You are on page 1of 70

Vilijam ekspir, OTELO

Vilijam ekspir OTELO (Othello, the Moor of Venice) Preveo: Aleksandar Saa Petrovi Adaptacija: eljko Huba LICA: OTELO, mavarski plemi, general mletake armije DEZDEMONA, njegova ena KASIO, njegov zamenik JAGO, njegov zastavnik BJANKA, Kasijeva ljubavnica RODRIGO, mletaki zemljovlasnik, zaljubljen u Dezdemonu DUD mletaki BRABANCIO, mletaki senator, Dezdemonin otac LODOVIKO, njegov roak MONTANO, guverner Kipra MUZIARI, GLASNIK, VOJNIK, NONI STRAAR, SLUGA PRATIOCI KARNEVALA I SAHRANE

Mesto radnje PRVI IN U MLECIMA; OSTALI INOVI U PRISTANITU NA KIPRU.

PRVI IN SCENA PRVA Venecija (Mleci). Ulica. (Dolaze RODRIGO i JAGO.) RODRIGO: Mnogo mi je krivo. JAGO: Ni sanj'o nisam da takva stvar moe da se dogodi.

RODRIGO: Da ti, Jago, ti - ovek s mojom kesom Na svojoj vrpci - da tako kaem Sve vreme uti, a zna ta se zbiva! JAGO: Do avola! - kad nee da me slua: Tri zverke ovog grada lino su mu, Gologlavi svi, doli da ga mole Da mene uzme za svog zamenika - Svestan sam toga koliko vredim: nii in Ne zasluujem - a on: nita! RODRIGO: Nita?! (Imitira ga) Ja sam, bogme, ve izabr'o zamenika svog. A zna li koga? RODRIGO: Koga. JAGO: Jednog stravinog, Od teorije same sazdanoga momka, Nekog Mikela Kasija, Firentinca RODRIGO: Neverovatno! JAGO: Ali on je, eto, Izabran, dragi gospodine! A ja, ratnik Koga je taj Otelo oima svojim crnim Gled'o u borbi, samo zastavnik Njegovog Visoanstva Maurskog i Garavog! RODRIGO: Kakav nezahvalni lopov, pravo da ti kaem, ja bih mu delat bio radije. JAGO: Tu nema leka. Prokletstvo je slube U tome to nam unapreenje ide Na neiji mig i veze roake, A ne po onom redosledu starom Gde uvek drugi nasleuje prvog. RODRIGO: Ja vie ne bih sluio kod njega. JAGO: Spokojan budi, gospodine dragi: Ja kod njega sluim da se njime posluim. I slue' njemu, ja sluim samo sebi Za svoj lini cilj. A kada mi izraz lica I stav otkriju namere srca mog I njegov ritam, ja u srce svoje Na rukavu svom nositi da ga avke Kljuju: ja nisam ono to jesam. RODRIGO: Uf, bre. Mnogo e sree trebati tom crnji Debelih usta, da pored nas takvih Postigne svoj cilj! JAGO: 'Ajd' sad, vikni njenog oca, Probudi ga; pokreni hajku na Otela, RODRIGO: Otrovau mu ljubavnu slast i celu stvar Razglasiti tako da ulice bruje;

JAGO: Roake njene razjari; pa kad ve ivi u ovom podneblju obilja, Pusti na njega muve da ga kinje; Iako mu je radost - prava radost, Zaini je sa toliko jeda, Da joj sva boja malice izbledi. RODRIGO: Ovo je kua njenog oca; E, sad u da ga viknem. Hej, Brabancio! Hej! Sinjor Brabancio, hej! JAGO: Jae. Hej, di' se! Brabancio, hej! Lopovi! Lopovi! Na kuu pazi! Sve ti odnesoe! I kerku i sve blago! Ej, lopovi! Looopoviii! (Pojavi se BRABANCIO, gore, na prozoru, pored balkona i u njegovoj visini.) BRABANCIO: ta je!? Ko se to tako dere? Zato? ta je to tamo? RODRIGO: Sinjore, jesu li vam svi Ukuani na broju? JAGO: Jesu li vam vrata Zakljuana? BRABANCIO: Za - zato pita? JAGO: O, Isuse! Zato! Pa vi ste sad klot opljakani, gospodine! Srce vam je prepuklo, a pola ste due Izgubili! BRABANCIO: Kakve to gluposti zborite u gluvoj noi?! JAGO: Evo sad, sad, ba sad Matorac jedan, ovan-crnorunac Tuca vae jagnjece belo. BRABANCIO: ta! JAGA: Di' se! Hajd' ustaj, di' se! Zvonom probudi Graane sve to sada hru II' e te avo napraviti dedom! BRABANCIO: Jeste li vi ludi!? RODRIGO: Sinjore uvaeni Zar mi ne poznajete glas? BRABANCIO: Ne, ne: ko si ti? RODRIGO: Rodrigo ja sam. BRABANCIO: E, tim si mi manje Dobrodoao! Zar ti ja ve nisam Naredio da mi se oko kue Ne unja vie!? Jasno sam ti i poteno Predoio da moja ki nije za tebe!

A ti sada, u ludilu svome, prepun Jela i pia, junainu izigrava Doavi k meni da mi moj mir naruava Pakosno! RODRIGO: Ma, sinjore, sinjore, sinjore BRABANCIO: Al' dobro pamti da sam ovek moan Te da me duh i poloaj moj Kadrim ine da tebi zagoram ovo! RODRIGO: Strpljenja, dobri gospodaru. BRABANCIO: O kakvoj krai trua? Pa ovo je Venecija, bre! A kua mi nije atrlja neka u selendri. RODRIGO: ujte me, Brabancio uvaeni: Dolazim vam iskreno, ista srca... JAGO: Tako mi rana Hristovih, gospodine, vi ste jedan od onih to nee da slue Boga, kad im to avo naredi! Dobro, dobro - smatrajte vi nas samo za lupee, pa ete videti ta e da vam se desi: jedan arapski pastuv ima da vam zajai ker; unuci e da vam ru, roaci da vam budu trkaki konji, a roake bedevije! BRABANCIO: Ko si ti, bestidnie? JAGO: Ja sam onaj, gospodine, koji je doao da vam kae da vaa ki i onaj Maur prave sada onu jedinstvenu dvolenu zverku, to ima lea ozdo i lea ozgo!!! BRABANCIO: E, ti si nitkov! Odgovarae za ovo! Znam te, Rodrigo! RODRIGO: Potujem ja vas i nikad se s vama I vaom au ne bih sprdao. Opet vam kaem: vaa je ki Ako joj vi to niste dopustili Podigla groznu bunu, vezavi Obzire svoje, duh, lepotu, sreu, Za tuinca tog, za belosvetsku Protuvu ovde kod nas i u celom svetu! Zato se odmah uverite sami: Ako je ona sad u svojoj sobi Ili u vaoj kui uopte, sruite Na moju glavu svu dravnu pravdu Za ovu moju obmanu. BRABANCIO: Hej! Svetla daj! Ukreite trud! I dajte mi sveu! Probudite sve ukuane! Brzo!

A sanjao sam neto slino: i ve Strepim da se to ne obistini. Svetlosti dajte! ujete ta kaem!? (Odlazi, gore.) JAGO: A sada zbogom! Ja te ostavljam; Poto nije ni korisno ni dobro Za poloaj moj, da ja budem svedok Protivu Crnje - a bio bih svedok Kada bih stolom ovde ostao... RODRIGO: Ja dobro znam da ga drava ova Sve da tog crnca i ukori otro. Odbaciti sad ne moe bezopasno. JAGO: Sa jakim je on razlozima odreen Za na rat oko Kipra to ne prestaje; A drava, kad bi i duu svoju Prodala vragu, od Maura sposobnijeg Za posao taj ne bi mogla nai. A ti, da bi ga naao sad, Odvedi hajku pravo u konak Kod Kentaura; i ja u biti tamo. Sad Zbogom! (Ode.) (Dolazi BRABANCIO u svom kunom kaputu.) BRABANCIO: Ne valja, bogme; pravo zlo, zlo: Stvarno je nema. Pobegulja - ode! - I ta sad meni, ocu prezrenome, Sem jda osta? Reci mi, Rodrigo, Gde si je vid'o? RODRIGO: U ove sitne sate U pratnji samo jednog gondolijera... BRABANCIO: - O, nesrena dcvojko! Sa crncem on'im, kae? RODRIGO: Sa njim! BRABANCIO: I sad budi otac! Kako me je prevarila! Stravino to je! Dones'te jo koju baklju! Probudite sve moje roake! - ta misli, da li su se ve venali? Ah? RODRIGO: Stvarno mislim da jesu. BRABANCIO: O, Nebesa! Kako li samo ode!? - O, oevi svi, ne verujte vie svojim kerkama po tom to vidite da rade! Hajde, jedni tamo, Drugi amo! - A je 1' ti zna, Rodrigo, Gde bismo mogli da uhvatimo tog Maura i nju? RODRIGO: Mislim - da ih mogu nai,

Ako uz jaku strau izvolite Sad poi sa mnom. BRABANCIO: Vodi nas, molim te! Ja u pred svakom kuom da viknem Veina ih je pod mojom komandom. Oruje, momci, dajte! Pozovite I nekoliko deurnih oficira. Rodrigo dobri, napred! I znaj Nagraen bie tvoj trud! (Odlaze.) SCENA DRUGA Druga ulica. (Ulaze OTELO i JAGO.) JAGO: Iako sam ja ljude ubij'o u ratu, Ja ipak smatram da je sutina Savesti nae: ne ubiti nikog Smiljeno! Prosto, ne mogu da budem Toliko zao. Nekoliko puta Hteo sam da ga probodem ovim maem I to ba ovde, ispod rebara. OTELO: Bolje to nisi. JAGO: Al' on je brbljao, Reima sramnim i uvredljivim ast vam je tako kaljao, da sam ga Sa ovo malo pobonosti svoje Potedeo, al' jedva. - Izvin'te me: Jeste li se vi venali, gospodine? Verujte meni: taj je Brabancio Omiljen vrlo: uticajan kao sm dud Mletaki, jer glas mu je dvaput tei Od glasa svakog senatora. Razvee vas on, ili e vas Svim zabranama onim i jadima Koje mu zakon doputa - sputati. Jer on je sva vlast izvrna. OTELO: Neka mu bude Neka on samo iskali svoj gnev. Usluge koje uinih Senatu Nadvikae sve njegove optube. Da me za nenu Dezdemonu ljubav Ne vee, ne bih ja svoju slobodu Beskuniku ni za sva blaga to ih Skrivaju mora u stege sputao. - Kakva nam se to svetlost pribliava? JAGO: To je njen otac probueni

S prijateljima svojm. Vi bolje uite. OTELO: Ne: moram da im dopustim da me nau. Priroda moja otvorena, moj in I moja savest ista verno e me Prikazati. - Ma, jesu li to oni? JAGO: Janusa mi, sad bih rek'o da nisu! (Ulazi KASIO i nosi baklju.) OTELO: Dudev je to vojnik i moj zamenik! Dobra vam no, vrli Kasio! ta je novo? KASIO: Dud vam alje svoje pozdrave, generale, I eli da mu odmah doete - jo ovog asa! OTELO: U emu je stvar? KASIO: Neto oko Kipra, kau vrlo je hitno. OTELO: Samo neto da kaem u ovom konaku, Pa u sa vama odmah da poem. (Ue.) KASIO: Ali hitno je... Ne razumem. JAGO: Mlad si ti da bi to razumeo. On ti se noas, bogme, kradom ukrcao U jednu barku to po kopnu plovi. Dokae li se da je plen zakonit, Plovie vono. KASIO: Nita ne razumem. JAGO: Oenio se. KASIO: Kojom? JAGO: Svete mi Marije Deve, jednom finom junf (OTELO se vraa.) - Pa, generale, idemo li sad? OTELO: Idem sa vama. KASIO: Evo i druge grupe koja vas trai! (Ulaze BRABANCIO i RODRIGO sa orujem i bakljama.) JAGO: Brabancio je to! Pazite, generale! Namere su mu loe. OTELO: Hej, stanite! RODRIGO: Sinjore, pa to je crnac! BRABANCIO: Dole s tim lopovom! (Obe grupe vade maeve.) JAGO: Rodrigo!? Ti!? E, sad uja da ti pokaem! OTELO: U korice s tim sjajnim maevima! Od rose mogu da vam zaraju. Sinjore dobri, vi moete bolje Komandovati svojom starou

Nego orujem svojim. BRABANCIO: O, lopove gadni! Gde si mi skrio ker? A kakav si prokletnik, Bie da si je i opinio maijom Da na sveoptu porugu utekne Iz okrilja svog doma i padne Na te aave grudi jezivog stvora Kao to si ti: da prestravi enu, A kakvi da je oara! I sad Nek' mi sudi svet, ako nije jasno Da si mi kerku opinio gadno, Mladost joj krhku iskoristio, Zato te hapsim kao prevaranta Da na sudu raspravimo ovu isto Pravnu stvar. OTELO: K sebi ruke! - i vi moji, I svi ostali! Da je uloga moja Da se sa vama tuem, ja bih je I bez aptaa odigr'o. Kud hoete Da idem i svoj odgovor dam Na vau tubu? BRABANCIO: U zatvor! A kad te Redovnim putem izvedu pred sud, Tamo e dati svoj odgovor! OTELO: A ta e biti ako vas posluam? Kako e to da primi dud mletaki Koji me upravo k sebi zove Povodom nekog vrlo hitnog posla Dravnog? KASIO: Tano, sinjore preasni! U savetu je dud sada. BRABANCIO: Dud u Savetu!? U ovo doba noi? - Hajdemo! Sitnica nije ni ova moja stvar. Ni dud nee moi a da uvredu ovu Ne primi kao njemu samom nanesenu! Jer ako sad ovo nekanjeno proe, Robovi, divljaci bie nae voe! (Odlaze.) SCENA TREA Dvorana u savetu. Gore svee. (DUD sedi za stolom. Ulazi SLUGA) SLUGA: Veliki dude, ovo vam javlja sinjor Montano, guverner Kipra Otmena roda, po dunosti svojoj,

I moli da mu verujete sada. Osmanlije, drei se kursa Plovidbe svoje ka Rodosu, Sa novom flotom spojie se tamo! DUD: Da, da, ja sam i oekivao to. A koliko ih ima? SLUGA: Tridesetak Jedrenjaka; al' sada menjaju kurs I, vidno, nazad, ka Kipru plove. DUD: Dakle, Izvesno je sad: na Kipar plovi on! SLUGA: Stigli su Brabancio, zastavnik Jago, nepoznat graanin neki i na Maurin hrabri! DUD: Kasio ga je pronaao. Brzo neka uu. (Sluga odlazi. Ulaze BRABANCIO, OTELO, JAGO i RODRIGO.) DUD: Otelo hrabri, moramo te odmah Uposliti, zna, protiv naeg optog Neprijatelja - Turina otomanskog! (BRABANCIJU) Nisam vas vid'o, dobro nam doli, Sinjore! BRABANCIO: Oprostite mi, vaa milosti: Ni dunost moja senatorska ni vest O hitnom poslu dravnom, nisu me iz Postelje digle; a niti sam Brigama optim obuzet, jer meni Lini jad, kao bujica pomamna, Sve druge brige proguta i zbrisa. DUD: ta je, ta vam se to desilo? BRABANCIO: Moja ki! O, ki moja! DUD: Umrla? BRABANCIO: Da, za mene. Zavedena je ona; Od mene, oca, ugrabljena, pa inima I drogama raznoraznim nadrilekarskim Upropaena; jer da joj priroda Bezumno tako zgrei - a nije Manjkava, slepa ili maloumna Nemogue je bez maije! DUD: Bogme, Ma ko bio taj to je kerku tvoju Tim nepotenim radnjama zaveo, Pa je od tebe odveo, ti e mu, lino, Po tumaenju svome, da proita Paragraf gorki iz krvave knjige Zakona - pa sve da je optueni

I moj roeni sin! BRABANCIO: Pokorno hvala Milosti vaoj! - Evo tog oveka! To vam je ovaj Maur, kog je, izgleda, Poseban nalog vae milosti Doveo amo! DUD: A ta ti, Otelo, moe U odbranu da kae svoju? BRABANCIO: Nita, Sem da je tako! OTELO: Najmoniji, Uvaeni i estiti senjori I plemeniti gospodari moji: Da sam ker ovog starca odveo Istina, cela; istina je i to Da sam se njome oenio; i to je sav Prestup moj. BRABANCIO: Kako da se ona Uprkos divnoj prirodi, mladosti, Ugledu, zemlji - zaljubi u ono U ta se uvek plaila i da pogleda!? On je nju oamutio nekim smesama to neposredno savlauju krv, Ili, pak, nekim napitkom opojnim. DUD: Ta vaa tvrdnja, Brabancio, nije Nikakav dokaz, bez pouzdanije, Pa i jasnije svedodbe no to je ta Od tankog tkiva i pretpostavki to ga tereti. (Otelu.) Pa, reci, Otelo: Da 1' si ti stvarno putem nasilnim I posrednim - uz pomo nekih droga Stekao sklonost devojke te; Ili pak molbom i onom prijatnom Izmenom misli, kad se dua dui Obraa? OTELO: Molim ja vas, poaljite nekog Do Ketnaura po nju, pa nek' ona sama Pred svojim ocem govori o meni. Ako iz njenih rei zakljuite Da sam neastan, liite me ne samo Poverenja svog i poloaja mog, Nego, presudom vaom - i ivota samog. DUD: Dovedite nam Dezdemonu amo. OTELO: Odvedi ih ti, zastavnie: to mesto Ti najbolje zna. (JAGO odlazi.)

- A dokle ona ne doe, Iskreno u ja, kao to Nebu Grehove krvi svoje ispovedam, Ozbiljnom sluhu vaem poveriti Kako ja uspeh da steknem ljubav Te gospe lepe, i kako je ona Stekla moju. DUD: De, priaj nam, Otelo. OTELO: Njen otac me je voleo i esto U kuu zvao - i traio stalno Da mu o svome ivotu priam Iz godine u godinu - o bitkama, Opsadama i udljivoj ratnoj srei Koja me je na tom putu pratila... Dezdemona je to pomno sluala Da bi za trud mi dala savren jedan Svet uzdisaja, zaklinjui se pri tome U veru svoju da je sve to tako udno, udno zacelo, bezmerno udesno, tuno i vrlo dirljivo, Strano dirljivo; rekla mi je jednom Da bi ak vio volela da to nikad Nije ula, no i da ali to i nju Bog ovekom takvim nije stvorio. A jednom mi je zahvalila srdano I rekla: budem li imao druga Koji nju voli, da ga nauim Da pria priu o mom ivotu, Pa e mu ona biti naklonjena. A ja tu zgodu iskoristim tada Da joj kaem da ona zbilja mene voli A da ja volim nju i to su sve te ini Koje ja upotrebih. - Evo gospe: Pa neka ona sama prosudi. (Ulaze DEZEMONA i JAGO) DUD: Mislim da bi ta pria i moju ker Osvojila. Brabancio moj dobri vrli. BRABANCIO: Molim vas, dude, ujte i nju sada. Prizna li ona da je polovina Udvaranja tog njena zasluga, Nek' onda sve na moju glavu padne to nepravedno okrivih oveka! Prii nam, krhka gospoo: vidi li ti Kome u ovom drutvu najveu Poslunost svoju duguje? DEZDEMONA: Oe moj Plemeniti, ja ovde sad vidim

Poslunost svoju - podeljenu: Vama sam duna za ivot i odgoj, A bie moje i vaspitanje Ue me kako vas da potujem. Samo sam vama odana sve dok sam Vaa ki. Ali ovde je i moj mu; I koliko je vama moja majka Odana bila, dajui prvenstvo muu, A ne ocu svom, isto toliko prava I ja polaem na to da prvenstvo Mauru dam, svom gospodaru. BRABANCIO: Nek' je Bog s tobom! Ja sam zavrio. Ako je vaoj milosti po volji Da se vratimo poslu dravnom.Kam' da sam dete usvojio, a ne Rodio! - Sad mi pristupi, Maure: Evo ti dajem od sveg srca ono to bih ti - da ga sam ne uze - od sveg srca Uskratio. A to se tebe tie, Blago moje, u dui mi je milo to nemam druge dece, jer zbog ovog Bekstva tvog ja bih tiranin postao, Pa bih im balvan za noge veziv'o. Zavrio sam, dude. DUD: Dopusti mi Da zborim kao da sam ja sada Na tvome mestu, i da sentenciju Izreknem jednu koja bi mogla, Korak po korak, ljubavnike ove Da priblii svoj tvojoj milosti: Kada nema leka, tad nema ni jada, Jer posle najgoreg ostaje nam nada. BRABANCIO: Izreke su i gorke i slatke, za mene I jake s obe strane, jer su dvosmislene. Al' rei su samo rei, ja bih rek'o: Jo nikad nisam uo da je neko Kome se srce kida i sve rui Uteen bio kroz - svoje ui. Milim vas smerno, preimo na nae Poslove dravne. DUD: Dakle, Turci plove ka Kipru sa vrlo monom ratnom flotom. Otelo, ti najbolje zna koliko je Kipar utvren. Iako mi tamo imamo namesnika - guvernera koji je veoma sposoban ovek - to je svima poznato, ipak se nae javno mnenje, koje stoji iznad svoga, mnogo vie uzda

u tebe. I zato e morati da se pomiri s tim da sjaj svoje nove sree, Oelo, pomrai ovim surovim i napornim ratnim pohodom. OTELO: Tiranka moja - navika, tovani Gospodaru, pretvorila je moju Postelju ratnu od ljuta kremena I prekaljena elika u duek S triput probranim paperjem. Priznajem Da u tekoi postajem nekako Prirodno bodar i vrlo ivahan; I, naravno, preduzeu ja ovaj pohod Na Osmanlije. Stoga se pokorno Vama ja klanjam, i najlepe molim Da se supruzi mojoj obezbede: Ugodan smetaj, postupak u skladu Sa njenim rangom, sva sredstva za ivot I posluga sva, koja odgoju njenom I prilii. DUD: A mogla bi, ako to eli, Da bude kod svog oca. BRABANCIO: Ja to neu. OTELO: Ni ja. DEZDEMONA: Pa, ni ja. Jer ne bih elela Da budem tamo gde bih prisustvom Svojim u ocu svom netrpeljivost Izazivala. Dude milostivi, Budite mome predlogu naklonjeni I neka vam u glasu zalog bude Za neiskustvo moje. DUD: ta bi htela, kai, Dezdemona? DEZDEMONA: Dopustite mi da i ja odem s njim. OTELO: Bog mi je svcdok da vas ne molim Da bih ja udovoljio nepcima udnje svoje, il' da bih se - nisam ja Vie tako mlad - uspaljivao I uivanju linom predavao; Ne! Kad mene sablanjiva dokonost Amora, lakih krila, pohotom zaslepi I sposobnost mi ratniku otupi, Pa mome poslu putena igra nakodi, Nek' onda od mog lema domaice Naprave erpu; a svi nitaci I nevaljalci nek' prstom na mene Pokazuju! DUD: Nek' bude onako kako

Ti, Otelo, sam odlui, pa ila Ona s tobom il' ostala ovde. Na posao je hitan i brzinu trai. Jo noas mora poi. DEZDEMONA: Noas, vaa Milosti? DUD: Ove noi. OTELO: Od sveg srca. DUD: Opet emo se ovde sastati. U devet, sutra ujutro. Otelo, Ostavi ovde nekog oficira; On e ti nau punomo doneti, I druge spisi' vane za tebe I poduhvat tvoj ratni. OTELO: Ako je vaoj milosti po volji, Neka to bude moj zastavnik. Pouzdan je on i poten ovek: Stog njega ja ovlaujem da dovede Suprugu moju i donese mi sve ono to vaa milost bude smatrala Za shodno. DUD: Neka bude tako. Laku no svima! - Pa, plemeniti moj Sinjore, dragi Brabancio: Ako nam vrlina nije u oku trn, Onda ti je zet vie beo nego crn. BRABANCIO: Motri na nju, Otelo zagasite koe! Prevarila je oca, pa i tebe moce OTELO: ivotom jamim da je tvrda vera! (DUD i ostali odlaze.) OTELO: Hajdemo sad, Dezdemona, ostaje mi Samo jedan as za ljubav, poslove I uputstva pred moj put. Moramo se Povinovati vremenu. (OTELO i DEZDEMONA odlaze.) (Na ekspirovoj neogranienoj pozornici, kad Rodrigo i Jago ostanu sami, ova se scena vie ne dogaa u sali Saveta.) (Susreu se RODRIGO i JAGO) RODRIGO: Jago! JAGO: ta je, srce - plemenito? RODRIGO: ta da radim, Jago? ta ti misli? JAGO: Pa, da ode u krevet i da se ispava. RODRIGO: Idem smesta da se udavim! JAGO: Ako to uradi, neu vie nikad da te

volim. E, ba si blesav, gospodine otmeni! RODRIGO: Blesavo je iveti, kad je ivot muenje; a osim toga, postoji i ono staro pravilo: kad ti doktorka Smrt prepisuje recept, onda garant ima da crkne! JAGO: Jao, kakva glupost! Gledam ja ovaj svet ve etiri puta po sedam godina, i otkako umem da pravim razliku izmeu tete i koristi, ja nisam sreo oveka koji ume da voli sebe. Ja bih, vidi, svoju ljudsku prirodu pre zamenio majmunskom nego to bih i zucnuo da u da se udavim zbog ljubavi prema tamo nekoj kamenjarki! RODRIGO: Pa ta drugo da radim? Priznajem da je sramota to sam se toliko zacopao, ali ja nemam snage da se iz toga izvadim. JAGO: Snage? - Sranje! Od nas samih zavisi da li emo da budemo ovakvi ili onakvi. Nae telo je naa bata u kojoj je naa volja batovan. Prema tome, od nae volje zavisi ta emo u toj bati da gajimo: koprivu ili salatu; da li emo da sadimo blagovan ili da plevimo majinu duicu; da li emo u njoj da sejemo samo jednu sortu trave ili emo je pretrpati raznim sortama; hoemo li je pustiti da zbog nae lenjosti bude neplodna ili emo je ubriti marljivou. Dakle, naa snaga i popravna mo lee u naoj volji. Kad vaga naeg ivota ne bi imala tas razuma kao pritivteu tasu ulnosti, naa krv i niskost ljudske prirode navodile bi nas da pravimo najlue eksperimente. Ali mi imamo razum da nas hladi kad se uspalimo, da smiruje acanje nae puti i obuzdava nau razularenu pohotljivost: a to to ti naziva ljubavlju, ja u toj bati smatram tek za kalem ili izdanak. RODRIGO: Ni govora o tome! JAGO: To je kod tebe samo udnja krvi i slabost volje. Hajde, bre, budi ovek! Da se udavi!? Davi ti make i slepu tenad. Ja sam ti uvek bio prijatelj i mogu iskreno da ti kaem da sam za tebe vezan neraskidivim konopcima vene vrstine, jer ti to i zasluuje. Ali sad mogu da ti pomognem vie nego ikad ranije! Evo ta treba da radi: RODRIGO: ta?

JAGO: Napuni kesu parama. RODRIGO: Koliko? JAGO: Poi sa nama u ovaj rat; maskiraj se lanom bradom. Nemogue je da e Dezdemona jo dugo da voli Maura, a niti e on nju Kaem ti, stavi novac u kesu, dukate u emer! RODRIGO: Koliko? Izgubili su glave u poetku; brzo su se zapalili, brzo e se i ohladiti - videe kad se raziu; ali - lovu u futrolu! RODRIGO: Jo? JAGO: Napuni fiek zlatnicima. Ti Mauri su udljivi i nestalni -! Hrana koja mu je sad slatka kao eer, uskoro e mu biti gorka kao emer. Mlada je i morae da nae nekog mlaeg: kad se zasiti njegovog tela, shvatie da joj je izbor bio pogrean. Zato - parice-zlatice u krpice! A ako ba toliko eli... RODRIGO: elim. JAGO: ...Da da duu avolu, ti onda izaberi bar neki finiji nain od davljenja. Podigni sav novac koji moe. RODRIGO: Sav? JAGO: Ako oltar i slab zavet - koji su pred njim jedno drugom dali jedan greni varvarin i jedna super-lukava Venecijanka ne budu isuvie tvrd orah za zube moga duha i svu bagru pakla - ti e je, burazeru, imati! Zato ponesi pare! Kakvo, more, davljenje nezdravo!? Sranje, kad ti kaem. Nije to za tebe. Bolje ti je i da te obese to si se nauivao ivota, nego da se udavi i ode bez nje. RODRIGO: A je l ti hoe da mi svesrdno pomogne da mi se ispune elje, ako se odluim na to? JAGO: Nema da brine, ja ti dobar stojim! Idi uzmi pare! Sto puta sam ti to ve rekao, i sad ti ponavljam, da ja mrzim tog Maura. Mrzim ga iz dubine due; a ni ti nema manje razloga za to. Udruimo se stoga u naoj osveti protiv njega. Ako uspe da mu nabije rogove, tebi e to da bude zadovoljstvo, a meni luda zabava. U utrobi vremena ima jo mnogo dogaaja koji ekaju da se rode. A sad, nalevo-krug! Idi uzmi lovu! Sutra emo da nastavimo razgovor o tome. Zbogom.

RODRIGO: A gde emo da se naemo sutra ujutru? JAGO: Kod mene, u mojoj gajbi. RODRIGO: Doi u ti rano. JAGO: Doi. A's' u zdravlje! - Ej, Rodrigo? RODRIGO: ta kae? JAGO: I da nikad vie nisam uo o onom davljenju, razume!? RODRIGO: Promenio sam se. JAGO: 'Ajd' zdravo! I dobro nagruvaj kesu! RODRIGO: Prodau celo imanje. (RODRIGO odlazi.) JAGO: Tako ja uvek svoju budalu U svoju kesu pretvaram! Pa ja bih Sve svoje znanje profanisao kad bih Traio vrcme s gusanima takvim, Bez razonode i neke koristi! Maura mrzim. Svet misli da je on Me' aravima mojim - moj posao Svrio. Ne znam da 1' je to istina, Al' ja u samo zbog sumnje takve Postupati ba kao da je to istina. Mene on ceni - i time u lake Da delujem na njega u svojoj Nameri. Onaj Kasio je ovek lep ekaj, ekaj - ja dobijam njegov in I za eire svoje volje slobodne Zadenem pero duple podvale! Al' kako? Kako? ekaj da vidimo... Dabome: Kroz neko vreme napuniu Otelu ui da je Kasio Veoma prisan sa enom njegovom; Na njega moe da se posumnja, Jer privlaan je on i uglaen Stvoron da ene ini nevernim. (Prezrivo.) Maur je estit i otvoren ovek I misli da su poteni i oni Koji samo izgledaju tako; I bie lako njega za nos vui K'o to se krotki magarci povlae. Sinula! Tu je: nakaza je roena! Jo je verna mraku i paklenoj sili, Al' na svetlost dana mora da izmili. (Odlazi.)

DRUGI IN SCENA PRVA U blizini luke na Kipru. Vee. Bura. (Ulaze MONTANO i SLUGA.) SLUGA: Gospodaru Montano, novosti vam nosim Na je rat zavren! MONTANO: Hvalim te Boe! SLUGA: Turke je ova bura pomamna Srubila tako da im je ceo plan Osujetila: krasan jedan brodi Mletaki vide teki brodolom I propast veeg dela turske flote. MONTANO: Gde je taj morski glasnik? SLUGA: Brodi je pristao, Ve je u luci - Venecijanac jedan S veronskom spremom; ba se sad iskrca Onaj Mikele Kasio, zamenik hrabrog Mavra Otela, a Mavr je, kae, jo Na moru; I sa punim ovlaenjima Senata plovi ka Kipru. MONTANO: Ba mi je drago! Odlian je on zapovednik. SLUGA: Al' taj Kasio, ma kako uteno O tome turskom gubitku govorio, Izgleda meni brino i molitve ita Da Maur stigne bezbedno; jer, kae Da ih je strana bura razdvojila. MONTANO: Nek' mu pomogne Bog. Sluio sam pod njim; Taj vam je ovek vojniina prava I sjajan je on komandant. Hajte sad na rivu, Tragajte pomno za hrabrim Otelom, Sve dok se more ne spoji sa nebom I dok vam oi ne pobele. Hajte Jer sada svaki minut prua nadu Da e i drugi brodovi da stignu! (Ulazi KASIO.) KASIO: Hvala vam, guverneru ratnikog Ostrva ovog to vam je na Maur Toliko mio! Nek' ga Bog zatiti Od svakog elementa, jer sam ga na moru Opasnom vrlo, izgubio. MONTANO: Je 1' on dobar brod ima? KASIO; Brod mu je vrste grae a krmano

uven po svome iskustvu i vetini; I' zato su mi nade sasvim zdrave, Iako nisu ba pregojene. (Glasovi spolja: 'Jedra! Jedra! Brod na vidiku!'.) KASIO: Nadam se da je to brod naeg komandanta. (Topovske salve.) SLUGA: Gospodo! Paljba je to poasna! Prijatelji su - u svakom sluaju. KASIO: Pogledajte pa nam javite ko je to stigao! (SLUGA izlazi.) MONTANO: Recite mi sad, porunie dragi: Je 1' tano da se va general oenio? KASIO: Jeste; i tako da mu enidba ta Srenija biti ne moe: uzeo je on Devojku koja nadmaa i najlepu Sliku crtakog pera i sve hvalospeve Pesnika, koji bi se umorili Kad bi lepotu njenu pokuali Da opiu. (Vraa se SLUGA.) - Govor'te, ko je to stigao? SLUGA: Stigo je zastavnik generalov, Jago. KASIO: Sjajno! I on je sreno doplovio: I sama bura, talasi ogromni, Vetrovi huni, otre hridine I zli sprudovi peani - ti dumani Brodova - kao da su sad imali Smisla za lepo, kad su svoju narav Ubilaku svu zanemarili I Dezdemonu bajnu propustili! MONTANO: A koja je ta? KASIO: Ona o kojoj sam vam Maloas pri'o - zapovednica Velikog naeg zapovednika Hrabrome Jagu poverena da je Doprati dovde. Stig'o je sedam dana Pre no to sam ga oekiv'o. O, Jupiteru moni, uvaj nam Otela I naduvaj mu jedra dahom svojim Da mu brod velianstveni sreom ozari Kiparski zaliv, da mu u Dezdemoninom Zagrljaju od ljubavi srce zaigra, Da novim arom razgori duhove Ugasle nae i celom Kipru donese Utehu i mir! -

(Dolaze DEZDEMONA, JAGO i RODRIGO kao pratnja. KASIO uzima DEZDEMONU za ruku.) KASIO: - O, pogledajte! Stiglo je brodsko blago Na obalu! Poklon'te joj se svi Kiprani! Pozdravljam vas, o gospo plemenita! Neka vas vodi milost nebeska, Neka vas prati i svu okruuje! I vi zastavnie, dobro nam doli! (JAGO klimne glavom i preputa re DEZDEMONI.) DEZDEMONA: Kasio vrli, hvala. Imate li Vesti o mome gospodaru? KASIO: Jo nije Prispeo, gospo; nita drago ne znam Sem da je dobro i da e uskoro stii. DEZDEMONA: Da, al' ja ipak strahujem! Zato smo se razdvojili? JAGO: Rekoh vam gospo, razdruila nas je Borba mora i neba! (Glasovi spolja: 'Jedra! Jedra na vidiku!') KASIO: Opet neki brod! (uje se plotun.) SLUGA: Sa broda pozdravljaju sad tvravu! I to su prijatelji. KASIO: Po vesti idite! (SLUGA odlazi.) (Zauje se zvuk trube.) JAGO: amac je ve u luci. DEZDEMONA: Otelo to je! Trubu mu poznajem. KASIO: Tano, to je on! (Dolazi OTELO.) OTELO: O, lepa ratnice moja! DEZDEMONA: Otelo, mili suprue moj! OTELO: Iznenaen sam koliko se i radujem to te vidim tu, to ti mene doekuje! Radosti due moje! Ako posle Svake bure ovakvo zatije nastupi, Nek' huje vetri dok smrt ne probude! Kad bih sad umro, bila bi to srea Velika; jer strah me je da mi sudba Neznana nikad vie doneti nee Ovako potpun duevni mir. DEZDEMONA: O, ne-dao-bog da nam spokojstvo i ljubav Ne jaaju sa prolaenjem naih dana! OTELO: Amin, vi dobre sile! Nisam u stanju

Da izrazim sve zadovoljstvo svoje; Ovde me gui - prosto sam presrean. (Ljube se.) Ovo - i - ovo - nek' bude najvei nesklad Dveju nam dua do kraja ivota! JAGO: Sad ste stvarno dobro usklaeni! OTELO: Iskreno govori. JAGO: A kako drugaije. OTELO: O, srce moje, brbljam neumesno, Jer sam od sree podetinjio. Molim te, dobri Jago, otidi u luku, Iskrcaj stvari, a kapetana zlatom daruj. Valjan je ovek i pohvalu zasluuje. MONTANO: Hajdemo sada u zamak. Dobro nam Doli na Kipar! (Odlaze svi, sem JAGA i RODRIGA) JAGO: im zavrim u luci, Eto i mene. (RODRIGU) Doi ovamo!... Ako si hrabar - a kau da i podlaci, kad su zaljubljeni, imaju u sebi vie plemenitosti no to im je priroda podarila - uj me sada: Kasio je noas deurni u krugu tvrave. Al' prvo moram ovo da ti kaem: Dezdemona se do uiju zaljubila u njega. RODRIGO: U njega!? Pa, to je nemogue! JAGO: Stavi prst na usta, ovako - i ekaj da te uputim u stvar. Ti zna s kakvim je ona arom u poetku volela Maura samo zbog njegovog hvalisanja i prianja fantastinih lai. Pa hoe li ga ona veno volcti zbog tog njegovog blebetanja? RODRIGO: Ne znam... JAGO: Nek' ti to ne bude ni nakraj tvoje velike pameti! Nee! Njene oi moraju da se hrane lepotom. A kakvo joj je to zadovoljstvo da stalno gleda avola? Kad joj one nestane slatke radnje ohlade krv, traie ona - da bi se opet uspalila i u sebi novu e izazvala - neko privlano lice odgovarajuih godina, otmenosti i lepote: sve ono to Mauru nedostaje. Kad bude uvidela da tih pogodnosti nema, ona e u svojoj tananoj nenosti da se oseti prevarenom: poee duboko da uzdie, da izbegava Maura i da ga se gadi. Sma e je priroda navesti na to i nagnati da nae nekog drugog. RODRIGO: Je l to izvesno?

JAGO: To je vie nego izvesno. A kad stvari tako stoje ko ima bolje anse od Kasija da tu sreu ostvari? Vet je taj nitkov. Savestan je taman toliko da se ogre platom uljudnosti i finoe da bi lake zadovoljio svoju pohotljivost i duboko skrivene elje za razvratom. Kod nje samo on igra! Stvarno, samo on. Ljigav i prepreden lupe. Majstor da nae priliku za one stvari; pa i kad je nema, on je izmisli. Teka vuci-batina! Ali taj lupe je lep, mlad i ima sve ono to aave i neiskusne ene trae. avolski nezdrav i savren lupe! I on je toj eni ve zapao za oko. RODRIGO: Ne mogu da verujem da je ona takva: pa, ona ima blagoslovenu narav! JAGO: Da zna koliko je blagoslovena! Vino koje ona pije pravi se od groa. Da je svetica, ne bi se nikad zaljubila u crnugu. Blagoslovena iznutrica! Jesi li je video kako Kasiju gladi dlan? Zar nisi to primetio!? RODRIGO: Jesam; ali to je bilo samo iz utivosti. JAGO: More, pohota! - ove mi ruke: mraan prolog drame grenih misli i bluda. Usne im se zamalo nisu spojile, al' su im se dasi zagrlili. Nevaljale misli, Rodrigo! Kad takve prisnosti prokre sebi put kroz formu, onda je blizu i ona glavna radnja - telesni svretak! RODRIGO: Pa to je nemogue! JAGO: (Imitira ga.) Nemogue... Noas postupi po mom savetu. Ja sam te doveo iz Venecije ovamo. Budi na strai: bie postavljen po mojoj zapovesti. Kasio te ne poznaje; a ja u biti u tvojoj blizini. Nai neku priliku da naljuti Kasija - bilo da se brecne, razdere ili naruga disciplini koju ti on namee - ili na neki drugi nain koji ti se svidi u zgodnom trenutku. RODRIGO: Vai. JAGO: I da zna, gospodine: on je nagao i vrlo prgav ovek, pa moe da se desi i da te klepne svojom palicom: izazovi ga da to uini; jer ja u ba to da iskoristim da ove na Kipru podbodem na pobunu; a oni se nee smiriti sve dotle dok Kasio ne bude smenjen. Tako e ti preicom doi do ispunjenja svojih elja emu u ja, posle, na svoj nain, jo doprineti; prepreku emo lepo ukloniti, jer ako to ne

uinimo, nemamo nikakvih izgleda na uspeh. RODRIGO: Dobro, uiniu kako ti kae; samo ako bude prilike. JAGO: Bie, ja ti jamim. Doi malo posle kod mene u tvravu. Sad moram da iskrcam njegov prtljag. Zdravo! RODRIGO: Videemo se, u ime Boga! (Odlazi.) JAGO: Da je Kasio voli, to stvarno verujem: Da ona voli njega, prirodno je I sasvim verovatno; a Otelo - Iako ga ja ne podnosim - plemenit je, Odan i on nju voli; smeo bih da kaem I da e on Dezdemoni biti Veoma drag mu. Pa, i ja nju volim; Al' ne iz prave poude - mada, moda I taj greh moe da mi se pripie Ve malice iz osvete, jer stvarno sumnjam Da se taj Crnja pohotljivi uvalio I u mestace moje; ta mi pomisao Utrobu grize kao otrov, i nita mi Smiriti duu ne moe i nee Dok ne izravnam raun s njim: ena za enu! Ne uspem li to, bar u baciti Maura U ljubomoru takvu da je razum nikad Ne izlei. I zato, ako ovaj Bezvezni dukac mletaki, koga drim Na uzi da u lov ne srlja bezglavo, Posluan bude, namestiu igru Kasiju kod tog Maura uz klevetu Da mu je strane rogove nabio Jer od Kasija strepim i za svoju Kapicu nonu. Maur e mi biti Blagodaran i naklonjen, pa e me ak I nagraditi to sam ga namagario I do ludila onespokojio! Tu je zamisao, al' jo je bez sistema: Groznog lica podvale bez delanja nema! SCENA DRUGA Ulica. uje se muzika i karnevaslko veselje. (Dolazi KASIO, pripit je, nosi proglas; prate ga muzikanti i BJANKA.) KASIO: Otelo - na plemeniti i hrabri general - posle najnovijih pouzdanih vesti o potpunoj propasti turske flote, sa zadovoljstvom

poziva sve graane da tim povodom uestvuju u narodnom veselju: neki u igranju, neki oko velike vatre pod vedrim nebom - svako u onoj zabavi koju voli. Jer, pored ovih radosnih vesti, to je i proslava njegovog venanja. Ovo se objavljujepo njegovoj elji. Snabdevai hranom i piem ve poinju da rade - i svima je doputeno da se aste i goste po volji, od ovog petog asa pa sve dotle dok zvono ne oglasi as jedanaesti. Neka Nebo blagoslovi ostrvo Kipar i naeg plemenitog generala Otela! (Svi uzvikuju sa odobravanjem. Muzika pone jako da svira pomamni ples. BJANKA uvlai KASIJA u svoju igru. On plee sa njom, ljube se, piju vino... Ulazi JAGO. Muziari mu prilaze, ali on odmahuje i pokazuje im da moraju da idu. KASIO ugleda JAGA i u tom trenutku pokazuje muzikantima i BJANKI da moraju da idu jer on ima obaveze. Svi odlaze, ostaju samo KASIO i JAGO.) KASIO: U dobri as, Jago! JAGO: Moramo da postavimo strau. KASIO: Zar je ve deset? Gde je general? JAGO: Otelo je u postelji. KASIO: Ovako rano? JAGO: Iz ljubavi prema svojoj Dezdemoni. Al' mi ne treba da mu to zamerimo: znate kako je - on jo ni jednu bludnu no nije proveo s njom; a na nju bi i sam Jupiter trzao! KASIO: To je najizvrsnija dama. JAGO: I, uveren sam, puna nestaluka. KASIO: Zaista, veoma ivahno i nono stvorenje. JAGO: A to ima oi, pogled... To kao da trubi greno poveerje! KASIO: Primamljiv pogled, zaista; al', ipak, rekao bih, veoma smeran. JAGO: A kad govori, zar ne zvui kao da poziva na ljubavnu uzbunu? KASIO: Ona je, stvarno, savrenstvo. JAGO: Pa, sreni im bili krevetski aravi! Doite, zamenie, imam ovde jedan krag vina; a tu, napolju, je sinjor Montano koji bi rado gucnuo u zdravlje crnog Otela. KASIO: Ne vie noas, dobri Jago. JAGO: Pa to je na prijatelj! KASIO: Voleo bih da je pristojnost izmislila neki drugi nain goenja u neiju ast. JAGO: Samo jedan pehar; ja u piti i za vas. KASIO: Veeras sam ve popio dovoljno vina, eto, i sam vidi da sam sada malo veseliji nego

obino. JAGO: Ma, vi niste dete, ovee! Ovo je no gozbe i veselja. Razmislite hoete li odbijanjem naeg domaina uvrediti. KASIO: U pravu si. Gde je Montano? JAGO: Tu, pred vratima: molim vas, vi ga pozovite da ue! (KASIO izlazi.) JAGO: Ako li uspem da ga sad navedem Da tako pripit bar jo jedan pehar Popije, on e brzo postati razdraljiv Kao kuence moje mlade gospe. A moj Rodrigo, budala moja tuna, Noas je do dna ae ispijao Sve u zdravlje Dezdemone. Montana, to je mnogo osteljiv na ast - na tu Sutinu ovog ratnikog ostrva Ja sam ve punim peharima zagrejao. U toj gomili pjane i vrle gospode Ostvarim li ono to mi glava snuje. Nosie mi brodi i vetri i struje. (Vraa se KASIO sa MONTANOM.) KASIO: Bogme, noas sam popio to dugo nisam. MONTANO: Ja jedan poli, dajem vam re vojniku. JAGO: Ma dajte to vino, hej! (Pevui.) Kucnimo se ovom aom! Kucnimo se ovom flaom. Ne ivi se dovek, I vojnik je ovek! On dok pije, pije vredno Bure jedno ko nijedno! MONTANO: Bogami, sjajna pesmica. JAGO: Nauio sam je u Engleskoj - a oni su vam tamo glavni cugaroi. Imam jo jednu! MONTANO: Da ujemo. JAGO: (Pevui.) Kralj je Stevan junak bio mudante je zlatom preplatio. Priao je da za gro ga prevarie da krojai njemu lou mjeru odmjerie. Al vitez taj bee, od zlatnih bermuda, gordi Stevan! A ti ta si, kuda? Nizak, tat, ogrnut u stari plat! Ej, oholosti, betijo to zemlju upropasti! MONTANO: Bravo! KASIO: U zdravlje naeg generala!

MONTANO: Tako je, zamenie, ja vam se pridruujem. JAGO: I ja! (Ispijaju vino.) KASIO: Boe, oprosti nam grehe nae. Vreme je da se vratimo naem poslu. MONTANO: Vreme je. KASIO: Nemojte vi gospodo da mislite da sam ja pijan; evo ovo je moj zastavnik, ovo moja desnica, a ovo moja levica! Molim! Dakle, ja nisam pijan. JAGO: Nikako... KASIO: Noge me prilino dobro dre i mo govora me slui dobro. JAGO: Neobino dobro. KASIO: Prema tome, ne smete ni posmisliti da sam pijan! JAGO: Vi pijani!? Ma hajte... KASIO: Vreme je da Kasio na bedem krene da uva strau! Laku no. (Odlazi.) MONTANO: Odzvanjae bedemi noas od takve trezvene strae. JAGO: Videli ste momka to sad izae. MONTANO: Videh. JAGO: Pravi vojnik - da uz Cezara stane I komanduje. A videli ste I njegov porok, koji mu s vrlinom Ravnodnevicu ini - oboje su Jednako dugi. teta za njega. Bojim se da u nekom nezgodnom trenutku Slabosti svoje ne izigra Otelovo Poverenje i ceo Kipar ne potrese. MONTANO: A da li je on esto ovakav? JAGO: Pa, to je uvek ona predigra Njegovoga sna. Taj vam je u stanju Dva kruga male kazaljke da bdije, Ako mu pie ne ljulja kolevku! MONTANO: Trebalo bi to rei generalu: Jer on to ili ne vidi il' mu dobra ud Kasijeve vrline ceni, pa mu Kroz prste gleda mane. Je 1' tako? (Ulazi RODRIGO. OTELO mu pokazuje da ide za KASIJEM. RODRIGO odlazi.) MONTANO: - Grdna je teta to Maur plemeniti

Stavlja na kocku tako vano mesto Kao to je to njegovo zamenitvo, Dajui ga oveku sa tako duboko Ukorenjenom boljkom. Poteno bi bilo Rei to Mavru. JAGO: Ja neu, ni za sve ovo Ostrvo lepo! Ja volim Kasija I sve bih dao da mogu da ga od tog zla Izleim. (Vika spolja: 'Ljudi, u pomo! U pomo!) -ujte! Kakva je to sad vika!? (Ulazi KASIO gonei RODRIGA) KASIO: Boga li ti tvog, huljo... nitkove! MONTANO: ta je to, zamenie!? KASIO: Zar da me lupe ui ta mi je dunost!? Ostaviu ti na dupetu aru opletenog baloneta za vino! Prebiu te k'o maku! RODRIGO; Mene ti da prebije!? KASIO: ta? Jo se ti neto buni!? (Udara RODRIGA) MONTANO: Nemojte, zamenie dobri! Molim vas, gospodine, obuzdajte se! KASIO: Pusti me, gospodine - il' u da vas tresnem po glavudi! MONTANO: 'Ajde, 'ajde, vi ste pijani. KASIO: Ja pijan!? (Guraju se, pa ponu da se bore maevima.) JAGO (RODRIGU): Kidaj! Izai i vii: Pobuna!(RODRIGO izjuri napolje.) - Ne, Kasio, ne! Zaboga, gospodo! JAGO: U pomo ljudi. Ne! Zamenie! Gospodine moj dragi! Montano! Ljudi! U pomo! U pomo! Krasna ste mi vi straa! (uje se zvono na uzbunu.) - Ma, ko je taj to tako zvoni!? Do avola! Uzbunie Ceo grad! Dosta, Kasio, za ime boga! O, bruka! Sram e vas biti celog veka! (Ulazi OTELO. Vidi se da je bio u krevetu sa enom.) OTELO: ta se to ovde dogaa!? MONTANO: Prokletstvo! Krvavim! Ja sam smrtno ranjen! Uh! OTELO: Hej, dosta! - Ako vam je do ivota stalo!

JAGO: Prestanite, hej! Zamenie! Gospodine! Montano! I vi, gospodo! Pa je lvi znate Gde ste i ta je vaa dunost? Hej, dosta! General vam sad govori, sram vas bilo! OTELO: Hej, ta to znai? Otkuda sve ovo? Jesmo li Turci postali, pa sebi inimo ono to njima Bog zabranjuje? Tako vam stida hrianskog, prestanite s tom Varvarskom kavgom!- Ko ponovo pone Da izliva gnev, duu svoju ugroava! Poginue taj im se makne! - smirite to Stravino zvono! (Ovo je izgovorio s takvim autoritetom da su zvona, na iznenaenje svih, odjednom zanemela.) estiti Jago. Nareujem ti reci, Ko poe ovo? JAGO: Stvarno ne znam. Do ovog asa: svi u ljubavi - i reju I delom - kao mlada i mladoenja Kad se za krevet svlae: pravi prijatelji. A posle toga, odjednom, k'o da ih neka Planeta smuti, trgoe maeve I kao strani dumani se zakrvie. OTELO: Kako to da se ti, Mikele, tako Zaboravi!? KASIO: Oprostite generale: Ne mogu sada da govorim. OTELO: Montano estiti, vi ste uvek bili uljudni: Ceo svet vidi i ozbiljnost i trezvenost Mladosti vae. A kad oni najmudriji O vama sude - veliko je ime vae! ta je to moglo vas navesti da svoj ugled Raspustite do te mere da se trampi S nazivom nonog kavgadije!? Odgovor'te! MONTANO: Otelo vrli, opasno sam ranjen; Boli me i kad zborim. Va oficir Jago Moe vam rei sve to i ja znam. A znam da nita loe nisam uinio Veeras, ako samoljublje nije porok A greka samoodbrana. OTELO: Zar u ratnom stanju, u gradu sa ivljem Jo puna srca straha - te privatne svae Zapodevati nou, na straarskom mestu Pa to je uas! - Jago, ko jo to poeo? MONTANO: Ako zbog ina il' slube bude

pristrasan, Pa kae vie ili manje od istine - Ti nisi vojnik! JAGO: Pre bih ja dao da mi se iz usta Iupa jezik, no to bih Kasija Mikela ja uvredio; al' uveren sam Da mu, kad kaem istinu, ne inim zlo. - Ovako je to bilo, generale: Montano i ja samo smo razgovarali, Kad jedan momak ulete zapomaui, A za njim, s maem isukanim, Kasio Reen da bode. Tad Kasiju prie Gospodin ovaj, molei ga da se smiri; Ja potrim za momkom koji zapomae, Da ga uutkam, da ne bi - kao to jeste Uzbunio grad. Al' on, brzonog, utee Pa me pretee; ja se odmah vratim, Zateknem ih u borbi obojicu: Udarci pljute - onako, k'o to su bili Kad ih vi spreiste. Ja vie nemam ta Da raportiram: no, ljudi su ljudi; I najbolji se, eto uda, nekad Zaborave. OTELO: Znam, Jago, znam - estitost I Ijubav tvoja ublaavaju ovu stvar Da za Kasija lake bude. - uj, Kasio: Volim te, al' ti vie nisi moj oficir. (Dolazi DEZDEMONA.) - Gle sad, i ljubav moja nena uzrujana! (KASIJU) Bogami, bie lo primer drugima. DEZDEMONA: Pa, ta se to sad desilo, mili moj? OTELO: Sada je ve sve U redu, zlato: idi u postelju. Montano, ja u biti vidar vaih Ozleda. (Odvode MONTANA.) - Jago, dobro osmotri grad, Pa smiri one to ih ova sramna kavga Uzbuni. - Hajd'mo, Dezdemona. Takav je ivot vojniki, mila moja: Iz najslaeg te sna bude zvuci boja! (Odlaze svi, sem JAGA i KASIJA) JAGO: ta je, porunie, jeste li ranjeni? KASIO: Jesam, al' meni nema leka! JAGO: O, ne-dao-bog da je tako! KASIO: Ugled, ugled, ugled! O, izgubio sam svoj ugled! Izgubio sam bosmrtni deo sebe, a

ostalo mi je samo ono ivotinjsko! Moj ugled, Jago, ode moj ugled! JAGO: asti mi, ja sam mislio da ste zadobili neku telesnu povredu: a to vie boli nego kad se izgubi ugled. Ugled je bezvredna stvar, teka obmana; esto se stie bez zasluge i gubi nezaslueno. Vi uopte niste izgubili svoj dobar glas, ukoliko taj gubitak sami ne razglasite. Pustite, ovee! Ima naina da ponovo zadobijete generalovo poverenje. Vi mu samo trenutno niste u volji - kaznio vas je vie onako politiki nego pakosniki; kao kad ovek istue svoje neduno pseto, da bi zaplaio obesnog lava. Samo ga vi lepo zamolite, i on e opet biti va. KASIO: Pre bih ga zamolio da me prezre no to bih tako dobrog komandanta obmanuo svojom molbom da zadri ovako bezvrednog, pijanog i nesmotrenog oficira. O, ti nevidljivi due vina, ako ti svet ne zna ime, nazovimo te avolom! JAGO: A ko je onaj koga ste jurili sa isukanim maem? ta vam je uradio? KASIO: Ne znam. Pojma nemam. JAGO: Ma nije mogue!? KASIO: Seam se jedne mase stvari, ali nieg jasno: znam da sam se s nekim svaao, al' ne znam zato. - O, gospode! Da mi, ljudi, svesno trpamo neprijatelja u svoja usta, da nam on ukrade mozak! Pa da se onda veseli, zadovoljni i razdragani - eljni bunog odobravanja publike preobraavamo u stoku! JAGO: De, de, vi ste i suvie strog moralista. S obzirom na vreme, poloaj i stanje u kojem se ovo ostrvo nalazi, od sveg srca bih eleo da se to uopte nije desilo; ali poto je onako kako je, gledajte da to popravite, za svoje dobro. KASIO: Ako ga zamolim da me vrati na poloaj, nazvae me pijandurom. Da imam i onoliko usta kao ona mnogoglava hidra, takav bi mi odgovor sva zapuio. JAGO: Vi, ili ma koji iv ovek moe ponekad i da se napije, ovee! Rei u vam ta da radite. - ena naeg generala sada je general. To mogu da kaem s obzirom na to to se on oigledno posvetio i predao zapaanju i razmatranju njenih drai, sa posebnim osvrtom

na pojedine delove njenog tela, i ire. Zato se vi pred njom slobodno otvorite; lepo je zamolite da vam pomogne da se vratite na svoj stari poloaj. Njena je priroda tako otvorena, tako blaga i milostiva, da ona u svojoj dobroti veruje da grei ako ne uini i vie nego to je mole. Zamolite je da na taj prelom kosti u zglobu izmeu vas i njenog mua stavi daicu i povije bolno mesto. Kladim se u sve to imam, da e taj prelom u vaem odnosu tako lepo da zaraste, da e vam ljubav postati jaa nego ikad ranije. KASIO: Dobro me savetuje. JAGO: Pa ja vam to govorim iz samog srca i iskrene naklonosti. KASIO: U to sam uveren. I ba u sutra ujutro, rano, zamoliti dobru Dezdemonu da se zauzme za mene. Prosto sam oajan kad pomislim na svoju budunost, ako me sad unazade. JAGO: Sasvim ste u pravu. A sad, laku no, porunie. Moram na dunost. KASIO: Laku no, estiti Jago. (Odlazi.) JAGO: I ko sad sme da kae da sam nitkov, Kad je moj savet i dobar i poten. U kola moga plana ulazi Kasio Da bi i njemu bilo dobro kad stignemo Na moj cilj!? Jer dok taj plaljivi vojnik, ta asna budala, salee Dezdemonu Da mu sudbinu okrpi, a ona se Za njega kod tog crnca jako zauzima, Ovaj u otrov usuti u ui Otelu: Da to ona ini iz poude Za momkom! (Dolazi RODRIGO.) - A ta je sad, Rodrigo!? RODRIGO: Ja u ovoj hajci ne uestvujem kao ker koji lovi, nego koji samo laje u oporu. Lova mi je gotovo sva iscurila; noas sam dobio gadne batine; i sve mi se ncto ini da e mi jedina vajda od toga biti - bolno iskustvo. Na kraju u bez prebijene pare, a s neto malo vie pameti, da se vratim u Veneciju. JAGO: Kako su bedni ljudi bez strpljenja! Koja se rana ne lei postepeno?

Pa zna da glavom radimo a ne maijom! A mozganje od sporog vremena zavisi. I zar ne ide dobro? Kasio te malo Izmakljao, a ti Kasija s poloaja Smaknuo; mada i ostale voke Lepo rastu na suncu; no, ipak ono to Procveta prvo, prvo i plodove daje. Strpi se malo! - Tako mi jutrenja, Jer ve je jutro! Rad i zadovoljstvo Skrauju sate. Hajde, idi u svoj kvartir! Idi, kad kaem! Bie jo vesti za tebe. Ma, gubi se ve jednom! (Odlazi RODRIGO) - Duga je ova no I valja sve to pripremiti tako Da jutro suncem, a ne tamnom senkom obasja moj plan. Za plovidbu veliku Moj brodi eka na svoje porinue: A gvoe se kuje samo dok je vrue!

TREI IN SCENA PRVA Kipar. Pred zamkom. (Dolaze KASIO i NEKOLIKO SVIRAA) (Dan je svanuo. Po obiaju Elizabetinog doba, mladenci se bude muzikom i povicima.) SVIRAI: Dobro jutro, generale! (Muzika.) (Iz zamka izlazi JAGO.) JAGO: Ti obiaji glupi, mladence buditi Muzikom. Ko da u sobi do njih ljudi spavaju uiju zalivenih voskom. (Muziarima.) Okasnili ste majstori! General je davno ustao i doruak svrava. Ali, evo: ovo je va honorar, uzmite: jer mi toliko volimo vau svirku, da vas, u ime ljubavi, najlepe molimo da vie ne diete galamu! MUZIAR: Dobro, gospodine, neemo. JAGO: Ono, vi moete i da nastavite, ako

znate neku svirku koja se ne uje. Jer, kako kau, general ba mnogo i ne voli muziku. MUZIAR: Pa, mi ne znamo tu svirku koja se ne uje, gospodine. JAGO: E, onda - svirajke u torbu i ovim orom... - kidaj! Da ste odma' nestali u vidu lastinog repa! (Odlaze SVIRAI. Ulazi KASIO.) JAGO: O, zar tako rano U zamku hrli plemeniti Kasio. KASIO: Dobro te ste budni, Jago. JAGO: Zar niste spavali? KASIO: Nisam. Ve je bilo kasno Kad se rastasmo. Nego, ima li nade Da me sad primi estita Dezdemona. JAGO: Priao sam ja jo noas sa slukinjom Njenom. KASIO: Jo noas? JAGO: Ta je dama meni Sklona i od posebnog je poverenja. KASIO: O, hvala vam; mnogo ste me zaduili! JAGO: Prenela je molbe ona generalici da se za vas zauzme jako. KASIO: I? JAGO: Razgovarali su uz doruak. Dok vas je ona branila, Maur joj ree Da je onaj kog ste povredili Veoma poznat ovek i vrlo omiljen Na Kipru; te da mudrost njemu nalae Jedino da vas odbije; al' ipak tvrdi Da vas voli i da mu sem srca njegovog Molitelj drugi odista nije potreban; I da e prvu zgodu uluiti Da vas vrati na va stari poloaj. KASIO: Ipak vas molim - ako vi smatrate Da je to zgodno i izvodljivo Da mi sada omoguite da nasamo Sa Dezdemonom porazgovaram. JAGO: Uite unutra. Smisliu nain Da Maura odvuem da vam ne smeta Dok o svom poslu razgovarate s njom. (JAGO odlazi.) KASIO: Ni Firentinca ljubaznijeg i Boljeg ja od njega nisam sreo. (KASIO ulazi u zamak.)

SCENA DRUGA Odaja u zamku. (Dolaze DEZDEMONA i KASIO) DEZDEMONA: Kasio dobri ja u to tako srediti Da moj mu i vi oper budete bliski. KASIO: Milostiva gospoo, ma ta se desilo Mikeleu Kasiju, on e vam do kraja svog ivota biti samo veran sluga! DEZDEMONA: Hvala, znam. Vi volite mog supruga; Ve ste dugo s njim; i nee vam on biti stran Due no to mu to politiki razlozi Nalau. KASIO: Da, da gospoo, ali ta Politika bi mogla i da potraje, Da ivi i na mravoj dijeti, Od bukuria, il' da se k'o gladna Godina mnogo otegne, pa kad me nema, A na mom mestu drugi, da mi moj general Zaboravi i ljubav i vernost u slubi. DEZDEMONA: Ne bojte se tog. Ja vam svojom verom jamim Za vae mesto. Jer kad ja nekom Obeam neto, ja to do kraja ispunim. Mira mu neu dati; krotiu ga Nesanicom k'o sokolar sokola, antrau mu sve dok iz koe ne iskoi; Postelja e mu biti uionica A trpeza k'o ispovedaonica; Trpau mu tu molbu Kasijevu U sve ono to bude radio! Veseli zato budite Kasio, Poto e vaa pravozastupnica Pre cri nego vau parnicu Zanemariti! (Pribliavaju se OTELO i JAGO.) KASIO: Gospoo, evo generala! Vi razumete da ja sad moram da idem! DEZDEMONA: Al' priekajte da vam jo neto kaem! KASIO: Gospoo, ne sad: meni je nezgodno. I ne bih znao kako da se vladam. DEZDEMONA: Pa, dobro, kako vi hoete. (Odlazi KASIO.) JAGO: Uh-uh, to mi se ne svia! OTELO: ta kae? JAGO: Mm - nita, efe; il' - ta mu ga ja

znam. OTELO: Je 1' to Kasio sad od moje ene ode? JAGO: Kasio, stvarno!? Ne, ne bih mogao Ni da pomislim da bi se on ovako, K'o neki krivac, odunjao, videvi da Vi dolazite. OTELO: Ma, rekao bih Da je to ba on bio. DEZDEMONA: Kako si, mili moj Gospodaru? A ja ba sad zavrih Razgovor s jednim moliocem koji vene U nemilosti tvojoj. OTELO: Na koga to misli? DEZDEMONA: Pa, na Kasija, na zamenika tvog. Dobri muu moj, ako moja ljubav moe Tebe da gane - odmah se pomiri s njim! Jer ako te on ne voli iskreno, I ako on iz neznanja ne grei - A nipoto iz lukavstva! - onda ja stvarno Nisam u stanju da o asnom liku sudim. Molim te da ga pozove da se vrati. OTELO: Je l' to on sada ode? DEZDEMONA: Pa, on; i to tako Potiten, da u meni ostavi Deo jada svog, da i ja patim s njim. Ljubavi dobra, vrati ga u slubu! OTELO: Ne sada, mila Dezdemonice, drugi put. DEZDEMONA: Pa kad, je 1' skoro? OTELO: Najskorije, mila, Za tvoju ljubav. DEZDEMONA: Je l' veeras, za veerom? OTELO: Ne, veeras ne. DEZDEMONA: Pa, onda, sutra - o ruku? OTELO: Ne, sutra neu ruati kod kue: Sastajem se u tvravi s oficirima. DEZDEMONA: Pa onda sutra uvee i' u utorak Ujutro, il' u utorak oko podne Il' uvee; u sredu ujutro? Kad da ti doe? Reci mi, Otelo. U dui se ja pitam ta bi ti mogao Da zatrai od mene, a ja da odbijem II' da oklevam? Zar Mikele Kasio Nije taj dar zasluio!? On, to je s tobom Svraao kad si mi se udvarao I branio te kad sam te kudila! Pa zar za njega moram da se tol'ko

Zalaem da ga na poloaj vrati!? Bogme, ja bih za njega i vie mogla OTELO: Dosta, molim te: nek' doe kad hoe; Tebi nikada nita ja neu Odrei. Ali sad te molim da me malo Samome sebi pusti. DEZDEMONA: Zar da ti odreknem? Ne; ostavljam te s Bogom, muu moj. OTELO: Do vienja, sad, Dezdemonice moja! Brzo u ti ja doi. DEZDEMONA: Postupi po svom nahoenju, mili. Kako li god ti odlui, ja u sluati. (Odlazi DEZDEMONA.) OTELO: O, ti gaduro izvrsna! Nek' mi na duu Prokletstvo padne, ako te ne volim! A kad budem ja prestao da te volim O, vratie se haos. JAGO: Gospodaru moj Plemeniti. OTELO: ta kae, Jago? JAGO. Znai, Kasio je za vau ljubav znao Kada ste nau gospu prosili? OTELO: Da, od samoga Poetka. Zato pita? JAGO: Samo da proverim Misao jednu svoju. Bez uvrede. OTELO: Koju misao, Jago? JAGO: Mislio sam Da on nju tada nije znao. OTELO: O, jeste; esto nam je nosio poruke. JAGO: Stvarno!? OTELO: Pa, stvarno? O, da, stvarno, zaista. Nazire li ti neto u tome? Pa, zar on nije poten? JAGO: Poten, gospodaru? OTELO: Poten? Da, poten. JAGO: Pa, koliko ja znam... OTELO: I ta ti misli? JAGO: Mislim, moj gospodaru? OTELO: Mislim, moj gospodaru! - O, nebesa, On je moj odjek! K'o da mu je u mislima Nakaza neka, i suvie grozna Da bi se sada otkrila. - Ti neto misli. Maloas te uh kad ree: To mi se Ne svia!, poto je Kasio otiao Od moje ene. ta se to ne svia tebi?

A kad ti rekoh da mi je savetnik bio U celom toku moga udvaranja, Uzviknuo si: Zaista!, nabrao elo I namrtio vee; kao da si Neku stravinu misao zatvorio U mozak svoj. Izreci je, ako me voli! JAGO: Za Mikelea Kasija, ja bih zakleti se smeo Da mislim da je poten. OTELO: I ja tako mislim. JAGO: Trebalo bi da ljudi budu ono to se ini da jesu; a koji to nisu, Bolje bi bilo i da nisu ljudi! OTELO: Tano, ljudi bi trebalo da su onakvi Kakvi nam uvek izgledaju. JAGO: Pa, prema tome, ja stvarno mislim Da je Kasio poten ovek. OTELO: Ne, ima tu Jo neto. Pa, otvori mi se, molim te, K'o to se svojim mislima otvara - Kao kada sam razmilja - pa mislima Najcrnjim podaj i najcrnje rei. JAGO: Oprostite, moj dobri gospodaru; Iako ja izvravam svaku zapovest, Dunost mi nije da inim i ono U emu i rob uiva slobodu; Da svoje misli otkrivam! A ta ako su Rune i grene? Jer gdcesu ti dvori U koje gadost ponekad ne prodre!? ija su nedra toliko ista da im se - U dane kad sud zaseda u dui Neiste misli ne suoe s razmiljanjem Po propisima svim zakonskim? OTELO: Ti si se, Jago, protiv prijatelja Zaverio svog, ako smatra da mu Neko ini zlo, a'ti mu uho U tuina za svoje misli preobraa! JAGO: Dobro je ime oveku i eni, Gospodaru moj, dragulj najblii Duama njinim. Ko mi zdipi kesu Zdipi mi trice; i neto i nita; Bila je moja a sad je njegova Robinja tol'ko hiljada ljudi: Al' onaj to mi dobar glas oduzme, Krade mi ono to njega ne obogati A mene stvarno osiromai.

OTELO: Tako mi Boga, saznau ti misli! JAGO: Neete, pa da vam je moje srce U ruci; ne, sve dokle je kod mene. OTELO: Ha! JAGO: uvajte se, moj gospodaru, Ljubomore! - Tog zelenookog udovita to podsmeva se mesu Koje prodire smo. Blaen je onaj Rogonja, koji, znajui svoju sudbinu, Nevernu enu ne voli. Al' teko onom oveku to je zaluen ljubavlju A stalno sumnja, to nagaa a bezumno ljubi! OTELO: Al' zato, zato kae to? Je 1' misli da bih provodio ivot U ljubomori, i svake mene meseca Davao maha novim sumnjama!? Ne; posumnjati znai odluiti. Zameni me sa jarcem kad ja svoje Duevne stvari preinaim u te Naduvane, od muva upljuvane sumnje to opisuje. Ja nisam ljubomoran Ako govore da mi je ena lepa, Da voli drutvo, da aska slobodno, Peva, svira i lepo igra. estite ene tako su jo estitije. A niti u zbog svojih skromnih vrednosti I najmanje da sumnjam il' strahujem Od njene bune, jer oi je imala Kada je mene birala. Ne, Jago, ne Videu ja to pre no to posumnjam; A posumnjam li, ja u dokazati; A uz dokaz taj, ostaje samo: zbogom Ljubavi ili ljubomoro! JAGO: To mi je drago: jer sada imam razloga Otvorenije da vam iskaem To to mi ljubav i dunost nalau. I zato ujte ovo to sam duan da vam Saoptim. O dokazu jo nije re. Bacite pogled na svoju enu kad je Sa Kasijem, i posmatrajte je Ni ljubomornim ali ni spokojnim okom. Jer, verujte, ja ne bih eleo Da uroena vaa blagorodnost Zloupotrebi vau vlastitu potenu I otvorenu prirodu. Dobro poznajem Duhovni sastav svojih zemljaka:

Venecijanke doputaju Bogu Da gleda one vragolije njine Koje ne smeju muevima svojim Da pokazuju; najvea im je vrlina U tome: ne to te stvari ne rade, Ve to ih veto skrivaju! OTELO: Zar tako kae!? JAGO: Prevarila je oca kad je pola za vas, A kad je tobo drhtala i strepela od Pogleda vaih, tad ih je i najvie Volela. OTELO: Jeste. JAGO: Pa, divno, onda - kad je Mlaana mogla da se tako pretvara I da svog oca ini slepim kod oiju, A on smatrao da su to maije! Vidim da vas je ovo prilino potreslo. OTELO: O, nimalo, nimalo. JAGO: Zaista vidim da ste potreseni. Molim vas da mi rei ne razvuete Ni do zakljuka goreg ni dometa daljeg Od sumnje. OTELO: Neu. JAGO: Jer ako to uinite, Gospodaru moj, moje bi rei donele Sve posledice zle, na koje ni jednom Milju ja nisam ciljao. Kasio je moj Vrli prijatelj. - O, gospodaru, Vidim da ste potreseni. OTELO: Ne, nisam mnogo Potresen. Ali ne mogu a da ne mislim Da mi je ena, Dezdemona, estita. JAGO: Nek' takva dugo poivi! A i vi dugo iveli s takvim mislima! OTELO: Pa, ipak, Kada uzme da sama priroda grei JAGO: E, u tome je stvar; ako smem da vam kaem: Da ona 'baci tolike brane ponude Prosaca njenog podneblja, boje, stalea - Iako njena priroda svome tei -Pih! U takvom se stavu nanjuiti moe Mnogo teak vonj nesklada odvratnog, I neprirodnih misli. Al', oprostite Ne govorim ja o njoj izriito, Mada se plaim da bi mogla biti sklona,

Kada se vrati svom rasuivanju boljem, Da pone da vas poredi sa svojim Mleanima, pa da se, moda, i pokaje. OTELO: Sad zbogom. Gledaj, pa mi kai ako li jo Zapazi neto. A sad me pusti, Jago. JAGO (odlazei): Idem, gospodaru moj, idem. OTELO: O, to sam se oenio!? Ovaj estit stvor Vidi i zna mnogo vie no to otkriva. Uverim li se da je sokolica divlja Pa makar joj sve uze vezane za noge Bile vrpce mog srca - odzvidau ja nju I pustiti niz vetar da lovi kako zna. Moda je ta otperjala zato to sam crn I to nisam, k'o salonski gizdavci, Slatkoreiv, il' to sam ve zaao U dol godina - mada jo ne tako Duboko... moda je zato prhnula. Prevaren ja sam i morau zato Da omrznem nju da bi mi lake bilo. Prokletstvo braka: kad moemo svojim Ta nena bia zvati, a prohteve njine Nikada! Pre bih prist'o da budem abac I da u pari podruma donjih bitiem Nego da imam kutak na biu voljenom Kojim se drugi slue! Beda je velikih to su od malih manje povlaeni. Ta nam je sudba k'o smrt neizbena: To rogato zlo sueno je nama im se Zanemo. - Ali evo Dezdemone: (Ulazi DEZDEMONA.) Ako je ona neverna, onda se Nebo Ba samo sebi ruga! Ja u to ne mogu Da poverujem. DEZDEMONA: Gde si, mili moj Otelo!? Samo na tebe ekaju - i ruak I oni vrli ostrvljani to ih pozva. OTELO: Ja sam za to kriv. DEZDEMONA: to tako nemono Govori, mili? Da nisi, moda, bolestan? OTELO: Boli me elo, ovde. DEZDEMONA: Bogami, Od nespavanja to je; al' proi e. Daj da ti elo vrsto poveem I prestae ti glavobolja za nepun sat. OTELO: Mala ti je ta maramica.-

(On odgurne maramicu, a ona je ispusti. OTELO izae. DEZDEMONA gleda za njim.) DEZDEMONA: Vrlo mi je ao to tebi nije dobro. (Odlazi DEZDEMONA) (Ulazi JAGO. Vidi maramicu, podigne je. Zadovoljno gleda u nju.) JAGO: Opasne ideje Po prirodi su svojoj ve otrovi, I oni, najpre, nisu neukusni, Al' posle kratkog dejstva na krv ljudsku Saiu kao rudnici sumpora. Ovaj u rubac u Kasijevom stanu Ostaviti, pa neka ga on nae. Sitnice kao vazduh lake dokazi su Ljubomornom k'o Sveto pismo pouzdani. (Vraa se OTELO; na licu mu se ita bol od 'otrova'.) Ba kao to sam rekao. Evo ga. Ni mak Ni mandragora, ni svi uspavljivi Napici ovog sveta nee ti vratiti Onaj slatki san koji si jue usnio. OTELO: Ha! Neverna mi! JAGO: Pa, kako ste mi, Generale? Ne, ne vie o tome. OTELO: Gubi se! Idi! Na muke si me bacio. Kunem se da je bolje biti mnogo Prevaren nego samo malo znati O tome. JAGO: Pa ta je to sad, gospodaru moj!? OTELO: ta sam ja znao o njenim kradenim Satima bluda? Ja to ni video nisam, Ni pomilj'o na to nisam; pa mi to nije Ni kodilo. A nou sam spavao lepo I bezbrian sam i veseo bio; Na usnama joj nisam nalazio Te Kasijeve poljupce. Ako li onaj Pokraden to je, ne osea krau I ne zna za nju, on nije pokraden. JAGO: ao mi je to to od vas ujem. OTELO: Srean bih bio da je ceo vojni logorKonjanik svaki, peak - okusio njeno Slatko telo, a da ja nita ne znam. A sad Zauvek zbogom, spokoju moj! JAGO: Ma, je li to mogue, Moj gospodaru!? OTELO: Huljo, dokai

Da mi je ljubav kurva; daj dokaz pouzdan, Vidljiv mi dokaz prui, il' tako mi moje Veite due, bolje bi ti bilo Da si roen k'o pas nego da doivi Moj probuen gnev! JAGO: Zar je dotle dolo!? OTELO: Daj da to vidim! Il' mi bar tako dokai Da dokaz nema ni ome ni kuke Da mi se o nju sumnja ne okai II' jao si ga tvom ivotu! JAGO: Kakav je rizik biti estit, iskren! E, veliko vam hvala za ovakav nauk; OTELO: ekaj, ne idi! I treba da bude poten! JAGO: Treba da budem mudar, poto vidim da je Potenje kreten, koji gubi ono Za ta se bori. OTELO: Svega mi, ja mislim Da mi je ena estita i mislim Da nije; mislim i da si ti poten, A mislim i da nisi. Neki dokaz moram Imati. JAGO: Vidim, gospodine, Da vas jede strast. Kajem se to sam vam sve to Rekao. - Hteli biste da se uverite? OTELO: Biste!? Ne, ja to hou. JAGO: I moete. Al' kako? Kako da se uverite, Moj gospodaru? Da ne biste hteli Da k'o posmatra buljite u nju, Dok je taj bada povaljuje strasno? OTELO: O, smrt i svako pakleno prokletstvo! JAGO: Muno bi bilo, mislim, dovesti ih U takvu pozu. A i bili bi prokleti Kad bi ih oi drugog smrtnika Bolje no oni sami sebe Videle tako, na gomili. -1 ta onda? Kako onda? ta da vam kaem? Gde je dokaz? Nemogue je da to vidite - pa da su ak i k'o jarac i koza rasprcani, Kao majmun i majmunica uspaljeni, Poudni kao kurjaci kad se pare, Ili blesavi k'o pijana glupost. Al' ipak, znajte, ako taj zakljuak

Izveden iz tih dokaza jakih, fakata to vode pravo do vrata istine, Uveriti vas moe - vi biste ga mogli Imati. OTELO: iv mi dokaz daj da mi je Neverna! JAGO: Ta mi se dunost ne svia. Ali kad sam ve toliko zaao u stvar - Bocnut potenjem glupim i svojom ljubavljuNastaviu s tim: tu, pre neki dan, Kraj Kasija sam prenoio. Ali nisam Mog'o da zaspim od grozne zubobolje. Znate da ima ljudi to razdrte due, to mrmljajui u snu otkrivaju Intimne stvari. Takav je i Kasio. uo sam da su kad je u snu rekao: O, slatka Dezdemona, budimo oprezni, Skrivajmo ljubav nau. A onda mi zgrabi I stee ruku, pa jasno uzviknu: Oh, slatki stvore!, pa me nekoliko puta Poljubi strasno, k'o da iz korena Poljupce upa iz mojih usta. I odmah zatim prebaci nogu preko Butine moje, uzdahnu, opet me Poljubi i tad zavapi: O, prokleta Sudba to te tom crncu dade! OTELO: Grozno, grozno! JAGO: Al' to je bio samo njegov san. OTELO: Da, ali kae da je ve postignuta stvar. JAGO: Prokletu sumnju izaziva, iako je To obian san. A moe da osnai i Dokaze druge koji inae mogu Biti slabi. OTELO: O, raskomadau je! JAGO: Ne! Budite sad mudri: mi jo ne vidimo Nikakvo delo; moda je ona Jo estita. Al' recite mi samo ovo: Jeste li nekad u ruci svoje ene Videli jednu maramicu malu Sa izvezenim jagodama? OTELO: Pa ja sam joj Tu maramicu i dao: moj prvi poklon. JAGO: To nisam znao. E, ba danas videh Kasija kako takvom maramicom A siguran sam da je njena - brie bradu.

OTELO: Ako je to ta maramica JAGO: Ta ili neka druga, to sa dokazima Ostalim samo govori protiv nje. OTELO: O, to taj podlac nema hiljadu ivota! Jedan mu je isuvie bedan i slab za Osvetu moju. Sad vidim da je Istina sve to. Gledaj, Jago - ovako u Svu svoju nenu ljubav oduvati k nebu: Pu! Ode ona i nema je vie. Osveto crna, ustaj iz jazbine svoje! Ljubavi moja predaj prestoljo i krunu Tiranskoj mrnji u srcu! Nabreknite mi Grudi od ovog bremena, jer sazdano je Od jeziaka zmija otrovnica! JAGO: Smirite se. OTELO: O, krvi, krvi, krvi! JAGO: Ma, strpite se! Moda ete se jo Predomisliti. OTELO: Nikad, nikad Jago! Kao to struja ledena i prinudni tok Crnog Mora, to ne zna za oseku, Veito srlja u Mramorno More i Helespont, tako se ni krvave Misli moje u svom nasilnom toku nee Osvrnut' natrag i nee oseknuti U smernu ljubav, sve dokle ih ne proguta Osveta bujna i iroka. A sad (Klekne.) Tako mi onog neba mermernog - A potujui svetinju zaveta Ja polaem re svoju asnu, ovde JAGO: Nemojte jo da ustanete! - O, (JAGO klekne pored njega.) - Svetiljke gornje to sijate, veno I elementi to nas okruujete, Svedoci vi ste da od sada Jago Rad svoga uma, ruku, srca - stavlja U slubu grozno uvreenoga Otela! Nek' zapoveda: kad po dunosti svetoj Ma kakvo delo krvavo izvrim Za njega, bie to plemenitost. (Ustaju.) OTELO: Pozdravljam tvoju ljubav ne sa tatim hvala,

Ve sa srdanim prihvatanjem; I odmah ti u dunost neto stavljam: Da mi u roku od tri dana donese vest Da Kasio ne ivi vie. JAGO: Moj prijatelj je mrtav. Va zahtev je delo Za mene. Al' nju pustite da ivi. OTELO: Prokleta da je ta grena bludnica! O, nek' je kleta! Hajd'mo, Jago Svaki na svoju stranu. Ja u se povui Da naem neko brzo sredstvo za smrt One satanske lepojke. Ti si odsad moj Zamenik. JAGO: Moj duh je va zamenik - zauvek. (Odlaze.) SCENA TREA Pred zamkom. (KASIO nervozno eta. Dolazi BJANKA.) BJANKA: ao, Kasio, Srce! KASIO: O, otkud ti? udo nisi Kod kue!? Kako si mi, Bjanka, mae moje Najslae? asna re, ljubavi, Ba sam se sprem'o da skoknem do tebe. BJANKA: A ja ba pola u tvoju gajbu, Kasio. Pa, gde si mi ti? Onima to se vole Pa su obaka, svaki sat pada teko. KASIO: Izvini, Bjanka! Dok sam ti ja falio, Mene su teke misli pritiskale. Al' nema veze: ja u taj moj rabo Izostanaka u jednom cugu zbrisati: - Jednim dugakim gostovanjem bez pauze. (Daje joj Dezdemoninu maramicu.) - Bjankice, srce, izvezi mi isti Ovakav vezi. BJANKA: Opa! Otkud to tebi, Kasio? More, to ti je, u fasu, neko Suvenire od neke tvoje nove ribe! Da te nema - ja osetih; a sad oseam I zato. Tako, dakle? Neka te, neka te. KASIO: Ne budi luda, maco! Odmah baci Te grene sumnje u zube avolu Od koga si ih i uzela! Ti si Ljubomorna sad, jer pogreno kopa Da mi je to dar od neke ljubaznice. A nije, asna re, Bjankice.

BJANKA: Pa ije je, Onda, ovo marame? KASIO: Ne znam, lutkice, Naao sam ga u mojoj sobi. Al' vez mi se na njemu mnogo svia. Pa, dok mi ga ne zatrae - a hoe, neko Voleo bih da mi se izradi kopija. BJANKA: Voleo bi... Naao si je, atro, u svojoj gajbi i sada nema pooojma ko je tamo ostavio! Pa zar ja da ti precrtavam tu aru, koju ti je za uspomonu i dugo seanje ostavila tamo neka tvoja tucaljka!? Na, evo ti je, i vrati je toj svojoj drolji, pa ne znam gde da ti je dala. Bjanka ti je nee prekopirati, da zna! KASIO: Dobro, shvatio sam, a sad me ostavi. BJANKA: Da to ostavim!? A zato? KASIO: Ma, ekam ovde poziv jedan; pa mislim da za mene ne bi Korisno bilo, a to i ne elim Da me sad vidi sa enskom. BJANKA: Al' zato, Moliu lepo? Ako smem da znam. KASIO: Ma, nije da te ne volim, makice BJANKA: Nego me voli onako kako se Ne voli! Hajde, isprati me malo, Molim te; pa mi kai da 1' u noas da te Ranije vidim. KASIO: Dobro, mogu da te malo Otpratim, jer ja ekam tu; al' dou u ti Uskoro. BJANKA: Vai, srce, igra: ta mogu kad me sticaj okolnosti radi!? (Odlaze.) (Ulazi DEZDEMONA. Trai maramicu.) DEZDEMONA: Gde li sam samo mogla da izgubim Tu maramicu. Vie bih volela da sam Izgubila ja punu kesu dukata Nego nju; ali srea to moj Otelo Plemeniti ba estitu duu ima i nije sazdan od onih niskosti Ljubomornih, jer inae bi ovo Dovoljno bilo da neto loe pomisli. (Dolazi OTELO.) DEZDEMONA: Sad ga neu pustiti Sve dok Kasija ne pozove k sebi. - Kako si mi, moj muu?

OTELO: Dobro sam. A kako si mi ti, Dezdemona? DEZDEMONA: Pa, dobro, muu moj dobri. OTELO: Daj mi ruku. - Gle, ruka ti je vlana, Gospo moja. DEZDEMONA. Jo nije starost osetila, A ni za tugu ne zna. OTELO: To govori o Zaljubljenosti i srcu razuzdanom. - Vrela, vrela i vlana. Ova tvoja ruka Zabranu trai slobode, post i molitvu, Pokore dosta i posveenost veri; Jer tu ti ui jedan mlad, oznojen avo to ti se buni obino. - Dobra je I izdana ta ruica. DEZDEMONA: To stvarno moe Da kae. jer je tebi ova ruka Moje srce poklonila. OTELO: Dareljiva je! Uvek su ruke srca davale; Ali u ovo dananje razroko vreme: Ovamo srca, a onamo ruke streme. DEZDEMONA: Ne znam o tome. - A sad, tvoje obeanje. OTELO: A kakvo je to obeanje, duo? DEZDEMONA: Po Kasija sam Poslala radi vaeg razgovora. OTELO: Ja imam straan nazeb; i curi mi nos Posudi mi svoj rubac, molim te. DEZDEMONA: Izvoli, mili. OTELO: Al' onaj koji sam ti Ja poklonio. DEZDEMONA: Nije sad kod mene. OTELO: Nije? DEZDEMONA: Zaista nije, gospodaru. OTELO: Greka. Jer taj rubac je mojoj majci dala Egipanka: arobnica je bila I gotovo je mogla da ti ita misli. Rekla je majci: dogod ga bude uvala, Voljena bie i vezivae mi oca Ljubavlju svojom; ali ako ga izgubi Ili pokloni, odvratna e biti Oku oca mog, a srce e mu novu Ljubav juriti. Majka mi je Tu maramicu na samrti dala

I rekla da je svojoj eni dam Kad mi je sudba dodeli; to i uinih. uvaj je zato; i nek' ti je draga K'o tvoje oko dragoceno. Izgubiti je il' dati bila bi teta Nenaknadiva. DEZDEMONA: Ma, je 1' to mogue?! OTELO: Da, mogue: u samom tkanju su maije. Rubac je vezla u zanosu svom prorokom Vetica jedna to je nabrojala dvesta Kruenja sunca oko Zemlje godinje. Svilene niti dale su joj sviloprelje Posveene. A bojen je sokom mumije Sa balzamom od srca devojakih. Zato ga dobro uvaj. DEZDEMONA: Kamo lepe sree Da ga nikad ni videla nisam! OTELO: Ha! Zato? DEZDEMONA: to zbori tako strano i plahovito? OTELO: Je l izgubljen? Je 1' nestao? Govori! Da li je rubac negde zaturen? DEZDEMONA: Nije. Al' ta i ako jeste? OTELO: Kako!? DEZDEMONA: Pa, kaem, nije izgubljen. OTELO: Donesi mi ga da ga vidim. DEZDEMONA: Pa, mogu i da ga donesem, gospodaru, Ali neu sad. Znam, to je lukavstvo tvoje Da me od moje molbe odvrati. Molim te, mili, pozovi Kasija natrag. OTELO: Donesi mi taj rubac: duh mi sluti zlo. DEZDEMONA: Hajde, de - nemoj tako, ljubavi: Podobnijeg oveka nikad nee nai. OTELO: Rubac! DEZDEMONA: Molim te, o Kasiju mi govori. OTELO: Rubac DEZDEMONA: O oveku to je sve vreme Svu svoju sreu na tvojoj ljubavi Zasnivao; opasnosti delio s tobom OTELO: Rubac! DEZDEMONA: Zaista, njega ba na pravdi

OTELO: Uh, sto mu muka!... Sto mu... (OTELO ode.) DEZDEMONA: Boe, da ovaj ovek nije Ljubomoran? Daleko bilo! - ja mu za to nikad povoda nisam dala. Ljubomora je jedno udovite strano to se samo od sebe i koti i raa. O, nek' Nebo titi duh Otelov od tog udovita! ETVRTI IN SCENA PRVA Kipar. Ispred zamka. (Ulaze OTELO i JAGO) JAGO: Ako ja rubac svojoj eni dam Onda je on njen, moj gospodaru, a poto je njen, ona ga, verujem, moe pokloniti kom hoe oveku. OTELO: Ona je, valjda, i svoje asti uvar. Da li i nju sme da pokloni nekom? JAGO: Pa, njena je ast neko nevidljivo bie: I neasnima esto pripadne. Al' to se rupca tie OTELO: Kamo lepe sree Da sam to s uma smetnuo - o, taj mi spomen Nad glavom lebdi k'o gavran nad kunom kuom, to eljadi svoj sluti zlo - jer ti mi Ree da ga je on imao. JAGO: Da, pa ta s tim? OTELO: To sada nije dobro. JAGO: ta! A da vam rekoh Da sam video kako vam ini zlo ili Da sam ga uo? Jer ima takvih svinja to ne mogu a da ne izbrbljaju Kako su neke gospe drsko obradili II' ih sa njinim pristankom zaludeli, Pa ih kasnije preli il' obljubili. OTELO: A da li ti je on priao neto? JAGO: Jeste, Moj gospodaru; al' budite mirni: Ne vie no to moe da porekne. OTELO: ta ti je pri'o?

JAGO: Bogme, da je radio Ne znam ta je sve radio. OTELO: ta? ta? Reci! JAGO: Leao OTELO: Sa njom? JAGO: S njom, na njoj - isto vam se 'vata. OTELO: Leao s njom? Na njoj leao? Pa, kad kaemo lei s nekom, to znai oblei neku! Leao s njom! Bojih mu rana!? Gnusno! Rubac - priznanje - rubac! Neka prizna, pa na veala s njim za njegov trud. Prvo da ga obese, pa posle da prizna! (OTELO ima napad padavice. JAGO ga smiruje. Napad je bio intenzivan, ali je trajao kratko.) JAGO: Kako vam je, moj gospodaru? Oh, da niste, Nekako, rogo-batno povredili glavu? OTELO: Ti mi se ruga, je 1' da? JAGO: Ja vama da se rugam? Taman posla! Ja samo elim da vi svoju sudbu Podnosite k'o ovek. OTELO: Rogat je ovek Samo marva i udovite. JAGO: Budite ovek, gospodine! Znajte da svaki bradonja u branom jarmu Barabar s vama moe da vue kola. Bezbrojni ivi danas svaku no leu U krevet koji s nekim treim dele, S dubokom verom da je samo njihov. Va je sluaj bolji. O, to je zloba pakla, Arhi-ruganje demonsko: ljubiti kurvu U branom krevetu, bez trunke sumnje, A verovati da je estita! Ne! Ja hou sve da znam; a kad znam ta sam, Znau i ta mi valja initi. OTELO: O, ti si mudar; to je izvesno! JAGO: Stanite malo u stranu; al' dr'te se U granicama strpljenja. Dok ste danas Svladani bolom bili - strau koja Vama ne lii - ba je Kasio svrao do mene. OTELO: Ponovo! Taj stida nema. ta hoe? JAGO: Ako je ono to ja mislim da jeste... OTELO: ta? JAGO: Kaem, ako je, vi se sakrijte i sluh naotrite. Ja u Kasija pozvati Sada. Hvatajte sve njegove kretnje; Al strpljivo molim! Ili u rei da ste

Sav od ui i nimalo ovek. OTELO: Zovi ga, videe Koliko u ja biti lukav U strpljenju svom; al' - znaj - i stravino krvav! (OTELO se sakrije. Vraa se JAGO sa KASIJEM.) KASIO: Ne mogu vie ni asa ekati, Jago. Strpljenje me je izdalo. JAGO: Strpljen ko spasen, zamenie. KASIO: Tim gore to mi daje Titulu bivu zbog koje crkavam. JAGO: Navaljuj lepo na Dezdemonu, pa e je Ponovo stei. Eh, da ti je ta molba u Bjankinoj maloj ruci, brzo bi uspeo! KASIO: Jao, mani tu zubnu bolest! (Izvadi DEZDEMONIN rubac.) Dadoh joj da mi po mustri rupca ovog to mi se svide, saini isti takav Sitan vez. Jao meni, kakav je to bio zez... Srea da bejasmo sami, jer takav renik... JAGO: Kakav? KASIO: (Imitira BJANKU.) Ja da ti precrtavam tu aru koju ti je za uspomenu i dugo seanje ostavila tamo neka tvoja tucaljka. Na, eto ti je i vrati je svojoj drolji. JAGO: Strano! KASIO: Ali, neemo vie o Bjanki. Ja Dezdemonu molim da na nain vrli Uini da u ivot se vratim I opet budem deli ljubavi Onog koga u svojoj odanosti dunoj Od svega srca tujem. JAGO: Nema joj druge: mora to da ti uini. O, edo sree! Idi i s molbom navali! Moda u te i ja tamo potraiti, jer bih stvarno eleo neto da razgovaram s tobom. KASIO: Doi, molim te; je l stvarno hoe? JAGO: Vai. Priaemo. Idi sad kod nje! (KASIO odlazi.) (OTELO prilazi JAGU) OTELO (prilazei). Kojom smru da ga umorim, Jago? JAGO: Jeste li zapazili kako se cerekao dok je priao o svom razvratu? OTELO: O, Jago! JAGO: A jeste li videli rubac? OTELO: Uh, kad bih mogao devet godina da ga ubijam! -

Dobra ena, krasna ena, slatka ena! JAGO: E, vi to morate zaboraviti. OTELO: Da, neka truli i propadne i ode u pakao jo noas; jer ona vie nee iveti! Ne, srce mi se pretvorilo u kamen: udaram ga a ruka me boli od njega. - O, na svetu nije bilo milijeg stvorenja. Pored cara je mogla da lei i da mu nareuje ta da radi. JAGO: Nemojte; to ne lii na vas. OTELO: Neka crkne! Ja samo kaem ta je ona: ena tako istanana ukusa za runi rad, za muziku! O, pesmom bi iz medveda divljinu isterala! ena tako uzviena i bogata duha i mate! JAGO: Tim je gora, zbog svega toga. OTELO: O, hiljadu, hiljadu puta gora! - A onda je i tako umiljata. JAGO: Da, i suvie umiljata. OTELO: Jeste, to je izvesno - al' ipak, kakva teta, Jago! O, Jago, kakva teta, Jago! JAGO: Ako ba toliko volite tu njenu izopaenost, dajte joj pismeno ovlaenje da moe da grei; jer ako to vama ne smeta, ta se to drugih tie. OTELO: Isei u je na komade! Meni da nabije rogove! JAGO: O, pogana je to stvar u njoj! OTELO: I to s mojim oficirom! JAGO: To je jo poganije. OTELO: Nabavi mi, Jago, neki otrov, jo noas. Neu da se prepirem s njom, da mi se duh ne bi opet pokolebao pred njenim telom i arima - jo noas, Jago. JAGO: Nemojte otrovom; udavite je u njenoj postelji - u istoj postelji koju je okaljala. OTELO: Ba dobro, dobro! Ta mi pravednost godi; vrlo dobro! JAGO: A Kasija prepustite meni; njega u ve ja da sredim. uete vie - jo pre ponoi. OTELO: Odlino! (Zauje se truba.) - Kakva je to truba sad? JAGO: Jamim da je iz Venecije neto! - To

je Lodoviko. Od duda dolazi on. Gle, sa njim je i vaa supruga! (Ulaze LODOVIKO i DEZDEMONA.) LODOVIKO: Zdravi mi bili vrli generale! Od Boga Vam sve Najbolje. OTELO: Od sveg srca: dobro mi doli, gospodine! LODOVIKO: Donosim vam pozdrave Od duda i svih senatora. (Predaje mu pismo.) OTELO: Celivam ovaj akt volje njihove. (Otvara pismo i ita ga.) DEZDEMONA: ta je novo, dobri roae Lodoviko? JAGO: Vrlo mi je drago to vas vidim, sinjore. Dobro nam doli na Kipar! LODOVIKO: Hvala. Kako je zamenik Kasio? JAGO: iv je, Gospodine. DEZDEMONA: Roae, dolo je do Nemilog jednog prekida u odnosima Izmeu njega i mog supruga; Al' ti e sve to popraviti. OTELO: Jesi li sigurna? DEZDEMONA: Gospodaru? OTELO (ita). ... i nemojte propustiti da to uinite, kao to ete... LODOVIKO: Ne obraa se tebi; ita pismo. Je li dolo do neke nesloge Izmeu komandanta i Kasija? DEZDEMONA: Da, do vrlo nesrene; kad bih mogla, Sve bih uinila da ih pomirim, Jer Kasija volim. OTELO: u i pakao! DEZDEMONA: Gospodaru? OTELO: Jesi li ti pri istoj svesti? DEZDEMONA: Je li on to ljut? LODOVIKO: Moda ga je pismo Uzrujalo, jer mislim da mu nareuju Da se vrati, a da Kasio mora da ga Zameni ovde. DEZDEMONA: Radujem se tome, Vere mi. OTELO: Stvarno!?

DEZDEMONA: Gospodaru? OTELO: Radujem se to te sad vidim sumanutu. DEZDEMONA: Al' zato, Mili moj Otelo? OTELO: Demone! (Udari je.) DEZDEMONA: Nisam ovo Zasluila. LODOVIKO: Generale, u Veneciji Niko u ovo ne bi verovao, Pa da se kunem da sam video! Suvie je to! Izvinite joj se. Ona plae. OTELO: O, demone, demone! Kad bi enske suze zemlju oplodile, Sve bi njene: krokodile rodile. Sklanjaj mi se s oiju! DEZDEMONA: Neu da ostanem, Da te ne ljutim. LODOVIKO: Zaista posluna ena. Ja molim vae gospodstvo da je zovnete Da se vrati. OTELO: Metreso! DEZDEMONA: Molim, gospodaru? OTELO: ta biste vi s njom, gospodine? LODOVIKO: Ko? Ja, Generale!? OTELO: Da; pa vi ste eleli Da je zovnem da se okrene. Moe ona, Gospodine, da se okree i osvre; as ovamo, as onamo, da se obre I da cmizdri, moj gospodine, i da jeca. I posluna je, to kaete; o da Posluna vrlo! - Nastavi da lije suze! A to se ovog tie, gospodine O, ti mirantska tugo! - naredili mi Da se vratim - mar! Pozvau te ja! Gospodine, i ja se pokoravam tome: Vratiu se u Veneciju. - Kidaj! (DEZDEMONA odlazi.) Na moje mesto Kasio dolazi. Lepo vas molim, gospodine: vi ste moj gost Na veeri. I dobro nam doli na Kipar. Svi majmuni i jarci! (Odlazi.)

LODOVIKO: Je li to onaj plemeniti Mavar Koga na Senat za svog viteza smatra? Je 1' to ovek to strastima ne podlee I iju hrabrost ni metak sudbine Ni zalutala strela - ni da okrznu Ne bi mogli, a kamo li da probiju!? JAGO: Mnogo se on izmenio. LODOVIKO: Da li je pri Pameti zdravoj? Da nije enuo? JAGO: On je ono to jeste: ne smem da kaem ta mislim da bi mogao biti. Ako li on to nije, daj boe da jeste! LODOVIKO: O, da udari enu! JAGO: Da, to mu nije valjalo: al' kamo sree Da je udarac taj najvee mu zlo! LODOVIKO: Je li to njegov obiaj? II' mu je pismo Uzburkalo krv, pa je zato napravio Tu greku prvi put? JAGO: O, boe, boe! Ne bi od mene bilo poteno Da priam ta sam video i uo. Posmatrajte ga: sam e se otkriti Vladanjem svojim, i utedee mi rei. Idite za njim i gledajte Kako e dalje da se ponaa. LODOVIKO: Ba mi je ao to se prevarih u njemu. (Odlaze.) SCENA DRUGA Odaja u zamku. (Ulaze OTELO i DEZDEMONA) DEZDEMONA: Kleei te ja preklinjem da mi kae ta znai ovo? U reima tvojim Razumem neki bes, al' ne razumem rei. OTELO: Pa, ko si ti? DEZDEMONA: Pa tvoja sam ena, muu moj; Istinski tvoja i odana ena. OTELO: Hajd', zakuni se i samu sebe prokuni; Da avoli svi - jer ti si anelu slina Ne strepe da te zgrabe. I neka si zato Dvostruko kleta. Hajd', zakuni se da si estita ena. DEZDEMONA: To Nebo dobro zna.

OTELO: Nebo zna dobro da si k'o pakao Neverna. DEZDEMONA: Kome, gospodaru moj? S kim? A zato sam ja neverna? OTELO: Ah, Dezdemona! Odlazi! Idi, idi! DEZDEMONA: O, tekog li dana! Zato ti plae? Jesam li ja, muu moj, Za tvoje suze povod? Ako, moda, sumnja Na moga oca da je on orue Opoziva tvog, ne bacaj na mene krivnju. Ako si ga ti izgubio, i ja sam ga Izgubila. OTELO: Kad bi se Nebu prohtelo Da mene kua nesreom, da sve vrste Muka i srama srui mi na golu glavu, Da me do usta u bedu potopi, U ropstvo baci i mene i nade mi sve Ja bih ipak u nekom kutku due svoje Trunku strpljenja na'o. Il' da me ne-d'o-bog, Pretvori u broj nepokretni Na asovniku ovog podrugljivog sveta, Sa uperenom stalno kazaljkom na mene! I to bih dobro podneo, veoma dobro: Ali izbaen biti otud gde sam srce Smestio svoje, gde ja ili ivim il' mrem, Sa izvora iz kojeg struja moga bia Tee il' sahne - odatle izagnan biti! II' uvati to k'o baru za gadne abe Da se sparuju tu i kote! - Menjaj boju Heruvime moj mladi usana rumenih; Strpljiva budi i dobro me gledaj: Da - k'o pakao sam crn i grozan! DEZDEMONA: Nadam se da me moj mu plemeniti za Potenu smatra. OTELO: O, da! Potenu kao One letnje u kasapnici muve, to se I od upljuvaka samih mnoe i roje. O, korove i bajne lepote i divnog Mirisa, za im mi dua jo boluje Kam' da se nikad nisi rodila! DEZDEMONA: O, Boe, ta sam to zgreila a da ne znam!? OTELO: Zar je taj fini list hartije,

Ta sjajna knjiga zato stvorena Da na njoj pie: kurva!? DEZDEMONA: emu te uvrede? ta sam zgreila!? OTELO: O, bludnice, javna ensko! Kad bih o tvojim delima zborio, Obraze bih u eravicu pretvorio A smernost u a i pepeo sagoreo. Zgreila ta si!? DEZDEMONA: ta? OTELO: Nebo svoj nos na to Zapuava, a Mesec bled zatvara oi; Bludni vetar, to ljubi sve na ta naleti, Stiao se u peinama Zemlje Da sluao to ne bi. ta si poinila!? Bestidna! Kurvo! DEZDEMONA: Nepravdu mi ini, Neba mi! OTELO: A zar nisi kurva? DEZDEMONA: Nisam, k'o to Hrianka jesam. Ako ovo telo Za svoga mua uvati od tuih Dodira sramnih ne znai biti kurva Onda ja nisam to. OTELO: ta, nisi kurva? DEZDEMONA: Ne, spasenja mi mog, nisam! OTELO: Ma, ta mi kae!? DEZDEMONA: O, Nebo, oprosti nam! OTELO: Onda me izvini, Molim te: smatr'o sam te za onu vetu Mletaku kurvu to se za Otela Udala. (Ode.) DEZDEMONA: ta li sam to uinila Da on i najmanje u mene posumnja I u najmanju senku mog loeg vladanja? (Ulazi JAGO) JAGO: Draga, gospo? Kako ste? DEZDEMONA: Ne znam Jago. Oni to deicu ue, To ine na blag nain, ukorima lakim: I mene je on mogao tako kazniti, Jer, vere mi, ja sam jo malo dete Za grube kazne i nalete. JAGO: A ta vam se to desilo, gospoo? DEZDEMONA: Dobri moj, Otelo me je iskurvetao I obasuo tako prezrivim i tekim Reima, da je to za verno srce mnogo.

A da li ja zasluujem to ime, Jago? JAGO: Ma, koje ime, estita gospoo? DEZDEMONA: Pa, kojim me je - uo si - moj mu nazvao. JAGO: Nikako, gospoo. Njega je neko teko ubre obmanulo Bitanga neka zla i pokvarena. O, Nebo, kad bi takve hulje moglo Da otkrije i svakoj asnoj ruci Dobar korba da, da ih gole iba Kroz ceo ovaj svet - od istoka na zapad! DEZDEMONA: Reci mi, dobri moj, kako mua da vratim; Idi do njega, prijatelju dobri; Tako mi ove lampe nebeske, Zaista ne znam kako sam ga izgubila. Evo, kleim sad. JAGO: Ma ne... DEZDEMONA: Ako mi se volja O Otelovu ljubav ogreila Bilo milju il' delom; ako mi se vid, Sluh ili bilo koje drugo ulo Naslaivalo nekim drugim likom, I ako ga jo ne volim iskreno I kao dosad ne budem volela - Pa makar me u bedu razvodom oter'o Neka me svaka uteha napusti! JAGO: Osornost moe mnogo da uini, DEZDEMONA: A njegova osornost - ivot da mi satre; No ljubav moju nee da okalja. Re kurva ja ne mogu da izgovorim: I sad se gnuam to sam je izrekla; Ali da delom taj naziv zasluim Ne bih mogla za sve tatine ovog sveta. JAGO: Smir'te se, ja vas molim: to je samo zla ud Prolazna; ljut je zbog nekog dravnog posla Pa nad vama gnev iskaljuje. DEZDEMONA: Ah, da nema tu i neeg JAGO: I nema, jamim! (uje se truba.) ujete - to je poziv na veeru! Vai su gosti glasnici iz Venecije. Uite, gospo, i nemojte da plaete; Jer sve e biti dobro. (DEZDEMONA odlazi.) (Ulazi RODRIGO)

- ta je, Rodrigo? RODRIGO: Nalazim da ti sa mnom ne postupa poteno. JAGO: Nego kako drukije? RODRIGO: Ti mene, Jago, svaki dan prelazi nekim svojim novim fazonom; i, kako mi se sada ini, od svake me zgodne prilike vie odbija nego to mojoj nadi prua i najmanji izgled. Ja to stvarno neu vie da trpim. A neu ni mirno da preem preko onog to sam ve kretenski podneo. JAGO: Je 1' hoe da me saslua, Rodrigo? RODRIGO: More, i suvie sam te dugo sluao; tvoje rei nisu ni u kakvom srodstvu s tvojim delima. JAGO: Mnogo me nepravedno optuuje. RODRIGO: Samo istinom. Sva mi je lova iscurila. Onim nakitom to sam ti davao za Dezdemonu, dosad bih i najedniju kaluericu mogao da navedem da bar upola popusti. Priao si mi da je ona te poklone primala i da mi je uzvraala obeanjima da e mi uskoro pruiti utehu svojom panjom i zblienjem sa mnom; ali ja od svega toga jo nita ne vidim. JAGO: Vrlo dobro. RODRIGO: Ma, kaem ti da to nije vrlo dobro. Otkriu se Dezdemoni. Ako mi vrati moj nakit, odustau od moljakanja i izviniu se to sam joj se nezakonito udvarao. U protivnom, budi uveren da u od tebe da traim naknadu. JAGO: Sad si rekao ta si imao da kae. RODRIGO: Jeste, ali nisam rekao nita to ne mislim i da uradim - kako sam ve izjavio. JAGO: Sad vidim da ima petlju; i od ovog trenutka poinjem da o tebi stiem bolje miljenje nego ikad ranije. Daj mi ruku, Rodrigo. Tvoje nezadovoljstvo mnome je sasvim opravdano; al' ipak ti se kunem da sam za tvoju stvar poteno radio. RODRIGO: To se nije videlo. JAGO: Priznajem da se nije videlo; a ni tvoje sumnje nisu bez duha i razbora. Ali, Rodrigo, ako ti stvarno ima petlju - a ja sad imam najvie razloga da u to verujem, mislim u tvoju reenost, hrabrost i sranost pokai to ove noi. Pa ako idue noi ne bude

spavao s Dezdemonom, moe slobodno da se zaveri protiv mog ivota i da me muki ukloni sa ovoga sveta. RODRIGO: Pa... ta je to? Je li neto u granicama razuma i mogunosti? JAGO: Gospodine, stigla je izriita naredba iz Venecije da Kasio preuzme Otelovo mesto ovde. RODRIGO: Je 1' istina!? Pa, onda se Otelo i Dezdemona vraaju u Veneciju. JAGO: O, ne: on ide u Mauritaniju, a povee sa sobom i lepu Dezdemonu - ako ne produi boravak ovde zbog nekog nezgodnog sluaja: a najpresudniji bi bio - uklanjanje Kasija. RODRIGO: Kako to misli, uklanjanje Kasija? JAGO: Pa, da mu se onemogui da zauzme Otelovo mesto - ako mu se prospe mozak. RODRIGO: A ti bi hteo da mu ja to uradim? JAGO: Da, ako si hrabar da time sebi obezbedi neku korist i pravdu. Kasio noas veera s jednom kamenjarkom; i ja u mu se tamo pridruiti. On jo ne zna za svoju sreu i ast koja mu je ukazana. Ako ga saeka kad izae iz njene kue moe da ga napadne kako voli. RODRIGO: Kada? JAGO: Udesiu da to bude noas izmeu dvanaest i jedan Biu u blizini, da ti pomognem; a kad se on nae izmeu nas dvojice - ima da ga nema. Hajde, nemoj tu da stoji zabezeknut, nego poi sa mnom. Kad ti budem objasnio koliko je njegova smrt nuna, smatrae za svoju obavezu da ga ukoka. Ve je uveliko vreme za veeru, a no se polako osipa. Na posao! RODRIGO: Hou da ujem i te druge razloge za to. JAGO: ue i bie zadovoljan. (Odlaze.) SCENA TREA Druga odaja u zamku. (Ulaze OTELO, LODOVIKO i DEZDEMONA) LODOVIKO: Molim vas, gospodine, ne trudite se vie oko mene. OTELO: Pa, onda, izvinite: meni bi sad jedna etnja dobro inila.

LODOVIKO: Laku no, generale; i mnogo vam hvala. Ja u vas napustiti. OTELO: Nemojte uriti, gospodine? Dezdemona! uj. DEZDEMONA: Molim, Muu moj? OTELO: Ti me ekaj u postelji. Ja u se brzo vratiti. Otpusti svoju pratilju za noas. Uini kao to sam ti rekao. DEZDEMONA: Hou, moj gospodaru. (Odlaze OTELO.) LODOVIKO: Kako mi se ini general je neniji Nego ranije. DEZDEMONA: Majka mi je Imala jEdnu sluavku; zvala se Varvara: bee zaljubljena, al' dragi joj Neveran bio, pa je ostavio. Znala je pesmu o alosnoj vrbi Starinsku pesmu, al' ona je njenu sudbu Izraavala; i na samrti je Nju pEvala. Veeras mi ta pesma Ne izbija iz glave. I jedva se Uzdravam da duh mi ne pretegne Na tu stranu i da je ne zapevam Kao Varvara jadna. LODOVIKO: De, de, ta to priate? DEZDEMONA: Po savesti mi recite, Lodoviko, Da 1' vi mislite da ene ba toliko Varaju svoje mueve? LODOVIKO: Ima i takvih, Neosporno. DEZDEMONA: Neka sam prokleta ako bih taj greh za ceo ovaj svet poinila. LODOVIKO: Ne shvatam, zato mi to govorite? DEZDEMONA: Moja slukinja veli da su muevi krivi Kad im ene padnu: a krivi su zato to enama panju uskrauju esto I u tue krilo divno blago prospu; Il' to nas na lancu ljubomorno dre Ili to nas tuku. LODOVIKO: Mudra vam pratilja, Ali ja tek sada nita ne razumem. ene su nene i kad za osvetu znaju. DEZDEMONA: Laku no Nek' mi Bog d takve osobine

Da mi se dua - od zla ka vrlini vine! (DEZDEMONA ode. LODOVIKO ostane zamiljen i zauen.) PETI IN SCENA PRVA Kipar. Ulica. (Ulaze JAGO i RODRIGO.) JAGO: Stoj iza ovog ugla: sad e on doi. Isukan dri ma - i dobro ga zabodi. Brzo; ne boj se, biu pored tebe. Uspeh il' propast - samo na to misli! I da bude vrst u svojoj odluci! RODRIGO: Budi blizu, jer mogu da promaim. JAGO: Ma, tu u biti. Samo hrabro. Hajd', busiju Zauzmi! RODRIGO: Nemam mnogo volje za ovu stvar; JAGO: Al' jake ti je razloge pruio, zar ne. RODRIGO: Izmeu mene i nje on stoji. Rdi, mau moj! Je'n - dva - boc! - i on pada k'o klada. JAGO: Tiho, ujem ga, Dolazi. (JAGO se povlai u zaklon. Dolazi KASIO.) RODRIGO: Hod mu poznajem; to je on. Huljo, umri! (Ubode KASIJA) KASIO: O-ho! - taj bi udar zaista Bio krvnik moj, da mi grudnjak nije vri no to zna! A sad, da probam tvoj! (Trgne ma i rani RODRIGA) RODRIGO: Joj, pogiboh! (JAGO s lea rani KASIJA u nogu i ode.) KASIO: Oh, osakaen sam zauvek! U pomo! Ubistvo, ubistvo! (Dolazi LODOVIKO.) KASIO: Hej! Zar ni strae nema!? Ni prolaznika!? Ubistvo, hej, ubistvo! LODOVIKO: O, nesrea neka: Pa taj grozno zapomae. KASIO: O, u pomo! RODRIGO: O, huljo gadna!

LODOVIKO: Rekao bih da to dvojica il' trojica Jauu! - No je vrlo mrana. RODRIGO: Zar nikog nema!? (LODOVIKO prilazi KASIJU.) LODOVIKO: Sinjor Kasio, pa vi krvarite jako. KASIO: Jao, ode mi sva krv! (Vraa se JAGO sa bakljom.) LODOVIKO: Dolazi nam neki ovek u koulji Sa buktinjom - i naoruan! JAGO: Ko je to tamo? Ko vie ubistvo? KASIO: Jago? LODOVIKO: O, Jago, ranie sinjor Kasija Zlikovci neki. Pomozi mi, Jago! JAGO: O, teko meni, porunik! Koji zlikovci? Ama, ko vam to uradi? KASIO: Mislim da je tu, Blizu, jedan od njih. Ne moe da pobegne. JAGO: O, ti zlikovci podli! Ko ste vi tamo? RODRIGO: Pomozite! O, pomozite meni, ovde! KASIO: To je jedan od njih. JAGO: O, podlae krvavi! Ubico! (Probode RODRIGA) RODRIGO: Jao, prokleti Jago! Joj, neoveno pseto! (Klone.) JAGO: Ubijati ljude U mraku! Gde su ostali zlikovci? Kakva tiina u ovom gradu - hej! Ubistvo, ubistvo! (KASIJU) Kako si mi, brate moj? LODOVIKO: Noga mu na dva dela preseena. JAGO: O, ne dao bog! Malo mesta sinjor! Lodoviko. Previu mu nogu kouljom. (Dolazi BJANKA) BJANKA: Ej, ta se ovde desilo? Ko je vikao? JAGO: Zar jo pita ko? Gledaj? BJANKA: Oh, Kasio mili! Slatki, mili moj Kasio! Kasio! JAGO: O ti droljo uvena! - Kasio, ta ti misli, Ko je to mog'o da te osakati Ovako? KASIO: Ne znam. LODOVIKO: ao mi je to vas U takvom stanju nalazim: a ba sam

Poao da vas potraim. Poruku vam od Duda nosim. Mavar se u Veneciju Vraa. Od danas ste vi zapovednik Kipra. KASIO: Naalost, o Dudevu volju telo se Moje ogluilo. Jago. JAGO: tedite snagu. (BJANKI): Hajd', daj mi jednu svoju podvezicu! - Tako. Eh, da sad imamo nosila, Lake bismo ga preneli. BJANKA: Joj, on se gubi! Oh! Kasio, Kasio! KASIO: Vrli moj Jago, Otela e ipak naslediti ti. BJANKA: Kasio, Kasio! JAGO: Da nesrenom Kasiju ispunimo samrtnu elju, bie nam Breme. Al kako Bog zapoveda tako e I biti. Poimo sada da Otelu i Gospi kaemo ta se ovde zbilo. SCENA DRUGA Spavaa soba u zamku. (Ulazi OTELO sa bakljom, DEZDEMONA spava na postelji.) OTELO: To je uzrok, moj due, to je uzrok: Da vam ne kaem ta je, edne zvezde! To je uzrok. Al' ipak joj neu krv liti, Nit' u joj sei kou - belju no sneg I glatku kao alabaster nadgrobni: Umreti mora - da i druge ne vara. Ugasi svetlo, pa svetlost ugasi: Kad utulim tebe, ti bakljo plahovita, Ja tvoje svetlo mogu da obnovim Ako se pokajem. Ali kad tvoju svetlost Ugasim jednom, ti remek-delo Prirode, Ne znam gde je ta prometejska vatra to bi tvoju svetlost mogla da mi vrati. Kad tvoju ruu uberem, ne mogu ivotnu snagu da joj ponovo dam I mora da svene. Uivau zato U mirisu njenom dok je jo na granici. (Poljubi DEZDEMONU) O, taj tvoj dah miomirisni, to i samu Pravdu navodi prosto da slomije svoj ma! Jo jedan - i, jo jedan. I kad umre Ovakva budi, pa u te opet ubiti

I opet voleti. Jo jedan - i poslednji. Tako sladak, a nikad tako - koban. Moram da plaem; al' svirepe su te suze: Boanska jo ta tuga - unitava Ono to voli. - Budi se. DEZDEMONA: Ko je to? Otelo? OTELO: Da, ja sam to, Dezdemona. DEZDEMONA: Hoe li da legne, muu moj? OTELO: Jesi li se Pomolila Bogu noas, Dezdemonice? DEZDEMONA: Jesam, muu moj. OTELO: Ako se priseti Nekog greha svog, jo nepomirenog S milou Neba, odmah se pomoli. DEZDEMONA: Jao, muu moj - ta hoe time da kae? OTELO: Hajd', uradi to, al' brzo; etkau dotle: Ne bih hteo da tvoj nespreman duh ubijem; Sauvaj boe! Neu duu da ti Ubijam. DEZDEMONA: Ti o ubistvu govori!? OTELO: Da. DEZDEMONA: Pa, neka se onda samo Nebo Smiluje na me! OTELO: Amin - od sveg srca! DEZDEMONA: Kad tako kae, Nadam se da me nee ubiti. OTELO: Hm! DEZDEMONA: A opet se plaim, jer zlo slutim Kad ti se oi kolutaju tako. Ne znam zato se plaim, jer ne znam ni Krivicu svoju; ali ipak oseam strah. OTELO: Misli na grehe svoje! DEZDEMONA: To je samo moja Ljubav prema tebi! OTELO: I zato e umreti! DEZDEMONA: Ali neprirodna je ta smrt to kosi enu zato to voli. Oh, zato tako grize donju usnu? Krvava ti strast neka ceo kostur trese: Zloslutni su to znaci, al' se ipak nadam Nadam se da na mene nisu upereni. OTELO: uti i miruj! DEZDEMONA: Pa - dobro. ta je, u stvari? OTELO: Onaj rubac, koj' sam toliko voleo ja I poklonio tebi - Kasiju si dala.

DEZDEMONA: Nisam, tako mi ivota i due! Pozovi njega i pitaj ga sam. OTELO: Duice slatka, uvaj se, uvaj se Krivokletstva: jer ti si na svojoj samrtnoj Postelji DEZDEMONA: Da, al' ne zato da ve sad umrem. OTELO: Ba sad. Zato se ispovedi i greha se Rei svog: jer i poricanje tvoje Pod zakletvom, sad ne moe da razbije il' Prigui duboko uverenje moje Pod kojim stenjem. Ti mora umreti. DEZDEMONA: Nek' mi se onda Bog smiluje! OTELO: Amin, kaem! DEZDEMONA: A i ti mi se smiluj! Nikada ti U ivotu ja naao nita nisam Uinila, i nikad Kasija volela, Osim ljubavlju koju Nebo doputa; I nikada mu nisam neki spomen dala. OTELO: O, neba mi, u ruci sam mu video Rubac svoj! O, ti krivokletnice, srce mi U kamen stanac pretvara, a mene tera Da svoju svrhu nazovem ubistvom, Mada sam smatr'o da te prinosim na rtvu. Video sam taj rubac. DEZDEMONA: Onda ga je on Naao negde. Jer ja mu ga nisam dala. Pozovi ga; i nek' prizna istinu. OTELO: Priznao je ve DEZDEMONA: ta je priznao, muu moj? OTELO: Da je tebe on imao. DEZDEMONA: Mene imao!? Nezakonito? OTELO: Da. DEZDEMONA: On to ne moe rei. OTELO: I ne moe, jer usta su mu zaputena. estiti Jago ve se za to postarao. DEZDEMONA: O, to sam ja predoseala! ta, Je li on mrtav? OTELO: Da mu je svaka vlas na glavi bila Jedan ivot, sve bi ih glad osvete moje Goleme, u slast progutala! DEZDEMONA: O, kakav jad! On muki izigran, a ja unesreena! OTELO: Uh, kurvo! Zar ti preda mnom kuka za njim!?

DEZDEMONA: Ah, oteraj me od sebe, muu moj; Al' nemoj da me ubije! OTELO: Bludnice, padni! DEZDEMONA: Ubij me sutra; noas me pusti Da ivim. OTELO: Neu; ali ako se opire DEZDEMONA: Samo jo pola sata! OTELO: Kad ja jednom ponem, Prekida nema. DEZDEMONA: Samo jo jednu Molitvu da oitam! OTELO: Suvie je kasno. (Davi je.) DEZDEMONA: O, oe na... O, Gospode... Gospod... (OTELO udavi DEZDEMONU.) JAGO: (Vie spolja.) O, Gospodaru! Gospodaru moj! OTELO: Kakva je to vika? Zar nije mrtva? Zar jo nije izdahnula? Iako sam sad svirep, biu milostiv: Ti oklevati nee u mukama svojim. Tako, tako. (OTELO nad krevetom spusti baldahine.) LODOVIKA: (spolja): ujte nas, Otelo! OTELO: Ko to vie tamo? LODOVIKO: (spolja): Jago i Lodoviko! Nosimo vam tune vesti. OTELO: Da, to su oni. Evo, sad u ja. - Mrtva je. - Jago mi Donosi moda vest o Kasijevoj smrti: Velika vika bee. Ha! Izgleda Da se ne mie vie. Kao grob je mirna. - Da ih pustim da uu? Da 1' bi bilo dobro? ta je najbolje uiniti? Ako ue Oslovie mi enu - moju enu! enu moju! A koju to enu! Ja nemam ene. O, nepodnoljivo! O, teki ase! Pa, mislim da bi sad Trebalo da pone strano pomraenje Sunca i Meseca, a Zemlja, zgranuta Promenom ovom, da se zatrese i zine. (LODOVIKU i JAGU.) Uite! (LODOVIKO i JAGO ulaze. Od baldahina ne vide mrtvu DEZDEMONU.) JAGO: O, predobri moj gospodaru; tamo je Jedno ubistvo grozno izvreno.

OTELO: ta! Je l' ovog asa? JAGO: Maloas, gospodaru. OTELO: O, mora da je Mesec skrenuo s puta; Priao Zemlji blie no obino, Pa ljudi sili s uma. JAGO: Kasio... OTELO: Kasio je mrtav. LODOVIKO: ta!? Kako ste znali? OTELO: Taman da legne pored nje... LODOVIKO: Pored koga? OTELO: Pogrena su, pogrena ta ubistva... (LODOVIKO otvori baldahine i vidi udavljenu DEZDEMONU.) LODOVIKO: Dezdemona! Jadna Dezdemonice! O, milo mi je to ti je otac umro: tvoj ga je brak Dotukao; duboka mu je tuga Presekla staru nit ivota. Da je iv sada, ovaj bi ga prizor Na oajniki neki in nagnao. Da, od sebe bi oterao anela svog, Zatitnika, i prokletstvo bi navukao. (Krene maem ka OTELU.) Huljo! (OTELO isue ma i lako razorua LODOVIKA.) LODOVIKO: (Bespomoan, trai pomo od JAGA.) Jago! (JAGO slee ramenima. Pokazuje LODOVIKU da se smiri.) OTELO: (JAGU.) Gle ma kakav imam: nikad bolji Visio nije o bedru ratnika. JAGO: Generale... OTELO: Bilo je dana kad sam ovom Rukom i ovim maem krio sebi put Kroz barijere nesravnjivo jae Nego to si ti, ovde. Al' tata je hvala! Ko moe svojom sudbinom da vlada? JAGO: Ali... OTELO: Ne mislim na te. Ne boj se, iako me S orujem vidi: ovde je kraj moga puta, A tu je moj cilj i svetionik poslednje Plovidbe moje. U strahu uzmie, je li? Dabe se plai: ma, samo trsku uperi U Otelove grudi i on e da zdimi. Gde da se dene Otelo? (Prilazi postelji.) A kako mi sad Izgleda ti? O, bleda si zlosrenice, Bleda kao ta koulja na tebi! Taj e mi pogled tvoj odbaciti duu

Sa Neba pravo u kande demonske. Hladna si, curo moja, hladna Kao i ona tvoja estitost. O, robe kleti! Odibajte me, avoli, Da ovaj prizor boanski vie ne gledam! Bac'te me jakom vetru da me on raznese! U sumporu me prite! U tenom ognju Grotla kupajte! - O, Dezdemona, Dezdemonice mrtva! Ledena. OTELO: Poljubio sam te pre nego to te ubih. LODOVIKO: Ubica! Priznao je ubistvo! (JAGO izvadi bode i lagano prie OTELU s lea.) JAGO: (OTELU, tiho.) Morate Poi sa nama iz ove odaje. Komandu i vlast vie nemate: Od sada Kiprom upravljam ja. (OTELO se pun gneva okrene ka JAGU. JAGO je ve spremio bode i dok OTELO zamahnjuje maem, JAGO ga bodeom probada u stomak. OTELO je jako krupan u odnosu na JAGA i pada preko njega. JAGO ne uspeva da izdri masivnost OTELOVOG tela i poklekne. OTELO padne preko JAGA i to je pomalo simbolian groteskni prizor. JAGO jedva uspeva da skine mrtvog OTELA sa sebe. Besan je, doziva strau.) JAGO: Straa! Vodite ga odavde!!! (Straari ulaze trkom. Uzimaju OTELA i stavljaju ga na nosila. Iznosei ga, lagano se formira povorka sahrane u kojoj su svi oaloeni. JAGO odri posmrtni govor.) JAGO: Dravi je toj bio od velike koristi; I ona to zna: al' dosta o tome. Molim vas: kad o ovoj nesrei budete Pisali raport, govorite o njemu Onakvom kakav je bio; i nemojte nita Ublaavati, a ni iz pakosti Sniziti neto; i tako ete morati Da govorite o ovjeku koji nije Volio mudro, al zato bezmjerno; ovjeku to za ljubomoru nije znao Al pometenom kad ljubomoran postade; ovjeku slinom kakvom paganskom vrau to baci biser vrijedniji od blaga Plemena cijelog; Bolom mi savladane Oi - iako na suze nijesu navikle Sada, eto, plau! Suza mi suzu stie Ko one kapi izmirene iz drveta Arabijskoga. Zapiite to, i ovo Dodajte: Kad je u Alepu, jednom, Objesan nevjernik, niskog roda i poroda, Tukao jednog Mleanina I vrijeao mu otadbinu -

Da sam za guu epao to pseto Bezboniko - i da sam ga ovako Smodio! KRAJ