4 Iz-NR3NO3 + NaOH  Iz-NR3OH + NaNO3 Iz-NR3HCO3 + NaOH  Iz-NR3OH + NaHCO3 Iz-/NR3HsiO3)2 + $ NaOH  Iz-(NR3OH)2 + 2 Na2SiO3 + 2 H2O

(5-25) (5-26) (5-27) (5-28) (5-29) (5-30)

Tabela 8. Stepeni Baumea, relativne gustine, maseni udeli (ω) i masene koncentracije (γ) vodenih rastvora NaOH pri 20 oC.
oBe

1,4 2,9 4,5 6,0 7,4 8,8 12,9 14,2 19,2 21,6 26,1 28,2 30,2 32,1 35,8 37,5 40,7 42,2 43,8 46,3 48,8 49,9

Relativna gustina (kg/m3) 1,0095 1,0207 1,0318 1,0428 1,0538 1,0648 1,0979 1,1089 1,1530 1,1751 1,2191 1,2411 1,2629 1,2848 1,3279 1,3490 1,3900 1,4101 1,4300 1,4685 1,5065 1,5253

ω (%) 1 2 3 4 5 6 9 10 14 16 20 22 24 26 30 32 36 38 40 44 48 50

γ (g/L) 10,10 20,41 30,95 41,71 52,69 63,89 98,81 110,9 161,4 188,0 243,8 273,0 303,1 334,0 398,4 431,7 500,4 535,8 572,0 646,1 723,1 762,7

Prilikom pripreme odgovarajuće koncentracije natrijum hidroksida za regeneraciju 50% tehnički NaOH serazblažuje vodom koja je prošla kroz regenerisani i isprani jako kiseli katjonski jonoizmenjivač. Maseni udeo natrijum hidroksida koji se upotrebljava u procesu regeneracije može se takođe proveriti merenjem gustine areometrom i odrediti iz tabele 4-9: Proces ispiranja anjonskog jonoizmenjivača posle regeneracije je završen kada izlazna voda od ispiranja anjonskog jonoizmenjivača više ne sadrži hlorid jon (test sa AgNO3: jedna do dve kapi 5 % rastvora Ag NO3 dodati vodi i ako nestaje beli talog nerastvorljiv u HNO3 znak je prisutnosti hloridnog jona, a bezbojan rastvor posle dodatka srebro nitrata ukazuje da je
30

kolona isprana). Mnogo jednostavniji način je kontrola merenjem elektroprovodljivosti u izlaznoj vodi od ispiranja. Kada provodljivost u vodi padne ispod zadovoljavajuće vrednosti od 10 μS/cm, proces ispiranja se prekida i dobijena demineralizovana voda može se upotrebljavati. Iz navedenog se vidi da regeneracijom kolone za demineralizaciju nastaju kisele i bazne otpadne vode koje se ne smeju kao takve ispuštati u sisteme javne kanalizacije. Zato se pre ispuštanja u posebnim rezervoarima za neutralizaciju te vode mešaju i tek kao neutralizovane ispuštaju u sistem. Kako je već rečeno, jonoizmenjivači se razlikuju i po kapacitetu izmene. Jako baznamasa ima najmanji kapacitet izmene, a i njegova regeneracija u OH- formu zbog male selektivnosti prema OH- jonu zahteva velike količine NaOH. I slabo kiselamasa ima bolja svojstva od jako kisele, ako se uporede njihovi kapaciteti i efikasnost regeneracije. Zbog toga se pri proizvodnji velikih količina demineralizovane vode, umesto jednostavnog sistema jako kiseli-jako bazna upotrebljava niz od tri ili četiri različite kolone uz upotrebu degazatora CO2 da bi se proces učinio ekonomski isplativijim. Pri takvoj demineralizaciji upotrebljavajuse jako kiseli jonoizmenjivač koji se stavlja ispred jako baznog. Slabo kiseli jonoizmenjivač ima ulogu samo uklanjanja soli karbonatne tvrdoće. Zahvaljujući svom visokom kapacitetu i visokoj efikasnostii regeneracije upotreba slabo kiselog izmenjivača smanjuje količinu HCl za regeneraciju za isti efekat uklanjanja karbonatne tvrdoće. Ovaj efekt je značajan jer je karbonatna tvrdoća često u vodama najzastupljenija. Upotreba degazatora CO2 takođe ima značajnu ulogu jer nastala karbonatna kiselina (CO2) ispari u degazatoru bez dodatka hemikalija umesto da se ukljanja na jako baznom jonoizmenjivaču kao kod jednostavne demineralizacije. Upotreba slabo baznog izmenjivača je takođe opravdana jer ovaj jonoizmenjivač ima i viši kapacitet od jako baznog, a i učininak njegove regeneracije je veća, pa je zato mnogo isplativiji za uklanjanje anjona mineralnih kiselina. Budući da je karbonatna kiselina koju slabo baznamasa ne može cepati uklonjena isparavanjem, jako baznamasa ima samo ulogu uklanjanja silikatne kiseline koja je u vodi često prisutna samo u tagovima. Teba napomenuti da ovakav proces demineralizacije traži precizno određivanje zapremina jonoizmenjivača da bi se regeneracija odvijala približno u isto vreme. Vrlo često se takva postrojenja projektuju tako da svaki tip jonoizmenjivača ima više kolona, sa naizmeničnim radom, tako da dok jedna radi druga se regeneriše, što je sa stanovišta jednostavnosti rada na uređaju efikasnije. Osim navedenog sistema mogu se kombinovati samo neki tipovi kolona i položajdegazatora CO2 u zavisnosti od sastava ulazne vode i planova projektanta postrojenja. Za demineralizaciju se može koristiti i mešani filter. Ovaj tip filtera sastoji se od jako kiselog jonoizmenjivača u H+obliku i jako baznog jonoizmenjivača u OH-obliku koji se regenerišu odvojeno, a zatim potpuno izmešaju u jednoj koloni. Pri tome se mora paziti na odnos zapremina jonskih masau odnosu na njihove različite kapacitete (obično se upotrebljava odnos 1:1,5-2 u korist anjonskemase). Mešani filter daje vrlo visok kvalitet vode (ispod 1 μS/cm) koju nije moguće postići izmenjivačima u zasebnim kolonama. Slični kvalitet moguće je postići još samo elektro-dejonizacijom vode. Mešani filter može se upotrebiti i kao dodatni filter iza kolone katjonskih i anjonskih masa za poboljšanje
31

kvaliteta vode i povećanu sigurnost kvaliteta ili kao samostalni filter za direketnu deminirelazaciju vode. Njegova primena u tom slučaju ima izvesne prednosti u odnosu na opisanu demineralizaciju: - niski troškovi postrojenja - vrlo visoka čistoća demineralizovane vode - konstantan pH demineralizovane vode Sa druge strane, mešani filter ima složenu i uglavnom manje delotvorniju regeneraciju. Rad ovakvog filtera odvija se na sledeći način. Filter se u propisanom odnosu napuni katjonskom i anjonskom masom, iznad koje mora biti visok sloj vode. tada se produvavanjem vazduha od dole prema gore obe mase dobro izmešaju uz maksimalni pritisak vazduha od 0,5 bara. Mešanje traje oko 5 minuta. Kontrola rada filtera se vrši merenjem elektroprovodljivosti. Regeneracija filtera se može izvršiti na više načina, u zavisnosti od konstrukcije i funkcije filtera. Često se prvo 5 % rastvor NaOH propušta kroz celi filter od gore prema dole pri čemu se i jedan deo katjonskog jonoizmenjivača zasiti i prelazi iz kiselog u neutralni oblik. Zatim se istim smerom filter tako dugo ispira običnom vodom dok se pvrednost ne smanji ispod 0,5 što obično traje oko 20 min. Pre pristupanja regeneraciji katjonskog filtera, katjonska i anjonskamasa se međusobno odvoje propuštanjem vode od dole prema gore brzinom od 6-8 m/h. Budući da katjonskamasa ima veću gustinu, a anjonska masa manju, mase se potpuno odvoje tako da se anjonskamasa smesti iznad katjonske. Tada se kroz cevovod na graničnoj zoni između obe mase propušta 6 %rastvor HCl kroz katjonsku masu od gore prema dole. Ispiranje se vrši kroz celi filter od gore prema dole omekšanom vodom. Na kraju se voda ispusti do nivoa od oko 20 cm iznad nivoa jonoizmenjivača, ponovo se jonske mase vazdušnim pritiskom izmešaju i filter je spreman za rad.

32

6. Primer linije za demineralizaciju vode
Linija se sastoji od dve baterije jonoizmenjivackih kolona, jako kisela i jako bazn, na bazi dupleks sistema sa neizmeničnim radom, izmedju njih se nalazi degazator.

33

7. Tabele sa karakteristikama jako kiselih i jako baznih jonoizmenjivača
R.B. 1.
1.1. 1.2.

PROJEKTOVANE KARAKTERISTIKE OPŠTE KARAKTERISTIKE
RADNI PROTOK (m3/h) PAD PRITISKA - P (bar)

JAKO KISELI KATJONSKI JONOIZMENJIVAČ 50 max 0,2 Čelik impregniran epoksidom 1600 x 2000 2 4000 200 AMBERJET 1000 H Stiren divinilbenzen kopolimer 2000 1000 0,1 25 25 250 PVC 4” 3” 1,8 – 9 1 – 40 SIROVA VODA ZAPREMINSKI RUČNI HCl 40 - 150 g/L  1,80 eq/L MAX 10

2.
2.1. 2.2. 2.3. 2.4.

TANK
MATERIJAL TANKA DIMENZIJE TANKA -  x H (mm) POPREČNI PRESEK (m2) ZAPREMINA TANKA (L)

3.
3.1.

SAPNICE
VELIČINA OTVORA - gornja i donja m)

4.
4.1. 4.2. 4.3. 4.4. 4.5. 4.6. 4.7. 4.8.

MASA ZA PREČIŠĆAVANJE
AKTIVNA MASA TIP MASE ZAPREMINA (L) VISINA SLOJA (mm) PAD PRITISKA - P (BAR) SPECIFIČNO OPTEREĆENJE (BV/h) LINEARNA BRZINA (m/h) SPECIFIČNO OPTEREĆENJE (l/h/dm2)

5.
5.1. 5.2. 5.3. 5.4. 5.5.

UPRAVLJANJE
MANUELNI VENTILI PRIKLJUČAK VODE , ULAZ-IZLAZ (col) PRIKLJUČAK ZA KANALIZACIJU (col) RADNI PRITISAK (BAR) RADNA TEMPERATURA (oC)

6.
6.1. 6.2. 6.3. 6.4. 6.5.

PRANJE MASE
SREDSTVO ZA RASTRESANJE I PRANJE TIP REGENERACIJE NAČIN REGENERACIJE SREDSTVO ZA REGENERACIJU UKUPNI KAPACITET JONSKE IZMENE KOLIČINA OTPADNE VODE ZA JEDNU REGENERACIJU (m3)

34

R.B. 1.
1.1. 1.2.

PROJEKTOVANE KARAKTERISTIKE OPŠTE KARAKTERISTIKE
RADNI PROTOK (m3/h) PAD PRITISKA - P (bar)

JAKO BAZNI ANJONSKI JONOIZMENJIVAČ 50 max 0,2 Čelik impregniran epoksidom 1600 x 4000 2 8000 200 AMBERLITE IRA 402 OH Polistiren divinilbenzen kopolimer 4000 2000 0,1 12,25 12,53 125,3 PVC 4” 3” 1,8 – 9 1 – 40 SIROVA VODA ZAPREMINSKI RUČNI NaOH 2 - 4 %  1,80 eq/L MAX 10

2.
2.1. 2.2. 2.3. 2.4.

TANK
MATERIJAL TANKA DIMENZIJE TANKA -  x H (mm) POPREČNI PRESEK (m2) ZAPREMINA TANKA (L)

3.
3.1.

SAPNICE
VELIČINA OTVORA - gornja i donja m)

4.
4.1. 4.2. 4.3. 4.4. 4.5. 4.6. 4.7. 4.8.

MASA ZA PREČIŠĆAVANJE
AKTIVNA MASA TIP MASE ZAPREMINA (L) VISINA SLOJA (mm) PAD PRITISKA - P (BAR) SPECIFIČNO OPTEREĆENJE (BV/h) LINEARNA BRZINA (m/h) SPECIFIČNO OPTEREĆENJE (l/h/dm2)

5.
5.1. 5.2. 5.3. 5.4. 5.5.

UPRAVLJANJE
MANUELNI VENTILI PRIKLJUČAK VODE , ULAZ-IZLAZ (col) PRIKLJUČAK ZA KANALIZACIJU (col) RADNI PRITISAK (BAR) RADNA TEMPERATURA (oC)

6.
6.1. 6.2. 6.3. 6.4. 6.5. 6.6.

PRANJE MASE
SREDSTVO ZA RASTRESANJE I PRANJE TIP REGENERACIJE NAČIN REGENERACIJE SREDSTVO ZA REGENERACIJU UKUPNI KAPACITET JONSKE IZMENE KOLIČINA OTPADNE VODE ZA JEDNU REGENERACIJU (m3)

35

info@lenntech.com www.lenntech.com Tel. +31-15-261.09.00 Fax. +31-15-261.62.89

AMBERJET™ 1200 H Industrial Grade Strong Acid Cation Exchanger
Description AMBERJET 1200 H resin is a uniform particle size, high quality, strong acid cation exchanger designed for use in all general demineralisation systems. The uniformity and mean particle size of AMBERJET 1200 H resin have been optimised for use in industrial demineralisation equipment including mixed beds when paired with AMBERJET 4200 Cl resin. AMBERJET 1200 H resin can be directly substituted for conventional gel cation exchange resin in new equipment and in rebeds of existing installations. Typical Properties
These properties are typical but do not constitute specifications.

Physical form Matrix Functional group Ionic form as shipped Total exchange capacity [1] Moisture holding capacity [1] Shipping weight Specific gravity Particle size Uniformity coefficient [1] Harmonic mean size Fines content
[1]

Amber spherical beads Styrene divinylbenzene copolymer Sulfonate H+ ≥ 1.80 eq/L (H+ form) - ≥ 2.00 eq/L (Na+ form) 49 to 55% (H+ form) 800 g/L 1.18 to 1.22 (H+ form) ≤ 1.2 630 ± 50 µm < 0.300 mm : 0.1% max Na+ H+ : 10%

Maximum reversible swelling Contractual value Test methods are available on request Suggested Operating Conditions Maximum operating temperature Minimum bed depth Service flow rate Maximum service velocity Regeneration Regenerant Level (g/L) Concentration (%) Minimum contact time Slow rinse Fast rinse
[1]

135°C 800 mm 5 to 50 BV*/h 60 m/h HCl 40 to 150 4 to 10 20 minutes 2 BV at regeneration flow rate 1 to 3 BV at service flow rate H2SO4 40 to 200 1 to 8

* 1 BV (Bed Volume) = 1 m3 solution per m3 resin Performance Operating capacity and sodium leakage depend on several factors such as water analysis, temperature and regenerant level. The engineering data sheets EDS 0355 A, 0356 A, 0359 A, and 0360 A, provide information to calculate them.

Limits of Use AMBERJET 1200 H resin is suitable for industrial uses. For all other specific applications such as pharmaceutical, food processing or potable water applications, it is recommended that all potential users seek advice from Rohm and Haas in order to determine the best resin choice and optimum operating conditions. Hydraulic Characteristics Figure 1 shows the bed expansion of AMBERJET 1200 H resin as a function of backwash flow rate and water temperature. Figure 2 shows the pressure drop data for AMBERJET 1200 H resin as a function of service flow rate and water temperature. Pressure drop data are valid at the start of the service run with a clear water and a correctly classified bed.

All our products are produced in ISO 9001 certified manufacturing facilities.

info@lenntech.com www.lenntech.com Tel. +31-15-261.09.00 Fax. +31-15-261.62.89

AMBERLITE® IRA402 OH
Strong Base Anion Exchanger

info@lenntech.com www.lenntech.com Tel. +31-15-261.09.00 Fax. +31-15-261.62.89

PRODUCT DATA SHEET

AMBERLITE IRA402 OH is a type 1 gelular, premium grade, strongly basic, anion exchange resin. It is based on crosslinked polystyrene and has high regeneration efficiency and excellent rinse performance. It is used in co-flow regeneration and conventional counterflow systems with downflow loading and upflow regeneration with air or water

holddown. Combined with a strong acid cation exchanger, AMBERLITE IRA402 OH resin reduces both strong and weak acid concentrations to extremely low levels. Its main use is water demineralization. Other fields of application include the treatment of electroplating waste and the isolation of anionic metal complexes.

PROPERTIES
Matrix ___________________________________ Functional Groups _________________________ Physical Form _____________________________ Ionic Form as Shipped ______________________ Total Exchange Capacity ____________________ Shipping Weight___________________________ Harmonic Mean Size ________________________ Uniformity Coefficient ______________________ Screen Grading (wet) _______________________ Screen Analysis ____________________________ Polystyrene divinylbenzene copolymer Quaternary ammonium Pale yellow translucent beads Hydroxide 0.95 meq/ml minimum (OH- form) 41 lbs/ft3 0.65 to 0.85 mm 1.6 maximum 16 to 50 mesh (US Std Screens) 2 % maximum on 16 mesh (US Std Screens) 1 % maximum thru 50 mesh (US Std Screens) Cl- → OH- : approximately 30 %

Maximum Reversible Swelling ________________
Test methods are available on request.

SUGGESTED OPERATING CONDITIONS
pH range _________________________________ Maximum operating temperature _____________ Minimum bed depth________________________ Service flow rate____________________________ Regenerant (100% basis)_____________________ Flow rate _________________________________ Concentration _____________________________ Level ____________________________________ Minimum contact time ______________________ Rinse flow rate _____________________________ Rinse water requirements____________________ 0 to 14 140 °F (OH- form) / 170 °F (Cl- form) 24 inches 1 to 3 gpm/ft3 NaOH 0.25 to 0.5 gpm/ft3 2 to 4 % 2 to 12 lbs/ft3 30 minutes 0.25 to 0.5 gpm/ ft3 initially to displace regenerant, then 1.5 gpm/ft3 75 gal/ft3 (approximate)

©1999 Rohm and Haas Company

IE-480EDS – Apr. 99 - 1/2

LIMITS OF USE
AMBERLITE IRA402 OH is suitable for industrial uses. For all other specific applications such as pharmaceutical, food processing or potable water applications, it is recommended that all potential users seek advice from Rohm and Haas Company in order to determine the best resin choice and optimum operating conditions.

HYDRAULIC CHARACTERISTICS
Figure 1 shows the expected pressure drop per foot of bed depth of AMBERLITE IRA402 OH in normal downflow operation with water at various temperatures as a function of flow rate. Figure 2 shows the bed expansion of AMBERLITE IRA402 OH as a function of backwash flow rate and water temperature. AMBERLITE IRA402 OH should be backwashed for 10 minutes after each operating cycle t reclassify the resin beads and o purge the bed of suspended insoluble material which may collect on top of the resin.

Fig. 1 : Pressure Drop

Fig. 2 : Bed Expansion

info@lenntech.com www.lenntech.com Tel. +31-15-261.09.00 Fax. +31-15-261.62.89
AMBERLITE is a trademark of Rohm and Haas Company, Philadelphia, U.S.A. Ion exchange resins and polymeric adsorbents, as produced, contain by-products resulting from the manufacturing process. The user must determine the extent to which organic by-products must be removed for any particular use and establish techniques to assure that the appropriate level of purity is achieved for that use. The user must ensure compliance with all prudent safety standards and regulatory requirements governing the application. Except where specifically otherwise stated, Rohm and Haas Company does not recommend its ion exchange resins or polymeric adsorbents, as supplied, as being suitable or appropriately pure for any particular use. Consult your Rohm and Haas technical representative for further information. Acidic and basic regenerant solutions are corrosive and should be handled in a manner that will prevent eye and skin contact. Nitric acid and other strong oxidising agents can cause explosive type reactions when mixed with Ion Exchange resins. Proper design of process equipment to prevent rapid buildup of pressure is necessary if use of an oxidising agent such as nitric acid is contemplated. Before using strong oxidising agents in contact with Ion Exchange Resins, consult sources knowledgeable in the handling of these materials. Rohm and Haas Company makes no warranties either expressed or implied as to the accuracy of appropriateness of this data and expressly excludes any liability upon Rohm and Haas arising out of its use. We recommend that the prospective users determine for themselves the suitability of Rohm and Haas materials and suggestions for any use prior to their adoption. Suggestions for uses of our products of the inclusion of descriptive material from patents and the citation of specific patents in this publication should not be understood as recommending the use of our products in violation of any patent or as permission or license to use any patents of the Rohm and Haas Company. Material Safety Data Sheets outlining the hazards and handling methods for our products are available on request.

©1999 Rohm and Haas Company

IE-480EDS – Apr. 99 - 2/2

9. Literatura
   A. A. Zagorodni, Ion Exchange Materials: Properties and Applications, Elsevier, Amsterdam, 2006 Ion exchange D. Muraviev, V. Gorshkov, A. Warshawsky , M. Dekker, New York, 2000 Rajaković, L.V. Obezbeđenje i osavremenjivanje postojećih režima voda‐para i mogućnost uvođenja novih tehnologija u termoenergetskim objektima EPS‐a Beograd: Tehnološko‐metalurški fakultet TMF, 1990 C. E. Harland, Ion exchange: Theory and Practice, The Royal Society of Chemistry, Cambridge, 1994 Ion Exchangers K. Dorfner, ed. , Walter de Gruyter, Berlin, 1991 Tehnička enciklopedija, 10, Izdanje i naklada jugoslovenskog leksikografskog zavoda Miroslav Krleža, Zagreb, 1986 R. Freir, Kesselspeiswasser und Kuhlwasser, Technologie und Betrebsanalzse. W. de Gruzter, berlin 1963 V. Đurić, Pari kotlovi I..III, Građevinska knjiga, Beograd 1959‐1960 Ljubinka V. Rajaković. Korozijski procesi u termoenergetskim postrojenjima usled neadekvatnog kvaliteta vode, Univerzitet u Beogradu, tehnološko‐metalurški fkultet, TMF, 2007 http://www.envirotech.rs/jonoizmenjivaci.htm

     


40

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful