You are on page 1of 7

DOZIVI

Adam Zagajevski

K. I. G.
Sluam Sen Sansov Rekvijem i razmiljam o poeziji. Avgust je, vetar se rve s drveem, a uti poponac cveta u periferijskoj ivoj ogradi. Bili ste omiljeni pesnik mojih roditelja, koji uglavnom nisu itali pesme. ta ih je privlailo u vaim knjigama? Sigurno su voleli njihov humor, dopadale su im se opasne ale opreznog umetnika: prejak vetar za moju vunu, i smean naziv vae firme, Briga & eludac, firme koja je prosperirala ak u vreme najvee zabrinutosti. Lakoa i lakomislenost, i nepobitan arm, zar ne? Moji roditelji su bili sasvim drukiji, nisu imali talenat kojim ste bili bogato opskrbljeni, ali ini mi se, hteli su da spasu ono to su bili ne znam kako to da nazovem, to neto nevidljivo, to se moe nai u vaim pesmama, dobro sakriveno, duboko pohranjeno kao zlatnik ispod tvrdiine slamarice, ta plemenita i uzbudljiva enja koja je apat velike poezije i moe postati tiha, strpljiva himna ivotu.

143

DOLINA RONE
Visoki, strmi, moni zidovi. Tu bi se mogao smestiti ceo Njujork, zajedno sa svojim aerodromima i sa gradom podzemnih hodnika. Ali Rona ne eka poreenja, tee brzo, opijena svojom mladou. Vinogradi su oprezniji nikud ne ure, lee na padinama, spokojno kao vajcarci. A oblaci putuju do Italije, do Bergama, do Padove i Ravene preko granica. U toj dolini sauvalo se seanje sivo poput kamenja, poput granita. Mlada Rona hrli ka moru, mada misli idu ka drugoj strani. Potoci veno padaju u belim haljinama magle dok mata poput usamljenog alpiniste svakodnevno se bori sa zemljinom teom. Ovde jo uvek ive stari majstori, ve neprepoznatljivi, pod tuim imenima, u skromnim kuicama, s malim batama; mogu se videti tokom letnjih veeri, dok gore lenja ognjita oni gaje pele i slez, naivne kao Carinik Ruso. Ti i ja utimo i oslukujemo no. No nas odnosi daleko vie od Alpa.

144

SEPTEMBARSKO VEE
Bela karmelianska crkva na nevisokom bregu, i odmah pored Franjevaka ulica, u kojoj je nekad moj deda bio strogi direktor kole (tek je pod starost postao blai). Gomile kamenja, raskopan kolovoz, kao da neko tu razbacuje blago. uto lie dri se osuenog drvea, bez naroitog uverenja, oprezno. To je zgrada u koju su ulazili, i kapija koja iskljuivo voli hladovinu. Sada i tako nieg vie nema, samo ja koji drhtim od studi i prazno septembarsko vee. Moram da zapiem par rei, da bi zima mogla da vae svoj crni hleb zaborava.

VITA CONTEMPLATIVA TAKOE


Svuda se moe dogoditi, katkad u vozu, ak nigde: odjednom otvaraju se vrata i dolaze zaboravljene linosti, pojavljuje se moj mali sestri, koga vie nema, sada je tu vedar, nasmejan, jedan kineski pesnik koji je voleo lie jesenjeg drvea i muziku, studenti teologije iz Kordove, jo uvek golobradi, izranjaju iz nitavila i bacaju se jedan na drugog, vraajui se diskusijama o atributima Boga, a ivot divno umi kao vodopad u prolee, dok konano ne odjekne glasna zvonjava telefona, drugi i trei put, i ceo taj veliki neobinii svet iznenada poinje da se smanjuje i iezava, kao poljski mi, koji, osetivi opasnost, veto se uvlai u svoja tajna stanita.

145

PISANJE PESAMA
Pisanje pesama je dvoboj, u kome nema pobednika s jedne strane uzdie se senka, masivna kao planinski lanac koji vidi leptir, sa druge trepere samo kratki trenuci bljeskova, slike i misli kao plamiak ibice te noi, kada se u bolu raa zima. U rovovima rat, ifrirana depea, dugo bdenje, strpljenje, brodom koji tone i alje signal i prestaje da tone, kliktajem trijumfa, vernou starim, utljivim uiteljima, spokojnom kontemplacijom okrutnog sveta, eksplozijom radosti, ekstazom, nezasitou, s tugom, jer sve odlazi, s nadom da nita ne nestaje, s razgovorom, u kome nedostaje poslednja re, s velikim kolskim odmorom, ijih uenika vie nema, ali savladana je jedna slabost i zapoela nova, veno ekanje sledee pesme, molitva, alost za majkom, kratko primirje, aljenje i apat u tesnoj ispovedaonici, pobuna i velikoduno opratanje, deljenje celokupnog imetka, pokajanje, sloga, tranjem i etnjom, ironijom, ledenim pogledom, ispovedanjem vere, dikcijom, urbom, plaem deteta koje je izgubilo najdrae blago.

146

LICA
Uvee na trgu su svetlela lica ljudi, koje nisam poznavao. Poudno sam gledao ljudska lica: svako je bilo drugaije, svako je neto govorilo, uveravalo, smejalo se, patilo. Pomislio sam, grad ne ine kue, ni trgovi, bulevari, parkovi, iroke ulice, ve samo lica koja gore kao lampe, kao gorionici varilaca koji nou u oblacima iskri popravljaju gvoe.

KAO KRALJ ASINI


Kao kralj Asini kod Seferisa pomislih, seajui se tog neobinog stiha: vrelina, mirno more, ispod zlatne maske nitavilo, dve osobe u kajaku, neme stene, masivan svet, a s druge strane samo Asini i njegov vladar jedna re u celoj Ilijadi, najkrai pomen u katalogu brodova. I ja sam traio odsutne u tolikim gradovima, u avionu, u ruevinama izgubljenih ustanaka, konfederacija, za vreme neuspelog izleta u Sirakuzu, na dugim etnjama po Parizu, na obali okeana, u koji je trebalo da potone ceo kontinent. Kao kralj Asini kod Seferisa, pomislih nita ispod zlatne maske, ivo odsustvo ali ta praznina moe se svakog asa popuniti, jer se moe dogoditi da se kralj iznenada vrati i zlato trijumfalno bljesne. U vrtu njiu se vlane grane ogrozda, duva vetar. Znaj da ekamo. Neprestano ekamo.

147

ZAVRILA SE REVOLUCIJA

(Seajui se tunih revolucija Julijana Kornhauzera) Zavrila se revoucija. Parkovima su slobodno koraali prolaznici, psi su pravilno kruili kao da ih vodi nevidljiva ruka. Vreme je bilo lepo, kia poput dijamanata, ene u letnjim haljinama, deca kao i uvek blago nadurena, breskve na stolu. U kafani je sedeo stari mukarac i plakao. Brujali su motori spotskih automobila, vikale novine, sve u svemu trebalo bi rei ivot je ispoljavao tendenciju rasta da se posluimo neutralnom odrednicom i ne uvredimo ni gubitnike ni pobednike, ni one koji jo ne znaju na kojoj se strani nalaze, ili praktino sve nas koji piemo i itamo ove rei.

NIJE RAZMILJAO O ESTETICI


Kada je 80. godina otac prepisivao poznanicima moju pesmu Putovati u Lavov (ispriao mi je o tome mnogo, mnogo kasnije, malice zabrinut) po svoj prilici nije razmiljao o estetici, o metaforama, o slogovima, o dubljem znaenju, ve samo o gradu koji je voleo i izgubio, o gradu gde su zadrani poput talaca njegova mladost, ushienja, susreti sa svetlou, sigurno je udarao u tipke svoje stare, verne pisae maine tako snano, da kada bismo bolje poznavali zakone ponaanja energije moda bismo uspeli na toj osnovi da rekonstruiemo bar jednu ulicu njegovog prvog ushienja.

148

ZELENA VINDJAKNA
Kada je otac iao po Parizu, esto u zelenoj vindjakni, koju je dao da mu se saije po meri (jedan od malobrojnih luksuza u njegovom inae skromnom ivotu), kada je provodio duge sate u Luvru studirajui slike Koroa i nekih malih majstora prolih vekova, jo uvek nisam znao, nisam mogao da znam koliko razornosti se krilo u godinama koje e tek doi, kao da mu zelena vindjakna donosi nesreu, ali sada razumem, domiljam se da je katastrofa bila uivena u sva njegova odela, nezavisno od njihove boje i kroja, te ni najvei majstori slikarstva nisu mogli ni u emu da mu pomognu. (S poljskog prevela Biserka Raji)

149