K. G. J U N G

O PSIHOLOGIJI NESVESNOG
S nemačkog preveli DESA i dr PAVLE MILEKIĆ
i

MATICA

SRPSKA

Izvori originala C. G. Jung GESAMMELTE WERKE © Walter-Verlag AG, Olten, 1971

I
O PSIHOLOGIJI NESVESNOG

I PSIHOANALIZA Lekaru, takozvanom »nervnom lekaru«, neop­ hodna su psihološka znanja ako hoće da pomogne svojim pacijentima; pošto su neurotske smetnje, u svakom slučaju sve ono što se označava kao »neuro­ za«, histerija, itd. psihičkog porekla, logično da zahtevaju psihijatrijski tretman. Hladna voda, svetlost, vazduh, električna struja itd. imaju prolazno dejstvo, ponekad su čak bez ikakvog dejstva. Ono od čega bo­ lesnik pati je duša, i to njene najkomplikovanije i najviše funkcije koje čovek jedva da se usuđuje da ubraja u područja medicine. Ovde lekar mora da bu­ de i psiholog, to jest poznavalac čovekove duše. Nekada, to jest pre skoro pedeset godina, psiho­ loško obrazovanje lekara bilo je zapravo vrlo loše. Njegov psihijatrijski udžbenik sasvim se ograničavao na kliničko opisivanje i sistematizaciju duševnih bo­ lesti, dok se psihologija, koja se predavala na univer­ zitetima, sastojala ili od filozofije ili takozvane ekspe­ rimentalne psihologije, koju je inaugurisao Vunt OVundt). Iz Sarkoove škole Salpetrier u Plarizu poti­ ču prvi podsticaji psihoterapije neuroza: Zane (Janet) je započeo svoja epohalna istraživanja o psihologiji
1 2
1

1902.

Grundziige der physiologischen Psychologie, 5. izd.,

* L'Automatišme psychologique, 1889; Nevroses et Iđees fbces. 1898.

7

neurotskih stanja a Bernem (Bernheim) je sa Veli­ kim uspehom ponovo prihvatio svojevremeno zabo­ ravljeni Liebolov (Liebault) predlog lečenja neuroza sugestijom. Sigmund Frojd je preveo Bernemovu knjigu dobivši iz nje odlučujuće podsticaje. Tada još nije postojala psihologija neuroza i psihoza. Frojd je bio taj kome pripada besmrtna zasluga za postavku osnova psihologije neuroza. Njegovo učenje je pro­ isteklo iz iskustva praktičnog tretmana neuroza, to jest iz primene metode koju je on označavao kao psihoanaliza.
3 4

Pre nego što pređem na bliže izlaganje stvari moram nešto reći o njenom odnosu prema dosadaš­ njoj nauci. Ovde doživljavamo čudnovatu igru, koja ponovno potvrđuje primedbu Anatola Fransa: »Les savants ne sont pas curieux.« Prvi veći rad na ovom području jedva da je imao odjeka, iako je izneo sa­ svim novo shvatanje neuroza. Nekoliko autora su iz­ razili svoje slaganje sa iznetim nastavljajući na sledećoj stranici da svoje slučajeve histerija izlažu na stari način. Oni su se ponašah otprilike tako kao kada čovek pohvalno prihvata ideju ili činjenicu o okru-« glom obliku zemlje, a da pri tom mirno nastavlja da zemlju opisuje kao ploču. Sledeće Frojdove publi­ kacije ostale su nezapažene, iako su iznosile zapaža­ nja od nesagledivog značaja upravo za područje psi­ hijatrije. Kada je Frojd 1900. napisao prvu stvarnu psihologiju snova* (prethodno je na ovom području carovala mrkla tama), započelo je ismejavanje, a kada je oko 1905. započeo da rasvetljava psiholo­ giju seksualnosti, začule su se grdnje i psovke. Ovo učeno opšte silno negodovanje nije bilo bez značaja u stvaranju neobičnog publiciteta Frojdove psiholos 7

* Hippolyte Bernheim, De la Suggestion et de ses Appli­ cations d la Therapeutique, 1886. Nemačko izdanje u prevodu S. Frojda: Die Suggestion und ihre HeiliDirkung, 1888. A. A. Liebault: Du Sommeil et des etats analogues consideres au point de vue de l'action du moral sur le physique, 1866. Breuer und Freud: Studien ilber Hysterie, 1895. • Die Traumdeutung, 1900. Drei Abhandlungen zur Sexualtheorie, 1905.
4 5 7

8

gije, poznatosti koja je daleko prevazilazila granice naučnog interesovanja. Zbog toga ovu novu psihologiju moramo pobliže sagledati. Već u Sarkoova vremena znalo se da je neurotski simptom »psihogen«, to jest da potiče iz psihe. Znalo se takođe, zahvaljujući radovima škole iz Nansija, da se svaki histerički simptom može provocirati sugestijom. Isto tako se znalo, zahvaljujući Zaneovim istraživanjima, za psihomehaničku uslovljenost histeričnih ispada, kao što su anestezije, pareze, para­ lize i amnezije. Ali nije se znalo kako histeričan sim­ ptom proizilazi iz psihe, to jest kakvo mu je poreklo; bile su potpuno nepoznate psihičke kauzalne poveza­ nosti. Početkom osamdesetih godina načinio je dok­ tor Brojer (Breuer), stari bečki praktičar, jedno ot­ kriće koje je zapravo postalo početak nove psiholo­ gije. On je lečio mladu, vrlo inteligentnu pacijentkinju, koja je patila od histerije i to, između ostalih, od sledećih simptoma: spastična (kruta) oduzetost desne ruke, povremeni »absansi« ili sumračna stanja, mo­ gućnost govora je izgubila toliko što više nije vladala maternjim jezikom već je mogla još samo da se izra­ žava engleski (takozvana sistematska afazija). Svoje­ vremeno se pokušavalo da se postave anatomske teo­ rije ovog poremećaja, iako u moždanoj lokalizaciji funkcije ruke nije bilo nikakvog poremećaja već je ovaj deo bio kao kod normalnog čoveka. Simptomatologija histerije je prepuna anatomskih nemogućno­ sti. Jedna dama, koja je zbog histeričke afekcije pot­ puno izgubila sluh, imala je običaj da peva. Jednom, kada je pacijentkinja upravo pevala jednu pesmu, njen lekar je neprimetno seo za klavir i počeo tiho da je prati; pri prelasku s jedne strofe na drugu iz­ nenada je promenio tonski red, na šta je pacijentki­ nja ne primećujući pevala dalje u promenjenom redu. Dakle: ona čuje i — ne čuje. Različiti oblici sistemat­ skog slepila daju slične fenomene. Jedan čovek pati od kompletnog histeričkog slepila. Tokom terapijskog postupka ponovo mu se vraća vid ali najpre i za duže vremena samo parcijalno: on naime, vidi sve osim ljudskih glava. Sve ljude u okolini vidi bez glave.
9

sa desnom rukom prebačenom preko naslona stolice. stoga je slučaj imao shvatiti kao histeričan. a da je inače čulna funkcija sasvim u redu. Majka je otišla na kratko. Pacijentkinja je za ovo iz­ našla ime »talking cure« ili u šali »chimnev sweeping«. Remi­ niscencije iz tog perioda ponovo su se javljale sa fo­ tografskom tačnošću i to do poslednjeg detalja jasno u tolikoj meri da je čovek morao da pretpostavi da budno sećanje nikada ne bi bilo u stanju da reprodukuje tako plastično i tačno. a Ana (pacijentkinja) je sedela pored bolesničke postelje. Posle ove ekskurzije vratimo se Brojerovom slu­ čaju. Na temelju velikog broja ovakvih iskustava došlo se do zaključka da samo bo­ lesnikova svest ne vidi i ne čuje. Razumljivo da su se njene fantazije uglavnom bavile ovim uzbudljivim vremenom. nekoliko sati posle ovoga osećala znatno lakše. kada su joj navirale fantazije i reminiscencije. Ovo zapažanje je planski kori­ stio u daljem postupku. napregnuta od iščekiva­ nja. Jedna od mnogih priča glasi otprilike ovako: Jednom se noću probudila u velikom strahu za visoko febrilnog bolesnika. Brojer je primetio da se pacijentkinja.Dakle. to jest psihogen. on vidi i — ne vidi. Htela je da 10 . ako bi joj omogućio da priča tokom veštački proizvedenih ili spontanih sumračnih stanja. Ovo činjenično stanje direk­ tno protivureči suštini organskog poremećaja. pošto se očekivao hirurg iz Beča koji je trebalo da izvrši operaciju. koji je uvek udružen sa oštećenjem funkcije. Nisu bili prisutni organski uzroci poremećaja. Za­ pala je u stanje budnog sanjarenja i videla kako se sa zida ka bolesniku približava zmija da bi ga ujela. Ispostavljaju se čudne stvari. (Ovo povišenje moguć­ nosti sećanja koje se ne retko javlja u stanjima su­ žene svesti naziva se hipermnezija). Pacijentkinja se razbolela tokom nege njenog na smrt bolesnog oca. (Vrlo je verovatno da je u vrtu iza kuće stvarno bilo zmija od kojih se devojka ranije uplašila a koje su joj sada dale halucinatorni materijal).

kao i histerija uopšte. tako da je na ovom jeziku mogla dalje da misli i da se moli. Odatle je proistekla tako­ zvana traumatska teorija. Verovatno je pokušavala da zmiju otera oduzetom desnom ru­ kom. Očigledno je da ovakvi trenuci jakog straha. zajedno sa prepričavanjem ove scene odstra». a kada ju je zagledala. Tada dominantno mišljenje o histeriji. Međutim. trag nesvesno odr­ žava godinama. Frojdov is­ traživački duh nije mogao dugo da se zadrži na ovoj površini. otkazao joj je svaki govor. bilo je sklono da objasni Broj ero vo otkriće. mogu da ostave trajan utisak. prsti su se pretvo­ rili u male zmije sa mrtvačkim glavama. već da je uvek uzrokovan psi­ hičkim doživljajima. Frojd. Na ovaj način anestezija i oduzetost ruke aso­ ciram su sa halucinacijom zmije.jen je i poremećaj. Kada je ova nestala. međutim. Shvatljivo je da su scene ove vrste vrlo delotvorne i upečatljive i zbog toga je čovek sklon da im pridoda i kauzalno značenje u nastanku simptoma. anestetična i paretična. To je bila scena u kojoj je došlo do oduzetosti i poremećaja govora. potiče od dušev­ nih ozleda (trauma). mogao je obilato da potvrdi ovo otkriće. pre­ bačena preko naslona bila je »utrnuta«. Ovde se moram zadovoljiti sa ovim primerom. po­ teklo iz Engleske preko učenja o »nervous shock« a koje je energično zastupao Sarko. koji je u početku bio Brojerov saradnik. koja je tvrdila da histerični simptom — i ukoliko je oboljenje sastavljeno od tak­ vih simptoma. U citiranoj Brojerovoj i Frojdovoj knjizi nalazi se obilje sličnih primera. kakav je doživela Brojerova pacijentkinja. pošto su već iskrsli dublji i teži problemi. sve dok se najzad nije setila jedne engleske dečje pesmice. čiji se utisak. I na ovaj način treba da je slučaj uopšte izlečen. Ali kako je došlo do toga da je uopšte doživela takve trenutke koji su u sebi već nosili pečat bolesnog? Da li ih je podstakla naporna nega bole11 .otera zmiju ali je bila kao oduzeta. desna ruka. Po­ kazalo se da nijedan od stotina histeričnih simptoma ne nastaje slučajno. Tako je novo shvatanje otkrilo široko polje empirijskog rada. u strahu je htela da se pomoli.

januara 1905. Jedne večeri bila je u društvu i oko 12 časova nekoliko poznanika su je platili kući. Desno i levo od nje padali su mrtvi i ranjeni. Poznavao sam slučaj jedne mlade dame. ne­ ma od straha ostala nasred ulice i potrčala ispred ko­ nja. ali su je zadr­ žali prolaznici. međutim. U medicini postoji izvanre­ dan odgovor na ovo pitanje. ali ništa nije pomoglo. ona. sa nečuvenim mirom i najbistrija duha šmugnula je kroz jednu kućnu kapiju i izašla na dru­ gu ulicu. ona je trčala ulicom koja je vodila na most. kaže se: »Iks u računu je dispozicija. već da mora imati posebnog značaja za pacijenta. miša. Principijelno slično ponašanje može se često posmatrati. međutim. Drugi su skočili u stranu. kod drugoga stvaraju najveću odvrat­ nost — pomislimo samo na žabu. Dešava se da žene mirno asistiraju krvavim ope­ racijama a da pri dodiru mačke zadrhte celim telom od straha i gađenja. kada su iznenada od pozadi naišla jedna kola u brzom kasu. slučajno se našla u jed­ noj ulici koju je upravo »očistila« vojska puščanom vatrom. Ovi užasni trenuci nisu prouzrokovali ni­ kakve dalje smetnje. ona je. Ali Frojdov problem je bio: u čemu se sastoji ova dispozicija? Ovo pitanje je logično dovelo do istra­ živanja predistorije psihičke traume. g.« Covek je »disponiran« za ovakve stva­ ri. Ista ova dama u Petrogradu onog kr­ vavog 22. to jest nije šok po sebi koji pod svim uslovima deluje patogeno. Iz toga se neminovno nameće zaključak da intenzitet jedne traume po sebi očigledno poseduje malo patogenog značaja. da bi 12 . Tu ju je izdala snaga i. pošto na žalost ima mnogo negovateljica koje naporno rade a njihovo nervno zdravlje nije uvek na zavidnoj visini. Cesto se viđa kako uzbudljive scene različito deluju na zainteresovane.snika? U tom slučaju slično bi se moralo dešavati znatno češće. već on mora. ili kako stvari koje su nekom indiferentne ili čak prijatne. Posle ovoga osećala se sasvim dobro. da ne bi dospela pod konje. koja je patila od teške histerije nastale zbog iznenadnog straha. mačku itd. čak raspoloženija nego obično. zmiju. u očajanju je pokušala da skoči u reku. Kočijaš je pucao bičem i psovao.

Ali ostaje u tami ono patološko u svemu tome. tada je već sasvim izgubila prisebnost. K o čijaš je iskočio iz kola i doviknuo joj da i ona iskoči. pošto je kao sedmogodišnje dete doživela da su se tokom šetnje sa kočijašem poplašili konji i u divljem trku pojurili prema obali duboke reke. uzvišeno i nisko. Dejstveni momenat potiče na izgled od konja. više ili manje pod uticajem Brojerovog učenja o snovima. ali ona. Ovo saznanje do­ velo je do znatnog zaokreta u Frojdovom shvatanju. pitanje: koji su posebni uslovi sce­ ne sa kolima? Strah se javio kada je dama začula to­ pot konja i za trenutak to joj je izgledalo kao zla kob. dakle. nekada doživela nešto opasno sa konjima. recimo. kao da to znači njenu smrt ili inače nešto straš­ no. To je stvar­ no tačno. Dispozicija pacijentkinjina da na ovaj beznačajni do­ gađaj reaguje na ovako neuračunljiv način mogla bi dakle da se sastoji u tome da za nju konji znače nešto posebno.resiti tajna dispozicije. Dalo bi se pretpostaviti da je ona. nije mogla da se odluči. Do sada znamo samo toliko da je kasniji simptom imao svoju predigru u detinjstvu. Da bi se prodrlo u ovu tajnu. Ostaje nam. Ako je ranije. da pogodi posebnu psihičku dispo­ ziciju koja se po prilici sastoji u tome što pacijent šoku nesvesno pridaje specifično značenje.stupio u dejstvo. sa sve većim iskustvom ispo­ stavilo se da u svim slučajevima podvrgnutim analizi. Ipak ovo ne ob­ jašnjava zašto je kasnije usledila jedna tako bes­ mislena reakcija na sasvim bezazlenu najavu slič­ ne situacije. pored traumatskog događaja u životu postoji i poseb­ na vrsta poremećaja. Ipak je uspela da blagovremeno iskoči. potrebno je poznavanje još nekih činjenica. koja ima svog korena u područ­ ju erotike. u samrtnom strahu. Kao što je poznato »ljubav« je rastegljiv pojam koji dopire od neba do pakla a u sebi objedi­ njuje dobro i zlo. dok su se konji zajedno sa kolima sjurili u duboku reku. Naime. ne mora da se posebno dokazuje. sada je težište problema pre13 . Da ovakav događaj ostavlja duboke utiske. Ovim je nađen ključ kojim se može . uzrok neuroza tražio u trau­ matskim doživljajima.

što je dovelo do situacije koja bi se. Mi doduše razumemo da konji u životu pacijentkinje mogu igrati posebnu ulogu. Na ovom mestu pacijentkinja je prekinula njeno izlaganje. Dama poznaje mladog gospodina sa kojim namerava da se veri. zbunjena i u nedoumici pokušavala je da nađe neku drugu temu razgovora. koja je iznenada iskrsla. srećna. ona ga voli i nada se da će biti srećna sa njim.neo na sasvim drugo mesto. Patološki neobično u ovoj priči sastoji se u tome što su to bezazleni konji od kojih se plaši. po svoj prilici ne bi imalo nikakvog razloga da bude nervozna i da ide u lečilište. pored traumatskog do­ življaja. jer da je to stvarno slučaj. Ovde su je tako iscrpljenu vrlo prijateljski primili. Ljubazni do­ maćin joj je vatreno izjavio ljubav. Posle savlađivanja pacijentkinjinog tvrdokornog otpora ispostavilo se da se one noći desilo još nešto čudnovato. s obzirom na putovanje njegove 14 . onda bi u ovom slučaju trebalo potražiti da li u ovom pogledu ovde postoji nešto neobično. kako smo čuli. Postoje indirektni putevi tamo gde direktni put ne vodi cilju. U po­ datak da je srećna možemo posumnjati. Očigledno se radilo o nekoj neprijatnoj reminiscen­ ciji. Prijateljica je udata i. kada su je stigli njeni poznanici. saznao sam da je pacijentkinja. Raspitajmo se o sastavu društva i kakav je to bio svečani povod u kome je ona upravo uzela učešća: to je bila oproštajna večera u čast njene najbolje pri­ jateljice koja je zbog nerv :e odlazila na duže vreme u inostrano lečilište. pošto je to bila najbliža prilika da je smeste u ove pozne sate. To ćemo najbliže ilustrovati našim slučajem. Stoga se ponovo vratimo onom čud­ novatom trenutku kada je dama potrčala pred konji­ ma. Inače izvan ovoga ništa drugo se ne može otkriti. Ako se setimo zaključka da često. ali ne razumemo kasniju tako preteranu i neumesnu re­ akciju. Nastav­ ljajući sa pitanjima na ovom mestu. Ali istraživanje ne srne da se zaustavi pred negativnim nalazom dobij enim pomoću površnog is­ pitivanja. vra­ ćena u kuću njene prijateljice kod koje je bila na večeri. u području erotike postoji neki poremećaj. takođe je i majka jednog deteta.

15 . Tada se. volela je samo grube dečačke igre.supruge. Posle puberteta. ovakve stvari obično imaju svoju predistoriju. Čije ju je prisustvo neobjašnjivo uzbuđivalo i činilo nervoznom. Međutim. Razumljivo da je zbog ovoga nastala vrlo neprijatna situacija tako da je ona uskoro. napustila društvo. Posao sledećih nedelja sastojao se od toga da se iščeprka deo po deo ove ljubavne priče. On joj ga je navukao na prst uz značajan osmeh govoreći: »Vi znate šta to znači?« U tom trenutku ju je obuzelo čudnovato. Oba su joj se sviđala. Usled toga uskoro je došlo do prisnijeg odnosa izme­ đu nje i gospodina B i već se govorilo o mogućnosti veridbe. U ovo vreme pacijentkinja je uzela učešća u jednom većem društvenom skupu. mrzela i prezirala sve ono što je makar i udaljeno podsećalo na biološku određenost čoveka i živela u svetu fantazija koji nije imao ničega zajedničkog sa stvar­ nošću. počela je da izbegava društvo. međutim. Na­ vodno ova ljubavna izjava došla joj je kao grom iz vedra neba. nadanja i iščekivanja. Tako je do svoje 24. Oba gospodina su počeli da ga traže. dok se nije dobila celina koju bih otprilike skicirao ovako. Gospodin A bio je suprug njene tadašnje najbolje prijateljice. neodoljivo osećanje. gospodinu B je uspelo da ga nađe. Tu su bili prisutni i njeni poznanici. kada su joj se približili erotski problemi. gospodin B je bio njegov neoženjeni pri­ jatelj. Ipak uskoro joj je iz­ gledalo da joj se ipak gospodin B znatno više sviđa. vrlo neraspoložena. godine izbegla sve one male avanture. Preko svoje veze sa gospodinom B i preko prijateljice često je dolazila u dodir sa gospodinom A. koja inače i pokreću ženu u ovo životno doba. strgla je prsten sa prsta i bacila kroz otvoreni prozor. trebalo je da oni probiju otvore u trnovoj živici koja je izrasla oko nje. tako da se otkotrljao pod sto. ismejavala sopstveni pol i izbegavala svaku vrstu ženskog posla ih zabave. Ona je bila zamišljena i odsutno se igrala sa prstenom koji je iznenada ispustila. Kao dete pacijentkinja se ponašala kao dečak. mogla smatrati teškom i neprijatnom. bliže upoznala sa dva gospodina.

« I stvarno se tako i desilo — zbog neobič­ nog ponašanja došla je u njegovu kuću i ona je posti­ gla ono što je tražila. Jednom su se vozili malim čamcem. Tada je gospođa A već vidljivo bila nervozna. ipak je sumnjiva njena moralna vrednost. Ali pacijentkinja nije dozvo­ lila da dubina ove strasti dopre do svesti. Posle ovog objašnjenja svako će biti sklon da pretpostavi da samo đavolska rafiniranost može da smisli i pokrene ovakav splet okolnosti. Prilikom oproštajne veče­ re našoj bolesnici javio se zao duh i šapnuo: »Noćas je on sam. Ona je bila nepažljivo vesela i iznenada je pala preko ivice u vodu. osećala je ovu tajnu i to ju je mučilo. Kao izgovor pred samom sobom sve energičnije je insistirala na veridbi sa gospodinom B i svakodnevno se uveravala da je gospodin B voli. Ova neobična igra razumljivo da nije umak!a oštrom oku ženske ljubomore. Gospo­ dinu A. 16 . Međutim. skoro bez svesti. Nesvesna prisila da se ide drugim putem bila je jača. njena prijateljica. Ovim romantičnim događajem veza je bila čvrsto zapečaćena. očigledno stoga što je oduvek navikla da prođe pored ili. kroz čitavu predistoriju je očigledno da je nesvesno sve bilo orijentisano ka ovom cilju. zbog čega je češće ostajala kod kuće. spase i vrati u čamac. nešto ti se mora desiti da bi došla u nje­ govu kuću. a da ona pri tom nije bila svesna bilo kakvog motiva. stoga je i rasla njena nervoza. U rafinira­ nost se ne može sumnjati. Stoga je pacijentkinja bila u situaciji da se sama šeta sa gospodinom A. Tada ju je poljubio. da pobegne od ovakvih utisaka. bolje rečeno. Gospo­ đa A. Tako je došlo do potrebe da gospođa A mora da otputuje u inostranstvo zbog lečenja. pošto nije umela da pliva. dok se svest trudila da dovede do veridbe sa gospodinom B.Ne tako dugo posle ovoga hteo je takozvani slučaj da pacijentkinja provede letnji odmor u jednom odma­ ralištu gde su bili i gospodin i gospođa A. pošto moram da naglasim da uopšte nije bila svesna motiva ove dramatične predsta­ ve. Njoj je izgledalo kao da se čitava priča odvija sama od sebe. uspelo je da je s mukom.

ispostavilo se da je to često slučaj.' U njenom prirodnom širokom smislu. 8 Zbog toga je teorija o traumi tretirana kao zastarela. naime neki važni erotski konflikt. Poremećaj ljubavi mo­ že biti sekundarne prirode i uslovljen dubljim uzrocima. Ova pretpostavka je pot­ puno potvrđena i iz svega ovog smo naučili da tra­ uma.Ponovo se vraćamo našem početnom razmatra­ nju. Uprkos svim Ijutitim i suprotnim uveravanjima ljubav sa svojim problemima i konfliktima je od fundament alnog značaja za čovekov život i. trauma gubi svoje ka­ uzalno značenje. II 17 . naime pitanju. koje patogeno dejstvo vidi u erot­ skom konfliktu. * Izuzetak su prave neuroze zbog šoka. od daleko veće važnosti nego što i sluti individua. kao što se često ispostavlja posle brižljivog istraživanja. Time nije rečeno da je erotika i njeni poremećaji jedini izvor neuroza. kao šok usled eksplozije granate. koji ne obu­ hvata samo seksualnost. međutim. 8 I Jung. a ne možda neki drugi konflikt? Na to se može reći: niko ne tvrdi da tako treba da bude. itd. Na taj način trauma gubi svoje isključivo značenje. »Railway spine«. preterane) reakcije sa traumom. nije nište više do povod uz koji se nešto prethodno nije svesno manifestovalo. koja navodno deluje kao prouzrokovač bolesti. pošto sa uvidom da nije trauma već skriveni erotski konflikt koren neuroze. Na osnovu ponovljenog iskustva došli smo do pretpostav­ ke da i u ovom slučaju pored traume postoji i pore­ mećaj u području erotike. Ima i drugih mogućnosti da čovek postane neurotičan. a na njeno mesto stupa mnogo dublje i obuhvatnije shvatanje. Odabrana dela. kakva je veza patološke (odno­ sno neobične. Cesto se čuje pitanje: zašto treba da je upravo erotski konflikt uzrok neuroze.

S 18 . dok je samo privid dominirao u vidnom polju svesti. međutim. na neočekivan način odgovoreno je na pitanje traume. onda bi to neuroze postoje dve tendencije. U ovom slučaju se ne može osporiti da je stvarna veza ostala u tami. opisanim u prethodnom poglav­ lju. koji treba da u sebi sjedini prirodu i kulturu. Pre svega je upadljivo i skoro neverovatno. kao što je pokazao naš primer. to je proces domestifikacije koji se ne sprovodi bez po­ bune od strane slobodoljubive životinjske prirode. ali isto­ vremeno u individui očigledno postojeći konflikt ljud­ ske prirode. koji se na prvi pogled ne mogu uporediti sa običnim erot­ skim konfliktom. Kao što je poznato kulturni proces se sastoji od progresivnog sputavanja animalnog u čoveka. odmah se stalo pred problemom erotskog konflikta koji. Ako evu činjenicu formulišemo teorijski. sadrži mnoštvo nenormalnih elemenata.II TEORIJA EROSA Sa shvatanjem. koje su međusobno u striktnoj suprotnosti i od kojih je jedna nesvesna. da je samo prividnost svesna. Neurotičar je samo pose­ ban slučaj čoveka nesaglasnog sa samim sobom. pošto je neslaganje sa samim sobom uopšte znak kulturnog čoveka. dok stvarna strast pacijentkinje ostaje skrivena. }Ova rečenica je namerno formulisana vrlo uopšteno. pošto time želim da istaknem da je morbidni konflikt doduše lični momenat.

iskrslo je i »seksualno pi­ tanje« koje je prouzrokovalo čitav rod nove literatu­ re. Možda će se još ispostaviti da je i poli­ tičko samo prethodnica još dubljeg religijskog potre­ sa. Niko nije sasvim nezavistan od savremenih strujanja. ali suština ostaje ista. i ove odražava u sopstvenim konfliktima. Neurotičar uzima učešća u aktuelnim strujanjima a da toga nije svestan. U ovom »pokretu« bili su početni koreni psiho­ analize. čije je teorijsko formiranje na ovaj način pretrpelo bitni jednostrani upliv. U nizu revolucionarnih pitanja koja su se postavila tokom poslednjih pedeset godina. a čiji duh nije malo doprineo tome što se u brojnim sektama i filozofskim školama poslednjeg predhrišćanskog veka isposništvo razvilo u stoički ideal i da iz politeističkog haosa onog doba proisteknu asketske religije Mitre i Hrista. na primer. Ova doduše menjaju imena. čemu je »seksualno pitanje« bilo samo beznačaj­ na predigra. Ali to ništa ne menja osnovnu či­ njenicu da se čovekova nagonska priroda stalno su­ dara sa kulturnim ograničenjima. Neuroza je podvojenost sa samim sobom. Neuroza je tesno povezana sa problemom vre­ mena i zapravo predstavlja neuspeli pokušaj indivi­ due da u samoj sebi reši opšti problem.vremena na vreme to se kao zanos širi kroz čovečanstvo sputano kulturnom prisilom: stari vek je doživeo talas dionizijskih orgija prenetih sa Istoka. Teško je procenjivati sopstveno doba. Danas znamo još i to da nije uvek samo životinjska nagonska priroda ta koja je nesaglasna sa kulturnom prisilom. Od tada su »sek­ sualno pitanje« gurnuli u pozadinu politički i drugi svetski problemi. Razlog raspolutanosti je kod većine ljudi to što bi svest želela da se drži 19 . koje su po­ stale bitni i karakteristični sastojak antičke kulture. Drugi talas dionizijskog slo­ bodoljubivog zanosa naišao je u renesansi preko Za­ pada. već su to često i nove ideje koje iz nesvesnog prodiru na svetio dana i isto tako kao i nagoni dolaze u sukob sa vladajućom kulturom. Danas bi se. lako mogla postaviti politička teorija neuroza ukoliko je čovek danas uglavnom uznemiren političkim strasti­ ma.

Allgemeines zur Komplektheorie u: Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume. Bd. kao što je prvi pokazao Frojd.svog moralnog ideala. 1 8 20 . pošto se kod njih u pozadini nalazi moralna strana.' Ova metoda na egzaktan način pokazuje postojanje konflikta u obliku tako­ zvanog kompleksa osećajno naglašenih predstava koje se otkrivaju preko tipičnih smetnji u eksperimentu. i 1910. Ovo opšte razlaganje potrebno nam je da bismo bolje razumeli pojam »erotskog konflikta«. Ges. Bd. 1948. Werke. U osnovi uzev ovo je. Diagnostische Assoziationsstudien. taj nestalni i neugledni produkt naše duše tek je u Up. Sart. (Stoga treba po mogućstvu izbegavati ekstreme. Odavde ćemo razmatrati s jedne strane psihoanalitičku tehni­ ku a s druge pitanje terapije.J 1 O snovima se može reći da je od kamena koga su odbacivali graditelji postao kamen temeljac. koja je dospela u nesvesno isto kao kod moralnog čo­ veka nemoralna priroda. dok nesvesno stremi svom ne­ moralnom (u sadašnjem smislu) idealu. 2. Kod ove tehnike očigledno se radi o pitanju: kako najkraćim a ipak najboljim putem upoznati pacijen­ tova nesvesna zbivanja? Prvobitna metoda bila je hipnotična: ili ispitivanje u stanju hipnotičke koncen­ tracije ili spontana produkcija fantazije od strane pa^ cijenta (u ovakvom stanju). Jung. Druga me­ toda potekla je sa Ciriške psihijatrijske klinike: tako­ zvana asocijativna metoda. Ova metoda se povreme­ no još primenjuje ali je u poređenju sa sadašnjom tehnikom primitivna i često nedovoljna. međutim. Ges. Ova vrsta ljudi su oni koji bi hteli da budu pristojniji nego što u osnovi uzev jesu. lXH-najvažnija metoda kojom se mogu upoznati pato­ geni konflikti je. ana­ liza snova. 1906. koga bi svest želela da se odrekne. Ali konflikt može biti i obrnut: ima ljudi koji su na izgled vrlo nepristojni i sebe ni u čemu ne sputavaju. samo grešna poza. Jung. jer oni uvek pobuđuju sumnju na suprotnost). Werke. 2.

prema kojoj gaji potajno otpore. Sada ga kori­ stimo kao izveštača nesvesnog. u najfini­ joj i najdetaljnijoj vezi sa fasadom sna. Isto tako neodložna misao da se sada mora ustati. već je ova brižljivo skri­ vena pomoću takozvane cenzure sna. međutim ona sanja da je majka. krajnje neprijatna želja da njena majka. na primer kod u snu doživljenog osećaja gladi. da se može govoriti o ispu­ njenju želje. kao glasnik bogova. pri tom tako prekriveno ili rasplinuto. pridržavajući se izvesnih tehničkih pravila. gde se želja za jelom ispunjava snevanjem obilnog obroka. protiv kojih se onda ona 21 . Ali ni izdaleka nisu svi snovi tako jednostavne prirode. umrla.moderno vreme doživeo tako temeljno nipodaštavanje. Neprijatno i inkompatibilno kon­ flikta je. kao kod ta­ kozvanih snova usled somatskih draži. kako se može dokazati pomoću brižljivog upoređivanja. Tako. Nekada je cenjen kao najavljivač sudbine. a to san i čini sa za­ čuđujućom potpunošću. on mora da nam oda tajne koje su skrivane od svesti. na primer. koja je u su­ protnosti sa željom za daljim spavanjem. Ovaj posebni smisaoni kompleks u kome se spajaju sve niti sna predstavlja traženi konflikt u izvesnoj. ćerka nežno voli majku. Ima neprijatnih želja koje čovek radije sebi ne bi priznao. is­ priča pojedinosti svoga sna. I kod najbesprekornije ćerke mogu naići ovakvi prohtevi. međutim. ubrzo se ispostavlja da njegova prisećanja idu određenim smerom i da se centriraju oko izvesnog materijala koji je od ličnog značaja i odaje takav smisao koji se na prvi pogled ne bi naslutio iza sna. što pre napusti ovaj svet. koji je. san ona­ kvog kakvog se mi sećamo. Svakako da je samo u retkim slučaje­ vima posredTispunjenje očiglednih želja. »Manifestni san«. Prema Frojdovom shvatanju kod ove ćerke postoji njoj samoj nesvesna. prema Frojdovom shvatanju je fasada na osnovu koje se ne može ništa za­ ključiti o unutrašnjosti kuće. prema Frojdovom shvatanju. opominjač i tešitelj. na ćerkinu ogromnu žalost. tj. dovodi do željene smene predstave da se već ustalo itd. Ako nam snevač. a upravo takve Frojd smatra pravim tvorcima snova. prilikama uslovljenoj varijaciji.

Ova-pomisao ili pre ozbiljnost odgovarajuće namere je. dakle upravo suprotno od pretpostavljenog nesvesnog podsticaja. pošto. isto tako i pokušaj rešenja koji proističe iz snajKod naše snevačice stvarno je postojala tendencija da odstrani majku. već pre strahovanje ili brigu. No. {ji-snu obrađivani konflikt je nesvestan. glasi vrlo jednostavno: »Tata. ti ćeš se oženiti sa mnom?« Ovaj infantilni izraz želje je zamena za prisutnu postoje­ ću. ukoliko prete da se suviše često i upor­ no održavaju. izložena u snu.žestoko bori. Ono sadrži u sebi za sne­ vačicu neočekivanu tendenciju da odstrani majku. nije ona isf abrikovala san već nesvesno. najvećim delom sastoji od infan­ tilnih reminiscencija. Upravo činjenica da sneva jednu ovakvu tendenciju po­ tvrđuje da o njoj svesno ne razmišlja. s jedne strane. izražena jezikom nesvesnog to se kaže: da um­ re. Ona uopšte ne razume zašto bi majku trebalo odstraniti. gde ispunjenje želje na izgled nije pravi trag. pošto se materijal koji stoji na raspo­ laganju nesvesnom. kada mama umre. Snevačica je u neku ruku za­ ljubljena u oca i zbog toga bi želela da odstrani maj­ ku. kako se to kaže »potisnuta u nesvesno« i tu se nužnim načinom izra­ zila infantilno. zar ne. ali u ovom slučaju snevačici iz još nepoznatih raz­ loga neprijatnu želju da se uda. Ali njen stvarni konflikt se sastoji u tome što bi. pre svega nosi karakter infantilnog — tako i ova želja. Ali poznato je da je preterana zabrinutost vrlo često i s pravom sumnjiva na svoju suprotnost (svakako da će se kritički čitalac zapitati: da li je za­ brinutost. i dalje sve ono od infantilnih nagonskih podsticaja što nije moglo da se upotrebi u kasnijem zrelom životnom dobu. tačno uzev. naime. Svakako da snevačicu ne možemo učiniti odgovor­ nom za ovu tendenciju. preterana?) Ovakvih snova. koja. poznato nam je da izvestan sloj nesvesnog«sadrži sve ono što je izgubljeno u reminiscencama sećanja. ne 22 . U našem snu na izgled se radi o infantilnom podsticaju ljubomore. rado želela da se uda a. s druge. postoji bezbroj. Na izgled manifestni san ne sadrži ispu­ njenje želje. Može se reći da većina onog što dolazi iz nesvesnog.

!Nesumnjivo postojeća incestna simptomatologija. međutim. i da bude odrastao i sa­ mostalan . otac muškarac i na njega se. neznanje i nesvesnost koji se i nalaze u osnovi problema. ipak je ogromna razlika između postojanja jedne ovakve klice i aktuelnog konflikta i na ovome zasnovanom cepanju lično­ sti. teško i opasno. Ona više nije dete od negda. već patološki fenomen. Kao takva ona se vraća. Na ovaj na­ čin nastaje sekundarna incestna spletka. koju je Frojd sasvim ispravno sagledao. isto kao što činjenica da se vrše ubistva ne ukazuje na opšte rasprostranjenu strast za ubijanjem. Ovo izbegavanje je tako prirodna i svuda prisutna reakcija kao i lenost. S druge strane kod kuće je isto tako lepo. čovek najče­ šće okleva i po mogućstvu se ne suočava sa svim t i m ) Ove razloge smatram sasvim dovoljnim. Međutim. U porodici je. San se često bavi na izgled budalastim detaljima. Ostali navedeni razlozi malo mu znače. .može da se odluči za to: nikad se tačno ne zna da li će joj taj čovek sasvim odgovarati itd. Ja neću ići to­ liko daleko da tvrdim da u svakoj osobi ne postoje začeci bilo kog prestupa. izgleda mi da nije sekun­ darni. Frojd pretpo­ stavlja da je incestna tendencija primarna i da zapra­ vo predstavlja osnovu zbog koje snevačica ne može da se odluči za udaju. bez ćerkinog znanja. onda se redovno nalazi kritički momenat u kome se poja­ vio'problem koji je sklonjen u stranu. Ako se pažljivo prati istorijat neke neuroze. komotnost. ? Ali ona ne primećuje da se ozbiljno suočila sa pitanjem udaje. kao što je to slučaj kod neuroza. kukavičluk. ili je izvanjski u tolikoj meri nerazumljiv. da mu se jedino možemo 23 . zbog čega ostavlja smešan utisak. . ve­ zuje želja za muškarcem. tako da više ne može da se vrati ocu i majci bez ovog od sudbine postavljenog pitanja. a kada bi čovek morao da se rastane od drage mamice. Tamo gde postaje neprijatno. U pogledu ovog shvatanja već dugo sam zastupao stanovište da povremena pojava incesta ne dokazuje opšte postojanje incestne sklonosti. Ali to je incest. već je sada ona ta lcoja želi da se uda. naime sa željom za muškarcem. strašljivost.

to jest to je želja iz deč24 . Analitička metoda. zbog čega uvek moramo da savladamo izvestan otpor pre nego što pomoću strpljivog rada razmrsimo zapletene spojeve. nesvesne želje. koje naše racionalističko doba sasvim nipodaštava. zbog čega je u ruci lekara i odgajivača psihe neprocenjiv instrumenat. inkompaiibilne. prema antičkoj mističnoj izreci: »Daj od sebe ono što imaš i bićeš primljen«.5ahaliza snova vodi u najdublje lične taj­ ne. pokreću sve najintimnije voljene iluzije da bi u sebi pronašli nešto dublje. Pri ovakvom stanju stvari ne može se očekivati ništa drugo do da je za mnoge ljude koji imaju po­ grešnu predstavu o sebi terapijski postupak pre svega ispovest. pošto snovi tokom terapijskog postupka pri­ nose sadržaj nesvesnog. da bi ih izložili dezinfekcionom uticaju dnevnog svetla. obuhvatnije. onda se već nalazimo usred tajni snevača i sa čuđenjem zaključujemo da je i na izgled besmisleni san krajnje smisaon i da zapravo govori samo o važ­ nim i ozbiljnim stvarima. lepše. Prema ovoj teoriji nastaje kolizija između tendencije svesti i nemoralne. pri čemu se ponovo nađe neki vredan komad za koji se smatralo da je izgub­ ljen. ne samo specijalna Frojdova psihoanaliza. Kada najzad stupimo u stvarni smi­ sao sna. Nesvesna želja je infantilna. iako analiza prodire u mnogo veće dubine.čuditi. sastoji se uglavnom od brojnih analiza snova. To su stare mudro­ sti koje prilikom terapijskog postupka ponovo izlaze na svetio dana i poseban je kuriozum da se na vr­ huncu naše današnje kulture ispostavlja da je neop­ hodna ova vrsta psihičkog vaspitanja — vaspitanja koje se ne samo u jednom pogledu može uporediti sa Sokratovom tehnikom. Ovo saznanje nas primora­ va na nešto više poštovanja u odnosu na takozvano sujeverno značenje snova. Frojdov istraživački smer pokušao je da dokaže da erotskom odnosno seksualnom momentu pripada pretežan značaj pri nastanku patogenog konflikta. pošto oni. Kako Frojd kaže analiza snova je »via regia« ka nesvesnom.

oni su potisnuti iz hijerarhije svesne psihe tako da su postali samostalni kompleksi kojima treba pomoću analize ponovo ovladati savla­ đujući velike otpore. s jedne strane hoće sebe da sputa. ali ne uviđaju da im stoga na putu stoje druge stvari nepoznatog porekla. ali tim putem dospeva do nesaglasnosti sa samim sobom. da je popravi. Ljudima izgleda kao da samo pripovedani moral zadržava čoveka od razuzdanosti. koje loše podnosi hotimična ogra­ ničenja čiji smisao ne uviđa. koje su mnogo ubedljivije od svih mo­ ralnih principa. Ima pacijenata koji se hvale ti­ me što za njih ne"poštoji tamna strana duše. Frojdovoj psihoanalizi je prebacivano da osloba­ đa (na sreću) potisnute animalne nagonske podsticaje čoveka i da time može pričiniti nesagledivu nesreću. ona doduše pokušava da usvoji moralne norme. nervo­ zni katar želuca. Samo pod ovim uslovom izgleda da mogu nastati simptomi. Tačno je da psihoanaliza privodi u 25 . i to iz moralnih razloga. bolesnik stoga ne može s njom da raspravlja. s druge da se oslobodi — i ova borba se naziva neuroza. različiti bolovi. međutim. ovi nastaju samo onda kada čovek nije u stanju da sagleda drugu stranu svo­ ga bića i hitnost njenih problema. ova strana duše koja se'nalazi u večitoj senci uzmiče svesnom uvidu. da su svesne. razdražljivost bez po­ voda i čitava armija neurotskih simptoma. Neurotičar ima u sebi dušu deteta. pošto on u stvarnosti uopšte ne poseduje nesvesne nagonske podsticaje. koji poma­ žu da dođe do izraza nepriznata strana duše. Stoga je simptom. šikaniranja sebe i bližnjih. mnogo efikasniji regulativ je nevolja koju postavljaju grani­ ce stvarnosti. Iz ovog strahovanja očigledno proističe koliko se ma­ lo poverenja ima u dejstvo današnjih moralnih prin­ cipa. došle u žestok sukob sa moral­ nim ubeđenjimaA Kao što je već rečeno. kao hi­ sterična ćudljivost.jeg doba koja više ne odgovara sadašnjosti zbog čega se potiskuje. koje bi. Da je ovaj konflikt jasno sVestan u svim svojim detaljima verovatno iz toga nikada ne bi hastali neurotski simptomi. da se s njom nagodi ili da je se odrek­ ne. oni tvrde da nemaju konflikata. ispunjenje nepriznatih želja. po Frojdu.

Na­ ime. zbog čega su uništene. Ako ga analizi­ ramo. da bi ih neposredno prepustila razuzdanoj slobodi. pošto je čovek isuviše sklon da nepravdu i nasilje. kako to interpretiraju pojedinci. ne zakon. Sa principom »Ecraser l'infame!« čovek dospeva do teo­ rije apsolutnog iživljavanja. Smanjenje dvoličnosti i povećanje samospoznaje mo­ gu samo koristiti u obzirima prema bližnjim. već upravo na najosetljivijim mestimai Ako se ljudi vaspitavaju da jasno sagledaju tamnu stranu svoje prirode. Nemoralan čovek. jer inače potisnuti sadržaji mogu se na nekom drugom mestu isprečiti na putu i to ne na nevažnim. Covek može smatrati da su u jednom ovakvom slučaju potisnuti ostaci pristojnosti samo infantilno-tradicionalne konvencije. već da bi ih uvrstila u smisaonu celinu. Naime. Ako je nemoralan čovek zbog toga neurotičan. ali ne. To bi naravno bilo sa­ svim fantastično i besmisleno.svest animalne nagone. koje pričinjava sopstvenoj prirodi. to naravno nije slučaj. Moral se ne nameće od spol ja — čovek ga konačno ima a priori u sebi samom. onda on pruža. već moralno biće bez koga bi bio nemoguć zajednički život ljudskog druš'26 . On može biti isto tako neurotičan kao svako drugi. možemo se nadati da će ovim putem naučiti da bolje razumeju i vole svoje bližnje. već da je moral funkcija čovekove duše. koja je stara koliko i čovečanstvo. onda otkrivamo da je kod njega jednostavno potisnut moral. koje nagonskoj prirodi po­ stavljaju nepotrebne uzde. prenese i na bližnje. na svaki način je prednost u potpunosti posedovati svoju ličnost. Prema Frojdovoj teoriji potiskivanja izgleda kao da su samo isuviše moralni ljudi oni koji potiskuju svoju nagonsku prirodu. sliku »bledog prestupnika« koji ne stoji na visini svog dela. kako je to spretno formulisao Niče. nikada se ne sme zaboraviti — a to se mora doviknuti i Frojdovoj školi — da moral nije donesen sa Sinaja u obliku tab­ lica i nametnut narodu. koji ne­ sputano iživljava svoju nagonsku prirodu. Ka­ ko iskustvo uči. morao bi prema ovome da bude potpuno imun na neurozu.

koji sre­ đuje i zajednički život životinjskog čopora. Hipnotizirani smo onim šta a pri tom zaboravljamo ono kako. već samo pau­ šalni moral. Tamo vladaju. da su iz toga izvučene konsekvence i hrabro napadnut savremeni seksualni moral. stvar nije baš tako jednostavna. međutim. međutim. isto kao što za srednji vek novčano po­ slovanje nije bilo ništa drugo do bleštavo. sasvim svejedno da li se ona upražnjava iz­ među pristojnih ljudi ili propalica. Ona s jedne stra­ ne pripada prvobitnoj životinjskoj prirodi čoveka. Izvan ove ti zakoni prestaju. Tamo umesto ovih važi stara istina: »Homo homini lupu« (Covek je čoveku vuk). Pravno nepovlašćen oblik ljubavi je ne­ moralan. pohlepno traženo zlato i upravo stoga i đavolski posao. On je instinktivni regulativ postupaka. Moralni zakoni važe. Kao što su u srednjem veku bili prezreni nov­ čani poslovi pošto još nije postojao kazuistički dife­ renciran moral novčanog poslovanja. čoveka koji radi. s obzirom na kraj­ nje komplikovano stanje stvari. Sa napredovanjem kul­ ture sve veće ljudske mase se potčinjavaju stegama istog morala a da se do danas nije uspelo da se mo­ ralnim zakonima obezbedi prevlast i izvan granica društva. tako i danas postojf samo paušalni sek­ sualni moral. S druge strane. pošto su na ovom području vlada­ la i još vladaju shvatanja koja su. koja će postojati sve dotle dok čovek ima animalno telo.tva. isuviše neizdiferencirana. ona je srodna najvišim oblicima duha) Ali ona cveta samo kada se duh i na2? . to jest u slobodnom prostoru između dve me­ đusobno nezavisne zajednice. Ipak. samo unutar jedne ljudske grupe koja živi zajedno. is­ ključivu važnost seksualnosti u nastanku neuroza. To je nesumnjivo bilo ko­ risno i neophodno. kao od starina. Devojka koja ima vanbračno dete je osuđena a da niko ne pita da li je ona pristojan čo­ vek ili ne. glasno kaže samo neprijatelj. bespravlje i bezakonje i najcrnji nemoral. što. Erotika je podozriva i biće u vek to. Frojdovi propisi su toliko ubeđeni u osnovnu. bez obzira šta za nju bude rekao bilo koji budući zakonodavac. međutim.

Cilj prvog je da stvara sve veće i veće jedinice i da se tako odr­ žava. Ako erotici nedostaje jedan ili drugi aspekt. Sigmund Freud als kulturhistorische Erscheinung. ali bar jedan od njenih glav­ nih aspekata. U njegovim zaostalim spisima o ovom pro­ blemu kaže sledeće: »Posle dugog oklevanja i kole­ banja odlučili smo da pretpostavimo samo dva osnov­ na nagona: eros i nagon za destrukcijom. 5. TPrirodi nisu potrebna principijelna objašnjenja. »Eros je veliki demon« rekao je mudri Diotim Sokratu. može savladati i iskoristiti kao da je nemoć­ no. Up. 3 4 Jung. kao i priroda. Die Destruktion als Ursache des Werdens in Jahrbuch fiir psychoanalytische und psychopathologische Forschungen. ili izlazi na kraj s njim na sopstvenu štetu. Tako se Frojdova seksualna teorija ne­ uroza zasniva na pravom i stvarnom principu. Sam Frojd je u poodmakloj sta­ rosti uvideo ovaj nedostatak ravnoteže u njegovoj teoriji pa je erosu. Spielrein. koja može la­ ko skliznuti u patološko. Isuviše mnogo životinjskog izopačuje kulturnog čoveka. koga on označava kao libido. On nije sva priroda u nama. ona pravi grešku jednostranosti i isključivo­ sti. Ali skupo se plaća trijumf nad prirodom. Ova ideja prvobitno potiče od moje učenice S. odnosno smrću Frojd navodi u svom spisu: Jenseits des Lustprinzips. Čovek s njim nikada sasvim ne izlazi na kraj.^ Ova dilema pokazuje svu nesigurnost koju za čoveka predstavlja erotika. cilj drugog je u suprotnosti. već se zado­ voljava trpljenjem i mudrom umerenošću. 15. U ovom pogledu Frojd je tipični predstavnik materijalističke epohe. odnosno nagon za smrću. dakle vezivanje. Nagon za destruk­ cijom. Ges. vVerke.gon nalaze u pravom skladu. koje se. Me­ đutim. čija nada je bila da zagonetku sveta odjed­ nom reši u epruveti. Ero­ tika je u osnovi uzev nešto nadmoćno. a osim toga neoprezno hoće da neshvatljivi eros odredi grubom seksualnom terminologijom. isuviše mnogo kulture stvara bolesne životinje. onda dolazi do poremećaja ili bar do neuravnotežene jednostranosti. su­ protstavio nagon za destrukcijom. Ovaj rad pominje i Frojd. 1912. Kap. Bd. s 4 28 .

1941. 70. kao i svaki tok. 5 .da rastavlja veze i da tako uništava s t v a r i . Kap. . Abriss der Psychoanalyse. S. Stoga ga nazivamo i nagon za smrću. Dovoljno je jas­ no da život. da je svaki tok energetski fenomen i da energija uopšte može proisteći samo iz napona suprotnosti. Schriften aus dem Nachlass. Ono što Frojd misli je.« 5 Zadovoljiću se ovom napomenom bez bližeg ula­ ženja u problematičnost koncepcije. . Freud. u osnovi uzev činjenica. London. ima početak i kraj i da je svaki početak i početak kraja. S. 2.

To je zapravo nešto strašno da čovek ima i jednu tamnu stranu koja u svojoj senci ne krije samo sitne slabosti i estetske nedostatke. Čovek čak okleva da sebi prizna kon­ flikt koji tako neprijatno opaža.III DRUGO GLEDIŠTE: VOLJA ZA MOC Do sada smo problem ove nove psihologije uglav­ nom posmatrali sa Frojdovog stanovišta. Nesumnjivo da smo na taj način sagledali nešto. Čovek se slepo opire lekovitoj dogmi nasleđenog greha. kao pojedincu. Pojedinačni čovek retko' zna nešto o ovome. koja je ipak tako nečuveno tačna. izgleda neverovatno da bi mogao bilo gde ili bilo kako da strci iznad samog sebe. i to nešto istinito. ili još više od toga: nešto što ustalasava strah i zbog toga čovek neće da ga prizna. već se sastoji od upravo demonske dina­ mike. čak izaziva strah pošto nas primo7 30 . Zbog prigušenog naslućivan ja ove mogućnosti čovekove tamne strane odbija se i priznavanje njenog postojanja. naša kulturna svest kaže ne. Pojmljivo je da će biti nepoželjan onaj psihološki pravac koji insistira na tamnoj strani. po­ što njemu. ali nešto u nama kaže da. onda iz toga u danom slučaju nastaje razbesnelo ču­ dovište. Za mnoge ljude u ovome leži nešto što ih razdražuje i dovodi do protivurečnosti. Ali ako pustimo da ovo bezazleno biče formira masu . gde on hteo ili ne hteo mora da učestvuje u krvavom bestijalnom zanosu i da ga čak i potpomaže. čemu možda naš ponos. pri čemu je svaki pojedinac samo još najsit­ nija ćelija u telu monstruma.

»čoveka« koji nije hteo da bude »preskočen«. Samrtniku govori Zaratustra: »Tvoja duša biće brže mrtva od tvog tela!« A kasnije kepec govori Zaratustri: »O Zaratustra. naime ideji čoveka koji se. ni­ smo trodimenzionalni. kao telo uopšte. povinujući se svom nagonu. živi sistem oezuslovno podređen nagonu. izabranom klimom i naročito sa vrlo mnogo tableta za spavanje — sve dok napon nije razmrskao mozak. On je govorio o da a sprovodio ne prema životu. bezuslovno baca senku i da.rava da se suočimo sa nedokučivošću ovog problema. ti kamenu mudrosti. On ipak nije mogao da »proguta« ža­ bu o kojoj je često sanjao i plašio se da će morati da 31 . tako da je raspinjanje duše zapo­ čelo pre nego što je umrlo telo. A kako je protekao njegov život? Kao što je sam Niče prorekao u Zaratustri: u onom premonitornom smrtonosnom padu igrača na užetu. Ako u tom pravcu osmotrimo njegov život. koja visina se održavala brižljivom dijetom. Od toga želi da nas oslobodi asketski morji hrišćanstva. u vi­ sinskom vazduhu heroizma.« Kada je završio svoj »Ecce homo«. izdiže iznad sa­ mog sebe. ozbiljno se angažujući oko toga. ali svaki ba­ čeni kamen mora pasti.' Sjediniti se sa ovom Senkom može reći da nagonu a time i reći da onoj čudovišnoj dinamici koja preti u pozadini. naime upra­ vo od te čovečije životinje koja živi nagonom. bilo je isuviše veliko. njegov život se mora kritički razmotriti da bi se istražilo dejstvo jed­ nog ovakvog učenja na onome koji ga je propovedao. onda mo­ ramo reći: Niče je živeo s onu stranu nagona. Tamna slutnja nam govori da nismo potpuni bez ovog negativnog. ako odričemo ovo telo. isuviše kasno. On je sa retkom strašću žrtvovao sebe. tada je bilo kao i onda kada je nastala ova reč. tj. čitav svoj život ideji nadčoveka. ti se bacaš visoko. Njegovo gađenje od ljudi. Da li je čovek sebi razjasnio šta znači reći na­ gonu da? Niče je to hteo i učio. da imamo telo koje. uz opasnost da čovekovu* životinjsku prirodu uznemiri u njenim najdubljim osnovama. već pljosnati i ništavni. Ko je ovako učio da se kaže do. Ali ovo tejo je životinja sa životinjskom dušom.

ako ne iz nagona? Da li se Ničeu stvarno može zameriti da je svom nagonu praktički rekao ne? On jedva da bi se složio sa tim. promašaj dekadentne neurotske pri­ rode. Ovaj nagon nije doživeo Niče. on hoće uvažavanje i ugled u čoporu. i to često i one filistarske. herojsko u Ničeovim pogledima na svet i život ništa drugo do posledica potiskivanja i pogrešno shvaćenog »nago­ na«. hteo bi da živi u Naumburgu ili Bazelu uprkos »magle i senki«. od­ vela u apsolutnu ljudsku usamljenost. On bi čak mogao da dokaže — i to bez teškoća — da je u najvišem smislu te reči doživeo svoj nagon. u izdvojenost od čopora hranjenu gađenjem? Smatra se da upravo nagon sjedinjuje. naime onog nagona koga ova psihologija smatra fundamentalnim. začuđeno ćemo se zapitati. zadovoljenju svih čulnih že­ lja. koje su opasnosti koje u sebi krije skok izvan i preko hrišćanstva. Ali odakle je živeo Niče. sparuje. s jedne strane. da je usmeren ka zadovoljstvu i uživanju. on želi bezbrojne običnosti. nepozna­ vanje biologije. sa stanovišta Froj­ dove seksualne psihologije najteža zabluda. Ali sasvim smo smetnuli s uma da je to jedan od mogućih pravaca nagonskih zadovoljenja. pošto bi »viši« čovek želeo da zaspi i bez hlorala. naime životni nagon. Niče je neosporno duboko osećao hrišćansko od­ ricanje životinjske prirode i tragao je za višom ljud32 . Zbog toga nas njegov život ne može ubediti u vrednost njegovog učenja.je proguta. &Ie postoji samo nagon održanja vrste već i nagon samoodržanja. Ničeov slučaj pokazuje. koji su vapili za ži­ votom. naime o volji za moćiJOno što je inače nagonsko za njega je sve u službi volje za moći. Niče očigledno govori o ovom drugom nagonu. Zaratustrin lav je ponovo vraćao u pakao nesvesnog sve one »više« ljude. Ali kako je moguće. koje su posledice neurotske jednostranosti a s druge. Svakom pristalici seksualne psihologije biće la­ ko da dokaže da je sve ono uzvišeno. ne šteteći njegovoj veličini i značaju. oplođava. Niče je bio. bolesna ličnost. on hoće ženu i potomstvo. da ga je upravo nagonska priroda čoveka udaljila od ljudi.

On se bezuslovno pre­ daje životinjskoj duši. Niče kao filolog mogao je da obradi nekoliko jasnih antičkih paralela. Četvrto. Werke. koja sa ne­ viđenom grozom hvata onog koji ništa ne sluti. čovek ne može a da ne uvidi da će početnom radosnom poletu sve do herojsko božanskih visina više nego sigurno uslediti isto tako dubok pad. Svako ko ozbiljnije kritikuje osnovni stav hrišćanstva. što bi ga sigurno umirilo. Ako je heroizam hroničan.'Neobično ne treba da postane katastrofa. Odabrana dela.skom celovitosti s onu stranu dobra i zla. brižljivo treba istražiti da li se nešto slično nije već zbilo negde drugde. Sa ovom ekstazom. čime u suštini. kome sledi večita svakodnevica. Time ni 1 Up. Prvo i pre svega krajnje je neverovatno da je čovek upravo otkrio neku istinu koja će po tresti svet: tako nešto se dešava izvanredno retko u svetskoj istoriji. Geb. mogao je isto tako dobro da istra je i u hrišćanstvu. fenomen koji se sa velikom pravilnošću zbiva u ovakvim trenucima su­ koba sa nesvesnim. Bd. Treće. Jung: Vber das Unbeviusste. 1918. Psihološkom posmatraču ovo stanje je poznato kao »identifikacija sa Senkom«. međutim. za­ vršava u borbi. On se sasvim tačno oseća »6000 stopa s onu stranu dobra i zla«. a borba vodi u katastrofu ili neurozu ili u oboje. Protiv ovoga pomaže jedino raz­ borita samokritika. Drugo. u ve­ ličinu daleko iznad ljudske. 1 3 Jung. koja opet stremi ka ravni­ cama. tako protiče život ne samo u svakodnevici. Obuzetost ga pretvara u heroja ili Bogu slično biće. može da se prokrade pored svakodnevice. osvajačko otkrovenje »plave zveri«. ^tao što svaki potok traži dolinu i široku reku. ne bi bilo otkriveno ništa novo i ista priča bi ponovo počela iz početka. To je trenutak dionizijske omame. II 33 . 10. dakle. oslobađa se zaštite koju mu ovaj pruža. Na primer. treba razmotriti da li dionizijski doživljaj bez daljnjega ne može biti ništa drugo do vraćanje u neznabožački oblik religije. Time bi čovek bio u prednosti da može sav taj zanos da svede na meru nešto napornijeg planinarenja. već život i sve čini svakodnevicom. ali ne često.

čija svest i slobodna volja se pone­ kad mogu contra naturam osloboditi od njihovih korena u životinjskoj prirodi. kao simptom potiskivanja? Da li je volja za moć genuina ili samo nešto sekundarno? Da je sukob sa Senkom oslobodio bujicu seksualnih fantazija. Suština nije bila eros već snaga sopstvenog Ja. neuredno.najmanje nije odgovoreno na pitanje životinjske du­ še. ništa više i ništa ma­ nje. naime volja za moć. koji je retko dosledno prirodi osnovnog nagona za moći proživljen sve do fatalnog kraja. Čovek podnosi bez štete samo određenu meru kulture. treba razumeti kao nešto nesvojstveno. Beskrajna dilema kultura ili priroda je u osnovi uvek pitanje jednog previše ili jednog pre­ malo. Nije moguće život kao Ničeov.« Otkud ova predrasuda? Vagner je upravo zastupnik onog drugog osnovnog nagona koji je Niče previđao a na kome je izgrađena Frojdova psihologija. Ekstatičar. Ah ovi »Ja-nagoni« u njegovoj psihologiji prilično kukavno životare po34 . me­ đutim. Može se reći poslušno i pobožno. onda bi slučaj bio jasan. Ova osobenost je neop­ hodna osnova svih kultura. OVa neurednost je isključivo preimućstvo čoveka. Ako potra­ žimo kod Frojda da li je nepoznat onaj drugi nagon. oglasiti nepravim. Ničeov slučaj postavlja nas pred pitanje: da li ono što mu je otkrio sukob sa Senkom. nikakvo ili-ili. Po mome mišljenju nema osnove pretpostavci da je eros genuin a volja za moć ne. Sigurno da je i volja za moć isto tako veliki demon kao eros i isto tako stara i iskonska kao i ovaj. Životinja ispunjava svoje životne zakone. ali i duševne bolesti. onda ćemo naći da ga je Frojd obu­ hvatio pod imenom »Ja-nagon«. nagon za moći. inače će čo­ vek potpasti istom nepravičnom sudu koji je Niče iz­ rekao o svom antipodu Vagneru: »Na njemu je sve lažno. sa aspekta prirode. Iz toga bi se moralo zaklju­ čiti da potisnuto nije bilo eros već volja za moć. ako je preterana. ono što je pravo skriva se ili dekoriše. pošto je ekstatična životinja besmislica. ali ispalo je drugačije. On je glumac u svom lošem i dobrom smislu te reči. preskače životni zakon i ponaša se.

»Niče contra Vagner. I deo. ali. o čemu nam je istorija običaja sačuvala nekoliko primera. oformi gledište o su­ štini neuroza koje je sagrađeno isključivo na princi2 1 A Vber den nervbsen Charakter. kao što je već rečeno. želi — sve te stvari koje su za osudu i prezir. sitničavo i kukavičko u nama povlači se pred njim i čuva ga se — a za to postoji dobro sredstvo: naime. oseća. U izvesnom smislu čovek se može smatrati srećnim što je svestan samo jednog nagona. nagon bezgraničan i oba principa od iste moći. Zbog toga je Niče postao osoba stigmatizirana duhom. Time je čovek zgrabio strašilo i sa zadovoljstvom započinje borbu protiv njega. za koju mu obično nedostaju hrabrosti i snage.red širokog. zna da njegov najljući neprijatelj. Ko se »srušio pred krstom« — Vagner ili Niče? Sudbina je htela da upravo jedan od prvih Frojdovih učenika. Iz toga tada proističu one hronične idiosinkrazije. Sve beznačaj­ no. i zbog toga je pametno čuvati se od upozna­ vanja drugog. Alfred Adler. Kompletan čovek. Ali ako upozna drugi nagon. Gete nam je u Faustu. Posebno jasan primer je. čak čitav niz njih ne vrede svi zajed­ no koliko njegov najveći protivnik. 3« 35 . naime sopstveni »drugi« koji mu »prebiva u grudima«. Niče je imao Vagnera u sebi. isuviše širokog razvitka seksualnosti. čovek otkriva da je ono »drugo« u nama neko »dru­ gi«. pokazao šta znači prihvatanje nagona a u II delu šta znači prihvatanje svoga Ja i njegovih strašnih pozadina. Sa ovim sredstvom punim smisla čovek se spašava od faustovske kata­ strofe. U svakodnevnom ljudskom životu prosto vrvi od ovakvih slučajeva. još gore: Savle je imao u sebi Pavla. 1912. Me­ đutim. i to stvarni čovek koji sve te stvari smišlja. ori je mo­ rao da doživi hristifikaciju kao Savle kada mu je »drugi« usadio »Ecce homo«. contra Paulus« itd. zbog toga mu je zaviđeo na Parsifalu. čini. onda mu se već desilo: čovek tada dolazi u faustovski sukob. u stvarnosti čovekova priroda je nosilac Uža­ sne i beskrajne borbe između principa Ja i principa nagona: Ja sav u ograničenjima. da. međutim.

grčevito se pripija uz muža. Ovaj pogled je još uvek progoni pa i u snovima. Nije od malog interesa. na užas dame koja ništa nije slutila. koji je posebno dobro igrao a koji je uveče isto tako vesto baratao gitarom. itd. čak i divlje životinje koje je progone gle­ daju tako. nasuprot to­ me kod Adlera sve je finalno uslovljeni red. Tamo se mnogo igrao tenis.pu moći. čak ima i posebnu draž kada se sagleda kako iste stvari izgledaju sa­ svim različito pod suprotnim osvetljenjem. čiji se napadi javljaju potom i danju. Noću se budi iz mučnog sna sa krikom koji ledi srž u ko­ stima. U ovom slučaju Frojdovo posmatranje se odmah usmerava na unutrašnju kauzalnost kliničke slike. posle toga ne može da se smiri. koja joj se jednom desila još dok je bila neudata. lavovi. Tamo je bio i jedan mladi Italijan. Da bih unapred izdvojio glavnu suprotnost. i stvarana su uobičajena poznanstva. Bila je u nekom planinskom odmaralištu. Postepeno se od ovoga razvija nervozna astma. Uzmimo prost primer: mlada žena dobija napade straha. odmah ću napo­ menuti da je kod Frojda sve stroga kauzalna posledičnost iz prethodnih činjeničnih stanja. ne­ prestano hoće ponovo da čuje da je on sigurno voli. Razvio se bezazleni flert. Ovom pri­ likom »neočekivano« je probio italijanski temperamenat. preklinje ga da je ne napušta. Tamo se desilo nešto što je kod nje proizvelo nesavladiv utisak: pri izlasku iz pozorišta iznenada se nekakva našminkana ženska neverovatno drsko progurala ka njenom ocu. koji je doveo do šetnje po mesečini. Otac je bio svetski čovek i često je bio na putu. godini. tigar. Kratko vreme pre svoje smrti jednom ju je poveo sa sobom u Pariz. zli ljudi. Pacijentkinja je u nesrećnom slučaju izgu­ bila oca u svojoj 14. Sta sadrže prvi strašni snovi? Napadali su je divlji bikovi. Pri tom on ju je »tako gledao«. Čega se prisetila pacijentkinja uz sve ovo? Sledeće priče. Da li ovaj pogled potiče stvarno samo od Italijana? O tome nam nešto može reći jedno drugo sećanje. Užasnuta gledala je šta će učiniti otac — i upravo je 36 . gde su između ostalog posetili i »Folies Bergeres«. pogledom koji nikada nije mogla da zaboravi.

Čas je bila razdražljiva i ćudljiva. Majka nije sasvim razumevala oca. zatim bi iznenada nailazio grčeviti plač bez povoda a jedno vreme mučilo je. njeno sta­ nje se brzo poboljšalo. Prvi napad neuroze izbija u trenutku kada ova fantazija zadobije težak udarac. Iza sadašnjih simptoma kriju se fantazije koje najpre uključuju doživljaj sa Italija­ nom. ubrzo se smirila. Tada ju je to neobjašnjivo nešto progo­ nilo dan i noć. naime u trenutku kada je otkrila da njen muž gaji izvesno nežno interesovanje za jednu drugu ženu. zagrcn javan je pri obedima sa napadima gušenja. Ona je takođe bila neskriveni očev ljubimac a shodno tome intimno hladna prema majci. ali šire jasno ukazuju na oca čiji je nesrećni I brak pružio rani povod ćerčici da izbori mesto koje bi I zapravo trebalo da popuni majka. Veo zaborava prekrio je prošlost. tu životinjsku vatru u njego­ vim očima. Kada je čula vest o očevoj iznenadnoj smrti. Ovi nago vesta j i bi bili dovoljni da se sagleda tok istorije bolesti. . Udala se nekoliko godina potom. a skoro sasvim su se izgubili neurotski simptomi. Od ovog trenutka promenio se njen odnos prema ocu. U ovoj priči mnogo šta je sumnjivo — na primer gde je i šta je sa majkom? O majci se može reći da je bila vrlo nervozna i da je isprobala sve moguće sanatorij ume i sve dotadašnje sisteme lečenja. Brak je bio vrlo distanciran. čas ga je beskrajno volela. Tada je naglo prekinula vezu sa mladim čovekom. spopao je neshvatljivi bol koji je doveo do grčevitog histeričnog smeha. uvek kada je otac bio kod kuće. najverovatnije isti onaj koji je doživela i majka (što je detetu 37 . Tek posle drugog deteta počela je sadašnja neuroza. Ona je isto tako patila od neurotske astme i straha. Međutim. koliko se pacijentkinja mogla setiti. Pacijentki­ nja je uvek imala osećaj da ga ona mnogo bolje ra­ zume. Iza ovog osvajanja naravno da stoji fantazija da je ona odgovarajuća že­ na njenog oca. koji su obično bili pra­ ćeni potpunim gubitkom glasa u trajanju od dan-dva.tada spazila taj pogled. Samo doživljaj sa Italijanom dodirnuo je u njoj ne­ što od čega je osećala strah.

Tek doživljaj sa Italijanom zapretio je da ponovo izvede podzemni svet na Svetio dana.ipak bilo nepoznato). Simptomi se lako mogu shvatiti kao izraz odbačene i prezrene ljubavi. često se odnose na ovakve fiziološke poja­ ve). što joj je još kod oca načinilo snažan utisak. hoće da Ja u svim uslovima bude »gore«. desilo se da je njena svest. ali njena Senka se smejala. koji se ne mo­ gu sasvim »progutati«. doduše. ona je bila žalosna i bole­ sna. Stoga bi se moglo reći da su sadržaj i osnova neuroze konflikt između maštane infantilno-erotske veze prema ocu i ljubavi prema suprugu. Ali brzim pokretom zalupila je vrata i ostala zdrava sve dok ipak nije dopuzila aždaja neuroze i to onda kada je uobražavala da je tako reći postala potpuna supruga i majka. kao svi brojni supruzi i supruge. pokazao je period potpunog zdravlja koji je usledio potom. kao što je poznato. ako je bio odsutan. na pravom ili krivom 38 . osećala se znatno bolje. Naravno a su ponovno oživljena ova sećanja kroz analogno iskustvo sa čovekom koji je bio neposredan povod za razvoj neuroze. onda stvar izgleda sasvim drugačija: nezgodni brak njenih roditelja bio je izvanredna prilika za njen dečji in­ stinkt za moći. Njoj je srećno uspelo da sve ono od ranije prepusti zaboravu. naime. Kada je umro otac. koji je po­ znata propratna pojava jakih afekata. koji međusobno još ču­ vaju slatku tajnu da jedno drugom nisu stalno niti apsolutno neophodno potrebni. Ako je otac bio kod kuće. Seksualna psihologija kaže: uzrok neuroze leži u tome što se bolesnica u krajnjoj liniji ipak nije oslo­ bodila oca. sasvim u stilu Tila Ojlenšpigela. Zagrcnjavanje počiva na onom osećanju stezanja u grlu. bila beskrajno ožalošćena. uvek u predviđanju dolazećeg. i zbog toga je ponovo izronio i onaj doživ­ ljaj kada je u Italijanu otkrila ono tajanstveno nešto. ali i dobre volje kada bi mučno išle uzbrdo. koji je bio ožalošćen kada bi išlo nizbrdo. Ali ako istu kliničku sliku razmotrimo sa stano­ višta »drugog« nagona. (Jezičke metafore. Nagon za moći. naime volje za moći. Da se nesvesno tada smejalo s izvesnim pravom.

Grčeviti smeh prilikom očeve smrti je jasan primer za to. ako ne i zluradom in­ sinuacijom — čovek treba samo da se trgne za trenu­ tak i da jednom sagleda svet onakav kakav jeste. to jest. moderno rečeno.putu. Na svaki pa i naznačeni pokušaj okoline da dovede pa makar i do najmanjeg potčinjavanja sub­ jekta odgovara se »muškim protestom«. onda spada u vrhunske vrline koje su začelo izvanredno retke. čak 39 . Ljubav i izvrsno ponašanje su. Čovek je sklon da ovakve izjave smatra odvrat­ nim obezvređivanjem ljubavi. Bio je to histerični grčeviti smeh. Već kao dete je znala da pomoću prijatnog. ljupkog ponašanja osigura prednosti kod oca i da se izdigne iznad majke — ne iz ljubavi prema ocu. inače bi mogao da načini otkrića koja bi do­ vela do toga da se vrednost sopstvene ljubavi sagleda u manje povoljnom svetlu. poznata sredstva za postizanje cilja. Možda je uopšte čovek sklon da što je moguće manje razmišlja o svrsi ljubavi. U svakom slučaju mora biti sačuvan »integritet ličnosti«. Razočaranje majke i njeno povlače­ nje u neurozu stvorilo je. Pacijentkinja je. dakle. a koja istovremeno pokazuje odakle i kako nastaju izvesne ljudske vrline. upravo zbog svoje kreposnosti čovek ne želi da išta zna o nesvesnom. u 'nesvesno gde se odavno sakupljaju protivparovi na­ ših svesnih vrlina. Da li nikada nije video one bezbrojne osobe koje vole to­ liko dugo i veruju u svoju ljubav sve dok nije ispu­ njen njihov cilj a onda se sklanjaju i odlaze kao da nikada nisu voleli? I najzad: zar ne čini i sama pri­ roda isto to? Da li je »nesvrsishodna« ljubav uopšte moguća? Ako jeste. nešto što je proisteklo iz nesvesnih motiva a ne iz onih svesnoga Ja. ljubav je bila samo pogodno sredstvo za postizanje dominacije.„Zbog toga. krajnje poželjnu pri­ liku za razrastanje moći i za dominacijom. dakle psihogeni simptom. Njihova suprot­ nost naime vodi u pakao. Vrlina ne služi retko za to da se iznudi priznanje od strane drugih. sa gledišta nagona za moći. stoga. kako se to izražava Adler. To je razlika koja se ne sme potcenjivati. doživela grčeviti smeh prilikom očeve smrti« ona je konačno zadominirala.

svestrani pregledi. rođena. na žalost. ona se zaljubila i bez gunđanja se našla u ulozi žene i majke. onda je morala po­ novo kao nekada da potrgne efikasni »aranžman«. Ali kada je suprug pokazao malo interesovanje izvan ovog kruga. sa svima nama dešava se kao bratu Medardusu u Hofmanovim Eliksirima đavola: negde po­ stoji jezivi. Prvo izbijanje neuroze kod naše pacijentkinje usledilo je u trenutku kada je postala svesna činje­ nice da je u njenom ocu postojalo nešto čega nije bila gospodar. Naročito napadi gušenja. Ovaj nenadmašiv »aranžman« (da upotrebimo Adlerov izraz) otkrila je mala pacijentkinja i uvek ga uspešno koristila kada je tu bio otac. taj zna šta se sve može »učiniti« pomoću neuroze. Postao je su­ višan kada je otac umro. dugotrajna lečenja. Covek će se u čudu zapitati čemu onda koristi neuroza? Kakva je njena uloga? Onaj ko u svojoj bližoj okolini ima slu­ čaj tipične neuroze.je i vrhunac vrline tvrditi da uopšte nema nesvesnog. tj. krvlju za nas vezana suprotnost. Ali kada se pojavila pogodna mogućnost za uda­ ju. Oslobađaju se bujice sažaljenja. onda postoji još je­ dan. jurnjava posluge. sr­ čane krize. I tada joj je puklo pred očima čemu je slu­ žila neuroza majke: naime kada se čovek sudari sa nečim što se ne može savladati nijednim drugim ra­ zumnim i šarmantnim sredstvom. strašan brat. znatni izdaci. da40 . skriveni strah roditelja. kada je preboleo »grčeve«. Stoga dolazi do toga da pa­ cijentkinja oponaša neurozu majke. Od neuroze nema boljeg sredstva da se tiraniše cela kuća. do sada nepoznat aranžman. koja sadrži i zlurado skuplja sve ono što bismo najradije odbacili i sakrili. Italijan je brzo odbačen čim je isuviše na­ glasio njenu ženstvenost podsećanjem na svoju muškost. žurni dolasci lekara. naša sopstvena. grčevi svih vrsta postižu tako vanredan efekat koji jedva da se može prevazići. kome je čovek još bezgranično zahvalan. Ali. teške dijagnoze. koji joj je unapred otkrila majka: neuroza. zvonjava telefona. Sve je teklo savršeno dok je trajala divna superiornost. pošto je sada konačno do­ minirala. a usred te gužve leži nevini bolesnik.

Onoga kome na srcu leži moć čovekovog Ja revoltira prvo shvatanje. ali onaj kome je važniji eros. Dokazav­ ši ovo Adler je stekao znatne zasluge. pošto se ponovo suda­ rila sa onim delom — ovaj put u njenom suprugu — koji je već u njenom ocu izmicao njenoj dominaciji. Koji od oba stanovišta onda ima pravo? To je pitanje koje bi moglo da zada glavobolje.« Tada je uzeo reč zastupnik druge strane i kada je završio.« Neosporno je da nagon za moći igra izvanrednu ulogu.psihologije mo­ ći. U jednom slu­ čaju je eros i njegova sudbina vrhunska i presudna činjenica. taj se nikada neće moći da pomiri sa drugim shvatanjem. Tako stvar izgleda sa stanovišta . koji sa neverovatnom upor­ nošću i vanrednom lukavošću neumoljivo streme svom cilju. kadija se počešao iza uva i rekao: »Ti si dobro govorio. u drugom moć sopstvenog Ja.kle indirektnu primenu moći. Covek ne može jednostavno da oba objašnjenja položi jedno na drugo pošto su apsolutno protivurečna. vidim i ti imaš pra­ vo. 41 . U prvom slu­ čaju Ja je neka vrsta priveska erosa. Plašim se da će se čitalac naći u ulozi onog kadije pred kim je prvo govorio zastupnik jedne strane. kadija je rekao: »Ti si dobro govo­ rio. u drugom je ljubav samo sredstvo za postizanje dominacije. vidim da imaš pravo. Kada je završio. Neuroza je finalno orijentisana. Tačno je da su neurotski kompleksi simptoma rafinirani »aranžman«.

Ali isto važi i za Adlerovu teoriju. što je još gore. Stoga nikakvo čudo što se pristalice obeju škola tvrdoglavo drže svojih jednostrano tačnih teorija. I ona je očevidno jednostavna i objašnjava isto toliko mnogo kao i Frojdova teorija. to jest na izgled objašnjavaju svoju materiju. od kojih jedan obuhvata Frojdova a drugi Adlerova te­ orija. Naime. Iz ljudski shvatljivih raz­ loga oni neće da odbace lepu. pošto. u kome bi obe mogle da se sjedine. zahvaljujući sopstvenom psi42 . onda se ne može osporiti da obe sadrže značajne istine i ma kako da su suprot­ ne ipak jedna ne može da isključi drugu. ma kako bilo pogodno ovakvo rešenje. Kako su obe teorije u velikoj meri tačne.IV PROBLEM TIPA ZAUZETOG STAVA Nespojivost dveju teorija o kojima je bilo reci u prethodnim poglavljima zahteva nadređeno gledi­ šte. da se izgube u konfuziji protivurečnih gledišta. Frojdova teorija je tako prihvatljivo jednostavna da čoveka prosto boli kada neko pokušava da u nju ubaci su­ protna tvrđenja. zaokruženu teoriju i da je razmene za neki paradoks ili. Ali otkuda dolazi do toga da jedan istraživač vidi samo jednu a drugi samo drugu stranu? I zašto obojica misle da je samo njihovo gledište ispravno? To je svakako stoga što. očigledno je da neuroza mora imati dva protivurečna aspekta. kada se obe teo­ rije provere bez predrasuda. ne smemo jednu preinačavati u korist druge.

Obojica oči­ gledno polaze od istog iskustvenog materijala. Ne može se pretpostaviti da je Adler video sasvim drugačije slučajeve neuroza nego Frojd. svoj kvalitet ova želja uvek dobija od specifičnih objekata. ono što još od značajnih uticaja ili uslova može naići u životu pacijenta vraća se u direktnu kauzalnost sa ovim prapotencijama. tj. »aranžmana« i drugih korisnih »veštih zahvata« pokušava da osigura ilu­ zornu nadmoć. Kod Frojda su objekti od najvećeg značaja i imaju skoro isključivo determinišuću snagu. koji se oseća podređenim i manje vrednim. Oni u najboljem slučaju dolaze u obzir kao nosioci tlačiteljskih tendencija. pomoću »protesta«. Adler vidi kako neki subjekt. vaspitača. ali ka­ ko zbog ličnih osobenosti različito vide stvari. odnos pacijenta prema lekaru. međutim u njegovoj teoriji neuroza ove ipak ne igra­ ju principijelnu ulogu kao kod Frojda. »Piece de resistance« njegove teorije je pojam prenosa. Čak je i seksualnost jedan od »veštih zahvata«. Otac i majka igraju veliku ulogu. dok subjekt za­ čudo ostaje beznačajan i zapravo nije ništa drugo do izvor želja i »mesto straha«. oba istraživača najpre vide u ne­ urozi upravo ono što odgovara njihovim osobenostima. Frojd vidi svoje pacijente u stalnoj zavisnosti od objekata i u vezi sa značajnim objektima. Ja svakako ne grešim u pretpo­ stavci da ljubavni odnos i druge želje usmerene na objekte postoje i kod Adlera kao značajne veličine. a ovo uvek u skladu sa modelom odnosa prema ocu i majci. raz­ vijaju sasvim različita gledišta i teorije. autoriteta. U osnovi ovog gledišta je neobična naglašenost subjekta. Ono što dolazi od subjekta u suštini je šlepa želja za zadovoljstvom. ali već samo ovaj termin nago vesta va da je njegova pred43 . institucija ili kakvih drugih stvari. pod kojim se sasvim gube osobenost i značaj objekata. si­ tuacija. Kao što je već na­ glašeno Frojd doduše priznaje »Ja-nagone«. Ali. svejedno da li je to usmereno protiv roditelja. pretpostavljenih. Uvek se žudi za jednim određenim kvalifikovanim objektom ili se jednom ovakvom pruža otpor. stečenom u najranijem detinjstvu.hološkom svojstvu.

Ako se posle krat­ kog perioda ne uspostavi izvestan prirodni odnos poverenja. Odavno mi je palo u oči. * Sigurno da oba istraživača vide subjekt u odnosu prema objektu.stava o subjektu sasvim različita od one određene ve­ ličine koju igra subjekt kod Adlera. Nasuprot tome oba istraživača tvrde da njihove teorije nemaju nameru da objašnjavaju psihologiju normalnog. recimo ono »common sense« bi pretpostavilo da su čovekove radnje uslovljene isto toliko subjektom kao i objektom. koji su zbog svojih određenih svojsta­ va korisni ili preprečni željama i zadovoljstvima sub­ jekta. me­ đutim. od kojih se jedan više interesuje za objekt a drugi više za sub­ jekt? I da li se sa tim može objasniti da jedan vidi samo jedno a drugi samo drugo i da na ovaj način dospevaju do sasvim različitih zaključaka? Kao što je već rečeno. Izgled ove dileme nametnuo mi je pitanje: po­ stoje li najmanje dva različita tipa ljudi. Ali tada bi Frojd morao da neke od svojih slučajeva ob­ jasni i tretira prema Adlerovom načinu a Adler bi morao da pristane da za izvesne slučajeve ozbiljno razmotri gledišta svog bivšeg učitelja — što se. već da predstavljaju učenje o neurozama. drugi pak pretežno iz objekta. Ova različnost svakako ne može biti ništa drugo do razlika u temperamentu. ne može se pretpostaviti da sudbina tako fino bira pacijente da samo određena grupa uvek dospeva do određenog lekara. čo­ veka. kako meni tako i mojim kolegama da ima slu­ čajeva koji nekom izrazito odgovaraju dok sa drugim nikako ne može da se složi. Za terapijski postupak je od odsudne važnosti da li je između lekara i paci­ jenta moguć dobar odnos ili ne. ne dešava ni na jednoj strani. ali kako se različito vidi ovaj odnos? Kod Adlera naglasakježi na subjektu koji se osigu­ rava i traži dominaciju nad svejedno kakvim objek­ tima. onda je bolje da pacijent izabere drugog le44 . suprotnost dvaju tipova čovekovog duha. od kojih jedan determinišuće dejstvo pretežno izvodi iz subjekta. nasuprot tome kod Frojda je naglasak sasvim na objektima. Srednje gledište.

retko se mogu sresti u čistom obliku. Werke. koji mi je bio nesimpatičan ili čije su mi osobine bile strane. koja se lako snalazi u svakoj datoj situaciji. ako je normalan. Isuviše velike razlike u ličnosti ili čak inkompatibilnosti prouzrokuju prekomerne i suvišne otpore koji su često neopravdani. dao sam samo naj­ grublje okvire oba tipa. na koje ću se još vratiti. U empirijskoj stvarnosti oba stava. 6. Naime. brzo uspostavlja veze i često se bezbrižno i s puno poverenja upušta u nepoznate situacije. naučila da isu1 Obrada problema tipova nalazi se u mojoj knjizi Psychologische Tppen. Drugi. uvek I spremna priroda. koja se ne da lako. misaonu. Kontroverza Frojd-Adler je zapravo čista paradigma i pojedinačan slučaj između mnogih mogućih tipova zauzimanja stava. koja su pojedinca. Oni su prisutni u bezbroj varijacija i kompenzacija. u drugom ob­ jekt. zazire od objekata. tako da često nije lako izdvojiti je­ dan tip. karak'teriše predusretljiva. Ja sam se dugo bavio ovim pitanjem i na osnovu mnogih posmatranja i iskustva konačno sam dospeo do postavke dva osnovna načina zauzimanja stava: naime introverzija i ekstraverzija. Svako ima svoja lična ograničenja a upravo je za psihoterapeuta ko­ risno da ih nikada ne previđa. za­ nemarujući eventualna moguća ustezanja. kada je normalan. Ges. Osnova varijacije je — pored individualnih kolebanja — dominacija određene funkcije svesti. povuče­ nu osobu. po izgledu otvorena. U prvom slučaju presudan je očigledno subjekt. razumljivo. 1 4:5 .kara. Ja nikada nisam zazirao od toga da pacijenta. Ovom primedbom. kao što su mišljenje ili osećanja. karakteriše oklevajuću. uvek se nalazi malo u defanzivi i rado se sklanja iza nepoverljivog osmatran ja. što onda daje poseban otisak osnovnom stavu. preporučim kolegi i to u interesu paci­ jenta. Bd. Prvi stav. možda vrlo bolno. u jednom takvom slučaju siguran sam da ne bih doprineo ničim dobrim. Najčešće kompenzacije osnov­ nog tipa počivaju po pravilu na životnim iskustvima.

V. Ges. od kojih sam u upravo pomenutoj knjizi opisao osam grupa. U drugim slučaje­ vima. Daljni kriterijumi razlikovanja su životno doba. rastoči i re* Time. već pod­ jednako oboma. to su kritičke metode koje imaju zajedničko sa svakom kritikom to što donose dobra tamo gde nešto srne i mora da se. omogućio mi je da obe kontroverzne teorije neuroza shvatim kao manifestaciju tipičnih suprot­ nosti. štetno i opasno u ruci koja ne ume da meri i odmerava. Stvarno postojanje znatnih tipskih razlika. Svakako da ih ne bi trebalo primenjivati na ovakve stvari. Obe teorije su pogodne da visoki ideal. aktivnost. koji oštrim i nemilosrdnim nožem iseca bolesno i štetno. mišljenje. Bd. Za to je neophodna kritika obeju na­ vedenih teorija. herojski stav. 46 . Iz ovog razloga je tako težak zajednički život sa neurotskim osobama. patos ili ubeđenje na bolan način svedu na banalnu realnost. pol. 1950. razori. emocionalnost i nivo razvitka. nisu obuhvaćeni svi postojeći tipovi. Werke. često se ne zna da li se ima posla sa svesnim ili nesvesnim stavom. Osnova mog tipiziran ja su četiri orijentacione funkcije svesti: oset. 6. naime ako se primene na te stvari. kod neurotskih individua. Psychologische Typen. pošto se zbog disocijacije ličnosti čas projektuje jedna čas druga polovina i na taj način remeti donošenje suda i procene. korisno u dozi tačno odmerenoj za svaki pojedinačni slučaj. 2 Sa ovim saznanjem proistekla je neophodnost da se izdigne iznad suprotnosti i oformi takva teorija ko­ ja neće odgovarati samo jednom ili drugom.više ne povlađuje svojoj naravi. osećanje. U rukama dobrog lekara koji — da se izrazimo Ničeovim rečnikom — ima »prste za nijanse« i koristi ih za ono stvarno bo­ lesno u duši. pošto su obe teorije zapravo tera­ pijski instrumenti iz lekareve opreme. na primer. što je nameravao i Niče sa svojom destruktivnom kritikom ideala koje je on smatrao bolesnim izraslinama u čovekovoj duši (oni to katkada i jesu). naravno. naslućivanje (intuicija). obe teorije su spasonosno sredstvo za nagrizanje.

ali op­ šte sagledavanje suštine kako bolesne tako i zdrave psihe nije moguće samo sa reduktivnom teorijom. . sigurno da nagon za moći prožima sve ono najdublje i najviše u duši. Sigurno da je eros uvek i svuda prisutan. ali duša nije samo jedno ili drugo ili. neophodno je neobično poznavanje duše da bi se ovo sredstvo za nagrizanje moglo korisno da upotrebi. Stoga bi se obe teorije mogle ostaviti u svom delokrugu ukoliko ove. On nije shvaćen kao živo stvorenje. 5 Obe teorije neuroza nisu nikakve opšte teorije. Čovek mora da bude u stanju da razlikuje bolesno i nekorisno od vrednog i onog što treba sačuvati. najteže. Život ima i sutrašnjicu a današnjica se može razumeti samo • Moebius. već i ono što je ona od toga učinila i šta će učiniti. Jedan čovek se može samo polovično razumeti ako se zna odakle je sve kod njega nastalo. on bi isto tako mogao da bude već odavno mrtav.dukuje ali stvara samo štete svuda tamo gde treba ne­ što izgraditi. pseudonaučne postavke. 1902. kao medicinski otrovi. One svemu poručuju: »Ti nisi ništa drugo d o . međutim. pošto ži­ vot nema samo jućerašnjicu i ništa nije objašnjeno ako se današnjica redukuje na jučerašnjicu. Paul Julius: Vber die Pathologische bei Nietzsche. Ko želi da stekne uvid kako može neodgovor­ no da pogreši lekar na osnovu skučene. Kada bi sve zavisilo samo od toga. Bilo bi nepravedno tvrditi da je ova redukcija u datom slučaju pogrešna. bilo da je bolesna ili zdrava ne može se objasniti samo reduktivno. što se mene tiče. 47 . One su rastočne i reduktivne. č o vekova duša. « One objašnjavaju bolesniku da njegovi simptomi potiču odavde i odande i da nisu ništa drugo do ovo ili ono. ostaju poverene sigurnoj ruci lekara. i oboje. taj neka uzme Mebiusov spis o Ničeu ili različite »psihijatrijske« studije o »slučaju« Hrista — čovek se prosto ne može uzdržati a da ne zajauče nad onim pacijentima kojima padne u deo jedno ovakvo „razumevanje«. . već tako reći sredstva za »lokalnu« upotrebu. Ovo je. Naime.

na primer. Ma kako ova misao bila glupa sa gledišta prirodnih nauka. međutim. To su klice koje nisu uspele zbog nepovoljnih uslova spoljne i unutrašnje prirode. U takvim slučajevima na mestu je op­ sežna redukcija. koja je sprečila sve odlučujuće gluposti njihovog života i prisilila ih na takav način života koji je raz­ vio sve korisne klice koje bi inače bile ugušene da ih neuroza nije svojim gvozdenim zagrljajem stavila na mesto koje im i pripada. Imao sam prilike da sretnem ne mali broj ljudi koji za svu svoju kori­ snost i opravdanost postojanja imaju da zahvale neu­ rozi. već su oni i pokušaji nove sinteze života — ali ćemo odmah tome dodati: promašeni pokušaji. naime ako u ovom slučaju umesto »gamad« stavimo »neurotski simptomi«. nije jednom priznao šta sve ima da zahvali svojoj bolesti. samo posledice nekada postojećih uzroka. isto tako može biti pametna sa gledišta psihologije. čitalac će sada biti sklon da prihvati mogućnost ovakvog značenja neuroze u izvesnim slučajevima. Ima ljudi koji smisao svog života. naime. bilo da je to »infantilna seksualnost« ili »infantilni nagon za moći«. Sta. Simptomi neuroze nisu. te najnekorisnije i najodvratnije nevolje čovečanstva? Biti nervozan — čemu je to dobro? Sigurno otprilike tako kao što je dragi Bog stvorio muve i drugu gamad da bi se čo­ vek naučio korisnoj vrlini strpljenja. svoje pravo značenje imaju u podsvesti a u svesti sva zastranjivanja i stranputice. Ovo važi za sve psihološke manifestacije života. koji su. vredno treba da sadrži neuroza u gore navedenim slučajevi18 . koji je kao retko ko prezirao glupe ili banalne ideje. Čitalac će sigurno zapitati: šta za ime sveta može biti vrednost i smisao neuroze. ipak ništa manje pokušaji sa jezgrom vrednosti i smi­ sla. ali ipak sklon da ospori ovakvu opsežnu korisnost i smisaonu svrhovnost ovog oboljenja u svim banalnim svakodnevnim slučajevima. Kod ovih onda neuroza ima druga­ čije značenje. ali u prvim slučajevima ne. Čak i Niče.onda ako našem poznavanju onog što je bilo juče mo­ žemo dodati i namere sutrašnjice. Kod drugih je opet obrnuto. pa i za bolesne sim­ ptome.

Na drugoj strani čist oblik bez energije je isto». pod pretpostavkom da je paci­ jentu. kao što smo videli. Bd. naročito ne ako se slučaj sagleda sa stanovišta reduktivne teorije. Odabrana dela. Na ovom mestu one se potvrđuju kao sredstvo za nagrizanje. Za ostvarivanje stvarne vrednosti je stoga neophodno s jedne strane energija a s druge koristan oblik. Ges. naime. U neurozi psihička energija se nesum­ njivo nalazi u manje vrednom i neupotrebljivom ob­ liku. Ukoliko se prihvatalo mišljenje da ta energija nije ništa drugo do sek­ sualna nagonska snaga. Werke. sa stanovišta tam­ ne strane individualnog razvitka. tako da je može iskoristiti na bilo koji način. neseksualni na4 Upućujem na moju knjigu: Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume. koje se manifestu ju u obliku smetnji. po sebi nije ni dobra ni zla. Oblik daje energiji kvalitet. već indiferentna. »Vrednost« je mogućnost pomoću koje energija može dospeti do razvitka. 1948. tj. ali takva koja poseduje nekorisne i štetne energetske manifestacije. onda se govorilo o »sublimovanoj« primeni iste. Ukoliko je. tj. Energija. Do sada je vladala pretpostavka da ova novostečena energija stoji pacijentu na svesnom raspolaganju. već njegovim nevrednostima. i nevrednost mogućnost pomoću koje energija može do­ speti do razvitka — što. ovde nije jasna vrednost.ma astme i histeričnih stanja straha? Priznajem. II . na primer. Obe do sada pominjane teorije. koje nam obja­ šnjavaju od čega se sastoji momenat koji dovodi do oboljenja. 4 4 Jung. imaju zajedničko to što nepoštedno otkrivaju sve ono što kod čoveka pripada zasenčenoj strani. Tumačenja obe reduktivne teorije služe tome da rastoče ovaj manje vredni oblik. tako indiferentan. Shodno ovome one se ne bave čovekovim vrednostima. uz pomoć analize. međutim. ni ko­ risna ni štetna. To su teorije ili — bolje rečeno — hipoteze. najjasnije može­ mo videti u zamašnim energetskim manifestacijama neuroze — onda je i ova vrednost. omogućeno da seksualnu energiju prevede u »sublimaciju«. pošto sve zavisi od oblika u koji prelazi energija. 8.

Pred ovakvom sudbinom čovek može samo da se pokloni. nije hvaljeno i stalno traži skrovitost u svakodnevnoj odo­ ri. za što je. prema opštem mišljenju bile za­ blude. Ali poznato nam je da nema ljudskog predviđanja ih životne mudrosti koja bi bila u stanju da pruži našem životu propisani pravac. U svakodnevici ima. ako se ne ispune. što treba da prikri je osećanje manje vrednosti. O ovoj se ne može reći da se životu jedva može dati pravac ili samo na kratkoj razdaljini. međutim. osim na krat­ kim relacijama. Ovom shvatanju može se do izvesnog stepena odobriti pravo egzistencije. Ono ne blista. potrebno nevidljivo herojstvo. koje čovek mora is­ puniti skrušeno i bez bilo kakvog herojskog gesta koji bi bio propraćen aplauzom. Naprotiv: to je upra­ vo neugodno i nesnosno što banalna svakidašnjica po­ stavlja našem strpljenju. tj. prouzrokuju neurozu. ali ne stoga što se pred nas ne postavljaju herojski zahtevi. ukoliko je čovek uopšte u stanju da svome životu naznači određenu liniju po kojoj bi išao. ovakvi slučajevi su 50 . Lekar svakako ima posla najčešće samo sa ljudima. pri čemu odluka za određeni pravac u određenim prilikama može važiti i do gor­ koga kraja. rede sa dobrovoljnim herojima a i tada su ovi. malo neobičnog što bi bilo zdravo. recimo u bavljenje umetnošću ili nekom drugom dobrom ili korisnom delatnošću. Ali. Da bi ih izbegli. Ovo shvatanje važi svakako samo za »obični« tip života ali ne i za »herojski«. na žalost. našoj predanosti. Herojsko vođe­ nje života je bezuslovno. već su se mnogi usudili da donesu velike odluke u svom životu i sproveli ih i onda kada su to. Ova druga vrsta života je bez sumnje mnogo reda nego prva. žrtvovanju itd.čin primene. kao što je rečeno. čiji je navodni heroizam infantilni prkos usmeren protiv neke veće sud­ bine ili isticanje samog sebe. najčešće takvi. banalne zahteve. na žalost. To su zahtevi koji. Prema ovom shvatanju pacijent ima mogućnosti da sublimaciju svoje nagonske energije sprovede po svojoj volji ili prema svojim sklonostima. istrajnosti. ovo se usmerava prema sudbinskim odlukama. Ima malo prostora za primetljivo herojstvo.

što dalje širimo racionalno izabrani pravac tim možemo biti sigurniji da time isključujemo iracionalne životne mogućnosti. Me­ đutim. Naša volja je funkcija usmerena pomoću rasu­ đivanja. ukazao na uslovljenost kauzalnog shvatanja u psi­ hologiji. Ali praktički je slučajnost svuda prisutna i to tako nametljivo da bismo mirne duše mogli našu kauzalnu filozofiju da zadenemo za pojas. čije postojanje. po svaku cenu hoće i sopstvena sudbina da podvrgne svojoj volji. tj. koje. dakle. Iracio­ nalnost zbivanja pokazuje se u takozvanoj slučajnosti. racionalno i iracionalno. međutim. Može se s punim pravom smatrati da je zadobijanje razbori5 Ovoj striktnoj kauzalnosti načinila je kraj moderna fizika. da unapred odredi onu jednu moguć­ nost? Sigurno da se voljom može mnogo postići. Collected Papers of Analytical Psychology. drugim recima da su u krajnjoj li­ niji zasnovani s onu stranu ljudskog razuma. Ali da li se ikada pokazalo ili da li će se ikada dokazati da se život i sudbina slažu sa našim ljudskim razumom. Pred njima sto­ ji sudbina zamršena i prepuna mogućnosti. Obilje života je zakonomerno i nezakonomerno. čine pretežnu većinu. razumno. moramo osporavati. Zbog toga ratio i njim za­ snovana volja važe samo za kratko. da su racionalni? Naprotiv. 1920. izd. Za ove pravac života nije prava. pa prema tome ne može uopšte biti slučajan.retki. Naše rasuđivanje bi. pošto a priori ne možemo zamisliti neki proces koji nije uslovljen neophodno i kauza-lno. ako je uopšte rasuđivanje. trebalo da bude racionalno. Ko bi mogao da se usudi. ona zavisi od svojstava našeg rasuđi­ vanja. Postoji još samo »statistička verovatnoća«. 5 4* 51 . Sigurno da bi bilo vrlo korisno za čoveka da je u stanju da svome životu odredi pravac. tj. jasna linija. imaju isto tako pravo da budu pro­ življene. razumljivo. međutim. s obzirom na sud­ binu izvesnih posebnih ličnosti jake volje. iz osnova je pogrešno da se. Ja sam već 1916. 2. drugi. Up. a ipak je samo jedna od ovih mnogih mogućnosti njihov sopstveni i ispravan put. što mi je tada teško zamereno. postoji opravdana sumnja da su iracionalni. čak oslanjajući se na najveće moguće saznanje sopstvenog karaktera.

nezapamćeno masov­ no ubijanje. to isto važi i za svakog pojedinca. Ostvald (Ostvvald) je napisao sledeće: »Ceo svet je jedinstven u mišljenju da je sadašnje stanje naoružanog mira neodrživo stanje koje će postepeno postati nemoguće. 312. Takav mir zahteva od pojedinih nacija nečuvene žrt­ ve. Ono što se uopšteno mora reći o čovečanstvu. Godine 1913. 1913. ona nije htela čak ni samo da upotrebi nagomilano oružje i vojnike — ne. Dakle. nije htela onako kao racionalnost dobronamernih mislilaca. A ono što je psiho­ logija čovečanstva to je i psihologija pojedinca. onda bi se time postigla nezamisliva ušteda energije tako da bi od tog trenutka morali računati sa neslućenim procvatom kulturnog razvitka. Stoga se potpuno odstranjivanje potencijalnog kao i aktuelnog rata sasvim nalazi u smislu energetskog imperativa i predstavlja jedan od najvažnijih kultur­ nih zadataka naših dana. tj. pošto je volja ispoljavanje moći nad sudbinom. razrešava svim mogućim sredstvima i suprotnostima volje pošto sobom donosi najgore rasipanje energije. Užasna ka­ tastrofa prvog svetskog rata pokvarila je račune i najoptimističkijem racionalisti. isto kao i lična borba. bezumnu pustoš. Ono što je kod poje­ dinca »volja« to je »imperijalizam« kod nacija. Ali tim nije re­ čeno da bezuslovno mora i dalje tako biti. U svetskom ratu doživeli smo užasni obračun sa racio­ nalnim namerama civilizacije. Rat se. 52 . iz čega bi čovečanstvo moglo izvući za­ ključak da se sa racionalnim namerama može ovladati samo jednom stranom sudbine. isklju• Wilhelm Ostwald. ona je htela znatno više od toga — naime užasnu. S. ako čovečanstvo nađe sredstva i put pomoću kojih mogu biti odstranjena sva ova naoružanja za ratove koji nikada neće započeti. pošto se celo čovečan­ stvo sastoji od samih pojedinaca. Die Philosophfe der Werte.tosti najveća tekovina čovečanstva. koje daleko prevazilaze izdatke za kulturu.« 6 Iracionalnost sudbine. međutim. a da time nisu postignute bilo kakve pozitivne vrednosti.

Radilo se o tipičnom američkom »self-mademan« koji je započeo sasvim odozdo. Civilizacija je racionalna. Energija se više ni­ kakvim sredstvima nije mogla prisiliti da se ponovno 53 .čivanje slučajnosti. »parties« itd. Nervno je potpuno propao. već se ona kapricirala na nešto sasvim drugo: naime nekoliko nedelja od početka priželjkivanog srećnog života počeo je da oseća čudnovata. Nastalu »raspoloživu« energiju nisu privu­ kle sve te primamljive perspektive. tenis. To je raz­ jašnjeno i pacijentu. Do tada je živeo samo za svoj posao i svu energiju je koncentrisao na njega sa onim neverovatnim intenzitetom i jednostranošću. tako da je ponovo preuzeo ra­ niji posao. automo­ bile. golf. On. Uspe­ lo mu je da poslove postupno organizuje tako da je mogao da planira sa svojim povlačenjem sa vodećeg položaja. nejasna bockan ja u ćelom telu a ne­ koliko daljnih nedelja bilo je dovoljno da ga uvale u nečuvenu hipohondriju. Iz jednog straha zapadao je u drugi mučeći sebe hipohondričkim smetnjama skoro do iznemoglosti. On je bio vrlo uspešan i osnovao je vrlo opsežne poslove. A sa tim se ugasilo i svo njegovo uživanje. Konsultovao je najzad vrlo poznatog specijalistu koji je odmah tačno razaznao da ovom 1 čoveku ne nedostaje ništa drugo do rad. pravio je račun bez krčmara. zdrav. tako i pojedinac mora često u svom životu da iskusi da takozvana »raspoloživa« energija ne dozvoljava da se sa njom raspolaže. čiji slučaj dobro ilustruje napred rečeno. —* U Americi me je jednom konsultovao neki 45-godišnji poslovni čovek. Dve godine pre nego što sam ga video on se već oprostio od posla. veoma energičan čovek. pod čim je podrazumevao konje. Kupio je raskošno seosko imanje gde je nameravao da »živi«. I kao što je za­ misao opšte kulturne organizacije kroz ovaj rat isku­ sila užasnu ispravku. Nisu po­ magali ni strpljenje ni rešenost. Kod pojedinca je to isto. voljom i namerom sprovedena »korisna« sublimacija slobod­ ne energije. svojstvenim uspešnim američkim poslovnim ljudima. Ali. Ali — na njegovo ogromno razočaranje — nikako nije nailazilo intereso van je za posao. postao je plašljivo dete. fizički izvanredno jak.

u neku ruku ima prirodno pravo na životna zadovoljstva. stvari se upravo iracionalno odvijaju i mada neumesno energija zahteva njoj odgovarajući pad potenci­ jala inače se jednostavno kumulira i postaje destruk­ tivna. koje je stalno previđao.usmeri na posao. koje je u međuvremenu potpuno potisnuo. u ovom slu­ čaju u sećanje na luetičnu infekciju. međutim. bio je već beznadežna moralna ruina. Da. kada bi i sudbina postupala po ljudskom razumu onda bi moralo tako i biti: prvo rad. Ali. Naravno da je njegovo stanje posta­ lo još gore. Da je mogao da prati smer depresije i hipohondričke iluzije i da privede u svest fantazije koje proističu iz ovakvih stanja. koji je ceo život posvetio ozbiljnom radu. jer je cilj bio u neku ruku primorati ga da se vrati u sopstvenu utrobu pošto je od svoje mladosti živeo samo intelektualno. Prvobitni od­ nos prema majci bilo je ono što je davalo smer nje­ govoj simptomatologiji: bio je to »aranžman« da se iznude pažnja i interesovanje (davno umrle) majke. telo. tako reći telesnom stanju. Nje­ gov stvaralački genije se u neku ruku pobunio protiv njega i isto onako kako je nekad stvorio veliku orga­ nizaciju u svetu. I ovo je bila samo etapa na putu po­ novnog oživljavanja infantilnih reminiscencija. iako bi sigurno bilo sasvim logično pomisliti da čovek. Kada sam ga sreo. koju je navukao pre 25 godina. Sve ono što je u njemu ranije bilo ži­ vahna stvaralačka energija. I ova stanica nije bila poslednja. okretalo se i sa užasnom destruktivnom snagom pogađalo njega samog. On je izdiferencirao samo jednu stranu svoga bića. Ona regredira u ranije situacije. Ipak sam pokušao da mu razjasnim da čovek ovakvu džinovsku ener­ giju može povući iz poslova ali pri tom preostaje pi­ tanje: na šta je usmeriti? Čak ni najlepši konji. ni najbrži automobili niti najprivlačnije »parties« ne moraju bezuslovno biti mamac za energiju. tako je njegov demon i sada stvarao rafinirane sisteme hipohondričnih varljivih zaklju­ čaka koji su ga sasvim uništili. zatim zasluženi mir. druga je. ostala nerazvijena u tupom. onda bi to bio put spa54 . Hipohondrična depresija ga je u neku ruku gurala u utrobu.

s. Naravno da nisam naišao na razumevanje i simpatiju za moje argumente kao što se moglo i oče­ kivati. koja bi mogla da meri procese i promene na području seksualnih razdraženja. shodno njegovoj teorijskoj pretpostavci. Ovaj libido izdvajamo od energije koja je podređena opštim psihičkim procesima. izgleda mi jednostavnije da se libido definiše opštim pojmom psihič­ kih intenziteta. Tako on kaže (Gesammelte Schriften. dakle naprosto kao psihička energija. koristim u mnogo širem značenju.senja. samo još negovati do smrti. Frojd identifikuje libido sa erosom. i izdvaja ga od op­ šte psihičke energije. Dalje Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume. ne možemo je učiniti korisnom sve dok se ne uspe da se uspostavi energetski pad potencijala. 92): »Postavili smo pojam libido kao kvantitativno promenljivu silu. Ali to je zabluda. Isto važi uopšte i za onu na izgled raspoloživu energiju. onda se smatra da je preinačavanje rezultat svesnog voljnog napora. 1952. Bd. Ova energija može. koji se postavlja u većini analiza. takozvani libido zahvati razuman objekt. kao što je već rečeno. Bd. u najboljem slučaju samo vrlo kratko vreme biti voljno upotrebljena.« Na drugom mestu Frojd pominje kako mu za nagon za de­ strukcijom »nedostaje termin analogan libidu«. Werke. Tamo gde. Bd. koja isto znači što i nabijenost intenzi­ tetom psihičkih sadržaja. 5. Ges. 7 Iz dosada napisanog čitaocu je jasno da ja pojam li­ bido. s. Bez obzira na količinu postojeće energije. Ges. 5.. Ovaj slučaj jasno pokazuje da nije u našoj moći da »raspoloživu« energiju po svojoj volji prenosimo na racionalno izabrani objekt. koju dobijamo na taj način što pomoću reduktivnih sredstava za nagri­ zanje razaramo njen nepodesni oblik. dođe do povoljnog slu­ čaja da raspoloživa energija. 8. ali ne i izlečiti. Symbole der Vfandlung. Psihička energija je izbirljiva stvar koja hoće da se ispune i njeni sopstveni uslovi. 7 55 .. na primer. Up. Kako je i takozvani nagon za destrukcijom energetski fenomen. U ovolikoj meri uznapredovali slučaj može se. 7. Werke. Pitanje energetskog pada potencijala je emi­ nentno praktičan problem. Ali naj­ češće se opire da na duže vreme prihvati racionalno istaknute mogućnosti. s. 218. koji je uveo Frojd a koji je vrlo pogodan za praktičnu upotrebu. Za mene je libido psihička energija.

Jedno je senka drugog. Tamo gde vlada ljubav. bez koga nije moguće da­ lje kretanje. a s druge psihološka predrasuda ono što je Frojdu dalo povoda da kao suprotnost erosu obeleži nagon za destrukcijom i smrću. njegova kompenzatorna suprotnost je voljna moć.pošto ni najveće zalaganje ne bi bilo dovoljno ako istovremeno ne postoji energetski pad potencijala u istom pravcu. Senka dole. S jedne strane bio je ustupak intelektualnoj lo­ gici. Samo na suprotno­ stima može se rasplamsati život. tu nema volje za moći. traži svoju nesvesnu suprotnost. i drugo. Ali nema suprotni pol. naglašava moć. eros nije istozna­ čan sa životom. Adlerovo shvatanje. tu nedostaje ljubav. zastoj ili fiksiranost. međutim. Intere­ santno je videti kako je ova kompenzacija suprotno­ sti igrala svoju ulogu i u istoriji teorija neuroza: Froj­ dova teorija zastupa eros. međutim. Ko. Dovoljno mi je jasno postalo da samo tamo gde leži razlika u potencijalu. Svest je u neku ruku gore. to­ me svakako suprotnost izgleda kao smrt. vodi i nit života. Ali potisnuto mora biti privedeno u svest kako bi do­ šlo do energetskog napona. već jednostavno ponovo dolazi do novog po­ tiskivanja. među­ tim. moć. izgleda da jeste. njegova kompenzacija je eros. tako i ovakva svest. kome. sva­ kome suprotnost njegovog krajnjeg principa izgleda 56 . a tamo gde moć ima prvenstvo. stoga se mora pronaći suprotnost svesnog zauzetog stava. Posmatrano sa jednostranog stanovišta svesnog stava. ili erosu fobos (plašnja). bez koje je osuđena na stagnaciju. možda i ne sluteći. psihološki je to. Senka je manje vredni udeo ličnosti i stoga potisnuta pomoću intenzivnog otpora. međutim. Jer prvo. Onaj ko stoji na sta­ novištu erosa. Kako je važan ovaj pravac pada vidi se tamo gde se s jedne strane čine očajnički pokušaji a s druge je izabrani objekt ili željeni oblik po svojoj razboritosti jasan svakome pa ipak preinačavanje ne uspeva. Logična suprotnost ljubavi je mržnja. volja za moći. a kako visina uvek stremi ka dubini a toplo ka hlad­ nom.

Naime. Isto tako je Ostvald (Ostwald) našao analognu razliku klasičnog i romantičnog tipa kod velikih naučnika. Ja sam prethodno istakao. On ih je razlikovao kao »tender-minded« i kao »toughminded«. 1910. Istorijska istraživanja su mi pokazala da ne mali broj velikih spornih pitanja istorije duha počiva na suprotnosti ovih dvaju tipova. tako i svaki pojedinac ima udela u ovom tipu suprotnosti. koje označavam kao introvertni i ekstrovertni tip. zato ga se kloni i plaši. započeta sa razlikama između platonske i megarske škole a preneta i u skolastičku filozofiju. Bd.kao nešto destruktivno. Grosse Miinner. bližim istraživanjem se ispostavilo da ova oba tipa rado stupaju u brak i to — nesvesno — zbog međusobnog dopunjavanja. 1950. Već je Vilijem Džejms (William James) zapazio postojanje oba ova tipa kod mislilaca. Kao što je pomenuto postoje mnogi najuzvišeniji životni principi i pogledi na svet i shodno tome isto toliko mnogo različitih oblika kompenzatornih sup­ rotnosti. Obrnuto. ispoljena u suprotnosti idealizma i materijalizma. Par. 6. kako mi se čini dva glavna tipa suprotnosti. Psychologische Typen. S. 65. Dakle sa mojom idejom i tipo­ vima nisam usamljen — dovoljno je da izdvojim samo ova dva poznata imena iz bezbroj drugih. Njegovo zaziranje i njegovo nepoverenje pred objektima dovode ga do oklevanja i stoga uvek ima teškoća sa prilagođavanjem na sredinu. 1911. naprosto zlo. gde je Abelar ste­ kao velike zasluge zbog toga što se bar usudio da u konceptualizmu pokuša da sjedini suprotna gledi­ šta. ekstrovertni ima pozitivan 8 9 10 Pragmatism. 64. smrtonosno. 8 9 J0 57 . Refleksivnost podstiče introvertnog da uvek razmisli ili da se pribere pre nego što započne da dela. Najznačajniji slučaj ove vrste je suprotnost između nominalizma i realizma. Kao i opšta istorija duha. Ges. Werke. Zbog toga su njegove radnje usporene. Stoga mu ne pridaje nikakvu pozitivnu životnu silu. Ova prepirka se nastavila do današnjih dana.

tako reći privlače. Jedan obezbeđuje prosuđivanje a drugi inicijativu i praktičnu akciju. to ne mogu. čija je srećna mešavina karaktera vrlo redak događaj. Mnogi. Video sam dovoljno slučajeva. Razumno bi bilo pomi­ sliti da jedan u svesti sopstvehe vrednosti mirno mo­ že priznati vrednost drugog i da bi na taj način bio suvišan svaki konflikt. Ako ova dva tipa sklo­ pe bračnu zajednicu. Na taj način njegova akcija je brza i nije podređena razmi­ šljanjima i oklevanju. koji jamče više od relativno osiguranog stana i hrane. Po pravi­ lu prvo dela pa zatim razmišlja o učinjenom. među­ tim. 58 . Za ove kraj simbiotskog odnosa znači težak potres. Normalan je naime onaj čovek koji naprosto može da egzistira u svim prilikama koje mu uopšte pružaju neophodni minimum životnih mo­ gućnosti.odnos prema stvarima. braneći se od teškoća. čak i onda kada se sprovodi u tišini i u intimnom krugu. međutim. Daleko veći broj manje ili više izdiferenciranih ljudi zahteva životne uslove. Da bi upoznao nešto nepoznato. ali stoga i nije previše ljudi normalno. Prethodno su stajali jedno drugom okrenuti leđima. Stoga su oba tipa kao stvorena za simbiozu. uskače u to bez sustezanja. Tako počinje razdva­ janje oba tipa. Ova svađa je otrovna. obraćaju jedno drugom i hoće da se međusobno razumeju — i otkrivaju da se nikada nisu razumeli. ovaj kritički prelazni period se sa­ vlađuje bez teškoća. Gde se radi o nor­ malnim ljudima. Mame ga nove. onda zajedno mogu da ostvare idealan brak. nepoznate situacije. nasilnička i pu­ na međusobnog obezvređivanja. ako muž zaradi dovoljno novca ili ako im s neba padne kakvo veće nasleđe i na taj način nestanu životne nevolje. Njega one. onda supružnici imaju vremena da se međusobno pozabave jedno drugim. jer vrednost jednog je nevrednost drugog. Međutim. Ono što obično podrazumevamo pod »normalan čovek« zapravo je idealan čovek. koji su iznosili argumente ove vrste pa ipak nisu dospeli do zadovoljavajućeg cilja. Izvrsno odgovaraju jedno drugom sve dok su zaokupljeni prilagođavanjem na mnogobrojne spoljne životne nevolje. Sada se. Svako govori drugim jezikom.

Sada ipak dolazi do peripetija. hteo bih da objasnim pomoću jednostavnog primera: dva mladića pvi^ ^ tuju zajedno i dolaze do jednog zamka. zlih pasa itd. go­ stoprimljive gospode u zamku i mogućih romantičnih avantura u pozadini. Jedva da ih je i sagledao a već je kao preobražen. a da kod ekstrovertnih introverzija vodi slično tamnu eg­ zistenciju. Obojica bi želela da razgledaju unutrašnjost zamka. Introvertni ^ kaže: »Zeleo bih da znam kako izgleda iznutra.ovaj um nije svestan. Introvertni ga zadržava: »Možda je zabranjen ulaz«. On doduše vidi objekt. Upliće se sa čuvarem u beskrajan razgovor da bi od njega izvukao što više informacija. mladić se interesuje za kustosa da bi ga odmah potražio i postavio svoja pi­ tanja. ali o njemu ima pogrešnu ili inhibovanu predstavu. onda ćemo bez daljnjega doći do pretpostavke da kod introvertnih negde u poza­ dini tinja ekstroverzija u nerazvijenom stanju. na što ekstrovertni odgo­ vara: »Pa možemo da pitamo. Unutrašnjost zamka je preuređena i ne sadrži ništa drugo do nekoliko sala sa zbirkom starih rukopisa. u pozadini. pošto je pogled njegove svesti stalno usmeren na subjekt. već da su mu date obe mogućnosti a da je on formirao samo jednu kao funkciju prilagođavanja.Covek ne može bez daljnjega razumeti zašto bi to tako trebalo da bude. sigurno će nas pustiti«. U međuvre59 . sa predstavom dobroćudnih starih čuvara zamka. tako da se uvek drži što je mo­ guće više distancirano. Introvertni ima ekstrovertni stav ali. sa neodređenom predstavom policije. objekti su dobili zavodljiv sjaj a svet sasvim drugi lik. pa kako je rezultat oskudan. On se udubljuje u razgledanje ovih dragocenosti dajući oduška povremenim odušev­ ljenim uzvicima.« Eks­ trovertni odgovara: »Pođimo« i polazi da prođe kroz vrata. Ono što mislim pod ovim. Nestale su njegove bojazni. kao da je objekt nešto moćno i opasno. Slučajno ovim rukopisima je zadivljen in­ trovertni mladić. kazni. Na osnovu ekstrovertnog opti­ mizma stvarno dospevaju u zamak. Ovo je stvarno slučaj. Ali ako pomislimo da nijedan čovek nije samo introvertan ili samo ekstrovertan.

" I tip se sada preobraća: introvertirani koji se prethodno plašio da uđe više ne može da izađe a ekstrovertni proklinje trenutak ulaska u zamak. Ovde nema dobroćudnih čuvara. Ali ekstroverzija introvertnog je druga" Vidi Psychologische Typen. univerzitet sa studijama i predstojećim ispi­ tima. Prvi je fasciniran objektom. unapred promišljajući (prometejski) introvertirani: »Mogla bi da se pogleda unutrašnjost zamka. »što smo sasvim slučajno otkrili izvan­ rednu zbirku!« »Smatram da je ovde užasno do­ sadno«. sve više i više se gasi hrabrost ekstrovertnog.menu. 852. Prvi je postao ekstrovertni. biblioteka se asocira sa univer­ zitetom. onda se ostalo zbilo u okohni. omogućio je pri­ stup. Objekt postaje ne­ gativan. ni traga od romantičnih avantura — samo mu­ zej u preuređenom zamku. Dok entuzijazam jednog raste. 60 . Nasuprot tome drugi je osećao rastući otpor prema objektu i konačno je zapao pod vlast svog loše raspo­ loženog subjekta. Tamo je rekao. koji razmišlja posle dela. Paragr. viteškog gostoprim­ stva. odgovara drugi neskriveno loše raspoložen. objekat je zagospodario njime i on mu se voljno prepustio. upropašćuje divno prolećno vreme. pada ras­ položenje drugog: zamak ga gnjavi a rukopisi podsećaju na biblioteku. Postepeno tmuran veo prekriva prethodno tako interesantan i primamljiv zamak. Šta se desilo? Njih dvoje je putovalo zajedno u prijatnoj simbiozi sve dok nisu dospeli do fatalnog zamka. Njegova bojazan je nestala. drugi svojim negativnim mi­ slima. Kada je prvi video rukopise. »Zar nije divno«. koji zbog svojih samo­ živih interesa. drugi introvertni. koje se nesravnjivo lepše moglo uživati napolju. međutim. Ovo ljuti prvog i zaključuje u sebi da više nikada ne putuje sa ekstrovertnim. ne može da priguši uzvik introvertni.« Aktivni i (epimetejski) ekstro­ vertni. Rukopisi se mogu videti i kod kuće. njegovo lice se izdužuje i počinje da zeva. Ovaj drugi se ljuti zbog ljut­ nje prvog i misli kako je oduvek smatrao da je nje­ gov drug bezobzirni egoista.

čija nego ekstroverzija ekstrovertnog a introverzija ekstrovertnog je drugačija od introverzije introvertnog. Dok su prethodno zajedno putovali u prijatnoj harmoniji jedan drugome nisu smetali zbog toga što je svaki bio u okvirima svojih svojstvenosti. Obojica su bili pozitivni u odnosu jedan prema drugom, pošto su se njihovi međusobni stavovi dopunjavali. Među­ tim, oni su se dopunjavali zbog toga što je stav jed­ nog uvek uključivao i stav drugog. Ovo vidimo, na primer, u kratkom razgovoru pred ulaznim vratima — obojica žele da uđu u zamak. Sumnju introvertnog da li je ulaz moguć, deli i drugi. Inicijativa ekstro­ vertnog takođe važi i za drugog. Tako stav jednog uključuje i stav drugog, a ovo je uvek više ili manje slučaj kada se individua nalazi u svom prirodnom stavu, pošto je ovaj stav više ili manje kolektivno pri­ lagođen. Ovo važi i za stav introvertnog, iako ovaj uvek proističe iz subjekta. On samo sa subjekta pre­ lazi na objekt, dok stav ekstrovertnog ide sa objekta na subjekt. U trenutku, međutim, kada kod introvertnog ob­ jekt nadvlada i privuče subjekt, njegov stav gubi so­ cijalni karakter. On zaboravlja prisustvo njegovog prijatelja, više ga ne uključuje, on se udubljuje u objekt i ne primećuje koliko se dosađuje njegov pri­ jatelj. Shodno tome ekstrovertni gubi obzire prema drugom u trenutku kada se razočarao u svojim oče­ kivanjima i povukao u svoje subjektivne predstave i raspoloženja. ~~ — Stoga bismo ovaj događaj mogli formulisati na sledeći način: kod introvertnog se, zbog uticaja objek­ ta, ispoljila manje vredna ekstroverzija, dok je kod ekstrovertnog manje vredna introverzija stupila na mesto njegovog socijalnog stava. Na ovaj način vra­ ćamo se zaključku od koga smo počeli: vrednost jed­ nog je nevrednost drugog. Pozitivni događaji, kao i negativni mogu izbaciti na površinu manje vrednu protivfunkciju. Ako se ovo jednom desilo, onda se javlja osetljivost. Osetljivost je simptom prisutne manje vrednosti. Na ovaj način su date psihološke
61

osnove za svađu i nesporazume, i to ne samo za svađu dva čoveka, nego i za razdor sa samim sobom. Naime, suštinu manje medne funkcije odlikuje autonomija; ona je samostalna, ona naređuje, ona nas fascinira i upliće, tako da više nismo gospodari samih sebe i više ne pravimo jasnu razliku između nas i drugih.:
12

A ipak je neophodnost za razvitak karaktera da i drugoj strani, upravo manje vrednoj funkciji, damo da dođe do reći, pošto ne možemo zahtevati da se ne­ ko drugi simbiotski trajno brine o drugom delu naše ličnosti, jer trenutak kada će nam zatrebati i druga funkcija, može nastupiti svakog časa i zateći nas ne­ spremne, kao što pokazuje prethodni primer. A posledice mogu biti rđave — ekstrovertni na ovaj način gubi njemu neophodnu vezu sa objektima a intro­ vertni sa njegovim subjektom. Obrnuto je neophodno da introvertni dospe i do akcije koja nije neprestano sputavana razmišljanjima i oklevanjem a da se eks­ trovertni zamisli nad samim sobom a da time ne ugrozi svoje veze. Kao što se vidi, kod ekstroverzije i introverzije radi se o dva međusobno suprotna, prirodna stava ili usmerena kretanja, koje je Gete označio kao dijasiola i sistola. Oni bi trebalo, svojim harmoničnim re­ dom, da dovedu do životnog ritma, ali izgleda da je velika umetnost življenja dostići ovaj ritam. Ili ovoga čovek mora biti sasvim nesvestan, tako da prirodnu zakonitost ne ometa nikakav svesni akt, ili bi čovek morao da bude svestan u još mnogo većem stepenu da bi bio u stanju da zaželi i sprovede suprotna kre­ tanja. Kako se ne možemo razvijati unazad, ka živo­ tinjskoj nesvesnosti, ostaje nam teži put napred ka višoj svesnosti. Svakako da je ona svesnost, koja omo­ gućuje da se slobodno i namerno doživljavaju veliki životni da i ne, zapravo natčovečni ideal, ali ipak cilj. Naša sadašnja vrsta duha izgleda da nam dozvoljava
Up. moju raspravu u vezi sa Spitteler: Prometheus und Epimetheus u: Psychologische Typen, 1950, S. 227. Ges. Werke, Bd. 6, Par. 261.
u

62

samo da »da« hoćemo svesno a »ne« bar da trpimo. Ako je to slučaj, onda je već mnogo postignuto. " Problem suprotnosti, kao inherentni princip čovekove prirode, predstavlja dalju etapu našeg uznapredovalog saznajnog procesa. Ovaj problem je po pravilu problem zrelijeg doba. Praktički tretman jed­ nog pacijenta svakako nikada neće početi -sa ovim problemom, posebno ne kod mladih ljudi. Neuroze mladih ljudi po pravilu nastaju iz sukoba između sila realnosti i nedovoljnog, infantilnog stava, koji kau­ zalno karakteriše nenormalna zavisnost od realnih ili imaginarnih roditelja, finalno neadekvatne fikcije, tj. namere i stremljenja, Ovde su sasvim na mestu Frojdove ili Adlerove redukcije. Ali ima mnogih neu­ roza koje nastaju tek u zrelom dobu ili se pogorša­ vaju u takvoj meri da pacijenta, na primer, profe­ sionalno onesposobe. Naravno da se u ovakvim sluča­ jevima može dokazati da je već u mladosti postojala neobična zavisnost od roditelja i da su bile prisutne sve moguće infantilne iluzije, ali što sve zajedno u tim ljudima nije smetalo da se prihvate neke profe­ sije i da je uspešno izuče, da zasnuju bračnu zajed­ nicu i ovu čestito vode do onog trenutka u zrelom dobu, kada iznenada otkazuje dotadašnji zauzeti stav. U jednom takvom slučaju od male je koristi privoditi u svest detinjaste fantazije, zavisnost od roditelja itd., iako je ovo neophodni deo procedure i često ne deluje nepovoljno. Ali u osnovi uzev u jednom ovakvom slučaju (terapija stvarno započinje tek onda kada pa­ cijent uvidi da više nisu otac i majka ono što mu stoji na putu već on sam, tj. nesvesni deo njegove ličnosti, koji i dalje vodi ulogu oca i majkfij I ovo saznanje, ma kako bilo korisno, još uvek je negativ­ no, tj. ono samo kazuje. »Saznao sam i vidim da nisu otac i majka ono što je upereno protiv mene, već ja sam.« Ali šta je to u njemu što mu se suprotstavlja? Sta je taj misteriozni deo njegove ličnosti koji se skrivao iza slike oca i majke i njega tako dugo držao u uverenju da uzrok njegovih nevolja mora da je nekada dospeo od spolja? p v a j deo je suprotnost nje­ govog svesnog stava, koji mu ne daje mira i smeta
s

63

toliko dugo dok ne bude prihvaćen. Sigurno da kod mladih ljudi može biti dovoljno oslobađanje od proš­ losti, za ostalo će se pobrinuti volja za životom. Ali sa sasvim drugačijim zadatkom suočavamo se kod lju­ di koji iza sebe već imaju veliki deo života, gde više ne mame nečuvene buduće mogućnosti, gde se mogu još samo očekivati davno naviknute dužnosti i sum­ njiva zadovoljstva starenja. Ako nam uspe da mlade ljude odvojimo od nji­ hove prošlosti, onda vidimo da ovi imago svojih rodi­ telja prenose na podesne zamenske figure: osećanje koje se vezivalo za majku prelazi na ženu, autoritet oca prelazi na poštovanog učitelja i pretpostavljenog ili instituciju. To doduše nije fundamentalno rešenje, ali praktičan put kojim korača i normalan čovek nesvesno i stoga bez značajnih smetnji i otpora. Drugačije izgleda problem odraslom koji je već prešao ovaj komad puta, možda sa manje ili više ne­ volja. On se možda već odavno odvojio od preminulih roditelja, u ženi tražio i našao majku (u suprugu oca) poštovao očeve i institucije, sam postao otac ili sama postala majka i sve ovo, možda, već ima iza sebe, uz saznanje da je sve ono što je u početku značilo zahtev i zadovoljstvo postalo teška zabluda, deo mladalačkih iluzija na koje se sada osvrće delom sa žaljenjem a delom sa zavišću, pošto se pred njim ne nalazi ništa drugo do starost i kraj svih iluzija. Ovde više nema očeva i majki, sve ono što je preko iluzija projektovao u svet i stvari postepeno mu se vratilo, umorno i izanđalo. Iz svih ovih odnosa oslobođena energija struji ka nesvesnom i tamo oživljava sve ono što je zapo­ stavila da razvije. Nagonske snage sputane u neurozi, kada se oslo­ bode daju mladom čoveku poleta i očekivane moguć­ nosti daljeg širenja njegovog života. Čoveku u drugoj polovini života razvitak u nesvesnom uspavane sup­ rotne funkcije znači obnovu života. Ovaj razvitak, međutim, više ne prelazi u rešenja infantilnih veza, razaranje infantilnih iluzija i prenošenje starih slika na nove figure, već prelazi u problem suprotnosti.
64

Princip suprotnosti naravno da leži u osnovi mla­ dalačkog duha, tako da i psihološka teorija mladalač­ ke psihe mora uzeti u obzir ovu činjenicu. Stoga su Frojdovi i Adlerovi nazori protivurečni samo onda kada polažu prava na to da važe kao opšta teorija. Ukoliko se, međutim, zadovolje sa tim da budu teh­ ničke pomoćne postavke, onda neće protivurečiti niti se međusobno isključivati. Psihološka teorija koja želi da bude više od čisto tehničkog pomoćnog sredstva mora se zasnivati na principu suprotnosti, pošto bi bez ovog mogla da rekonstruiše samo neurotski neurav­ noteženu psihu. Bez ove suprotnosti nema ravnoteže niti sistema samoregulacije. Međutim, psiha je sistem sa samoregulacijom. Ponovo hvatajući ranije izgubljenu nit, mogli bismo reći da je postalo jasno zašto se baš u neurozi nalaze one vrednosti koje nedostaju jedinki. Ponovo se možemo vratiti onom slučaju mlade žene i na nje­ ga primenitf stečeni uvid. Zamislimo da je ova bole­ snica, »analizovana«, tj. da joj je tokom terapijskog tretmana postalo jasno kakve su se sve nesvesne mi­ sli krile iza njenih simptoma, zbog čega je ona opet zagospodarila nesvesnom energijom koja je predstav­ ljala snagu simptoma, onda se postavlja praktično pi­ tanje: šta treba sada da se desi sa tom raspoloživom energijom? Shodno psihološkom tipu bolesnice bilo bi racionalno da ovu energiju ponovo prevede na objekt: na primer kakva filantropska aktivnost ili inače nešto korisno. Izuzetno — kod posebno ener­ gičnih priroda koje ne prezaju da ponekad sami sebe muče do iznemoglosti, ili kod ljudi kojima upravo od­ govara sve ono što je u vezi sa takvim aktivnostima — ovaj put je moguć, ali najčešće nije. Jer — ne treba zaboraviti — libido (upravo psihička energija) nesvesno već poseduje svoj objekt, a to je mladi Italijan ili odgovarajuća realna ljudska zamena. Prirod­ no da je u takvim uslovima ovakva sublimacija koliko poželjna toliko i nemoguća. Jer najčešće realni objekt pruža energiji bolji pad potencijala nego ma kako lepa etička delatnost. Na žalost, isuviše je mnogo onih koji uvek govore o ljudima kakvi bi poželjno trebalo
5 Jung, Odabrana dela, II

'

65

da budu a ne kakvi stvarno jesu. Ali lekar uvek ima posla sa stvarnim čovekom koji uporno ostaje isti sve dok sasvim nije prihvaćena njegova stvarnost. Vaspitanje može početi samo od gole stvarnosti a ne od idealne varljive slike. Na žalost, najčešće je tako da se takozvanoj ras­ položivoj energiji stvarno ne može naznačiti pravac. Ona sledi svoj sopstveni nagib. Pa čak ona ga je već našla još pre no što smo je sasvim oslobodili iz ne­ adekvatnog oblika. Naime, otkrivamo da su se pacijentkinjine fantazije, koje su se ranije bavile mladim Italijanom, sada prenele na lekara." Stoga je lekar sam postao objekat nesvesnog libida. Ako bolesnik ni pod kakvim uslovima ne želi da prihvati činjenicu prenosa, ili ako lekar ne razume ili pogrešno razume fenomen, tada nailaze žestoki otpori, usmereni na to da,u svakom pogledu onemoguće vezu sa lekarom. Tada bolesnici odlaze i traže drugog lekara ili čoveka koji ih razume, ili ako odustanu od ovakvog traženja, zastaju sa rešavanjem svog problema.
14

Ali ako dođe do prenosa na lekara i ako je ovo prihvaćeno, onda je na taj način nađen prirodni ob­ lik koji kako zamenjuje raniji oblik, tako i omogu­ ćuje odvijanje energetskog procesa relativno bez kon­ flikata. Ako se stoga libidu prepusti slobodan tok, onda ovaj sam nalazi put ka njemu odgovarajućem objektu. Gde ovo nije slučaj, uvek se radi o svojeglaFrojd je uneo pojam prenosa da bi obeležio projek­ ciju nesvesnih sadržaja. Nasuprot izvesnim shvatanjima ne smatram da je »prenos na lekara« redovni i za uspeh terapije neophodni fenomen. Prenos je projekcija, a projekcija je ili prisutna ili nije. Neophodna nikako nije. Ni u kom slučaju ne može se »načiniti«, pošto ova, per definitionem, nastaje iz nesvesnih motivacija. Lekar može biti pogodan za projekciju ili ne. Uopšte nije rečeno da on u svim prilikama odgovara prirod­ nom pravcu pacijentovog libida, pošto je lako moguće da pred ovim lebdi kakav znatno važniji projekcioni objekt. Od­ sustvo projekcije na lekara u nekim slučajevima čak može znatno da olakša terapiju, pošto onda jasnije dolaze do iz­ ražaja stvarne lične vrednosti.
13 14

66

voj pobuni protiv zakona prirode ili o ometaj ućim uticajima. U prenosu se na j pre projektu ju sve moguće in­ fantilne fantazije, koje moraju biti razjedene, tj. reduktivno razrešene. Ovo se naziva razrešenje prenosa. Na taj način oslobađa se energija i iz ovog ne­ adekvatnog oblika tako da opet stojimo pred pro­ blemom raspoložive energijej I ovaj put ćemo poverovati prirodi da je, preTiego što smo ga tražili, već izabran objekt, koji osigurava najpovoljniji pravac kretanju psihičke energije.

67

V LIČNO I NADLIČNO ILI KOLEKTIVNO NESVESNO Ovde se opet nameće nova etapa našeg saznajnog procesa. Analitičko razrešavanje infantilnih fan­ tazija prenosa nastavljali smo dotle dok pacijentu nije postalo dovoljno jasno da je iz svog lekara načinio oca i majku, strica, staraoca i učitelja i već sve one bez­ brojne roditeljske autoritete. Ali kako pokazuje isku­ stvo, stalno izviru dalje fantazije koje lekara pred­ stavljaju kao spasenje ili čak kao božansko biće — naravno sasvim u suprotnosti sa zdravim razumom svesti. Dalje se ispostavlja da ovi božanski atributi prevazilaze okvire hrišćanskih shvatanja u kojima smo odrasli i poprimaju mnogobožačke oblike, na primer, ne retko oblike životinja. Prenos po sebi nije ništa drugo do projekcija nesvesnih sadržaja. Prvo se projektu ju takozvani povr­ šni sadržaji nesvesnog, što se može razaznati iz snova, simptoma i fantazija. U ovom stanju lekar je intere­ santan kao mogući ljubavnik (nešto slično mladom Italijanu u našem slučaju). Potom sve više izgleda kao otac — ili kao dobri ili kao gromoglasan, u zavi­ snosti od kvaliteta koje stvarni otac ima za pacijenta. Katkad lekar pacijentu izgleda materinski, što je ma­ lo čudnovato ali se ipak još nalazi u okvirima mo­ gućeg. Sve ove projekcije fantazije su podređene lič­ nim reminiscencijama.
68

Najzad mogu se javiti oblici fantazije koji imaju zanosan karakter. Tada izgleda kao da je lekar na­ daren natprirodnim svojstvima, nešto kao čarobnjak ili kao demonski razbojnik, ili kao odgovarajuće do­ bro: kao spasitelj. Ili izgleda kao mešavina oba. Ra­ zume se, on ne izgleda u pacijentovoj svesti neophod­ no tako, već se na površini pojavljuju fantazije koje tako predstavljaju lekara. Ovim pacijentima često ne ide u glavu da njihove fantazije stvarno potiču iz njih samih i da zapravo nemaju ništa ili malo zajed­ ničkog sa karakterom lekara. Ova zabluda potiče od toga što za ovu vrstu projekcija ne postoje lične osnove reminiscencija. Obično se može dokazati da su se slične fantazije javljale u izvesno vreme u detinjstvu vezane za oca ili majku, za koje, međutim, nisu davali stvarnog povoda ni otac ni majka. U jednom malom spisu Frojd je pokazao kako je Leonardo da Vinči u poznijem životu bio pod uticajem činjenice što je imao dve majke. Činjenica dveju majki ili dvostruko poreklo bilo je, doduše, kod Leonarda realno, ali je igralo određenu ulogu i kod dru­ gih umetnika. Tako je i Benvenuto Celini maštao o dvostrukom poreklu. To je uopšte mitološki motiv. U sagama mnogi junaci imaju dve majke. Fantazija ne polazi od stvarne činjenice da junaci imaju dve maj­ ke, već je opšte raširena »prastara« slika koja spada u tajne čovekove duhovne istorije a ne u područje ličnih reminiscencija. U svakom pojedincu, osim ličnih reminiscencija, postoje velike »iskonske« slike, kako ih je zgodno označio Jakob Burkhart (Burckhardt), tj. nasleđene mogućnosti čovekovog predstavljanja, onako kako je bilo odvajkada. Činjenica ovog nasleđa objašnjava za­ pravo čudnovati fenomen da se izvesni materijali i motivi saga ponavljaju u identičnom obliku na celoj zemlji. Ona dalje objašnjava kako, na primer, naši duševni bolesnici mogu da reprodukuju tačno one iste slike i odnose, koje poznajemo iz starih spisa. Neko­ liko primera ove vrste naveo sam u mojoj knjizi:
1
1

Eine Kindheitserinnerung des Leonardo da Vinci, 1010. 69

Preobražaji i simboli libida. Tim uopšte ne tvrdim da se nasleduju predstave, nasleđuje se samo moguć­ nost predstavljanja, što je bitna razlika. Dakle, u ovom daljem stadijumu terapijskog po­ stupka, gde se reprodukuju one fantazije koje više ne počivaju na ličnim reminiscencijama, radi se o mani­ festacijama dubljih slojeva nesvesnog, gde dremaju opšte ljudske, iskonske slike. Ove slike ili motive označio sam kao arhetipove (i kao dominante). Ovo otkriće znači dalji napredak shvatanja: na­ ime saznanje o dua sloja u nesvesnom. Naime, treba razlikovati lično nesvesno i nelično ili nadlično ne­ svesno. Ovo poslednje označavamo kao kolektivno nesvesno, pošto je odvojeno od ličnog i sasvim opšte i pošto se njegovi sadržaji mogu naći svuda, što na­ ravno nije slučaj sa ličnim sadržajima. Lično nesve­ sno sadrži izgubljena sećanja, potisnute (namerno za­ boravljene) neprijatne predstave, takozvana podpragovna (subliminalna) opažanja, tj. čulne percepcije koje nisu bile dovoljno jake da dopru do svesti, i konačno sadržaje koji još nisu sazreli za svesnost. To odgovara u snovima mnogostruko pojavljivanoj figuri Senke.
2 3 4 s

Novo izdanje: Symbole der Wandlung, 1952. Ges. Werke, Bd. 5. Up. sa: Vber den Begriff des kollektiven Unbewussten, 1936, Ges. Werke, Bd. 9. * U cilju razjašnjenja ovog pojma upućujem na sledeće radove iz kojih se može videti dalji razvitak pojma: Symbole der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5. Psychologische Typen, 1950, S. 567. Ges. Werke, Bd. 6, Par. 759. Up. u: Von den Vfurzeln des Beivusstseins, 1954, članke Uber die Archetypen des kollektiven Vnbewussten, S. 3. Ueber den Archetypus mit besonderer Berucksichtigung des Animabegriffes, S. 57. Die psychologischen Aspekte des Mutter-Arćhetypus, S. 87, Ges. Werke, Bd. 9, I. Kod Kerenvi und Jung: Einfuhrung in das Wesen der Mvthologie, Zur Psychologie des Kind-Archetypus, S. 103. Zum psj/chologischen Aspekt der Kore-Figur, S. 215, Ges. Werke, Bd. 9, I. Komentar za: Wilhelm: Das Geheimnis der goldenen Bliite, 1929, Ges. Werke, Bd. 13. Kolektivno nesvesno predstavlja objektivno-psihičko a lično nesvesno subjektivno-psihičko. Pod Senkom podrazumevam »negativni« deo ličnosti, naime zbir skrivenih, nekorisnih svojstava, nedovoljno raz1 4 5

70

Iskonske slike su najstariji i najopštiji oblici predstavljanja čovečanstva. One su isto toliko osećanje koliko i misao, da, one čak imaju nešto kao sopstveni, samostalni život, nešto kao parcijalnu dušu što- se lako može videti u onim filozofskim ili gnostičkim sistemima, koji kao izvor saznanja koriste opa­ žanja nesvesnog. Predstava anđela, arhanđela, »prestolja i gospode« kod sv. Pavla, arhonti gnostičara, nebeska hijerarhija Dionizijusa Aeropagita itd. potiče iz zapažanja relativne samostalnosti arhetipova.
6

Time smo našli i objekt koji izabira libido, pošto se oslobodio iz lično infantilnog oblika prenosa. On sledi svom padu u dubine nesvesnog i tamo oživljava i budi ono što je do tada dremalo. On je otkrio skri­ veno blago iz koga je čovečanstvo stalno stvaralo, iz koga je izdvojilo svoje bogove i demone i sve one naj­ jače i najsilnije ideje, bez kojih čovek prestaje da bu­ de čovek. Uzmimo na primer jednu od najvećih ideja, koja se rodila u 19. veku — ideju održanja energije. Robert Majer (Robert Mayer) je zapravo stvaralac ove ideje. On je bio lekar a ne fizičar ili filozof, kojima bi bilo bliže stvaranje jedne ovakve ideje. Ali zna­ čajno je znati da Majer zapravo nije stvorio ideju. Ova isto tako nije nastala slivanjem tada postojećih predstava ili naučnih hipoteza, već je kao biljka izra­ sla u njenom stvaraocu. O ovome Majer je (1844) na­ pisao sledeće Grizingeru (Griesinger): »Teoriju uop­ šte nisam smislio za pisaćim stolom.« Potom izlaže neka fiziološka zapažanja koja je stekao kao brod­ ski lekar (1840—41). »Ako čovek želi da razjasni« — tako nastavlja u svom pismu — »fiziološke momente, onda je neophodno poznavanje fizikalnih procesa, ako čovek ne pretpostavlja da stvar posmatra sa metafi­ zičke strane, što mene inače beskrajno disgutira; ja sam se, dakle, držao fizike i držao se predmeta sa
vijenih funkcija i sadržaje lično nesvesnog. Sažeto izlaganje kod T. Wolff: Einfuhrung in die Grundlagen der JeomplMcen Psj/choloffie u: Studien zu C. G. Jungs Psvcftolooie, 1959, S. 151. • Jung: Ges. Werke, Bd. 7.

71

takvom predanošću da sam se, zbog čega bi neko mo­ gao da me ismejava, malo interesovao za dalji svet već sam se najradije zadržavao na palubi gde sam mogao neprestano da radim i gde sam u nekim časo­ vima osećao inspiraciju, kakvu se ne mogu setiti da sam osećao ikada pre ili posle toga. Nekoliko munje­ vitih misli koje su prostrujale u vreme plovidbe pre­ ma Surabaju vredno sam progonio i one su me opet dovodile do novih predmeta. Ova vremena su prošla, ali mirno ispitivanje onog šta je onda iskrsnulo u meni, naučilo me je da se istina ne samo subjektivno oseća, već da se i objektivno može dokazati, da li se ovo, međutim, može desiti čoveku tako malo upuće­ nom u fiziku, naravno da mora ostati bez odgovora.« U svojoj Energetici Helm iznosi mišljenje »da nova zamisao Roberta Majera nije uz pomoć dubokog razmišljanja postepeno izrasla iz tradicionalnih poj­ mova o energiji, već da ona spada u one intuitivne ideje koje, potekle iz drugog područja duhovnog rada, tako reći napadaju mišljenje i primoravaju ga da, shodno njima, preobrate tradicionalne pojmove.«* Pitanje je odakle potiče nova ideja koja se sa tako elementarnom snagom nameće svesti? I odakle crpi onu snagu koja može obuhvatiti svest u tolikoj meri da se može potpuno odvojiti od svih tih razno­ likih utisaka prvog putovanja po tropima? Na ova pi­ tanja se ne može lako odgovoriti. Ali ako našu teo­ riju primenimo na ovaj slučaj, onda objašnjenje mora da glasi: Ideja o energiji i njenom održavanju mora biti iskonska slika koja je tinjala u kolektivno nesvesnom. Ovaj zaključak nas, naravno, primorava da dokažemo da je takva iskonska slika stvarno postoja­ la u duhovnoj istoriji i da je bila dejstvena tokom milenijuma. Ovaj dokaz može stvarno izneti bez poseb­ nih teškoća. Najprimitivnije religije u najrazličitijim područjima zemlje zasnovane su na ovoj slici. To su takozvane dinamističke religije, čija je jedinstvena
7

Robert Mayer, Kleinere Schriften un Briefe, Stuttgart, 1893, S. 213. Pismo Wilhelmu Griesingeru, 16. juni 1844. G. F. Heim: Die Energetik nach ihrer geschichtlichen Entwiklung, Leipzig, 1898, S. 20.
7 s

72

i presudna zamisao da postoji opšte raširena magij­ ska snaga, oko koje se sve kreće. Tejlor (Tavlor), poznati engleski istraživač, a isto tako i Frejzer (Frazer) pogrešno su ovu ideju shvatili kao animizam. U stvarnosti pod svojim pojmom snage primitivci uop­ šte ne podrazumevaju duše ili duhove, već stvarno nešto što američki istraživač Lavdžoj (Lovejov) spretno označava kao »primitive energetics«. Ovaj pojam odgovara predstavi duše, duha, boga, zdravlja, telesne snage, plodnosti, magijske snage, uticaja, sile, ugleda, leka, kao i izvesnim raspoloženjima karak­ terističnim za oslobađanje afekta. Kod izvesnih Polinežana »mulungu« (upravo ovaj primitivni pojam energije) je duh, duša, demonsko biće, magijska sna­ ga, ugled; kada se desi nešto čudno, ljudi uzvikuju »mulungu«. Ovaj pojam snage je i prvo shvatanje boga kod primitivaca. Tokom istorije ova slika se razvijala u stalno novim varijantama. U Starom zavetu svetli magijska snaga u zapaljenom žbunu i pred Mojsijem; u jevanđeliste ova snaga dolazi s neba si­ laskom Svetog duha u obliku plamenih jezika. Kod Heraklita ona se pojavljuje kao energija sveta, kao »večito živa vatra«, u persijskom ona je vatreni sjaj »haoma«, božje milosti, kod stoika je »pratoplota«, sudbinska snaga. U srednjovekovnim legendama po­ javljuje se kao aura, svetački zrak koji kao plamen bukti iz krova kolibe u kojoj svetac leži u ekstazi. U svojim viđenjima sveci vide ovu snagu kao sunce, kao obilje svetlosti. Prema starom shvatanju i sama duša je ova snaga; u ideji besmrtnosti leži njeno odr­ žanje, dok u budističkom i primitivnom shvatanju metempsihoze (putovanje duša) leži njena neograni­ čena sposobnost preobražavanja uz konstantno odr­ žanje.
9 10

Dakle, ova ideja je od eona utisnuta u čovekov mozak. Zbog toga leži spremna u nesvesnom svakom pojedincu. Potrebni su samo izvesni uslovi da se po' Takozvana: Mana. Up. N. Soederblom: Das Werden des Gottesglaubens, 1916. Arthur O. Lovejov: The Fundamental Concepts of the Primitive Philosophy, u The Monist, sv. XVI, 1906, str. 361.
10

73

novo pojavi. Ovi uslovi očigledno da su bili ispunje­ ni kod Roberta Majera. Najveće i najbolje misli čove­ čanstva formiraju se iznad iskonskih slika kao iznad skice. Već su me često pitali odakle potiču ovi arhe­ tipovi ili praslike. Izgleda mi kao da se njihovo na­ stajanje uopšte ne može drugačije objasniti do pret­ postavkom da su ove nataloženo, stalno ponavljano iskustvo čovečanstva. Jedno od najobičnijih a isto­ vremeno najupečatljivijih iskustava je dnevno sun­ čevo prividno kretanje. Svakako da o ovome ne mo­ žemo otkriti ništa u nesvesnom, ukoliko se radi o nama poznatom fizičkom zbivanju. Nasuprot tome srećemo mitološkog junaka sunca u svim svojim va­ rijacijama. Ovaj mit predstavlja arhetip sunca a ne fizičko zbivanje. Isto se može reći i za mesečeve me­ ne. Arhetip je neka vrsta spremnosti da se uvek iz­ nova reprodukuju iste ili slične mitske predstave. Prema tome izgleda kao da se ono što se utisku je u nesvesno sastoji isključivo od subjektivne predstave fantazije pokrenute fizičkim zbivanjem. Stoga bi se moglo pretpostaviti da su arhetipovi mnogo puta po­ navljani otisci subjektivnih reakcija." Naravno da ova pretpostavka samo dislocira problem ali ga ne rešava. Ništa nas ne sprečava da pretpostavimo da se izvesni arhetipovi sreću već kod životinja, da su scoga uopšte osnovane u svojstvenosti živog sistema i da su tako naprosto izraz života čije bivstvo dalje ne treba objašnjavati. Arhetipovi, kako izgleda, nisu samo otisci stalno ponavljanih tipičnih iskustava, već se em­ pirijski istovremeno i ponašaju kao snage ili tenden­ cije ponavljanja istih iskustava. Naime, uvek kada se jedan arhetip pojavi u snu, u fantaziji ili u životu, nosi sa sobom poseban »uticaj« ili snagu, zahvalju­ jući kojoj deluje numinozno, odnosno fascinirajuće ili podsticajem na akciju. Posle rasprave ovog primer a za nastajanje novih ideja iz blaga iskonskih slika, vratićemo se na dalje izlaganje procesa prenosa. Videli smo da je libido u onim na izgled neadekvatnim i čudnovatim fantazija" Up. Die Struktur der Seele u: Seelenprobleme der Gegenvoart, 1950, S. 127. Ges. Werke, Bd. 8. 74

on pada u Scilu introjekcije ovih slika. sadrže ne samo sve ono najlepše i najveće što je čovečanstvo ikada mislilo i osećalo.ma zahvatio svoj nov objekt: naime sadržaje kolek­ tivno nesvesnog. Ovo je razlog zašto su lju­ dima bili stalno potrebni demoni i što nisu nikada mogli živeti bez bogova. opčinjujuće dejstvo na svest i zbog toga mo­ gu znatno da alterišu subjekt. Werke. već samom sebi. 4. koja nije za potcenjivanje. Bd. Analytische Beobachtungen iiber Phantasien eines Schizophrenen u Jahrbuch filr psychoanalytische und psychopathologische Forschungen. kod sugestivnih uticaja i poseb­ no pri izbijanju izvesnih oblika šizofrenije. čiji je »bog mrtav«. 1912. Ali ako pacijent izbegne ovu Haribdu. 504. tako da je onemogućen i ljudski kontakt. neslobodi. naime. Ovde se pokazuje karakteristično dejstvo arhetipa: on zahvata psihu sa nekom vrstom iskonske snage i prinuđava je da pre­ korači ljudska područja. Tako od sebe ili drugog stvara boga ili đavola. njihove osobine ne pri­ pisuje lekaru. Kod introjekcije zapada u smešno samoobožavanje ili moralno samorazdiranje. S. Ako pa­ cijent ličnost lekara ne može razlikovati od ovih pro­ jekcija. 5. autonomni centri) oni vrše fas­ cinantno. izuzev nekoliko posebno pa­ metnih pripadnika »homo occidentalis«-a od juče i prekjuče. Ovo se vidi kod reli­ gijskih preobraćanja. iluziji i opči­ njenosti u dobru kao i zlu. On daje povoda preterivanju. sastoji se u tome što sadržaje kolektivno nesvesnog pripisuje određenoj ličnosti. za koje je čovek ikad bio sposoban. Bd. koju oba puta čini. 1952. tj. Kod projekcije on se koleba između prekomernog i bolesnog ushićenja i mržnjom ispunjenog prezira svog lekara. isto kod Jan Nelken. Ges. već i sva nedela i gadosti. Ovo je takođe loše. zbog čega se sami preobražavaju u bogove i to u duodecimne bo12 Iscrpno analizovan slučaj u: Symbole der Wandlung. Greška. onda se konačno gubi svaka mogućnost razumevanja. nadljudi. nadmenosti (inflacija!). projekcija iskonskih slika na lekara predstavlja opasnost za da­ lju terapiju. 18 75 . Zahvalju­ jući svojoj specifičnoj energiji (oni se naime pona­ šaju kao energetski. Slike. Kao što sam već rekao.

ako je ikako mogućno. iskorenimo haos iracionalnog u nama i iz­ van nas. noćas sam celo nebo dezinfikovao sublimatom i pri tom nisam otkrio Boga. nešto što može da izmisli »prosvećena« svest. A ovo iracionalno je takođe psihološka funkcija. Ovo je na­ zvao enantiodromia. Jer na ovo pitanje čovekov intelekt ne može nikada odgovoriti. otkrio je najdivniji od svih psiholoških zakona — naime. Postojanje boga je jednom zauvek neodgovoreno pitanje. upravo kolektivno nesve­ sno. on može biti siguran da je ovaj ipak samo jedna od mogućih duhovnih funkcija i da se pokriva samo sa njemu odgovarajućom stranom fenomena sveta. U nama po­ stoji hvale vredna i korisna težnja da. koja uopšte nema ničega za­ jedničkog sa pitanjem postojanja boga. božanskog bića prisutna je svuda. onda je to bar »trbuh«. regulišuću funkciju suprotnosti.« Tako nešto se desilo i nama. pod čim je podra76 . koji je-stvarno bio veliki mu­ drac. pošto će inače jednostavno nešto drugo postati bogom. Već odavno naš intelekt zna da se bog ne može tačno zamisliti a kamoli predstaviti da i kako stvarno po­ stoji. i stvarala. ići u susret.gove sa tvrdom lobanjom i hladnim srcem. bar u ljudskim okvirima. ako ne svesno onda nesvesno pošto je arhetip. ideja nadmoćnog. Stoga smatram pametnijim svesno priznati ideju boga. Svest mora imati razuma da bi u haosu nesređenih pojedi­ načnih slučajeva sveta prvo otkrila neki red pa za­ tim. naime. ka­ ko kaže sv. U našoj duši nešto je od superiornije vlasti — ako to svesno nije bog. još manje može dati neki božji dokaz. »consensus gentium« (slaganje naro­ da) već eonima govori o bogovima i eonima će još o njima govoriti. Pavle. Osim toga ova­ ko nešto je suvišno. dok je razum uglavnom vezan za svest. naprosto neophodna psihološka funk­ cija iracionalne prirode. Jedan duševni bolesnik mi je jednom rekao: »Gospodine doktore. Ma kako svoj razum čovek smatrao lepim i savršenim. Sa ovim procesom smo na izgled prilično daleko odmakli. ali svuda naokolo leži i iracionalno koje se ne poklapa sa razumom. Stari Heraklit. Pojam boga je. po pravilu nešto vrlo nedovoljno i glupo. Ali.

dok mi u svakodnevnom govoru činimo to isto. Tada se ovo naziva »organizacija«. na­ ime. Čovek još veruje da nešto hoće ili da bira a ne primećuje da je već opsednut. Ostavio sam je u njenom prvobitnom obliku. monomanija ili opsednutost. Zar ne kažemo: »Od ovog ili onog on stvara Boga«. pošto čovek nije samo razuman i ne može i neće nikada biti." Covek se. (Ovde podsećam na ranije pomenuti slučaj ame­ ričkog poslovnog čoveka. (dodalo 1942). zbog čega civilizacija revnosno teži da odgaja ovakve jednostranosti. odnosno gomilanje energije. koji izvanredno lepo poka­ zuje enantiodromiju). postepeno stvaraju »crkvu«. Strast. Kako pokazuju današnji događaji. onda je to trbuh. nastaje strast. da je interesovanje već gospodar koji je na sebe privukao snagu. To treba da zapamte svi propovednici kulture. pošto sa­ drži istinu koja će se više od jednog puta potvrditi tokom istorije (napisano 1925). Bez sumnje je sposobnost za ovakvu jednostranost tajna izvesnih uspeha. koja se krije u ovakvim monomanijama. jeste ono što su stari nazivali »Bogom«.zumevao da se sve jednom sustiče u svoju suprot­ nost. su neka vrsta bogova. skupljajući stado vernika. Tako nužnim načinom racional­ ni kulturni stav prelazi u svoju suprotnost. naime u iracionalno kulturno opustošenje. koji kada budu priznati od mnogih. Iracionalno ne treba i ne može se iskoreniti. međutim. da se po­ služimo recima sv. Ovakva interesovanja. naime. Ovo » Ova rečenica napisana je za vreme prvog svetskog rata. izgleda da u čovekovoj duši uvek postoji nešto kao superiorna moć i ako to nije ideja boga. Na ovaj način. Obično je Ja privučeno od ovog energetskog fokusa u tolikoj meri da se sa njim identifikuje i misli da uopšte ništa dru­ go i ne želi niti potrebuje. Prethodno sam rekao. Bogovi ne mogu i ne smeju umreti. O sancta simplicitas'. najjača jednostranost koja teško ugrožava psihičku ravnote­ žu. na potvrdu se nije moralo isuviše čekati. Pavla. . ne srne identifikovati sa razumom. 77 . Time sam hteo da izrazim činjenicu da vazda neki nagon ili kompleks predstava u sebi sjedinjuje najveći zbir psihičke energije. Ko zapravo želi ovo slepo razaranje? . . Ali svi pomažu demonu sa poslednjom predanošću. čime Ja prisiljava da bude u njegovoj službi.

tj. to jest kolektivna psiha. Paci­ jent mora da nauči da razlikuje šta je Ja a šta ne-Ja. jEnantiodromija je raskidanost u parove suprotnosti. Kao što nagoveštava stari Sinezijus. tj. međutim. Tome. slede teške kazne. tako da je u svakom pogledu koristan član ljudske zajednice. ne predstavlja rešenje problema. sa većim zlom istera manje. koja uvek preti kada neki pokret dospe do neosporne moći. prethodno primenjivana u nekorisnom.je praćeno dezorganizacionom reakcijom. problema koji sam prethodno izneo. Njegova energija. patološkom obliku. Time je pripremljeno rešenje problema Scile i Haribde. koji su svoj­ stveni Bogu a i svakom bogopostalom čoveku. nalazimo se u sferi i na jednom stupnju problema koji se najpre ne uzima u obzir za prak­ tičnu analizu mladih osoba ili takvih koje su isuviše dugo ostale infantilne. Enantiodromija. ovim je na­ šla svoje pravo područje. Tamo gde još treba savladati sliku majke i oca. sa kojim od ovog trenutka mora dugo vremena da se raspravlja.axixif) ¥UXT)) postaje bog i demon i u ovom stanju trpi božanske kazne: naime raskidanost Zagreusa koju je iskusio i Niče u početku svog duševnog oboljenja. Sve što se u ovom pogledu zapostavlja pada u nesvesno i pojačava njegovu poziciju. Užasnom zakonu enantiodromije izmiče samo 0naj ko zna da se diferencira od nesvesnog i to ne na taj način što bi potiskivao — jer će ga ono jedno­ stavno ščepati od pozadi — već što će ga jasno po­ staviti pred sobom kao nešto što se razlikuje od njega. koja želi da pomoću veelzevula. istera đavola. Čim govorimo o kolektivno nesvesnom. već je u svojoj dezorganizaciji isto tako šlepa kao i u svojoj organi­ zaciji. koji svojoj sličnosti sa bogom ima da zahvali za pobedu nad njegovim bogovima. Na taj način on stiče mate­ rijal. ispunjava svoju dužnost prema životu. cara đavolskog. upravo »produhovljena duša« (7cveup. tamo gde treba osvojiti još jedan 78 . tako da je čovek u opasnosti da ga ono proguta.\U okvire razlikovanja Ja i čvrsto stoji na svom tlu.

već stojimo pred zadatkom da nađemo onaj smi­ sao koji omogućuje nastavak života. Bd. tu moramo go­ voriti o problemu suprotnosti i o kolektivno nesves­ nom. moramo potpo­ magati sve ono što podstiče silazak. Čak vlada i pogrešno častoljublje da star čovek treba da bude kao mladić ili bar treba 14 " Uz ovaj navod up. stvaranje potomaka i svi poslovi oko njihovog podizanja. Međutim. ukoliko ovaj tre­ ba da znači više od čiste rezignacije i setnog pogleda unazad.deo života koji normalno poseduje prosečan čovek. pošto ovde više nismo zaokup­ ljeni pitanjem kako možemo odstraniti sve ono što čoveku smeta pri profesionalnom osposobljavanju ili u braku ili bilo čemu što predstavlja ekspanziju ži­ vota. prvi je prirodna svrha.' Ali tamo gde je savladan prenos sa roditelja i prevaziđene mladalačke iluzije. tu radije uopšte ne govorimo o kolektivno nesvesnom i o problemu suprotnosti. 8. Tako je naš zadatak kod mladog čoveka drugačiji nego kod starijeg. Naš život je kao sunčevo kretanje. Ovde se nalazimo izvan područja Frojdovih i Adlerovih redukcija. 220. u šta spada sticanje novca i socijalni položaj. 79 . velika je zabluda pretpostaviti da je. Kada je ovaj zadatak ispunjen. u postizanju drugog cilja malo šta nam ili ništa ne pomaže. ili gde su bar zrele za prevazilaženje. S. samo su mu smisao i namera sasvim drugačiji. Tada dolazi enantiodromija. na primer. Izjutra on stalno dobija u snazi. Kod prvog je dovoljno odstraniti sve prepreke koje otežavaju ši­ renje i uspon. ! Čovek ima dvojake zadatke. Ges. Popodne čovekovog života je isto tako bogato smislom kao i prepodne. dok najzad svetio i toplo ne dostigne podnevnu visinu. jedna žena sa menopauzom »gotova«. Werke. U postizanju prvog cilja pomaže priroda. međutim.: Die Lebenswende u: Seelenprobleme der Gegenwart. Neiskusni mladić možda smatra da se stari mogu ostaviti da idu svojim putem pošto imaju život iza sebe i vrede još samo kao okamenjeni podupirači prošlosti. 1950. počinje druga faza: kulturna svrha. Njeno stalno kretanje napred više ne znači jača­ nje već smanjenje snage. a osim toga vaspitanje. kod drugog.

Promena profesije. Nameće se neophodnost da se uvidi vrednost suprotnosti ranijih ideala. Rđava strana radi­ kalne konverzije u suprotnost je činjenica da raniji život biva potisnut. onda vrednost ili istina ukinuta. Naravno da je osnovna zabluda verovati da je kada uvidimo nevrednost u nekoj vrednosti ili neistinu u nekoj istini. Sve ljudsko je relativno. promene religije i apostazije svih vrsta su sim­ ptomi ovog prelaska u suprotnost. spozna i oseti neistina u dosa­ dašnjoj istini. zapazi zabluda u dosa­ dašnjim ubeđenjima. Oni se grčevito hvataju za mladalačke iluzije ili za svoju decu da bi na ovaj način spasli neki komadić mladosti. Ne mali broj onih. čovek popodneva treba da nade unu­ tra. tako i sada smetnje opet nastaju zbog potiskivanja ranijih idola. raz­ vodi. odbacuje sve ono što su ranije sma­ trali dobrim i vrednim. Ovo se naročito vidi kod majki koje svoj jedini smi­ sao vide u deci i veruju da će pasti u bezdano ništavilo kada ih budu napustila deca. Kao što su se ranije neurotske smetnje javljale zbog nesvesnosti međusobno oprečnih fantazija. Prelazak od jutra ka popodnevu znači preobražaj vrednosti. One su samo postale relativne. Zbog toga je kod mnogih prelazak iz prirodne u kulturnu fazu tako beskrajno težak i gorak. To je neka vrsta drugog puber­ teta ili period neodoljive žestine ne retko praćen svim olujama i strastima (»opasno doba«). Ovde stojimo pred novim problemima. Ali problemi ko­ ji se postavljaju u ovom dobu više se ne mogu resiti starim receptima: kazaljka ovog časovnika ne može se vratiti unazad. koji često lekaru zadaju ne malu glavobolju. čime nastaje stanje neravnoteže koja je i pre postojala dok su suprotnosti svesnih vr­ lina i vrednosti još bile potisnute i nesvesne. koji su došli u konflikte sa proble­ mom suprotnosti. jer 80 . nastavljajući da žive u sup­ rotnosti sa svojim ranijim Ja.da isto čini iako intimno više u to ne može da vcruje.' Ono što je mladost nalazila i mo­ rala naći spolja. koliko se otpora pa čak i neprijatelj­ stva krilo u onome što je do sada važilo kao ljubav. Stoga nikakvo čudo što se mnoge teške neuroze javljaju u početku životnog popodneva.

pošto je sve energetski fenomen: Ali energija nužnim načinom po­ čiva na prethodnoj suprotnosti bez koje uopšte nema energije. oni bar ne postaju renegati. krije ne mala zasluga. Ne radi se o konverziji u suprotnost već o odr­ žanju ranijih vrednosti zajedno sa priznavanjem nji­ hovih suprotnosti. koji je upravo energija. ne idenje u korak »laudatores temporis acti« su neprijatni. borniranost. Odabrana dela. kao što je već rekao Niče. već samo drveće koje polako odumire. Ko ovako postupa sa svojim vredno­ stima odbacuje i samoga sebe. učtivo rečeno »svedoci prošlosti«. oni ostaju uspravni i ne padaju u sivilo ni u blato. strah od problema su­ protnosti — naslućuje se prisustvo i potajno se plaši neprijatnog Medardovog brata. Uko­ liko se. vrelo i hladno itd. inače ne jamče zaštitu od pretećeg prevrata. oni ne postaju bankroti. pošto je način na koji zastupaju neku istinu ili bilo kakvu vrednost u toli­ koj meri krut i nasilnički da to čoveka više odbija nego što ga privlači ponuđena vrednost — čime se onda postiže suprotno od dobre namere. ko­ ji moraju biti apsolutni. Zbog toga se sme dati samo jedna istina i samo jedno merilo ponašanja. To znači konflikt i razlaz sa samim sobom. Stoga sklonost da se sve ranije vrednosti osporavaju u prilog njihove sup­ rotnosti preterana je kao i ranija jednostranost. Ali u nama samima nalazi se najopasniji revolucionar i to upravo mora da zna onaj ko hoće 6 Jung. Ono što ih čini krutim je. otvrdlost. koje se sada odbacuju. Uvek mora postojati visoko i duboko. doduše vrlo nesimpatičnoj pojavi kod starijih ljudi. krutost. međutim. Mora se pri­ znati da se u ovoj. onda dolazi do fatalnog gubitka. II 81 . da bi moglo doći do procesa izjednačivanja. Ali propratni simptomi. radi o opšte priznatim i neospornim vrednostima. u suštini uzev. i Zbog toga se još češće od konverzije u suprotnost kao izlaz traži grčevito i uporno zadržavanje dosadašnjih gledišta. koji se svuda vidi samo ne kod sa­ moga sebe. kako filozofski tako i moralno. Shvatljivo da čovek od ovoga zazire.sve počiva na unutrašnjoj suprotnosti. čak štetni.

nekorisno je u starosti. lični i kolektiv­ ni. već i moguće. Svakako da na taj način menjamo prividnu sigurnost. Dok su slike sećanja lično nesvesnog donekle ispunjene. Kritika me je teško 15 82 . kada regresija psi­ hičke energije. Međutim. Zbog toga se regresija nastavlja do u detinjstvo (stoga i detinjastost mnogih neurotičara) i konačno u vreme pre detinjstva. on uzmiče. želeo bih da bar pomenem njegovo postojanje. nasuprot tome kolektivno nesvesno sadrži preinfantilno doba. čak prelazeći i preko rano infantilnog doba prodre u tragove ili ostatke života predaka. tehnički rečeno on vrši re­ gresiju. već namerno proširenje arhe­ tipa kroz u indijskoj filozofiji tako važan karma faktor. Ne ulazeći u bliže izlaganje ovog faktora. dotle su arhetipovi kolektivno nesvesnog neispunjeni. Ova primesa ne znači nenamernu nejasnoću. međutim. 15 Čitalac će primetiti da se ovde u pojam arhetipa meša nov elemenat koji ranije nije bio pominjan. pošto su to oblici koje indivi­ dua nije lično doživela. u stvarnosti. jer su doživljene slike. ostatke života predaka. rascepa. tada se bude mitološke slike — arhetipovi. tj. On poseže natrag u ona vremena kada se nalazio u sličnim situacijama i pokušavaće da ponovo koristi ona sredstva koja su mu tada pomogla. Loše u ovom stanju je što ono na izgled nema izlaza. Zbog toga su nas praktične neophodnosti terapij­ skog postupka prisilile da potražimo sredstva i puteve koji bi mogh da nas izvedu iz ovog nepodnošljivog stanja. Prethodno smo pomenuli činjenicu da nesvesno u neku ruku ima dva sloja — naime.da zdrav pređe u drugu polovinu života. Sto je pomoglo onom američkom poslovnom čoveku što se vratio svom ranijem poslu? Više nije išlo. »trećeg nema«. To zvuči avanturistički. »Tertium non datur« kaže lo­ gika. Uvek kada se čovek nađe pred nesavladljivim preprekama. radi se o nečemu što ne samo da je logično. koju smo do tada uživali za stanje nesigurnosti. Ali ono što je pomoglo u mladosti. kon­ tradiktornih ubeđenja. Karma aspekt je neophodan za dublje razumevanje suštine arhetipa. Lični sloj se iscrpljuje sa najranijim infantilnim sećanjima.

Naša svest je natopljena hrišćanstvom u tolikoj meri. Ali me je stalno čudilo sa kakvim pojmom su moji kritičari iz­ razili iskustveni materijal o kome je bila reč. neprijateljskije i nespojivije biti drugo. ne izuzimajući ni katoličanstvo. koje od ranog srednjeg veka do danas nikada nisu sasvim izgubile svoju životnu sna­ gu. moj članak Poracelsus als geistige Erscheinung. u velikoj meri taj simbolizam nestao je sa površine. možda. i Psvchologie und Alchemie. da nesvesna suprotna pozicija uopšte ne može biti svesno primljena i to sasvim jednostavno zato ne što iz­ gleda isuviše suprotna važećim osnovnim shvatanji­ ma. tim će agresivnije. Ali ni ono ni u prošlosti ni u sadašnjosti nije dostiglo obilje nekadašnjeg mnogobožačkog simbolizma. Ali ako svest prizna bar relativnu važnost sva­ kom ljudskom mišljenju. Ovo se dešava jednostavno stoga što ovi moderni gnostički sistemi izlaze u susret potrebi za formula­ cijom i izrazom ovih unutrašnjih. zbog čega se ovaj održao još stolećima u hrišćanstvu i tada postepeno prešao u izvesne donje struje. više od bilo kog postojećeg oblika hrišćanske re­ ligije. tako da u po­ četku mirenje oba stanovišta ima malo izgleda na uspeh. rigićnije i bezuslovnije zadržava jedno stanovište. onda i suprotnost gubi ne1 16 ' napala zbog ideje o arhetipu. Ove slike poseduju ta­ kav intenzitet da je sasvim shvatljivo zašto milioni obrazovanih ljudi zapada u teozofiju i antropozofiju.i Otvara se takav unutrašnji duhovni svet o kome ranije nismo ni slutili i pojavljuju se sadržaji koji se. Bd. 13. Naime. bezglasnih zbiva­ nja. nalaze u najstrožijem kontrastu prema na­ šim dosadašnjim shvatanjima. 12. 6' 83 . pa čak skoro sasvim njome uobličena. Ges. " Up. ali preobraćajući svoje obličje vraćao se da kompenzuje jednostranost moderne orijentacije svesti. Bez daljnjega priznajem da je ovaj pojam kontroverzan i da unosi ne malu pometnju. Werke. što se jednostrani je. Doduše. Ges. Werke. 1952. Ono uostalom može da nesravnjivo obuhvatnije od protestantizma izrazi sporna činjenična stanja pomoću dogmatskog i kultnog simbolizma. Bd.

von Franz. hinduizma i taoizma. Ali istovremeno. Bd. ova suprotnost traži sebi pogodan izraz. oni stavljaju prazne reči na mesto svih stvarnosti i tako se izvlače iz patnje od trp­ ljenja suprotnosti ulazeći u bledi. Doživljavanje arhetipa često se čuva kao lična tajna. i shvatanjima. Surogat čini ljude nestvarnim i sivim. L. jednog unutrašnjeg koji nam stoji nasuprot i koji nas izaziva na borbu. koji eventualno ni­ su izrasli na našem tlu i nisu srasli sa našim srcem. Sličan primer je vizija zmije sa mnogo očiju kod Ignjacija. npr. Pomoću ovak­ vih preinačavanja pravi doživljaj se zamenjuje sli­ kama i recima. dvodimenzionalni 17 " Up. već samo sa umom. Dalje M. To je tako reći ukradeno dobro koje ne napreduje. javljaju spontano i to uopšte ne samo kod »psiholoških« ljudi. moj članak Bruder Klaus. 1959. 84 . pri čemu se isuviše lako dešava da se prvobitni doživljaj preinači u smislu pozajmlje­ nih predstava. Meni su tako često najčudnovatije snove i vizije ispričali upravo ljudi u čije duševno zdravlje ne bi mogao da posumnja ni stručnjak. Werke. Kroz rad skopčan sa analitičkim terapijskim po­ stupkom nastaju doživljaji arhetipske prirode koji zahtevaju izraz i uobličavanje. kao đavolsku pojavu. idejama i oblicima. koju je on najpre tumačio kao božju. Sinkretizam (mešanje i kombinacije) teozofije obimno iz­ lazi u susret ovoj potrebi i time se objašnjavaju njeni brojni uspesi. arhetipski doživljaji se. jer se njime čovek oseća po­ gođen do srži.što od svoje inkompatibilnosti. Razumljivo da se tada tra­ že pomoćne paralele. ne retko. u istočnjač­ kim religijama budizma. koji čak ne može jasno da ih zamisli. Ges. To je neka vrsta praiskustva duševnog ne-Ja. međutim. koje su pozajmljene iz stranog izvora. Die Visionen des Niklaus von Fliie. pošto ih nikada nije sreo. Naravno da ovo nije jedina prilika gde se stiču iskustva ovakve prirode. zatim. 11. Tipičan slučaj takve vrste je trostruka vizija brata Niklausa fon Flije (Niklaus von der Fliie).

već se mora naći put koji posreduje između svesne i nesvesne re­ alnosti.šematski svet. ne mogu biti neposredno prevedene u naš svet. Nemim zbivanjima koja su izazvana regresijom u preinfantilno doba ne treba nikakva zamena. patnji i radosti predaka i hoće natrag u život i kao doživljaj i kao delo. Ove slike su postale iz života. gde sve živo i stvaralačko vene i odu­ mire. 85 . već individualno uobličavanje u životu i u delu pojedinca. Ali zbog svoje suprotnosti u odnosu na svest.

Up. moj članak Die transzendente Funktion u Geist und Werk. Pri­ rodni proces sjedinjavanja suprotnosti postao mi je model i osnova metode. 1 2 86 . na primer. koja se spontano javljaju u snovima i vizijama. trpljenje ili rad koji je dobio naziv transcendentne funkcije pošto predstavlja funkciju koja se zasniva na realnim i imaginarnimili racionalnim i iracionalnim podacima i na taj. Rhein-Verlag. Ona je prirodni pro­ ces. 8. manifestacija energije potekle iz napona suprot­ nosti i sastoji se od niza maštanih zbivanja. Prikaz serije snova nalazi se u Psychologie und Alchemie. koja se u suštini sastoji od toga da se ono što se pd prirode dešava nesvesno i spontano. 1958. Isti proces zapaža se u početnim stadij umima izvesnih oblika ši­ zofrenije. u zavisnosti od shvatanja. Werke. Werke. i to kao naziv funkcije realnih i imaginarnih brojeva.način premošćava por nor između svesnog i nesvesnog. namerno izazove i integriše u svest i njeno shvatanje. u autobiografskom prikazu Aurelia Gerarda de Nervala (Gerard de Nerval). Bd. Ges. Nesreća mnogih slučajeva sastoji se u tome što nemaju sredstvo ni načine da duhovno savladaju 1 2 Naknadno sam otkrio da se pojam »transcendentne« funkcije sreće i u višoj matematici.VI SINTETSKA ILI KONSTRUKTIVNA METODA Borba sa nesvesnim je proces ili. Ziirich. Literarno najznačajniji primer svakako da je Faust II deo. 12. Klasičan opis jednog ovakvog toka nalazi se. Ges.

Ges. Naime. i da po­ stoje psihički materijali koji praktički uopšte ništa ne znače ako su samo raščlanjeni. Jedna pacijentkinja. Ovde mora da pri­ skoči u pomoć lekar u obliku posebne metode tera­ pijskog postupka. koja se upravo nalazila na kritičkoj. teško i posle dugog oklevanja. koji san (ili fantaziju) razlaže na reminiscen­ cije i nagonska zbivanja koja su mu u osnovi. 2.događaje koji se zbivaju u njima. 12. Jacobi. ukoliko je samo raščlanjavanje. S. G. kako me je neprijatno na­ učilo iskustvo. Jung. odlučio sam da u nazna­ čenom smislu odbacim samo personalističku orijen­ taciju medicinske psihologije. kada izrone slike kolektivno nesvesnog. 397. K što analiza simbolički ma­ štati matprijal r a s l a ž p 11 n j p g o v p k o m p o n e n t e . s početka pomenute teorije zasnivaju se na isključivo kauzalno reduktivnom po­ stupku. Ali ona nalazi mesto gde može da ga 3 a o * Definicije v. zbog toga ću navesti primer na kome se može razjasniti celo-kupni proces. t a k n ga i sintetski postupak integriše u opšti i razumljivi izraz. Ona hoće da prede preko širokog potoka. Tu nema mosta. Bd. neophodno mora pratiti sinteza. 1952. Najpre sam morao sa­ svim da se uverim djt »analizu«. konačno poučen neuspesima. Werke. imala je sledeći san. graničnoj tački između analize lično nesve­ snog i pojave sadržaja kolektivno nesvesnog. amplifikacija ). tj. Ovaj postupak dostiže svoj kraj u trenutku kada se simboli sna više ne mogu redukovati na lične reminiscencije ili stremljenja. Die Psychologie von C. Već sam pomenuo opravdanost kao i ograničenja ovog po­ stupka. i to ne samo besmisleno već i štetno. Psychologie und Alchemie. Ovaj postupak nije baš jednostavan. 2. S. Kao što smo videli. izd. 132. izd. Bilo bi besmisleno pokušavati da se ove kolektivne ideje svedu na lično. ali koji razvijaju obi­ lje smisla ako se ne raščlanjavaju već potvrde u svom smislu i još prošire svim svesnim sredstvima (tzv. Dalje J. . 1945. Slike ili simboli kolektivno nesvesnog odaju svo­ je vrednosti samo onda kada se podvrgnu sintetskom terapijskom postupku.

Rak: Rak se nalazio sasvim skriven u vodi. pokušavaju da sve ispričaju jedna drugoj. na šta obe. obe su neurotične i. Na ovaj način nesvesno želi da između njih postavi distancu. pret­ hodno ga nisam videla. grabi je kracima rak. Naročito moja pacijentkinja dugo 88 . Asocijacije: Potok: predstavlja granicu koja se teško može prekoračiti. Plićak: prilika da se sigurno pređe. — mogući put. da. ali one to neće da uvide. jača ličnost od prijateljice. Sa ovom prijateljicom povezane su posebne okol­ nosti. za stopala i ne pušta je. — šta me zapravo sprečava da pređem? Ah. Skandal obično počinje time što jedna do­ lazi do zaključka da ne postoji dovoljno razumevanja. — on me je neprijatno stegao kracima a ja sam se uža­ sno uplašila. Prijateljica je po mnogo čemu slična pacijentkinji i isto tako neurotič­ na. neizlečiva (sećanje na gospođu X. da je potrebno više međusobnog poveravanja. Samo po sebi je razumljivo da pri tom ubrzo dolazi do nesporazuma. — ja moram savladati prepreku. ponovo sam imala strašnu scenu sa mojom prijateljicom. koga nikada nisu htele da se odreknu. — tre­ balo bi da pređem na drugu stranu. uprkos idealnom pri­ jateljstvu. Upravo kada je nameravala da to učini. koja je umrla od raka). na ivici homoseksualnosti. Radi se o dugogodišnjem. dolazi do žestokih svađa koje počivaju na međusobnoj razdražljivosti. sa poletom. — ona se odnosi na to da isuviše polako napredujem. žešće od prethodne. plašim se ove bolesti. skriven u vodi. Ona se budi sa strahom. Pacijentkinja je. sanjalačkom prijatelj­ stvu. Obema je zajedničko izrazito interesovanje za umetnost. koji dovodi do scene.pregazi. Kako je njihov međusobni odnos isuviše intiman i na taj način isključuje mnoge druge životne mogućnosti. — inače potok bi bio isuviše širok! U terapijskom postupku postoji mogućnost da se savlada prepreka. — rak je užasna bolest. — rak je životinja koja ide unazad — i očigledno hoće da me uvuče u potok. međutim. Faute de mieux dugo vremena je sva­ đa bila za obe surogat uživanja.

Fuss. odnosno. Analitičko (kauzalno-reduktivno) tumačenje* Ovo tumačenje može se sažeti u jednu rečenicu: »Jasno mi je da treba da preko potoka dospem na drugu stranu (naime.. naravno.« Nespojivost želje le­ ži u jakoj. kao infantilna želja. za Siegmar. U ovom stadiju analize ovo tumačenje mi pacijent­ kinja ne bi više uzela za zlo. koja je do­ voljno dokazana činjenicama. izd. Ovo tumačenje je. fantastičan odnos i posle majčine smrti osećanja je prenela na prijate­ ljicu. Izvesne činjenice su je prethodno već odavno uverile u postojanje homosek5 Slično shvatanje obe vrste tumačenja nalazi se u knji­ zi Herbert Silberer. Celokupno tumačenje da­ kle glasi: razlog zbog čega neće da se odvoji i ode od prijateljice su potisnute homoseksualne želje koje gaji prema prijateljici. majka bi želela da me ponovo privije sebi onim poznatim. uz odgova­ rajuće seksualne fantazije. 4 s 89 . 1914. one su potisnute i zbog toga više ili manje nesvesne. 2. zagrljaja). da prekine odnos sa prijatelji­ com). Strah odgovara potisnutoj želji. Pacijentkinja je već prema majci imala zanosan. Dr Aigremont (Pseud. zlobno obezvređiva­ nje jako napetog pacijentkinjinog ideala prijateljstva. pošto pacijentkinja ima velika »muška« stopala.nije mogla da se odrekne slatkog bola koji joj je zadavalo nerazumevanje njene prijateljice. prema prijateljici ona igra mušku ulogu.und Schuh-Symbolik und-Erotik. Rak je grabi za stopa­ la. Baron von Schultze-Gallera). zanosnim zagrljajem. koja se može preporučiti: Probleme der Mystik und ihrer Svmbolik. Pbšto su ove želje moralno i estet­ ski nepodnošljive sa tendencijama svesne ličnosti. uprkos či­ njenici što ju je svaka scena iscrpljivala »do smrti« i što je odavno uvidela da je ovo prijateljstvo zakasnelo i da je samo zbog pogrešne sujete verovala da će ipak iz njega moći da stvori ideal. 1961. Kao što je poznato sto­ palo ima falusno značenje. ali radije bih želela da me prijateljica ne pusti iz njenih klešta (tj. homoseksualnoj donjoj struji. 1909.

Zbog toga sam uveo sledeću terminologiju: svako tumačenje koje izraze sna identifikuje sa realnim ob90 . onda je nastupio trenutak kada je uputna. tako da je ovu sklonost mogla is­ kreno da prizna. ili aždaja.). Ako sa­ da analitičko ili kauzalno-reduktivno tumačenje više ne donosi ništa novo. Kauzalno-reduktivni postupak. prelaz i rak. Ali ona bi mi rekla: »Zašto uopšte još analiziramo ovaj san? On ponovo kazuje isto ono što već odavno znam. Ako se jasno poja­ vi takav mdtiv. odnosno ove pojedinosti su izrazi uslova i tendencija u nesvesnom subjektu. Neprijatnost ove nepoželjne tendencije već je bila prevazišla uvidevši njene osnove. potok. ili zmija. npr. Da sam joj. na pri­ mer. treba prijateljica-majka da se pojavi upravo kao rak? Lepše i plastičnije mogla bi. jednostavno zbog toga što ne­ obična pacijentkinjina pritvorna smernost nikada ne bi mogla da prihvata nešto slično. pacijentkinja je. već. pola je on sam tonuo« itd.« Ovo tumačenje pacijentkinji ne kazuje u suštini ništa no­ vo. na primer. Treće. da bude predstavljena kao vodena vila. »Otrov« uvida mo­ rao se vrlo oprezno razdeliti u najmanje doze. sve dok pacijent nije postepeno postao razložniji. već se ono mora primeniti i na subjekt. snevača. kauzalno-reduktivni postupak zaboravlja da je san subjektivni fenomen. Drugo. ne bih se sudario sa njenim otporom. zbog toga je ono njoj neinteresantno i nedelotvorno. stalno isto u različitim va­ rijacijama. onda je došao trenutak kada se mora pa­ ziti na iskrsle arhetipske motive. iako joj nije bila prijatna. Zašto. dakle. Ovakvo tumačenje u početku terapijskog postup­ ka bilo bi nemoguće. ili riba odigrali bi istu ulogu. i da se prema tome iscrpno tu­ mačenje raka nikada ne može vezivati samo za pri­ jateljicu ili majku. u ovom slučaju ima izvesne nedostatke. dakle. naime. Prvo i pre svega takav postupak ne uzima tačno u obzir dosećanja pacijentkinje. asociranje bolesti sa rečju »rak«. u sadašnjem stadijumu terapijskog postup­ ka saopštio tumačenje. (»Pola ga je ona vukla. Snevač je ceo san. Ili polip. promena postupka interpretacije.sualnih tendencija. ostaje u ta­ mi činjenica posebnog izbora simbola.

dovrtHi n vp7. već u prvoj liniji samog sebe. stoji ono koje svaki komad sna. 2. ona mora da čini beskorisne i besmislene idealističke na­ pore kako bi sprečila da je ova ne povuče nadole. Na* Up.11 sa samim snevačem. izd. nazivam tumačenje na stupnju objekta. 3. na primer sve aktivne ličnosti. 91 . od tumačenja na stupnju sub­ jekta. Dok u ovo veruje. ali samo onda kada polažem računa o mom doživljavanju).jektima. Bd. Der Irihalt der Psychose. dakle. Ali moguće je prekoračiti granicu. Werke. koji se odnose na spoljašnju situaciju. dakle. Svakako da u tom trenutku preti posebna i neočekivana opa­ snost: naime nešto »životinjsko« (nečovečno ili natčovečno) što ide unatrag i u dubine i pacijentkinji u snu preti da nadole povuče celokupnu njenu ličnost. Sintetski ili konstruktivno interpretativni postu­ pak sastoji se. 6 Sintetsko (konstruktivno) tumačenje Pacijentkinja nije svesna da se u njoj samoj nalazi prepreka koju treba savladati: naime granica koju je teško prekoračiti i koja se suprotstavlja daljem na­ pretku. U ovom slučaju su. Ova opasnost je kao neka bolest koja ubija. popravlja. (U doživljaju ne doživljavam samo objekt. Nasuprot tome tumačenje na stupnju... prirodno je da mora delovati na prijateljicu. a nastaje negde potajno i neizlečiva je (premoćna). 1914. pošto ono razlaže sadržaj sna u reminiscentne komplekse. Prema ovom tumačenju. pošto ono osnovne reminiscent­ ne komplekse odvaja od spoljnih povoda i shvata kao tendencije ili delove subjekta i ponovo pridružuje subjektu. Pacijentki­ nja uobražava da je prijateljica ometa i vuče nadole. da je »diže« podučava. Nachtrag.. Ovaj postupak označavam kao tu­ mačenje na stupnju subjekta. subjekta je sintetičko. Tumačenje na stupnju objekta je analitičko. Ges. Na drugom mestu ovaj postupak nazvao sam i »hermeneutička« metoda. svi sadržaji sna shvaćeni kao simboli za subjektivne sadržaje.

na primer. onda je to njena lična stvar.nediferenciranom i nehumaniziranom 7 Richard Wilhelm. U prvoj liniji znamo da je to nešto što se jav­ lja na prijateljici (pošto pacijentkinja vezuje rak za prijateljicu). Ovaj zah­ tev. Za razumevanje jezika snova na­ ravno da su nam obilno potrebne paralele iz primi­ tivne i istorijske simbolike. u prelasku iz jpdnop stani« ili « n zetog stava u drugo. i svaka od njih pokušava da onu drugu preleti preko glave. san pokazuje pacijentkinji da ona ima nešto u sebi što je sprečava u j>rekoračenju granice. U odnosu na pacijentkinju sasvim je irelevantno da li su majka i prijateljica stvarno imale ovu osobinu. slepi. A prijateljica se ne može privoleti na promenu. sve zavisi od razume van ja pojave raka u snu. Naime. Kla­ sični primer ovoga je »prelazak velike vode« u pro­ ročanstvu I Ginga? Naravno. Šta je zapravo tajna_ u odnosu pacijentkinje prema majci i prijateljici? Za"^" jedničko je žestoki. re­ čenica »Imam nameru da idem« glasi »Ja sam na mestu hodanja«. 1924.. tim druga mora više da se muči. kao što je poznato. gde. Zašto? Zato što obe smatraju da je problem u drugoj. dakle. Što se izvesno svojstvo zapaža već na majci. Dakle. sanjarski zahtev za ljubavlju. pošto je u istom položaju kao i pacijentkinja. ukazuje na infantilno. Ako hoće da se menja. ovde se radi o neodgojenom. i onda nešto što se javljalo i kod majke. ima znake preteranih infantilnih zahteva. u objektu. Shvatanje na stupnju subjekta donosi razrešenje ove besmislice. Situacija se može promeniti samo onda ako se ona sama menja. 7 Ging. Na majci se više ništa ne može prome­ niti. koje sadrži rezidualne funkcione mogućnosti svih proteklih evolucionih epoha. Das Buch der Wandlungen.ravno da iste napore čini i prijateljica. Tumačenje promene mesta kao promene stava zasniva se na načinu izražavanja u izvesnim primitivnim jezicima. čija strastvenost potpuno ovladava njome. koji su. 92 . Tako obe jurišaju jedna na drugu kao borbeni petlovi. pošto snovi uglavnom potiču iz nesvesnog. pošto je mrtva. Sto jedna dostiže veću visinu.

T Ali pacijentkinja je izvukla drugačiji zaključak iz sudbine gospođe X. klica buduće zdrave ličnosti. jedan od najaktivnijih motiva zadržavanja na neadekvatnim. moglo bi se raditi o nagoveštaju identi­ fikacije sa gospođom X. Kakva je onda sličnost naše pacijentkinje sa gospođom X? Ovde sam bio u stanju da pacijentkinju podsetim na niz njenih rani­ jih fantazija i snova. međutim. opet se radi o istoj ne­ sputanoj. koja ne uzmiče pred rizicima života. i n f a n t i l n i m nđnnsimal. koga je lično poznavala i pacijentkinja i koji je na nju učinio čudnovato fascinantan i snažan uti­ sak. Tako smo dobili bitan prilog za spoznaju »ži­ votinjskog« elementa. služi kao zaštita. koja joj izgleda daleko opasnija. zašto ne može da napusti prijate­ ljicu: ona mora da se grčevito drži prijateljice da njom ne bi ovladala ova druga tendencija. na­ ročito sa jednim osobenim čovekom. bila je vesela i aktivna. Imala je niz avantura sa muškarcima. koji još ima prisilni nagonski karakter. mogla da dovede do nemoralne promene u njenom životu. leži i njeno zdravlje. shodno iskustvu. homoseksualnom stupnju. Pacijentkinja je ispričala o njoj sledeee: gospođa X je rano obudovela. koji joj. stalno strašljivo potiskivala.delu libida. Dakle. Zbog toga moramo dalje da tragamo za ovim. pošto se plašila da bi je ova tendencija. Na ovaj način razumljiv nam je i daljni razlog. dakle nije ukroćen domestifikacijom. njeno teško obo­ ljenje i ranu smrt shvatila kao kaznu sudbine za la93 . Tako se zadržava na infan­ tilnom. i to sko­ ro u istom životnom dobu u kome se nalazi pacijent­ kinja. međutim. nagonskoj požudi. Za ovakav deo životinja je apsolutno pogodan simbol. međutim. koju je.neuQČene_sličnosiL. U ovom sadržaju. A ipak zašto je ta životinja baš rak? Pacijentkinja uz to asocira oboljenje rak. (Ovo je. nadarenim umetnikom. koja je u ovom slučaju usmerena na muškarce. naime. koju je neodređeno naslućivala u sebi. koji su jasno pokazivali da i ona u sebi ima lakomislenu žicu. Identifikacija može da usledi samo na osnovu nesvjesiie . Ona je. od koga je umrla gospođa X. Naime.

isuviše ljudsku« zlu­ radost. uopšte nismo pri kraju istorijata ove identifikacije. pacijentkinja je potenciranim mo­ ralnim likom prikrivala »ljudsku. Sa ovim. Ovaj deo izgleda da spada u bitne motive identifikacije. stalno daje ton. Prema tome ona je identifikovana sa muš. komanduje prijateljicom i ponekad je prisiljava na nešto što samo ona želi. već je ova fenomen veze. inače neće doći do fascinirajućeg dejstva. Kada je umrla gospođa X. tj. Setimo se analize sna. Fasciniranje je. dok pacijentkinja očigledno ima izvestan rau8 Ne previđam činjenicu da dublji razlog identifikacije sa umetnikom leži u izvesnoj umetničkoj nadarenosti pacijentkinje. Naravno da joj nije bila jasna ova povezanost. zbog koga joj je pacijent­ kinja (svakako ne priznavajući) zavidela. ako se podsetimo da je pacijent­ kinja ispričala kako je snažan i neobično fascinantan bio njen utisak o umetniku. Pacijentkinja je naknadno iznela da je gospođa X imala nimalo beznačajne umetničke sposobnosti koje su se razvile tek posle smrti njenog muža. gde se susrećemo sa nagoveštajem »muškog« (stopala). Dakle. prisilan fenomen kome ne­ dostaje svesna motivacija.komisleni život ove žene. inače nikada ne bi činila tako nešto. Tačnost ove konstatacije mogla se lako dokazati pomoću dobijenog materijala. naime. Stvarno pacijent­ kinja igra mušku ulogu u odnosu na prijateljicu. Za kaznu zbog ovoga.) karcem. a koje su dovele do poznanstva sa umetnikom. ona je aktivna. Njena prijateljica je izrazito ženstvena i svojom po­ javom. 8 94 . to nije voljni proces već pojava koja se pomalja iz nesvesnog i prisilno prodire u svest. međutim. može se pretpostaviti da pacijentkinja mora da poseduje sličnu (nesvesnu) dispoziciju kao i umetnik. kojoj pripadaju dve ličnosti uto­ liko što fascinirana" osoba mora doneti sa sobom od­ govarajuću dispoziciju. Ali dispozicija joj mora biti nesvesna. Takva fascinacija nikada ne prelazi isključivo sa jedne na drugu osobu. primer gospođe X stalno ju je plašio od života i daljeg razvitka i opterećivao je mukama nedozvoljenog prijateljstva.

po ljubaznosti i predusretljivosti slična njenoj prijate­ ljici. Isto tako glas joj je jači i dublji od glasa pri­ jateljice. Strogo uzev. pošto još nisu procenjena sva dosećanja. ona je opsednuta kao nesvesni prikazivač svog kompleksa. tj. Covek bi. kako smatra pacijentkinja. Zapravo sprečavala je ova nesvesna veza. biti nesvestan. Tako se nesvesno završava njena identifikacija sa gospo­ đom X i njenim ljubavnikom. mogao biti zadovoljan sa do sada postignutim rezultatom. Ali ne treba zaboraviti da smo do ovog saznanja došli samo primenom analize na stupnju subjekta. Gospođu X je opisala kao vrlo ženstvenu. Pacijentkinja očigledno igra ulogu umetnika gospođe X. Dakle voda znači ne­ svesno. ili bolje. 95 . To nas navodi na nov trag. Odnos prema prijateljici je. zapravo. Pređimo sada na pacijentkinjinu primedbu da je rak bio sakriven u vodi i da ga prethodno nije videla. koja ju je grčevito vezivala za prijateljicu. oni su bili skriveni u vodi. međutim. ali ona je ne doživljava svesno. Ona prethodno nije videla upravo opisane nesvesne odnose. Tako već znamo nribgo više o raku. ovaj deo još pripada analizi na stup­ nju objekta. Stoga je rak simbol nesvesnih sadržaja. rak je takođe nesvesno. već se ova nesvesna tendencija igra sa njom. Ali potok je pre­ preka koja sprečava da se pređe na drugu stranu. niti je dovoljno raz­ jašnjeno značenje izbora simbola. ali on je u nesvesnom skriveni dina­ mički sadržaj. jer je u njemu postala nervozna. ali mi moramo udovoljiti zahtevima teorije. ali prevedeno na njenu prijateljicu. Nesvesne identifikacije stalno je uvlače u sve to. Na taj način ona ipak doživljava njenu lakomislenu žicu koju je tako stra­ šljivo potiskivala.ški tip. 9 • Heuristično = dragoceno za pronalaženje. (Rak ide unazad). istoznačan sa bolešću. One imaju tu snagu pošto su nesvesne i zbog toga nepristupačne uvidu i korekciji. koja na taj način dokazuje da predstavlja važan heuristički princip. sakriven. On pred­ stavlja unutrašnju psihologiju ovog neukroćenog dela libida. Ovi neprestano hoće da je vrate prijateljici i obnove vezu.

VII ARHETIPOVI KOLEKTIVNO NESVESNOG Sada nam preostaje zadatak da povezanosti. osećajnom i ženstvenom. Stoga./ nog ne može se smesti ti pod njene muške crte. utoliko neće moći da podigne na stupanj subjekta što je moment nesvesne umetničke sposobnosti. 1 96 . ako pokuša­ mo da obličje gospođe X tumačimo na stupnju sub­ jekta. već prekriven gospođom X. U tu svrhu moramo ih odvojiti od objekta i posmatrati kao simbolični prikaz subjek­ tivnih kompleksa pacijentkinje. shvaćene prvo na stupnju objekta podignemo i do stupnja subjekta. S pravom bi se moglo reći da je umetnik slika za ono muško u pacijentkinji koje nije svesno zapaženo i zbog toga leži u nesvesnom. Neugodni umetnik se. tada ga moramo u neku ruku shvatiti kao per­ sonifikaciju parcijalne duše. Ali moment neprijatnog. To je u izvesnom smislu tačno. fascinant. Ovome N 1 Ovo muško u ženi označio sam kao animus a odgo­ varajuće žensko u muškarcu kao anima. pošto se ona stvarno u ovom pogledu vara u odnosu na samu sebe. za sada. Gospođa X je slika onoga što bi pa­ cijentkinja htela da bude i ipak ne želi. Stoga se ljutito začudila kada sam joj prvi put ukazao na /~) njene muške crte. Gospođa X dakle predstavlja jednostranu buduću sliku pacijentkinjinog karaktera. koji tinja u pacijentkinji. a nikako muškom. Ona sebe smatra posebno nežnom. odnosno izvesnog as­ pekta snevačice.

zbog čega pacijentkinja u nesvesnoj fantaziji stoji prema meni kao gospođa X. A ipak mora negde da se krije.« Ovde je zastala. i zbog toga je nedostajao u njenom psihičkom inventaru. Pacijentki­ nja ne poznaje nijednog čoveka koji joj na bilo koji način znači nešto posebno. a tada opet druga­ čije. rak koji je sprečava da pređe 7 Jung. Ne. tada se često čudnovato menja vaša slika. onda je ovaj — kako iskustvo uči — uvek projektovan. Ovim opet dospevamo na stupanj objekta.izgleda da to sasvim nedostaje. neprijatni. ovakva projekcija je uvek aktuelna. možda je ovaj sa­ držaj projektovala na mene. pošto ova leži usi­ drena u nesvesnom pacijentkinje a pored toga ona sa ovim čovekom. mora negde postojati neko na koga je projektovan ovaj sadržaj. pošto drugačije ne možemo pronaći projekciju. inače bi ga ona osećala u sebi. Odabrana dela. tj. Ne znam kako mi dolaze ovakve misli. kako to?« Ona: »Ponekad vrlo opasni. ali kada sam sama ili ako vas duže vremena ne vidim. Na ovaj način prepoznajemo daljni bitan trenutak. Ali rafinirani elementi nikad nisu prezentovani na površini. sadržaj je ležao kod mene. uprkos njegovom fascinantnom uti­ sku. pomogao sam joj: »Pa. već se uvek pojavljuju izvan časpva terapijskog postupka. II 97 .« Dakle. nije imala ličnu vezu. Ponekad mi izgledate sasvim idealizovano. On je za nju bio više figura fantazije. Ako se ovakav deo ne može naći neposredno u snevaču. Vi sigurno niste takvi. Ja sam bio kontaminiran sa umetnikom (identifikovan). Nešto slično nikad ni­ sam primetio. Na osnovu ranije pronađenog materijala (seksualne fantazije) lako sam mogao da joj dokažem ovu činjenicu. osim mene. pošto je sama produkovala ovo osećanje. koji joj kao lekar značim vrlo mnogo. zli ča­ robnjak ili demon. kako vam izgledam onda kada više niste kod mene? Da li sam tada još uvek isti?« Ona: »Kada sam kod vas. Ali u koga? Da li je on kod umetnika? On je davno iščezao iz njenog vidnog polja i svakako da projekciju nije poneo sa sobom. prenet. Ali u tom slu­ čaju ja sam i prepreka. Zbog toga sam oprezno zapitao: »Recite mi. Dakle. tada ste vrlo prijatni.

tj. to je samo prolazan trenutak. Ako bi se u ovom posebnom slučaju ograničili na stupanj objekta. Sliku čega? Ovde leži najveća teškoća. nego da se sam lekar uz­ digne na stupanj subjekta. To bi pacijentkinju ostavilo hladnom. Za trenutak se nalazim pred mogućnošću ne­ prijatnog nesporazuma.«. To osećanje me tera da u takvim trenucima mrzim i pre98 . da se izjasni za neku od slika. na licu joj se pojavljuje ljutit izraz. to je glupost! Radije ću poverovati da ste to vi!« Ona stvarno ima prava da tako govori. »Pa«. tako nešto neljudsko. — na što bi ona rekla: »Sta. ona je ipak demon? Ili sam ja grabljivica. fantastična opsena. ja treba da budem muškarac. demon. pošto ona to isto tako dobro zna kao i ja. taj zli čarobnjak itd. zlog čarobnjaka? To sve mora biti besmislica. »sliku nečega što se nalazi u nesvesnom pacijentkinje«. Ona ne može dozvoliti da se od nje stvara demon. grozno. neviđenog otpora. onda bi tu čovek teško mogao biti pametan. Sta bi tu pomoglo moje objašnje­ nje: »ali ja uopšte nisam taj umetnik. uz to neprijatan. koja pokušava da se životinjskom snagom očajnika brani od mene. isto tako malo kao i lekar. degradacija? U njenom pogledu se nazire nešto grabljivo. Projekcija postoji posle kao i pre. Uopšte ne mogu da opišem kako je neprijatno to osećanje. ja uopšte nisam strašan. Isuviše je besmisleno pokušati da se tako nešto pre­ vede na njenu ličnost. rasplamsavanje do tada nepoznatog. Jer ovde nema drugačijeg bekstva iz stega nesvesnog. stvarno demonski. a ja sam stvarno prepreka njenog daljeg uspona. Na ovom mestu nije mali broj terapijskih postu­ paka zapao u ćorsokak.na drugu stranu. fascinan­ tan. sada sam imala utisak da ste dodirnuli onu tačku preko koje nikada nisam prešla u odnosu sa mojom prijateljicom. zli čarobnjak ili demon? Nikada — to ne bih mogla prihvatiti. To je užasno osećanje. N j e ­ ne oči postaju svetlije. Sta je to? Razočarana ljubav? Uvreda. i skoro sa olakšanjem ona kaže: »Čudnovato. a preda mnom se nalazi strahom ispunjena žrtva. Izraz lica pa­ cijentkinje ponovo se smiruje. zlo. rekao bi lekar. Dakle. Sta sam dodirnuo? Koja to nova struna zvu­ či? Ipak.

Ili druga mogućnost: pacijentkinja koristi njeno staro sredstvo zaštite protiv nove teškoće i ne primećuje tamnu pegu. tada će X stalno lebdeti negde u vazduhu i dovoditi do nesporazuma. »Čarobnjak« i »demon« predstavljaju svojstva koja su zapravo tako nazvana da se može od­ mah videti da to nisu ljudska. naprotiv. Time se nije do­ bilo ništa. lična svojstva. Ovi atributi se. još ne dozvoljava da se jasno sagleda od čega se sastoji X. pošto ne može prihvatiti da je demon ona. Tada će ipak doći do toga da u meni vidi demona. iako se tome opirem svom snagom. Dakle nova faza prenosa. tj. međutim. tada prete najteži nesporazumi. sada X preti iz nesvesnog. tj. pošto bi tada ona morala mene da leci. Na ovaj način na­ staju svi nerešivi konflikti.zirem moju prijateljicu. Ja sam stupio na mesto prijateljice. što je mnogo neprijatnije. ona iznova potiskuje umesto da zadržava u svesti. sigurno i ono dobro. stupila u novu fazu po­ stojanja.« Ova izjava baca svetio i objašnjava prethodne okolnosti. kao intuitivni i kritički neprovereni su­ dovi. koje je projektovano na mene. kao što je tre­ tirala i njenu prijateljicu. koje izražavaju nepoznata. 99 . na veliku štetu ljudskih odnosa. Pacijentkinja je. iako se po pravilu. već mi­ tološka. »Čarobnjak« i »demon« su mitološke figure. »neljudska« osećanja. Uvek kada se pojavi ovakav neprihvatljiv ko­ mad mora se jasno raščistiti da li je to uopšte lično svojstvo ili ne. uopšte ne mogu primeniti na ljudsku ličnost. Probijen je led potiskivanja. ali u snažnoj oprečnosti sa ta­ janstvenim X. Prija­ teljica je prevaziđena. ipak projektuju na bližnje. kojeg se pacijentkinja uopšte nije oslo­ bodila. Sada znam da će sve ono bolno i negativno što je ležalo u odnosu prema prijateljici pasti na me­ ne. koja. koja su ovladala pacijentkinjom. ne znajući. dakle. Jedno je sigurno: ako pacijentkinja ostane u ovom obliku prenosa. što je neophodan i samo po sebi ra­ zumljiv zahtev celokupne metode. A nerešivi konflikt u pr­ vom redu znači zastoj života.

Kod bezazle­ nih ljudi ove stvari nikada nisu bile odvojene od in­ dividualne svesti. Zbog toga je bezuslovno potrebno da se sprovede što je moguće oštrije razdvajanje između onoga što se može uračunati u lično i bezličnog. Ali bilo bi besmisle­ no želeti da se lično prisvoje ove u nesvesnom posto­ jeće mogućnosti. Na taj način bilo je i svršeno sa njima. pošto bi onda taj čovek bio de­ mon. Time se. kolektivna psiha a ne individualna psiha. osim ako sa njim nije stvarno povezana neka vrsta demonskog dejstva. onda bi moralo da se pokazuje svuda. Uko­ liko preko našeg nesvesnog imamo udela u istorijskoj kolektivnoj psihi. isto tako malo »zli čarobnjaci«. već kao same po sebi razumljive realnosti. Tek u prosvećenoj epohi došlo se do zaključka da bo­ govi stvarno ne postoje.. koji je prethodno pripadao kultu slike božje. svecima i zločincima. sa odgovarajućim afektom pomisliti na zvečarku kada ga uplaši šuškanje guštera. tako da su na ovaj način ljudi otrovani pretekom libida. naravno. već da su to bile projekcije. Ali oni su kao sadržaji kolektivne psihe suprotstavljeni individualnoj psihi i razlikuju se od nje. uopšte ne osporava eventualno vrlo ak­ tivno postojanje sadržaja kolektivno nesvesnog. već je ova potpala nesvesnom.Ovakvi atributi uvek pokazuju da se projektuju sadržaji nadličnog ili kolektivno nesvesnog. onda naravno nesvesno živimo u svetu vukodlaka. tj. čarobnjaka itd. demoni itd. Isto tako imamo udela u bogovima i đavolima. Ali uopšte nije bila skinuta s dnevnog reda njima odgovarajuća psi­ hička funkcija. ipak neće odmah. pošto bogovi. Tako isto neće nekoga od bližnjih označiti kao demona. iako je naravno svako nekad nešto čitao ili čuo o ovim stvarima. Ali ako je ovo stvar­ no deo njegovog ličnog karaktera. mitolo­ gija. ima naravno značajne posledice 100 . demona. To je. neka vrsta vukodlaka. pošto su to stvari koje su sva vremena pre nas ispunili naj­ žešćim afektima. Jer »de­ moni« nisu lične reminiscencije. Ako je neko i čuo za zvečarku. Obez­ vređivanje i potiskivanje jedne ovako jake funkcije kao što je religijska. nisu shvatani kao psihičke projekcije a time i kao sadržaji ne­ svesnog. međutim.

2 3 101 . tj. Ukoliko su ove slike 2 3 Ovo je napisano 1916. Njegova pozicija pret­ hodno je bezmerno ojačala kroz racionalizam moder­ nog života koji je obezvređivao sve iracionalno i na taj način funkciju iracionalnog potopio u nesvesno. Oni su vladari. kao neizlečiva bolest čije se žarište ne može iskoreniti. slika sveta. ali oni se isto tako pojavljuju i kao oni faktori koji prouzrokuju te događaje. slike dominirajućih zakona i principa prosečnih pravilnosti u protoku slika. pošto je nevidljivo. bogovi. onda ona odatle deluje rušilački i nezadrživo. To je upra­ vo ono što je tražilo nesvesno. \Uopste nema druge mogućnosti do da se iracio­ nalno prizna kao neophodna. g. Suvišno je primetiti da važi još i danas. koje duša doživljava stalno iznova. koja se formirala tokom eona. jer su to dejstvene stvari. Ali ako se ova funkcija jednom nađe u nesvesnom. kojoj je izmakla životna mogućnost koja joj je izgledala ira­ cionalna (gospođa X). uvek prisutna psihička funkcija a njeni sadržaji ne smatraju konkretnim (to bi bio korak unazad!) već psihičkim realnostima — realnostima. takozvani arhetipovi ili dominante. da bi isto doživljavala u pato­ loškom obliku sa najvećim žrtvovanjima u odnosu sa njenojn prijateljicom. Jer tada bi individua kao i narod morali prisilno da žive iracionalno i da svoj najviši idealizam i svoju najbolju šalu upotrebe za to da što je moguće potpunije uobliče bezumlje iracionalnog. tako da sa svojim arhaičnim kolektivnim sadržajima počinje da vrši snažan uticaj na svest. tj. U malome vidimo to kod naše pacijentkinje. Kao što je već napomenuto arhetipovi se mogu shva­ titi kao efekat i precipitat doživljenih događaja. Naime. Kao što je poznato period prosvećivanja se završio sa grozotama fran­ cuske revolucije. Efekat je bio besprimerno masovno ubistvo. I danas opet doživljavamo pobunu nesvesnih destruktivnih snaga kolektivne psihe.za psihologiju pojedinca. nesvesno je ovim unazadnim tokom libida izvanredno pojačano. stvarnosti. U ovoj slici su se tokom vremena uobli­ čile izvesne crte. Kolektivno nesvesno je kao talog iskustva a istovre­ meno i kao apriori istog.

Ges. I projektant ne mora biti đavo. Werke. on može biti naročito dobar čovek koji je. već su oni. Kako se najčešće javljaju kao projekcije. sanjarenja i najrazličitijih ludosti.!. prastari dah ili duša. Zbog toga su arhetipovi krajnje važne stvari značajnog dejstva. Zbog toga se kaže »on od njega stvara boga« ili »taj i taj je 'bete noir' od X-a«. 1950. kojima se mora pokloniti pažnja. zbog čega ih nesvesno razbija i 4 V. zbog svoje opasne psihičke infekcioznosti. Par. 149. iako je pri­ znao da đavolsko isto tako ima u sebi i da je tek potom upao u to. Njih ne treba jednostavno potiskivati. Zbog toga je moguće arhetipske slike kao shvatanja neposredno preneti na fi­ zička zbivanja: tako na primer etar. ukoliko ga projektuje. naprotiv. kao uzročnik nesporazu­ ma. fantastične glasine. zatim energija. 8. magijska snaga — isto tako opšte prošireno shvatanje. svađa. nespojiv sa »projektantom« i zbog toga između obo­ jice dolazi do »đavolskog« (odnosno razdvajajućeg) dejstva. tj. Dakle. koji je zastupljen u shvatanjima ljudi tako reći na celoj zemaljskoj kugli. i kako se ove zadržavaju samo tamo gde za to postoji povod. vredni pažljivog razmatranja. 331. nepoverenje i predrasude. Time uopšte nije rečeno da je on zbog toga tako reći đavo.relativno veran odraz psihičkih zbivanja. 1 der 102 . Zbog toga on ipak još nije »đavolski«. kada neko đavola projektuje na svoje bližnje. po pravilu kao nenormalno potcenjivanje ili precenjivanje. Die Struktur der Seele u: Seelenprobleine Gegenwart. njihove osnovne crte nastale gomilanjem istovetnog iskustva izvesnim opštim fi­ zičkim osnovnim crtama. Iz toga takođe nastaju moderne mitske tvorevine. S. već_isto tako može biti pristojan čovek kao i onaj drugiJ Pojava đavola u jednom ovak­ vom slučaju znači: oba čoveka su nespojiva (za sada i bližu budućnost). odgovaraju njihovi arhetipovi. pojavljuju na ličnostima svagdašnje okoline. jZbog svoje srodnosti sa fizičkim stvarima arhe­ tipovi se najčešće javljaju projektovani i te se pro­ jekcije. njihova procena nije baš laka. Bd. tj. ako *$u nesvesne. međutim. onda je to stoga što taj čovek ima na sebi nešto što omogućava prianjanje ove slike.

što nije bez zna­ čaja. I. tim se lakše može odvojiti od Senke. S tim iščezava magijsko ili demonsko dejstvo bližnjih. G.istes (Fischer Bucherei. C. već slobodno stvarao crpeći slike iz nesvesnog. Vber die Archetypen des koUektiven Unbeivussten. 9. tj. u Faustu je to glavni junak. utoliko što ova figura može imati vrlo pozitivan aspekt mudrog starca. kod mnogih primitivaca je ukorenjena toliko duboko da oni pretpostavljaju da se i kod ži­ votinja isto tako susreće »doctors«." Sa spoznajom arhetipova načinjen je značajan korak napred. 1934. ako predstavlja negativan ili. Bewuxstex und Unbeivu. Naravno da to Mejrink nije saznao od mene. je »čarobnjački demon« pretežno neobičnog dejstva. Tip čarobnjaka se pojavljuje i u Zaratustri. Slika ovog demona je svakako jedan od najdub­ ljih i najstarijih stupnjeva pojma boga. Ali zbog toga se pred nas postavlja sasvim nov zadatak. sličnom onom koje je pacijentkinja projektovala na mene. na­ ime pitanje. Werke. po­ zajmio sliku i reč. Ges. Dobar primer je Mejrinkov (Mevrink) Golem. V. " Up. opasnog aspekta nepriznate tamne čovekove polovine. koji se skoro redovno sreće u pro­ jekcijama kolektivno nesvesnih sadržaja. koji saobraća sa duhovima i raspo­ laže magijskom snagom. pošto je neprijatno osećanje vraćeno na definitivnu veličinu kolektivno nesvesnog. Da li se čovek može za­ dovoljiti konstatacijom delotvornog postojanja arheti­ pova i stvar potom prepustiti samoj sebi? "' Predstava vrača. tako da je osećanju. Ponekad se ova samo teško ili jedva može raz­ likovati od Senke. na koji način treba da se Ja raspravi sa ovim psihološkim ne-Ja.? Drugi arhetip.razdvaja jednog od drugog. koji magijski razbuktava svetski rat. posebno obdarenoj ličnosti. On je tip primitivnog plemenskog čarobnjaka ili vrača. Tako seveinokalifornijski Ahumavisi govore o običnim kojotima i »doktor-kojotima«." Ova figura se često javlja kao tamnoputa ili mongoloidnog tipa. opasan as­ pekt. možda. koja je puna magijske snage. isto tako ti­ betanski čarobnjak u Mejrinkovim Slepim miševima. što više pretežu magijske note. Davo je varijanta arheti­ pa Senkc. Bd. Jung. 103 . 1957).

ži­ votinje koja ide unazad. Tada bi na jednoj strani imali izdiferencirano i m o ­ derno Ja. jer je inače jasno kako se mora odlučiti: primitivac će neminovno opet morati da bude potiskivan. Pokazalo se da je lekar identifikovan sa umetnikom. jasno raščla­ njena i stavljena nam na uvid. bio slika za čarobnjačku figuru nesvesnog. i dalje videli smo da sam ja. ona mora u svojim dogmama i ritualima posedovati predstavu i akciju. kolektivno psihičkog sadržaja od objekata svesti i njegovo konsolidisanje kao psihičke realnosti izvan individualne psihe. jRak je živi sadržaj nesvesnog. tačnije rečeno. 104 . Ali ono što smo mogli postići bilo je odvajanje mitološkog. naime rascepa između individualne psihe i kolektivne psihe. To je slučaj u katoličan­ stvu. Mora doći do sjedinjavanja ova dva dela.'Ali to je moguće samo tamo gde postoji još važe"e"a""f stoga živa religija. naime kora civilizacije preko tamnopute zveri. Pre nego što naiđemo na novo pitanje mogućeg sjedinjavanja»j3rvo ćemo se vratiti našoj temi od koje smo i počeli.\Dosadašnjim izlaganjem stekli smo pro­ šireno razumevanje sna i to naročito jednog njego­ vog bitnog dela: naime straha. Ali ovakva disocijacija odmah zahteva sintezu i razvitak nerazvijenog. tj. koji se pomoću stupnju objekta nikako ne može iscrpsti ili lišiti dejstva. Sve ovo je u snu prekriveno simbolom raka. Pomoću akta spoznaje »stvaramo« stvarnost arhetipova. uzeto na stupnju subjekta. što je posebna prednost ovog kao i njegova n a j ­ veća opasnost. Ovaj strah je primi­ tivni strah od sadržaja kolektivno nesvesnogj V i ­ dimo da se pacijentkinja identifikovala sa gospo­ đom X i time izrazila da i ona ima određeni odnos prema neprijatnom umetniku. koja kroz bogato razvijenu simboliku primitivnim ljudima omogućava dovoljno izraza. drugim recima primitivno stanje.To bi dovelo do stalno disociranog stanja. nasuprot tome na drugoj neku vrstu crnač­ ke kulture. jNa taj način bismo imali ono što je stvarno prisutno. tj. koje se vraćaju na prastaro. na osnovu spoznaje mi postuliramo psihičko postojanje ovakvih sadržaja.

tj. ako su aktivni. 1917) koristio Semonovu teo­ riju engrama za objašnjenje kolektivno nesvesnog. Već smo videli koliko je tačna ova karakteristika. Ovaj način je za nas u gruboj protivurečnosti sa intelek? Hans Ganz je u svojoj filozofskoj disertaciji o nesve­ snom kod Lajbnica (Das Unbewusste bei Leibniz in Beziehung zu modernen Theorien. Simbol životinje posebno ukazuje. 1904). obuhvatiće je svu i čvrsto zadržati u svo­ jim vodama. Ali energija može da postane na taj način po­ novo upotrebljiva što se uključuje u svesnu konfron­ taciju sa kolektivno nesvesnim/Religije su ovo ener­ getsko kružno kretanje pomoću kultskog odnosa sa bogovima uspostavile na konkretistički način.f Ovakve rezidue. Pojam koji sam ja postavio o kolektivno nesvesnom samo se u izvesnom smislu poklapa sa Semonovim pojmom plemenske mneme. skloni su da progres razvitka ne samo zaustave već da ga pret­ vore u korak unazad toliko dugo dok se ne utroši količina energije koju je aktiviralo kolektivno ne­ svesno. ko­ ji su samo uslovno podređeni svesnoj kontroli a. jer sadržaji ko­ lektivno nesvesnog nisu samo rezidue arhaičnih. granica ne može biti prekoračena — go­ voreći jezikom sna. u znatnoj meri autonomnim psihičkim sistemima. Leipzig. Zurich. verovatno. ili kako ih naziva Semon engrami. Semon. čije je trajanje bilo beskrajno veće od relativno kratke epohe speci­ fično ljudskog postojanja. ne može doći do napretka. 7 105 . nadlično.Treba izričito podvući da se pri tom ne radi samo o spoznajnim sadržajima. već o transsubjektivnim. (Up. San i njegov materijal jednim delom karakteriše kolektivno nesvesno kao nižu životinju skrivenu u vodi. već i rezidue funkcija životinjskih predaka čoveka. Ali ako se snevačica potrudi da ipak pređe graničnu liniju. tada će oživeti prethodno nesvesno. spe­ cifično ljudskih načina funkcionisanja. koja se može izlečiti ako se blagovremeno operiše. drugim delom kao opasnu bolest. kao što je već re­ čeno. na izvan-ljudsko. čak najvećim delom izmiču ovoj kontroli. Sve dok je kolektivno nesvesno neizdiferencirano spojeno sa individualnom psihom. Die Mneme als erhaltendes Prinzip im Wechsel des organischen Geschehens.

a osim i r*a :>n je istorijski kroz hrišćanstvo tako temeljno savladan. novorođen posle takozvanog noćnog putovanja po moru* (transcendentna funkcija) često zajedno sa svima onima koje je prethodno progutala neman. na primer srce nemani. Upadljiva je paralela sa herojskim mitom. Up. pošto nesvesno. Time se ponovo uspo­ stavlja ranije normalno stanje. Time smo takođe i stekli mo­ gućnost da se razračunavamo sa aktivnim reziduama naše plemenske istorije. što je iden­ tično uznapredovalom razvitku ka zauzimanju novog slava. dok ova zajedno sa njim pliva na istok ka izlasku sunca. Razračunavanje omogućava prekoračenje dosadašnje granične linije i zbog toga ga nazivam transcendentnom funkcijom. onda ova pretpostavka ni na koji način ne protivureči intelektualnoj savesti. broda. on naime odseca va­ žan komad utrobe. Cesto se tipična junačka borba sa nemani (nesvesnim sa­ držajem) vodi na obali neke vode. U unutra­ šnjosti nemani počinje junak da se na svoj način raz­ računava sa životinjom. da ovako rešenje problema nama ne može služiti kao uzor ili mogućnost. pomoću koje je aktivirano nesvesno). što je naročito slučaj u indijanskim mitovima. zbog oduzimanja njegove energije. " One čitaoce koje dublje interesuje problem suprotnosti i njegovo rešavanje kao i mitološka aktivnost nesvesnog upućujem na moju knjigu Wandlungen und Stjmbole der 106 . Tako on ubija neman. ali pored nekog plićaka. koji su nam poznati iz Longfelouvog (Longfellow) Hijavate. Junaka (kao biblijskog Jona) u od­ lučnoj borbi redovno proguta neman.lom i njegovim spoznajnim moralom.'' " Kako to formuliše Frobenius. koju onda izgoni na kopno gde (on) izlazi. Ovo rešenje je ra­ cionalno prihvatljivo. kako je to po­ kazao Frobenius na opsežnom materijalu. 1904. Das Zeitalter des Sonneagottes. pomoću koga je živela (naime dragocenu energiju.Ako nasuprot tome figure nesves­ nog shvatimo kao kolektivno-psihičke fenomene ili funkcije. više nema pretežnu po­ ziciju.. Tako mit na očigledan način ilustruje problem kojim se bavi i naša pacijentkinja.

Priroda je doduše često tamna i neprovidna. Ges. Ako on nešto predstavlja 10 Libido. Ona je još isuviše malo u realnom životu da bi mogla rizikovati promenu stanovišta. i Vber die Archetypen des kollektiven Unbewuxxten (fusnota 6). kako se kaže. dok pored nje pro­ lazi stvarni svakodnevni život. Shodno smislu sna moralo bi stoga da joj kolektivno nesvesno izgleda kao nešto opasno. pošto bi inače suviše spremno iz toga mogla da načini refugium protiv životnih zahteva.Moram istaći važnu činjenicu. 1952: Symbole der Wand}u>ig. 107 . Ges. rak koji personifikuje nesvesno nega­ tivan utoliko što. do sada nedoživljenog života. kao nešto opasno i štetno. Werke. Nasuprot tome ja sam već dugo zastupao stanovište da nema nikakvog opravda­ nja snu pripisivati u izvesnoj meri hotimični obmanjivački manevar. obrtanja i slično. 6. kao pomeranja. Za nju bi nešto više mitologije bilo upravo opasno. poverovalo se da se san može osloboditi takozvane »fasade« i ne­ zavisno posmatrati. Prilikom procene nekog sna mora se pažljivo pa­ ziti na to kako se predstavljaju njegove figure. već zapravo prebujnu maštu. Zavedeni takozvanim »mehanizmima sna« koje je izmislio Frojd. Bd. Njom je ovladalo kolektivno nesvesno i pretilo da je odvoji od još nedovoljno popunjene stvarnosti. Allgemeine Gesichtspunkle zur Psychologie des Traumes u: Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume. koja je čitaocu pa­ la u oči. Werke. Werke. Bd. ništa više i ništa manje. 5. pošto se prave misli sna nalaze skrivene iza ove fasade. Bd. Stoga se mora pretpostaviti da je san zapravo ono što treba da bude. »ide unazad« a osim toga u odlučnom trenutku grabi snevačicu. Ovo je stoga što pacijentkinja ima ne samo bogato razvijenu. na primer. što bi moglo da bude u vezi sa njenom spisateljskom na­ darenošću. novo izd. da se u ovom snu kolektivno nesvesno pojav­ ljuje pod negativnim aspektom. Njena maštanja su svakako simptom obo­ ljenja. ali ne podmukla kao čovek. Tako je. pošto pred njom stoji još veliki komad spoljašnjeg. Ges. 8. "' Up. dalje Psychologische Tvpen. pošto pliva u fantazijama.

koja se ne može predvideti. onda bi se. Sta treba da znači sa­ vlađivanje? LEmdor nesvesnog lako se zbiva u trenut­ ku značajnih promena i odlukaJObala sa koje paci­ jentkinja dolazi na potok je. prethodno znalo da na ovom mestu vreba opasni rak u zasedi.u negativnom aspektu. U neku ruku pravio se račun bez krčma­ ra. spada ljubav. za 108 . na primer. U snu je prepreka predstav­ ljena kao potok koji se može preći. Ali na šta treba da upozori? Opasnost se očigled­ no sastoji u tome što bi u trenutku prelaska nesvesno moglo da nadvlada snevačicu. kao kada bi se sudarila sa ne­ savladivom preprekom. njena strast i opasnost. Bez neproračunljivog nesvesnog ovo ne bi bio poseban rizik. Ona je zaboravila religiju koja se nekad učila i ne zna ništa o tome da ima trenutaka u koje se upliću bogovi. Ljubav može izazvati na poprište neslućene snage. ili mnogo pre situacija koje su od davnina takve da dopiru do najvećih dubina. To je novum. njena dosadašnja situacija. već »moder­ na«. čista prirodna činjenica. kao što smo upoznali. pri čemu su se »zaboravili bogovi«. broda je jasna u tolikoj meri da čovek oseća san skoro kao upozorenje. izgleda da nije tako ozbiljna. Arhetipska opasnost kod plićaka. Moram reći da sam protiv sličnih antropomorfnih shvatanja: sam san neće ništa. Da se. Ali videli smo da prenos preti da oslo­ bodi aktivnost arhetipskih figura. koji zapravo predstavlja opasnost zbog koje se potok ne može preći. prelazak po­ kušao na nekom drugom mestu ili bi se preduzele neke druge zaštitne mere. možda. Je­ dino mi. odnosno izgleda nesavladiv. odatle pravimo upozorenje. nešto kao šećer u krvi dijabetičara ili groznica tifusnog bolesnika. onda nema osnove pretpostav­ ci da se time mislilo na pozitivno i slično. ako smo pametni i znamo da tačno tuma­ čimo znake prirode. U ove situacije. Sa tom situacijom dospela je u neurotski zastoj. Prelaz najpre znači prenos ranije situacije na lekara. Dakle. Ali u potoku nepredviđeno vreba rak. naime. U postojećoj situaciji bilo bi sasvim poželjno kada bi prelaz uspeo. Naša snevačica nije pobožna osoba. on je samo u sebi samom prikazani sadržaj.

Tako se netraženo i neočekivano meša pitanje religijskog sta­ va prema sudbini. —«. Ovo činim utoliko radije što je rešenje problema suprotnosti moguće samo po­ moću iracionalnog puta. Snevač je mladić od nešto preko 20 godina. To je rizik pred kojim bi čovek rado umakao. zbog toga ću navesti dva d a l j na sna jednog mladića" koji osvetljavaju drugu i po­ voljniju stranu nesvesnog. I ko zna da li će biti dorasla ovoj komplikaciji! Do sada je. Ges. 17. Naj pre moram čitaoca donekle upoznati sa lič­ nošću snevača. moglo istrg­ nuti iz njenog prirodnog životnog toka. ili ako već mora da se odluči onda u to spada.koje bi se čovek inače bolje pripremio. Nesvesne snage su još nemilostive i očigledno očekuju još dalji rad i dublji uvid snevačice. 1928. pošto joj san još ne daje nikakav pozitivan znak pomoći od strane nesvesnog. Werke. Ona još ne može da napusti neurotsku situaciju. kristališe se ovde u pitanje. Ima snova koji su najčistija poezija i zbog toga se mogu razumeti samo iz celokupnog ras­ položenja. snova. u zavisnosti od snaga. bog ili đavo što će napasti snevačicu? Ne znajući ona se već oseća izručena nepoznatom. bez ovog poznavanja. Par. naznačenog pomoću priloga nesvesnog. teško moglo preneti u svojstvenu sadržinu i osećajnu atmo­ sferu snova. kako se to kaže. Ovim negativnim primerom svakako ne bih želeo da pobudim utisak da nesvesno u svim slučajevima igra negativnu ulogu. »Religio« kao »brižljivo uzimanje u obzir« opasnosti i sila. Da li je to dobro ili zlo. Ovi snovi su opisani i u Die Bedeutung des Vnbevoussten iiir die individuelle Erziehung. Iz jedne puke projekcije može na­ stati ljubav. veliki deo »vere u boga« ili »vere« u dobar ishod. sa svom svojom sudbinskom snagom: n e ­ što što bi je svojom blještavom iluzijom. tj. izbegavala ovakve m o ­ gućnosti ali sada ova preti da je nadvlada. Onako kako izgleda u snu snevačici ne preostaje ništa drugo do da oprezno provuče stopalo. Bd. 266. 11 109 . jer bi se. pošto bi bilo fatalno da nastavi da hoda. pre nego što se ona može usuditi da pređe.

mračan kladenac u koji je trebalo da siđem. Njegov osećajni život je nežan i blag. Ovo se uopšte ne slaže sa konkretnom stvarnošću. snevao je sledeći san: »Nalazim se u širokoj katedrali ispunjenoj tajanstvenim suto­ nom. U svakom slučaju iz stvarnog raspoloženja prethodnog dana ne može se videti zašto je tako pesnički sanjao. pubertetskog ka­ raktera. međutim. Juče sam razmišljao o tome kako tra­ žim izlečenje i kako ću se lečiti kod vas. Verovatno je ne­ prijatno ući u tu vodu. ne srne nikada da se zadovolji. Time čovek. U noći pre nego što me je prvi put konsultovao.« Sta kazuje ovaj san? Na izgled on je sasvim ja­ san i čovek bi mogao da se zadovolji sa tim da ga shvati kao neku vrstu poetske formulacije raspolože­ nja prethodnog dana. Možda bi se moglo posumnjati da je upravo uti- 110 . Cak nešto devojačko se nazire u njegovoj pojavi i načinu izražavanja. U sredini se nalazi dubok. Napomene snevača su sledeće: »Lurd je mistični lekoviti izvor. naime homosek­ sualizma. Skoro bi se moglo pomisliti da je snevač došao lekaru u pesničkom raspoloženju i stupio u terapijski postupak kao neko posvećivanje i bogosjuženje u tajanstvenom polumraku mističnog svetilišta. U stvari to je katedrala od Lurda. ako bi se pret­ postavila tako direktna kauzalnost u nastajanju sno­ va. Kladenac u crkvi je bio vrlo dubok. U Lurdu navodno postoji ovakav kladenac. lako sanjalački. Ne sreću se tragovi puber­ tetske neusklađenosti. S tim u skladu je i to što me je potražio zbog pro­ blema homoseksualizma. To nije nimalo poetski. Pacijent je došao lekaru da se podvrgne lečenju zbog jedne neprijatne stvari. Neposredno se oseća njegov dobar ukus i fini smisao za sve oblike umetnosti.još dečačkog izgleda. Neosporno da je isuviše mlad za svoje doba.« San je. jer shodno iskustvu snovi su mnogo dublji i značajniji. dakle očigledno slučaj usporenog razvitka. ali ženske prirode. povezani izraz raspolože­ nja. Primećuju se izvanredno dobro obrazovanje i vaspitanje. On je in­ teligentan sa izraženim intelektualnim i estetskim interesovanjima. kao što se vidi.

Mo­ glo bi se. Pod tim svakako ne treba razu" Pojam kompenzacije je već vrlo obimno koristio Alfred Adler. tj. Da li je možda ovo svrha tog sna? Ne bi bilo nemoguće. kada bih video seosku crkvu. izlečenje i neprijatne procedure. Nešto od ovog snenog raspoloženja nadživeće' čak i spavanje i preći u jutro onog dana.« U ovim asocijacijama pacijent dodiruje važan do­ življaj iz mladosti. na primer." Oni uvek naglašavaju drugu stranu radi održanja duševne ravnoteže. pretpostaviti da je pacijent upra­ vo zbog nepoetičnosti svog raspoloženja prethodnog dana u povišenoj meri poetski sanjao nešto u stilu nekog ko je preko dana postio. Sećam se da mi je majka prva pri­ čala o njoj. zapitkivao da li je to Kelnska katedra­ la. Na 'katedrala' iznosi sledeće: »Pada mi na pamet Kelnska katedrala. dubok i hladan. pošto je. uprkos tome što je kladenac taman. koja u poetskoj metafori označava suštinu predstojeće tera­ pije. Njega će neminovno privući ova privlačna slika. Ali san mu daje sliku. Njom sam se bavio već u ranoj mladosti.sak krajnje nepoetskog položaja. Ali kompenzacija raspoloženja nije jedina svrha slike'sna. 2eleo sam da postanem sveštenik u jednoj takvoj katedrali. Sećam se takođe da sam. Ovo postaje odmah jasno kada dalje pratimo njegova dosećanja i primedbe u vezi sa slikom ka­ tedrale. 111 . prema mom iskustvu^vjećina sno­ va kompenzatorne prirode. U snu je prisutna i korektura shvatanja. Pacijent ni­ je dovoljno shvatao terapijski postupak kome je tre­ balo da se podvrgne. u kome se podvrgao neprijatnoj i nepoetskoj dužnosti. Ne može se osporiti da se u snu vraća zamisao terapije. noću sanja bogatu gozbu. u obliku koji potpuno odgovara ži­ vahnim estetskim i emocionalnim potrebama snevača. ali u poet­ skoj obradi. bio podsticaj ovakvom snu. Kao skoro u svim slučajevima ove vrste tako i kod njega postoji posebno prisna pove­ zanost sa majkom. koji je pacijenta naterao da me potraži. Siva stvar­ nost će verovatno možda dobiti laki zlatni odsjaj sne­ nih osećanja.

prirodne veze. To je kod našeg pacijenta stvarno slučaj u punoj meri. Mišljenja smo da se ovo zna­ čenje mora poznavati svesno kako bi moglo biti dejstveno u fantaziji. zbog svoje nesvesnosti ova poseduje neobičnu tromost. nesvesnog identiteta. uopšte i nije veza. Ne govori se samo o crkvi »majci« već i o njenom krilu. Bna na taj način oslobađa individuu iz nesvesne. moglo bi se reći u psihički embrionalnom stanju. strogo uzev.meti posebno dobru ili intenzivnu svesnu vezu sa majkom. infantilne vezanosti. Crkva naime predstavlja višu duhovnu zamenu za samo prirodnu. pošto za razvitak nema veće smetnje od zadržavanja u nesvesnom. ko­ ja suprotstavlja veliki otpor svakom višem duhovnom razvitku. tako reći »telesnu« vezu za rodite­ lje. već stanje prapočetnog. Ova nesvesna potreba je još povećana u slu­ čaju gde infantilna vezanost preti da postane štetna. Otuda entuzijazam sa'kojim njegova dečja fantazija obuhvata predstavu crkve. Sigurno da ovak­ ve analogije ne deluju via svest. Intenzitet sa kojim njegova dečja fantazija obuhvata simbol Kelnske katedrale. već pre nešto kao tajanstvenu. u relativnom infantilizmu. ]Jedva da bi se znalo navesti gde bi u jed­ nom takvom stanju postojala bitna razlika od jedne životinjske duše. ispodzemaljsku vezu koja se u svesti možda izražava samo u us­ poravanju razvitka karaktera. tj. pošto je crkva u punom smislu i u svakom značenju majka. Razvoj ličnosti. već je to 112 . beži od ovakve ne­ svesne. Ovaj objekat u izvesnom smi­ slu mora biti analogija majci. Niukom slučaju nije prerogativ hrišćanske crkve da teži i da omogućuje oslobađanje in­ dividue iz početnog životinji sličnog stanja. Zbog toga instinkt grabi najbližu priliku u cilju zamene majke kroz neki drugi objekt. od­ govara jakoj nesvesnoj potrebi nalaženja zamene za majku. i da je nemoguće da neuko dete može biti obuzeto ovim značenjem. u ceremoniji »benedictio fontis« katoličke crkve krstionica se na­ ziva »immaculatus divini fontis uterus« (neuprljana materica božjeg izvora). da bi stvarno mogao da zameni majku. prirodno. već sasvim drugim putem. koja.

Odabrana dela. Ovi običaji su bez sumnje prastari. Inicijacija je često skopčana sa svako­ jakim torturama. zasnovan u kompleksu majke. posebno zapadni oblik instinktivnog strem­ ljenja. U ovom pogledu homoseksualnost adolescencije je po­ grešno shvaćena ali stoga ništa manje svrsishodna potreba za muškarcem. Oni su skoro po­ stali instinktivni mehanizam tako da se bez spoljne prinude uvek iznova reprodukuju sami od sebe. po pravilu. svakako u obliku homoseksualne sklonosti. Ovo stremljenje se može dokazati tako reći kod svih. Ali nije se našao nijedan sveštenički vaspitač koji bi dalje razvio ovaj početak. kao u studentskom »krštenju brucoša« ili u još preteranijim posvećivanjima američkih studentskih udruže­ nja. U staroj Grčkoj kao i u drugim primitivnim zajednicama. 8 Jung. Možda bi se moglo reći da se incestuozni strah. naime uvođenje u svet odraslih muškaraca. ne retko sa obrezivanjem i slično. koja se obično ne javlja ukoliko čovek dalje razvija svoje dečje fantazije. II 113 . u najrazličitijim oblicima: to je institucija inicijacije muškaraca. nespretni. pro­ teže i na sve žene uopšte.moderan. pošto su njegovi odnosi sa ženama. Ali se u dečaku dalje razvijala čežnja za vo­ dećim čovekom. ho­ moseksualizam i vaspitanje bili su skoro identični. Za pacijenta je. Sve je ostalo u rukama majke. gde se sistematski otuđuje od porodice. pa i samo donekle razvijenih ali ne ponovo degenerisanih primitivaca. da bismo potpuno shvatili. Ono što ovde. dodirnuta je i oživljena ova prastara slika. prema smislu sna. U pubertetu se dečak dovodi u kolibu muškaraca ili u slično osvećeno mesto. Zastranjivanja ka homo­ seksualnosti imaju brojne istorijske uzore. ali meni se čini da nezreo muškarac sasvim ima prava da se boji žena. ulazak u te­ rapijski postupak značio ispunjenje smisla njegove homoseksualnosti. koje je verovatno staro koliko i čovečanstvo. Kada je majka malom dečaku pričala o Kelnskoj katedrali. Oni su ukopani u nesvesno kao iskonska slika. Isto­ vremeno se upućuje u religijske tajne i na taj način ne ulazi samo u novi svet kao obnovljena i promenjena ličnost već i kao »quasi modo genitus« (u neku ruku rođeni).

sa osećanjem da nju treba krstiti. san potvrđuje da je ispunjen nesvesni smisao njegove homoseksualnosti i da stoga može da započne dalji razvitak. koja u datom slučaju može da iznudi i ovakve preo­ bražaje. uzima mome prijatelju pr­ sten sa ruke i stavlja ga na svoj prst. U simbolici sna potvrđuje se ono što sam prethodno rekao: nisu prerogativi hrišćanske crk­ ve da privodi u delo ovakva prevođenja i duševna preoblikovanja. Može započeti prava ceremonija inicijacije. Nije čak ni pomenut. pred­ stavlja mala japanska figura od slonovače. naime krštenje. Usledio je i drugi san. (Iz ovog razloga san ne cenim samo kao dragoceni izvor informacija. Očevidno drugi san se nadovezuje na prvi. Dakle. već i kao izvanredno dejstveni instrument vaspitanja ili lečenja). Mora se napomenuti da upravo navedeni san nije bio razlagan prilikom prve konsultacije. Ali pridružila se nova figura: sveštenik. Drugi san glasi: »Nalazim se u velikoj gotskoj katedrali. Za oltarom stoji sveštenik. živa slika. Ali u tom trenutku se razleže izvanredna muzika or­ gulja. dakle u stanju inicijacije muš­ karca.moramo da razmatramo sa tegobnim i nadugačkim zamišljanjima. osećanja i razum snevača deluje nesravnjivo više od kakve po­ učne rasprave. san je sažeo u nekoliko izrazitih meta­ fora i tako stvorio sliku koja na maštu. Takođe nije izgo­ vorena nijedna reč koja bi bila makar i u najudalje­ nijoj vezi sa prethodno rečenim. Moj prijatelj se plaši da bi ovo moglo na neki način da ga obaveže. Opet je snevač u crkvi. već je iza toga prastara. Tako je pacijent pripremljen za lečenje bolje i smisaonije nego pomoću najveće zbirke medicinskih i pedagoških pouka.« Ovde bih ukratko želeo da istaknem samo one momente koji nastavljaju i upotpunjuju san prethod­ nog dana. Sa mojim prijateljem stojim ispred njega a u ruci držim malu japansku figuru od slono­ vače. Iznenada na­ ilazi jedna starija dama. Pacijent 114 . čije smo odsustvo u ranijoj situaciji već pomenuli. Ono što je prema snu trebalo da se krsti.

venčani prsten. ona mi je zapravo materinska prijateljica. zbog čega se snevač plaši da bi mogla da mu se nametne nova oba­ veza. Iz ovog relativno detinjastog stanja snevač treba da pre­ ko quasi ceremonije obrezivanja uz pomoć sveštenika bude preveden u odraslo stanje. time bi se sklopila neka vrsta braka. koji me je podsećao na muški polni ud. Ali kod Jevreja obrezivanje je neka vrsta krštenja. Vrlo mi je draga.« Iz ovog iskaza možemo videti šta se desilo u snu. smešan čovečuljak.uz ovo primećuje: »Bio je to mali. Uprkos sličnosti ova žena ipak više nije majka. pošto je prijatelj. korak dalje od majke. kao što isto znači i činjenica što se snevač pojavljuje zajedno sa prijateljem. prvo kao strah od sličnosti sa majkom — moglo bi značiti da se čovek. »prijateljica moje majke. dakle. kaže pacijent. homoseksualna veza bi prešla u heteroseksualnu. »Ona je«. Kako se sada prsten nalazi na ruci žene. tj. dakle. najpre platonsko pri­ jateljstvo sa ženom sličnoj majci. Ove zamisli sasvim odgovaraju mojim navodima u odnosu na protekli san. On je u istoj vezi sa mnom. kao na pri­ mer. Dovde bi se. oslobađanjem od homoseksualnog odnosa . ona prenosi na sebe ono što je do sada bila homoseksualna veza. onaj sa kojim sam vezan homoseksualno. Stoga u ovom slučaju prsten mir­ no možemo smatrati metaforom homoseksualne veze. Svakako je čudnovato da taj ud treba da bude kršten. Veza sa njom znači. logično i smisaono nastavljao razvitak uz pomoć arhetipskih predstava. Starija dama iznenada uzi­ ma prsten.« Poznato je da prsten u svakodnevnom životu ima značenje neke veze ili određenog odnosa. Usled inicijacije kida se homoseksualna veza i uspo­ stavlja heteroseksualni odnos. drugim recima. Prsten očigledno predstavlja našu vezu. ali čudnu heteroseksual­ nu vezu pošto se radi o starijoj dami. Zlo koje treba popraviti jt homoseksualnost. Ali sada se na izgled javlja smetnja. Strah od nove veze je lako razumljiv. To se verovatno odnosi na moj homoseksualizam. koji sa mnom stoji ispred oltara. a time i delimično prevazilaženje pubertetske homoseksualnosti.

Da to nije korak nazad već napred. Snovi su dakle. dok je uvek bio spreman da se vrati svom ranijem infantilizmu. potpuno spreman da odbaci svoje dečaštvo i da postane muškarac. Ja sam ovu funkciju označio kao kompenzacija. u stvar­ nosti nije bio slučaj. međutim. Značaj ovih snova skoro stvara utisak kao da je pacijent prihvatio lečenje sa najvećom spremno­ šću i nadom. Uticaj vaspitača je iezičak na vaei. inte­ lektualna i religijska interesovanja.i U slučaju ovog mladog čoveka slike kolektivno nesvesnog igraju sasvim pozitivnu ulogu. Stoga muzika njemu znači pozitivno osećanje. Pacijent je. Na taj način je stvorena najbolja moguća situacija za terapijski po­ stupak. naime. Oni s jedne strane osvetljavaju pacijentovu situaciju sa krajnje svojstvenom i svesti stranoj svetlošću. Njihova svoj­ stvena funkcija se jasno može raspoznati. izgleda da potvrđuju zvuči muzike. koji tako reći održava ravnotežu. što opet za sobom ostavlja lepa. f^esvesna naprednost stvara sa svesnom nazadnošću par suprotnosti. muzikalan i njego­ vim osećanjima posebno prija svečana muzika orgu­ lja. U svesti je mladić gajio mnogo otpora i oklevanja. u striktnoj suprotnosti sa njegovim svesnim ponašanjem. onda će svako prihvatiti moju tvrdnju da su oba sna začu­ đujuće anticipacije. i tokom daljeg lečenja često su nailazili neočekivana suprotstavljanja i teškoće.konačno vraća majci — zatim strah od novog i nepo­ znatog koje se krije u odraslom heteroseksualnom stanju sa mogućim obavezama. Ovo. daje banalnoj lekarskoj situaciji takav aspekt koji je kao nijedan drugi usredsređen na duhovne specifitete snevača i stoga je u stanju da aktivira njegova estetska. Oni se kreću linijom napretka i preuzimaju ulogu vaspitača. Ako se uzme u obzir činjenica da me je pacijent do tog trenutka video samo jednom za vreme kon­ sultacije. tokom koje nije bilo više govora negoli što je uobičajeno kod uzimanja lekarske anamneze. u ovom slučaju uravnotežen ishod sna. svečana osećanja za sledeće jutro. kao ženidba itd. s druge strane. što je oči116 . što.

majku. dela. da se sa pacijentom pobliže razmatraju arhetipovi. sv. Iz svesne obrade ovih podataka proizilazi transcendentna funkcija u obliku formiranja shvatanja koja. animu. starog mudraca. koji se u datom slučaju od13 1 u U Psychologie und Alchemie. koji može trajati vrlo dugo. 1952. i 13. pored neodređenog broja arhetipova. već dovodi do otkrovenja suštinskog čoveka. " Ges. kao što je već rečeno. naročito ne kod mladih ljudi. životinju. * Transcendentna funkcija ne protiče besciljno. Bd. Dejstvo nesvesnih slika ima ne­ što sudbinski u sebi. Posebno mesto pripada onom ar­ hetipu koji predstavlja cilj ili ciljeve razvojnog pro­ cesa. dinamična slika. Ali praktično lečenje ne zahteva uvek. posredstvom arhetipova. dete. već razumevanje kroz doživljavanje. nema nikakvog smisla — čak i kada bi bio moguć ovakav opis — utoliko što kod pojedinih in­ dividua ima na j različiti je oblike. animus. Arhetip je naravno uvek i svuda prisutan. Posebno navodim Senku. Jedino zajedničko je javljanje određenih arhetipova. koji prikazuju situaciju. Možda su — ko zna? — ove važ­ ne slike ono što se naziva sudbina. Arhe­ tip je. Neophodne informacije o ovome čitalac može naći u mojoj knjizi Traumsvmbolen des Individuationsprocesses (Simboli sna individuacionog proce­ sa) kao i u Psvchologie und Religion (Psihologija i religija) i spisa koji sam objavio zajedno sa Rihardom Vilhelmom (Richard Wilchelm): Das Geheimnis der goldenen Bliite (Tajna zlatnog cveta). Werke. 11. objedinjuju suprotnosti. 117 . Ona je najpre čist prirodni proces. Opšti prikaz ovog zbivanja. Nasuprot tome u dobu životnog zaokreta je neophodno pokloniti posebnu pažnju slikama ko­ lektivno nesvesnog. komad objektivne psihe.gledno posledica toga što on nema opasnu sklonost da u fantaziji nađe zamenu za stvarnost i da se tako ušanči protiv života. koji se ispravno razume samo ako se doživi kao nešto autonomno što stoji nasuprot nas. pošto su tu izvori iz kojih se mo­ gu dobiti smernice za rešenje problema suprotnosti. Sabr. 12. Pod »shvatanjem« ne mislim samo na intelektualno razumevanje.

potenci­ jalne celine. koje za ovo koristi nesvesno. pošto nesvesna opozicija tokom stalnog neobraćanja pažnje aranžira simptome i si­ tuacije koje se konačno nezadrživo ukrštaju sa inten­ cijama svesti. Samo retko san dostiže ovakav intenzi­ tet. kao realnosti inte•grišu u svest. koji je svojim šokom u stanju da svest izbaci iz sedla. drugim recima da je uopšte sposoban da bude zdrav. naravno. potpomognute socijalnim ili psihičkim parazitizmom. pa se čak može nasilno probiti i protiv otpora individue. to su po pra­ vilu čgiugrostrani i kružni simboli. Prirodni proces individuacije postao mi je model i putokaz terapijske metode. Ovaj proces ozna­ čio sam kao individuacioni proces. Smisao i ci/j pro­ cesa je ostvarivanje one ličnosti koja je prvobitno zaćeta u embrionalnoj klici sa svim njenim aspektima. tj. onda mogu da prožive svoj život do u duboku starost. Simboli. a s druge da bi se po mogućstvu iskoristio terapijski faktor kompenzacije. Zbog ovoga u nesvesnom kompenzacija protiče bez nepo­ srednog efekta. Međutim. potpunost i ispunjenje. ako se svesno shvate. Ali uprkos tome ona ima dejstva. ali samo kao fragmenti ili delimične ličnosti. Po pravilu su snovi isuviše slabi i isuviše ne­ razumljivi da bi imali jače dejstvo na svest. To je uspostavljanje i razvijanje prvobitne. su oni isti koje je čovečanstvo odvajkada koristilo da izrazi celovitost.vija bez znanja i pristanka. Nesvesna kompenzacija neurotskog stanja svesti sadrži sve one elemente koii efikasno i lekovito mogu korigovati jednostranost svesti. uglavnom na ne- i 118 . sa­ mo je ono indirektno. ako do ovoga ne dođe. Ovakvi slučajevi su. Navodim ovu pretpostavku stoga što bez sum­ nje ima individua koje u osnovi uzev nisu potpuno sposobne za život i brzo propadaju kada se iz bilo kog razloga sudare sa svojom celinom. Zbog toga se terapija trudi da snove i ostale manifestacije nesvesnog ako je ikako moguće razume i ceni: s jedne strane da bi se sprečilo stva­ ranje nesvesne opozicije koja bi vremenom mogla biti opasna. Ovaj postupak se. zasniva na pretpo­ stavci da je čovek u stanju da dospe do svoje celovitosti.

Ako je svest odlučila isprav­ no. često izraziti »bleferi«. nije mi uspevalo da pronađem izvor greške i stoga sam pokušao da iskažem moje sumnje. žestoka opozicija tumačenju. Da li smo pro­ mašili sa nekim tumačenjem. dakle. Kao što se ispravno tumačenje nagrađuje živah­ nošću. Tako će se. s pravom će se čovek zapitati. Tok lečenja je. otporom. Međutim. Ponekad i lekaru nedostaje neophodnog razumevanja. na primer zbog upornog zadržavanja na preživelim iluzijama ili zbog infantilnih zahteva. zastoji mogu nastati i zbog pacijen­ tovog otpora. pošto bi istina bila nepodnošljiva ili nekorisna. primetićemo eventualno već na sledećem snu. Ovde »pomaže« samo održavanje privida. onda će se opšta bezishodnost i ništavnost naše procedure ubrzo jasno osetiti u jalovosti i besmislenosti poduhvata. međutim svesno zadržava kritiku. izbor i odluku. Naravno. tako se i neispravno kažnjava zapinjanjima. tako da kako pacijent tako i lekar zapadaju u dosadu ili sum­ nju. može odgovoriti potvrdno. Bio bi beznadežan poduhvat pokušati da se leće ovde opisanom meto­ dom. srećom. kada smo sigurni u tumačenje? Postoji li bar i približno pouzdan kriterijum za tačnost neke interpretacije? Na ovo pitanje se. raniji motiv još jednom ponoviti ali u još jasnijem obliku. sumnjom a pre svega obostranom stagna­ cijom. Ali. nešto kao neprestani raz­ govor sa nesvesnim. Iz dosada rečenog jasno je da ispravnom tumačenju snova pripada glavna uloga. onda vodstvo ostaje nesvesnom. Ako se slučaj tretira na naznačen način. koji lepim pri­ vidom prekrivaju mrtvu prazninu. Međutim. tokom 119 .sreću drugih. koja mi je iz različitih raz­ loga bila sumnjiva. kao što se to meni jednom desilo kod jedne vrlo inteligentne pacijentkinje. ili se naše tumačenje obezvre­ đuje pomoću ironične parafraze ili se javlja nepo­ sredna. na primer. onda se to potvrđuje kroz snove koji pokazuju na­ predak. ili je ovo nepotpuno. u protivnom sledi korektura od strane nesve­ snog. Posle zadovoljavajućeg početka imao sam progresivno osećanje da moja tumačenja nekako ne pogađaju srž njenih snova. Pretpostavimo li da je i ovo tumačenje promašaj.

a na najvišem tornju na nekoj vrsti balustrade sedela je jedna žena. Jungs Psychologie. 1959. Slično iskustvo pomaže da se čovek konačno. Još u snu u ženi sam pre­ poznao pacijentkinju. odmah je došlo do potpunog preokreta situacije i do napretka u terapiji koji je bio iznad svakog očekivanja. Wolff. Up. izložim celu stvar. Konač­ no sam odlučio sledećom prilikom da pacijentkinji. na pacijentkinju u stvarnosti očigledno isuviše gledao odozgo. Da bih tačno mogao da je vidim. filozofskih i religijskih implika­ cija. Međutim. Einfiihrung in die Grundlagen der komplexen Psychologie. morao sam glavu da zabacim toliko da me je probudio grč u vratu. ne dolazi u obzir detaljno razmatranje razgranatih naučnih. u C. Desno. kako mi je izgledalo. Ali pošto u ovom izlaganju kompleksne psi­ hologije. T. nastojim da dadnem samo opšte pravce.« Iz toga sam izvukao zaključak da sam. Bogatoj problematici ovog terapijskog postupka posvetio sam sve moje radove i istraživanja poslednje decenije. G. prethodne noći sanjao sam sledeće: »Idem putem kroz dolinu oba­ sjanu večernjim suncem. stekne nepoljuljano poverenje u pouz­ danost kompenzacije sna. ako je u snu trebalo da toliko gledam naviše. 15 120 .konsultacije primetio sam rastuće rasplinjavanje raz­ govora sa postepeno jasno vidljivom dosadom. Umesto toga čitaoca bih uputio na gore pomenutu literaturu. posle dovoljno izdatog novca. na brežuljku nala­ zio se zamak. sve ovo nije bilo nepo­ znato. kojoj. Danas poznato kao: Analytische Psychologie. Kada sam joj ispričao san zajedno sa tumačenjem." kako bih želeo da dam naslov mojim teo­ rijskim pokušajima.

ali čim dođe do neuroze. Sigurno da nesvesno nije bezuslovno opasno. među­ tim. onda je to znak da je u nesvesnom došlo do posebnog gomilanja energije.VIII TUMAČENJE NESVESNOG OPSTE O TERAPIJI Covek se vara ako smatra da je nesvesno nešto bezazleno. na­ ime neke vrste punjenja koje može da eksplodira. Dotični ni sami ništa ne slute o svom stanju. najverovatnije to je nešto što bi kasnije tako i tako izbilo na svetlost dana — ali možda isto tako i nikada ne bi ugledalo svetio. Ali neurotski sluča­ jevi još ni izdaleka nisu najopasniji. tada se mora raditi oprezno. Pre svega se ne zna šta će se pokrenuti ako se započne sa analiziranjem snova. veštačka kompenzacija latentne (prikrivene) psihoze. možda. U neku ruku čovek traga za arteškim bunarom a reskira da naiđe na vulkan. Njihove slutnje dolaze možda samo do izraza u tome što se posebno interesuju za psihologiju i psihijatriju i što ih takve stvari privlače kao komarce svetlost. što može postati predmet neke društvene igre. Naime. Ako su prisutni neurotski simpto­ mi. čija je normalnost. imaju krajnje normalne nazore i navike. stavlja u pokret nešto unu­ trašnje i nevidljivo. Time se. 121 . Ovde se preporučuje opreznost. postoje i na izgled normalne ličnosti koje ne pokazuju posebne neurotske simptome — možda su i sami lekari i vaspitači — čak razmetljivo ispoljavaju svoju normalnost i primer su dobrog vaspitanja.

Narod kaže: »Taj i taj je umro u pravom trenutku«. Daleko veći broj no što se i pomišlja nesrećnih slučajeva svake vrste uzrokovan je psihički. tako da nesvesno izbija u obliku ne­ zadrživih fantazija i posledičnih stanja nemira. nisu isuviše retke. i kada raspolaže velikim iskustvom i spretnošću. pogrešnim tumačenjem. Na isti način mogu se dovesti do izbijanja ili nastavljanja somatska oboljenja. Sve udese koji su posledica takozvane ne­ pažnje trebalo bi istraživati sa ovog aspekta. koje u pogodnom trenutku mogu dokrajčiti život. Ne­ ispravno funkcionisanje psihe može dalekosežno da ošteti telo. Sve može biti uzrokovano psihički i katkad pripremano nedeljama ili mesecima. obavezno mora poludeti. koja ponokad vode neposredno u duševnu bolest a even­ tualno mogu dati povoda samoubistvu. Ovo svakako nije samo svojstvo analize nesvesnog. ukoliko je promašen. Tvrđenje da ljudi polude od analize glupo je isto toliko kao pro­ šireno mišljenje da ludnički lekar. počev od sitnih udesa. već i opasnije stvari. zbog bavljenja du­ ševnim bolesnicima. Jedan od najobičnijih oblika opasnosti sastoji se u povodu za nesrećne slu­ čajeve. na žalost. Nespretnošću. saplitanja. već svakog lekarskog poduhvata. Poznato je da se čoveku ne dešavaju samo sitne ili veće glu­ posti kada iz bilo kog razloga nije dobre volje. Opasnost susreta sa ovakvim slučajevima preti svakom onom ko se bavi analizom nesvesnog. Ove latentne psihoze. ona u takvim slučajevima razara lekovitu kompenzaciju. do automobilskih nesreća i katastrofa u planinama. opekotina itd. Pregledao sam veliki broj slučajeva ove vrste i često se moglo dokazati da snovi već nedeljama unapred pokazuju tendencije samooštećenja. kao što i obrnuto telesne patnje mogu da 122 . Nezavisno od rizika terapije nesvesno po sebi i za sebe može postati opasno. samovoljnim interpreta­ cijama i sličnim mogu se pokvariti i oni slučajevi čiji ishod ne bi morao da bude rđav.Kako analitička tehnika aktivira i iznosi na videlo nesvesno. sigurno osećajući tajnu psihološ­ ku kauzalnost slučaja. sudara.

naime. 8. Ges. 1948. pošto duša i telo nisu ništa odvojeno već jedan te isti život. ako ovaj uspe da odoli iskušenjima. _Ako se uspe da se uspostavi ona funkcija koju ja označavam kao transcendentnu. Instinkt und Unbevousstes u: Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume. I obrnuto. Rezultat može naići tako reći na svakom stupnju terapijskog postupka. odnosno otcepljenje istog. Par. Tako se retko sreće somatsko oboljenje koje nije komplikovano psihički. U svim običnim sluča­ jevima nesvesno je nepovoljno ili opasno samo stoga što smo nesaglasni i zbog toga u suprotnosti sa njim. prospektivne kombina­ cije isto kao i naša svest. 261. 263. koje je nataloženo u n j e ­ govim arhetipskim strukturama. Negativni stav prema nesvesnom. Praktična terapija upravlja se prema postignu­ tom terapijskom rezultatu. nesvesno pruža sve one pod­ sticaje i pomoć koju dobra priroda može obilato po­ dariti čoveku. sasvim nezavisno od težine ili trajanja bolesti. Nesvesno je stalno aktivno i stvara kombinacije svojih materijala. koje služe određivanju budućnosti. samo su ove po finoći i bo­ gatstvu daleko iznad svesnih kombinacija. onda je otklonjena nesložnost i može se koristiti povoljna strana ne­ svesnog. Ali bilo bi netačno ako bismo isticali samo ne­ povoljnu stranu nesvesnog. Werke. štetan je utoliko što je dinamika nesvesnog identična sa energijom instinkata. Bd. svim zaboravljenim i previđenim a uz to i mudrošću isku­ stva bezbrojnih milenijuma. pošto ono raspolaže svim podpragovnim (subliminalnim) psihičkim sadržajima.' Nepovezanost sa nesvesnim znači koliko i nedostatak instinkta i korena. S. Zbog toga nesvesno može biti vođa bez premca čoveku. Nesvesno ima mogućnosti koje su ne­ pristupačne svesti. Ono produkuje subliminalne.zahvate i dušu. te­ rapija nekog teškog slučaja može trajati vrlo dugo a da se ne dostignu viši stupnjevi razvitka ili da nije Up. i kada ovo nije uzrokovano psihički. Tada. 1 123 .

ali to isto u stvarnosti može biti mala drama neprevaziđene realističnosti. tj. Ali nikako se ne srne verovati da se te­ rapija sastoji u tome što će se ljudima usaditi opšti obrasci i komplikovane pouke. prema okolnostima dostižu visoki stepen svesnosti sa­ mo oni ljudi koji su predodređeni i pozvani za to. ko­ ja mi ne omogućava da predočim u shvatljivu sliku onu nepreglednu celovitost mišljenja i doživljavanja. Kao što je poznato u ovome su ljudi krajnje različiti kao i životinjske vrste. Isto je sa psihičkim mogućnostima razvit­ ka — ove nisu rezervisaue samo za posebno nadarene individue. Dakle. Ima relativno mnogo slučajeva koji i posle postizanja terapijskog rezultata zbog svog sopstvenog razvitka prolaze kroz dalje stupnjeve promena. nejasno i doterano. ali to nije upravo ono o čemu se govori u običnom. ali ne u smislu da mogućnost diferenciranja čuva samo za naj­ više vrste. Tumačenje sna na papiru možda izgleda proizvoljno. Ako čitalac i posle svega što sam izneo u pret­ hodnim poglavljima nije u stanju da oseti i stvori sliku o teoriji i praksi moderne medicinske psihologi­ je. pošto u ovom razvitku moralna svojstva mogu da upotpune ono za što je inteligencija nedovoljna. koji su prednost lekarske psihologije. Doživeti san i njegovo tumačenje nešto je sasvim drugo od mlakog otiska na papiru. nije tako da se mora biti težak slučaj da bi se moralo proći kroz celokupni razvitak. Priroda je aristokratska. Ali. Drugim recima. naprotiv. Ono što ovde izlažem je in­ telektualna formulacija. među kojima ima konzervativ­ nih i evolutivnih. onda me to neće previše začuditi. Svako može da osvoji ono što mu treba. za to ću okriviti moju nedovoljnu sposobnost izlaganja.potrebno ni dostići ih. O tome nema ni go­ vora. na svoj način i svojim jezikom. kazuistički delići koje sam naveo daju otprilike ideju u praksi. imaju sposobnost i nagon za više diferenciranje. praktičnom radu. Mali. da bi se odigrao daleko­ sežni razvitak nije potrebna niti posebna inteligencija niti kakav talenat. U osnovi uzev sve u ovoj psihologiji je do124 .

Werke. koja se nameću posmatranju u praksi. Sebi sam kao opomenu postavio reči Gijoma Fereroa (Guillaume Ferrero) »miserable vanite du Zur Psychologie und Pathologie sogenannter occulter Phanomene. 1902. onda time ne želim da tvrdim da se ova zasniva na spekulaciji bez korena. Ges. već sam došao iz psihijatrije. takva činjenična stanja manifestuju. A kada iz toga kao krajnja posledica izraste jednostrana teorija. pošto je sticanje utisaka kao i mislena obrada istih već po sebi životni posao. 2 125 . Ja lično imam veliku prednost prema Frojdu kao i Adleru da" nisam odrastao unutar psihologije neuroza i njene jednostranosti. Ali znam i zbog toga sam računao sa tim da. tako i istina proističe iz za­ blude. Kao što je za Frojda bio odlučujući pomenuti Brojerov slučaj. nastalu pre 40 godina. Ovaj slučaj je postao tema moje doktorske disertacije. Ako. uporedi sa mojim kasnijim idejama. onda to samo pokazuje sa kakvom se snagom ubeđenja. tako i moja shvatanja imaju u osnovi presudan doživljaj: kao stu­ dent tokom kliničkih semestara posmatrao sam slučaj somnambulizma mlade devojke. ona je verni odraz stvarnih činjeničnih sta­ nja. čak i teorija — i tamo gde se kreće u najapstraknijim sferama — proističe neposredno iz do­ življenog. Frojdovoj seksualnoj teoriji zameram na jednostranosti. a pored Frojdovih shvatanja imao sam pred očima postajanje Adlerovih pogleda. odnosno kao ispoljavanje određenog psihološkog tipa. Na taj na­ čin sam tako reći od početka gurnut u konflikt i pri­ nuđen da ne samo zatečena mišljenja već i svoja sopstvena smatram relativnim. Jedva da se može zahtevati od pojedinca-istraživača da se izdigne iznad sopstvenih najdub­ ljih utisaka i njihove apstraktne formulacije. Bd. Za poznavaoca mog naučnog rada neće biti neinteresantno da ovu studiju. 1. Cesto sam se varao i mnogo puta morao sam da menjam mišlje­ nje. kao što iz noći postaje dan. objektivno i subjektivno. za modernu psihologiju priprem­ ljen Ničeom.življaj. 2 Rad na ovom području je pionirski. naprotiv. recimo.

već svakodnevno psihološko iskustvo stečeno u radu sa bolesnicima. pour que la science avance toujours . Harmonični tok izlaganja može se oče­ kivati samo tamo gde se piše o stvarima koje se već znaju. approuveront cette theorie qui place les raisons de la science bien au-dessus de la miserable vanite et du mesquin amour propre du savani. 3 * Les lois -psychologiqii. Ceux qui sont doues d'un esprit assez serieux pour ne pas croire que tout ce qu'ils ecrivent est l'expression de la verite absolue et eternelle. S. . često u obliku gorkih obra­ čuna. Jer naučno istraživačka delatnost ni­ kada mi nije bila ni krava muzara niti sredstvo pre­ stiža.es du symbolisme. onda mora govo­ riti i o stvarima koje zapravo još ne poznaje.« 126 . VIII: »C'est done un devoir moral de l'homme de science de l'exposer a commettre des erreurs et a subir des critiques. već nešto i iz srca. Iz ovog razloga nije sve ono što iznosim napi­ sano iz glave. što dobronamerni čitalac ne treba da previdi kada prateći intelektualne linije ponekad naiđe ne na sasvim ispunjene i izglađene pukotine.savant« i stoga nisam se ni plašio niti ozbiljno kajao zbog zabluda. . Ali kada čovek prisiljen potrebom za pruža­ njem pomoći i lečenja traži puteve. 1895.

drugo opo­ minje. već o individualnim ljudima sa svim tim raznolikim problemima koji ih neposredno zaokuplja­ ju. U ovoj praktičnoj psihologiji ne radi se o nekoj opštoj ljud­ skoj duši. ali će možda biti sutra. Jedno pomaže. da saopšti zajednici ono što je našao na svom putu otkrića — hladne vode žednima ili peščanu pu­ stinju neplodne zablude. Svojstvenost ovde opisanog puta ne proističe samo malim delom iz činjenice da se u psihologiji koja je potekla iz stvarnog života i koja treba da deluje u stvarni život više ne možemo pozivati na intelektualističko-naučno gledište. Ima stvari koje danas još nisu istinite. jer celina duše nikada ne može biti obuhvaćena samo intelektom. već smo obavezni da položimo računa i osećajnom gledištu. pošto duša žudi za iz­ razom koji obuhvata njenu celinu. Tako mora svako. dakle sve­ mu onom što predstavlja činjeničnost duše. da računa samo sa srećom. možda još ne smeju biti istinite. kome je sudbina dala da ide sopstvenim putem. . Ja se izlažem njegovom kritičkom sudu pošto smatram dužnošću svakog onog pojedinca. Psihologija koja zadovoljava samo intelekt nikada nije praktična. Hteli mi ili ne nameće se momenat gledanja na svet. sa otvorenim očima onih koji su svesni svoje usamljenosti i opasnosti sopstvenih ponora.ZAKLJUČAK Na kraju moram čitaoca zamoliti za izvinjenje što sam se usudio da na tako malo stranica ispričam toliko mnogo teško razumljivih novosti. Ali ne kritika savremenika već će vreme koje nailazi odlučiti o istini i zabludi novootkrivenog. koji izdvojen ide sopstvenim putem.

II .II VEZE IZMEĐU JA I NESVESNOG > Jung. Odabrana dela.

Der Inhalt der Psychose (Sadržaj psihoze). Werke. 1. Bd.. Ges. Die Struktur des Unbeivussten. 1 8 4 5 9- 131 . u dodatku ove knjige. 2. Zur Psychologie und Pathologie sogenannter occulter Phanomene. 1902. XVI. Novo izdanje: Symbole der Wandlung. Bd. Pominjem ovu činjenicu zato što time želim da objasnim da ovaj spis nije jednokratna pojava. 1920. 1920. Godine 1912. 1912. Ova ideja samostalnosti nesvesnog. * 2. izd. koja moje shvatanje tako principijelno razlikuje od onog Frojdovog. Werke. godine.PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU Ova knjiga je prvobitno proistekla iz predavanja koje sam objavio pod naslovom La Structure de V Inconscient u Archives de Psvchologie decembra 1916 (Bd.. U: Wandlungen und Symbole der Libido. 1952. već izraz dugo­ godišnjeg nastojanja da se obuhvati i — bar u glav­ nim crtama — iznese svojstveni karakter i tok »dra­ me interieur«. izložio sam neke glavne delove procesa na jednom primeru i istovremeno pokazao istorijske i etničke paralele ovog očigledno univerzalnog psihičkog zbi­ vanja. La Structure de 1 2 4 5 Up. S. izd. Up. lebdela mi je pred očima još 1902. kada sam se bavio istorijom psihičkog razvitka jedne mlade somnambule? U jednom predavanju održanom u Cirihu. 5. približio sam se ovoj ideji sa jedne druge strane. Isto tako je publikovana pod naslovom The concept oj the Unconscious u mojim Collected Papers on Analytical Psvchologie. Leipzig. U gore pomenutom eseju. proces preobražaja nesvesne duše. Objavljeno 1908. 152). Ges.

Ovom posebno teškom zadatku nisam se usuđivao da priđem bez najvećeg mogućeg iskustva. Ovaj put sam pokušao da uglavnom izložim odnos svesti sopstvenog Ja prema nesvesnom proce­ su. Zbog toga sam se ograničio na »pret­ hodno saopštenje«. naravno.l'lnconscient. Ali teškoće ma­ terije bile su velike u tolikoj meri da mi je bilo ne­ moguće da uobrazim da ću biti u stanju bar donekle da njom ovladam preko opisa i izlaganja u jednom jedinom članku. poistovetiti sa više ili manje božjim razumom. pošto još nije nađen odgovor na glavno pitanje o prirodi i suštini nesves­ nog procesa. prema starom uzoru. Dvanaest godina daljeg iskustva omogućilo mi je 1928. Ova istraživanja svakako da još nisu dove­ dena do zadovoljavajućeg kraja. Kako je duša iracio­ nalna datost i ni u kom slučaju se ne može. Ne radi se o izmudrovanom sistemu misli. godine. sa čvrstom namerom da se ove dve teme ponovo prihvatim prvom kasnijom prilikom. godine opsežnu preradu mojih formulacija od 1916. već o formulaciji kompleks­ nih psihičkih doživljaja. Bio je to samo pokušaj u čiju sam nedovoljnost bio isuviše ubeden. prvi put nam pokušao da dadnem rezime celokupnog procesa. 132 . Na taj način pokušavao sam da se indirektno približim nesvesnom procesu. priro­ du ako hoće da posmatra njeno neometeno vladanje. Ovakav stav je. i rezultat ovih nastojanja bila je ova knjiga. nepogodan za psihološko posmatranje. Njegovo rešenje zadržano je za buduća vremena: Neka mi čitalac ove knjige oprosti što ću ga za­ moliti da ovu — ako je čita — posmatra kao moj ozbi­ ljan pokušaj da se misaono obuhvati jedno novo i još neistraženo iskustveno područje. Shodno toj nameri obradio sam naročito onaj fe­ nomen koji se može nazvati reaktivnim zbivanjem u svesnoj ličnosti na uticaje nesvesnog. to se ne smemo čuditi što se u psihološkom iskustvu isuviše često sudaramo sa zbivanjima i do­ življajima koji ne odgovaraju našim razumnim oče­ kivanjima. pošto je u velikoj meri nenaučan. zbog čega ih odbacuje naša racionalistički nastrojena svest. koji još nikada nisu bili pred­ met naučnog načina posmatranja. Covek ne srne da unapred određuje.

Werke. 1929. * Up. . pošto se istočnjačka filozofija već stolećima bavi unutarpsihičkim zbivanjima i zbog to­ ga je ova publikacija. knjiga srne polagati pravo na to da se ozbiljno uzme u razmatranje. Nastavak poslednjeg poglav­ lja čitalac će naći u knjizi Das Geheimnis der goldenen Bliite* koju sam izdao zajedno sa mojim pokoj­ nim prijateljem Rihardom Vilhelmom (Richard Wilhelm). Nisam hteo da propustim a da ne ukazem na ovu publikaciju. od neprocenjive vrednosti za naše psihološko istraživanje.Ovo su 28 godina psihološkog i psihijatrijskog is­ kustva koje bih želeo da sažmem. 6. Naravno da nisam mogao sve reći u ovom jednom izlaganju. 1957. 13. upravo zbog tako neophodnog uporednog materijala. Bd. zbog čega moja. izd. Ges. komentar uz Dos Geheimnis der goldenen Bliite.

DEJSTVO NESVESNOG NA SVEST .

Werke. Nesvesno ima i drugu stranu: u njegovom području nisu samo potisnuti sadržaji. koje više ništa ne zaboravlja. zbog svog inkompatibilnog karaktera. koje se onda. 7). Po­ moću analize ukidaju se potiskivanja i privode u svest potisnute želje. potiskuju. 137 . Potiskivanje je proces koji se uspostavlja u ranom detinjstvu usled moralnog uticaja okoline i zadržava se tokom celog života. Nemogu­ će je niži prag svih ovih materijala objasniti prin­ cipom potiskivanja. ['l Prvobitno je ovaj članak objavljen pod naslovom: La Structure de l'/nconscient u Archives de Psvchologie.T LIČNO I KOLEKTIVNO NESVESNO Kao što je poznato sadržaji nesvesnog se prema Frojdovim shvatanjima ograničavaju na infantilne tendencije. već i sav onaj psihički materijal koji nije dostigao pragovnu vrednost svesti. koji bi isto tako mogli biti svesni a zapravo su potisnuti jedino vaspitanjem. Po ovoj teoriji nesvesno sadrži tako reći samo one delove ličnosti. Bd. Iako za izvestan način posmatranja najveću važnost imaju infantilne tendencije nesvesnog. Ova rasprava je prošireno i znatno izmenjeno izlaganje prvobit­ nog teksta koji nije objavljen na nemačkom jeziku i sada se prvi put štampa u Celokupnim delima (Ges. inače bi uklanjanjem potiskiva­ nja čovek morao dobiti fenomenalno pamćenje. ipak bi bilo netačno po tome definisati ili ocenjivati nesvesno.

morao iz­ vesti zaključak da bi se time paralisala nesvesna pro­ dukcija i da bi se.Podvlačimo da se osim potisnutog materijala u nesvesnom nalazi i sve ono podpragovno nastalo psi­ hičko. formal­ no slični ranijim ličnim sadržajima. moglo zaustaviti poniranje svesnih sadržaja u nesvesno. Ako se u ovakvim slučaje­ vima konsekventno i bez predubeđenja dalje posmatra. ne čini nikakav utisak na nesvesno utoliko što ono mimo i dalje produkuje snove i fantazije. normalno ona je usklađena sa svešću u smislu kompenzatornog odnosa. Osim toga znamo ne samo'iz bogatog iskustva. doduše. onda mi je još u živom sećanju jedna pacijent138 . mo­ žda u smislu da nesvesno više ne može da produkuje ništa drugo do ono što je poznato i prihvaćeno od svesti. Kako je ovo bivstvovanje ograničeno. moguće samo u vrlo ograničenoj meri. onda mo­ ra i broj tih tekovina biti ograničen. To su klice kasnijih svesnih sadržaja. kako nas uči iskustvo. u onom smislu da bi bilo neaktivno. otklanjanjem potiskivanja. Mi podržavamo naše pacijente u tome da zadrže potisnute i ponovo u svest privedene sadržaje i da ih uključe u njihov životni plan.' Može se pretpostaviti da su svi ovi sadržaji lične prirode utoliko što su tekovina individualnog posto­ janja. zbog čega bi onda bilo moguće iscrpljivanje nesvesnog pomoću analize ili inventarisanje svih nesvesnih sadržaja. onda se nalaze materijali koji su. Ova procedura. uključujući i subliminalne čulne opažaje. Ovo je. Ova aktivnost bi se mogla za­ misliti kao apsolutno nezavisna samo u patološkim slučajevima. Isto tako imamo raz­ loga da pretpostavimo da nesvesno niukom slučaju nije mirno. kako se svakodnevno možemo uveriti. shodno prvobitnoj Frojdovoj teoriji. koji bi. kao što je primećeno. Ako bi za ilustraciju rečenog trebalo navesti pri­ mer. ali izgleda da sadrže nagoveštaje koji izlaze iz okvira ličnog. Takođe bi se. već da je trajno zaokupljeno-grupisanjem i pregrupisavanjem svojih sadržaja. morali da se zasnivaju na ličnim potiskivanjima. već i iz teo­ rijskih razloga da nesvesno sadrži i onaj materijal koji još nije dostigao pragovne vrećlnosti svesti.

koja se. od­ jednom dobijaju u značaju i opsedaju svest.iNaime. Ova operaci­ ja može da urodi plodom ako se i osećanja mogu ak­ tivirati na novom stupnju osvojenom pomoću intelek­ ta i na način da dođe do osećajnog odnosa prema pogodnom čoveku. U ovakvom slučaju obično se razvija intelektu­ alna funkcija. zbog čega je ova kasnije ono što po­ staje spona sa svetom. nesvesni prelazak. za neurozu karakteristična nesaglasnost sa samim sobom. ili — što je možda običnije — on nesvesno klizi glatkom putanjom instinkta na dru­ gu stranu a da mu nikada ne bude jasno do kakvog je konflikta došlo iza neke glavobolje ili kakvih dru­ gih somatskih tegoba. npr. Njena živahna želja za saznanjem postala je motiv koji je trebalo da je oslo­ bodi osećajno obojene vezanosti za oca. Time se htelo da se podvuče činjenica da je svojstveni odnos prema ocu pacijentkinji stajao kao prepreka na život­ nom putu. raskine okove osećanja na jednoj ili drugoj strani. u ovom slučaju nije uspevao. Ali dovoljna je izvesna slabost instinkta (koja može imati raznorazne uzroke) pa da spreči gladak. pošto su osećanja između oca i jednog ne zapravo mnogo pogodnog muškarca zastala u kolebljivoj ravnoteži. Ona je imala vrlo dobar odnos prema (od­ onda umrlom) ocu.kinja sa ne tako teškom histeričnom neurozom.). Prelazak. zbog zastoja preliva se psihička energija u svim mogućim. i to odnosa koji bi bio ekvivalen­ tan ranijem osećajnom odnosu. itd. Naravno da je time zadržano napredovanje u životu tako da se usposta­ vila ona. Shodno ovome pacijentkinja je započela studije filozofije. dolazi do isuviše jake inervacije simpatikusa ili vagusa. međutim. (Od buve postaje slon. u početku na izgled neko­ risnim pravcima. jakim voljnim aktom. kako se to još početkom ovog veka formulisalo. Uglavnom je to bio osećajan od­ nos. ili srca ili fantazije i reminiscencije. zasnivala uglavnom na »kompleksu oca«. Takozvani normalan čovek je u stanju da. zbog čega dolazi do ne­ uroloških smetnji želuca i creva. koje su po sebi neinteresantne. U ovom stanju potreban je neki 139 . Tada napredak za­ staje u konfliktu i odatle proistekli zastoj života je ravan neurozi.

Time on nevoljno zadobija ono precenjivanje od stra­ ne pacijenta. Postavljalo se pitanje: šta dalje? Ja sam naravno postao spasitelj i sama pomisao da me mora napustiti bila je pacijentkinji ne samo krajnje ne­ ugodna već zapravo užasavajuća. Konflikt je samo prenesen.dalji motiv. Ukoliko zdravi ljudski razum na sreću nije isuviše redak a 140 . »ti ipak ne možeš« itd. Takozvani »zdravi ljudski razum« u ovakvim situacijama običava da navede čitav repertoar raznih: »ti jednostavno mo­ raš«. pa da neprekidno igra ovakvu ulogu: morao bi stalno da daje. Ovo donekle zametno izlaganje izgleda mi neop­ hodno za razumevanje mog primera: moja pacijent­ kinja je. Niko to ne može duže da izdrži upravo zato što je isuviše mnogo. »trebalo bi«. U osnovi uzev još se ništa nije desilo na putu stvarnog rešenja konflikta. Naime. drugim recima predmet konflikta. Pacijentu u stanju prenosa u početku izgleda ova provizorna uloga idealna. gde zastoj počinje da biva neprijatan. to­ kom terapijskog postupka pacijentkinja prenosi sliku oca na lekara i time u neku ruku njega čini ocem i. ali niukom slučaju nije lek. Tako lekar postaje u neku ruku otac i ljubavnik. ali istovremeno i kao provizorno stanje. koje doduše obećava mogućno­ sti izlečenja. Ova metafora nije tako smešna kao što izgleda. što je isto toliko rđavo koliko i neurotski konflikt. koji treba da pripremi kraj poremećenoj ravnoteži. zbog Čega se od strane Frojda prenos ispravno smatra te­ rapijskim faktorem prvog stupnja. Priroda nesvesno i indirektno vodi sama ka tome preko fenomena prenosa (Frojd). Covek bi stvarno morao da bude bar polu­ bog. zbog če­ ga on predstavlja quasi idealno rešenje konflikta. dospela u stanje prenosa i već je bila dostigla gornju granicu. ekvivalentom čoveka koga nije uspela da dostigne. Stvarno je malo isuviše istovremeno biti otac i ljubavnik. Ali vremenom ova prelazi u zastoj. ukoliko on međutim nije otac. naime. Ipak može srećan prenos — bar prolazno — da dovede do nestajanja neuroze. koje je skoro nepojmljivo posmatraču sa strane i koje od njega stvara spasioca i Boga. U njemu se sjedinjuju suprotnosti.

bi dovela do zadovoljavajućeg rešenja zastoja u prenosu. Rekao sam samom sebi — upravo u slučaju pomenute pacijentkinje — da mora postojati pristojan. predložio sam joj da osluškuje bar one podsticaje koji potiču iz one psihičke sfere koja izmiče našem stavu koji 141 . Lekar je tada toliko ra­ dostan da mu teorijske poteškoće u objašnjavanju ovog malog čuda i ne padaju na pamet. Sigurno da ima beznadežnih slučajeva gde jedno­ stavno ništa ne pomaže. ali ja sam bio radoznao kojim će putevima udariti priroda da. koji ne moraju otkinutom nogom i puni gorčine ispasti iz stanja prenosa. da se snažnom voljnom rešenošću reskira i koja bolna žrtva. kada pacijent više nema novca«. koji čoveka iz ovakvog iskustva može izvesti u potpuni integritet i svesnost. Izgleda da se tada zaustavlja na tam­ nom sudbinskom iščekivanju: nekako se mora nešto pronaći. mora da postoji nešto. kako mi je jednom objasnio jedan nešto ciničniji kolega. Ili su to neumoljivi zahtevi života. tada žrtva donosi blagosloveni plod. Ako skok ne uspe — mojoj pacijentkinji nije uspelo — onda se čovek suočava sa problemom uki­ danja prenosa. npr. jasan put. zahtevi koji iznuđavaju onu žrtvu koja se ne prinosi dobrovoljno. Ako ovo uspe (a tako nešto ponekad stvarno uspeva). Moja pacijentkinja bila je već odavno »po­ trošila« novac (ako ga je uopšte ikada i imala). Kako uopšte nisam uobražavao da posedujem ovaj zdravi ljudski razum koji u svakoj zamršenoj si­ tuaciji tačno zna šta treba činiti. tako da dotadašnji pacijent može preći u stanje praktične izlečenosti. onda upra­ vo u ovom kroz osećaj zdravlja pojačanom stanju prenosa može neki razuman motiv pokrenuti toliko entuzijazma. (Opisi ovakvih slučajeva ne smeju se tražiti u knji­ gama hvalospeva psihoanalize!). a kako je moja paci­ jentkinja to znala isto tako malo kao ja. ima pesimista). Ovde »psihoanalitička« teorija dospeva u veliku tamu. ali ima i slučajeva koji ne mo­ raju zastati.ni suviše neaktivan (znam. »prestaje samo po sebi. obično sa više ili manje potpunim vraćanjem ranijih simptoma. koji onemogućuju zadr­ žavanje u stanju prenosa.

već i finalno ori­ jentirano. čime je izgledalo da je fatalna veza. aktivne ličnosti očigledno su bile samo snevačica i njen lekar. Iz ovog i sličnih snova mogle su se sagledati raz­ ličite stvari. Odvelo bi nas isuviše daleko iznositi sve one snove koji su usledili. On ju je podigao sa tla i kao malo dete držao je na rukama. dakle. Dalje nije moglo a da se ne vidi da je nesvesno poseban naglasak stavljalo na nad­ ljudsku. Dovolj­ na je skica njihovog osnovnog karaktera: većina sno­ va se odnosila na ličnost lekara. bez našeg sudelovanja i na taj način predstav­ ljaju psihičku delatnost lišenu hotimičnosti. Kako psihički životni proces — kao svaki životni proces — nije samo kauzalni tok. još čvršće i izričito potvrđena. tako reći prirodni produkt psihe. koji ne predstavlja ništa drugo do samoodražavanje psihičkog životnog procesa. koji je bio sav pokriven žitnim polji­ ma. svrhovno zbivanje. Povetarac je duvao iznad žita i kako je povijao klasje tako je i on nju ljuljao u naručju. retko pojavljivao u svom prirodnom ob­ ličju. zatim opet sličan njenom ocu. Na osnovu ovih razmatranja. tj. Ovaj se. podvrgavamo snove pažljivom posmatranju. Pre svega stekao sam utisak kao da se njeno nesvesno nepokolebljivo zadržava na tome da sam ja njen otac-ljubavnik. a on je iz­ gledao kao džin. Oni nastaju spon­ tano. koju je trebalo raskinuti. pri tom čudnovato isprepletan sa prirodom. čas je izgledao prastar. To su bili u prvoj liniji snovi. mogu očekivati indicije u odnosu na objektivne uzroke kao i objektivne tendencije. već najčešće čudno izmenjen. tako reći »božansku« prirodu oca-ljubavni142 . Stoga je san zapravo krajnje objektivni. Njegov oblik je čas bio neprirodne veličine. U poređenju sa njim ona je bila mala. zbog čega se od njega mogu očekivati bar ukazivanja i aluzije na izvesne osnovne tenden­ cije. Snovi sadrže slike i misaone povezanosti koje ni­ smo stvorili sa svesnom namerom. to se od sna.uvek više zna i našim namerama. kao u sledećem snu: njen otac (koji je inače bio malog rasta) stajao je sa njom na jednom bregu. međutim.

čime se isto tako još jednom podvlačilo precenjivanje. koje bi se. na kraju krajeva. gnostički demiurg. Sopenhauerova šlepa i besciljna pravolja. šta je svrha ovakvih fantazija? Tačnije posmatranje i analiza snova. Ona zna da joj se ja javljam kao polubožanski otac-ljubavnik. Nasuprot tome izgledalo mi je da u stvari ne postoji ništa drugo do dobar savet »ti treba da«. do nesvesnog uopšte ne može dopreti uvi­ dom. koje su poznate kako pacijentkinji tako i meni iz naših razgovora. snovi oči­ gledno ponavljaju ono što svest već zna. koju sasvim ignorišu. minus svesna kritika. pošto nema stvar­ no živih stvari koje ne bi imale nekog svrhovnog smisla. u fantasti­ ku njenog prenosa. koji zauvek odseca celokupnu fantastiku. a koji slep i ograničen stvara samo jadnu nesavršenost — opasno su se približavale ovak­ ve pesimističke sumnje o suštinski negativnoj osnovi sveta odnosno duše. pru­ žaju izrazitu tendenciju — nasuprot svesnijoj kritici.ka. ponavljaju svesne sadržaje a ipak ne in toto. drugim recima. zatitrala mi je drugačija mogućnost. Naravno da sam se zapitao: odakle ova upornost i kakva joj je svrha? Čvrsto sam bio ubeđen da ova mora imati nekakav finalni smisao. Rekao sam sebi sledeće: ne može se osporiti da snovi nastav­ ljaju da govore u istim metaforama. Sama pacijentkinja neosporno ima uvida. skopčano sa prenosom. Dakle. Stoga sam se pitao da pacijentkinja možda još uvek nije sagledala celokupnu fantastičnost njenog prenosa ili da se. Frojdova ideja da nesvesno »sa­ mo može da želi«. naročito onih koje sam naveo. potkrepljen udarcom sekire. već se uporno pro­ bijaju sa fantastičnim stanovištem i pored »zdravog ljudskog razuma«. već da se zaslepljeno i idiotski prati nešto bes­ misleno i nemoguće. Dakle. mogle objasniti ako bi se predstavile kao preživeli ostatak izvesnih rani­ jih činjenica. što bar intelektualno može razlikovati od stvarnog mene. Ali energija prenosa je u tolikoj meri jaka da zapravo pravi utisak vitalnog nagona. dakle. Ali pošto sam još jednom temeljno razmotrio snove. 143 . Oni. koji se u svojoj taštini smatra savršenim.

kao što je i moguće da nesvesno »samo želi«. tamna priroda nagona probuđene stra­ sti? Možda dublja i jača od ljubavi prema čovekovoj ličnosti? Ili možda najviši i pravi smisao ove beziz­ lazne ljubavi. koje se od 15. a da u dubljem smislu stremi Bogu? Da li bi priželjkivanje Boga moglo biti neizmenjena. jedan odavno istorijski postao delić religijske psihologije. imalo za njena osećanja neuporedivo veću privlačnost. da bi se moglo uzeti ozbiljno. u prenosu na ličnost lekara bila u svesti počinjeni nesporazum. Sada se postavlja pitanje da li se prethodno postavljene mogućnosti smeju posmatrati kao važeće hipoteze. veka izgubilo iz ljudske svesti? Niko neće posumnjati u stvarnost strasne žudnje za čovekovom ličnošću. da sam ja otac-ljubavnik i da kao takav pred­ stavljam idealno rešenje konflikta. prastar. kao vetar koji povija klasje — očigledno od njega još treba stvoriti Boga! Ili da li bi slučaj trebalo posmatrati obrnuto. tako reći srednjovekovni kuriozum — pomislimo na Mehtilda fon Magdeburga tMechthild von Magdebur) — pojavi tako neposredno i stvarno. pošto je ranije shvatanje. prema tome. Jedino je iskustvo ono što odlučuje o tome koja je hipoteza pogodnija. koju nazivamo prenosom? Možda delić stvarnog »lica božjeg«. A priori ne postoji nikakav razlog zašto ne bi bilo moguće da nesvesne tendencije s one strane čovekove ličnosti imaju cilja. Uprkos tome 144 . Da li težnja nesvesnog možda samo na izgled žudi za ličnošću. glupost »zdravog ljudskog razuma«. veći od oca. u neku ruku da iz ljušture ličnosti oslobodi božju pri­ liku. svakako izgleda isuviše fantastično. ali da se u lekarskoj ordina­ ciji. u prozaičnoj figuri doktora. Stvarni naučni stav mora biti bez predrasuda. Jedini kriterijum važnosti jedne hipoteze jeste da li ova poseduje heurističku ili tumačeću vrednost. koja je. naime da ne­ svesno pokušava da iz ličnosti lekara stvori Boga.koja bi to htela da svede na ljudsku meru — da lič­ nosti lekara pridoda natčovečne atribute — džinovski. Mojoj vrlo kritičnoj pacijentkinji ova nova hi­ poteza nije se posebno sviđala.

ovaj nije značio katastrofu. Snovi su tako reći izobličili ljudsku figuru lekara do nadljudskih proporcija. koje je omogu­ ćilo da psiha pacijentkinje polako izraste iznad njene nekorisne lične veze. Kada je zatim došao trenutak rastanka sa mnom. Ako bi se svesna predstava Bo­ ga (hrišćansko vaspitanje) pacijentkinje smatrala uz­ rokom javljanja božje slike u snovima. 6. onda bi se opet moralo istaći njeno izopačavanje. Primetno se produbljivao odnos prema jednom prijate­ lju. 1950. tako reći podzemno ispražn javan je njenog prenosa. fttbc' T6 Tcveuu. možda Votana. već samoprikazivanje nesvesnog razvitka. 2 J0 Jung. prastarog oca. Nasuprot tome božja slika snova odgovara arhaičnoj predstavi prirodnog demo­ na. a njena ideja o mogućem božjem biću odavno se kre­ će u apstraktnim sferama. Iz toga sam zaključio da snovi nisu bili samo fantazija. Imao sam privilegiju da budem je­ dini posmatrač pri procesu odvajanja. snovi nastavljaju da ličnost lekara predstavljaju u sve ve­ ćim propozicijama. kako sam pokazao. naime.njen intelekt je bio dovoljno bistar da uvidi teoretsku mogućnost jedne ovakve hipoteze. 651. u: Psvchologische Typen. koji je istovremeno i vetar u čijim sigurnim zaštitničkim rukama počiva snevačica kao odojče. S. Par. 908.a. uprkos tome što se svesno još uvek čvrsto držala prenosa. Međutim. na taj način što se nesvesno razvila nadlično usmerna tačka. U odnosu na religiju pacijentkinjin stav je kritički i agnostički. Ges. II 145 . 2 Ova promena se desila. u neku ruku virtualan cilj koji se simbolički izražavao u obliku koji se ne može drugačije obeležiti do kao shvatanje Boga. do džinovskog. Transzenđente Funktion. »Bog je duh« je Up. već sasvim nor­ malan rastanak. Werke. Bd. Odabrana dela. a da/ pri tom svest pacijentkinje nije mnogo šta primetila od toga. Mogao sam da vidim kako je nadlično usmerna tačka razvila — ne mogu je drugačije nazvati — vodeću funkciju i ko­ rak po korak na sebe prenela sva prethodna lična precenjivanja i sa ovom priteklom energijom dobila i u uticaju na odbojnu svest. U vezi s tim desilo se nešto što sam u početku opazio samo sa čuđenjem.

koje može samo odgovarati arhaičnom stanju duha. reminiscenciji iz detinjstva. ili njihovo poreklo u našoj ličnoj prošlosti. Bio bih sklon ovoj pretpostavci kada bi se radilo o starom čoveku na zlatnom prestolu na nebu. nevidljivo biće od daha. 5. 1952. Werke. razumljivo da inkompatibilni psiho­ loški elementi podležu potiskivanju i da su zbog toga nesvesni. koja se beskrajno razlikuje od svesnog pojma Boga. ili njihovo parcijalno pojav­ ljivanje. Ono ima svoju određenu vrednost i zaslu­ žuje da se dalje razvija kao stanovište. na koje me je prisililo iskustvo. a s druge psihološki fak­ tori koji bi isto tako mogli biti i svesni. Iz ličnog oblika snovi razvijaju arhaič­ nu sliku Boga. Ges. Ali upravo se ne radi o ovakvoj sentimentalnosti. doduše. sugerišu nam da preduzmemo razdvajanje nesvesnog materijala. delovi čiji manjak u svesti stvara manju 3 ' Iscrpni podaci u: Vfandlungen und Symbole der Libido. Materijali sadržani u ovom sloju su lične prirode utoliko što su s jedne strane stečeni kroz individualnu egzistenciju. ali da s druge ipak postoji mogućnost da se potisnuti sadržaji privedu u svest i da se svesno za­ drže kada se jednom spoznaju. 1912. za koja sam u svojoj knjizi Preobražaji i simboli libida dao veliki broj primera. Ove materijale raspo­ znajemo kao lične sadržaje po tome što možemo do­ kazati njihovo dejstvo. Iz dosada reče­ nog proizilazi da u nesvesnom u izvesnoj meri može­ mo razlikovati jedan sloj koji se može označiti kao lično nesvesno. već o primitivnom shvatanju. Moglo bi se prigovoriti da se radi o infantilnoj slici. 146 . Ovakva primitivna shvatanja. Novo izdanje: Symbole der Wandlung. Bd. koje bi imalo dru­ gačiji karakter od diferenciranja na »predsvesno« i »nesvesno« ili »subconscious« i »unconscious«. gde je zveuu« vetar: Bog je vetar. Ovde nećemo dalje* diskutovati o opravdanosti ovakvog raz­ dvajanja. jači. zahteva samo da bude ocenjeno kao jedno dalje stanovište. veći od čoveka. To su integrisani delovi ličnosti koji spadaju u njen inventar. S jedne stra­ ne je. Slično kao u hebrejskom i u arapskom ruh označava dah — i duh.preveden u praoblik. Razdvajanje.

sećanja. prinet svesti. pošto su sadržaji nesvesnog. po pravilu. po' pravilu neprijatni i stoga potisnuti sadržaji. u izvesnom smislu arbitrarnim moralnim zako­ nom. Moralno doživljena manja vred­ nost uvek ukazuje da je komad koji nedostaje nešto što zapravo. Čitav materijal. tendencije. samo ako bi se potrudilo. ono ukazuje da nije samo prisutan zahtev za asimi­ lacijom nesvesnog komada. pogodna da čoveka humanizuje i učini skromnim. Ko i dalje odmiče na ovom putu saznavanja svoje nesvesne Sopstvenosti.'. Bilo gde da se pojavi osećanje niže vrednosti. primoravaju da asimiluje svoju nesvesnu Sopstvenost i da je zadrži svesnom. ili. Daljnje se. planovi itd. oslobođeni pomoću ana­ lize i prevedeni u svest. već iz konflikta sa sopstvenim bićem. To su sadržaji koji dolaze na videlo. i to ne manju vrednost koja bi po sebi imala psihološki karakter organskog osakaćen ja ili urođenog defekta. koje iz razloga duševne ravnoteže zahteva nadoknadu defi­ cita. čime se proširuje opseg ličnostL' Odmah bih dodao da ovo »proširenje« u prvoj liniji pogađa moralnu svest. shodno osećanjima. na primer. kao ništa drugo. bilo spoznajom neophodnosti. zbog kojeg se nameće mo­ ralni ressentiment. nužnim načinom prenosi sadržaje lično nesvesnog u svest. već i na mogućnost asi­ milacije. i kod iskrenog ispovedanja. pod čim se podrazumevaju želje. dobija pomoću analize snova. već mno­ go pre karakter propusta. deluje različito na različite karaktere. Cesto je vrlo interesantno videti kako snovi iznose najhitnije momente — deo po deo najfinije izabrano. Ali i samospoznaja. nešto što bi moglo biti svesno. za koju se mora pretpostaviti da je. o čijem dejstvu svi mudraci pretpo­ stavljaju samo najbolje. ne bi trebalo da ne­ dostaje. dovodi do značajnog proširenja horizonta. drugim recima. Time se u praktičnoj analizi mogu steći 10« 147 . ali tad ipak u daleko ograničenijoj meri. U krajnjoj liniji su moralni kvaliteti jed­ nog čoveka ono što ga. samospoznaju.vrednost u ovom ili onom pogledu. Moralno osećanje manje vrednosti pri tom ne potiče iz sukoba sa opštim. bilo indirektno preko neuroze. produbljene samospoznaje.

U sva­ kom slučaju radi se — sa ili bez kriptomnezije — o pravoj i tačnoj primitivnoj božjoj slici. čija nam je etnička pojava odavno poznata. analogni način mišljenja snova je ono što 4 s * Up. * Up. S. koji danas najverovatnije funkcioniše na isti način kao kod starih Germana. pošto ne zna grčki. Par. izgleda da nesvesno sadrži još i druge stvari a ne samo lične tekovine. I. Radi se o oživljenom arhetipu. Ges. Bd. Ovaj sadržaj sna nikada nije imala u misaonom toku. o nesvesnom sećanju neke zamisli koju je snevačica nekad pročitala. 110. 138. Zur Psychologie und Pathologie sogenannter occulter Phanomene. Na ovoj slici ne bih mogao da na­ đem ništa »lično«: to je potpuno kolektivna slika. Bd. taj problem ću obraditi u drugom poglavlju. Primitivni. i Jung. koja je rasla u nesvesnom jednog modernog čoveka i razvijala ži­ vahno dejstvo. Ipak. kako sam označio ove praslike. tj. 6. 1902. niti je ikada nešto učila 0 ovome. Moglo se — ako bi ovo stvarno trebalo da bude lična tekovina — raditi o takozvanoj kriptomneziji. Ges. što nije nikakvo ču­ do utoliko što je moja pacijentkinja došla na svet sa ljudskim mozgom. Mojoj pacijentkinji je bilo potpuno nesvesno poreklo pojma »duh« iz »vetar« ili paralelizam ta dva pojma. Protiv ovakve mogućnosti u ovom posebnom slučaju ne mogu ništa navesti. Ako bi se i u ovom slučaju radilo o kriptomneziji — što mi je vrlo neverovatno — ipak ostaje da se razjasni šta je bila preegzistentna dispozicija na osnovu koje se fiksirala 1 kasnije »ekforisala« (Semon) baš ova slika. Kritično mesto u Novom zavetu (T6 Tcveuna izftZ onou HXti) bilo joj je nepristupačno. Werke. dejstvo koje goni na religijsko-psihološka razmišljanja. Psychologische Typen. Ali video sam dovoljan broj slučajeva — veliki broj istih nalazi se u mojoj gore navedenoj knjizi — gde je sa sigurnošću isključena kriptomnezija. Kao što moj primer arhaične predstave Boga po­ kazuje. 148 . Werke. 1950. 1900. Ova istorijska i opšte proširena slika je ponovo oživela kroz prirodnu psihičku funkciju.najčudnovatija iskustva. Flournov: Des Indes a la Planete Mars. Etude sur un cas de somnambulisme avec glossolalie.

Stoga sam postavio hipotezu da nesvesno u svojim dubljim slojevima sadrži izvesne relativno šire kolektivne sadržaje. S. već i nelično. Zbog toga govorim o »ko­ lektivno nesvesnom«. XXIX. Hubert i M. Ne radi se o nasleđenim predstavama već nasleđenim pripravnosti­ ma. u obliku nasledenih kategorija ili arhetipova. Melanges d'Histoire des AeliSions. 6 1 * Stoga je ništavan prigovor o »mističnoj fantastici«. H.ponovo oživljavaju ove stare slike.koji se podiže protiv mog gledišta. . 1909. 7 149 . Mauss. kolektivno. S obzirom na ovakve činjenice moramo pretpo­ staviti da nesvesno ne sadrži samo lično.

U svakom slučaju oni lekaru sa svakim časom sve više dojađuju. u za­ nosu osećanja svoje vrednosti. izvan svih stvarnih mogućnosti. ili bolje rečeno. Ali iza pesimističke rezignacije drugih leži pr­ kosna volja koja u sigurnosti daleko prevazilazi svesnJ optimizam prvih^y~~ 150 . Drugi. preuzimaju odgovor­ nost za svoje nesvesno. Prvi. čak potišteni pred sadržajima nesvesnog.POSLEDICNE POJAVE ASIMILACIJE NESVESNOG Proces asimilacije nesvesnog dovodi do čudnova­ tih pojava: jedni time izgrađuju očigledno. oni su potpuno upoznati sa tokom svog ne­ svesnog života. još dublja bespomoćnost prema kojoj svesni optimizam izgleda kao loše uspela kompenza­ cija. Oni smatraju da im je poznato sve što izranja iz nesvesnog. drugi odbacuju sva­ ku odgovornost sa sebe u potištenoj spoznaji bespo­ moćnosti sopstvenog Ja prema sudbini kojom uprav­ lja nesvesno. Ako ova dva ekstremna načina reagovanja_tačnije analitički osmotrimo. da sa rezignacijom posmatraju sav onaj izvan­ redni materijal koji nesvesno produkuje. tako. oni znaju sve. postaju neraspoloženi. koje dopire isuviše daleko. onda nalazimo da iza/opti­ mističkog samoosećanja prvih leži isto tako duboka. međutim. Opada njihovo osećanje svoje vrednosti. čak ne­ prijatno povišenu samosvest ili samosigurnost.

bez razdvajanja imaga od objekta.« Faust 1. Bitan fak­ tor u ovome je činjenica da se u ovom stadijumu još sve shvata na stupnju objekta. koje ove probleme doživ­ ljavaju samo s nagoveštajem). 151 . U oba slučaja dolazi do pojačanja odnosa prema objektu. Analiza i privođenje u svest 1 2 »Eritis sicut Deus. drugi sferu svojih patnji. međutim. u prvom u aktiv­ nom smislu. u zavisnosti od tipa. taj će iz svega onog što je u ovom delu analize mogao da svari da izvuče zaključak: »Dakle — takvi su drugi!« Stoga će se on. Jedno finije nijansiranje bi bo­ lje odražavalo stvarnost. mojoj teti. tolerant­ no ili netolerantno osećati obaveznim da čitavom sve­ tu otvori oči. koji se više oseća kao objekt bližnjih a ne kao njihov subjekt. a zatim za sebe primećuje: 1 Izreci sledi staroj i zmiji. Prvi širi sfe­ ru svog delanja.Sa ova dva načina reagovanja označio sam samo dva gruba ekstrema. suvišna. 4. Adler je koristio izraz »sličnost s Bogom«.(svaki analizirani pacijent ne­ svesno zloupotrebljava novostečena znanja najpre u smislu svog nenormalnog neurotskog stavaj ukoliko već nije u početnom stadijumu oslobođen simptoma u tolikoj meri da je dalja terapija. Zbog tvoje sličnosti s Bogom srce će još da ti strepi. da bi obeležio izvesne osnovne crte neurotske psihologije moći. pretežno površnih priroda. u drugom u reaktivnom. tj. Dakle. Dolazi do znat­ nog potenciranja kolektivnog momenta. Ako ovde isto tako koristim ovaj izraz koji po­ tiče od Fausta. Kao što sam rekao na jed­ nom drugom mestu. sličnost s Bogom se odnosi na znanje. scientes bonum et malum. dakle u direktnom odnosu na ob­ jekt. Drugi. (Naravno da ovo sagledavam sa aspekta onih brojnih. onda to činim više u smislu ovog po­ znatog mesta gde Mefisto upisuje učeniku u spomen-knjigu. osetiće pri­ tisak ovih saznanja i shodno tome postati potišten. onaj ko ima »druge« za izvrsne objekte. 2 Kao što se vidi. scena. na saznanje dobra i zla.

nalazi u velikom i prastarom ljudskom konfliktu i pateći doživljava sudar večitih principa.nesvesnih sadržaja donose sa sobom izvesnu jaču to­ leranciju. ali dru­ gima nepoželjan. ne baš neophodno kao Herkul na raskrsnici. bar na izgled. Ja ne zamišljam da svaki moj čitalac bez daljnjega razume svojstveno stanje duha »slično­ sti s Bogom«. ne znajući. koji. Zbog toga je bolje pobliže opisati stanje koje se pod ovim podrazumeva: uvidi stečeni tokom analize pokazuju nekome po pravilu mnogo šta čega do tada nije bio svestan. već pre kao brod bez krme između Scile i Haribde. Ali ovakvo izjednačavanje dobrog i zla može na drugačiji temperamenat imati i drugačije dejstvo. Sličnost s Bogom svakako da nije naučni pojam. već se može osećati kao bespomoćni objekt između čekića i nakovnja. Naravno da on ovakva saznanja primenjuje i na svoju okolinu i na taj način sagledava (ili veruje da vidi) ponešto što mu je prethodno bilo nevidljivo. on se može osećati kao okovani Prometej na Kavkazu ili kao raspet. To bi bila sličnost s Bogom u patnji. Zato je ovaj izraz isuviše literaran. Na taj način on će biti uobražen. Ukoliko su mu njegova saznanja bila korisna. Ne dešava se uvek da neko u natčovečanskom osećanju drži u ru­ kama i terazije dobrog i zla. Ova tolerancija izgleda vrlo »nadmoćna« i mudra a često nije ništa drugo do lepi gest. pomoću koje se akceptiraju i relativno teš­ ko svarijivi komadi iz nesvesne karakterologije. koje se izražava kroz »sličnost s Bogom«. Posle savlađivanja nad­ moćnog otpora. Pa čak i »psihoanaliza« poseduje tu naivnu nesvesnost svojih 152 . uprkos tome taj izraz pogodno obeležava psihološko či­ njenično stanje. On ima osećanje da poseduje ključ koji otvara mnoga. možda u najboljoj nameri. Potpuniji uvid. sada će smatrati da će koristiti i drugima. dolazi do uspešnog sjedinjavanja para suprotnosti. pošto se ipak radi o spajanju dveju sfera. koje su prethodno sa puno straha držane jedna od druge razdvojene. međutim. A kako se. izjednačava­ nje prethodno razdvojenog uz izraženo prividno nad­ vladavanje moralnog konflikta daju osećanje nadmoći. čak možda i sva vrata. povlači svakojake konsekvence.

ako se redukuje na manja merila. koji nikada javno ne nastupaju sa nekom pub­ likacijom. Zbog toga ima čak izvanrednih analitičara sa vrlo dobrim ide­ jama. često su zaključci. tako drugi kroz pesimizam posta­ je isuviše bojažljiv i malodušan. što se najjasnije vidi po načinu kako tretira npr. drugi se preterano smanjuje. a pri tom zaboravljaju da oni nisu jedini koji imaju zasenčenu stranu. pošto mu pristalice osiguravaju vrednost i pouzdanost njegovih ubeđenja. Oni se isuviše deprimiraju i tada su skloni da u sve sum­ njaju i da više ništa ne smatraju pravim. Kao što jedan zbog svog op­ timizma preteruje. Jedan se preterano širi. nešto neprijatni. Obrnuto je kod malodušnog! Sto se više povlači i skriva. utoliko neprijatniji što se čovek (što je obično slu­ čaj) prethodno više bavio sa suprotnim. Otprilike u ovim oblicima se izražava veliki konflikt. čak jasno uo­ čavamo kako nesigurnost tera uobraženog da iznosi i hvali istine u koje nije sasvim siguran i da za to vrbuje prozelite. Njihove individualne granice su nekako zbrisane. čak isuviše mnogo. koji se stiču u praktičnoj analizi. naime nesigurnost u svoje granice. Cak se i u tom spoznajnom obilju ne oseća tako prijatno da bi sam u njemu izdržao. Stoga ima ljudi koji novostečene zaključke vrlo mnogo uzimaju srcu. umetnička dela. Kako se ljudska priroda ne sastoji samo od svetlosti već i od prilično mnogo senki. što ga štiti od razornih sumnji. pošto im sagledani psihički problem izgle­ da tako nesavladivo veliki da im je skoro nemoguće da ga naučno obuhvate. Ako uzmemo u obzir da je zbog psihičke kompenzacije velika skrušenost isu­ više bliska nadmenosti i da »gordost uvek dolazi pre pada«.granica. tim više u njemu raste potajni zahtev za ra153 . Da. u osnovi uzev zbog toga se oseća odbačen tako da ga potajni strah da će ostati sam sa svim tim tera da svuda iznosi svoja mišljenja i tumačenja. onda iza uobraženosti lako možemo otkriti crte bojažljivog osećanja niže vrednosti. Ali i u ovim manjim proporcijama može se lako prepoznati suština: uobraženost jednog i malodušnost drugog imaju jedno zajedničko.

Time formira bolesni ponos i naduto neza­ dovoljstvo. Sigurno da je moja ustanova delatnost koja pripada meni. već se često sreće i u običnom životu. mnogih ljudi sa njihovim zaposlenjem ili njihovom titulom. ako već pret­ hodno nije. njihova individualna srednja mera. Kako psihička inflacija nije pojava koja se stvara samo analizom. Sa­ svim običan slučaj je identifikacija. koje ni za što na svetu ne bi želeo. stoga. onda bih predlo­ žio da se govori o psihičkoj inflaciji. u osnovi uzev. U njemu se podiže prkosno ubeđenje njegove nepri­ znate vrednosti. kao da nisam samo predstavnik te ustanove. Ono što leži izvan nas pripada ili nekom drugom. ipak. figurativno rečeno. Stoga ako se identifikujem sa mojom usta­ novom ili titulom. drugi tamo. »slični Bogu«. ne veruje u to. ah ova je istovremeno kolektivni fak­ tor. Zvuči skoro groteskno ovo stanje označiti kao »sličnost s Bogom«. lišena humora. ipak su nešto »natčovečanski«. Ako neko neće da koristi ovu metaforu. Na ovaj način sam se neobično proširio i uzurpirao svoj154 . ali koje tim bogatije dobija na uvid okolina. ili svima ili nikome. neshvaćenog sa njegovim opravdanim zahtevima. zbog čega postaje osetljiv i na naj­ manje neodobravanje i stalno nosi izraz čoveka koga ne razumeju. jednom rečju nadmenost. već istovremeno opredeljenje društva. onda se sada još više koleba. Ah kako obojica prevazilaze svoje ljudske pozicije. koji je istorijski nastao iz sadejstva mnogih fak­ tora i čija vrednost zavisi samo od kolektivnog odo­ bravanja. To može da učini samo onda kada se saobrazi sadržajima i svojstvima. Ovaj pojam iz­ gleda mi pogodan utoliko što označava preterano ši­ renje ličnosti koje prevazilazi individualne granice u aktuelnom stanju. možemo je istraživati i na drugim slučajevima. onda se ponašam kao da sam ja lično celokupni kompleksni faktor koji predstavlja jedna ustanova.zumevanjem i priznavanjem. U ovom stanju čovek ispunjava prostor koji normalno ne bi mogao da ispuni. Obojica su istovremeno isuviše mali i isuviše ve­ liki. koji po sebi i za sebe leže izvan naših granica. jedan ovde. Iako govori o svojoj ni­ žoj vrednosti.

A ipak ovo primitivno shvatanje leži kao suština u osnovi genijalne ŠopenhaueA. to je moto za ovakve ljude. Kod inflacije nastale kroz spoznaju radi se o ne­ čemu principijelno sličnom. nastala iz najudaljenije studenosti i osamljenosti. On je. U: Jahrbuch fiir psychoanalytische und psychopathologische Forschungen. koji on može po volji da lista. Bolesnik je patio od paranoidne demencije sa ludilom veličine. 3 4 155 . Slučaj se odlikuje opsežnom inflacijom. primitivnoj predočenosti. naime. već sa 19 godina neizlečivo duševno bolestan. 3 4 To je Sopenhauerov Svet kao volja i predstava u nedoteranoj. ali izražena tako bezazleno i jedno­ stavno da se najpre samo može propratiti osmehom sama njena grotesknost. posmatrati u gruboj i povećanoj meri. Ono što pod time mislim ilustrovao bih praktičnim primerom: za to bih izabrao slu­ čaj jednog duševnog bolesnika koga sam poznavao lično a koga spominje i Meder (Maeder) u jednoj pu­ blikaciji. 1910. ali psihološki suptilnijem Ovu inflaciju ne uzrokuju vrednosti ustanove. Psychologische Untersuchungen on Dementia Praecox-Kranken. on je uzviknuo: »Ali čujte. između osta­ log otkrio veličanstvenu ideju da je svet njegov al­ bum. jednom prilikom proveo sam jednog inteligentnog laika kroz bolesnička odeljenja. pa to vam je mali grad Cirih! Kvintesencija na­ roda! Kao da su u svojim klasičnim primerima sakupljeni svi tipovi koje svakodnevno srećemo na ulici. II. On pre toga nikada nije video zavod za umobolne. svi oni fe­ nomeni koji se samo naznačeno sreću kod normalnih. Sami čudaci i raskošni primeri iz svih dubina i visina!« U svakom slučaju ja stvari nikada nisam posmatrao sa ove strane. Još dok sam bio lekar psihijatrijske klinike u Cirihu. međutim. On se nalazio sa majkom božjom i sličnim veličinama u »telefonskoj« vezi. S. L'etat — c'est moi. Dokaz za to je vrlo jednostavan: potrebno je samo da se okrene i već vidi novu stranicu. U osnovi uzev potresna zamisao. već značajne fantazije.stva koja nisu u meni. (Kod duševnih bolesnika mogu se. Kada smo završili naš obilazak. već izvan mene. U svojoj ljudskoj stvarnosti bio je nesrećni bravarski šegrt. ali ovaj čovek imao je pravo u ne tako maloj meri. 209. Maeder.

rove vizije sveta. Na taj način izneo ga je iz njegove podzemne početnosti u svetio dana kolektivne svesti. prirodno izrasla vrednost. Lična vrednost leži samo u filozofskom učinku. On više ne misli i ne govori. koji se proizvoljno mogu usvojiti. bezlična. Identifikacija sa ustano­ vom ili titulom čak ima nečeg zavodljivog. Neosporna veličina ideje nadula ga je do bolesnih razmera. nikada se ne može osloboditi stvarnosti u tolikoj meri da zaželi da svet sagleda kao svoju sliku. Da li je bo­ lesnik uspeo da sam razvije ili izgradi ovakvo shvatanje? Ili mu je ono zapalo u deo? Ili je na kraju upao u njega? Njegovo bolesno raspadanje i infla­ cija potvrđuju ovo poslednje. Naprotiv. I filozofu je ova samo izrasla i to iz opšteg dobra čovečanstva. zbog čega tako mnogi ljudi nisu ništa drugo samo čast koju im 156 . u principu. dok je Sopenhauer isto gledište apstrahovao i izrazio opštevažećim jezikom. već ono misli i govori u njemu i zbog toga i čuje glasove. Tako postoji razlika između njega i Sopenhauera u tome što je shvatanje kod njega zastalo u stadijumu čistog spontanog rasta. u kome. deo koji pripada njemu. Ko nije ni genijalan ni sumanut. Bilo bi netačno pretpostaviti da bolesnikovo gledište ima lični karakter i vrednost ili da je. koja ga je čak progutala i »pomerila« u još veću otuđenost. Tada bi on bio filozof. radi se o živim veličinama koje atraktivno deluju na svest. Gledište bolesni­ kovo je. naime da nadlični psihički sadržaji nisu samo indi­ ferentni ili mrtvi materijali. Tek je ovaj učinak njegova lična vrednost. protiv koje bolesnik nije mogao da se brani. Zlatne jabuke potiču od istog drveta. umesto da on ovlada idejom i da nju proširi do filozofskog gledanja na svet. nezavisno od toga da li ih bere imbecilni bravarski šegrt ili Sopenhauer. svako ima udela. Iz ovog primera možemo naučiti nešto još više. međutim. a ne u primarnoj viziji. drugim recima. Ali ge­ nijalni filozof je samo onaj kome je uspelo da primi­ tivnu i čisto prirodnu viziju podigne do apstraktne ideje i do svesnog opšteg dobra. koju sme sebi pripisati a da pri tom ne potpadne pod inflaciju.

koje svetu nameću jedan drugi lik. nije dovoljno proverio da li ona odgovara na njegovu ljubav. u kolektivnoj svesti. Radi se o onim magijskim »representation collectives«. naime onda kada ga zadesi da sagleda one velike sli­ ke. nešto sanjalački nastrojen mladić. niti inače nešto značajno. Kao što je u prvom slučaju čovek kroz svoju čast iznenada gurnut u svet (»Messieurs. koje se nalaze spol ja u društvu. Postepeno mu je postalo jasno da je svaka od ovih zvezda lice. a na najvišem stupnju u literarnom i religijskom jezi­ ku. Bilo bi uzaludno tražiti ličnost iza ove ljušture. Tako je mladić izgradio sanjalačku ljubavnu fantaziju koja se naprasno razbila kada je otkrio da devojka neće ni da čuje za njega. Ali kako s one strane individue postoji zajednica. što je najčešće slučaj na dubljim stupnjevima ljudske psihologije. koje leže u osnovi svakog »slogan«-a Amerikanaca. slatku igru. titule i ostale socijalne uloge. Bio je samo ne­ što tiša priroda.je dodelilo društvo. Sećam se jednog duševnog bolesnika koji nije bio pesnik. Zaboravio je svoju samoubilačku nameru i fasciniran je posmatrao ovu čudnovatu. ! Ali ne postoje samo spoljne atraktivnosti kao ustanove. Iza velike poze našli bismo kukavnog čovečuljka^Zbog toga je ova ustanova (ili već šta je ova spoljna ljuštura) tako zavodljiva — ona predstav­ lja jevtinu kompenzaciju za lične nedovoljnosti. Zaljubio se u jednu devojku i. upravo kolektivno nesvesno koje isto tako u sebi krije privlačne veličine. tako i s one strane naše lične psihe postoji kolektivna psiha. kao što se često de­ šava. Njegova primitivna »participation mystique« omogućila mu je da bez daljnjega pret­ postavi da je njegova obuzetost samo po sebi razum­ ljivo i obuzetost drugog. a njim je ovladalo čudno osećanje. da su 157 . koje uzrokuju inflaciju. a present je suis Roy«). Bio je očajan do te mere da je pošao pravo ka reci da se udavi. Bila je kasna noć. Izgledalo mu je kao da zvezde u parovima plivaju rekom. isto tako može iznenada i nestati iz njega. u susret njemu zvezde su svetlucale iz tamne vode. kao što pokazuje gore navedeni primer. gesla i parole. To bi bile samo bezlične veličine.

Poneke neshvatljive promene ličnosti. Ono što je bilo najveći bol ostalo je negde u daljini. ni­ kada nije mogao da shvati. »rascep duše« ili »šizofrenija« (Blojler). U: Handbuch der Psychiatrie. 1911. Psychologische Typen. Pariš. Kao što se jedan u socijalnoj ulozi tako se i drugi može izgubiti u unutrašnjoj viziji i da na taj način bude izgubljen za svoju okolinu. Ali on ju je video i ona ga je preobrazila. Tako je došlo do toga da ga je policija uhapsila u 4 sata izjutra. Ges. Nije se utopio u reci. a nov. Sta mu se desilo? Siroti čovek sagledao je Dan­ teovu sliku. izraženu u jednom stihu. 1950. 6 Leon Daudet. koji zaljubljeni. u svojoj knjizi L'Heredo. zasnivaju se na kolektivnoj slici koja. Werke. Ovo raspadanje je duševna bolest. zato mu je — i on je to jasno osećao — bilo obećano nečuveno bo­ gatstvo. • Eugen Bleuler: Dementia Praecox oder Gruppe der Schizophrenie. kao iznenadna preobraćanja ili dru­ ga smisaona menjanja. Tada mu se nametnuo sasvim nov zaključak: sve se promenilo. Očeki­ vanje nečuvenog bogatstva — ko ne bi mogao da shvati ovu zamisao? — naišla je kao otkrovenje. neslućeni svet zvezda. zaneti prolaze pored njega. već u večitoj slici. čija se lepota s tim i ugasila. prolazne ili trajne prirode. otvorio mu se u trenutku pošto je kročio preko »Prozerpininog praga«. 158 . Bolesna inflacija naravno da se zasniva na obič­ no urođenoj slabosti ličnosti prema autonomiji kolek­ tivno nesvesnih sadržaja. 5 6 • Up. koji daleki od ove ojađene zemlje nečujno odmiču svo­ jom beskrajnom putanjom. naziva ovaj proces »autofecondation interieure« i pod tim podrazumeva ponovno oživljavanje duše predaka. i njegova sudbi­ na. sećanje na devojku bilo je daleko i ravnodušno. napustili su ga razočaranje i ljubav. pri pokušaju da obije zvezdaru. Bd. čiju lepotu. može proiz­ vesti tako veliku inflaciju da se ličnost sasvim ras­ padne.ti parovi dvoje zaljubljenih. Sve je to bilo isuviše mnogo za njegovu sirotu glavu. Već je znao da je neprocenjivo blago sakri­ veno za njega u obližnjoj zvezdari. 1916. kao što pokazuje naš primer.

na primer. pleme ili porodicu i izvan nivoa »univerzal­ ne« kolektivne psihe: govoreći Zaneovim (Janet) je­ zikom. obja­ sniti činjenica da nesvesno najudaljenijih naroda i rasa raspolaže čudnovatom podudarnošću koja se. već i kolektivni fenomen. iz­ među ostalog. Janet. Ali na isti način kao što individua nije naprosto jedinstveno i posebno. koje su. Svest i lično ne­ svesno obuhvataju »parties superieures« psihičkih funkcija. tako i čovekova psiha nije samo pojedinačni i potpuno indi­ vidualni. dakle nadličan ili bezličan deo individualne psihe. koja kao takva nije svesna i da se naša lična psiha odnosi prema ko­ lektivnoj psihi otprilike kao individua prema društvu. nasleđen i svuda prisutan. dakle deo koji je stečen i razvijen ontogenetski. tako reći automatski. je i kroz to omogućena duhovna funkcija. Dakle. Ova činjenica ima svoju osnovu u tome što je svakom čoveku uro­ đen visoko diferenciran mozak. pokazuje u već više puta pomenutoj činjenici izvanredne podudarnosti autohtonih oblika mitova i motiva. već i socijalno biće. koji mu osigurava mogućnost bogate duhovne funkcije koju on ontogenetski nije ni stekao ni razvio. Univerzalna sličnost mozga pruža univerzalnu mogućnost istovrsne duhovne funkcije. čvrsto zasnovani.'Covek će biti najbliži istini ako predstavi da se naša svesna i lična psiha zasniva na širokom temelju nasleđene i opšte duhovne dispozicije. tako i ljud­ ski duh raspolaže izvesnim funkcijama ili tendenci­ jama. plemena ili čak po­ rodice. 1909. u sup­ rotnosti sa individualnim potrebama. zbog svoje kolektivne prirode. I_na isti način kao što se izvesne socijalne funkcije ili nagoni nalaze u suprotnosti prema interesima pojedinca. kolektivna psiha obuhvata »parties inferieures« psihičkih funkcija. 159 . Ukoliko postoji od­ govarajuća diferencijacija rasa. U onoj meri u kojoj su ljudski mozgovi ravnomerno diferencirani. Ovim stanjem stvari se može. Ova funkcija je kolektivna psiha. utoliko postoji i kolektivna psiha ograničena na rasu. Les Nevroses. kolektivna i univer­ zalna. ona individua koja njoj a priori i ne­ svesno datu kolektivnu psihu pridruži svom ontoge7 7 P.

onda ova opte­ rećuje i obezvređuje ličnost. koja prilično sadrži sve ono što se kreće na crne—beloj tabli sveta — dobro kao i zlo. koju mnoge prirode oseća ju kao pozitivnu. Dakle. već Jcole/ctiimiji. genija i sveca. već ponekad i prema dobroj. što ih je uplelo u njima pogodniju sudbinu. kao da je ova deo istog. Video sam nekoliko slučajeva koji­ ma je u ovom stanju prvi put u životu uspelo da pobude ljubav i sami da osete ljubav. ili da se u dru­ gačijem odnosu usude na skok u nepoznato. in­ dividua postaje svesna stvari kojih je. ima ljudi koji potiskuju svoje dobre osobine i svesno i široko popuštaju svojim infantilnim željama. pate od nedovoljnog diferencira­ nja od sveta u tolikoj meri da ih niko ne može sma160 .netski stečenom posedu. Nisam video mali broj njih. Naime'. kao i svi oni »statistički« delimični iznosi prosečnih vrlina i prosečnih poroka. kvaliteti i ideje (slike). Ukidanje ličnih potiskivanja najpre čisto lične sadr­ žaje prevodi u svest. time neopravdano povećava opsege ličnosti sa odgovaraju­ ćim posledicama. smatrajući ovo stanje definitivnim. lepo kao i ružno. ili u gušenju samosvesti. doduše. Na ovaj način se postepeno priprema sličnost sa svetom. što se ispoljava u infla­ ciji. po pra­ vilu bila svesna kod drugih ljudi.« Tako se konačno stvara živa slika. Ova kolektivnost ne ide samo prema lošoj strani. Na­ ime. Stoga moram reći da oni slučajevi koji odgovaraju euforičnim i podu­ zetnim ličnostima. koji. Pošto analiza lično nesvesno privodi u svest. pomoću te spoznaje postaje se manje jedin­ stven. ali na njima su već naslagani kolektivni elementi nesvesnog. koja u datom slučaju znači i odlučujući momenat u terapiji neuroza. ili u nesvesnom pove­ ćanju naglašenosti svoga Ja sve do bolesne volje za moći. po principu: »Svako nosi u sebi ponešto od prestup­ nika. godinama ostaju u nekoj vrsti preduzimljive euforije. svuda prisutni nago­ ni. ukoliko je kolektivna psiha »parties inferieures« psihičkih funkcija a samim tim kao baza podređena svakoj ličnosti. samo kod sebe ne. Naravno da sam često čuo da ovakve slučajeve slave kao rezultate analitičke terapije.

čiji su problemi prilagođavanja više tehnič­ ke nego suštinske prirode. Odabrana dela. i ukoliko bi se zadržali na ovoj liniji. Jedan kolektivnu vrlinu uračunava u lične zasluge. već na kvalitet ljudi. drugi kolektivne poroke smatra ličnom krivicom. pri­ like da ovakve pacijente pratim na njihovom život­ nom putu i moram priznati da su često pokazivali simptome neprilagođenosti. naime. Oboje su isto toliko iluzionarni. kojima jedni posmatrači pripisuju sve vrli­ ne. čija se lična diferencijacija na11 Jung. Kolektivna psiha sadrži specifične vrline i poroke čoveka isto onako kao i sve drugo. koji sadrži kolektivna psiha. Priroda je aristokratska tako da jedan dragocen čovek teži koliko deset drugih. dok drugi o istom tom plemenu iznose najgore utiske.trati stvarno izlečenim. Naravno ovde je reč o graničnim slučajevima a ne o onim manje dragocenim. Koliko su ovi parovi suprotnosti pri­ sutni u kolektivnoj psihi pokazuje primer primitivnih plemena. prirodno da ne bih mogao da se uzdržim od izvesnog optimizma procene. Mišljenja sam da su oni u istoj meri izlečeni i neizlečeni. postoji još mnogo drugih parova od kojih bih istakao samo specifično moralni par suprotnosti. postepeno je dolazilo do one sterilnosti i monotonije. na­ ime dobro i zlo. koja je karakteristična za sve »bez-lične«. normalnim i prosečnim ljudima. koliko je to i veličina ili manja vrednost. Za primitivca. II 161 . sledio dragocene ljude i na njima sam naučio dvo­ smislenost rezultata čisto lične analize a uz to još i shvatanje razloga ove dvosmislenosti. onda dolazi do razdvajanja ličnosti u njene parove suprotnosti. Ali moja istraživačka savest ne gleda na brojeve. Ako kroz asimilaciju nesvesnog i kolektivnu psi­ hu pogrešno unesemo u inventar ličnih psihičkih funkcija. pošto su uobražene vrline kao i uobražene mane samo moralni par suprotnosti. Imao sam. Moj pogled je. sada veštački privedeni u svest i opaženi. pošto bi se tada moj sud zasnivao na broju izlečenih. Da sam više terapeut a manje istraživač. Pored već pomenutog tako jasnog para suprotnosti ludilo veličine — osećanje niže vred­ nosti.

pošto je nje­ gova psiha suštinski kolektivna i zbog toga najvećim delom nesvesna. Ovo poslednje je fe162 . Naravno lako se može tvrditi da je namera da se bude moćan podsticajni motiv ovog razvitka. Pošto društvo u celini ima potrebu za magijski delujućom figurom. a posedovanje naročitih ri­ tualnih tajni još više pojačava izdvojenost. On je više ili manje identičan sa kolektivnom psihom i zbog toga poseduje bez ličnog udela i bez unutrašnjeg nesklada kolektivne vrline i poroke. Pri tome služi kao primer figura vrača ili poglavice. koja se može označiti kao persona (maska). Lični razvitak kod primitivaca. Na taj način odlikovana individua na izgled izmiče iz sfere kolektivne psihe. Ovo udaljavanje znači magijski prestiž. tj. tačno je oboje. Kod* ovakvog stanja stvari bilo bi netačno objašnjavati da neko iz individualne namere da bude moćan sebi stvara prestiž: mnogo pre to je sasvim kolektivna stvar.lazi u samim počecima. a i stvarno se udaljuje u onoj meri u kojoj joj je uspelo da se identifikuje sa svojom personom. Ali pri tom se potpuno zaboravlja da je formiranje prestiža uvek kolektivni kompromisni produkt. Obojica se ističu posebnim naki­ tom i posebnim načinom života. sa tim je i došao kraj raju kolektivne psihe. tj. izrazom njihove uloge. Sa ovak­ vim i sličnim sredstvima primitivac stvara oko sebe koprenu. Pomoću posebnosti spoljnih znakova stvara se ograničenje individue. Posledica ovog saznanja je borba potiskivanjem. pri totemskim svečanostima služe za uzdi­ zanje ili promenu ličnosti. Kao što je poznato primitivci imaju i stvarne maske. ili bolje rečeno razvitak persone je pitanje magijskog prestiža. Nesklad se javlja tek kada započne lični razvitak psihe i pri tom ratio spozna nespojivu pri­ rodu suprotnosti. kao i želju za potčinjavanjem mnogih i na taj način podstiče javljanje ličnog prestiža. Potiskivanje kolektivne psihe bila je prosto neophodnost ličnog razvitka. prirodno je da neko želi prestiž. ono za ovu potrebu koristi i volju za moć pojedinca. koje npr. a da je tu i publika koja treba da da prestiž onome ko ga traži. Čovek želi da bude dobar i stoga mora da potiskuje zlo.

naime opšte priznanje. već i za njen klan. Jedan se odlikuje svojim delima. čim više ne postoje prepreke i kada je posti­ gnuto opšte priznanje. uopšte se ne može razumeti kakva je korist 8 8 Freud. Totem und Tabu. Sve dok se ove stvari posmatraju samo kauzalno kao istorijski ostaci i metastaze iz tabu incesta. Pošto je ličnost tako izvanredno važna za život zajednice. Bezuslovno čuvanje tajne je jedno od najpo­ znatijih primitivnih sredstava za otklanjanje ove opa­ snosti. od najvećeg značaja za socijalni život naroda. već i za njene pratioce. učinak ostaje pozitivan. Ovakva mogućnost se. Sve dok ovakav stav mora da se izbori protiv neprijateljskih uticaja. To je uvek početak kraja. Kolektivno mišljenje i osećanje i kolektivni učinak su relativno lako sprovodi vi u poređenju sa individualnom funkcijom i učinkom. Zbog toga za kršenje tabua postoje drakonske kazne. čime proces ponovo počinje od početka. međutim. me­ đutim. zbog čega. li« 163 .nomen koji je. prestiž gubi pozitivnu vrednost i po pravilu postaje caput mortuum. međutim. drugi se odlikuju odricanjem svoje' moći. Petra) nastaje »gubitak duše« kod pojedinca. sreće najpre onda kada je dostignut cilj prestiža. Najveća opasnost. koje sasvim odgovaraju važnosti situacije. Werke. Naime. Bd. je prevremeni gubitak prestiža zbog prodora kolektivne psihe. Zbog neprecenjive važnosti ličnog prestiža. S tim persona postaje kolektivna stvarnost.je iskušenje često isuviše veliko da se kolektivnoj funk­ ciji dozvoli da stupi na mesto diferencijacije ličnosti. 1924. pošto se zanemaruje ili ponovno poništava važan učinak. mo­ gućnost regresivnog utapanja u kolektivnu psihu zna­ či opasnost ne samo za označenu individuu. Ges. Kroz rasplinjavanje i konačno razlaganje u kolektiv­ noj psihi izdiferencirane i magijskim prestižom šti­ ćene ličnosti (odricanje sv. Tada se uspo­ stavlja šizmatični pokret. 10. ostvari­ vanje prestiža nije samo za označenu individuu po­ zitivan učinak. sve će se ono što ometa njen razvitak osećati kao opasnost. kako pokazuje istorijat političkih po­ četaka.

Ili su ove posledice štetne po životno osećanje ili za bližnje pacijenta. on će nepogrešivo pokušavati da dru­ gima nametne zahteve njegovog nesvesnog. Jevtino prebacivanje antisemitizma. naravno da znači gu­ šenje pojedinca. Ali ako problem shvatimo sa finalnog gledišta. Ali uspostavljanjem rasne diferencijaci­ je nastaju i bitne razlike u kolektivnoj psihi. Za razvitak ličnosti.' Ovo previđanje individualnog. kojih ima čak i unutar kolektivne psihe. Sva najviša dostignuća vrline. koje ml je učinjeno zbog ove kritike. Kolektivni stav pri­ rodno da i kod drugog pretpostavlja istovetnu kolek­ tivnu psihu. dakle. ličnu psihu bliž­ njih (osećanje opšte važnosti naravno da potiče iz univerzalnosti kolektivne psihe). isto toliko je neinteligentno kao kada bi me optužili za antikineske predrasude. gde je još nemoguće naći neku razliku između arijskog. semitskog. sve ljudske rase imaju opštu kolektivnu psihu. hamitskog i mongolskog mentaliteta. Sigurno da na ranijem i dubljem stupnju psihičkog razvitka.od ovih mera. Elemenat diferencira­ nja je individua. što dovodi do iskorenjivanja elemen­ ta diferenciranja u zajednici. što onda ima prethodno pomenute. U svom identitetu. pošto identitet sa kolektivnom psihom donosi sa sobom ose­ ćanje opšte važnosti (»sličnost s Bogom«) koje se jednostavno ne obazire na drugačiju. Postoji opasnost da se u analizi nesvesnog kolektivna psiha stopi sa ličnom. naime. Ali to znači bezobzirno previđanje indi­ vidualnih razlika kao i opštih razlika. neprijatne posledice. pošto svako ne­ dovoljno odvajanje dovodi do brzog rasplinjavanja individualnog u kolektivnom. Iz ovog razloga ne možemo duh tuđih rasa in globo prevesti u naš mentalitet — da ovaj osetno ne oštetimo. međutim. i onako ne spre­ čava mnoge instinktivno slabe prirode da sve više koketiraju sa indijskom i sličnim filozofijama. Sto je neka zajednica • Tako je neoprostiva zabluda ako rezultate jedne jevrejske psihologije smatramo opštevažećim! Nikome neće pa­ sti na pamet da kinesku ili indijsku psihologiju smatra pri­ hvatljivom za nas. 164 . ako ovaj ima bilo kakav uticaj na okolinu. kao i najveća zlodela su individualni. kao npr. rasne razlike. sa kolektivnom psihom. tada će se rasvetliti mnogo toga što je pret­ hodno bilo tamno. što. bezuslovni zahtev je strogo odvajanje od kolektivne psihe.

na štetu individualnosti pomoću konzervativnih predrasuda. sastavljeno samo od iz­ vanrednih ljudi. Ovaj proces počinje u školi i nastavlja se na univerzitetu i gospodari svuda gde država ima svoje prste. Sve individualno u pojedincu međutim osuđeno je na pro­ past. senatores boni viri). ah inače kod svih drugih ostaje u pozadini i samo se indirektno primećuje po neizbežnom moralnom propadanju društva. '(Senatus bestia. Stoga je svaki pojedinac. što se. Kada društvo u svojim pojedi­ načnim predstavnicima već automatski naglašava ko­ lektivne kvalitete. tim je više osigurana individualnost njegovih člano­ va. Opšte poznata stvar je da je moral jednog društva kao celine obr­ nuto proporcionalan njegovoj veličini.veća i što više potpomaže sumaciju kolektivnih fak­ tora. u pojedinim proročki predodređenim individu­ ama manifestu je kroz izvanredna sramna dela (kao atentati i slično). na potiskivanje. Bez slobode nema 165 . Time individualno dospeva u nesvesno i tamo se zakonomerno pretvara u princi­ pijelno loše. sve ono što se spremilo da vegetira na jevtin i ne­ odgovoran način. koji se potpuno zasniva na mo­ ralnim osećanjima i na za to neophodnoj slobodi in­ dividue. i time se guši i jedini izvor moralnog i du­ hovnog napretka zajednice. što su organizacije veće. tim je neizbežnija njihova nemoralnost i šlepa glupost. što je inaće svojstveno svakoj većoj zajednici. Naime. što je manje socijalno telo. po moralu i inteligenciji je rav­ no velikoj glupoj i nasilnoj životinji. jer njega nosi zajednica u to­ likoj meri da ga oslobađa njegove individualne odgo­ vornosti. u destruktivno i anarhično. Veliko društvo. do­ duše. tim je veća njihova relativna sloboda a samim tim i mogućnost svesne odgovornosti. kada je u zajednici. Neizbežno je tada da se individu­ alno pritera uza zid. tim je više moralno i duhovno uništena in­ dividua. Tim napreduje naravno samo društvo i samo ono kolektivno u pojedincu. u izvesnom smislu nesvesno lošiji čovek nego kada odlučuje sam za sebe. onda time nagrađuje prosečnost. jer što se više individua sakupi tim se više gase individualni fak­ tori a time i moral. tj.

i ako sam time nije nimalo ometen. po Sopenhaueru stvarno »božanskog« svojstva čoveka. Ges. ukoliko većina nje­ govih bližnjih veru je u visoku moralnost njihove dru­ štvene organizacije. što je. ako se kolektivna psiha shvati kao lični dodatak " O »usklađenosti« i »prilagođenosti« v. Zbog toga nije nikakvo čudo što su unutrašnji uticaji nerazumljivi i što se ljudi. S. kojima se nešto tako desi. 457. Par. važi i za uticaj kolek­ tivno nesvesnog na individualnu psihu. Isto onako kao što nam samo po sebi izgleda razumljivo da se neko utapa u svom položaju i dostojanstvu. Ako je slučajno bio pravi genije. Bd. 630. 10 Kolektivni nagoni i osnovni oblici ljudskog miš­ ljenja i osećanja. Kao što proizilazi iz mojih primera. svaka velika organizacija. onda to primećuje tek sledeca ili treća generacija. koji više ili manje odgovara moralnom kolektivnom idealu. Psvchologische Typen. Naša zadivljenost pred velikim organizacija­ ma nestaje kada sagledamo drugu stranu čuda. na kraju krajeva. smatraju pa­ tološkim osobenjacima ako ne i sumanutim. isto tako nam sasvim nerazumljivo deluje onaj ko traži nešto drugo od onoga za čim žudi gomila i trajno nestaje u tom dru­ gom i drugačijem. A ukoliko je normalno »uskla­ đen« sa svojom okolinom. Na­ ime. Isto ovo što sam ovde rekao o uticaju društva na individuu. ovaj drugi uticaj je isto to­ liko nevidljiv koliko je prvi vidljiv. predstavljaju za svesnu ličnost teko­ vinu koju ne može primiti bez hitnijih smetnji. Stoga je u praktičnom terapijskom postupku od najveće važnosti stalno imati na umu integritet ličnosti. njemu neće smetati ni naj­ veća bezočnost njegovog društva. koji će jedino uspeti da njegovu dušu održi u stanju slobode. Werke. 1950. naime čudovišnu učestalost i potenciranje svega primitivnog u čoveku u neizbežno uništenje njegove individual­ nosti u korist monstruma. Današnji čovek. onog. iz svog srca načinio je razbojničku pećinu. 6.morala. koji su pomoću analize otkriveni kao dejstveni. što nije teško dokazati analizom njegovog nesvesnog. 166 . Covek bi obojici poželeo malo hu­ mora.

Stoga je neodložno da se načini jasna razlika između ličnih i ko­ lektivnih sadržaja psihe. Zbog toga je teško reći koji se sadržaji mogu obeležiti kao kolektivni a koji kao lični. Ali svaki dan viđamo kako se mehanizam pod­ ražavanja koristi ili mnogo pre zloupotrebljava u svr­ hu ličnog diferenciranja: čovek u tu svrhu jednostav­ no podr ^va neku istaknutu ličnost ili kakvo retko svojstvc ili aktivnost.« 167 . onda to znači zavođenje ili opterećenje lič­ nosti. koje jedva da se može savladati. isto tako sve ono što je opšte shvatljivo. Svi osnovni nagoni i osnovni oblici mišljenja i osećanja su kolektivni. pomoću čega postiže izdvajanje 11 . Covek ima sposobnost koja je sa kolektivnog as­ pekta najkorisnija a za individuaciju najgora — to je podražavanje. tako i proces individuacije ne vodi u usamljivanje.. državu i društveni poredak. proces diferen­ cijacije koji ima za cilj razvitak individualne ličnosti. " Up. sugestija i psihička infek­ cija.individue. 6. Socijalna psihologija se uopšte ne može zamisliti bez podražavanja. Ali ovo izdvajanje nije baš tako lako. 1950. kolektivni faktori. da je ne bi potpuno ugušilo kolektivno. arhaični simboliz­ mi. jAli kako je < individuacija neizbežan psihološki zahtev. to se uo­ čavanjem nadmoćnosti kolektivnog može odmeriti ko­ liko je potrebno posvetiti posebne pažnje toj nežnoj biljci »individualnosti«.. nije zakon ono što stvara društveni poredak već podražavanje. Pri tačnijem posmatranju čovek se stalno iznova čudi koliko je toga u našoj takozvanoj indivi­ dualnoj psihologiji zapravo kolektivno. onakvi kako se često sreću u fantazijama i sno­ vima. pošto lično izrasta iz kolektivne psihe i s njom je najtešnje povezano. Sve ono u čemu se ljudi slažu da je opšte jeste kolektivno. pošto bi bez ovog jedno­ stavno bilo nemoguće stvoriti masovne organizacije. rečeno i učinjeno. u kom pojmu su sadržani i sugestibilnost. . Neosporno je da su npr. Toga. već u intenzivniju i opštiju kolektiv­ nu povezanost. je toliko mnogo da se individualno sasvim gubi. Bd. Ges. Ali kako individua za svoju egzistenciju ne pretpostavlja samo pojedinca već i kolektivni odnos. prisutno. vidi pod »Individuation«: Individuacija j e . Werke. Psychologische Typen. .

zahteva temeljno razmišljanje pri čemu nam iznenada postaje jasno koliko je ne­ obično teško otkrivanje individualnosti. samo za nekoliko stepeni sterilniji. 168 .od bliže 6koline u spoljnom odnosu. Da bismo otkrili ono što je zapravo individualno u nama. Obično ovakav podražavanjem falsifikovani po­ kušaj individualnog diferenciranja zastaje u svojoj početnoj fazi a čovek ipak ostaje na stupnju na kome se nalazio pre ovog pokušaja. Za kaznu — sko­ ro bi se moglo reći — povećava se postojeća sličnost sa duhom okoline do nesvesne prisilne veze za oko­ linu.

pošto je nova spoznaja mnogima zavrtela mozak. ako se previdi. Prethodno sam pomenuo da se pomoću analize nesvesnog svesti pridodaju lični sa­ držaji i pri tom sam predložio da se potisnuti. piše sv. Inflacija nema ničega zajedničkog sa vrstom spo1 169 . za koje preporu­ čujem naziv kolektivno nesvesno. 1 Ona se sastoji od zbira psihičkih činjenica. Svesna ličnost je više ili manje samovoljni isečak iz kolektivne psihe. Atribut »ličan« izražava iskljuOva pojava veće svesnosti uopšte nije nešto specifično za analitički terapijski postupak. kao što je bio slučaj u mom prethodnom primeru. Ona se sreće svuda tamo gde čoveka nadvlada neko saznanje ili neka spoznaja. »Zna­ nje čini čoveka nadmenim«. ali oni delovi nesvesnog koji se mogu privesti u svest. Ovo stanje se dostiže pomoću jednostavnog nastavljanja analitič­ kog rada. da dovede do velikih zabuna.III PERSONA KAO ISECAK IZ KOLEKTIVNE PSIHE U ovom poglavlju susrećemo se sa jednim pro­ blemom koji je pogodan. dolazi do proširenja ličnosti koje vodi u stanje inflacije. Dalje sam pokazao kako doda­ vanjem dubljih slojeva nesvesnog. koje se osećaju kao lične. koja bi se u neku ruku mogla smatrati neprijatnom posledicom procesa privođenja u svest. Pavle Konrinćanima. ozna­ če kao lično nesvesno. kao što se obično dešava. opšte osnovne osobine čovečanstva ličnoj sve­ sti. zbog čega dolazi do već opisane inflacije. Nastavljanjem analize pridružujemo još bez­ lične.

kao kada se kroz spoznaju grešno prekorači presveta granica. jer persona je prvobitno bila maska koju je nosio glumac i koja je označavala ulogu u kojoj je on nastupao. koji je uzurpirao novo sazna­ nje. Svakako da čoveku neće biti odmah neposredno jasno. da već u Postanju (Prva knjiga Mojsijeva) 2. tj. zašto nešto više svesnosti. Mora se isuviše opšteljudskog žrtvovati na račun idealne slike. zbog čega ova više ne liči na svest njegovih bližnjih. I ovo je neka vrsta samo vaspi­ tanja. koju bi čovek želeo da postigne. Stoga su ovakvi »individualni« ljudi vrlo osetljivi. ali previše samovoljna i isuviše nasilna. nešto što je bilo sopstvenost nesvesnih sila biva istrgnuto iz ovog prirodnog spoja i podre­ đeno samovolji svesti. Patnja zbog ove usamljenosti je osveta bo­ gova — on više ne može da se vrati ljudima. znaje. jer im se isuviše lako dešava nešto što im privodi u svest poneki ne­ poželjni deo njihovog stvarnog (»individualnog«) ka­ raktera. ali se tako i od­ vojio od ljudi. često sa mnogo truda stvoreni isečak iz kolektivne psihe. On se. On je. On je njom hipnotisan i veruje da je upravo otkrio rešenje zagonetke postojanja. 170 .čivu pripadnost toj određenoj ličnosti. kako mit kazuje. doduše. A svi oni sadržaji koji ne odgovaraju ovoj celini. Covek. označio sam kao persona. Ovaj proces je tako opšta reakcija. napušten od bogova i ljudi. ako se usudimo da preduzmemo tačnije diferenciranje onoga što važi kao lični i kao bezlični psihički mate­ rijal. Postanje predstavlja privođe­ nje u svest kao kršenje tabua. uzdigao iznad tadašnjeg ljudskog (»bićete kao Bog«). treba da predstavlja tako opasnu stvar. onda se ubrzo nalazimo u velikoj nedoumici.17 jedenje s drveta od znanja dobra i zla predstavlja smrtni greh. Svest koja je samo lična naglašava sa izvesnom strašljivošću prava na vlasništvo nad svojim sadržajima i pokušava na taj način da stvori celinu. doživljava promenu ili proširenje svesti. ili se previđaju i zaboravljaju ili potiskuju i odriču. Smatram da postanje ima prava utoliko što je svaki korak ka većoj svesnosti neka vr­ sta prometejske krivice — kroz spoznaju se u neku ruku krade vatra bogovima. Reč per­ sona je za ovo zaista pogodan izraz. prikovan na pustim liticama Kavkaza. praćeno samouzdizanjem. Naime. Ovaj. već samo sa činjenicom da nova spoznaja može ovla­ dati slabom pameću u tolikoj meri da čovek više ništa drugo ne čuje i ne vidi.

da je. kao kompromisna tvorevina u čijem su formiranju ponekada drugi mnogo više učestvo­ vali nego on sam. U osnovi uzev persona nije ništa »stvarno«. kako već ime kaže. onda indirektno primetna. možemo poverovati zabludi da personu in toto smatramo nečim »individualnim«. ona prava individualnost. bez istovremenog priznanja da u spe­ cifičnom izboru i u definiciji persone već leži nešto individualno i da je Sopstvenost (selbst). Pomoću analize lično ne171 . zastupa ustanovu i predstavlja ovo ili ono. tj. sadrže začetke individualnog razvitka ispod plašta kolektivnih fantazija. ali u od­ nosu na individualnost dotičnog deluje kao sekun­ darna stvarnost. Njen uticaj se pojavljuje u posebnoj vrsti kontrasnih i kompenzatornih sadržaja nesvesnog. koja čini da i drugi i ona sama veruje da je indivi­ dualna.pošto o sadržajima persone u osnovi uzev moramo reći isto ono što smo kazali o kolektivno nesvesnom. lako je svest Ja identična sa personom — ojiom kompromisnom for­ macijom sa kojom se pojedinac pojavljuje pred ko­ lektivom i tako igra neku ulogu — ipak nesvesna Sopstvenost ne može biti potisnuta u tolikoj meri da se uopšte ne primećuje. On uzima jedno ime. ona je. Ona je kompromis o tome »kako pojedinac u društvu izgleda«. ipak uvek prisutna i. ako ne di­ rektno. To je naravno u izvesnom smislu stvarno. drugim recima. [maska koja simulira individualnost. Čisto lični stav svesti podstiče reakcije od strane nesvesnog. dok je ipak samo igrana uloga u kojoj govori kolektivna psihaj Ako analiziramo personu._Persona je privid. međutim. pored ličnih potisnutih sa­ držaja. uprkos isključivog identiteta svesnog Ja sa personom. koje. naime da je svuda prisutna. Bilo bi nepravično ostaviti činjenice u ovom sta­ nju izlaganja. onda skidamo masku i otkrivamo da je ono što je izgledalo individualno u osnovi kolektivno. Zahvaljujući okolnosti da je persona više ili manje slučajni ili namernd isečak iz kolektivne psihe. sti­ če titulu. samo maska ko­ lektivne psihe. kako bi se u šali moglo reći. persona sa­ mo maska kolektivne psihe. dvodimenzionalna stvarnost.

Osim toga trebalo je da sagleda još i realan roman. Jedan ovakav intelekt stalno traži da kod drugog dokaže neku grešku. Ovde je. na žalost. moja pacijentkinja imala mno­ go materijala za razmišljanje. a po­ sebno neshvatljiv onom ko je naučio da nesvesno posmatra sa ugla Frojdove teorije. koji se još od detinjstva odigravao između nje i njenog oca. pošto nije imala pojma o čitavoj ovoj igri. u korist uspešne diskusije. Ovo redovno muškarcima kvari raspo­ loženje naročito kada ova kritika pogađa ranjivu tačku koja bi se. koga je onda dočekala svojim intelektom. oso­ bito voli da bude kritičan sa istovremeno istaknutom neprijatnom ličnom notom. naravno. Po pravilu muškarac ne primećuje da treba da uskoči u ulogu heroja i ovo »peckanje« nalazi tako neprijatnim da ubuduće izbegava susret sa takvom damom. Svestan sam da je ovaj rezultat nerazumljiv onome ko nije upo­ znat sa mojim shvatanjima i mojom tehnikom. Odvelo bi nas isuviše da* Primedba gl. Konačno njoj preostaje samo onaj muškarac koji od početka odgovara manjom kartom i stoga nije za divljenje. a ipak želi da se smatra objektivnim. Ali osobenost ovog ženskog intelekta je da na nesreću manje insistira na uspešnoj diskusiji već mnogo pre traži slaba mesta.svesnog privodi se u svest i kolektivni materijal isto­ vremeno sa elementima individualnosti. urednika: ovde je reč o nesvesnom Animusu. karakter koji se. U početku terapijskog postupka pacijentkinja nije bila svesna činjenice da je njen odnos prema ocu bio u stvari vezanost za oca i da je ona stoga tražila čoveka sličnog ocu. često sreće kod žena intelektualki. onda pomoću ovog može stvoriti predstavu o onome što podrazumevam pod mojom formulacijom. da bi se onda za njih zakačio i time iritirao muškarca.' 172 . Ovo po sebi ne bi bio promašaj da njen intelekt nije imao svojstveni protesni karakter.* već mnogo pre nesvesni cilj da sei muškarac prisili da pokaže svoju nadmoćnošt i da se na ovaj način učini dostojnim divljenja. Ali ako se čitalac se ti mog primera studentkinje filozofije. Vrlo retko je ovo' svesna namera. trebala izbegavati.

Posle ovog udaljavanja vratimo se našem zapo­ četom razmatranju. Kako me ovo već iz profesionalnih razloga nije smelo da iritira. Sve je ovo bio sadržaj analize lično nesvesnog. Ono je došla sebi i prihvatila sopstvene stvarne mogućno­ sti. Ovi snovi su doneli delove kolektivno nesvesnog. samo jednu ulogu. već vrlo čest događaj koji.leko ako bi ovde iscrpno trebalo da opišem kako se ona već vrlo rano nesvesno i sa suosećanjem pove­ zala sa onom zasenčenom očevom stranom koja je bi­ la okrenuta od majke i na taj način se — daleko iz­ nad njenog uzrasta — suprotstavljala majci kao rivalka. individualnost i kolektivna psi­ ha i zamenjuju prethodno potisnute. tako je ona igrala njenu tradicionalnu ulogu pre­ mudre. sa čim se ras­ pao i njen infantilni svet a time i herojska igra. Ali. Takođe i prenos je na prvom mestu bio sadržaj lično nesvesnog. Nesumnjivi znak kolektivnih slika izgleda da je »kosmičnost«. lične fantazije. neizbežno sam postao heroj i otac-ljubavnik. njena individu­ alna Sopstvenost. Da se svest njene individualnosti vremenski podudara upravo sa oživljavanjem arhaične slike boga. ni u kom slučaju nije samo usamljena koincidencija. kao što sam ja na ovaj način postao samo fan­ tom. naime vezivanje snenih i fantastičnih slika za kosmičke kvalitete. kao 173 . odgovara nesvesnoj zakonomernosti. Kada se ukinu lična potiskivanja. Ukoliko se ona na prvom mestu sa­ svim identifikovala sa njenom ulogom. Ona je još uvek bila u magli njenog infantilnog sveta i još uopšte nije bila otkrila pravi svet. Moja herojska uloga je bila čist pri­ vid i. odrasle majke-ćerke-ljubavnice koja sve ra­ zume. javili su se i oni snovi o kojima sam govorio u I poglavlju. koji su u znatnoj meri dovoljno analizovani. personu iza koje je ležalo skriveno njeno stvarno i pravo biće. Fantazije i snovi koji se javljaju od sada poprimaju nešto drugačiji izgled. tada izranjaju međusobno stopljeni. Na ovaj način obično protiče najveći broj sluča­ jeva. uopšte nije bila svesna same sebe. u istoj meri u kojoj je kroz analizu postala svesna prirode svog prenosa. po moni mišljenju.

a ne svest i njena namera. bitne telesne izmene proporcija itd. zbunjen ili sumanut itd. nije prisutna u svim slučajevima neuro­ za time što možda kod većine pre svega dolazi u ob­ zir uklanjanje trenutnih teškoća prilagođavanja. Te­ ški slučajevi se svakako ne mogu izlečiti bez dubljih Nije suvišno napomenuti da se kolektivni elementi ni u kom slučaju ne javljavu samo u ovom stadijumu analitič­ kog postupka. zajedno sa simptomima inflacije. Obilje mogućnosti kolektivne psihe deluje zaslepljujuće i zbunjujuće. Kolektivni elemenat vrlo često se najavljuje pomoću čudnovatih simp­ toma. telurska. npr. koje je svesno izgledalo nemoguće. Na ovaj način je u prethodno pomenutom primeru došlo do oslobađanja od prenosa. kao jedna između ostalih figura pomera na šahovskoj tabli nevidljivog igrača. u snu čovek leti kroz vasionu kao kometa. Isto tako se javlja osećanje dezorijentacije. ili je izvanredno veliki ili patuljasto mali. Naglašavam da. Ali u onoj meri u kojoj raste uticaj kolektivno nesvesnog. on je zemlja ili sunce. koja nije na izgled ništa drugo do specifična delatnost kolektivne psihe.što su vremenska i prostorna beskonačnost. ili zvezde. Ima različitih situacija u kojima dolazi do izražaja aktivnost kolektivno nesvesnog. ili na nepozna­ tom mestu. »astrološke« po­ vezanosti. Neprimetno svest postaje ono što je vođeno. A igrač je taj koji odlučuje u sudbonosnoj partiji. 2 174 . enormna brzina i rasprostranjenost kretanja. Ali ovde nije mesto da se ulazi u razjašnjavanje ovih preduslova. ova neophodnost samo po sebi razumljivo. gubi svest svoju vodeću ulogu. Ova delatnost privodi sadržaje u svest o čijem se po­ stojanju prethodno nije ni slutilo. nesvestice i si. Takođe i jasno korišćenje mitoloških i religijskih motiva u snu ukazuje na aktivnost kolektivno nesvesnog. Tako se svesna ličnost nepri­ metno. ili je umro. svuda gde je neophodno da se izađe iz prividno nerešive teško­ će. lunarne i solarne analogije. pošto postepeno vodstvo preuzima nesvestan i bezličan proces. samom sebi stran. 2 Nastajanje ovog procesa je neizbežno. Sa raspadom persone nailazi oslobađanje upravljane fantazije.

Lako 175 . Prevaga nesvesnog uticaj a je zajedno sa tim skopčanim raspadom persone i sma­ njenjem vodeće snage svesti. To je stanje panike. Naj­ češće ovom prethode očajnički voljni napori da se ovlada teškoćama i tada dolazi do sloma u kome pro­ pada do tada vodeća volja. pomoću uvida ili nešto dobre volje od strane pa­ cijenta. odnosno promene stavova. Naravno da postoji beskrajno mnogo prepreka koje se mogu sa­ vladati pomoću dobrog saveta. neodoljivajprivlažnosj.»karakternih izmena«. Očigledno da je energija koja je napustila svest oživela nesvesno. tada će ovaj sigurno nastupiti u toku postupka i to vrlo često bez nekog aktivnog udela lekara. Ali ako ovo prilagođavanje prema unutra postane problem. Ako u ovim slučajevima pre terapijskog postupka ne dođe do psihičkog poremećaja ravnoteže. Ali ima i teš­ koća čije se zadovoljavajuće rešenje uopšte ne može sagledati. mogli da klonu. Cesto izgleda tako kao da su ovi pacijenti samo čekali na pouzdanog čoveka da bi. prepuštajući sebe. pre­ puštanja pred na izgled beznadežnim zapletom. Ovakav gubitak ravnoteže u principu je sličan psihotičnom poremećaju. onda se iz nesvesnog javlja svojstvena. nešto moralne podr­ ške. Na taj način mogu se postići i vrlo lepi te­ rapijski uspesi. Ne retko postoje slučajevi gde čovek o nesvesnom uopšte nema šta da kaže. na kolek­ tivno nesvesno. to jest on se od početnog stadij uma duševne bolesti razlikuje samo po tome što u daljem toku vodi u ozdravljenje.. koja bitno upliviše na svesni životni pravac. Ne­ posredna posledica je promena svesnog stava. stanje psihičkog pore­ mećaja ravnoteže. dok onaj drugi vodi u sve veće pustošenje. Činjenica je da se u ovakvim trenucima jav­ ljaju prvi znaci nesvesne delatnosti. U najvećem broju slučajeva prilagođavanje realnosti zahteva toliko rada da dugo vremena uopšte ne do­ lazi u obzir prilagođavanje prema unutra. Ovim putem oslobođena energija nestaje iz svesti i u neku ruku prelazi u ne­ svesno. koji se u slučaju analitičkog tret­ mana postiže veštački sa namerom lekara da otkloni teškoće koje zadržavaju dalji razvitak. (Ukazujem na primer duševno bolesnog mladića).

S. 3. i tako uspešno po­ vratiti izgubljenu prisebnost. un cas de suicide empeche par une hallucination. U: Archives de Psychologie. 1908. pošto ovaj zamjenjuje. 113—137. onda nastaje konflikt koji parališe svaki napredak. koje su predmet razmatranja u sledećem po­ glavlju. Automatisme teleologique antisuicide. 174. Par. 3 Theodore Flournov. i Jung. Bd. 1907.se može predstaviti da je u slučaju pomenutog mla­ dića jedan jači mozak onu viziju zvezda mogao shva­ titi kao spasonosno otkrovenje a ljudski bol mogao sagledati sub speciae aeternitatis. to jest da ih shvati i obradi. Werke. Ako se nesvesno jednostavno probije u svest. Na ovaj način bila bi otklonjena na izgled ne­ savladiva prepreka. Stoga gubitak. Sa pitanjem razumevanja kolektivno nesvesnog dospevamo do znatnih teš­ koća. S. onda dolazi do psihotičnog stanja. 304. a 176 . zakazujuću svest pomoću automatske i instinktivne delatnosti nesvesnog. čiji je cilj uspostavljanje nove ravnoteže koju i postiže — pod pretpostavkom da je svest kadra da asimiluje sadržaje koje produkuje ne­ svesno. U slučaju da ne može potpuno da se pro­ bije i da dostigne razumevanje. VII. Ges. Psychologie der Dementia praecox. ravnoteže posmatram kao nešto svrsishodno.

»unutrašnji glas«. kada se sve ponovo vraća u početni haos. onda se postavlja pitanje kako će na to reagovati individua. To je uvek smak sveta u malome. da li će samo verovati u njih? Ili će ih odbaciti? (Izostavljam idealan slučaj kritič­ kog razumevanja). Drugi slučaj postaje čudak-prorok ili infantilno stvorenje koje se izdvaja iz ljudske kul12 Jung. prepušten ćudi elementar­ noga.IV POKUŠAJI OSLOBAĐANJA INDIVIDUALNOSTI IZ KOLEKTIVNE PSIHE A. Moglo bi se navesti nekoliko primera u ko­ jima se u kritičnom momentu javila »spasonosna« misao. čovek je upao u kolektivno nesvesno. čamac bez krme. Možda bi se moglo navesti isto toliko primera gde je slom značio katastrofu. U stvarnosti. pošto se u ovakvim trenucima formiraju i utvrđuju bolesna ubeđenja. koja je uništila život. Tako bar izgleda. Ali ako nesvesni sadržaji dospeju i u svest i ispune je svojom skoro strahovitom ubedljivošću. Prvi slučaj znači paranoju ili ši­ zofreniju. ili se ruše ideali. međutim. Da li će je savla­ dati ovi sadržaji? Ili. Covek se oseća kao da je izdan. dajući životu nov pravac. REGRESIVNO USPOSTAVLJANJE PERSONE Slom svesnog stava nije mala stvar. što je isto tako loše. koje onda preuzima vodstvo. u drugom sta­ nje dezorijentacije ili demoralizacije. Odabrana dela. dezorijentisan. II 177 . sa bezuslovnom ubedljivošću. vizija. U prvom slučaju nastaje psihička nastranost ili psihoza.

o usuđivanju spoljne ili unutrašnje prirode. sada se više ne usuđuje ni ono za šta je zapravo sposoban. S obzirom na ovakvu formulaciju i koja zvuči vrlo tehnički. Ovaj proces se isto tako dobro a često još i bolje može posmatrati u drugim životnim situacijama nego baš u psihičkom terapijskom postupku. Ako se od ovog deprimiraj ućeg iskustva ne obeshrabri već nepokolebljivo zadrži svoju smelost. Nemile sudbine ima svako. da­ leko ispod nivoa njegovih mogućnosti. Uzmimo za primer poslovnog čoveka koji je isuviše rizikovao i zbog toga bankrotirao. koja se može posmatrati tokom analitičke terapije. naime u s\}im onim životnim tokovima gde je ličnost iz temelja uzdrmao neki udar sudbine. tehnički re­ čeno. na kakvom sićušnom položaju koji je. Ali bila bi zabluda da se ovakvi slučajevi sreću samo u okvi­ rima psihičkog terapijskog postupka. onda je on. to pokazuje primer naše student178 .turne zajednice. onda je rana zarasla bez osakaćenja jedinke. svoju personu regresivnim putem ponovo uspo­ stavio. koji mogu čoveka da sasvim slome ili bar da ga trajno obogalje. U čemu se sastoji kritički doživljaj u tera­ pijskom postupku. I ovde se radi o pro­ širenju ličnosti. Treći slučaj znači regresivno uspo­ stavljanje persone. Ah ako se skrha i odrekne svih daljih smelijih poduhvata i pokuša da svoju socijalnu reputa­ ciju ponovo s naporom skrpi u okvirima znatno ogra­ ničenije ličnosti. obavljajući nesamostalni posao. Ovakvi doživljaji se sreću na svim životnim pod­ ručjima u svim mogućim oblicima. Ovde se radi o destruktivnim doživljajima. i to sa men­ talitetom uplašenog deteta. ali to su najčešće rane koje zaceljuju ne ostavljajući za sobom osaka­ ćen ja. nesumnjivo. možda spasono­ sno prigušenu. čitalac s pravom naslućuje da se radi o komplikovanoj psihičkoj reakciji. Usled straha on je skliznuo na raniji stupanj razvitka njegove ličnosti. ali potpuno nesposoban i da pomisli na ponavljanje jednog tak­ vog smelog preduzeća. Možda je ranije više hteo nego što je mogao da sprovede. zbog toga i tokom psihičkog terapijskog postupka. on se smanjio i daje utisak kao da stoji pred kritičkim doživljajem.

prirodno. nasilno prekidanje prenosa može prouzroko­ vati potpuni pad u prethodno stanje i pogoršanje. zbog čega se ovom problemu mora prići sa vrlo mno­ go takta i obazrivosti. sasvim nezavisno od sukoba mišljenja iz1 1 2 Up. 179 . Lekar bi. da se svaki slučaj može istovremeno objasniti obema teorijama. već iz čiste ugodnosti poželeo ovakve pacijente. kao u pomenutom primeru. Ova zapravo vrlo čudnovata činjenica. da pacijent ne pretrpi neku štetu. Uber den nervbsen Charakter. i u suštini nije se desilo ništa bitno. može se zasnivati samo na činjenici da su Frojdova »infantil­ na erotika« i Adlerova »tendencija moći« jedna te ista stvar. Ali ako su pacijenti inteligentni oni već sami otkrivaju postojanje ovog problema. Daleko bolji instrument za »suzbijanje« prenosa izgleda da pruža Frojdova teorija neuroza. Sličnu prednost pruža i Adlerova teorija. koju mora pot­ vrditi svaki onaj ko je bez predubeđenja. Sigurno da vremenom jednom ipak sve prestaje. koji se nalazi umesto razumne primene sek­ sualnosti. Sledeća mogućnost je nada da će »vremenom« ova »besmislica« prestati sama od sebe. s jedne strane. strane. onda on mora da smisli načine i sredstva kako da dočeka ovu navalu a da. s druge. Adler. i njega ne zahvati ta bujica a. Ako u tom slučaju lekar. Pacijento­ va zavisnost se objašnjava kao infantilno seksualni zahtev. ali ovakvo vreme može trajati vrlo dugo i teškoće mogu biti nepodnošljive za obe. Naime. Kao što sam već pret­ hodno napomenuo pacijent može nesvesno da sklizne i preko grebena prenosa. koja prenos objašnjava kao infantilnu nameru moći i kao »tendenciju osiguravanja«. bude podignut na stepen oca-ljubavnika i shodno tome se u odnosu na njega usmeri poplava zahteva. u ovom slučaju on ne po­ staje doživljaj. Obe teorije tako do­ bro odgovaraju heurotskom mentalitetu. tako da u ovakvim slučajevima radije odmah ne treba računati sa pomoćnim faktorom »vreme«. primer ovakvog slučaja u: Uber die Psvchologie des Unbevmssten. 8 1912. Wiesbaden.kinje filozofije: to je prenos.

naime postojanje nesvesne samoregulacije. sa više ili manje čovečnosti.' On će smisao onog što je toliko želeo shvatiti kao infantilnu bes­ mislicu. Ne­ svesno može ne samo da »želi« već i da se odrekne svojih sopstvenih želja. izvuče iz ne­ prijatne situacije. uz gubitak svih onih nadanja i očekivanja koja su nabujala tokom prenosa.. Na taj način on će biti manji. regresivno uspostaviti svoju potresenu personu. ovom prilikom sam upoznao nešto neobično važno. kome je najbolje da pokopa ili odbaci ne­ svesno i sve ono što je u vezi sa tim. prvo­ bitne nagonske prirode. On će se vratiti sa praga svog saznanja i sebi reći: 'Sve je bilo besmislica. Ja sam psihički bolesni fantast. Stvarno ima pacijenata za koje se ne isplati neki veći utrošak (ili izgleda da se ne isplati). koja izbija na videlo u fe­ nomenu prenosa. da bih — svakako sa loše prikrivenim nepoverenjem — prirodi dao mogućnost da koriguje svoju sopstvenu besmislicu (kako je meni izgledalo). Ali moja pacijentkinja nije jedina koja to nije učinila. Ovo. možda. ograničeniji i racionalniji nego što je bio pre toga. Sta može da učini? On će se pred konfliktom okrenuti i vratiti i. On će shvatiti da je njegov zahtev bio apsur­ dan. Tačno je da lekar sa ovim teorijama može da sačuva svoj lik i da se. za integritet ličnosti vrlo važno saznanje. kako su nemogući i kako su apsurdni njegovi zahtevi i konačno on će se. čak povući na razumne postavke. on će doći do tolerancije samog sebe i do rezig­ nacije. ukoliko je to moguće. Ne može se reći 180 .među Frojdove i Adlerove škole. U slučaju moje pacijentkinje osećao sam nešto slično i stoga sam odbacio moje racionalističke pokušaje. koji po­ stepeno dostižu površinu svesti. Arhaični oblici fantazije. To je zapravo deo nesavladane i u prvom momentu nesavladive. nisu ništa drugo do dalji dokaz ove činjenice. ali ima i slučajeva gde ovakav postupak upra­ vo znači besmisleno oštećenje pacijentove duše. Kao što je pomenuto. ostaje nepoznato onome ko se za­ ustavi pred konstatacijom da se radi o čistom infantilizmu. Uz pomoć obe teorije može se pokušati da se pa­ cijentu objasni kako su infantilni.

Covek može jedno vre-* me da se preda ovoj iluziji. da bi jednog dana morao: da kao Faust kaže: Al sad toga čaranja prepun je zrak I zalud izbeći kuša mu svak. čin. c. razumno može ti proć. po­ što ima isuviše mnogo onih koji zbog svoje notorne nesposobnosti bolje služe u racionalističkom sistemu nego u slobodi. mašti vična Vrh oblaka da nađe sebi slična! Stoj čvrsto. Sad zakrešti ptica. scena. U sablasne sne će te uplesti noć. 5. Za večnošću i čemu čežnja ta.da je ovakav ishod eo ipso nesreća za sve ljude. Sami. Dver škripi. Ovo poslednje spada u nešto teže stva­ ri. Onaj ko može da podnese ovaj ishod. u strahu tu stojimo mi. Stoga bi bila varka verovati da bi se nekom tako reći magičnom teorijom ili metodom nesvesnom mogao konačno oduzeti libido i na taj na­ čin u neku ruku ga isključiti. Zemaljskih dana tako prođi rok! Nek dusi kruže. jer ne samo da sadrži već je čak i J^zvor libida £iz kog nam pritiču psihički elementi. taj se može složiti sa Faustom koji kaže: Krug ovog sveta poznat mi je dosta No pogled preko zakrčen ml osta Tek luda tamo škilji. 181 . 4 4 * Faust II. pa se ovde ogledaj. Kad radostan s livade vraća se tko. . Shodno is­ kustvu »esvesnom se samo delimično može oduzeti energija^ ono ostaje stalno aktivno. a nlko ne ulazi. opominje. L. Sposobnim nem nije život taj. Sto krešti? Zlo! Od zore do mraka praznoverje to Nametljivo plaši. ti svoj slijedi tok. Dok dan vedro. 3 Ovo rešenje bi bilo srećno kada bi nekom stvar­ no uspelo da se nesvesnog otrese u tolikoj meri da mu se energija smanji do nedelotvornosti.. Sto spoznaš i uhvatiti se da. 4.

već mnogo pre onaj ko u sebi sadrži nužnost ovakvog života biće na ovo primoran već svojom prirodom i zatvorenih očiju će proći pored ovde nabačenog problema. Ali ako može da sa­ gleda Faustov problem. nek te ne bude sram!* Kao što je poznato ne može se glumeti »jedno­ stavan život« i zbog toga se ni pomoću oponašanja ni­ kada ne može nadoknaditi odsustvo problema jedno­ stavnog života. U sasvim uskim drži granicama. a njivu gnoji sam. Unutrašnja nevolja može se preobra­ ziti u spoljašnju i sve dok postoji stvarna. daje savet: Jest! Bez novca. (Prevod citiranih delova Fausta: Tito Strozzi — Prim. bez čarolije Bez lekara to sredstvo možeš steći: Iziđi samo odmah u polje I počni na njemu kopati i šeći. jer sagledavanje istog prevazilazi njegovu moć shvatanja. prepuštenog sudbini. (Ko ne­ što više zna o nesvesnom taj će i iza spoljašnjih ne­ volja sagledati ono isto lice koje ga je prethodno gledalo iznutra).Niko ne može svojevoljno da nesvesnom oduzme delotvornu snagu. 182 . Zbog toga Mefisto Faustu. c. Preobražena mogu doć. Ne onaj ko u sebi ima mogućnost. Koristit svoju strašnu moć. Onog što žanješ. a i sebe sama. onda mu je već zatvoren izlaz * L. Ti smisao svoj. Jednolikom se hranom samo hrani.). • Faust I. prev. 6. spoljašnja nevolja. a ne samo poza. Ko marva živi s marvom. 5 Ima samo jedno što se uspešno suprotstavlja ne­ svesnom. To je kao što Gete kaže: Kad me uho čulo ne bi. U najboljem slučaju čovek može da se zavarava. kome su odvratne »lude mađije«. scena. a to su_spoljne neosporne nevolje. obično je neaktivna psihička problematika. Srce bi me osećalo u sebi.

to jest. On je po pravilu sam. već mnogo pre kao ne­ mogućnost da se uhvati u koštac sa problemom. već sumanutost veličine u pozna­ tom ublaženom obliku reformatorstva. koju treba još otkriti. time što upravo podvlači neminovan arhaični infantilni karakter tih prolaznih stanja i na taj način ih čini neprihvatljivim.u »jednostavni život«. kao što je često slučaj. Sigurno da ga niko ne spre­ čava da se preseli na selo u dvosoban stan. njegovo stanje svakako ne izgleda kao izbegavanje. i . U svakom drugom slučaju rezig­ nacija i umanjivanje'samog sebe predstavlja izbegavaiija koja se stalno mogu održati samo sa doživot­ nom neurotskom patnjom. To bi bilo istoznačno sa prihvatanjem inflacije. Njemu ne pada na pamet da lekarska teorija može služiti i tome da lekar više ili manje elegantno izvuče glavu iz omče. Slabi duhovi koji.u današnoj kulturi malo ili ni­ šta mu ne dolazi u susret spremno da pomogne. Ali njegova duša će se smejati ovoj obmani. častoljublja 183 . raspolažu sa utoliko većom merom sujete. Regresivno uspostavljanje persone je životna mo­ gućnost samo onda kada neko za kritični neuspeh svog života ima da zahvali sopstvenoj nadmenosti. odgovarajuću meru. Posmatrano sa svesnog as­ pekta dotičnog neurotičara. čak mu i psihologija prvo suprotstavlja reduktivna shvatanja. čovek biva srećni posednik te velike istine. da rilja po vrtu i jede sirovu repu. Sa smanjenjem svoje ličnosti on se vraća na. pošto su korisne i samom lekaru. Ovaj stav ne mora da bude sumanutost veličine u direktnom-obliku. ali sada dignute na stepen sistema. ima lekovitu moć. Samo ono što je čovek stvarno. Zbog toga ove reduktivne teorije tako izvanredno odgovaraju suštini neuroze. IDENTIFIKACIJA SA KOLEKTIVNOM PSIHOM Druga mogućnost bila bi identifikacija sa kolek­ tivnom psihom. za njega. B. proroštva i mučeništva. konačne spoznaje koja znači spasenje-naroda.

koju. Ovaj delić mistike je svojstven svakom boljem čoveku. npr. stremeći da na bilo koji način novostečeni priključak čvrsto spoji sa praosnovama života. kao što sam to iscrpno pokazao u mojoj knjizi Wandlangen und Svmbole der Libido (Novo izdanje: Symbole der Wandlung. Ali on je junak samo stoga što ne dopušta da bude konačno progutan. već pobeđuje monstrume. Identifikacija izgleda da je ovome najbliži put. pošto rasplinjavanje persone u kolektivnoj psihi formalno poziva na to da se čovek sjedini sa ovim ponorom i da se nepovratno stopi sa njom. čovek želi da zadrži ovo obna­ vljanje.i neumesne naivnosti. (Leipzig. 5). 7 184 . izloženi su ne maloj opasnosti da podlegnu ovom iskušenju. iz poraza kolektivne psihe proističe prava vrednost. magijskog zaOvde bih želeo da podsetim na Kan tovu interesantnu napomenu: u njegovim Vorlesungen iiber Psvchologie. Frojd shvata kao • »infantilnu fiksaciju« ili kao »incestuoznu želju«. ili. koji nikada nećemo dostići«. naime njegov junak. Tek . onaj koji popušta regresivnoj čežnji i namerno se upušta u opasnost da ga proguta monstrum materin­ ske praosnove. kao što je svakom urođena »čežnja za maj­ kom«. kao što je poznato. 1889) ukazuje na »dragocenost koja leži u polju tamnih predstava. kao pogled unatrag k izvoru iz koga se nekad poteklo. 7 Kao što sam ranije iscrpno pokazao u regresiv­ noj čežnji. Ges. leži posebna vrednost i posebna neminovnost koja je. osvajanje blaga. i to ne samo jednom već više puta. a koja predstavlja duboki ponor ljudskih spoznaja. Ova dragocenost je. Zbog toga niko od njih ne želi da se okani velikih vrednosti koje leže pokopane u kolektivnoj psihi. bolje rečeno. 1952. svejedno da li se ovo obnavljanje doživljava kao pri­ jatno ili neprijatno. Bd. Werke. koje su samopokazanje libida. drugi zato što obećava bogati porast njegovog saznanja. jedan zbog toga što se na taj način povećava njegovo osećanje življenja. u mitovima podvučena na taj način da je upravo naj­ jače i najbolje jednog naroda. nepobedivog oružja. Otvaranje pristupa ko­ lektivnoj psihi znači za individuu obnavljanje života. treći stoga što je otkrio ključ preobražaja njegovog života. zbir iskonskih slika u kojima je investiran li­ bido.

a osim toga se velika istina — koju nije sam otkrio — prima bar neposredno-iz ruku »majstora«. Ovo je za veliku većinu upravo idealna tehnika. koja sprečava svaku delotvornu samo­ kritiku. često se učenici vezuju jednim lancem ne iz ljubavi. Pored mogućnosti da se postane prorok mami i druga suptilnija i na izgled legitimni ja radost. Ne bih želeo da osporavam pojavu proroka uopšte. Svaki pravi prorok prvo se energično brani od nesvesnog nametanja ovakve uloge. naime natčovečanska obaveza proroka. čovek je nevredan. on je doduše prišao blagu koje čuva aždaja. Naravno. već iz razumljivog in­ teresa da se pomoću stvaranja kolektivnog odobra­ vanja vrlo lako učvrste u sopstvenom ubeđenju. postaje jedno utoliko slađe »otium indignitatis«. Arhaizam i infantilizam nesvesne fantazije profitira bez sopstvenih troškova. Ali opasno u ovome je tb što mnogima ne­ dostaje neophodnog humora ili što zakazuju upravo na ovom mestu: njih obuhvata patos. čovek sme da se raduje suncu tog bar polubožanskog bića. drugi ima čast da bu185 . bolje je misliti na gubitak psihičke ravnoteže. Kroz obožavanje »majstora« čovek na izgled ne primećujući i sam raste u visinu. Stoga tamo gde prorok nastaje za tren oka. Ovo je identifikacija sa kolektivnom psihom koja izgleda znatno preporučljivija. Stoga onaj ko se identifikuje sa kolektivnom psihom — mitski izraženo: ko pusti da ga proguta monstrum — i u njoj se raspline. Njene prednosti su: »Odium dignitatis«. pošto se sve obaveze prebacuju na »majstora«. na­ ime postati učenik nekog proroka. Svakako da niko ko je svestan komičnosti ove identifikacije. neće imati hrabrosti da je izdigne do principa. pošto je isuviše opasna stvar da se čovek lakomisleno odluči da ga bez dalj­ njega smatra pravim prorokom. skrušeno sedi kraj nogu »majstora« i čuva se sopstvenih misli. ali krajnje nedobrovoljno i na svoju veliku štetu.štitnog sredstva ili bilo kakvih drugih željenih doba­ ra izraženih u mitu. ali bih ipak opreza radi prvo posumnjao u svaki pojedinačni slučaj. Duhovna tro­ most postaje vrlina. neka vrsta trud­ noće značaja.

U oba slučaja kroz kolektivno nesvesno se uvlači inflacija. tako da trpi štete samostalnost individual­ nosti. koji se. ali s tim i saupravitelj velike dragocenosti. kroz identifikaciju sa kolektivnom psihom iznenada pojavljuju na vidiku sveta. A to su upravo oni koji su se sakrili iza na izgled skromne persone. da vrbuje prozelite i uopšte da čovečanstvu okači jedno svetio — isto onako kao da je i sam prorok. nadmeni. Uživanja u sa tim skopčanoj inflaciji su tada bar mala naknada za gubitak duhovne slobode. .de prorok a sa tim i opasnu odgovornost. tako je i njegov učenik jedna iskonska slika. razočarenja i odricanja. Jer kao što je prorok iskonska slika kolektivne psihe. Čovek je samo učenik. Ne srne se takođe potceniti da je život stvarnog ili uobraženog proroka pun pat­ nji. koju je majstor izvukao iz dubina. tako da hor učenika koji peva »Osana« ima vrednost kompenzacije. Ali kako ni izdaleka sve individue ne poseduju snagu samostalnosti. Čovek oseća svu vrednost i teret jednog ovakvog položaja i smatra najvišom dužnošću i moralnom neophodnošću da ocrnjava sve one koji drugačije misle. možda je fantazija učenika još ono ponajbolje što oni mogu postići. To je sve tako ljudski razumljivo da bi čovek morao da se čudi ako bi bilo kakva sudbina vodila preko i izvan toga.

D R U G I D E O INDIV1DUACIJA .

dakle. naravno. poslednju i neuporedivu jedinstvenost.I FUNKCIJA NESVESNOG Postoji jedna unutrašnja određenost i mogućnost da se prevaziđu stupnjevi koji su opisani u prvom delu. Individualizam je namerno isticanje i nagla­ šavanje navodne svojstvenosti nasuprot kolektivnih obzira i obaveza. u drugom u korist autosugestivnog značenja neke iskonske slike. Samoodricanje u korist kolektiv­ nog odgovara socijalnom idealu. međutim. preteže kolektivno. U oba slučaja. postati svoja Sopstvenost (Selbst). naime samoodricanja u korist neke spoljne uloge ili u korist nekog uobraženog značenja. Ovaj nesporazum je opšti. nema ničeg zajedničkog sa pojmom »Sopstvenosti«. Egoiste nazivaju »samoživima« što. o kojima je bilo reči u prethodnim poglavljima. Nasuprot tome iz­ gleda da samoostvarenje stoji u suprotnosti sa samoodricanjem. su u osnovi uzeto obesebljenja. pošto se pravi nedovoljna razlika i između individualizma i indivi­ duacije. znači upra189 . kako ga ovde koristim. U prvom slu­ čaju Sopstvenost se povlači u pozadinu u korist so­ cijalnog priznanja. Individuacija. iako to može dovesti i do egoističkih zloupotreba. ono važi čak kao dužnost i vrlina. i ukoliko pod individualnošću podrazumevamo našu najintimniju. Individuacija znači: po­ stati pojedinačno biće. To je put individuacije. Razvojne mogućnosti. Zbog toga bi se individuacija mogla prevesti i kao »samoostvarenje« ili kao »samoispunjenje«.

Svrha individuacije nije ništa drugo do s jedne strane oslobađanje Sopstvenosti iz pogrešnog plašta persone. nego kada se lična svojstva zapostavljaju ili čak po­ tiskuju. koje su po sebi i za sebe univerzalne. već mnogo pre kao svojstveni odnos mešavine ili kao postepenu razliku diferenciranja funkcija i spo­ sobnosti. beskrajno razli­ čito od egoizma ili individualizma. Nasuprot tome individuacija upravo teži živom sadejstvu svih faktora. pošto dovoljno uzimanje u obzir svojstava individue pruža bolje mogućnosti socijalnog uspeha. koje se ne mo­ že zameniti ničim boljim. Svojevrsnost individue ne treba shvatiti kao heterogenost njene supstancije ili njenih komponen­ ti. koga je znatno teže razumeti nego svakom pristupačnu psihologiju persone. Ali kako su ti. što je. Individualističko naglašavanje svojevrsnosti stoga je u suprotnosti sa ovom osnovnom činjenicom živog bića. Ukoliko je čovekova individua. dva oka itd. Stoga individuacija može značiti samo psihološki razvojni proces. Iz do sada rečenog trebalo bi da je postalo dovoljno jasno šta psihološki znači persona. Pomoću persone čo190 . itd.vo bolje i potpunije ispunjenje kolektivnih opredelje­ nja čoveka. već on samo ispunjava svoju svo­ jevrsnost. naime dejstva kolektivno nesvesnog. sastavljena od samih univerzalnih faktora. ka­ kav je već. drugim re­ cima. Na taj način ne postaje »samoživ« u sva­ kodnevnom smislu. njihovo potpuno uzimanje u obzir dovodi do individualnog dejstva. kao što je rečeno. od čoveka stvara tog određenog pojedinca. po sebi univerzalni faktori uvek prisutni samo u individualnom obliku. ona je potpuno kolektivna i zato ni u kakvoj suprotnosti prema kolektivu. kao živo jedin­ stvo. a najmanje individualiz­ mom. ali ovi univerzalni faktori su varijabilni i ova varijabilnost je ono što omogućava individualna svojstva. a s druge od sugestivne moći nesvesnih slika. Svako zna šta znači »zauzeti službenu pozu« ili »igrati društvenu ulogu«. Sto se tiče druge strane. Svako ljudsko lice ima nos. koji is­ punjava data individualna opredel jenja.. tu se kre­ ćemo u tamnom unutrašnjem svetu.

moramo pri­ znati činjenicu da promene ličnosti mogu nastati iz • subjektivnih. zasnivaju na sa­ mostalnim unutrašnjim procesima.vek želi da izgleda kao onaj ili ona. 1925. Obuhvatni materijal može se naći kod William James. Varieties oj Religious Experience. 191 . Isto važi i za ve­ ćinu stvaralačkih intuicija. mišljenja i ubeđenja. pa čak izgrađuje određenu per­ sonu kao zaštitni bedem. unutrašnjih razloga. 1916. koja se ne mogu dovesti u neposrednu vezu sa suge­ stijom ili podražavanjem primera. Wels: Christina Albertas Father. shvatljivo izložiti one suptilne unutrašnje procese. međutim. Druga je stvar. pošto čovek jedva da će biti sklon da prihvati čisto kauzalnu vezu između ja­ buke koja pada sa drveta i Njutnove teorije gravi­ tacije. London i Cambridge. Ovo je tako reći pravilo kod patoloških promena ličnosti. nalazi se u knjizi H.' Promene slične vrste opisane su i u vrednoj knjizi Leon Daudet. Iako su u mnogim takvim slučajevima prisutni spoljni faktori. za koji bi se moglo reći da je prisluškivao stvarnost. zbog čega je za psihijatriju nasledna ili stečena patološka nastrojenost bitni etiološki faktor. čiji tok dostiže kulminaciju u promeni ličnosti. Naprotiv. ipak nije uvek slučaj da spoljni faktor daje dovoljno objašnjenja za nastajanje promene ličnosti. stvaralačkih inspiracija i religijskih preobraćanja. Ovi procesi po pra2 i 1 8 3 London i New York. pri čemu spoljni povodi ili ne igraju nikakvu ili krajnje nebitnu ulogu. Pariš. Izvanredan opis ovakve unutrašnje promene. koji ovu promenu ili nepo­ sredno uslovljavaju ili su bar povod. spoljni događaj spadaju u izuzetke. ili se čovek rado krije iza neke maske. Mass. L'Heredo. Isto tako se i sva ona religijska preobraćanja. G. Stoga problem persone ne bi smelo da pravi posebne teškoće razumevanja.. koji sugestivnom silom zahvataju svest. Oni slučajevi psiho­ za koji predstavljaju jasnu i jednostavnu reakciju na rušilački. O ovim dejstvima najbolje možemo steći sliku uz pomoć primera duševnih bolesnika. 1902.

Momenat prodora svakako da može biti i iznenadan. Naime. nesvesnog razvitka. U jednom od lucidnih intervala saznao sam od bolesnika sledeće: kao mladić često je razmišljao o tome kako bi mogao da se ubije i onda kada bi ga sprečavali na svaki mo­ gući način. Najpre je pokušao sa zadržavanjem disa­ nja dok je došao do zaključka da u polusvesnom sta­ nju ipak počinje da diše. tojest nesvesna zbivanja. 192 . Sećam se npr. ali za znalca nema ovakvih iznenadnosti. Stoga je prestao sa ovim pokušajima i razmišljao kako bi išlo sa odbijanjem hrane. U početku mu to nije uspevalo zbog čega je započeo sa redovnim vežbama. več naprotiv rezultat dugogodišnjeg. Zbog toga je razmišljao o tome kako bi se mogao zatvoriti ovaj pristup. a već u detinjstvu se mogu posmatrati svakakve čudne stvari. veštačke mlitavosti muskula­ ture koreria jezika. ukoliko svest trenutno preplave tuđi i na izgled neslućeni sadržaji. što mi je tada bila sasvim nova i nepoznata činjenica. duševnog bolesnika koji je odbijao hranu a veštačkoj ishrani preko nosne sonde davao sasvim neobičan otpor.vilu imaju osobitost da su pre svega potpragovni. Naime. Ovaj primer namesto mnogih drugih pokazuje kako kasnije na izgled iznenadni upad stranih sadržaja niukom slučaju nije stvarno iznenadan. koje često više ili manje simbolično ukazuju na budući nenor­ malni razvitak. Bila je potrebna čak narkoza da bi se uvela sonda. bolesnik je na svojstven način mogao tako reći da proguta jezik. često je ovome posvećeno pola života. to jest da ga pritisne unazad u ždrelo. Za laike a i za onog koga je ovo pogodilo to može da izgleda tako. tako da mu je uspelo da jezik proguta onako kako se to ponekad nenamerno dešava u narkozi. -Na ovaj čudan način mladić se pripremao za budu­ ću psihozu. Posle drugog šuba ostao je neizlečivo du­ ševno bolestan. koja samo postupno dostižu do svesti. Ova razmišljanja zadovoljavala su ga sve dotle dok nije otkrio da mu se hrana može uvesti kroz nosnoždrelnu duplju. Tako je do­ šao na pomisao da jezik priljubi unazad. u stvarnosti ova­ kav prodor se po pravilu priprema godinama. oči­ gledno zbog potpune.

prevazilazi našu moguć­ nost predstavljanja. Znamo. Mi nikada ne dospevamo dalje od tako reći — kao-da . čak i kada spavamo.Veliko pitanje je: u čemu se sastoje nesvesni procesi? I kako su nastali? Sve dok nisu svesni o njima se. međutim. Izgleda da je stalno ak­ tivno. međutim. Tako npr. naravno. Shodno ovoj definiciji Sopstvenost je svesnom Ja nadređena veličina. do Sopstvenosti. dok danju samo ponekad probija branu koju postavlja svest. delom kroz postupke. Oslanjajući se na ovakva posmatranja možemo izvući indirektne zaključke o svagdašnjem položaju i svag­ dašnjem stanju nesvesnih zbivanja i razvitaka. mišljenja. vrlo je verovatno da se oni samo ne sećaju svojih snova. Pri tom se čovek ne srne prepustiti iluziji da se upoznala stvarna priroda nesvesnih procesa. II 193 . već se međusobno dopunjuju do određene celine. Sigurno da ne prođe dan a da ne na­ činimo neku govornu omašku. Odabrana dela. što smo takodel Mogli bismo zamisliti da posedujemo parcijalne duše. takođe ni u nesvesno. da se nečega ne mo­ žemo setiti što je inače u drugim prilikama prisutno. ne može ništa reći. Koliko dopire naše današnje iskustvo možemo tvrditi da se nesvesni procesi nalaze u kompenzatornom odnosu prema svesti. . da nas ophrvava zlovolja kojoj ne znamo uzrok itd. Doduše. Čak je upadljiva činjenica da se ljudi koji govore u snu najčešće ili ne mogu setiti sna skopčanog sa govorom ili uopšte činjenice da su nešto sanjali. fantazije i snove. me­ đutim. pošto svest i ne­ svesno nisu neophodno u međusobnoj suprotnosti. pošto bi za ovu operaciju deo 13 Jung. Ovo su simptomi nesvesne delatnosti koja noću po­ staje direktno vidljiva u snovima. Ono ne obuhvata samo svesnu već i nesvesnu psihu i stoga je tako reći lič­ nost. Izričito koristim reč »kompenzatoran« a ne reč »kontrastan«. ipak sanjamo. da nesvesno nikada ne miruje. »U srž prirode ne prodire ni jedan duhovni stvor«. Ponekad. ima veliki broj ljudi koji tvrde da po pravilu nikada ne sanjaju. manifestu ju se delom kroz simptome. . bez teškoća sebe same možemo sagledati kao personu. Ali razjasniti sebi šta smo kao Sopstvenost. afekte.

uvek će biti prisutna neodređena i neodrediva koli­ čina nesvesnog. koji se javljaju u snovima ili su to značenja dnevnih situacija koje smo prevideli. svet. ili kritike koje smo sebi uštedeli. koje moraju biti kompenzovane pomoću nesvesnih ličnih protiv-tendencija ili čak i korigovane. koji žive u prašumama Elgona. U malim snovima nema ni­ čega. 194 . već teškoće koje se tiču kako mene tako i drugihj U krajnoj liniji na ovom stupnju radi se o kolektivnim problemima. objasnili su mi da ima dve vrste snova: običan san malog čo­ veka i »velika vizija« koju ima samo veliki čovek. I tako Sopstvenost ostaje nama stalno nadređena ve­ ličina. koja spada u totalnost Sopstvenosti. Na taj način nastaje svest koja više nije sputana u lično osetljivom Ja-svetu.morao da bude u mogućnosti da shvati celinu. vrač ili poglavica. možda. Ova šira svest više nije ono osetljivo. Ali ako je neko sanjao »veliki san«. strahovanja. Što čovek kroz samospoznaju i njoj odgo­ varajućim postupcima postaje više svestan sebe. Nesvesna zbivanja koja kompenzuju svesno Ja sadrže sve one elemente koji su neophodni za samoregulaciju celokupne psihe. već i za druge. Ovde možemo doživeti da nesvesno produkuje sadržaje koji ne važe samo za dotičnog pojedinca. objekata. Zapleti koji nastaju na ovom stupnju više nisu egoistični konflikti želja. koji stavljaju u pokret kolektivno nesvesno. egoistično klupko ličnih želja. onda saziva celo pleme da bi ga svima ispričao. već je to funkcija od­ nosa skopčana za objekt. tim više se gubi onaj na kolektivno nesvesnom naslagani sloj lično nesvesnog. pošto im je potrebna kolektivna a ne lična kompenzacija. ili zaključci koje nismo izveli. nadanja i ambicija. Takođe nema nade da dostignemo ni bar približnu svesnost Sopstvenosti jer ma koliko mogli biti svesni. obaveznu i neraskidivu zajednicu sa svetom. Na ličnom stupnju to su u svesti još nepoznati lični motivi. koja individuu premešta u bezuslovnu. npr. već uzima učešća u daljem svetu. čak za mnoge i. Elgoni. ili afekti koje sebi nismo dozvolili. za sve.

takođe nije dao ni­ malo povoljnu sliku o njegovoj nadarenosti. ličnu izopačenost. Napoleona ili Cezara. grupom. Iz toga sam zaključio da moj pacijent sebe procenjuje isuviše visoko a brata isuviše nisko. već dovodi do otkrovenja. Između bra­ će postojao je vrlo napet odnos. što je između ostalog bio jedan od bitnih uzroka neuroze mog pacijenta. Dalji tok analize dao je za pravo ovom zaključku u svakom pogledu. Jedna mlada pacijentkinja. Iz podataka koje mi je dao pacijent nije mi bilo sasvim jasno šta je bio stvarni razlog napetosti. Kako nesvesno kompenzuje odnose može ilustrovati sledeći primer: svojevremeno sam imao kao pa­ cijenta jednog nešto arogantnijeg gospodina. već i sa njenim vezama sa zajednicom — sa ljudskom zajednicom uopšte. sanjalački vezana za majku. tim će biti značajnija. Njegova kuća je iz­ gledala kao Vatikan ili Jildic kiosk. Kolektivni san i kod nas ima osećajno značenje koje tera na saopštavanje i pričanje drugima. Procesi kolektivno nesvesnog ne bave se samo sa više ili manje ličnim odnosima individue sa njenom porodicom ili njenom daljom društvenom. On proističe iz konflikta odnosa i zbog toga se mora dovesti u svesni odnos. psihološki ispravno pretpostavljajući da je ovaj od značaja za sve. On je tako savladan utiskom da mu ne pada na pamet da san zadrži samo za sebe. Imao je sva­ kakvih kritika u odnosu na brata. On je zajedno sa mlađim bratom vodio radnju. Ona ne tera samo na privatno poveravanje. Brat se često javljao u njegovim snovima. i to vazda u ulozi Bizmarka. pa čak prisiljava na preuzima­ nje neke uloge.\ Sto je opštiji i bezličniji uslov koji izaziva nesvesnu" reakciju. neobičnija i jača kompenzatorna manifestacija.Otkud neko zna da li je njegov san »veliki« ili >mali«? On zna to na osnovu instinktivnog osećanja značajnosti. pošto san ovog kompenzuje a ne samo neku unutrašnju. Njegovo nesve­ sno je očigledno imalo potrebu da bitno podigne rang mlađeg brata. On mora da ga ispriča. stalno je sanjala vrlo nepovoljne snove o njoj 13' 195 . spoznaje.

zbog čega je nesvesno sprovodilo kompenzatornu kri­ tiku u odnosu na majku. Isto važi i za drugi slučaj. Za prvu pretpostavku nije bilo oslonca. i vi se zovete Virhov?« Osećanje sopstvene ništavnosti oči­ gledno da je u nesvesnom mog prijatelja išlo isuviše daleko. Kao vrlo mlad student izmolio je audijenciju kod »ekselencije« Virhova. Majka je preko svake mere razmazila ćerku i svojim nežnostima zaslepila ćerku tako da ova svesno nije mogla da sagleda štetni majčin uticaj. U ovim više ličnim odnosima naravno da nije po­ trebna baš kolektivna kompenzacija. stoga moramo zaključiti da šlepa zavis­ nost mlade pacijentkinje nije bila vezana samo za 196 . Kao što je poznato čovek se rado blamira upravo pred ljudima koje nepravedno potcenjuje. ili moj paci­ jent pati od samoprecenjivanja u odnosu na svakog a ne samo u odnosu na brata.— u snu se majka pojavljivala kao veštica. Kada je. Na najvišem tornju nalazila se lođa i tu je sedela moja pacijent­ kinja. Nisam oklevao već sam joj odmah ispričao ovaj san. za drugu je govorio već izgled. na šta je ekselencija pakosno se smešeći odvratila: »Ah. naj­ zad. naravno ovo je bilo izvanredno uspešno. već široj društvenoj grupi. Jednom mi se desilo da sam jednu pacijentki­ nju intelektualno kao i moralno isuviše potcenio. kompenzacija se poslužila kolektivnom slikom. Naravno da i obrnuto može biti slučaj. U snu sam video zamak na visokoj litici. U ovom slučaju moguća su dva tumačenja: ili je mlađi brat moga pacijenta čovek priznatog i širokog kolektivnog značaja. kao što se desilo jednom mom prijatelju. uplašen trebalo ovom da se predstavi i da kaže svoje ime. rekao je: »Moje ime je Virhov«. Kako arogancija mog pacijenta nije bila namenjena samo bratu. »Veštica« je kolek­ tivna slika. zbog čega ga je ubrzo nateralo da Virhova predstavi kao identičnu veličinu. kao avet. progonitelj. Nasuprot tome u prvom navedenom slučaju su figure koje koristi nesvesno upravo izraženo kolektivne prirode — to su opšte priznati heroji.

U ovakvim slučajevima se javljaju kolektivne slike. koje imaju više ili manje mitološki karakter. Ovaj san se ponovio dva puta. već ona i unutra vrvi od nečovečnosti. Opšti problem zla i greha je jedan drugi aspekt našeg bezličnog odnosa prema svetu. U gore pomenutoj Velsovoj knjizi srećemo se sa upravo klasičnom kompenzaci­ jom: Primbli. U samrtnom strahu on skače i ostaje tako da visi u vazduhu. On počinje da trči. kralja kraljeva itd. Srećom genije autora je sirotog Sargona spasao od prokletstva patološke smešnosti i čitaocu čak pru­ žio mogućnost da sagleda tragični i večiti smisao u ovoj apsurdnosti: mr Preemblv (Primbli) jedno pravo ništa. Konačno on se okreće da bi video đavola. 197 . Mo­ ralni. Ova spoznaja nije isu­ više skupo plaćena lakšom sumanutošću. Ovo je bilo slu­ čaj utoliko što je devojka još živela u svom isklju­ čivo infantilnom svetu. kao znak nje­ gove posebne važnosti. Kao inicijalni simptom teške prisilne neuroze jedan pacijent je u svojoj 16. Ali koraci izgleda da ga stižu. Navedeni primeri se odnose na veze u okvirima ličnog. filozofski i religijski problemi upravo zbog svog opšte važećeg karaktera obično najranije pobuđuju mitološke kompenzacije. On čuje iza sebe korake koji se približavaju. Stoga ovaj pro­ blem stvara kolektivnu kompenzaciju kao skoro ni­ jedan drugi. otkriva da je on zapravo reinkarnacija Sargona. On ubr­ zava. pod pretpo­ stavkom da malog Primbija neće konačno progutati monstrum jedne iskonske slike.majku već i za dalju socijalnu grupu. godini sanjao sledeći san: On ide nepoznatom ulicom. lako uplašen. Koraci se približuju a njegov strah raste. što mu se međutim skoro desilo. kriminalnosti i opakih zala. došao je do saznanja da je on prolazište svih proteklih i budućih vremena. Mračno je. patuljasto izdanje ličnosti. Kao što je poznato zbog svoje skrupuloznosti i ceremonijalne prisilnosti prisilna neuroza nema samo površni izgled moralnog problema. Ali ima i bezličnih veza ko­ jima je ponekad potrebna nesvesna kompenzacija. koji je još sasvim bio identi­ čan sa roditeljima.

međutim.'Posle ovog sna počela je neuroza. Figure koje koristi san su bezlične. Crni mag se pojavio ali je bio obučen u belo. Zur Phanomenologie des Geistes im Mdrchen. 9. preko svake mere komplikovane zapovesti. bez daljnjega. u: Von den Wurzeln des Betousstseins. 4 198 . podseća na poznati taoistički simbol Janga i Jina. On ga je podu­ čavao do određene tačke kada je rekao da im je tu potreban »crni mag«. I. kao što je poznato. 1950. Par. našao u taoističkoj filozofiji sasvim dru­ gačije rešenje nego u našim zapadnim shvatanjima. 1953. 17. I Par. Očigledno da ovaj san sadrži problem suprotnosti. S. što nije neobično kod modernog čoveka. Bd. u: Symbolik des Geistes. Još pre nego što je pacijent i naslućivao pred­ stojeće pakleno stanje. 16. onda će to za njega značiti pakt sa zlom. Kod njega se radilo o sva­ kakvim teškoćama verovanja. 9. 208. održavao u »provizornom« ili »nekonta­ miniranom« čistom stanju. kolektivne slike. donekle kao protivteža zlu koje preteći stoji u pozadini. Uber die Archetypen des kollektiven Unbetcussten. On je tvrdio da je našao ključeve raja. Na jednom drugom mestu opisao sam san koji predstavlja kompenzaciju religijskog problema kod mladog studenta teologije. 398. S. shodno prirodi bezličnog religijskog problema. Ges^ Werke. Psychologie und Erziehung. Bd. bio odeven u crno. Werke. S. Iz ovog razloga mora se tako mnogo toga učiniti na ceremonijalno »pravi« na­ čin.protiv čije se integracije očajnički bori izvan ovog« fino organizovana ličnost. 46. kako se sam izrazio. Bd. 70. koja se uglavnom sastojala od toga što se pacijent. pokazao mu je san da ako želi da se ponovo vrati na zemlju. koji je. Werke. 1954. 96. pošto je kontakt sa sve­ tom i svim što je podsećalo na prolaznost prekinuo ili učinio »nevažećim« pomoću bezumne podrobnosti. skrupuloznih ceremonija čišćenja i strašljivog drža­ nja za bezbrojne. Par.. koji je. U snu on je bio đak »belog maga«. Na­ suprot hrišćanskom shvatanju san ističe relativnost dobrog i zla na način koji. ali mu je potrebna mudrost belog maga da bi mogao da sazna šta da započne sa ključevima. 4 Up. Ges. Ges.

Ovakve ličnosti. Sigurno da postoji ne mali broj ljudi koji zazire od toga da prihvati da bi nesvesno moglo da ima izvesne »velike« misli. Legitimne su ovakve ekskurzije samo onda kada proističu iz najdubljih i najiskrenijih in­ dividualnih potreba. Stoga ni­ kakvo čudo ako na to dolazi odgovor iz dubina nje199 . često imaju smešno banalne snove koji pokušavaju da priguše ovu prekomernost. U ovom dru­ gom slučaju nesvesno produkuje isuviše ljudske i sa­ mo lične kompenzacije. ^Jjegov men­ talitet je instinktivan. ono nema izdiferencirane funk­ cije. Za moralnog čoveka etički problem je strastveno pitanje. Naime. nasuprot tome ilegitimne su ako predstavljaju čisto intelektualnu radoznalost ili po­ kušaje bekstva iz neprijatne stvarnosti. onda stvar postaje apsurdna. Tako iz prirode kompenzacije možemo bez daljnjega izvesti zaključak o ozbiljnosti i opravdano­ sti svesnih stremljenja. postoji — ako se tako sme reći — legitimno i ilegitimno bavljenje bezličnim problemima. Meni bi prigovorili: »Ali da li stvarno verujete da je nesvesno u stanju da proiz­ vede tako reći konstruktivnu kritiku našeg zapadnog duha?« Sigurno. Nesvesnom se si­ gurno ne sme poturati psihologija svesti. Ono samo stvara sliku koja pruža odgovor stanju svesti i koja sadrži isto toliko ideja koliko i osećanja i sve je drugo samo ne produkt racionalističkog razmatranja. koje ima svog korena kako u najdubljim nagonskim zbivanjima ta­ ko i njegovim najidealnijim aspiracijama.Iz ovakvih kompenzacija svakako se ne srne zak­ ljučiti da nesvesno. isto tako produkuje sve daleko­ sežnije kompenzacije. Ovakva slika bi se pre mogla nazvati umetni6kom vizijoml Lako se zaborav­ lja da problem kao ovaj. i u svesti snevača nije intelektualno već duboko emocionalno pitanje. ono ne misli na način na koji mi podrazumevamo »mišljenje«. ako se ovaj problem shvati intelek­ tualno i nesvesnom imputiraju racionalističke namere. što se dalje svest gubi u univer­ zalnim problemima. kome u osnovi leži poslednji navedeni san. koje ilegitimno lebde u beskonačnosti. koje imaju očiglednu svrhu da svest vrate na svakodnevicu.

upravo u naj­ boljem je klica zla. svakako oštroumno. ali ipak bez sopstvene inicijative. pošto on mora objektivno prisutne stvari uzeti onakve kakve su a ne da ih deformiše u korist neke subjektivne pretpo­ stavke. koje je proiz­ velo nesvesno. Kao što bogatije i opsežnije prirode legitimno mogu biti opčinjeni bezličnim problemom. ako je taj svako slu­ čajno tako plitkouman da se ovakav problem uopšte i ne pojavljuje u sferi njegovih posmatranja. prirodnog duha. već da može preuzeti i vodstvo.« Snevač može naslućivati da je na izgled nerešivi konflikt možda predrasuda duha zavisnog od vreme­ na i mesta. zreliji duh mogao da smisli i svesno. I stvar­ no u ovom razmatranju uvek sam polazio sa stanovi­ šta da nesvesno u neku ruku samo reaguje na svesne sadržaje. i u najboljem. isto tako njihovo nesvesno može odgovoriti u istom stilu. kao puki začetak neke razložne misli. Na izgled komplikovana slika sna lako bi se mogla razotkriti kao zoran instinktivni common sense. Iz njihove tuposti goni ih neuroza koju je prouzrokovalo nesvesno. Moja namera nije da pobudim utisak kao da sam stvarno ubeđen da je nesvesno u svim sluča­ jevima samo reaktivno.gove prirode. a kao što svest može postaviti pitanje: zašto postoji taj uža­ san sukob između dobra i zla? tako i nesvesno može odgovoriti na to: »Razmotri tačnije: oboje su neop­ hodni jedno drugom. koje se inače retko sreće. onda to ne može dalje brinuti psihologa. a ništa nije tako rđavo da iz toga ne bi moglo da usledi dobro. možda. Činjenica da svako misli da je njegova psihologija merilo svih stvari i. Slikovno uobličavanje zamišljenog. je prerogativ onog primitivnog. Ima bezbroj slučajeva gde se ljudi zadržavaju u sitničavoj nesvesnosti. brojna iskustva iz­ gleda da su dokaz da je nesvesno ne samo spontano. koju je. da. Ako kompenzacije. onda se ovom načinu posmatranja s pravom može zameriti da nesvesno procenjuje isuviše sa gledišta svesti. posmatramo sa ovog ugla. koji živi u svima nama i samo je zatamnjen jednostrano razvijenom svesti. Naprotiv. da bi najzad postali neurotični. vrlo često 200 .

] Njihova priroda nije mogla da izdrži da trajno ostanu u za njih ne­ prirodnoj tuposti. onda bismo mogli da ga ozna­ čimo kao psihički ogledalni svet. Kada bi bilo samo reaktiv­ no u odnosu na svest.i protiv njihove lenosti ili protiv njihovog očajničkog otpora. U takvom slučaju bitni izvor svih sadržaja i delatnosti nalazio bi se u svesti. Nisam našao ni­ šta što bi potvrdilo ovu pretpostavkuJPogonski motiv. Ako bi se ra­ dilo o opštem (teleološki posmatrano) planu. koliko nam je moguće ovako nešto da otkrijemo. Mo­ glo bi se govoriti i o zakasnelom sazrevanju ličnosti. koje još raspolažu preteranom nesvesnošću. koji su iz bilo kog razloga isuviše dugo ostali na primitivnom stupnju. dok se u nesvesnom naprosto ne bi moglo ništa drugo naći do u najboljem slučaju izobličene ogledalne slike svesnih sadržaja. koja se postepeno kumulirala da bi konačno eksplodirala u obliku više ili manje akutne neuroze. povećavaju opseg svesti. uprkos notorne nesvesnosti. opštem planu i da stremi realizaciji određenih ciljeva. To očigledno nije slučaj. onda bi sve individue. Stvaralački proces bio bi zatvoren u svesti i sve novo ne bi bilo ništa drugo do 201 . Uostalom po mome mišljenju pogrešno je pret­ postaviti da u ovakvim slučajevima nesvesno donekle postupa po nekom promišljenom. Uskost njihove svesti i ograniče­ nost njihovog postojanja uštedela im je energiju. neka neodoljiva težnja gonila ka višoj svesnosti. ne postaju neurotični. ipak je svakome pristupačna šira svest. Iza ovog jed­ nostavnog mehanizma ne mora neophodno da bude neki »plan«. Čitavi slojevi naroda. Mali broj onih koje snađe ovakva sudbina su zapra­ vo »viši« ljudi. Ukoliko je vrlo verovatno da smo još prilično daleko od toga da se popnemo do vrhunca apsolutne svesnosti. Posmatrano na ovaj način. iz­ gleda da je nagon za samoostvarenjem. zbog čega se može pretpostaviti da nesvesna zbiva­ nja uvek i svuda privode sadržaje svesti koji. kao što je poznato. Za objašnjenje je sasvim dovoljna bez daljnjega razumljiva težnja za samoostvarenjem. nesvesno izgleda kao iskustveno pod­ ručje neodređene veličine.

tako su psihički faktori predmeti u onom svetu. Warneck. ko­ ja ni u čemu nije zaostajala za materijalnim svgtom. 1 to često sa karakterološkim pogoršanjem. 5 202 . Takođe izgleda da skoro svako zna za postojanje duhova. isto ono što možemo reći o iskustve­ nom području spoljašnjeg sveta. već samostalna produktivna delatnost. Sumnjam da uopšte ima primi ti vaca koji ne bi po­ znavali »magično dejstvo« ili »magičnu supstanciju«. to je i njegovo iskustveno područje sopstveni svet. Bataki čak ka­ žu da ljudi koji su bili dobri u životu postaju zli i opa5 6 Kod negativnih izveštaja treba uvek pomisliti na či­ njenicu da je strah od duhova u datom slučaju tako veliki. pri čemu se ovi drugi osećaju kao strani i tuđi. koja se shvata kao srodna duhovima. Duša (ili jedna od različitih duša) posle smrti postaje duh koji živi i posle umrlog. Protiv ovoga go­ vori iskustvo. Zamisao psihičke predmetnosti ni u kom slučaju nije novo otkriće već mnogo pre jedna od najranijih 1 najopštijih »tekovina« čovečanstva: to je ubeđenje 0 konkretnom postojanju sveta duhova. (»Magično« je samo druga reč za psihičko). što delom protivureči ideji o ličnoj besmrtnosti. po pravilu nije predmet na­ vodnog čulnog opažaja. Oni su predmet spoljnog opažaja. »Duh« je psihička činjenica. već je to bilo iskustvo ili privođenje u svest realnosti.svesni pronalazak ili izmudrivanje. da ljudi čak odriču da se plaše duhova. dok sopstvena duša (ili jedna od različitih duša. Kao što našu sopstvenu telesnost razlikujemo od tuđih tela. I kao što su u spoIjašnjem svetu materijalni predmeti elementi koji ga konstituišu. Die Religioit der Batak. Ovo sam lično video kod stanovnika Elgona. 1909. * Joh. 0 kojoj možemo reći da deluje na nas kao što mi delujemo na nju. njegova sopstvena realnost. ako se pretpostavlja više njih). Svet duhova svakako da nikada nije bio otkriće kao npr. Pošto nesve­ sno nije samo reaktivno ogledanje. tako i primitivci (ako uopšte nešto znaju o »duši«) prave razliku iz­ među svoje duše i duhova. vatra. Svaki kreativni čovek zna da je nehotičnost bitno svojstvo stvaralačke misli.

Ges. Ovaj izraz preuzela je psihoanaliza. dok je dobrim delom sastavljena od materi­ jala koji potiče iz samog subjekta. u: Vber psychische Energetik und das Wesen der Tra­ ume. nalazi svoj nastavak u našoj (samo delimično tačnoj) pretpostavci da su stvarni roditelji odgovorni za kompleks roditelja. stoga je ovaj slika koja je jako uslovljeni odraz objekta. Bd. Važnost koju moderna psihologija pridaje »kompleksu roditelja« je neposredni nastavak primitivnog iskustva o opasnom dejstvu duhova ro­ ditelja.sni kao duhovi. pa čak i izvan ove. (Da bi se izbegla ova nejasnoća predlo­ žio sam izraz »imago roditelja«). 8. 7 8 203 . Što je ograničenije polje svesti jednog čoveka. dok je u analitič­ koj psihologiji zamenjen izrazima »praslika« i »arhetip rodi­ telja«. koja se samo delimično podudara sa njima. v. Jaffe. Otprilike sve ono što primitivci pričaju o pakostima i podvalama koje duhovi prave živima i uopšte slika koju razvijaju o »revenants«. tako su i primitivni duhovi manifestacije ne­ svesnih kompleksa. U staroj teoriji snova Frojdove psihoanalize. Die psychologischen Grundlagen des Geisterglaubens. nije svestan da najbliži srodnici koji neposredno uplivišu na njega proizvode sliku u njemu. tim se više psihički sadržaji pojavljuju quasi izvan 7 8 Up. Geisterscheinungen und Vorzeichen. (Naivni čovek. Cak i greška u rasuđivanju koju čini primi­ tivan čovek pretpostavljajući (bez razmišljanja) da su duhovi realnosti spoljnog sveta. 1958. 1948. ta pretpostavka je važila čak i kao naučno objašnjenje. naravno. Naivni čovek naravno veruje da su roditelji onakvi kakvim ih on vidi. Imago nastaje iz uticaja roditelja i iz specifične reakcije deteta.' I kako saopštenja spiritističkih »du­ hova« ukazuju da se radi o aktivnostima psihičkih delova. do u pojedi­ nosti odgovara fenomenima koje je utvrdilo spiritističko iskustvo. takode A. ^lika je projektovana nesvesno i kada roditelji umru. izd. Werke.. projektovana slika dejstvu je i dalje kao da je po sebi i za sebe postojeći duhJTada primitivni čovek govori o duhovima roditelja koji se vraćaju po noći (»revenants«) dok ih moderni naziva kompleks oca ili kompleks majke. 2.

su ovakvi kom­ pleksi. veštica). već im je možda čak nadređeno često izvor inspiracija. tako reći u polusenci. već je ovaj ili onaj komp­ leks bar toliko blizak svesti. ili kao duhovi ili kao magijske potencije. koji još nije potpuno integrisan u svest. Na izvesnom višem stupnju razvitka. On u neku ruku ostaje između svesti i nesvesnog. 204 . gde se već sreće predstava duše. nisu više sve imagines naprosto pro­ jektovane (gde je ovo slučaj. međusobno razgovara čak i drveće i kamenje). ipak autonomno postojanje i kao takvo suprotstavljeno svesti. već kao nešto što pripada jedinki. Primitivne duše. egipatski Ba i Ka. projektovane u žive ljude (čarobnjak. u svakom slučaju nešto što oba­ vezno ne sluša subjektivne intencije. s druge. doduše s jćdne strane srodan ili pripadan subjektu svesti. Ipak se ovo osećanje pripadnosti pre svega ne prostire toliko da­ leko da se dotični kompleks oseća kao subjektivni sa­ držaj svesti. međutim. da se više ne oseća kao strah.ovog polja. opomena ili informacija »natprirodnih«. Psihološki bi se ovakav sadržaj mogao objasniti kao delimično autonoman kompleks. Na višem stupnju a naročito kod svih zapad­ nih kulturnih naroda ovaj kompleks je uvek femininum (anima i ^ux^) sigurno ne bez dubljeg i značaj­ nijeg razloga.

zbog toga se imagines roditelja po mogućstvu još više po­ tiskuju iz svesti i zbog njihovog produženog. stoga i univerzalno prošireni kult predaka. dok je na višem stupnju. koji je prvobitno služio umirivanju »revenants«-a.' Na ovaj način ostaju imagines roditelja da. Zena. jeste (i bila je uvek) izvor informacija o stvarima koje muškarac i ne vidi. čak mo­ žda potlačujućeg uticaj a. če­ sto superiornije od muške. međutim. Ono što na odraslog čoveka deluje kao neposredni uticaj okoline namesto roditelja jeste žena. Roditelji su za dete najbliži i najuticajniji ro­ đaci. Ona prati čo­ veka. ali ne imago koji kao onaj roditeljski treba da se odcepi. postao jako primetna moralna i vaspitna institucija (Kina!). borave u psihičkom »spolja«. ona mu je najbliža. Ona je međutim uticajan faktor koji kao i roditelji proizvodi imago relativno autonomne pri­ rode. U odraslom uzrastu ovaj uticaj se čepa. mogu mu dati korisna upo­ zorenja a njena lično orijentisana osećanja mogu mu 205 .II ANIMA I ANIMUS Među mogućim duhovima duhovi roditelja su praktički najvažniji. kao nešto strano. ona nije nad­ ređena niti starešinstvom niti autoritetom ili fizič­ kom snagom. Ona mu može zna­ čiti inspiraciju. njene mogućnosti naslućivanja. već da se održava asociran u svesti. sa njenom psihologijom tako različitom od psihologije muškarca. lako dobijaju negativno zna­ čenje. ukoliko živi sa njim i uko­ liko je više-manje istog životnog doba.

Ali izgleda da to nije jedini izvor. 18. Naime. pored uticaja žene. Smatra se vrlinom da muškarac po mogućstvu potiskuje žen­ ske crte. koja uopšte ima psihološkog uvida. ali u drugim jezi­ cima masculinum. već za to imamo svedočanstva umetnosti iz svih vremena — a izvan toga čuveno pi­ tanje: habet mulier animam? Svakako da većina muš­ karaca. isto tako to može biti njegova najgora slabost. kao što se bar do sada smatralo nepodesnim da žena bude muškaraca. 206 . sa kojom se na ovaj način muškarac ženi (ovo začelo objašnjava ne­ ke krajnje čudne brakove). recimo na način kao što je sunce u nemačkom femininum. i sopstvena ženstvenost muškarca ono što objašnjava činjenicu feminizma kompleksa duše. ili koja struna u njima treperi kada čitaju Benuaova (Benoit) izlaganja An1 Up. u ovom pogledu sasvim je tačno. Imago žene (duša) postaje na­ ravno receptaculum ovih zahteva. nedostupni njegovim isuviše malo ličnim osećanjima^Ono što Tacit kaže o germanskim ženama. Pri tom se ne radi samo o lingvističkoj »slučajnosti«. Germania. 1 Izgleda mi da je. Uprkos tome što se ovakav izbor često smatra idealnim. Potiskivanje ženskih crta i sklonosti naravno da dovodi do nagomila van ja ovih zahteva u nesvesnom. Tacitus. zna šta Rajder Hagard (Rider Haggard) misli kada govori o »She-whomust-be-obeyed«.ukazati na puteve koji su bili. Naprotiv či­ njenica je da upravo vrlo muški muškarci poseduju (svakako dobro čuvano i skriveno) vrlo bolećiv (često nepravedno nazivan »ženski«) osećajni život. Ovde bez sumnje leži jedan od glavnih izvora femininog kvaliteta duše. 19. dakle ženu koja po mogućstvu može da bez dvoumlje­ nja primi projekciju njegove duše. zbog čega muška­ rac u svom ljubavnom izboru često potpada iskuše­ nju da osvoji onu ženu koja najbolje odgovara po­ sebnoj vrsti njegove sopstvene nesvesne ženstvenosti. nijedan muškarac nije tako sasvim mu­ ški da u sebi ne bi imao ničega ženskog. Par.

a i nije moguće bilo kakvo iskustvo bez postojanja odgo­ varajuće subjektivne spremnosti. na koje sam upravo ukazao. kolektivne prirode. naprotiv. I tako su mu roditelji. One dostižu sadržaj. Tako celokupno biće čoveka pretpostavlja ženu. soli. već je. koji ne sadrže ništa indivi2 a tide 1919. Na­ ma bar tako izgleda pri našem sadašnjem ograni­ čenom znanju. ali često isuviše jasno naslućivano činjenično stanje.tineje. Ove apriorističke kategorije su. koja omogućuje čoveku da uopšte i načini ovakvo iskustvo. koje dotiču i oživljavaju nesvesnu spremnost. naravno. uti­ caj i konačno svesnost tek onda kada susretnu empi­ rijske činjenice. vazduha. svetlosti. Ova dela zaslužuju široka priznanja zbog toga što ukazuju na to da u ovoj slici ženske Anime mora ležati nešto nadindividualno. Ali od Čega se sa­ stoji subjektivna spremnost? U krajnjoj liniji ona se sastoji od urođene psihičke strukture. Isto tako obično znaju koja vrsta žena naj­ lakše otelotvorava ovo tajanstveno. Forma sveta u kome će biti rođen urođena mu je već kao virtualna slika. ali ne i samo to iskustvo. Up. Njegov sistem je a priori podešen na ženu. ali ne smatram apsolutno isključenim da se pored kolektivnih precipitata. Tako i ove slike treba zamisliti kao besadržajne i stoga kao nevoljne. i Pierre Benoit. She. kao što je i pripremljen na sasvim određeni svet gde ima vode. (Moram priznati da još nikada nisam našao neosporne dokaze nasleđivanja slika sećanja. L'Atlan- 207 . ugljenih hidrata itd. rođenje i smrt urođeni kao virtualne slike. nešto što za svoju in­ dividualnu jedinstvenost ne zahvaljuje samo efemer­ nom postojanju. nešto tipično. žene i dece uopšte a ne nekakve individualne predodređenosti. Hagard kao i Benoa ovu slutnju nedvosmisleno izražavaju iz istorijskog aspekta njihovih Anima figura. Kao što je poznato nema ljudskog iskustva. One su u izvesnom smislu precipitat sveg iskustva niza predaka. što negde ima dublje korene a ne samo vidljive površne spone. 1887.. kao psihičke spremnosti. deca. Rider Haggard.. telesno kao i duhovno. žena. to su slike roditelja.

»besmrtnost« znači pre svega psihičku delatnost koja prevazilazi granice svesti. Kvalitet lične besmrtnosti. koji kao živ i onako nije u stanju da govori iz situacije »s onu stranu groba«. ni u kom slučaju se ne radi o filozofskom ili pak religioznom pojmu duše. već o psihološkom priznavanju postojanja polusvesnog psihičkog kompleksa. Autonomija psihičkog kompleksa naravno da pot­ pomaže predstavu nevidljivog. Ovde uopšte ne bih želeo da se upuštam u nekakvu »raspru fakulteta«. nauka može da prizna samo kao psihološki indicium koji je već uključen u pojmu njene autonomije. možda u svetu ne­ vidljivih stvari. način pomoću koje on shvata bivstvo žene. niti da pokušavam da filozofima ili teo­ lozima dokažem šta je zapravo ono što oni podrazumevaju pod reč ju »duša«. koji ima delom auto­ nomnu funkciju. dakle. Kvalitet lične besmrtnosti niukom slučaju nije uvek vezan za dušu u primitivnom shvatanju. koju re­ ligijsko gledište rado pridodaje duši. Svakako da se bez daljnjega ne može 208 . Samo po sebi je razumljivo da ova konstatacija ima sa filozofskim ili religijskim pojmom duše upravo onoliko mnogo ili onoliko malo veze ko­ liko i psihologija sa filozofijom i religijom. Ali obojici moram zabraniti da propisuju psihologu šta treba da podrazumeva pod pojmom »duša«. Ova nasleđena slika je treći važan izvor žen­ stvenosti duše. ličnog bića. Kao što će već čitalac razumeti. »S onu stranu groba i smrti« psihološki znači »s onu stranu svesti«. lako može nastati predstava da ovo biće postoji za sebe i po sebi. Ukoliko se. koje na izgled živi u svetu različitom od našeg. Sasvim nezavisno od ovog nauci nepristupačnog gledišta. U nesvesnom muškarca postoji nasleđena kolek­ tivna slika žene. ne čak ni besmrtnost*po sebi. mogu sresti i individualno određena nasledna sećanja). koje na izgled nije vezano za našu prolaznu telesnost. delatnost duše oseća kao aktivnost nekog sa­ mostalnog bića.dualno određeno. i ne može ništa drugo da znači pošto priče o besmrt­ nosti uvek potiču samo od živog čoveka.

došlo do promene koja bi bila bliska istočnjačkom duhu.uvideti da nevidljivost ovog samostalnog bića ne mora istovremeno da znači i njegovu besmrtnost. tj. Bilo bi sasvim logično kada bi kod nas. U osnovi uzev istorijski faktor nije skopčan samo sa arhetipom ženskog. svakako sa tom razlikom što se istorijski faktor ne pripisuje duši već Sopstvenosti. Iz ovih psiholoških osnova zakonomerno proističe ideja bes­ mrtnosti. On svakako da u našem smislu nije ništa prolazno. Kada bu­ disti kažu da sa uznapredovalim usavršavanjem. nastu­ pa sećanje na ranije inkarnacije. kao zajednički pojam našeg živoga sistema. čije naslućivan je je jasno dato u unutrašnjem osećanju kao istorijski aspekt. potpuno ekstravertnom zapadnom duhovnom stavu da se bes­ mrtnost osećajno (i tradicionalno) pripisuje duši. Bitno precenjivanje spoljnih. koje se manje ili više razlikuje od čovekovog Ja. materijalnih objekata je ono što konsteluje duhovnu i nevidljivu figuru u unutraš­ njem svetu čoveka (naravno u svrhu kompenzacije i samoregulacije). pošto isti fiziološki i psihološki procesi. Hagard je dao jedan od najboljih opisa ovog karaktera u She. Sasvim odgovara dosadašnjem. onda se one odnose na isto psihološko činjenično stanje. Naša Sop­ stvenost. kroz produbljiva­ nje do sada zapostavljene introvertne duhovne kultu­ re. II 209 . koji su hiljadama godina svojstveni čoveku. pošto bi se besmrtnost sa dvosmislene figure duše (Anima) pomerila na Sopstvenost. duhovnim kao i telesnim. svojstve­ nom istorijskom aspektu duše. traju još uvek i daju unutrašnjem osećanju -duboku slutnju »večnog« kontinuiteta življenja. 14 Jung. ne sadrži samo precipitat i zbir sveg proživljenog života. Odabrana dela. već sa svim ar­ hetipovima uopšte. Kvalitet besmrtnosti ima da zahvali jednoj drugoj. Naš život je isti kao što je bio od vajkada. već je i ishodna tačka. nastalim kroz unutrašnju prisnost sa životom. svim naslednim jedinicama. već pomenutoj činjenici njegovog porekla — naime. a koja se svojim ženskim kvalitetima razlikuje od Ja. plodno materinsko tle sveg budućeg života.

Persona je komplikovani sistem odnosa između individualne svesti i zajednice. a da ono prvo nije neophodno može da uobražava samo onaj ko nije svestan prave prirode njegovih bližnjih. svakako mora da ostane na svom mestu. Stoga nikakvo čudo da svako ko hoće nešto da doprinese mora uzeti u obzir ova očekiva­ nja. kao ta­ kav jedino poznat zajednici. postoji kompenzatorni odnos između persone i Anime. ukratko na njega bi pala sumnja nepouzdanosti i nedovoljnosti. pošto. stoga kon­ strukcija veštačke ličnosti postaje neophodnost koja 210 . od čega bi dvoje bilo za njega isuviše mnogo. neka vrsta maske koja je s jedne strane sračunata na to da načini određeni utisak na druge. može isporučivati pro­ fesionalno prave cipele. Ne očekuje se da jedan bude oboje. mora svoju pamet da angažuje oko jedne stvari. neko ko je sveštenik. dakle.' Kao individualnost. pošto bi to bilo krajnje neprijatno. s druge da prikrije pravu prirodu individue. pošto prosečni čovek. On bi u akademskom svetu bio »diletant«. Jedan takav bi bio »dru­ gačiji« od ostalih ljudi. odnosno mora da očekuje od svake in­ dividue da po mogućstvu što potpunije igra njoj dodeljenu ulogu. Zajed­ nica očekuje. Nije ni uputno biti oboje. pošto je zajednica ubeđena da samo obu­ ćar.U istočnjačkom gledanju nedostaje pojam Anime. i stoga ne sasvim pouzdan. jedan je obućar. onakav kakvim smo ga postavili ovde. religijski »slobodan duh«. \Jednoznačnost lične pojave je praktički važna stvar. nedostaje i pojam persone. Naša zajednica je neosporno podešena na ovakve ideale. kako sam već gore naglasio. naravno da niko ne može da se bez ostatka utopi u ovim očekivanjima. isto tako. koji nije uz to i pesnik. logično. Ovo ni u kom slu­ čaju nije slučajno. politički »neproračunljiva« veličina. Da je ovo drugo suvišno može tvrditi samo onaj ko je sa svojom personom identičan u tolikoj meri da više ne poznaje samog sebe. ne samo da objektivno vrši svoju službenu funkciju. da bi mogao da stvori nešto vredno. Zajednica ovo zahteva kao neku vrstu sigurnosti. drugi pesnik. već i da u svako doba i u svim uslovima bez dvoumljenja igra ulogu sveštenika.

tri dana obilazio sam oko njega i nigde nisam mogao da na njemu ot­ krijem neku manu običnog smrtnika. samo prividna. itd. Bizmark je pa­ tio od histeričnih kriza plača.JtVeć sam pokušaj u svim običnim slučajevi14* 211 . koje Ja upravo prisiljava na identifikaciju sa personom. ali da teškom neurozom plaća svoje samožrtvovanje. Četvrtog dana. međutim. žanje razdražljivu ćudljivost.. Pobožni Drumond (Drummond) se vajka da je »ćudljivost teret pobož­ nih«. onda. često smešno različite figure. Ali ima rafiniranijih stvari nego što su banalni »lapsusi« heroja. Gete je vodio razgovore sa Ekermanom. Jednom sam se upoznao s jednim poštovanja dostojnim čovekom — čovek bi ga bez teškoća mogao nazvati svecem.se ne može odbaciti. koja ne može ostati bez posledica na nesvesno. predstavlja od­ lučujuću psihološku operaciju. nastaje ono što se naziva »grivatni život«. Naravno. Moje osećanje niže vrednosti bilo je ugroženo i već sam počeo ozbilj­ no da razmišljam o tome da se popravim. Zahtevi pristojnosti i dobrih obi­ čaja čine ostalo za motivaciju sticanja korisne maske. »Bezdušnost« ovakvog sta­ va je. Ovo dovoljno poznato razdvajanje svesti u dve. konsultovao sam njegovu ženu . međutim. onda otkrivamo da je izvanredna maska intimno kompenzovana »privatnim životom«. može sve ono što ometa da prepusti ženi a da ova to i ne primeti. pošto nesvesno ni pod kojim uslovima ne podnosi ovakvo pomeranje težištaJAko kritički razmotrimo ovakve slučajeve. tako da stvarno ima ljudi koji veruju da su ono što predstavljaju. Iza te maske. Ali iz toga sam naučio da onaj ko se sjedini sa svojom perso­ nom. Vagner je vodio prepi­ sku o svilenoj vrpci kućne haljine. Niče je pisao pi­ smo »dragom Lami«. JKonstrukcija kolektivno pogodne persone znači snažni ustupak spoljnjem svetu. Od tada mi se više nije ništa slično dešavalo. Čovek ne može nekažnjeno da se otarasi svoje prirode u korist jedne veštačke ličnosti. onaj ko sebi izgradi isuviše dobru personu. iflve identifikacije sa socijalnom ulogom su uop­ šte izdašni izvori neuroza. pravo samožrtvovanje.

njegov nesebični altruizam — njegova deca ima­ ju drugo mišljenje. Iz unutrašnjeg sveta navire suprotnost. poroci itd. unutra se kompenzuje pomoću ženske slabosti. Anima. strašljivost. pa čak izgleda kao da nesvesno potiskuje Ja sa istom snagom sa kojom Ja privlači personu. Werke. Ges. unutra se razvija efemirana slabost prema svim uticajima nesvesnog. individua je prepuštena unu­ trašnjem dejstvu. So­ cijalno »jaki čovek« je u »privatnom životu« često dete prema svojim sopstvenim osećanjima. suprotnost persone. zbog čega junak dolazi pod papuču svoje žene. slabosti. Ako je porast njene moći zna­ tan. Persona. znači sličnu slabost u unutrašnjem svetu prema uticaju nesvesnog. pa čak feminizirana seksualnost (sa kulminaci­ jom u impotenciji).' Nedostatak otpora spolja prema primamljivosti persone. Ali pošto je unutrašnji svet taman i neprovidan za ekstravertiranu svest. afekti. manje vredan u »privatnom životu«.ma dovodi do nesvesnih reakcija: ćudljivosti. već nje3 Radi definicije ovog pojma up. 6. unutra postaje žena. njegova javna disciplina (koju posebno zahteva od drugih) privatno tužno propada. strahovi. Anima. i kako individua prema spol ja igra ulogu jakog čoveka. 2ena postaje manje vredna. SpoIja se igra aktivna i jaka uloga. prisilne predstave. a kako čovek što je više identičan sa per­ sonom tim manje može misliti o svojim slabostima. U onoj meri u kojoj svet individue mami na iden­ tifikaciju sa maskom. ona ga loše podnosi. a time je muškarcu dat dobrodošao dokaz da nije on. Bd. Njegovi »profesionalni po­ let« kod kuće ima melanholičan lik. po­ stepeno nadvladavaju neraspoloženja i ćudi. već samo o fantazijama: takođe i žene ovakvih ljudi mogle bi štošta da ispri­ čaju. 3 212 . ostaje potpuno u tami i stoga se pre svega projektuje. pošto i jeste Anima ono što stupa naspram persone. idealna slika muškarca kakav bi tre­ balo da bude. »Visoko stoji na dubokom« kaže Laoce. junak. Psychologische Tj/pen. 1950. njegov »neuprljani« javni moral iza maske izgleda čudnovato: ne­ ćemo da govorimo o delima.

tako se Ja nalazi između ovih kao između čekića i nakov213 . možda. Čovek čak pre svega gaji predrasudu da sve što dolazi iznutra potiče iz najdubljih osnova bića. sa kojom se on u neku ruku solidariše. Ali kako su nesvesni faktori isto tako uslovljavajuće činjenice kao i veličine koje regulišu život za­ jednice.. ne brinući se za sopstvenu nekorisnost. da bi mogao da se diferencira od nje. on sam postaje podozriv. U pitanju persone naravno da je lako nekome objasniti da su on i njegova služba dve različite stvari. uočljivi samo inkpmpatibilni zahtevi od spol ja i iznutra. pri čemu je prvo isto tako kolektivno kao i ovo drugo. onda će shvatiti da je u smislu našeg dosa­ dašnjeg gledanja na svet prijatnije da se optuži za ličnu slabost. nego da uzdrma ideale. Obuzima ga sumnja u dobro. tada su uzdrmani njegovi ideali. onda sam u stanju da takođe dobro naučim da pravim razliku između onoga što ja želim i onoga šta mi se nameće od strane nesvesnog. uostalom.'Pre svega su. Od nečeg ne­ svesnog čovek ne može da se razlikuje. priznati da je stvarno u »privatnom životu« sumnjivo nedisciplinovan. Naime. Ovu igru iluzija često naziva­ ju »životnim sadržajem«. i to stoga teže što je nevidljiva. naime Animi. tako je i za istu svrhu potrebno da postane svestan svog nevidlji­ vog sistema odnosa prema nesvesnom. kao što mogu da sagledam šta od mene zahteva ustanova u kojoj radim a šta ja želim. Ako čovek pomisli sa kojim silnim istorijskim pret­ postavkama su uz naše privatne ideje skopčane dobre namere. Kako je za svrhu individuacije. ako prizna da je njegova idealna persona odgovorna za ništa manje idealnu Animu. Zato žena ima za mnoge tako privlačnu iluziju da se bar udala za heroja. svet postaje dvo­ smislen. U ovoj tendenciji na­ ravno da leži nasleđeni deo kulture. neophodno da čovek zna da pravi razliku između onoga kako izgleda sebi a kako drugima. ali to je njegova slabost. sumnja u sopstvene dobre namere. još gore. koji nije za potcenjivanje. samoostvarenja. »Jaki čovek« će nam. Nasuprot tome čovek teže može da se diferencira od Anime.gova žena.

Co­ vek ima utisak i oseća ono šta bi trebalo da bude i šta bi moglo da bude. onaj napon su­ protnosti koji je neophodan samoregulaciji. i Jung. odnosno personificirali. NaUp. sjedinjuju se u središnom smislu. 4 Svakako da nije slučaj što od reči »persona« p o ­ tiču naši moderni pojmovi »personlich« (lično) i »Personlichkeit« (ličnost). Ma kako bile različite u pojavi i nameri ove suprotne snage. one se za ovo kolebaju kao sredina vage. kao kada bi iza sva­ kog iznetog fragmenta rečenice stajala i ličnost. Covek je u mnogo boljoj situaciji ako sebi predoči da je ona tragična igra suprotnosti iz­ među unutrašnjeg i spoljnjeg čovekovog sveta (U Hiobu i Faustu prikazana kao božja opklada) u osnovi uzev energetizam životnog procesa. Naspram ovog Ja. Bd. Jena 1915.nja. 261. Odstupiti od ovog naslućivan ja znači stranputicu. u osnovi uzev znače i žele život individue. automatskog pisanja i slično. Werke. Psychologische Typen. Par. Ges. 227. Upravo stoga što su upućene jedna na drugu. koji se tako reći nužnim načinom dobrovoljno ili ne rađa iz individue i stoga ga ova naslućuje. koje najčešće nije više ništa drugo do lopta kojom se igraju spoljašnji i unutraš­ nji zahtevi. |Cao što za moje Ja mogu da tvrdim da je ono lično nTličnost. Stoga treba po mogućstvu izbegavati susedstvo ovih značenja. Ovo se najlakše može posmatrati kod takozvanih lipTritističkih manifestacija. tako isto mogu reći za moju personu da je ona ličnost sa kojom se više ili manje identifikujem. zabludu i bolest. S. Carl Spitteler. iako bi uprkos tome ta reč u svom najboljem značenju vrlo pogodno označila tu instanci] u. 1957. 4 214 . Činjenica da u tom slučaju zapravo imam dve ličnosti nije čudnovata utoliko što svaki autonomni ili samo relativno autonomni komp­ leks ima svojstvo da nastupa kao ličnost.jOno šta je kod nas postalo iz »savesti« opi­ sao je Spiteler (Spitteler) sa neprevaziđenim humo­ rom. postoji teško odrediva instancija koju ni pod kojim uslovom ne bih hteo da prekrijem sumnji­ vim nazivom »savest«. Produkovane rečenice su uvek lični iskazi. Prometheus und Epimetheus. izneti u ličnom Ja obliku. 6.

i iz tog razloga lako se može projektovati na ženu. ili u drugom slučaju svadljiv. Nije dovoljno to što je jedinka od­ rasla. stalno usredsređen na svoju superiornu muškost. uvek pro­ jektovana. pošto je sve nesvesno projektovana. tiranin i osetljiv. da bi se sprovelo efikasno odva­ janje od majke (a time i od detinjstva). dok je nesvesna. uprkos sveg primitivizma u osnovi uzev izvanrednih vaspitnih mera. Stoga već kod primitiv­ nih naroda srećemo veliki broj običaja koji organizuju odvajanje. iako su ove često mnogo jasnije od prvih samo misli ili fragmenti misli. sentimentalan. razdvajanje od nje je koliko delikatan toliko i važan moment od najvećeg vaspitnog značaja. čim se oženi. postaje detinjast. niti samo spoljnje odvajanje. Inicijacijom muškarac saznaje i upoznaje do tada neslućene stvari. Prvi nosilac slike duše svakako da je majka. zavistan i poko­ ran. potrebne su po­ sebno upečatljive ceremonije obrezivanja muškaraca i ponovnog rađanja. ona je.ivni razum stoga odmah mora misliti na duhove. Isto ono što važi za personu i uopšte za sve auto­ nomne komplekse. Moderni čovek mora da se liši ovih. važi i za Animu — ona je isto tako ličnost. sve­ jedno da li u pozitivnom ili negativnom smislu. Posledica toga je da se Anima u obliku imaga maj­ ke prenosi na ženu sa ishodom da muškarac. tako mu je i majka zaštita od opasnosti koje prete iz tame njegove duše. Sklonost relativno autonomnih kompleksa da se neposredno personifikuju je takođe razlog zašto per­ sona nastupa »lično« u tolikoj meri. Kao što otac deluje kao zaštita od opasnosti spoljnjeg sveta i na taj način za sina postaje uzor persone. Ovo 215 . tj. Po­ što je majka prvi nosilac slike duše. Slič­ no se može posmatrati i kod halucinacija duševnih bolesnika. kasnije su to one žene koje pobuđuju čovekova osećanja. da Ja bez isuviše velikih teškoća može zapasti u sumnju koja je nje­ gova »prava« ličnost. čiju vezu sa svesnom ličnošću često svako može bez daljnjega sagledati. tako da je u stanju da se liši majčine zaštite.

Ali ova teškoća se može lako prevazići. (Ako Anima u velikoj meri osujećuje dobre namere svesti time što organizuje privatan život koji je u neugod­ nom kontrastu u odnosu na blistavu personuj onda je to isto kao kada se naivni čovek. koji upadaju iz jednog društvenog »gafa« u drugi. dok je kod Anime za nas zapadnjake sve tamno. koji nema pojma o personi. već i od Anime. Zaštita protiv nesvesnog.drugo je naravno samo preokret prvog. koja stalno preti da se rasprsne zbog unutrašnje napeto­ sti — ili on iz protesta čini suprotno od ovoga sa istim uspehom. u životu sudara sa najneugodnijim teško­ ćama. Kako je čovek naviknut da stidljivo prećutkuje ovu drugu stranu (možda čak drhti pred rođenom ženom da bi ova mogla da ga izda) i da. pokajnički prizna svoju »slabost«. Ima takvih ljudi koji nemaju razvijenu personu — »Kanađani. to obično kao jedina vaspitna metoda ostaje da čovek po mogućstvu potiskuje sla­ bosti ili da ih bar skriva pred drugima. naime na taj način što će se jednom pokušati da se sa istom koncentracijom i kri­ tikom razmotri onaj psihički materijal koji izlazi na videlo ne spol ja. Ono što zapravo treba činiti najbolje sam obja­ snio na primeru persone. bezazlenih i nevinih duševnih gnja216 . Ispod paravana idealnog braka on zapravo traži za­ štitu kod majke i tako zavodnički izlazi u susret posedničkom instinktu žene. Ali time se ne postiže ništa. Kako naša svest uglavnom — shodno zapadnjačkom stilu — gleda prema spol ja. Mišljenja sam da je izvesnim modernim ljudima neophodno da sagledaju ne samo svoju različitost od persone. Njegov strah od tamnih neočekivanosti nesvesnog posuđuje ženi ilegitimnu moć i brak uobličava u »intimnu zajednicu«. modernom čoveku nije ničim zamenjena. već samo u privatnom životu. koji ne poznaju prikrivenu učtivost Evropljana« —. zbog čega je njegov brač­ ni ideal nesvesno uobličen tako da njegova žena ako je ikako moguće mora preuzeti magičnu ulogu majke. Tamo je sve vidljivo i jasno. ako je otkriven. što mu je značila majka. unutrašnje stvari ostaju u mraku.

Ali činjenica unutrašnjih realnosti i njihovo bezuslovno priznavanje je. kako onda mogu da se ozbiljno pomučim da za to izgradim komplikovani sistem odnosa i prilagođavanja? Na isti način gledište »ništa do fantazija« nikada mi neće dati povoda da moje Anima manife­ stacije smatram nečim drugim do budalastim slabo­ stima. dosledno tome. što je vrlo verovatno i slučaj. lATTako stojim na stanovištu da svet postoji spolja'i unutra. večito pogrešno shvaćene. To je naravno nastavni plan osnovne škole za onog ko je na prikladan način izobrazio svoju personu. Takvi ljudi mogu da izbegnu razočaranja i na j različiti je patnje. da realnost pripada spoljnom kao i unutrašnjem svetu. Čoveku sa personom naravno da neće ni najma­ nje biti jasno gledište postojanja unutrašnjih real­ nosti. Upotreba ovog iskustva kod obojice naravno da može biti i zloupotreba.vatora ili dirljiva deca ili — ako su žene — Kasandre zbog njihove netaktičnosti. isto onoliko malo koliko i onom drugom real­ nost sveta. koja za njega ima samo vrednost privlač­ ne ili fantastične pozornice. Ako mi je spoljni svet samo fan­ tazma. shvatim kao simptom nedovoljnog prilagođavanja na uslove unutrašnjeg sveta. conditio sine qua non za ozbiljnost prihvatanja problema Anime. njima mora da bude jasno da u svetu ima faktora i lica koji su daleko iznad njih. scene i nasilja samo na taj način što će naučiti kako čovek treba da se ponaša. koje svet ne vide već ga samo sanjaju. na­ ravno. koje ne znaju šta da čine i stoga uvek pretpostavljaju praštanje. Ali ako sada obrnemo koplje i onog ko poseduje blistavu personu suprotstavimo Animi. Kao što se udar217 . a za poređenje uzmemo čoveka bez persone. Oni moraju da shvate šta zajednica očekuje od njih. oni moraju da znaju šta znači za druge ono što oni rade itd. sa kojima se sukobljavam unutra. onda ćemo videti da je ovaj u odnosu na Animu i nje­ ne prilike isto tako dobro obavešten kao onaj u od­ nosu na svet. To su slučajevi na kojima možemo videti kako deluje zapuštena persona i šta čovek treba da radi u ovakvoj nevolji. onda moram. da smetnje i nepodnošljivosti.

Šta čini Anima u ovom slu­ čaju? Odmah možemo videti. isto tako ne pomaže da se njegove »slabosti« rezignirano knjiže kao takve. što u njego­ vom osnovnom stavu ne menja ama baš ništa. ali tu razumemo u čemu se sastoji snaga namamljivanja. pošto se neukaljani pošten jačina isto tako. Ako nije napušten od svih dobrih duhova. To može biti. potiskivanje a posle toga nova eksplozija. Anima se gura između svega kao ljubomorna ljubavnica. za­ čuđeno zapitati: »Kakav je to demon ušao u mene?« naravno ne primećujući smisao ove metafore. on će posle izvesnog vremena primetiti svoju izolaciju. Ovakav aranžman ne treba pogrešno shvatiti kao svr­ hu samoj sebi. Stara slika samo dobija novi okvir. Ovome slede kajanje. pomirivanje. Ova tendencija narav­ no da nije ni u čijem interesu. On će pre svega lamentirati o bezdušnosti njegove porodice i ponašati se još gore nego ranije. Vrlo je lako pomisliti na to da se onaj pošten jačina zagledao u neku drugu ženu.ci koje naivko dobija u ovom svetu ne mogu izlečiti moralnim potiskivanjem. Ali odakle Anima crpi ovu privlačnu snagu? Prema analogiji sa personom mora da u poza­ dini kao zavodljiva obećanja stoje vrednosti ili nekak­ ve važne i uticajne stvari. To će otuđenje uči­ niti apsolutnim. čija se žena i deca plaše njegovog besa i njegove eksplozivne ćudljivosti. shodno zakonima. i u svojoj usamljenosti počeće da shvata či­ me je uzrokovano razdvajanje. zaborav. On će se. Ovde postoje razlozi. možda. Uzmimo na primer onog »neokaljanog« poštenjačinu i javnog dobročini­ telja. Služba ili inače kakav drugi socijalni položaj koji pruža prednosti mogu uči­ niti isto. namere i posledice. 218 .'Očigledno da Anima po­ kušava da iznudi razdvajanje. čak može biti aranžirano od strane Anime kao najefikasnije sredstvo za postizanje cilja. U ovim trenucima čovek mora da se čuva racionalizacija. može i razvesti. u koje volja i razumevanje mogu da zadru. koja želi da čoveka odvrati od njegove porodice. ako stvari prepustimo njihovom prirodnom toku. da će se žena i deca otu­ điti i da će se oko njega stvoriti vakuum.

tim bolje. izgledtfj>reporučTjivo da se ispitaju pozadine ten­ dencije Anime. već i sposobnost da vodi dijaloge sa samim sobom. na ovaj način se upoznaje ličnost Anime. kada Figuru Anime shvata kao jedinu auto­ nomnu ličnost i njoj upućuje lična pitanja. on je u ovoj tački ništa drugo do primitivac. Napro­ tiv. Ali to je apsurdno samo za nekoga ko ima personu. Sve dotle dok ne stekne prave pojmove o silama i fak­ torima jednog drugog sveta. i veza sa njom postaje moguća^Što se smatra ličnijom. Zbog toga on mora da do­ zvoli neku vrstu preistorijske škole za malu decu. Stoga je rjgdino ispravno što čini.Stvarno je ovaj aranžman vrlo česta metoda da se sprovedu rastave — i otežaju konačna rešenja. Ali ko je nema. Zbog toga je probitačnije ne smatrati da je ovoj tako bliskoj mogućnosti konačna namera rastava. može se donekle postaviti pitanje Animi: »Zašto hoćeš ovaj razvod?« Postaviti u ovo­ likoj meri lično ovo pitanje ima veliku prednost — naime.' Ovo može svakom onom ko je navikao da postu­ pa intelektualno i racionalistički da izgleda upravo smešno. dete paleolitskog čoveka. U svim slučajevima velikih dilema upućujemo sebi pitanje (ili kome dru­ gom?): »Šta da radim?« glasno ili tiho i mi (ili ko inače?) na to čak i dajemo odgovor. U našoj nameri da upoznamo dubine našeg bića. u duhovnom svetu. koji je njemu stvarno realan. Kao što je poznato svako ima ne samo osobinu. sa drugom. kao što je poznato. zaželeo da stupi u di­ jalog. Prvi korak za ovo je ono što bih želeo da nazovem objektivacija AnimeJ naime striktno od­ bijanje tendencije razvoda kao sopstvene slabosti. Ovo zamišljam kao stvarnu tehniku. malo može da nas brine ako donekle živimo u nekoj vrsti metafore. Sigurno da bi bilo više nego apsurdno kada bi neko sa svojom personom. koji. Tek kada se to desilo. Mi prihvatamo kao simbol naše sopstvene primitivne za219 . stoji u svetu duhova. Naš primer je u svetu moderni Evropljanin. stoji samo sa jednom nogom na onome što mi obično nazivamo re­ alnost. međutim. međutim. koju priznaje samo kao čisto psihološko sredstvo veze.

Naime. isto onako kao snove za koje ipak ne pretpostavlja da su namerni i hoti­ mični izumi. koji 220 . pre bio u stanju da upravo ovakve misli posmatra kao objektivna zbivanja. da koriguje i kritikuje već je po tradiciji vrlo jaka i po pravilu se pojačava kroz strah. kao i crnci. Naravno da treba računati sa ovim mehanizmima obezvređivanja i poricanja. simptomatske ma­ nifestacije najčešće emocionalne vrste. Navika da čovek gura nos u tuđe poslove. to se lako zaboravlja ili čak poriče. možda. još prisutne prirodnosti) što. a samo u tre­ nucima prevalentnog afekta dolazile su krhotine mi­ saonih ili slikovnih sadržaja na površinu. onda bi. tako da se Ja trenutno identifikovalo sa tim ispoljavanjima. da se njoj u određenim trenu­ cima stavi na raspolaganje izražajni mehanizam. može osetiti pri takvoj na izgled apsurdnoj igri sa samim sobom. kao što je poznato. ponekad čoveku izgleda kao avantura kada doživi šta se sve može reći u afe^Ju^ Ali. svakako sa neminovnim propratnim pojavama. Sigurno da je potrebna najveća objek­ tivnost i odsustvo predrasuda ako čovek želi da »dru­ goj strani« pruži priliku za opažajnu psihičku aktiv­ nost. pri­ rodno. mi smo navikli da se identifikujemo sa našim mislima u tolikoj meri. »Veština se sastoji samo u tome da se da reč ne­ vidljivoj prisutnosti. da uvek pretpostavlja­ mo da smo ih i stvorili. a da čoveka pri tom ne savlada gađenje. Kako psiha ni u kom slučaju nije jedinstvena. neophodna disocijacija u raspravi sa Animom ne pada nam isuviše te­ ško.ostalosti (ili. Zbog svesnog stava koji potiskuje druga strana je bila prisiljena samo na indirektne. hvala bogu. Upravo je taj moment tehnički neopho­ dan. koje se. Kada bi čovek bio više svestan toga kakvim je strogim univerzalnim zakonima pod­ ređena i najdivljija i svojevoljna fantazija. ili sumnja u »istinitost« glasa onog drugog. često su upravo najnemogućije misli one za koje osećamo najveću sub­ jektivnu odgovornost. već protivurečno mnoštvo kompleksa. samo po sebi razumljivo da bi ih neposredno potom opozvalo. Za čudo. Stvarno. lično razgovaramo sa našom »zmijom«. ako čovek želi da se po­ stavi objektivno.

JPolazeći od činjenice da se čovek u afektu če­ sto nevoljno prepušta istinama druge strane. in summa od svih stvari koje tako veli­ kom broju ljudi daju povoda da od samovanja sa samim sobom beže kao od kuge. Naravno da ništa ne koristi uobražavati bilo šta. Dok afekat govori." O tome imamo ili samo teorijske pretpostavke ili praznoverne predstave. Me­ đutim. Mučno poštenje prema samom sebi i nikakvo prebrzo zaključivanje onoga što bi eventual­ no mogla reći druga strana. gde isto tako dodirujemo daleki. Ni pred nekim obrazovanim ljudima ne 221 . Ovaj strah. kritika mora da ćuti. Ali to nije dovoljno. Mi bez daljnjega shvatamo strah deteta i primitivca od dalekog. ne znajući da je to strah od sveta. pošto je onaj svet nevidljiv. povezano je nešto specifično. onako kao kada afekat govori bez obzira na našu razumnu kri­ tiku. Onaj ko tako misli. nepoznat svet.čovek ne može da prizna ni drugom. Ali one tačno odgovaraju zapadnjačkom duhu. Kaže se da je ego­ centrično ili »nezdravo« baviti se samim sobom: »sopstveno društvo je najgore. neprijatnih konstatacija. to vodi u melanholiju« — to su sjajne ocene našihjljudskih svojstava. Stoga bi se isto tako mo­ glo reći da čovek treba da se uči veštini da sebi sa­ mom govori iz afekta i u okvirima ovog. međusobna rasprava treba da traje toliko dok diskusi­ ja ne dospe do zadovoljavajućeg kraja. o tome odlučuje samo sub­ jektivno osećanje. mi imamo samo afekat. su neophodni uslovi ove tehnike vaspitanja Anime| Sa nama zapadnjacima svojstvenim strahom od druge strane. Isti strah po­ stoji i kod nas na našoj detinjastoj unutrašnjoj strani. nije sasvim neopravdan. nezavisno od toga što je realan. strah od podrivajućih istina. onda treba da bude kritikovan isto onako savesno kao kada bi ona druga strana bila nama bliski čovek. naime. savetno je upravo koristiti afekat da bi se drugoj strani omo­ gućilo da dođe do izražaja. Da li je rezul­ tat zadovoljavajući ili ne. Ali kada je afekat izneo svoj slučaj. ni sebi. očigledno ne misli na to kakvo zadovoljstvo moraju imati drugi ljudi u društvu takvih plašijivaca. nepoznatog sveta. opasnih spoznaja.

slabija i jača nego bilo koja druga. sa njegovim tako čvrstim (zbog sumnjičavosti) verovanjem u naučne i moralne postavke. Zbog toga je već primitivni duh iz duboke psihološke nužnosti stvorio religiozno učenje. onda jedino preporučljiva istina bila bi emfatično »quieta non movere« filistra. Sta treba reći o protestantima? Oni ne­ maju ni crkve ni sveštenika. za one koji mogu da se ponovo nje maše. otelotvorenu u vračevima i sveštenicima. iz korena potreseno podacima poreklom sa druge strane. kao slabosti oslonac. Ali odrastao. Ima istina koje su istinite tek prekosutra i takvih koje su još juče bile tačne — i takvih koje ni u jedno vreme nisu tačne.može se govoriti o nesvesnom a da se ne dotakne mi­ sticizam. samo će se na silu povinovati ovom unutrašnjem ponižavanju i preda­ vanju i još jednom se prepustiti dečjim strahovima. čime bih izričito hteo da podvučem da gore izloženu tehniku nikome ne bih preporučio kao nešto neophodno ili pak korisno. koji je izgubio tako mnogo iluzija. Kao što je rečeno postoje različiti stupnjevi. pa čak kada bi to bilo »mašanje unazad« — npr. oni imaju samo Boga — pa čak se sumnja i u samog Boga. Strah je opravdan utoliko što je naše ra­ cionalno gledanje na svet. i ima sta­ raca koji umiru kao odojčad. fNije mala stvar stajati između dnevnog sveta polju­ ljanih ideala i odbačenih vrednosti i noćnog sveta na izgled besmislene fantastike^ Neugodnost ovog stano­ višta je stvarno tako velika da svakako nema nikoga ko ne bi potrgao za svojom sigurnošću. možda neki mladić koji ne bi želeo da ima krila zbog sakatosti svojih nogu. Extra ecclesiam nulla salus — i danas je još važeća istina. ponovno vraćanje majci koja je štitila detinjstvo od noćnih strahova. rađali su se pećinski ljudi. Za mali broj onih koji to ne mogu postoji samo zavisnost od čoveka — izgle­ da mi skrušeni ja i ponosnija. a još godine gospodnje 1927. Kada bi čovek mogao sve to da izbegne. Mogu da zamislim da bi neko tako reći iz svete radoznalosti korio ovakvu tehniku. već zbog toga što stremi suncu. Onome ko se plaši potrebna je zavisnost. sva­ kako nikome ko iz nevolje ne potrže za nečim takvim. 222 .

oftTse sada za­ vršavaju sa »-izam«. ali ne manje opasno i nepouzdano. dobrim i surovim sim­ bolima nisu pale s neba već su nastale iz čovekove duše. koji uglavnom živi na ovom poluostrvu Azije. tako je i za onog ko želi da načini dalji napredak u svojoj sopstvenoj kulturi (a zar sve kulture ne počinju kod po223 . svakako samo u„ obliku ideje. "\Neprilagođavanje na ovaj unutrašnji svet je isto tako propust sa teškim posledicama kao ignoracija i ne­ sposobnost u spoljnom svetu. Na taj način može se steći pojam o onome šta živi na drugoj strani. strci u Atlantski okean.Čitalac će se sigurno začuđeno zapitati: »Ali šta produkuje Anima da su potrebna takva osiguranja. žive u nama i mogu se u svakom trenutku sručiti na nas sa svojom rušilačkom snagom. njihovi praoblici. Samo najminimalniji deo čovečanstva. recimo iz centralne Afrike ili Tibeta svakako da izgleda kao da je ovaj delić čovečanstva njemu nesvesni »derangement mental« projektovao na još instinktivno zdrave narode. možda. neko imao obraza da tvrdi da su svetski rat ili ma koji »-izam« bili du­ hoviti izumi? Isto onako kao što spol ja živimo u svetu gde u svako doba neki kontinent može da potone. deo čovečanstva koji sebe naziva »obrazova­ nim«. Pošto nas stvari unutrašnjeg sveta subjektivno utoliko više uplivišu što su nesvesnije. tako i unutra živimo u svetu gde u svako doba može nastati nešto slično. gusto naseljeno. Stare religije sa svojim uzvišenim i smešnim. čija svrha još nije pronađena. iste onakve kakva i u ovom trenutku živi u nama. koji su osećali oni koji su doživ­ ljavali ove religije. koje. Iz dovoljne udaljenosti gledano. polovi da se pomere i u svakom trenutku da izbije neka nova pošast. Ili bi. Sye.ove stvari. je zbog oskudnog kontakta sa prirodom pod­ legao ideji da je religija neka vrsta posebnog dušev­ nog poremećaja. naime u obliku masovne suge­ stije protiv koje je pojedinac bespomoćan/ Naši stra­ šni bogovi samo su promenili imena. kako bi se sprovela rasprava sa njom?« Zeleo bih da preporučim mome čitaocu da prouči uporednu istoriju religije tako da za nas mrtve izveštaje popuni sa emo­ cionalnim životom.

kada treba da se izloži psiho­ logija Animusa. U dosadašnjem toku izlaganja uzimao sam u ob­ zir isključivo mušku psihologiju. a da ne govorimo naziv koji bi se pristojno mogao postaviti pored kineskog Tao-a. Ovo prilagođavanje naravno da ne može uslediti bez ustupaka uslovima oba sveta.' nezavisno od neizbežne ne jasnoće i nepoznatosti problema. onda se gomilaju teškoće koje se skoro graniče sa nemogućim. isto kao što im bez daljnjega ne uspeva da stvarno uvide 224 . Ako i nije baš jednostavan zadatak opisati šta se podrazumeva pod Anima. ali u još ve­ ćoj meri. To je istovremeno najindividualnija činjenica i najuniverzalnije. ne uviđajući da ne može da se identifikuje sa autonomnim kompleksom.\Stoga naše shvatanje mora najpre da se privikne na* misao da mi i u našem najintimnijem du­ ševnom životu živimo u nekoj vrsti kuće. Mnogima nije lako zamisliti ovu pretpostavku. kompenzujuća figura muškog ka­ raktera. Anima kao femininum je figura koja kompenzuje mušku svest. čiji su pro­ zori i vrata usmereni u spoljni svet.' Na žalost naš zapadnjački duh. proističe ono što je moguće i neophodno. čiji predmeti i sadržaji doduše delu ju na nas ali nam ne pripadaju. flž uzimanja u obzir zahteva unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. zbog svog nedostatka kulture u ovom odnosu sjedinjavanja suprotnosti na središnom putu. po­ novo se pojavljuje u ženskoj psihologiji. Činjenica identifikacije sa autonomnim kompleksom je glavni razlog teškoće shvatanja i predstavljanja. ovom fundamentalnom glavnom delu unutrašnjeg iskustva još nije pronašao pojam. Kod žene je.jedinca?) neophodno da'objektivira dejstva Anime a zatim da pokuša da sazna koji su sadržaji u osnovi ovih dejstava. Bezazleno mi vazda polazimo od pretpostavke da smo u sopstvenoj kući samo mi gospodari. Činjenica da muškarac svoju reakciju Anime na­ ivno pripisuje samom sebi. i zbog toga se može označiti kao Animus.l Time će steći prilagodljivost i zaštitu od nevidljivog. međutim. bolje rečeno iz njihovog konflikta. najzakonomernije smisaono ispunjenje živog bića.

onda bih mogao reći samo ovo: kao što {Anima rađa ćudi. Ako bi trebalo da označim jednom rečju šta u ovom odnosu čini razliku između muškarca i žene. i iskustvenih područja kod muškaraca koja kod žene još leže u senci neizdifirenciranosti. ona je samo drugačija nego što je muška svest. Lič­ ne veze su joj po pravilu važnije i interesantnije od objektivnih činjenica i njihove povezanosti. karakteriše Animus naspram Anime. Ali kao što je žena često jasno svesna stvari koje muškarac još pipa u mraku. Zbog toga je svest o različitosti relativno kasna teko­ vina čovečanstva i po svoj prilici relativno mali isečak iz neodređeno velikog polja prvobitnog identite­ ta. pre svega.i prihvate da njihovi bližnji ne moraju da neophodno imaju istu psihologiju kao onij Moj čitalac možda mi­ sli da je poslednja primedba preterana. malo interesuje. Takođe ni osećanja u ovom pogledu ne daju neki čvrst oslonac. Stoga od nesvesnog žene možemo očekivati sa­ svim drugačije aspekte od onih koje srećemo kod muškaraca. Ali mora se uzeti u obzir činjenica da naša individualna psi­ hologija svesti potiče iz prvobitnog stanja nesvesnosti. Ženama se ne može eo ipso pripisati inferiorna svest. politike. tako se i mi1S Jung. Odabrana dela. pošto je čo­ vek uglavnom svestan individualnih razlika. tehnike i nauke. i kao što ćudi muškarca izbijaju iz tamnih pozadina. Razlikovanje je suština i conditio sine qua non svesti. šta. Stoga je sve nesvesno nerazlikovano i sve ono što se zbiva nesvesno potiče iz osnove nerazlikovanja. dakle. dakle pre svega je sasvim neodređeno u svojoj pri­ padnosti ili nepripadnosti Sopstvenosti. II 225 . čitavo carstvo primenjenog muškog duha kod žene pada u senku svesti. tako ima. Široko područje trgovine. pa stoga i nerazlikovanja (Levi-Bril — Levy-Briihl — to označava kao »participation mystique«). nasuprot tome ona razvija dalekosežnu svesnost ličnih veza. uglavnom stvari za koje se žena. čije beskrajno nijansiran je po pravilu izmiče muškarcu. tako i Animus stvara mišljenja. Ne može se a priori utvrditi da li se to nalazi kod mene ili kod drugog ili kod obojice. shodno prirodi stvari.

U Velsovoj noveli Christina Alberta's Father junakinja je u čitavom svom radu i delanju potčinjena nadređenoj moralnoj instanci. »razumne« sudove. koji. čas u obliku duhovno skučenih predrasuda. Animus se ne pojavljuje kao jedna ličnost. Ova mišljenja se pojavljuju čas u obliku takozvanog zdravog ljudskog razuma. tj. Ako analiziramo ova mišljenja. dakle neka vrsta kolegijuma. koji ex cathedra donose nepobitne. mišlje­ nja su naizgled tako smišljena kao da ovakve pret­ postavke postoje. Samo po sebi je razumljivo da će se Animus projektovati isto onoliko često kao Anima. tako mnogo polažu'na sebe. koja joj sa neumoljivom oštrinom i odsus­ tvom mašte. odgovara personifi­ kaciji Animusa. riznica pretpostavki. ili principa koji su na izgled nepovredljivo važeći.šljenja žene zasnivaju na isto tako nesvesnim. Ljudi pogodni 226 . Vels naziva ovu instancu »Court of Conscience«. Ovo je. su uglavnom reči i miš­ ljenja. Naime. Animus-mišljenja često imaju karakter čvrstih ubeđenja. međutim. Ova množina razložnih sudija. personifikuje u obličju jednog muškarca. kako uči iskustvo. samo uslovno tačno pošto se neočekivano ovome pridružuje okolnost koja uslovljava u suštini drugačije stanje stvari nego kod muš­ karca. koja odmah bilo gde da nedostaje svestan i kompetentan sud (što je obično slučaj) ispomaže sa mišljenjem. treba tek otkriti. 'Animus je nešto kao skup očeva i drugih autoriteta. tačnosti i ra­ zumnosti. slič­ no Animi. apriorističkim pretpostavkama. već naprotiv kao množina. onda se pre svega sudaramo sa nesvesnim pretpostavkama čije postojanje. »Oduvek se to tako radi«. Covek je sklon da pretpostavi da se Animus. čas u obliku principa koji travestuju vaspitanje. suvo i tačno s vremena na vreme govori šta čini i iz kakvih pobuda. U stvarnosti se mišljenja uopšte ne smišljaju već postoje gotova i to u tolikoj meri stvar­ na i neposredno ubedljiva da žena i ne pomišlja na mogućnost sumnje. možda nesvesno napabirčena još od detinjstva i nagomilana u kanon prosečnih istina.^Tačnije sagledano ovi sudovi. ili »pa svi kažu da je to tako«. koja se ne mogu iako uzdrmati.

po mo­ gućstvu krivog stanovišta. nepoznate reči. pošto je (neoboriva činjenica da Animus uvek mami Animu. Ova miš­ ljenja imaju za muškarca — ukoliko je žena lepa — nešto dirljivo detinjasto. Kao i'Anima tako je i Animus ljubomorni ljubav­ nik. Kod intelektualnih žena Animus daje povoda in­ telektualnom i kako bi trebalo kritičkom argumentovanju i rezonovanju. uglavnom zbog njihovog lošeg obrazloženja — isuviše mišljenja samo radi mišljenja — samo kako bi bar imali jedno mišljenje.'»Na 15« 227 . on je novator koji. koji za sve imaju odgovor.' pokazuje neobičnu slabost za teško razumljive. koje na najprijatniji način zamenjuju neprijatno raz­ mišljanje. koji raspolažu valjanim rečnikom u kome su svakakve opšte ljudske istine prevedene u terminologiju »plo­ donosnog doživljavanja«. ili su nepriznati novatori. mišljenje čije se bezuslovno sporne osnove nikada ne podvrgavaju kri­ tici. isto onako kao što se Anima sa svojom anticipacijom i projekcijom osećanja postavlja između muškarca i žene. očinske poučnosti. Muškarci ovde obično postaju otrovni. či­ me još potpunije potpadaju pod vlast Animusa. ukoliko. Ne znajući ovakve žene su usmerene samo na to da nasekiraju muškarca. Ili po sebi jasna diskusija zapetljava se do očajanja uvođenjem sasvim drugačijeg. Animus bi bio nedovoljno okarakterisan ako bi se predstavio samo kao konzervisana kolektivna savest. što mu pomaže da dođe do njemu prijatne.za projekciju su ili žive kopije dragoga Boga. kome uvek uspeva da umesto stvarnog čoveka u prvi plan stavi mišljenje o njemu. Animus-mišl jenja su vazda kolektivna i gube iz vida individue i individualnu ocenu. itd. međutim. sasvim suprotno njegovim ispravnim mišljenjima. tada njena Animus-mišljenja imaju za muškarca nešto razdražujuće. koje se uglavnom sastoji u tome da se sporedna slaba tačka pretvori u besmisle­ nu glavnu stvar. žena ne dodiruje sentimentalnu stranu zbog čega se onda od nje očekuje kompetentnost a ne dirljiva bes­ pomoćnost i glupost. zbog čega svaka dalja diskusija postaje bez­ izgledna' (a naravno isto tako i viceversa).

kako je to pogodno nazvala jedna od mojih pa­ cijentkinja. predstavljaju ono od čega bi žena kritički trebalo da se distancira. uvek imam prava«. Sve ove kako poznate tako i nepoželjne pojave potiču jedino i samo od ekstraverzije Animusa. ka unutra.žalost. tako i unutrašnja muškost žene rađa stva­ ralačke klice. Umesto da žena dopusti da joj za određenu spoljnu situaciju mišljenja padaju na pamet — za situacije o kojima bi trebalo svesno razmisliti — trebala bi da okrene Animusa. Kao što muškarcu njegovo delo. Razlog perverzije je. već da bi. nedovoljno ili čak odsutno priznavanje unutrašnjeg sveta. On ne spada u svesne funkcije odnosa. koji autonomno postoji naspram spoljnjeg sve­ ta. _2ena opsednuta Animusom uvek je u opasnosti da izgubi svoju podesnu žensku personuO isto kao što muškarac u istim uslovima rizikuje efeminizaciju. stvaralač­ ko biće. samo što ovde mišljenja. koji isto tako postavlja važne zahteve in puncto prilagođavanja. u principu je ista kao u slučaju Anime. naravno. koje oplođavaju ženstvenost muškarca. nešto što se može nazvati \6yoc. 228 . oTcepU-CCTUCOS-. svakako ne u obliku muškog stvaranja. okreće put spolja. Ovakvi psihički spolni preobražaji potiču jedino i samo iz toga što se jedna funkcija. To bi bila »femme inspiratrice« koja ima i mogućnost — ako je pogrešno usmerena — da postane najgora svađalica i principijelna cepidlaka — »animus hound«. gde bi on omogućio prisećanje na sadržaje nesvesnog. prodrla u njihovu tamnu pozadinu. koja pripada unu­ tra. kao celokupno biće potiče iz njegove unutrašnje žen­ stvenosti. pomoću istraživanja njihovog po­ rekla. priznala mi je jedna takva žena. ne da bi mišljenja potisla. gde se onda sudara sa iskonskim slikama isto kao muškarac u svom obračunu sa AnimomA Animus je neka vrsta precipitata sveg iskustva "lenskih predaka u odnosu na muškarce — i ne samo to: on je plodno. kao i spoljni svet. već on nešto rađa. Tehnika razračunavanja sa Animusom. već treba da omogući vezu sa nesvesnim. plodna reč. kao funkciju prisećanja.

polugroteskni »čuvari praga« — da upotrebimo pompezni teozofski mamac) imaju neiscrpno mnogo aspekata. bolje rečeno. Oba ova sutonska obličja tamne pozadine (stvar­ ni. persone. izgleda mi da je ova posebna činje­ nica korelat svesnog stava. koja je samo zahvaljujući njenoj autonomiji i nerazvijenosti uzurpirala ili.Sto se tiče pluraliteta Animusa nasuprot monoličnosti Aniine. tako da još upravo možemo sagledati da je autonomni kompleks Anime. nasuprot tome neodređeno mnoštvo žene za Animus.bogati kao svet. Oni još stoje u sferi sutona. sa kojima bi se mogle popuniti čitave knji­ ge. Ovi se izrazi javlja! ju naročito u snovima. u konkretnoj stvarnosti to mogu biti viteški tenori. dok njen svet s one strane supruga dostiže svoj kraj u nekoj vrsti kosmičke magline. do sada još zadržala ličnost. isto tako opsežni kao nepregledna raznolikost njiho­ vog svesnog korelata. Svet muškarca je narod. muža i dece. koncerni itd. bokserski šampioni. nepoznatim gradovima. Ali već sagleda­ vamo mogućnost da razorimo njihovu personifika­ ciju.fDok pred muškarcem lebdi oštro ocrtano značajno obličje Kirke ili Kalipse. Pošto ih namerno ne koristimo kao funkcije. u osnovi uzev psihološka funkcija. Porodica je samo sredstvo određenog cilja. budući da njihovim privođenjem u svest pra­ vimo mostove koji treba da vode u nesvesno. braće i sestara. Njihove komplikacije i 'zapleti su. Svesni stav žene je uop­ šte mnogo ekskluzivnije ličan nego muškarčev. »država«. Stoga je strašna isključivost muškarca vezana za Animu. promenljivih i pokretnih.[Opšte mu je bliže nego lično. oboje su još 229 . stoga se njegov svet sastoji od mno­ štva paralelnih faktora. kao i Animusa.Njen svet se sastoji od očeva i majki. Ostali Svet se sastoji od sličnih porodica koje se međusobno pozdravljaju. _a njegova žena nije neophodno ta žena (svakako ne onako kao što žena misli kada kaže »moj muž«). jedan od temelja države. Animus je pre iz­ ražen u obliku Letećeg Holanđanina i inače nepozna­ tih akeanskih gostiju. nikada sasvim određeno uhvat­ ljivih. veliki 1 ljudi u dalekim. izvan ovoga svaka je zainteresovana samo za sebe.

230 . ako ih sam nije iskusio. o kome teorijski možemo reći nešto relativno va­ žeće tek onda kada dovoljnom broju ljudi budu poz­ nate odgovarajuće psihičke pojave. neminovno ostaju prazne reči. naravno. Formi­ ranje teorija proističe iz diskusije velikog broja uče­ snika. Stoga mi je mnogo više stalo do toga da pokažem puteve i mogućnosti takvog is­ kustva nego da postavljam intelektualne formule koje. verno ili kritički tome pre­ pustili. ne očekujem da svaki čitalac bez daljnjega shvati šta se mislilo pod Animus i Anima.personifikovanl kompleksi i ne mogu biti integrisani svesti sve dok su im nepoznati sadržaji. već je mnogo pre ne­ ophodno da mu se predoče stvarne iskustvene mo­ gućnosti. Namerno sam izbegavao isuviše apstraktan jezik. Anima će se stvarno oseća ti kao čista funkcija. Ćovek uvek najpre otkriva samo činjenice a nikakve teorije. Na žalost. pošto se u tim stvarima. Ovde se radi o novom pitanju jednog novog (a ipak tako starog!) psihološkog iskustvenog područ­ ja. Rasprava sa njima treba da osvetli njihove sadržaje i tek kada je ispunjen ovaj zadatak i kada je svest dovoljno upo­ znala nesvesna zbivanja koja se ogledaju u Animi. Ja. Ali se nadam da je bar stekao utisak da se ovde ni u kom slučaju ne radi o nečem »metafizičkom«. u za­ visnosti od temperamenta. koje su do sada bile tako nepristupačne na­ šem iskustvu. uopšte ne radi o tome da se čitaocu izlože intelektualne formulacije. zbog nedostatka iskustva. već o empirijskim činjenicama koje se mogu isto tako iz­ raziti racionalnim i apstraktnim jezikom. ima isuviše mnogo onih koji uče napamet reči i izmišljaju iskustva da bi se. Niko ne može stvarno razumeti ove stvari.

III TEHNIKA RAZLIKOVANJA IZMEĐU JA I FIGURA NESVESNOG Zapravo bih bio dužan da čitaocu pružim iscrpan primer specifične delatnosti Animusa i Anime. je Animus. 1 231 . Werke. (A. U takvim sluča­ jevima očigledno da nikakva sugestija. dobra volja 1 Wandlungen und Symbole der Libido. Neke od ovih produkata. Bd. nema ni pomena o Animi. Ako ne usledi preobražaj. tako da jedno takvo izlaganje nisam bio u stanju da unesem u ok­ vire ovog spisa. Ovaj preobražaj je svrha borbe sa nesvesnim. 5. koja skoro nikada ne nedostaje. što je isto tolikoTose kao i neuroza. na koje moram uputiti čitaoca. Ali kada pa­ cijentkinju posavetujem da se priseti nesvesnih sa­ držaja. Ges. pošto mi je ova funkcija tada bila još nepoznata. publikovao sam kao posebno delo. Tamo. 1912. Novo iz­ danje: Symbole der Wandlung. 1952. Muška viteška figura. ona će produkovati slične fantazije. svakako. onda nesvesno ima nesma­ njeni uslovni uticaj i u datom slučaju će se zadržati i održavati neurotski simptomi uprkos svoj analizi i svem razumevanjui ili će se zadržati prisilan prenos. niz fantastičnih doživljaja demonstrira postupni preobražaj i razlaganje autonomnog komp­ leksa. zajedno sa svim njihovim simboličnim vezama. Na žalost ti materijali su tako obimni a pored toga zahtevaju mnoštvo objašnjenja simbola.

zapravo da se pripremi na borbu sa nesvesnim. Alfred Kubin (Alfred Kubin) dao je u svojoj knjizi: Die andere Seite (Druga strana) vrlo dobar prikaz nesvesnog.niti čisto reduktivno razumevanje nisu pomogli da se uništi moć nesvesnog. već mnogo pre njihovo do­ življavanje. To je umetnički doživljaj. pošto može da tu­ mači. Preporučio bih svakome ko se interesuje za ova pitanja da pažljivo pročita ovu knjigu. već da sa punom svešću reaguje i dejstvuje u susretu sa figurama vizije. U mnogim slučajevima može biti veoma važno da pacijent naslućuje značaj iznetih fantazija. Hteo bih samo da naglasim činjenicu da nema mali broj slučajeva gde lekar mora da se odluči da se temeljno pozabavi sa nesvesnim. Istu kritiku bih uputio autorki fantazija u mojoj gore pomenutoj knjizi. Bod »ljudskim« doživljajem podrazumevam da ličnost autora nije samo pasivno uključena u viziju. To je naravno nešto drugo nego tumačenje. ako je ikako moguće. Ali od odlučujućeg je značaja da paci­ jent potpuno doživi fantazije i da ih takođe i razume. Jer suština u prvoj liniji i nije tumačenje i razumevanje fantazija. Covek može pokušati da tumači ove fantazije. — u slučaju borbe — radi se o nečemu drugom nego što je tumačenje: radi se o izazivanju nesvesnih zbivanja. on je opisao ono što je ne­ svesno doživeo umetnik u njemu. međutim. U prvom slučaju. 1908. tj. koja nailaze u svest u obliku fantazija. U ovom poslednjem slučaju se pretpo­ stavlja da lekar već unapred zna. Na­ ravno da lekar mora da u razumevanju pomogne pa­ cijentu. 232 . Time nije rečeno — što bih ponovo jasno želeo da podvučem — da sve psihote­ rapijske metode uzete zajedno ništa ne vrede. ukoliko intelektualno razumevanje spada u totalnost doživljaja. ali ne ljudski. koji je u smislu ljudskog doživljavanja nepotpun. i ona se prema fantazijama koje se javljaju 2 * Miinchen. ali on neće i ne može sve razumeti. treba čuvati od veštačkog tumačenja. tako da se. Tu će otkriti ovu nepotpunost — viđeno je i doživljeno umetnički. Ali razumevanju ne bih dao prednost.

[Ova nestvarnost se za­ sniva na tome što on sam ništa ne stvara. tj. Kada bi se u stvarnosti ponašao onako kako se ponašao u fantaziji. pošto on sam ima nedovoljno udela u svemu tome. Lako bi mogao da je npr. dok on tužno gleda za njom. Sta pod ovim mislim pokušaću da razjasnim na jednom primeru. doduše. a on je sledi. Ona su intelektualno neuhvatljiva. U stvar­ nosti on pati od svih mogućih depresivnih predstava i ubeđenja da nije sposoban ni za šta. da je beznadežno nasledno opterećen. fantazija ostaje samo slika koja je. Zima je i reka je zaleđena. bilo zbog straha. to bi značilo da je očigledno oduzet. I stvarno ona nestaje u rascepu između santi. Ona nailazi na led. Ona daleko izmiče a tamo je led ispucao. iracionalnom životu fantazija. slika fantazije se samo vidi i oseća. Stvarna borba sa nesvesnim zahteva svesno stanovište suprotstavljeno nesve­ snom. ona je tako reći dvodimenzionalna. koje prima bez diskusije. da njegov mozak degeneriše itd. doduše. ali ipak nestvarna poput sna. otvara se tamna pukotina i on se plaši da bi ona mogla da propadne. pošto se ne za­ snivaju na intelektualnoj ili racionalnoj osnovi. Jedan moj pacijent imao je sledeću fantaziju: »On vidi kako njegova verenica trči ulicom prema reci.« U ovom odlomku iz jedne veće celine jasno se može prepoznati stav svesti — on je perceptivan i trpeljiv. On ih. Ali pored ovog postoje i osećanja. koje 233 . očigledna i pobuđuje osećanja. bilo zbog nesvesne pomisli da on zapravo ne bi imao ništa protiv ako bi ona izvršila samoubistvo. već na nesvesnom. on se ne bi kolebao da spreči verenicu u izvođenju nje­ nog samoubistva. Ova negativna osećanja su dobrim delom auto­ sugestije. u najboljem slučaju pasivno trpeljivo.iz nesvesnog postavlja samo perceptivno. uhvati i fizički spreči da sa leda skoči u vodu. može intelektualno sasvim da razume i proceni nji­ hovu nevažnost. u svemu tome nije aktivanJDa je ova fantazija stvarnost. Činje­ nica da se u fantaziji ponaša pasivno je samo izraz njegovog odnosa prema aktivnosti nesvesnog uopšte — on je fasciniran i omamljen nesvesnim.

To je deo iz duge serije slika fantazije v e ­ likog bogatstva. prazan i siv. moćno i bogato. on je deprimiran jer ima takve fantazije. trovanja. shodno zakonu o energiji. V ovom slučaju nesvesno jednostavno ima nesavladivu prevagu. tj. Svesni svet pacijenta je postao hladan. teškog zamora. Ali intelektualno razumevanje nije promenilo ništa na njegovoj depresiji. Ali u ovom slučaju moramo. očekivati gomilanje vrednosti (=libido. libido je identičan sa slikama fan­ tazije. Stoga u ovakvom slučaju ne­ svesnom dajemo prilike da svoje fantazije dovede do površine. naprotiv. Karakte­ ristično je za bivstvo nesvesne psihe da je dovoljna 234 . ono raspolaže atraktiv­ nom snagom koja je u stanju da oduzme svaku vred­ nost svesnim sadržajima. drugim recima da libido po­ vuče iz svesnog sveta i na taj način da proizvede »de­ presiju«. slučaj je bio obrnut: poštp je pacijent depresivan. prethodni odlomak je samo jedan ta­ kav produkt nesvesne delatnosti fantazije. Kod prave melan­ kolije. Kako se radi o psihogenoj depresiji. čijeg posto­ janja on uopšte nije bio svestan. Libido se ne može drugačije shvatiti do u odre­ đenom obliku. njegova depresija se upravo zasniva na ovakvim fantazijama. U ovakvom slučaju lekar ne treba da se nekorisno trudi oko daljeg produbljavanja kauzalnosti slučaja. koji je putem duže analize intelektualno obavešten o kauzalnosti njegove neu­ roze. Libido možemo ponovo osloboditi iz nesvesnog samo na taj način što ćemo privoditi njemu odgova­ rajuće slike fantazije. jer.. Na ovaj način nastao je prethodno opisani odlomak. tj. »abaissment du niveau mental« (Žane — Janef). onda sigurno da neće koristiti ni otkriće nekog novog kau­ zalnog delića. Moj pacijent je pametan mlad čovek. nasuprot tome nesvesno je žihavno. U takvim slučajevi­ ma nesvesnom se mora pružiti prilika da produkuje svoje fantazije. on ima takve fantazije. U slučaju psihogene depresije. koje odgovara onom energetskom iz­ nosu koji je izgubila svest i njeni sadržaji. ako uopšte ništa ne ko­ risti više ili manje dalekosežno razumevanje.) u nesvesnom.nisu pristupačne svesnoj kritici. itd.

On mora pokušati da dopusti da mu njegovo raspoloženje govori.samoj sebi i da ne poznaje ljudske obzire. Bar tako u prvom momentu izgleda. Ali ako is­ tražujemo nešto dublje. Njih po­ seduje nesvesno. osećanja. zadržava svoju objektivnost i od ćudi stvara svoj ob­ jekt. Da nije smogao da bude objektivan 235 . Ima psihičkih ciljeva koji se nalaze s onu stranu svesnih ciljeva. bez ob­ zira da li svest zbog toga pati ili ne. Pacijent se ranije grčevito držao svog intelektualnog sveta i mudrovanjem se branio od onoga što je smatrao bolešću. Neprijateljsko ili bezobzirno ponašanje ne­ svesnog prema svesti nalazimo samo tamo gde svest ima pogrešan i nametljiv stav. već mora da prihvati svoju depresiju i da njoj u neku ruku prepusti reč. Svest može da umre od gladi i da se smrzne. sasvim jednostavno zbog toga što ih ne poseduje. Gore pomenuti odlomak fantazije je deo vizualizovane ćudi. To je upravo suprotno od prepuštanja nekoj ćudi. npr. ne sme sebe u cilju zaborava da prisiljava na neki rad ili nešto slič­ no. da se sama priroda u nje­ mu buni i uništava njegov celokupni svet vrednosti. uprkos primamljivosti ćudi. što je tako karakteristično za neurozu: to nije slabost niti kolebljivo popuštanje. njegova ćudljivost mora mu reći kako ona izgleda i u kakvoj fantastičnoj analogiji bi se dala izraziti. umesto da joj dozvoli da bude dominantni sub­ jekt. pa im se čak mogu neprijateljski suprot­ stavljati. onda nalazimo da ova ljud­ ska bezbrižnost nesvesnog ima određenu svrhu i cilj. Sada pak treba da joj se preda i ako ga uhvati depresija. Ono što je jednom zapalo u nesvesno tu će se i zadržati. dok u nesvesnom buja i cveta. Zbog toga nam nije preostalo ništa drugo do da donekle nesvesnom prepustimo vodstvo i da mu damo mogućnost da u obliku fantazija po­ stane sadržaj svesti. već težak rad koji se sa­ stoji u tome da čovek. Svesni stav mog pacijenta je toliko jednostrano intelektualan i racionalan. On sam sebe ne može načiniti neintelektualnim i oslo­ niti se na neku drugu funkciju.

Kako bi se tako nešto oglasilo za »realno« pa čak i uzelo ozbiljno? Sigurno da se od nas neće očekivati da verujemo u neku vrstu dvostrukog života. već bi prisko­ čio i sprečio je u njenoj nameri. imaginativan pro­ dukt koji izgleda apsolutno hotimičan i iskombinovan. Ali pošto je svojoj ćudljivosti dao prilike da samu sebe izrazi u slici. njemu je uspelo da bar mali iznos libida. Drugim recima mi ne smemo da korircretizujemo našu maštuj Čovek međutim ima veliku sklo­ nost da ovo čini tako da sva odbojnost prema fan­ taziji i sve kritičko omalovažavanje nesvesnog u najdubljoj osnovi odgovara samo strahu od ove sklonosti. stvarnoj situaciji. da je neizlečiv itd. To bi moralo da se desi i u fantaziji. Pacijent bi udovoljio ovom zahtevu kada bi se i u fantaziji ponašao onako kako bi se nesumnjivo ponašao u stvarnosti. onda bi time dokazao da fantaziju uzima ozbiljno. Ako bi mu uspelo da se i u fan­ taziji ponaša onako kako se ponaša u sličnoj. Ali ovaj pokušaj je nedovoljan. Ali ne sme se potceniti šta to znači u stvarnosti: moj realni svet je ugrožen fantastičnom irealnošću. To bi bio poželjni potpuni doživljaj nesvesnog. \ Oboje. On nikada ne bi pasivno posmatrao kako se davi njegova verenica.prema sopstvenoj ćudi. Skoro je nesavladivo teško i za trenutak zaboraviti da je sve to ipak samo fantazija. da nesvesnom pridaje bezuslovnu vred­ nost realnosti. tim što smo ovde skromni prosečni građani a tamo doživlja­ vamo neočekivane pustolovine i vršimo junačka dela. Time bi pobedio svoje jednostrano in­ telektualno gledište i na taj način indirektno uvažio iracionalno gledište nesvesnog. tj. on bi umesto maštanih slika imao samo parališuće osećanje da ide sve do đavola. pošto se poželjno potpuno doživljavanje fantazije ne sastoji samo u pbsmatranju i trpljenju. već i u aktivnom učestvo­ vanju. konkretizacija i strah od toga su primitivno sujeverje — u još živom obliku — kod 236 . kroz nesvesnu snagu uobličavanja pretvori u obliku slike u svesni sadržaj i time da ga oduzme nesvesnom.

. ili je neko u vidljivom svetu sitan trgovac. I najpametniji filozof može biti bespomoćna žrtva krajnje glupave agorafobije. to neće svakako izazvati neki žešći otpor. obrazovanih ljudi. zbog čega se i njegove životne manifestacije moraju uzeti ozbiljno.jDa je stvarnost nesvesnog relativna.takozvanih prosvećenih. kao čovek pogrešiv. U svom građanskom životu neko je obućar. međutim. tada ne smemo privid. Nešto deluje iza koprene fantastičnih slika. ne otimaju se o položaj. već samo izraz. psihički privid na nesaznajnim tamnim osnovama. ali u svojoj ča­ snoj dužnosti nepogrešan — to su konkretizacije koje ne spadaju ovamo. Dok smo obuhvaćeni do­ življavanjem fantazija. ili preko dana sedi u kance­ lariji. nezavisno od toga da li to nešto nazivamo dobrim ili lošim imenom. smatrati i onim dejstvujućim što je iza nje. Nasuprot ovome naučni kredo našeg vremena razvio je sujevernu fobiju od fantazije. fantazije se ne smeju uzeti doslovno čim se postavi pitanje tumačenja. dakle. već on doživljava nešto stvar­ no. jPrivid nije sama stvar. Obe »stvarnosti« koje stoje jedna nasuprot druge. 23T . uveče je. treba*~ih doslovno uzeti. Ali kada hoćemo da ih razumemo. Moj pacijent. dejstvu je. Ali stvarno je ono što stvara. Kritičkom posmatranju ne ostaje ništa od apsolutne realnosti. Fantazije nesvesnog stvaraju. ne doživljava scenu samoubistva »na drugom nivou« (ali inače konkretno kao stvarno samoubistvo). drugim recima. To je nešto stvarno. svet svesti i svet nesvesnog. ali u svojoj sekti on uživa poštovanje arhanđela. ma­ nje tolerantno će se podneti dovođenje u sumnju realnosti svesnog sveta. i A ipak obe »stvarnosti« su psihički doživljaj. dejstvuju — u odnosu na to nije dozvo­ ljena nikakva sumnja. što izgleda kao samoubistvo. ali se međusobno relativiziraju. ali kod slobodnih zi­ dara mračna veljčina. maštanu sliku. Naša famozna naučna realnost ni najmanje nas ne Čuva od takozvane irealnosti nesvesnog. u izdvojenom društvu reinkarnacija Julija Cezara. Ali čovek prvo mora da savlada tendenciju konkretizacije.

Za njega ona predstavlja je­ dinu emocionalnu sponu sa svetom. Ovaj aspekt pokazuje da je njegova ćud opet jača od njega. Ona se baca a on pasivno posmatra. tj. dok je in­ trovertni najviše oštećen ako odbaci svoju vezu sa Animom. Ali mi doživljavamo različita dejstva. Ovom drugom aspektu dajem prednost. tendenciju odvra­ ćanja od spoljnog sveta. Ovaj aspekt bio bi krajnje beznadežan. pošto je pacijent introvertan. Kada bi bio ekstrovertan. koja protiče tako ener­ gično da sa sobom odvlači i libido svesti i ovu na taj način ispražnjava. jer je za ekstrovertnog život u prvoj liniji regulisan od­ nosom prema ljudima. morao bih dati prevagu prvom aspektu. onda bi osvojio čak i libido koji se pojav­ ljuje u fantaziji i na taj način stekao nešto jači uticaj na nesvesno. Dakle. tako nam isto neće pasti na pamet da neki maštani doživljaj shvatimo kao nešto po sebi i za sebe postojeće a time i kao nešto doslovce pri­ hvatljivo. Pomoću privođenja u svest fantazije ovo se sprečava da protiče nesvesno. JTo^ je izraz. i fantazija izražava ovo zbivanje. Pacijent stvarno ima verenicu. i simbol za njegovu Animu. čiji je odnos prema životu regulisan unutrašnjim činjenicama. izgled.O suštinskom i apsolutno postojećem ne znamo ništa. Kada bi pacijent (na gore opisani način) nešto aktivno preduzeo. 238 . ali stvarnog Pomenuti odlomak fantazije vremenski se poklapa sa talasom depresije i razo­ čaranja. Kao što nikada nećemo tvrditi da zelena boja postoji za sebe i po sebi. Njena smrt predstavljala bi kraj njegove veze sa svetom. ponovo gubi u nesvesnom. Stoga fantazija istovre­ meno izražava činjenicu da se njegova Anima. fantazija mog pacijenta jasno pokazuje negativna kretanja nesvesnog. sa unutrašnjim objektom. za nje­ govu vezu sa nesvesnim. tj. a time i samog sebe. preko fantazije »iznutra«. tj. međutim. Njegova verenica je. On bi mogao da priskoči i zadrži Animu. On bi mogao zbog čiste ćudi da odbaci verenicu. putem čula od »spolja«. stavljen za nešto ne­ poznato. ne­ ometana od njega.

označio sam kao transcendentnu funkciju. skoro uvek se zasnivaju na znatnoj jednostranosti svesnog stava. Ovu promenu. neurotskih priroda. što sam video u velikom broju slučajeva.. Promena ličnosti naravno da nije promena u prvobitnoj nereditarnoj nastrojenosti. da se poste­ peno razgrađuje dominantni uticaj nesvesnog i da. drugo. dolazi do promene ličnosti. Pomoću privođenja u svest i doživljavanja fan­ tazija asimiluju se u svesti nesvesne i manje vredne funkcije — proces koji naravno ne protiče bez dub­ ljeg uticaj a na svesni stav. koja se tako jasno vide kod konfliktnih. Ona jasna razgraničenja i opozicije između svesnog i nesvesnog.Neprekidno privođenje u svest inače nesvesnih fantazija sa aktivnim učešćem u maštanim zbivanji­ ma. glavni je predmet alhemističke filozofije kasnog srednjeg veka. naime. u kojoj je izražena kroz poznatu alhemističku simboliku. koja se postiže u borbi sa nesvesnim. pri čemu bih samo istakao činjenicu da dolazi do bitne promene. Ali ona ima psihološki još sasvim neocenjenu duhovnu stra­ nu. treće. izd. prvo. Pre svega bih želeo da raspravim pitanje kakve vrste je ova promena ličnosti. koji daje apsolutnu prednost jednoj ili dvema funk­ cijama. Zilberer (Silberer) je u svom značajnom delu iscrpno ukazao na psihološku sadržinu alhemije. Sigurno ovaj ima i tu stranu. preobražaj ličnosti kroz mešanje i 3 1961. Njena tajna je činjenica transcendentne funkcije. Bila bi. naravno. čime se druge nepravedno potiskuju u poza­ dinu. ima za posledicu da se. tapkajuće početke egzaktne hernije. prema opšte primljenom shvatanju. već promena opšteg stava. koja nije za potcenjivanje: postojala je »alhemistiČka filozofija« oklevajući predstadijum najmoder­ nije psihologije. 2. svest širi pošto se bezbroj ne­ svesnih sadržaj a" privodi u svest. izražena u transcendentnoj funkciji. Ova čud­ novata sposobnost preobražavan ja. * Die Probleme der Mystik und ihrer Symbolik. ne­ oprostiva zabluda kada bi se. 239 . »alhemijski« duhovni pokret sveo na re­ torte i peći za topljenje.

poštujemo i da se čuvamo od nasilničke stupidnosti — želje za tuma­ čenjem. za koga smatramo da ga najbolje poznajemo i koji nam sam tvrdi da ga poznajemo do tančina. I krajnje i najbolje što možemo da učinimo je da ovo što je drugačije bar naslućujemo. Niko ko je potpuno prošao kroz proces asimilacije nesvesnog neće osporavati činjenicu da je takvim načinom promenjen i potresen u najtam­ nijim dubinama. gore citirani odlomak fan­ tazije sve drugo samo ne jasan. Bd. Ges. Ali je — ovde moram da apelujem na dobronamerno razumevanje mog či­ taoca — vrlo teško citirati bilo kakve primere. To je čak sasvim retka veština.. svesnog i ne­ svesnog/ Kao što su počeci naučne hernije bili pometeni i unakaženi pomoću fantastičnih predstava i raznih proizvoljnosti. iako je vrlo živo naslućivanje velikih istina strast srednjovekovnih mislilaca usredsređivalo na alhemijske probleme. Bez daljnjega priznajem da je u po­ gledu problema transcendentne funkcije i njoj pripi­ sivanog neobičnog dejstva. tako i alhemijska filozofija kroz ne­ minovnu konkretizaciju još grubog i nerazvijenog duha nije doprla do psihološke formulacije. Psycholoyie und Alchemie. pošto on ne može da predstavi kako bi taj quantite negligeable čiste fan­ tazije (vidi gornji banalni primer) mogao da ima i najmanji uticaj. On je drugačiji. u osnovi uzev nam je stran. pošto svaki primer ima neprijatno svojstvo da je samo in­ dividualno i subjektivno upečatljiv i značajan. 12. Zbog toga stalno savetujem moje pacijente da ne budu tako naivni i da veruju da je sve ono što je za njih lično od velikog značaja isto tako i objektivno značajno. izd. diferen­ ciranih i manje vrednih funkcija. Ogromna većina ljudi je potpuno nesposobna da se individualno prenese u dušu nekog drugog. Werke. 2.! Svakako riecu uzeti za zlo mome čitaocu ako sumnjičavo odmahne glavom. Up. I čovek.spajanje plemenitih i neplemenitih delova. 1952. koja ne dopire isuviše daleko. 4 240 .

Odlomak potiče iz kasnijeg toka razvitka ličnosti i predstavlja organski deo duge.« Ili bih mogao da pozovem Laocea i da pri­ hvatim njegov Tao — put sredine i svih stvari stva­ ralačke sredine. kao što je uveren onaj kome je to sopstveni doživljaj. sa tim da ovakve vizualizacije nikada nisu ništa više od nezgrapnih pokušaja nespretnog duha da izrazi neiskazive psihološke činjenice. To bi bila tačka nove ravnoteže. jedan. Stoga ću pokušati da sa malo reči skiciram ovaj problem. U svim slučajevima misli se na isto. tj. koje su imale za cilj do­ stizanje središta ličnosti. Pacijentkinja kao posmatrač uzima aktivnog uče­ šća. Pavla: »To ne živim ja. Razlika koja pada u oči u poređenju sa prethodnim primerom je totalnost doživlja­ ja. već Hristos živi u meni. naravno. Odabrana dela. već sa jednom tačkom u sredini između svesti i nesvesnog. naime promenu ličnosti. koje jedva da se mogu opisati. ^Ako se svest sa Ja zamisli kao centar suprotstavljen nesvesnom i ako se uz to predstavi proces asimilacije nesvesnog. daje novu. II 241 . zbog njene centralne situacije između .Zbog toga ne mogu da iznesem ništa uverljivo. možda. virtualan centar koji ličnosti. onda se ova asimilacija može zamisliti kao neka vrsta pri­ bližavanja između svesti i nesvesnog. koji kulminira u promeni ličnosti. O ovom slu­ čaju imam vrlo opsežan materijal. ništa što bi čitaoca tako uverilo. Konačno — ako sve nedostaje — i onda neospor­ no možemo opaziti krajnji rezultat. ovaj put kod jedne žene. Slažem se. sigurnu osnovu. po­ vezane serije preobražaja. Uz ovu ogradu hteo bih mog čitaoca da upo­ znam sa jednim drugačijim odlomkom fantazije. čime stiče prevlast nad procesom. svesti i nesvesnog. ne pronalazak dokonog y 16 Jung. Ovde govorim kao psiholog sa naučnom savešću i sa tog aspekta moram reći da su te činjenice psihički faktori neospornog dejstva. pri čemu se centar totalne ličnosti više ne poklapa sa Ja. Mi mu moramo verovati već po analogiji sa onim što smo i sami isku­ sili. Isto ovo mogao bih izraziti recima sv. novo centriranje celokupne ličnosti. Možda nije sasvim razumljivo šta se misli pod pojmom »središte ličnosti«.

4. Psjjchologie und Religion. Pri tom sam otkrila da su ovi kame­ novi pijedestal za četiri božanske statue.duha. sama moram otići u vatru da ne bi sagorelo lišće!« Potom sam ušla u vatru. napravivši kao neku vrstu šatora iznad mene. po sedam s obe strane i sedam iza mene. Pokušala sam da podignem četiri naj­ bliža kamena. Stajala sam u centru ovog četvorougla. nešto što bi se u sta­ rinskom govoru označilo kao »viđenje«. Posle izvesnog vremena ponovo sam ustala i razba­ cala statue. Iskopala sam ih i postavila oko mene tako da sam stajala usred njih. koji su počeli da sagorevaju lišće drveća. vatreni krug se skupio u X Ova metoda je na drugom mestu označena kao aktiv­ na imaginacija. ali ne »sneno viđenje« već »vizija«. izd. Bd. Za to bi se već moralo znati od čega se sastoji psiha. Iznenada su klonule tako da su se međusobno dodirnule glavama. oko četiri boga stvorio plameni krug. Nemam nikakvu teoriju o tome od čega se sastoje ova zbivanja. Radi se o fantaziji intenzivno vizuelnog karaktera. Ja sam pala na tle i rekla: »Padnite na mene. 1962. Umorna sam!« Tada sam spazila da se napolju. što se svakako može postići tek posle dužeg. Na to sam rekla: »To mora da se završi. 5 . Drveće je nestalo. koje su bile zakopane u tle sa glavom nadole. 11. pret­ hodnog vežbanja. koja se jednostavno opaža po­ moću intenzivne koncentracije na pozadinu svesti. Ges. S. 96. Up. Kamenovi su bili pločasti kao stepenik. Za sada ću se zado­ voljiti konstatacijom činjenica. Na to su u vatrenom krugu izbili plavi pla­ menovi. Werke. Tamo gde su pale na tle izrasla su četiri drveta. Vratimo se našem primeru. ako morate. Pacijentkinja je videla sledeće (is­ pričano njenim recima): 5 — Pela sam se uz breg i dospela do mesta gde sam videla sedam crvenih kamenova preda mnom. zbog čega ih možemo doka­ zati kod naj različiti] ih naroda i rasa danas kao i pre hiljadu godina. već određeni psihički događaji koji se povinuju sasvim određenim zakonima i imaju svoje zakonomerne uzroke i dejstva.

jedan jedini. To je transcendentna funkcija koja pro­ ističe iz sjedinjavanja suprotnosti. Stoga izričito naglašavam da se moja terapijska metoda ne sastoji u tome da kod mojih pacijenata 4 Up. Ipak čitalac bez predubeđenja može bez daljnjega prepoznati ideju »središne tačke«. Ne znam iz kog razloga pretpostavljaju da ja ne pišem ni o čemu drugom do o mojoj terapijskoj metodi. on će donekle moći da stvori neku ideju o načinu kako se odvija preobražaj ličnosti. tj. moralo objasniti sve ono što se deša­ valo pre i posle ovoga. Tako ona spaja svesno i nesvesno. kao simbolični izraz individuacije. 6. nepodeljenoj celini. Psychologische Typen. Pobeđivanje četiri boga. koja se dostiže pomoću neke vrste uspona (planina­ renje — napor. četiri funkcije. koji su pretili da zgnječe individuu. opet. To ovde uopšte nije slučaj. pomoću svog aktivnog učešća pacijentkinja se meša sa nesvesnim zbivanjima. za shvatanje značenja slike. Na ovom mestu moram da pomenem bitni nespo­ razum. trud). Celokupna ličnost je označena pomoću četiri kardi­ nalne tačke horizonta. Ovde se završila vizija. tako da bi se. Bez po muke se ponovo pre­ poznaje čuveni. koje daju orijentaciju u psihičkom prostoru. ne vidim puta i načina da čitaocu ubedljivo razjasnim izvanredno interesantni smisao ove vizije. veliki plavi plamen. Ges. nastajanje »finog duha«. kome često potpadnu moji čitaoci i to obično lekari. Na žalost. Werke. 6 Ja se moram zadovoljiti nagoveštajima. srednjovekovni problem kvadrature kruga. Rezultat je uzlazno kretanje u pla­ menu. koji spada u alhemijsku sferu. 1950. preobražaj u alhemijsku vrućinu. Iz toga. koji me podigao sa tla. 16' 243 . na taj način nastaje približavanje krugu. proističe dalje uzdizanje. Odlomak je istrgnut iz velike povezane celine. Ko se potrudi da o ovome razmisli. četiri boga. Ovde se nalazi na pravom mestu. znači oslobođenje od identiteta sa četiri funkcije. i pomoću kruga koji obuhvata celinu. četvorostruku »nirdvandva« (»Slobodno od suprotnosti«). Bd. Ja pišem o psiho­ logiji.

a ovaj mu ne daje nikakav smisao. (£ersonifikovana figura Animusa ili Anime gubi se u onoj meri. Oba primera fantazije predstavljaju pozitivnu delatnost Anime i Animusa. Fantazije nisu zamena za život. Čak sasvim suprotno. već plodovi duha. Za ne mali broj mojih pacijenata ove stvari su bile i ostaju španska sela. koji padaju u krilo onom ko životu plaća njegov danak. Zabušant ne do­ življava ništa drugo do svoj morbidni strah. čime se onda menja njihova ličnost. a ja bih bio prvi koji bi ih sprečio. naime da je nešto nepoznato zaposelo manji ili veći deo psi244 . 'ovakav put je uopšte moguć i uspešan tek kada ove osobe i u spoljašnjoj stvarnosti započnu da rešavaju realne zadatke koji im se nameću. Sva ova stanja karakteriše jedna te ista činjenica. Ali kada se nesvesni sadržaji (upravo ovakve fantazije) ne »realizuju«. od običnih ćudi i »ideja« do psihoza. U njenim oblicima neosporno je uključen mvsterium magnum. otuđenjem od života i sveta. Cak i kada bi uopšte i bili u mogućnosti da krenu ovakvim putem. Nastaju psi­ hičke nenormalnosti. Stoga molim čitaoca da shvati da pišem o slučajevima a ne o terapijskoj metodi. Ovaj put neće upoznati nikada ni onaj ko je našao put povratka majci crkvi. stanja opsednutosti u svim stup­ njevima. U njoj on može smisleno da živi. u kojoj pacijent uzima aktivnog učešća. Put transcendentne funkcije je individualna sudbina. i slične gluposti. to bi za njih bila žalosna stranputica. autonomija Animusa i Anime.podstičem stvaranje čudnovatih fantazija. kojih će se onda predano držati. Ni pod kojim uslovom ne sme se smatrati da je takav put identičan sa psihičkim anahoretstvom. već zato što to proističe iz njegove unutrašnje potre­ be. Konačno ni normalni čovek neće nikada biti ugrožen od ovakve nauke. on­ da iz toga nastaje negativna delatnost i personifika­ cija. tj. već ja samo konstatujem da ima izvesnih slučajeva u kojima dolazi do ovakvog razvitka i to ne stoga što ja nekoga na to primoravam. Ona postaje funkcija veze između svesti i nesvesnog. pošto se on odvajkada zadovoljava sa onim ma­ lim što se nalazi na dohvatu.

razboritosti i svoj energiji i time ispoljilo moć nesvesnog nad svešću. i može da pre245 . ali koje. Zbog toga čovek niti može biti sa tim saglasan. da je neometano potvrdilo svoje neprijatno i štet­ no postojanje uprkos svom uvidu. postaje sve jače i jasnije. dakle komadi koji indi­ viduu izjednačavaju sa drugim ljudima. sukubus muškarca je žena. ipak je sadržaj kolektivan. dru­ gim recima. sputanom i neetičkom sta­ nju. koje produkuje kolektivno nesvesno. sa uznapredovalim razvitkom. rJFantazija moje pacijentkinje je tipičan primer za vrstu sadržaja. dakle naprosto opsednutost. Ako takvi sadržaji ostanu nesvesni. tako ja postupam«. Iako je forma sasvim subjektivna i individualna. To nije samo po­ željno. koja u zavisnosti od svesnog stava samostalno egzistira ili nestaje u neku od funkcija. kada čovek uspe da bude onakav i da dela onako kako oseća da jeste. to su opšte slike i ideje koje se sreću kod mnogih ljudi. onda slobodno može tako da nastavi čak i kada mu to teško pada. Ovaj svojstveni pojam duše. niti može za to preuzeti odgovornost. što svako lako može videti. Nesaglasnost sa samim sobom je neurotsko i ne­ podnošljivo stanje. Covek se oseća u obezvređenom. U ovakvom slučaju opsednuti deo psihe po pravilu razvija Animus ili Anima psihologiju] Inkubus žene sastoji se od većeg broja muških TSemona. Naime iz sva­ kako nesvesnog stapanja i neodvojenosti nastaje pri­ sila da se dela i da se bude onakav kakav čovek nije u suštini. Oslobađanje iz ovog stanja može se postići tek onda. jer stapanjem sa drugima individua zapada u stanja i čini postupke koji je do­ vode u protivurečnost sa samom sobom. koga bi čovek hteo da se reši.he. u početku možda maglovito i nesigurno. ona nije izdiferencirana. Ako čovek za svoja stanja i postupke može reći: »To sam ja. sa hrišćanskim pojmom duše. Za to ljudi imaju osećanje. nema ništa zajedničkog. tj. nije individualizovanaj Ovde se može postaviti pitanje zašto bi bilo po­ željno da se čovek individualizuje. već čak neophodno. onda je individua pomoću njih nesvesno pomešana sa drugim individuama.

Iz ovih razloga za izvesne ljude je neop­ hodna individuacija. (»Tražio si najteže breme. ideja o nečem najboljem što se može učiniti. koji nisu započeli u samoj individui. ekstrovertni. taj nikada neće resiti socijalno pitanje. U oba slučaja nesve­ sni sadržaji prouzrokuju zaslepljujuće iluzije. kao projekciju u ljudskom objektu. međutim. koja je u osnovi ovog ideala je da iz pravilnog moralnog stava proizlaze pravilni postupci i da nema izlečenja niti poboljšanja sveta.« — Niče). Ali i ovaj najteži napor postaje moguć ako je čovek u stanju da se raz­ likuje od nesvesnih sadržaja. koje falsifikuju i čine nestvarnim nas same i naše odnose sa bližnjim. Ne smem izostaviti primedbu da je isto­ vremeno prahrišćanski ideal o carstvu božjem ono »što je u vama«. Introvertni otkriva ove sadržaje u sebi samom. U svakom slučaju mora se priznati da čovek ništa ne podnosi teže od samoga sebe. ne samo kao terapijska nužnost. Drastično reče­ no: ko sam živi u sirotištu ili na veresiju. j 246 . našao si sebe. već kao viši ideal. Ideja.uzme odgovornost za to čak i ako se od toga usteže.

o kojoj bi se zajedno sa primitivnim čovekom moglo reći: »on ide u šumu da bi govorio sa duhovima«. ona više nije Kundri.IV MANA-LICNOST Moj ishodni materijal za ovo izlaganje su slu­ čajevi u kojima je došlo do onoga o čemu je u pret­ hodnom poglavlju diskutovano kao o najbližem cilju. tj. ili »moja zmija mi je rekla«. više nije »duša gospodarica«. sigurno će se setiti magijske snage ove ličnosti. glasila otprilike ovako: »Ja priznajem da u me­ ni deluje psihički faktor koji na neverovatan način 247 . demonski Gralov vesnik božansko-životinjske prirode. koja bi. pošto je depotencirana. Sa postizanjem ovog cilja uspeva se da se Ja oslobodi svih svojih zapletenosti sa kolektivnim i kolektivno nesvesnim. Oni koji čitaoci koji poznaju Rajder Hagardov opis: »She-who-must-be-obeyed«. Ona više nije čuvar nepoznatih dragocenosti. magijskih svojstava (mana). tj. biće puno okultnih. Kroz ovaj proces gubi Anima demonsku snagu autonomnog kompleksa. ili izraženo mitološkim infantil­ nim jezikom: »mali prst mi je rekao«. ona ne može da dovede do opsednutosti. naoružano magijskim znanjima i snagama. izražena manje poetskim re­ cima. već psihološka funkcija intuitivne prirode. naravno. »She« je mana-ličnost. naime savlađivanje Anime kao autonomnog komplek­ sa i njen preobražaj u funkciju veze svesti ka ne­ svesnom. iz naivne projekcije nesvesne samospoznaje. Svi ovi atributi potiču.

čarobnjaka. On može da mi usa­ di u glavu izvanredne ideje. Osećam se bespomoćnim prema ovoj činje­ nici'i što je najgore: ja sam u nju zaljubljen. figura čarobnjaka — kako bih je ja jednostavno nazvao — koja u sebe uvlači manu. oni koji to nisu izvinjavaju se na drugi način). tako da moram da joj se divim. po­ moću inflacije svesti da uništi sve ono što je stečeno kroz raspravu sa Animom.može izmaći mojoj svesnoj volji.« (Poete ovo često nazi­ vaju umetničkim temperamentom. i stoga je Ja preuzelo manu. da moj odnos sa drugim ljudima ometa na iritativan način itd. prijatelja Boga. tj. da prouzrokuje neželjene i nepoželjne ćudi i afekte. Ovo je sada muška kolektivna figura. gospodara nad ljudima i duhovima. da ove natera na čudno­ vate postupke za koje ne mogu preuzeti odgovornost. Ali mana-ličnost je dominanta kolektivno nesvesnog. Figura čarobnjaka ima kod žena ne manje opa­ san ekvivalent — U o j e materinski nadmoćna figura. ona može. Ova duševna opasnost je suptilne prirode. velika majka. poglavice. shodno primitivnoj predstavi. Stoga praktički nije od malog značaja znati da je 31 hijerarhiji nesvesnog Anima najniži stupanj i jedna od mogućih figura. autonomnu vrednost Anunej Samo ukoliko sam ne­ svesno identičan sa ovom figurom. Ali pod ovim uslovima to ću činiti nepogrešivo. i da njeno savlađivanje konsteluje neku drugu kolek­ tivnu figuru koja sada preuzima njenu manu. koja iz­ ranja iz tamne pozadine i opseda svesnu ličnost. kuda ova odlazi? Očigledno je onaj ko je ovladao Animom stekao onu manu. U stvarnosti je to. mogu da uobražavam da i sam posedujem manu Anime. koja sve razume i sve prašta i uvek želi sve najboljejkoja uvek živi za druge a nikada ne 248 . Kada faktor »Anima« izgubi svoju manu. Tako svesno Ja po­ staje mana-ličnost. ^Ko se obračunao sa Animom? Očigledno svesno Ja. naime. poznati arhetip moćnog čove­ ka u obliku junaka. vrača i sveca. da onaj ko ubije mana-ličnost inkorporira i manu.

koji je izriad svake vlasti. Svest nije postala gospo­ dar nesvesnog. kao što je on vesnik poslednje istine. Dakle. »Čarobnjak« je mogao da stekne posed nad Ja samo stoga što je Ja sanjalo o pobedi nad Animom. ova moćna spoznaja u svoj svojoj strašnoj dvosmislenosti potiče upravo iz ovog psihološkog mo­ menta. moramo zaključiti da Ja uop­ šte nije ovladalo Animom i stoga nije ni steklo manu. Ovo razračunavanje. Ovde mora da postoji opasan nesporazum. Die Geheimnisse. A tek međusobno ne mogu da se trpe. samo povući i brzo odbaciti svaku iluziju o moći i znače­ nju. manu. tako se i velika mudrost nikada ne shvata. ne deluje na druge? To bi ipak bio suštinski kriterijum! Ne deluje stoga što čovek nije postao zna­ čajan.traži svoje. 249 .' Od sile koja vezuje sva bića Oslobađa se čovek koji pobedi samog sebe. već je Anima svoje vladalačko posvajanje izgubila u onom stepenu u kome se Ja uspelo razračunati sa nesvesnim. I kao što se velika ljubav ni­ kada ne ceni. već uspostavljanje ravnoteže između oba sveta. Ja je prisvojilo nešto što mu ne pripada. . među­ tim. pošto se bez sumnje radi o inflaciji. 1 Tako on postaje natčovek. otkrivač velike ljubavi. već jeru mešavini sa arhetipom potpao daljnoj nesvesnoj figuri. Ali zašto ovo značenje. mana. možda još više od t o g a . Ali kako je prisvojilo ovu manu? Ako je stvarno bilo Ja ono što je pobedilo Animu. polubog. ako poseduje samo i trunku samospoznaje. Bila je zabluda: Ja nije nadvladalo Animu i stoga nije ni steklo njenu. Došlo je samo do novog stapanja sa istopolnom figu­ rom koja odgovara imagu oca i to po mogućstvu još veće snage. . nije predstavljalo pobedu svesti nad nesvesnim. | ' Goethe. »Ja i otac smo jedno«. onda mu pripada i mana i onda je zaključak ispravan — čovek je postao značajan. Nasuprot ovome može se naše jadno ograničeno Ja.

onda ne nastaje ni opsednutost. 2 Stoga ako Ja odustane od polaganja prava na pobedu. koristit svoju strašnu moć.pošto je sigurno da. pri­ pasti nečemu š'to je svesno i nesvesno ili što nije ni svesno ni nesvesno. Ishodna tačka našeg problema je stanje koje proishodi kada su nesvesni sadržaji. 4. J Ja ne bih zahtevao od čitaoca da u svim detalji­ ma prati prethodni brzi pregled celokupnog proble­ ma. To nešto je traženo »središte« lič­ nosti. dakle. Kasnije se razvijaju fantazije nelično ne­ svesnog. kao što se naivno moglo pomisliti. koji prouzrokuju Anima i Animus fenomen u dovoljnoj meri prevedeni u svest. čiju ću bližu intelektualnu obradu dati tek u tekstu koji sledi. On ga može posmatrati kao neku vrstu ekspo­ zicije. najindividualniji korak napred. a svaki prehvataj od strane Ja je pra­ ćen prihvatajem nesvesnog: Preobražena mogu doć. ID ovom stanju mana mora. čin. 5.. sledeći stupanj. Ovo se najbolje može zamisliti na sledeći na­ čin: nesvesni sadržaji su pre svega stvari lične atmo­ sfere. Ove fanta­ zije nisu divlje i nepravilne. pošto ovi predstavljaju najbližu * Faust II. onda automatski prestaje opsednutost čarobnjakom. koje suštinski sadrže kolektivnu simboliku.To je prehvataj. postajanje ličnosti. već ove slede određene nesvesne pravce. scena. Ali gde ostaje mana? Ko ili šta postaje mana kada čak više ni čarobnjak ne može da vrača? Do sada znamo samo da ni svest ni nesvesno nemaju manu. ako Ja ne polaže pravo na moć. nešto po tipu vizije moje pacijentkinje. 250 . Stoga se ove kasnije serije fantazija najbolje mogu uporediti sa procesima inicijacije. ono neopisivo nešto između suprotnosti ili sje­ dinjavanja suprotnosti ili rezultat konflikta ili »uči­ nak« energetskog napona. možda po tipu gore navedene fantazije muškog pacijenta. ko­ ji konvergentno pritiču određenom cilju. i nesvesno je izgubilo svo­ ju glavnu silu. tj.

elenške misterije održale verovatno sve do u VII hrišćanski vek. Webster. U Grčkoj su se prastare. H. Stoga niko neće biti u stanju da ospori ogromno istorijsko značenje inici­ jacije. Primitive Secret Societies. ko­ je je u svom današnjem obliku. Ne radi se.. Činjenica je da se u nesvesnim sadržajima sreće celokupna simbolika inicijacije sa neospornom jasnoćom. konfirmaciji i pričešću. Jedna od njih je i hrišćanstvo. To pokazuje da su običaji inicijacije magijsko sredstvo pomoću koga se čovek iz životinjskog stanja prevodi u ljudsko sta­ nje. već samo o tome da li su nesvesni * Up. teozofija itd. Inicijacije su se održale kod svih kulturnih naroda. a s druge kosmogonska i druga mitska učenja.' Prigovor da je ovo staro sujeverje i sasvim nenaučno. Slobodni zidari. su slabi zamenski produkti za nešto što bi trebalo zapisati crvenim slovima na istorijskoj listi gubitaka. s jedne strane zakoni i hijerarhija plemena. koje u svom socijalnom i religioznom ži­ votu igraju izvanredno značajnu ulogu. Rim je bio preplavljen miste­ rioznim religijama. o pitanju da li su simboli inicijacije objek­ tivne istine ili ne. One koji se ne podvrgnu obrezivanju ili eksciziji Kavirondi pogrdno nazivaju: »životinje«. inteligentan je isto ono­ liko kao kada neko u susretu sa epidemijom kolere primeti da je sve to samo zarazna bolest a povrh toga i nehigijenski. Vrlo često su inicijandi podvrgnuti mučnim metodama. kako stalno moram da na­ glašavam. svakako izbledelo i degenerisano. 251 .analogiju^ Sve donekle organizovane primitivne gru­ pe i plemena imaju svoje često izvanredno razvijene inicijacije. još održalo stare ceremonije inicijacije u krštenju. 3 Ovu istorijsku važnost inicijacije (uporediti svedočanstva starog veka u pogledu elenških misterija!) nije odbacilo ni moderno doba. legendarni vitezi s ružom. Pomoću njih dečaci se preobraćaju u muškarce. l'Eglise Gnostique de la France. dok im se istovremeno poveravaju tajne plemena. 1908. Primitivne inicijacije su očigledno misterije preobražavanja od najvećeg duhovnog značenja. devojke u žene.

onda se sledeća slika nastavlja na stečeni viši stupanj i tako nastaje usmerenost. Ali ako svest uzme aktivnog učešća i svaki stupanj procesa doživi ili ga bar nasluti. oni su autonomni kompleksi. serije snova kao i se­ rije fantazija kod neurotičara proticati besciljno. prvo kao činjeničnog sadržaja njegovog ličnog nesvesnog. Do­ voljno je da su prisutni i da deluju. Reč »usmeren« sva­ kako da koristim sa izvesnim oklevanjem. Sve dok ovo nisu. ukoliko ne nauči da svesno uzme učešća u svemu. Ne postavlja se pitanje da li su oni poželjni ili ne. naime. Sto neko ima više »kompleksa«. onda se u datom slučaju dolazi do zaključka da to mora biti histerična žena — stoga Anima! Ali ako postane svestan svojih nesvesnih sadržaja. Sledeći cilj razračunavanja sa nesvesnim je po­ stizanje stanja u kome nesvesni sadržaji više ne osta­ ju nesvesni i više se indirektno ne izražavaju kao Anima i Animus fenomeni. čije sam suicidalne fantazije prethodno izneo.« stanja u kome Ani­ ma (i Animus) postaje funkcija veze sa nesvesnim. tj. Kod du­ ševnih bolesnika mogu. i da il ovi imaju uticaja na ljudsku psihu ili ne. Samo na taj način nastaje smer ka određenom cilju. a zatim kao fantazija ko252 . na najboljem je putu da produkuje besciljne fantazije. moj izraz »kompleks« se u ovom smislu i odomaćio u opštoj govornoj upotrebi. ali s druge sa onom potencijalnom usmerenošću koja je karakteristična za svaki energetski proces. Mla­ di pacijent. ometajući faktori koji probijaju kontrolu svesti i na taj način se ponašaju kao pravi smutljivci^ Pošto je ovo opšte poznata činjenica.sadržaji ekvivalenti inicijacijskog postupka ili ne. dakle. neka se za sada zadovolji sa malo primera a da izvan ovoga pokloni poverenja mom tvrđenju da su to dosledno izgrađene usmerene povezanosti. Ovu reč treba koristiti sa oprezom i ograničenjima. Nesvesno je čist prirodni proces s jedne strane bez namere. Pošto mi je u vezi sa ovim nemoguće da čitaocu iscrpno izložim delom vrlo duge serije slika. tim je više opsednut i ako se pokuša da se stvori slika one ličnosti koja se izražava kroz svoje komplekse.

tj. onda znači da ima manu. Ona odgovara jednoj dominanti kolektivno nesvesnog. Više ne bi trebalo da se dešava ono što ne odobrava Ja. čija je zemaljska figura sveštenik.lektivno nesvesnog. da ne­ stane sa Animom. tako reći psihološki čist. Koliko je još uvek i lekar mana-ličnost o tome bi nešto mogli da kažu analitičari/Ukoliko Ja na iz­ gled privuče sebi snagu koja pripada Anirhi. ona velika nadmoć kojii je uslovila opsednutost — ono što ne mogu otresti već mi je na neki način nadređeno — trebalo bi. Obe figuVe odgovaraju pojmu »izvanredne dejstvenosti«. 'A najprirodnije je na svetu da se tako de5 F. Sa tim prestaje i fenomen Anime. Međutim. R. čovek bi trebalo da postane »slo­ bodan od kompleksa«. 4 Istorijski mana-ličnost se razvija do figure juna­ ka i do bogočoveka. Još nisam video više ili manje uz­ napredovali razvojni proces ove vrste. možda ako neko pređe preko njega dok spava ili ako mu stane na senku. Ako je pametniji i jači. po logici. 1922. ar­ hetipa koji se u čovekovoj psihi oformio još od n e ­ zamislivih vremena pomoću odgovarajućeg iskustva. onda ne bi trebalo da išta bude u stanju da se ubaci kao prepreka. on poseduje veću snagu. Lao-ce s druge strane.-Time bi Ja bio osiguran nedostižni položaj — nepokolebljivost natčoveka ili nadmoćnost savršenog mudraca.. Lehmann. Primi ti vac ne analizira niti razbija glavu o tome za­ što je neko drugi bolji od njega. Ovaj razvitak je skoro redovna pojava. 4 5 253 . Mana. 'Stoga takve ličnosti jednostavno nazivam mana-ličnost. on može tu snagu i da izgubi. onda dospeva do korena svojih kompleksa a time postiže i razrešenje od svoje opsednutosti. a ako Ja nešto zaželi. koji izraz Leman upotrebljava u svojoj • poznatoj monografiji za objašnjenje mane. onda Ja postaje direktno mana-ličnost. Prema narodnom verovanju najhrižćanskiji kralj m o ­ gao je da sa svojom manom leći epilepsiju polaganjem ruku. Obe figure su idealne slike/ Napoleon s jedne. gde bar pro­ lazno nije došlo do identifikacije sa arhetipom mana-ličnosti.

pošto to ne očekuje sam dotični. ali ne da smo i neutralisali ove sile. Nije samo žalosna glupost onih koji se nekritično povode za drugima već psihološki zakon prirode da će se ono što je ranije bilo uvek ponoviti. Razlaganje Anime znači da se stekao uvid u na­ gonske snage nesvesnog. pa da na račun svoje humanosti bude prinu­ đen da igra određenu ulogu. što. iste često ne sprečava da sebe same postave na presto oca i da time još jednom potvrde stara pravila. čiji enormni prestiž okiva Ja. I one će to nepogrešivo i učiniti ako u svesnom stavu postoji neka šupljina. U ovom smislu majstor i učenik su jedno te isto. Opasnost se ne sastoji samo u tome da čovek sam postane maska oca. Ne znam da li je poželjno da svest menja večite zakone. već svi drugi isto tako to očekuju. onda ne­ svesno reaguje sa suptilnim napadom. nesumnjivi autoritet. One u svako doba mogu da nas napadnu u novom obliku. iza koje ono ljudsko više ne može da se raz­ vija već neprestano zakržljava i propada! Stoga čo­ vek mora da bude svestan opasnosti potpadati ja pod dominaciju mana-ličnosti. Jedva da se može sprečiti da se čovek sebi malo ne divi pošto je sebe sagledao dublje od drugih a drugi imaju toliku potrebu da bilo gde nađu opipljivog junaka ili nadmoćnog mudraca. neku vrstu maske. vođu i oca. U tom slučaju sa dominantom mana-ličnosti. Sila stoji protiv sile. Jedva se može sagledati kako bi čovek mogao da izbegne premoć praslika. A ovo će se uvek ponavljati sve dok svest ne razbije naivnu konkretizaciju praslika. da sa najvećom sprem­ nošću grade i kade hramove malim bogovima. i na taj način sprečiti da* naivno ne upadne u arhetip. Ako Ja prisvoji snagu nad nesvesnim. međutim.šava. On može samo izmeniti svoj stav u odnosu na ovo. znam samo da ih katkad menja i da je ova mera vitalna neophodnost za neke ljude. već i u tome da se potpadne ovoj maski kada je nosi neko drugi. Protiv ovoga čovek se može zaštititi jedino potpunim priznavanjem sopstvene slabosti prema sili 254 . Uopšte ne veruj em da čovek može umaći ovoj premoći. Opsednutost arhetipom od čoveka čini samo kolektivnu figuru.

čitaocu će možda zvučati smešno kada o nesve­ snom govorim tako reći kao o nečemu ličnom. znači za muškarca drugo i pra­ vo oslobođenje od oca. zbog čega ga i ne provociramo. kako su to formulisale antičke mističke religije. koji je bolje izbegavati u interesu sopstvene dobrobiti. ovu kon255 . pod tim zamišljam nešto kao psihičku dijetetsku grešku. koji mi se samo u prenesenom smislu reči sveti. koja izbacuje iz ravnoteže moju probavu. U ovom smislu već radije govorim o osveti" uvređenih bogova. nekoristan stav. Nesvesno se sadrži od pri­ rodnih zbivanja koja leže s onu stranu čovekovog lič­ nog. Istorijski mana-ličnost je uvek u posedu tajanstvenog imena ili posebnog znanja ili je prerogativ nekog posebnog postupka (quod licet Jovi. naime odvajanje od »putenih« (ili »životinjskih«) roditelja i ponovno rađanje »in novam infantiam«.nesvesnog. onda je to psi­ hička dijetetska greška. Naprotiv. Moje nepoetično upoređenje je svakako isuviše blago s obzirom na opsežna i razorna moralna dejstva ometenog ne­ svesnog. \Privodenje u svest sadržaja. zaključno sa hrišćanstvom. koji su spe­ cifični za mana-ličnost. onda time ne mislim da je nesvesno u neku ruku uvređeno i da će. već da. Time ne bih želeo da pobudim predrasudu da nesvesno za­ mišljam kao nešto lično. naprotiv. za ženu od majke a time i po prvi put osećanje sopstvene individualnosti. jednom rečju individualna di­ stinkcija. non licet bovi). iz ljubomore ili osvete čoveku pričiniti neke neprijat­ nosti. Samo naša svest je »lična«. Stoga ako govorim 0 »provociranju«. Razlikovanjem Ja od arhetipa mana-ličnosti čo­ vek je prisiljen — isto kao u slučaju Anime — da privede u svest one nesvesne sadržaje. Mogućnost se sastoji u tome da se čovek ne identifikuje sa mana-ličnošću. u stanju besmrtnosti 1 duhovnog detinjstva. kao i moj že­ ludac. Nesvesno reaguje automatski. Ako prisvojim snagu nad nesvesnim. Na taj način nesvesnom ne suprotstavlja­ mo nikakvu silu. kao stari bogovi. koji grade arhetip mana-ličnosti. Ovaj deo procesa opet odgovara namerama konkretističke pri­ mitivne inicijacije sve do krštenja.

tj. Time se nesvesnom dodeljuje isto tako apsolut­ na nadmoć (ako ovo uspe verskom naporu!). koji drži psihološku ravnotežu mom summum bonum. Sasvim nezavisno od činjenice da čovek o Bogu može da iskaže i utvrdi manje nego mrav o sadržaju Britanskog muzeja. Logična posledica je da ovde preostaje samo jadna. ova težnja da se Bog oglasi »apsolutnim« potiče samo iz straha da bi Bog mogao postati »psihološki«.kretizuje kao transcendentnog »oca na nebu« sa atri­ butom apsolutnosti (koje izgleda da mnogima leži na srcu). To bi naravno bilo opasno. dospeću u neprijatnu situaciju da pro­ nađem i đavola iste težine i istih promera. Hrišćansko shvatanje Boga kao »oca na nebu« izražava relativnost Boga u ekskvizitnom obliku. Čovek ne može da deluje na njega.« 256 . a on ne može da deluje na ljude. Ali ni pod kojim uslovima moja skromnost neće dozvoliti da se identifikujem sa đavolom. jer »bilo bi užasno pasti u ruke živoga Boga. ne osećajući nikakvu sklonost da svetu diktiram moje večne istine. manje Vredna. Ovakav Bog bio bi krajnje beznačajna stvar. dok bi »psi­ hološki« Bog bio realan. da se ovaj ne konkretizuje. Kako se ovde krećem na psihološkom tlu. koliko ga i postaviti izvan svih veza sa čovekom. čime se postiže da tamo struje i otiču sve vrednosti. Kraj svog moralnog deficita to ni u kom slučaju sebi ne bi mogao da dozvolim. nesposobna i grešna gomilica čovekai Kao što je poznato ovo rešenje je postalo istorijsko gledanje na švet. Čovek može. To bi ipak bilo isu­ više uobraženo a osim toga bi me nepodnošljivo sta­ vilo u suprotnost sa mojim najvišim vrednostima. Ovaj Bog bi mogao da dostigne ljude. Crkva izgleda da je magičan instrument i čuva ljude od ove eventualnosti. moram da na ovo rešenje postavim kri­ tičku primedbu da. kao što je pravo da govori samo o Bogu koji je relativan prema čoveku kao što je ovaj prema Bogu. jer time izbegavam pro­ jekciju mojih vrednosti i nevrednosti u Boga i đa* »Apsolutan« znači »izdvojen«. ako svaku najveću vrednost sta­ vim na stranu nesvesnog i iz toga konstruišem summum bonum. Na­ suprot tome apsolutni Bog nas se ništa ne tiče. dakle. 6 Stoga bih iz psiholoških razloga preporučio da se iz arhetipa mana-ličnosti ne gradi nikakav Bog. Boga oglasiti apsolut­ nim znači toliko.

dakle: »Budite pametni kao zmije a blagi kao golubovi. Sto se toga tiče naše klanjanje ne bi bilo teško. što se jasno može sa­ gledati iz ne mak) tragova. Zašto? Praktički su podnošljiviji od njihove suprotnost^ Isto tako ima faktora u nesve­ snom gde nam ne preostaje ništa drugo do da moramo biti pametni. (»Ne suprotstavljajte se zlu. Mana-ličnost predstavlja s jedne strane nadmoć­ no Znanje. uz za­ postavljanje nesigurnom postale luteranske međustanice. drugi sa ČoJ 17 Jung. koji to čini sa đavolom. Niče u Zaratustri donekle su nam približili ovaj problem. Kada se čovek kreće u ovom vidljivom svetu. kao što je poznato. onda mora da je lud ako pretpostavlja da je gospodar tog sveta. koja mi je toliko po­ trebna da ne bih postao predmetom poigravanja nesvesnih sila.« »Deca sveta su pametnija od dece svetlosti«. Ali u svetu ima fak­ tora za koje naša savest bezuslovno ne kaže da. Gete u Faustu. II 257 .« »Nađite prijatelja u kolibama nepravičnog Mamona. vratio u duboko krilo crne majke — na žalost na štetu njegove lirske nadarenosti i njegovog nervnog zdravlja.vola. (Caru carevo. A ipak su se Hristos a posle njega sveti Pavle sukobili sa ovim problemom. Majstor Ekart. Naše klanjanje pred zakonom i državom je po­ željni obrazac za naš opšti stav prema kolektivno ne­ svesnom. Naravno da čovek ovde sledi prin­ cip » non-resistance« prema svim presudnim faktori­ ma sve do izvesne individualne najviše granice. tako je udarilo u glavu sirotom Angelusu Sileziusu da se navrat-nanos iz svog natprotestantizma. na kojoj i najmirniji građanin postaje krvavi revolucio­ nar. a s druge nadmoćno htenjjeJPrivođenjem u svest sadržaja koji leže u osnovi ove ličnosti stav­ ljamo se u situaciju da moramo računati sa činjeni­ com da smo s jedne strane naučili nešto više od dru­ gih. Odabrana dela. Ovo neprijatno srodstvo sa bogovima. Bogu božje). mo­ ju sopstvenu specifičnu težinu. a mi im se klanjamo. Gete kao i Niče ovo pokušavaju sa ide­ jom o dominaciji. a time i održavam moje ljudske vrednosti.«). a s druge da želimo nešto više od drugih. prvi sa čarobnjakom i bezobzirnim jakim čovekom.

preko privo­ đenja u svest njenih sadržaja. virtualno središte takve tajanstvene konstitucije. pošto ono prevazilazi naše moguć­ nosti shvatanja. Počeci našeg celokupnog duševnog života izgle­ da da nerazmrsivo potiču iz ove tačke. kao što proističe iz njegove definicije. finansijski potpomagan. Ništa nam takođe ne može ukloniti dokaze dejstva nesvesnog. koje kao takvo ne možemo shvatiti. vraća nama samima kao postojećem i živom nečemu. već na šta se može i šta se moro. kao što je bio i on — neurotičan. koja treba da iz­ razi nama nespoznajno suštastvo. Ono bi moglo isto tako da se obeleži kao »Bog u na­ ma«.. a ipak je čak i korisno čuti taj glas.vekom-vladarom i promišljenim mudracem. izgleda da se svi najviši i krajnji ciljevi slivaju u ovu tačJjuJOvaj paradoks je neizbežan. sa kristalima i zvezdama — a da nas to ne čudi. Ili. kao i uvek kada pokušavamo 258 . da li nam neurotički filozof može dokazati da ne­ ma neurozu? On to čak ne može dokazati ni samome sebi. Ništa nam ne može ukloniti dokaze realnosti sveta. S Ovo središte označio sam kao Sopstvenost (Selbst). bez đa­ vola i bez Boga. To nešto zahteva sve to. ali utoliko jasnije doživljenih sila. To »ne­ što« nam je strano a ipak tako blisko. Ovo možemo samo saobrazno našim individualnim sposobnostima. da ne izaziva naše neodobravanje. da ono može sve da zahteva — srodnost sa životinjama i bogovima. konstrukcija. celina nas sa­ mih a ipak nam nespoznajno. koje je razapeto između dve slike sveta i njegovih samo tamno na­ slućenih. Kod Ničea je čovek sam. a nekako moramo zadovoljiti obe strane. bezbožan i bezveran. Tako nas razrešenje mana-ličnosti. a mi nema­ mo ništa u rukama što bismo mogli da mu pružimo. Zbog toga mora­ mo sami sebe da opomenemo da ne idemo na »šta bi trebalo«. Intelektualno Sopstvenost nije ništa drugo do psihološki pojam. To nije nikakva idealna mogućnost za stvarnog čoveka koji ima porodicu i mora da plaća porez. za to ne postoji nikakav čudesni put. Stoga sa našom dušom stojimo između značaj­ nih dejstava od spol ja i iznutra.

Isto tako se ne radi~o obožavanju čoveka kao ni o degradaciji Boga. možda i loše stvari veštački odvajale iz zbira autonomnih psihičkih sa­ držaja. ovom je i onako nedostižno. 7 17* 259 . Stoga ako koristimo po­ jam Boga. Nadam se da je pažljivom čitaocu postalo dovolj­ no jasno dafSopstvenost ima zajedničko sa Ja kao sun­ ce sa zemljomj Oni se ne mogu zameniti.jAko ih oglasi besmislenim. orobljava ličnost i njoj odgovarajuću senku. da bi izgledalo plastično. naime nezavisnost i nad­ moć izvesnih psihičkih sadržaja koji se izražavaju u svojoj sposobnosti da se sukobljavaju sa voljom. onda time jednostavno formulišemo odre­ đenu psihološku činjenicu. Ono što današnjem iskustvu i spoznaji izgleda kao zlo ili bar kao besmi­ sleno i bezvredno. Čovečanstvo je u velikoj većini psihološki još u Lošim stvarima dati lepo ime da bi se otklonila nji­ hova nenaklonost. pri čemu naravno sve zavisi od toga šta će ko započeti sa svo­ jih sedam đavola. Time se ne obogaćuje lič­ nost. Čovek će se razljutiti nad činjenicom da su nerazjašnjivo loše raspoloženje. a po pra­ vilu time je postignuta samo prividna prednost.da obeležimo nešto što leži izvan mogućnosti našeg shvatanja. Bez senke ono ostaje površin­ ska varljiva slika. već samo osiromašava i suši. ili više ili manje lepo vaspitano dete. 7 Ovim aludiram na problem koji je daleko značaj­ niji nego što se to može izraziti sa malo jednostavnih reči. Time se ove samo potiskuju. Ali upravo za religijsko iskustvo bio bi nenado­ knadiv gubitak kada bi se takve. samo nešto promenjena iluzija. može višem stupnju iskustva i spo­ znaje izgledati kao izvor svega najboljeg. nervozna smetnja ili čak nesavladivi porok u neku ruku manifestacija Bo­ ga. »Živo obličje« zahteva jaku senku. a time ova gubi svoje obličje. Ono što leži s onu stranu čovekovog shvatanja. da opsedaju svest i da uplivišu na raspoloženje i postup­ ke. Apotropejski eufemizam je kada se ovakve stvari rešavaju i sklanjaju objašnjenjima po tipu »ni­ šta drugo do«.

Za ovo je spo­ soban samo vrlo mali broj. ukoliko Sopstvenost ima ka­ rakter nečega Što je rezultat. Shvatanje Boga kao autonomni. Ali ako ova problematika ne postoji. Daleko najvećem broju su potrebni autoritet. pa čak i sebi da nametne najveće patnje da bi udovoljio tim dejstvima. ukoliko time ne nagoveštavamo da smo negde rezervisali još nekog konkretizovanog Boga. (»Mnogo zvanih. da ne kažemo nevolje. moramo priznati. vodstvo i zakoni^ Ova činjenica se ne sme prevideti. A i ovi malobrojni stupaju na ovaj put samo zbog unutrašnje prisile. onda i Bog nije stvaran. onda do­ duše ostajemo intelektualno i empirijski korektni. Naime. koji bez ostatka odgovara našim željama i predstavama. Sopstvenost bi se mogla pkarakterisati kao neka vrsta kompenzacije konflikta između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Ali naši intelektualni majstorluci sa činjenicama ne po­ mažu da se u stvarnost stavi biće prema našim že­ ljama. Tada je Bog istorijsko strašilo ili filozofska sentimentalnost. 260 . ali time zataškavamo jednu notu koja psihološki ne sme da nedostaje. Paulinsko prevazilaženje zakona pripada samo onome ko razu­ me da tjia mesto savesti postavi dušu. jer je ovaj put uzak kao oštrica noža. Mogli bismo se poslužiti i izrazom »demon­ ski«. Ova formulacija utoliko ne bi smela da bude nepogodna. onda time priznajemo njihovu relativnu nadmoć. Stoga ako dejstva autonomnih sadržaja pokrijemo atributom »božanski«. što je postignuti cilj.dećjem stupnju — stupnju koji se ne može preskočiti. onda time pogodno izražavamo svoj­ stveni način kako doživljavamo dejstva autonomnih sadržaja. Ako sasvim izostavimo ideju o »božanskom« i govorimo samo o autonomnim sadržajima. malo iza­ branih«). vrlo neugodno. isto onoliko malo koliko se i svet prilagođava našim iščekivanjima. jer nigde ne za­ dire u naš život. psihički sadržaj stvara od Boga moralni problem — a to je. A ova nadmoć je ono što je čoveka u svim vremenima primoravalo da smisli čak i nezamislivo. ako koristimo predstavu nečeg -božanskog«.

Doduše. Upotrebljavam reč »percep­ cija« da bih time označio opažaj ni karakter veze Ja i Sopstvenosti. Tako je Sopstvenost i cilj života. postig­ nut je cilj individuacije. koji se doduše psihološki može opravdati ali se naučno ne može dokazati. po­ što je ideja Sopstvenosti po sebi i za sebe već transcendentni postulat. pošto bez ovog postulata ne bih znao da dovoljno formulišem empirijski utvrđene psi­ hičke procese. nedefinisanog postojećeg. vejć či­ tave grupe u kojoj jedan dopunjava drugog sve do potpune slike. Zbog toga ne mogu očekivati da će moji či­ taoci slediti sve moje zaključke. pošto je ono najpotpuniji izraz sudbinske kombinacije. A ako treba da ovde budemo uključeni još u jednu sliku. ali takva u kojoj smo još i mi zadržani. koja se nar ziva individua. većini nepoznata i stoga i strana. U ovoj vezi nije ništa saznajno. 'Ja je jedini sadržaj Sopstvenosti koji poznajemo. i oko koga se u neku ruku okreće kao zemlja oko sunca. Uopšte ne sumnjam da je to slika. kome se Ja ne pro­ tivi a nije mu ni potčinjeno već pridodato. Stoga Sopstvenost zahteva bar vred­ nost hipoteze. naime činjenicu da su iskustva koja su osnova mojih izlaganja. prirodno. i to ne samo pojedinog čoveka. to je ona nešto vrlo silno životno.. Sa percepcijom Sopstvenosti kao nečega iracio­ nalnog.nešto što se postepeno oformilo i iskusilo kroz mnoge napore. ipak mi je manje u prvom planu tumačenje mojih zapažanja 261 . raduje razumevanju svoje publike. uložio sam sve napore da doteram nit razume van ja. shodno onoj o strukturi atoma. čije tumačenje u sva­ kom slučaju prevazilazi moje mogućnosti. Iako se svaki autor. InaTvidualno Ja oseća se kao objekt nepoznatog i nad­ ređenog subjekta^ Izgleda mi kao da ovde psihološka konstatacija dolazi do njenog ekstremnog kraja. ali nisam mogao da sklonim s puta veliku teškoću. Korak iz­ van nauke je bezuslovni zahtev ovde izloženog psi­ hološkog razvitka. pošto ne možemo ništa iskazati o sadržajima Sopstvenosti. Duboko sam svestan da sam u ovom spisu po­ stavio nimalo obične zahteve razumevanju mojih či­ talaca.

već mnogo više ukazivanje na još jedva otvoreno. u ovom do sada tako mračnom području izgleda mi da leže odgovori na pojedine zagonetke. široko iskustveno područje. Ni pod kakvim uslovima ne smatram da sam konačno formulisao ove odgovore. koje bih pomoću ove knji­ ge želeo da mnogima učinim pristupačnim. . Stoga sam sasvim zadovoljan ako se moj spis može smatrati eksplorativnim poku­ šajem jednog odgovora. kojima se psi­ hologija svesti nikada nije čak ni približila. Naime.

III OPŠTI PROBLEMI PSIHOTERAPIJE .

dijalog ili rasprava između dva lica. već čvrste činjenice ['] Predavanje održano u Medicinskom društvu u Cirihu. koje se raz­ vilo tek tokom poslednjih pedeset godina i steklo izvesnu samostalnost. Dija­ lektika je prvobitno bila veština razgovaranja antič­ kih filozofa. Publikovano u Zentralblatt fiir Psychotherapie.r OSNOVI PRAKTIČNE PSIHOTERAPIJE Psihoterapija je područje lekarstva. Osnova za ovo leži u tome što psihoterapija nije jednostavna i jednoznačna metoda. 265 . ali već rano je postala oznaka za obeležavanje postupka stvaranja novih sinteza. Ovo možda modernije tumačenje psihoterapijskog odnosa između lekara i pacijenta je. Jedno lice je psihički sistem. daleko udaljeno od početnog mišljenja da je psihoterapija metoda koju bilo ko može na ste­ reotipan način primeniti u cilju postizanja željenog efekta. 1935. Shvatanja u ovom području su se raznoliko menjala i diferencirala. koji u slučaju dejstva na neko dru­ go lice stupa u naizmenično dejstvo sa drugim psi­ hičkim sistemom. tj. 2. kakvu je čo­ vek ispočetka hteo da shvati. već se postepeno ispo­ stavilo da je ona u izvesnom smislu dijalektički po­ stupak. 1935. a gomilala su se i iskustva koja daju povoda najrazličitijim tumače­ njima. Nisu spekulativne potrebe ono što je dovelo do neslućenog i — svakako da to smem reći — nepo­ željnog proširenja horizonta. kao što se vidi. VIII.

Adlerovu »vaspitnu metodu« sa naglaskom na tendenciji za mo­ ći i svesnim fikcijama. Razvile su se škole sa dijametral­ no suprotnim gledištima. Mi smo. »reeducation de la volonte«. kao talasna i korpuskularna priroda svet­ losti. npr. koja se za sada mogu obuhvatiti samo pomoću antinomije. u psiho­ terapiji suočeni sa situacijom koja se može uporediti sa onom u modernoj fizici. Babinskijevu »persuaziju«. Sulcov (Schultz) »autogeni trening« — da pomenemo samo poznate metode.stvarnosti. tako da je nemoguće 266 . Sva­ ka od ovih metoda se zasniva na posebnim psihološ­ kim pretpostavkama i daje posebne psihološke re­ zultate. smatra zabludom.i . A kao što fizika ovu protivurečnost ne smatra nepremostivom. koja npr. stoga su i potrebne bezbrojne antinomije da bi se dovoljno tačno opisala bit psihičkogjJedna od osnovnih antinomija je rečenica:JBsiha zavisi od tela. Protivurečnosti u ne­ kom području nauke ukazuju samo na to da pred­ met naučnog interesovanja pokazuje takva svojstva. koji se veoma teško a ponekad uopšte ne mo­ gu uporediti. podsetio bih na francusku metodu Liebolt-Bernhajmove (Liebeaut-Bernheim) sugestivne terapije. Diboaovu (Dubois) »racio­ nalnu psihičku ortopediju«. da bi pojednostavio stvari. koja opsežno potvrđuju odgovarajuću pretpostavku. Najpre je svakako to bila činjenica da se morala uvideti mogućnost različitog tumačenja iskus­ tvenog materijala. Frojdovu" »psihoanalizu« sa naglaskom na seksualnosti i nesvesnom. dakle. Samo psiha je beskrajno komplikovanije pri­ rode nego svetlost. a telo zavisi od psiheJZa oba dela ove antinomije postoje jasni dokazi. stojanje mnogih psiholoških stanovišta ne bi trebalo da bude povod pretpostavke da su protivurečnosti ne­ premostive i da su shvatanja krajnje subjektivna i stoga nepristupačna poređenju. tako i po. iznosi dve kon­ tradiktorne teorije svetlosti.'Ali objektiv­ na procena činjenica pokazuje da se svakoj od ovih metoda i teorija može pripisati izvesno pravoj pri če­ mu ne treba ukazati samo na izvesne uspehe već i na psihološka činjenična stanja. Stoga je zastupnik pojedinih stanovišta bio često blizu uverenja da mišljenje drugog.

iz toga proističe bes­ krajna varijabilnost relativno važećih iskaza. onda bi psihologija kao nauka bila nemo­ guća. ona bi se sastojala od nerazrešivog haosa subjektivnih mišljenja. Kada bi individualnost bila totalno posebljenje. tj. Iskazi su. Ova logična razmišljanja izgleda da su daleko od naše teme. naime. {Kao što je poznato nema opšteg slona već samo individualnog. tj. individualni slon bio bi neverovatan preko svake mere. samo komplementarna konformiz­ mu ili istorodnosti ljudi. ne kazuje ništa drugo do da je psihički uticaj naizmenično dej­ stvo dvaju psihičkih sistema. Ali ako ona predstavljaju načelno razra­ čunavanje sa dosadašnjim psihološkim iskustvom.utvrditi objektivan sud o prevazi teze nad antitezom. Kako je individualnost sistema beskrajno varijabilna. mogu se shodno tome odnositi samo na one delove psihič­ kog sistema koji su konformni. Ako se kao psihoterapeut prema pacijentu osećam kao lekarski autoritet i shodno tome polažem pravo da nešto znam o njegovoj individualnosti i da o ovoj mogu dati važeće iskaze. Ali da nema opštosti i stal­ nog mnoštva slonova. tj. Druga fundamentalna suprotnost psihologije glasi'Jlndividualno ne znači ni­ šta naspram opšteg. onda odatle proističu praktični zaključci od velikog značaja. međutim. Ali kako je individualnost samo relativna. O njoj mogu iskazati nešto važeće samo 267 . naime. Ovi iskazi. Time dospevamo do* dijalektičke formulacije koja. onda time samo ispoljavam moju nekritičnost. pošto ja ni u kom slučaju nisam u stanju da procenim celinu ličnosti sa kojom sam suočen. važeći samo onda ako se navede na koji se psihički sistem odnosi predmet istraživanja. Postojanje važećih protivurečnosti dokazuje da pred­ met istraživanja suprotstavlja istraživačkom umu ne­ obične teškoće. mogući su opštevažeći iska­ zi. i da se stoga. tj. jedinstveni. jednokratno jednog sistema. uporedljivi i stoga statistički pristupačni. tj. bar u početku. kada bi svaka individua bila totalno različita od svake druge individue. mogu dati samo relativno važeći iskazi. ali ne i na individualno. naučne konstatacije. tj. a opšte ne znači ništa naspram individualnog.

naime. sasvim određeni stav terapeuta. pošto se on jedini može primenjivati sa na­ učnom odgovornošću. što bih drugome dao prilike da svoj materijal izloži što je moguće potpunije. Isto tako u sugestivnu terapiju spadaju i sve u pravom smislu tehničke me­ tode. dak­ le. Cak i politički pokreti pretenduju. U su­ gestivnu terapiju spadaju. moguće tek na taj način. čime će se prouzrokovati dejstvo u mom vlastitom siste-f mu. pošto ove uvek jednorodnost pretpostavljaju in­ dividualnom objektu. sastoji od upoređivanja uzajamnih nalaza. zdravstvena pedagogija. čiji osnovni princip gla­ si: Individualno ne znači ništa naspram opšteg. dakle. za izvesnim pravom da budu psihoterapija velikih razmera. kao recimo Christian Science. tehnički po­ stupci i teorijske pretpostavke u bilo kom obliku su sasvim mogući i jamče uspehe na opštem čoveku. sve one metode koje tvrde ili primenjuju neko znanje ili neko tumačenje o drugim individualnostima. Thought Cure. Ovo dejstvo je ono jedino što u individualnom! pogledu i legitimno mogu staviti nasuprot mom pa-i cijentu. Svako odstupanje od ovog sta­ va znači sugestivnu terapiju. Ali kako se sve živo uvek sreće samo u individualnom obliku. da se odreknemuobraženja da znam bolje od drugog i da odbacim sav autoritet i svu želju za uticajem. religijske i lekarske sugestivne metode i uz to još bezbrojni -izmi. J Ova osnovna razmatranja povlače za sobom. međutim. a da ga ne sputavam mojim pretpostavkama. nalazim se u opasnosti ili da izvršim nasilje nad drugim ili da sam potpadnem njegovoj sugestiji. Nužno moram da uvedem dijalektički postupak. Sto­ ga moram. milom ili silom. koji se. ukoliko uopšte želim da psihički leČim individualnog čoveka. Ukoliko je teza o beznačajno­ sti individue istina. Kroz ovo I izlaganje njegov sistem će se preneti na moj. sugestivne metode. a ja o individualnom drugog uvek mogu reći samo ono što srećem u mom sopstvenom individual­ nom.ukoliko je ova opšti ili bar relativno opšti Čovek. Mental Healing. koji mi izgleda neophodno potreban u slučajevima individualnog tretmana. Kao što je izbi268 . Ovo je.

Kako sto pametnih ljudi. on će ozbiljno i istrajno činiti za bolesnika sve što je u njegovoj moći. čine jednu vodenu glavu.sve upečatljivo na primitivnom stupnju »me­ dicina«. Čak i vitium artis kolektivnog čoveka tretirati drugačije do »tehnički ispravno«. koje rado individualnost i bezakonje smatra­ ju sinonimom. Granice su. Ovo odgovara i svim' oubičajenim vaspitnim tenden­ cijama. Mana je opšte rasprostranjena snaga zdra­ vlja i leČenja.janje rata izlečilo prisilne neuroze a čudotvorna mesta od davnina razgonila neurotska stanja. pri čemu ima bezbroj ljudi koji ne samo da su uglavnom kolektivno već su i posebno sujetni na to da ne budu ništa drugačiji do kolektivni. koja čoveka. kao što je dokazao Leman (Lehman). Pojam mane je identičan sa izvanredno dejstvenim. Opšti čovek ima primitivna svojstva. već i psiho­ loški kriterij um. Najlepše i najjednostavnije izražava se ova či­ njenica u gledištima primitivaca. Ova antinomija nije samo filozofski. a ovaj do­ brovoljni napor i predanost imaju lekovito dejstvo — ukoliko psihički nivo dostiže kolektivnog čoveka. međutim. kao što je poznato. u takozvanom mana-učenju. sa upečatljivim uopšte. Odlučujuće je njegovo verovanje u metodu Ako stvarno veruje. čvrsto postavljene od strane antinomije individualno-opšte. Radi se samo o tome u koju metodu veruje tera­ peut. stoga i sklonost ka tupoj bru­ talnosti i histeričnoj ganutljivosti. životinju i biljku čini plodnim. tj. poznatim i efikasno proverenim. zbog čega se i mora tretirati teh­ ničkim metodama. zbog toga sklonost ka šlepom »stampedu« i ka psihologiji mase. Na ovom stupnju individualno se pro269 . kolektivnim metodama. to su vrline i nadarenosti u suštini individualne odlike i ne pogoduju opštem čoveku. Stoga je. U ovom smislu stari hipnotizam ili još stariji životinjski magnetizam postigli su principijelno isto onoliko koliko i tehnički besprekorna analiza naših dana ili koliko i lečenje amajlijom primitivnog vra­ ča. Otuda ljudske gomile uvek naginju psiholo­ giji krda. a poglavicu i vrača magijski jakim. tako i veći i manji pokreti naroda deluju lekovito na individuu.

Kako je individualno. Tako se psihoneuroze sa psihološkog (dakle ne sa kliničkog) (gledišta mogu podelili u dve velike grupe. koji se. Zbog toga je ispravno redukovati ga na stupanj kolektivno važećih istina. Kao što se moglo primetiti. težiti da se redukuju na opšti nivo. Kao što je poznato postoji i precenjivanje individualnog na osnovu antiteze: opšte ne znači ništa naspram indivi­ dualnog.1 cenjuje kao nešto niže i podleže potiskivanju. po mogućstvu neprejudiciranog stava. već naprotiv potpuno odricanje ovih u korist jednog. stoga ništa manje retko ne čini. tj. normalizovati ovakve ljude. shodno našem uvodnom iz­ laganju. u uvodu sam dijalek­ tički postupak u neku ruku izložio kao najnoviju raz­ vojnu fazu psihoterapije. nepredvidivost i nerazjašnjivost uopšte. U datom slučaju u njima se uništava sve ono individualno što je spo­ sobno za razvitak. već saradnik individualnog razvojnog procesa. Ovde se moram korigovati i ovaj postupak postaviti na njegovo pravo mesto: on nije čist razvojni nastavak ranijih teorija i praksi. jednokratnost. pošto je sasvim jasno da individualist-neurotičar ne može ozdraviti drugačije do da u sebi spozna kolektivnog čoveka a time i neophodnost ko­ lektivnog prilagođavanja. međutim. Na drugoj strani pak psihoterapijsko iskustvo pokazuje i onog kolektivno prilagođenog čoveka koji sve ima i sve čini što bi se prema zdravoj pameti moglo zahtevati kao garancija zdravlja. pa ipak je bolestan. to se terapeut u ovom slučaju mora od­ reći svih svojih pretpostavki i tehnika i ograničiti na čisto dijalektički postupak. Drugim reci­ ma: terapeut nije samo delatni subjekt. Ona imaju svoj 270 . jedna sadrži kolektivne ljude sa nerazvijenom individualnošću. na onaj stav koji izbegava sve metode. tj. Ne bih želeo da pobudim utisak kao da su nam ova saznanja pala neposredno s neba. druga individualiste sa atrofičnom kolektivnom prilagodljivošću. Prema ovome se deli i terapijski stav. Stoga neuroze na ovom stupnju kao psihološke hokse po­ kazuju individualne sadržaje i tendencije. Bio bi grdan vitium artis.

koje delu ju kao prej udici je". gde tera­ peut. Ovo saznanje je psihoterapeut stekao na onim slučajevima. Oba tu­ mačenja mogu se dokazati kao tačna. Ali u 2 Herbert Silberer: Probleme der Mystik und ihre Symbolik. Šta se misli pod ovim želeo bih da raz­ jasnim na primeru tzv. Jedan drugi izvor dijalektičkog postupka je či­ njenica višestruke tumačljivosti simboličkih sadrža­ ja. koji se u dijalektič­ kom procesu nalazi isto onoliko koliko i takozvani pacijent. naravno na veliku štetu pacijenta. koji se nalaze u infantilnom stanju. dolazi u vezu sa drugačijim psihičkim sistemom. 149. Zilberer (Silberer) je razlikovao psihoanalitičko i anagogno a ja analitičko-reduktivno i sintetičko-hermeneutičko. Iako sam ja bio prvi koji je podigao glas sa zahtevom da analitičar sam mora biti analizovan. gde više nije mogao da pacijente vodi ili tumači sa pozicija maglovitih visina ili nezavisno od njegove vlastite ličnosti. Skoro bi se moglo reći da se ona suštinski svode na isto. pošto ne bi želeo samome sebi da prizna tako nešto. to ipak moramo zahvaliti uglavnom Frojdu za neprocenjivo saznanje da i analitičari imaju komplekse a time i jednu ili vjšeslgpih pega. koja je jedan'od najbogatijih izvora sim­ boličkih sadržaja. S. Analitičko-reduktivno shvatanje kazuje da interesovanje (tzv. 138. već je morao da primeti da njegova svojstva ili njegov poseban stav ometaju pacijentovo ozdravljenje.istorijat. u neku ruku još u majčinom krilu. pokušava da spreči da ni kod pacijenta ne prodre u svest. kao onaj koji pita ali i odgovara. Ono o čemu čovek sam ne poseduje jasan uvid. zasniva se na ideji dijalektičkog postupka. ili da se uopšte nikada od toga nije ni oslobađalo. infantilne fiksacije za imago roditelja. više ne kao nadređeni znalac. libido) regresivno struji unazad na infantilni materijal reminiscencija i da se tamo fiksira. sudi ja i savetodavac. Zahtev da i analitičar mora biti analizovan. 8 271 . već kao čovek koji se saživljava sa pacijentom. naime. Nasuprot tome simboličko ili anagogičko shvatanje tvrdi da se radi o razvojno sposob­ nim delovima ličnosti.

jer što se dublje prodire u bit psihičkog. Da bi se izbegli nesporazumi od­ mah bih dodao da ova promena gledišta ni na koji način već postojeće metode ne oglašava netačnim. koji bez sumnje nisu jednoznačni. Ali isto tako je jasno da se kod komplikovanih. ukazuje da je opasna bezbrižna primena teorija i metoda i dopri­ nosi tome da se izjednači vrednost dijalektičkog po­ stupka sa finijim i grubljim sugestivnim metodama. tj. dva psihička sistema međusobno su upućena jedan na drugi. Tako nema nikakvog smisla nagonski sistem nekog jednostavnog paci­ jenta. Čo­ vek se čak najčešće oseća nešto nesigurnim prema ovom pitanju. kome ništa ne fali do mala doza zdravog ljudskog razuma. duhovno vrlo bogatih priroda neće dospeti 272 . tim više raste ubeđenje da stupnjevitost i raznolikost ljudskog bića zahteva i najrazličitija stanovišta i metode. Diferenciranje i produbljivanje psihoterapijske problematike. Ustanovljenje da ima bitnih sadržaja. suvišnim ili prevaziđenim. logično je da mora. ukoliko individualnost nije isu­ više previdiva činjenica. ranije ili kasnije. doći do zaključka da u poslednju raspravu između lekara i pacijenta mora biti uvučena i lekareva ličnost. Uopšte nije j e ­ dnostavno u datom slučaju pogoditi ono pravo. podvrgavati komplikovanoj ana­ lizi ili čak izlagati zamršenoj suptilnosti psihološke dijalektike. da bi se udovoljilo razno­ likosti psihičkih dispozicija. koja potiče od Frojda.praksi čini ogromnu razliku da li ćemo nešto tuma­ čiti kao regresivno ili progresivno. zbog čega će svaki dublji uvid u psihotera­ pijska zbivanja nepogrešivo doći do zaključka da u krajnjoj liniji. U odnosu lekar-pacijent. Sasvim je jasno da ovakvo saznanje uslovljava bitno pomeranje gledišta prema starijim psihotera­ pijskim oblicima. u osnovi uzev. odnos lekar-pacijent mora biti dijalektički proces. Već su stari hipnotizam i Bernhajmova (Bernheim) sugestivna terapija znali da lekovito dejstvo s jedne strane zavisi od ra­ porta — Frojdovim jezikom rečeno: prenosa — as druge od ubedljivosti i prodorne snage lekareve lič­ nosti.

i da se stoga svaki individualni razvitak u pacijentu ima smatrati važećim. onda izlečenje znači preobražaj. tj. u najgorem.slučaju. tamo gde se time ne zahteva isuviše velika žrtva od ličnosti. jer su mu ovi često kao barometar pokazivali kada je 18 Jung. koji bi sva­ kom ozbiljnijem pokušaju promene iz etičkih razloga pružili najjači otpor. inte­ ligentnih ljudi izražene individualnosti. I pri tom tek mora ozbiljno da razmotri mogućnost da ličnost pacijenta u nekim prilikama . II 273 . odnosno želje za izlečenjem. bolesnika treba terapijski promeniti. on može biti izmenjen i sugestijom. On će čak. Ukoliko je jedan čovek samo kolektivan. sugestijama ili pokušajima preobraćanja ovom ili onom sistemu. da bi mogla da pacijentu posluži kao putokaz. Odabrana dela. Na svaki način. U mojoj sopstvenoj praksi često sam imao veći broj visoko obrazovanih.nikuda sa blagonaklonim savetima. ukoliko ovaj samog sebe ne koriguje. Ukoliko »izlečenje« znači da se bolesnik preobrazi u zdravog. međutim. tj. U ovim slučajevima lekar će učiniti najbolje ako od­ loži sav svoj arsenal metoda i teorija i jedino nastoji na tome da njegova ličnost bude dovoljno stabilna. već će biti proces koji se označava kao individu­ acija. Ali gde pacijent uviđa da će lečenje kroz promenu značiti isuviše veliku žrtvu od ličnosti. Do ovog drugog slučaja dolazi češće nego što se misli. i prihvatiti svoju neurozu. lekar može i treba da se odrekne' promene. i tada lečenje neće dovesti do promene lično­ sti. pošto je razumeo smisao svog oboljenja. širini i dubini prevazilazi lekarevu.po inteligenciji. Tamo gde je ovo moguće. pacijent ee postati ono što zapravo i jeste. Ne jedan bolesnik mi je poverio da je naučio da bude zahvalan svojim neurotskim simptomima. On mora ili da odbije terapijski postupak ili da se odluči za di­ jalektički postupak. naravi. U svim ovim slučajevima le­ kar mora ostaviti otvorenim individualni put izlečenja. i to u tolikoj meri da na izgled postane nešto drugo nego što je bio pre toga. prvo pravilo dijalektičkog postupka je da individualnost bolesnikova ima isto dostojan­ stvo i opravdanost postojanja kao i lekareva.

i gde odstupio od svog individualnog puta ili kada je i gde nesvesno zapostavio važne stvari. seksualnost. pošto ovi moraju da stupe na mesta gde su se pret­ hodno nalazili kolektivni regulativi. Ljudi sa pri­ rodnom introspektivnom sposobnošću su u stanju da. naime tradicio­ nalna gledišta. pri čemu se razvojna mogućnost individu­ alne vrste prekriva pomoću redukcije na neki opšti princip. pošto pojam puta individuacije nisam u stanju da posredno izrazim drugačije do da pokušam da na samom empirijskom materijalu pokažem manifestacije nesvesnog. ili je ona sama taj proces koji se pri parcijalnom privođenju u svest predstavlja kao niz slika u vidu fuge. izaziva u nesvesnom određeni proces. ipak se one ograničavaju na analitičko-reduktivno gledište. opaze bar deliće ovih au274 . Dublji ra­ zlog za ovo mogao bi se naći u tome što je neurotski Svesni stav neprirodno jednostran i zbog toga biva izjednačen pomoću komplementarnih ili kompenzatornih sadržaja nesvesnog. j Zbog toga nesvesno u ovom slučaju ima poseban značaj kao korektor jed­ nostranosti svesti a time se nameće i neophodnost posmatranja stanovišta i podsticaja koji iznose snovi. . intelektualne i moralne prirode. izdiferencirane metode omogućile neslućeno sagledavanje beskrajnih komplikacija psi­ hičkih odnosa i ove teorijski dalekosežne ovrednile. bez isuviše velikih teškoća.Ovo poslednje je ono što pri individualnom razvojnom procesu izbija u prvi plan interesovanja. koja se izražava u izgradnji i individualnom uobličavanju ljudskog bića. izgleda kao da žudnja za životom. Individualni put je upućen na po­ znavanje zakonitosti svojstvenih individui. navike. jer će se inače izgubiti u arbitrarnim mišljenjima svesti i od­ vojiti se od tla individualnog instinkta. Koliko dopire naše sadašnje poznavanje stvari. predrasude. Ova okolnost će obja­ sniti zašto sam prinuđen da se pozabavim i pojedi­ nostima psihološkog istraživanja. To je najverovatniji razlog za to da je fenomenologija individuacije zasad još malo poznato novo područje. Iako su nove. npr.

U 23. nalazi se na parobrodu. divlju zemlju. stoji na morskoj obali. Bliže nesvesnom nizu slika nalaze se snovi. U 18. ponovo je na ostrvu. U 12. U 24. što nije redak slučaj. U 5. životinje. ne može više osporavati kada neki fragmenat fantazije. preduzima putovanje u daleku. U 22. U 20. to je puto­ vanje u Ameriku. kao npr. U 11. snu indirektno je najavljeno morsko putovanje. U 10. nalazi se na brodu koji plovi za Ameriku. pošto se ovo odnosi na daleku. često za­ čuđujuće jasno mogu prepoznati nesvesni tokovi sli­ ka. Nevoljnost se. Kontinuitet se pokazuje u ponavljanju tzv.« U 15. ako se istražuju u produženim serijama. u 7. ide niz potok. U 4. U 18* 275 . najčešće u ob­ liku vizuelnih maštanih utisaka. čuje glas koji uzvikuje: »Tamo put vodi na more. Ovi mogu da se odnose na lica. opet je na brodu. mo­ tiva. U 17. na jednom brodu snevač vrši astronomska određivanja mesta na jednom brodu. traži u moru izgubljenu dragocenost. melodije koje se neprestano vraća­ ju. u 8.tonomnih ili samostalnih nizova slika. u kojima se. U 19. U 16. me­ đutim. dobije opsesivni ka­ rakter. pred­ mete ili situacije. nalazi se na jednom ostrvu na moru. stranu zemlju. se vozi automobilom na pristanište gde se nalazi brod. U 3. ili fobične predstave ili tzv. mi moramo na more. dok su ove u stvarnosti njima nadošle. dakle. snu kao pogled na morsku povr­ šinu glatku kao ogledalo. U 9. U seriji snova jednog mog pacijenta. u 6. snevač se nalazi na brodu. snu snevač se nalazi na obali i posmatra kako kiša pada na more. ponovo se nalazi na brodu. snu pogled pada na bezgraničnu pučinu mora pri jutarnjem rumenilu. plovi nekom rekom. izražava se u tome što se jedan takav motiv stalno iznova javlja u dužoj seriji snova. Prvo se pojavila kao talasi koji se razbi­ jaju o obalu a u 2. U 21. simbolični tikovi. se voda sipa u nekakvu po­ sudu. Kontinuitet niza slika. U 13. U 14. pri čemu ti ljudi če­ sto smatraju da su ove fantazije aktivno stvorili. koja je obuhvatala preko dva meseca. putuje Rajnom. je sa maj­ kom na putovanju niz reku. javljao se motiv vode u 26 snova.

već su zna­ čajna zbog njihovog bogatstva odnosa. koji ni­ kada ne obeležavaju posebne sadržaje. Ali među tim snovima ima i takvih u kojima se pojav­ ljuje ženska figura koja se ni na koji . simbolične praslike. nejasno. Ove praslike se teško mogu definisati a da se ne kaže nešto maglovito. Ovaj primer ilustruje kontinuitet nesvesne teme a istovremeno ukazuje na metodu kako se ovakvi mo­ tivi statistički mogu utvrditi. 3 U dužim serijama snova češće se izdvajaju mo.25. Iz ovakvih i sličnih nizova proizilaze tumačenja motiva. iznad kojih se izgradio i lžaiferencirao čovekov duh. njegov otac mu priča o zemlji odakle potiče voda. tivi. Alchemie. pomoću mnogo­ brojnih upoređenja došlo se do zaključka na šta za­ pravo ukazuje motiv vode. U 26._pokretana vo­ da ima značenje životne struje i energetskog potenci­ jala. Levi-Brul (Levy-Bruhl) ih obeležava kao representations collectives a Hubert (Hubert) i Maus (Mauss) kao apriorističke kategorije fantazije. Naime. naime motiva nepo­ znate žene.. snu konačno putuje niz malu reku koja se sliva u jednu veću. onda se najčešće radi o onima koje su poznate snevaču. U ovoj sesiji * Up. 84.način ne može dovesti u vezu sa nekom poznatom osobom. kolektivno nesuesrio. već krajnje opšte prastara shvatanja primitivnog duha. fTako more po pravilu znači sabirno i prvobitno mesto svekolikog duševnog života. Svako isuviše usko intelektualno shvatanje lišava ih njihovog obimnog bića. Ovaj motiv ima interesantnu fenomenologiju koju bih hteo da okarakterišem na osnovu jedne se­ sije koja je trajala preko tri meseca. već se u snu nedvosmisleno mora obeležiti kao nepoznata fi­ gura. Tako se od poslednjeg sna motiv vode postepeno povlačio u korist novog motiva. Svi motivi koji se nalaze u osnovnim idejama su očigledne predstave arhetipskogr karaktera. dakle tzv. Psychologie und Religion. 82. To nisu naučni pojmovi od kojih se mora zahtevati jednoznačnost. tj. Ako se uopšte sneva o ženama. Psychologie und 276 .

Ona je najčešće plava i ćerka frizera. Ona izlazi kao iz nekog tamnog sanduka i može da se iz 277 . Onda se pojavila pod velom. očigledno tamnoputu sestru. što se isto tako često sreće u snovima. dakle fragmenat. kao dve žene koje s njim idu u planinare­ nje. Kao plavuša. Plavi vodič-planinarka jednom mu se javlja kao vizija. i na nju se mora paziti. Ona mu donosi hleb. se udvostručava. koji se ruši. snevaču nepoznate fantazije. ali to je žena nekog drugog. već kao neka apstraktna ideja. ona je i kao ptica. član razbojničke bande i ne sasvim ljudska. ona mu je duhovni vodič. zatim je to bio neodređeni oblik jedne žene koja je sedela na nekom stepeništu. Ona mu piše pismo. Nju je tre­ balo uhvatiti. Ona je vrlo opasna. Neka divljakinja. čime svakako misli da je parcijalna duša. Nepoznata se često pojavljuje udvojeno.motiv se javio ništa manje do 51 put. glupa. Ona ne govori i niko joj se ne obraća. udvostručenim motivom. Prvo se javio kao mnoštvo neodređenih ženskih oblika. Čas ima crnu. Ona ima brata koji sedi zatočen u Moskvi. Ona se vozi sa njim u avionu. viđena otpozadi. čas belu kosu. Ona ima čudne. ali ne njegova majka. Potom se opet razlila u mnoštvo raz­ igranih nimfi. ali ona je i plava naga žena koja je stajala na globusu ili mlada devojka sa crvenom ka­ pom. Ona hoće da ulovi muža. Nešto kasnije nepoznata se po­ javljuje na jednoj igranci i snevač joj daje novac. bavi se religijskim ide­ jama. Ona je glas koji se preobraća u ženu. Kao tamna figura ona je služavka. Za­ tim se pojavljuje kao sifilističarka. Možda je ona ne­ poznata žena njegovog oca. Ona mu objašnjava da je krhotina. a kada je podigla veo. onda u bezbroj prostitutki zaraženih veneričnim bolestima. ali ima i jednu indijsku. Ona je vodič koji snevača vodi na visoku planinu. objasnila je snevaču da jedan deo du­ še njegove sestre pripada njoj. on je sreće u nekoj crkvi. Od ovog trenutka nepoznata se spaja sa tzv. Međutim. vodič planinar. poznaje put kojim bi on trebalo da ide. guvernanta ili stara žena. Zatim se pojavila kao naga figura koja je stajala na globusu. njeno lice je zasjalo kao sunce. nešto kao afrička roda ili pelikan. možda Maležanka.

neka vrsta vile koja ima var­ ljiv karakter. kao nimfe. dakle. vile brodarice. označava figuru krajnje protivurečnog karaktera. simbolički ideogram. to je biće iz bajki. Kao što je poznato ima zlih i dobrih vila. motiv koji se vrlo često sreće. zavodljive. Napro­ tiv. Jednom je ona čak i majmun.psa pretvori u ženu. što se u stvari ne bi moglo da odnosi na normalno žensko biće. Dakle. Zbog toga se ne može drugačije reći do da individualni psihički razvitak najpre produkuje nešto što izgleda kao stari svet bajki. Zbog toga je bez daljnjega razumljivo što 278 . tako je figura nepoznate žene personifikacija nesvesnog. Kod muškarca nesvesno ima ženska a kod žene muška obeležja. rusalke. Stoga jedva da ćemo načiniti grešku ako pretpostavimo da je ovaj motiv identičan sa paralelnim predstavama mitologije. Kako voda uopšte zvuči nesvesno. lamije. vampiri. gde ova vilenjačka bića nastupaju u svakakvim obličjima. koju sam označio kao Anima. čas stare. čitav mitski svet bajki je ipak proizvod nesvesne fantazije. one se isto tako mogu pretvarati u životinje. koji uglavnim sadrži trojstvo. mogu biti nevidljive. Motiv nepoznate žene. tj. silfide. čas mla­ de. nisu ljudske već vilenjačke prirode sa karakterom parcijalne duše. ali ono što izlazi na hartiji je apstraktni. Ima mnogobrojnih mo­ tiva koje sve skupa srećemo u mitologiji. veštice i već kako se sve ne zovu. onda kada se pacijentov mate­ rijal više ne redukuje na opšte pretpostavke koje važe samo za kolektivnog čoveka. stoga je personifikacija nesves­ nog kod muškarca žensko biće prethodno opisanih svojstava. oreade. neodređene su starosti. Snevač u snu crta njen portret. sukube. isto kao i san! Cesto se dešava da ovaj motiv zamenjuje motiv vode. šumski duhovi. Ova figura se u principu sreće samo kod muškaraca i javlja se uočljivije tek onda kada svoj­ stva nesvesnog počnu da postaju problematični pa­ cijentu. opasne i ima­ ju superiorna znanja. Okviri jednog predavanja ne dozvoljavaju mi da opišem sve one motive koji se javljaju pri pro­ cesu individuacije.

Izgleda kao da proces ozdravljenja mobiliše ove snage u svoje svrhe. Stoga je ne­ kritična i diletantska igra sa psihoterapijskim meto­ dama igra vatrom. sa svo­ jom svojstvenom simbolikom zadiru u dubine čovekove duše. skup i integracija snaga. tj. Ovakav razvitak može biti opasan kod čoveka koji kao socijalna ličnost ne stoji čvrsto na ovom tlu. Zbog toga nije mali broj psihoterapeuta koji u krajnjoj liniji. naime. Neuroze na ovom stupnju su sasvim psihička patnja. Naročito'stvar postaje opasna kada se oslo­ bodi mitološki sloj psihe. kao da je on regresija u duhovnoj istoriji razvitka. Slične stvari se vide i kod psihotičnih oboljenja. svaki psihote­ rapijski zahvat može slučajno naići na latentnu psi­ hozu i ovu prevesti u floridan stadijum. volja i dobre namere. Daleko je od mene da se podsmevam ovim stremljenjima. ono što nas za sada može uplašiti kao regresija. Blizu je pomisao da se radi o pogrešnom razvitku. kada popucaju sve niti. koji vodi u haotični ili morbidni svet fantazija. jer ovi sadržaji po pravilu začuđujuće fasciniraju pacijenta. uostalom. u stvari je »reffuler pour mieux sauter«. dejstvo koje čini razumljivim snažan uticaj mitskih predstava na čo­ večanstvo. pošto one i potiču iz onih dubina koje naš današnji razum doduše ne shvata. Mitske predstave. kao što. kojoj se ne može prići sa običnim racionalnim metodama. Da 279 . dokle nikada ne dopiru naš razum. Naprotiv. u istorijsko podzemlje.'od koje se svako mora energično odvratiti. koje u toku razvitka prouzrokuju nov poredak. ali Tcoje tako reći dovode u oscilaciju ono najdublje u čoveku] Dakle. na­ ročito kod paranoidnog oblika shizofrenije. traže pribežišta u nekoj poznatoj religiji ili mnogo pre u nekoj konfesiji. i kao da se stoga dešava nešto nekontrolisano što mora da spreči terapijski zahvat. moram istaći da su ona zasnovana na sasvim ispravnom instinktu jer današ­ nje religije sadrže žive ostatke mitskog razdoblja.prividno izgleda kao da individualni put ide unazad u ljudsku prošlost. gde obič­ no sve vrvi od mitoloških slika.

Istorija medicine je upravo u ovom pogledu vrlo informativna. Koliko je u današnjoj medicini još sugestivne terapije. Ali ima veliki broj pacijenata koji ili nemaju nikakvih religijskih ubeđenja ili pak. Principijelno ovakvi 280 . Konačno lekar u prvoj liniji ima da se bavi bolesnikom a ne izlečenima. Ovaj pokret pruža kao zamenu svetovnjačku ispoved a na mesto iskajanja doživljaj zajednice. Blago rečeno tzv. onda su ova često neortodoksna. U svim ovii. sve dok se ne dostigne onaj tre­ nutak kada mitske predstave postanu neophodne. Ako se. Ne samo hrišćanstvo sa svojom lekovitom simbolikom. uzimanje u obzir psihičkog faktora u praktičnom lekarstvu nije sasvim loša stvar. dakle. Ali to mogu Činiti samo sa onim paci­ jentima kojima u religijama zaostali mitski ostaci još nešto znače. prišao je ovom pokretu. pa su neki postali katolici ili bar bolji katolici nego pre. Niz mojih pacijenata. ako ih imaju. Stvar je već teža sa vernim prote­ stantima kojima se ne srne preporučiti ispoved i iskajanje.i politička pripadništva u datom slučaju potržu za mitologijom najjasnije pokazuje krst svastike. Ali u modernom protestantizmu već je otvoren ventil tzv. Ako tretiram katolike. jer nema nikakve svrhe forsirati individualni razvitak iznad pacijentovih potreba. Za ove pacijente naznačena je neka od racionalnih terapija. uz moju potpunu saglasnost. Ako ovaj može naći smisao svog života i izlečenje svoje nevolje i raz­ dora u okvirima nekog već postojećeg opredeljenja — uključujući i političko — onda se s tim i lekar mora zadovoljiti. tada ih uvek upućujem na ispoved i milosrđe crkve. »nemački hrišćani« i nemački verski pokret. onda u istorijskom smislu čine ispravno. već i sve religije uopšte sve do magijskih oblika primitivaca su psihoterapije koje tretiraju i lece duševne patnje i psihički uslovljene telesne patnje. odnosno zdra­ vima. o tome ne bih želeo da dajem svoj sud. izvesni lekari oslanjaju na mitske predstave nekih religija. oksfordskog pokreta. slučajevima držim se dijalektičkog po­ stupka.

ali se nije nalazilo za potrebno da se upušta u ovakve komp­ likacije. U ovim slučaje­ vima srećemo se sa mitološkim snovima. naročito laicima. Rado ću se složiti da su Hipokrat.slučajevi ne mogu se preobratiti u neko od ubedenja. onda će se otkriti da pri tom vrlo često shvatanje ima odlučujuću ulogu. Ovakvom gledištu se već često protustavljao argu­ ment da je psihoterapija i ranije bila poznata. Od lekara se zahtevaju znanja na koja ga ni najmanje nisu pripremile njegove stručne studije. već psihološki. sa njihovim karakterističnim serijama slika koje lekarsko razu­ mevanje stavljaju pred sasvim nov i neočekivan za­ datak. Bit duše ne može se izvesti iz principa drugih nauka. ni sa hormonima. Oni zastanu i ne idu dalje u svakoj racionalnoj tera­ piji. koji je otac svih nauka. niti sa bilo kojim poznatim instinktom. s onu stranu svake istorijske tradicije. ali ne verujem da zbog toga moderna medicina treba da se odrekne terapije serumima i radiologije. Ovu činje­ nicu oseća psihoterapeut ako mu odgovarajući slučaj da povoda da zadre dublje od uobičajenih shvatanja. ili štetne zbog toga što postoje shvatanja koje te stvari pružaju u takvom svetlu. Duša je područje za sebe sa svojom posebnom zakonomernošću. Na primer. već u sebe uključuje i problem čovekovog duha. a da se ne izvrši nasilje nad svojstve­ nom prirodom psihičkog. Ona se ne može identifikovati niti sa mozgom. ni fi­ ziološki a najmanje biološki problem. Pod ovakvim uslovima ne preostaje ništa drugo do dijalektičko razvijanje onog mit­ skog materijala. ako se međutim jednostavno razmotri zašto su izvesne životne situacije ili izvesni doživljaji pa­ togeni. Covekova duša zapravo nije ni psihijatrijski. da razumeju komplikovane probleme psiho­ terapije. koji još živi u samom bolesniku. za mnoge ljude bogatstvo predstavlja sreću 281 . Izvesne stvari izgledaju opasne ili nemoguće. uprkos činjenici što je njihova bolest po sebi pristupačna lečenju. Stoga se fenomenologija du­ še ne iscrpljuje sa činjenicama koje prirodne nauke mogu da obuhvate. Galen i Paracelzus bili dobri lekari. Svakako da je teško. već se mora prihvatiti kao fenomen sui generis.

ako bar donekle hoće da ovlada simbolizmom psihič­ kih sadržaja. Isto tako je važna moralna izdiferenciranost lekareve ličnosti. ili u iz. Hirurgija i akušerstvo znaju već odavno da nije do­ voljno samo oprati pacijenta. u onome što se ozna­ čava kao duh vremena. naprotiv. Čim analiza psihičke situacije jednog pacijenta dodirne područje njegovih duhovnih pretpostavki. nezavisno od svojstava lekareve ličnosti. nepogrešivo će na pacijentu treti­ rati svoju sopstvenu neurozu. Zbog ovakvih slučajeva i specijalista je prinuđen da znatno širi svoja znanja u području humanističkih nauka. 7 Načinio bih veliki propust ako bi moje izlaganje trebalo da pobudi utisak da specijalna terapija ne zahteva ništa drugo do veliko znanje. npr. upravo u našoj epohi prevratničkih zaokreta vrlo često dublji razlog opsežnih poremećaja duševne ravnoteže.vesnim religijskim ili nereligijskim postavkama. Pacijentima ove vrste lekar naprosto nema ništa drugo da ponudi do mogućnost individualnog duhovnog razvitka. nasuprot tome nezamisliva je u području dijalektičkog postupka. Što ih nisu svesni — ne dokazuje da su one važeće za sve ljude ili da su svima nesvesne. Činjenica da toliko i toliko normalnih ljudi nikada ne kritikuje svoje duhovne pretpostavke — već zbog toga ne. strogo uzev još zamisliva u području racionalnih tehnika. u moralnim konfliktima. Nasleđene opšte predrasude s jedne. a ova shvatanja imaju svog osnova u izvesnim duhovnim pretpostavkama. i moralna dezorijentacija pogleda na svet s druge strane su.a sirotinja najveću nevolju. Ali postoje ovakva shvata­ nja. već i da sam lekar tre­ ba da ima čiste ruke. upravo da učini ono što 282 . Ove poslednje često igraju odlučujuću ulogu npr. međutim. pa ipak u stvarnosti ni za koga bogatstvo nije najveća sreća niti je siroma­ štvo osnova melanholije. Terapija je. koji je i sam neurotičan. već se ušlo u carstvo opštih ideja. Psihoterapeut. jer tu lekar mora da izađe iz svoje anonimnosti i da pred samim sobom položi račune. a isto tako i da one ne mogu biti izvor najtežih konflikata savesti.

tzv.zahteva od pacijenta. prvi je concupiscentia. shodno raznolikosti pacijenata. Tako je on s jedne strane mnogostruko u opasnosti da bude upleten u neurozu svog pacijenta. . Pri tom ne treba haotično primenjivati ovu ili onu metodu. Avgustin (Augustin) razlikuje dva glavna greha. međutim. vec u zavisnosti od vrste slučaja analiza se mora izvršiti više na Frojdovim osnovama ili pretežno na Adlerovim. Radi se o dvema ljudskim grupama sa različitim zahtevima. koja upravo ne čini zavidnim poziv psihoterapeuta. Težim neurozama po pravilu je potrebna reduk^ tivna analiza njihovih simptoma i stanja. radi o teškom i ne bezopasnom pozivu. Najjednostavniji slučajevi su oni kojima je samo potreban ljudski common sense i dobar savet. abreagovanje. ali i terapijski efekat. Kao što je lekar uopšte izložen infekcijama i drugim profesionalnim opasnostima. Ne znam šta pričinjava veću teškoću — snabdeti sebe velikim znanjima ili odreći se svog profesionalnog autoriteta i anonimnosti. koji se podvrgavaju terapijskom postupku. druga volji za moć. želji za dominiranjem Adlera. požuda. TJ svakom slučaju ova druga neophodnost znači moralnu probu opterećenosti. Zatim ima pacijenata za čije je izlečenje dovoljno ništa dru­ go do više ili manje temeljna ispoved. Među laicima ne tako retko se sreće predubeđenje da je psihoterapija nešto n a j ­ lakše i najjevtinije i da se sastoji samo od veštine da se neko nečim obmane ili da se ljudima izmami novac iz džepa. To svakako ne znači da su slučajevi koji izgledaju jednostavni uvek stvarno jednostavni. ta­ ko i psihoterapeut rizikuje psihičke infekcije. Oni čija je karakteristika infantilno traženje 283. a s druge se mora lično zaštititi od uticaja njegovog pacijenta toliko da se lišava terapijskog dejstva. Između ove Scile i Haribde nalazi se rizik. Prva odgovara Frojdovom principu zadovoljstva. oho­ lost. često se čine neprijatna otkrića. U najboljem slučaju njima je potrebna samo jedna konsultacija. a druga superbia. Moderna psihoterapija je slojevita tvorevina. koje ništa manje nisu opasne. U stvarnosti se.

Na­ ravno da se sve neuroze mogu objasniti po Frojdu ili Adleru. onda odluka ne pada teško. odnosno sintetski. Po pravilu uskoro pronalaze ko im više odgovara od ove dvojice. što je istovetno dijalektičkim postupkom i individuacijom. Sa početkom sintetskog tretmana korisno je vremenski distancirati konsultacije.zadovoljstva. Ali oni koji žele da budu »gore« naj­ češće su ljudi koji su u stvarnosti ili dole ili bar sma­ traju da ne igraju ulogu koja im zapravo pripada. Stoga vreme između konsultacije ne protiče neiskorišćeno. To zbog toga jer je osnova neuroze diskrepanca između svesnog stava i nesvesnih tendencija. socijalno pri­ stupačni ljudi. Po pravilu tada ih smanjujem na jedan do dva sata ne­ deljno. Sugestivne metode. najčešće su takvi da im na srcu više leži zadovoljenje inkompatibilnih želja i nagona nego so­ cijalna uloga koju bi mogli da igraju. čak uspešni. Ja obič­ no preporučujem pacijentima da pročitaju nešto od Frojda i Adlera. Dok se čovek kreće u području prave psihologije neuroza. zahtevaju da se pacijent viđa koliko je moguće često. ne može zaobići kako Frojdova tako ni Adlerova gledišta. tzy. tako da se sadržaji ne­ svesnog postepeno pridodaju svesti. ali u praktičnom postupku je bolje ako se slučaj prethodno tačno sagleda. Ja se svakako zadovoljavam sa tri do četiri kon­ sultacije nedeljno. Ovaj se najpre sastoji u tome da pacijent sam pokuša da shvati svoje snove. onda je vreme da se prekine sa analitičko-reduktivnom terapijom i da se simboli tr tiraju anagogno. arhetipski sadržaji. zbog toga su ovi često dobro situirani. 1»84 . u koje spadaju i analitičke. Zbog toga su to često ljudi koji imaju teškoću sa so­ cijalnim prilagođavanjem i zbog toga pokušavaju da pomoću fikcije moći prikriju svoju podređenost. ili kada na scenu stupaju mitološki. Ova disocijacija se premošćava pomoću asimilacije sadržaja nesvesnog. jer pacijent mora da nauči da ide sopstvenim putem. Ali ako stvar započne da biva monotona i naiđu ponavljanja tako da je prema objektivnoj oceni došlo do zastoja. Ako se radi o obra­ zovanim ljudima.

Zbog toga se moram zadovoljiti s time da sam bar dao opšti pregled osnova psihoterapijske prakse. ušteđuje se znatno vremena. dovodi do konačne integra­ cije njegove ličnosti a time i do uklanjanja neurotske disocijacije. Rad. koji vrši pacijent pomoću postepene asimi­ lacije sadržaja nesvesnog. a pri tom i uči da stoji na sopstvenim nogama. Iznošenje pojedinosti ovog razvojnog pu­ ta daleko bi prevazišlo okvire jednog predavanja. umesto da se grčevito drži lekara. 285 .Na ovaj način bolesniku a i samom sebi. što za pacijenta znači isto toliko nov­ ca.

STA JE PSIHOTERAPIJA? Nije tako mnogo prošlo od onog vremena kada su dobronamerni kliničari istovremeno preporučivali »svež vazduh«. ali za modernu psihoterapiju je ovo isto tako karakteristično kao zavoj za modernu hirurgiju. 1935. S. 335. oslanjajući se na Diboa (Dubois) u obliku uveravanja da je simptom »samo psihički« i zbog toga bolesna uobrazilja. Ne treba osporavati da bodrenje ponekad može dobro delovati. ali ni izdaleka jedini i ni u kom slučaju ne predstavlja suštinu psihoterapije. Sa produbljenim upoznavanjem sušti­ ne neuroza i psihičkih komplikacija telesnih obolje­ nja tak ode se znatno promenila i izdiferencirala suština terapije. neka vrsta energičnog ili očinsko-dobronamernog bodrenja. 286 . lično autoritativno dejstvo je. važan terapijski faktor. doduše. Raniju teoriju sugestija. Pod psihoterapijom se tada podrazumevala. XVI. pri bližem posmatranju. zamenilo je Frojdovo psihoanalitičko stanovište koje je [}] Objavljeno u Schtveizerische Arztezeitung ftir Standesfragen. po kojoj su se simptomi morali suzbiti pomoću protivdejstva. i to u svim onim slučajevima koji su na tajanstven način bili komplikovani sa psihičkim po­ javama. 26. »tuširanje hladnom vodom« i »psiho­ terapiju«. Da­ nas je ova postala nauka i naučna metodika. tj. dok je ranije izgledalo da se »psihoterapija« nalazi u svači­ jem području.

Inače bi praktičari i socijalna osiguranja imali svakog interesa da zadrže ovu metodu. među­ tim. i da je jsimptom u stvari neka vrsta pokazatelja koji posredno ili neposredno uka­ zuje na uzrok bolestijOvo novije. tako da je izgledalo da su bar stvoreni mnogo obećavajući počeci jedne korisne metode. već zbog toga što su njeni re­ zultati bili stvarno nezadovoljavajući. Sa Frojdovog gledišta zahtevano privođenje u svest uzroka postalo je vodeći motiv ili osnovna pret­ postavka svih novijih oblika psihoterapije. naime. čije je stanovište uglavnom privođenje u svest uzroka koji su dali povoda nastan­ ku oboljenja. Psihopa­ tološka istraživanja poslednjih pedeset godina s jed­ ne strane nesumnjivo su dokazala činjenicu da su za neurozu etiološki glavni procesi u suštini nesvesne prirode. da sugestivni tretman više nije mo­ gla da spase ni mogućnost istovremene grupne primene. pošto je ono. usahnula zbog svoje sopstvene nedovoljnosti. Sve dok se terapija ograničavala na sugestiju. Kao što je već napomenuto.spoznalo da pomoću potiskivanja simptoma nije od­ stranjen uzrok bolesti. Ona je bila relativno laka i praktična u svojoj primeni i spret­ nom praktičaru omogućavala je istovremeni tretman većeg broja pacijenata. Ona je. krajnje skromnim gledi­ štem. promena terapijskog pristupa išla je ruku pod ruku sa produbljenom i diferenciranijom teorijom neurotskih poremećaja. a praktično iskustvo s druge strane je poka­ zalo da je privođenje u svest etioloških sadržaja ili zbivanja terapijski faktor od većeg praktičnog zna­ čaja nego sugestija. Shodno tome tokom poslednjih 25—30 godina u području psihoterapije sproveden je preokret na štetu direktne sugestije a u korist svih onih terapijskih oblika. ova se mo­ gla zadovoljiti sa teorijskim. Ali stvarni terapijski uspesi bili su toliko retki i nestabilni. tj.) nije odbačena zbog lakomislenosti. Sugestivna terapija (hipnoza i dr. Smatralo se dovoljnim da se neurotske kliničke 287 . nasuprot sugestivnoj terapiji zahtevalo privođenje u svest uzroka. odj>re tridesetak godina prihvaćeno gledište bilo je revolucionarno i za terapiju.

pošto je samo pomoću tačnog posmatranja i istraživanja materijala koji je produkovao pacijent bilo moguće traumatske momente konstelovati tako da dođe do abreagovanja onih prvobitnih emocional­ nih situacija. Jedva da se potisnuo jedan ili drugi simptom. međutim. Sa povećanim isku­ stvom svakom savesnom istraživaču neurotskih kli­ ničkih slika postalo je jasno da se posebno seksualne traume a zatim i drugi šokovi mogu ponekad uzeti u 288 . a već se pojavljivao neki novi. u kome se mogu abreagovati traumatska sećanja. zahtevala je brižljivi individualni pri­ stup svakom pojedinom slučaju i strpljivi istraživač­ ki stav. katarktička metoda da pacijenti­ ma ponovo privede u svest prvobitne traumatske mo­ mente. Nije se dospevalo do jezgra poremećaja. čija je simptomatologija po raznolikosti i promenljivosti slična proteusu. u kojima je i nastala neuroza.slike shvate kao »uobrazilja« preterane fantazije. koji se usmeravao na moguće traumatske mo­ mente. ako ne i onemogućena. Pri ovoj podrobnoj terapiji pojedinačnog slučaja nije dugo moglo ostati skriveno da je traumatska teo­ rija bila prebrzo uopštavanje. Pod uticajem Brojera i Frojda duže vremena je važila tzv. Zbog ovo­ ga lukrativna masovna terapija postala je vrlo ote­ žana. učinak očekivan od lekara je kvalitativno viši nego kod sugestije. mogao da vrši svako ko je raspolagao sa dovoljno odlučnosti. koju je.'i shodno tome pokušavala je tzv. Doduše. naime uobraženih simptoma. Već ova relativno jednostavna metoda zahtevala je od lekara stav sasvim drugačiji od sugestivne metode. traumatska teorija neuroza. konačno. i iz ovog shvatanja nesmetano je proistekla terapija čiji je cilj bio jednostavno suzbijanje tih produkata fan­ tazije. Ali ono za što se olako verovalo da se može skinuti s dnevnog reda kao »uobrazilja« ispostavilo se kao samo jedna od mogućih manifestacija specifičnog bolesnog stanja. i u principu nije postojala nikakva prepreka da se istovremeno više pacijenata prevede u ono stanje relaksacije. Katarktička me­ toda. ali pri jednostavnosti teorije još uvek je postojala mo­ gućnost prilično dalekosežne rutine.

shodno defini­ ciji. Ali kako su ove. Da li se ovaj oblik terapije sa Adlerom naziva »individualno psihološki« ili sa Frojdom i Štekelom (Stekel) »psihoanalitički« ili drugačije. II 289 . Sam Frojd je ubrzo prevazišao stupanj traumatske teorije i nastupio sa teorijom potiskiva­ nja. kao takve nesvesne. budući da najveći broj neuroza uopšte nije tra­ umatski slučaj. Stoga je iz teorije izrastao zadatak da se u pacijentovom materijalu traga za ovim tendencijama. ostaje činjeni­ ca da svaka moderna psihoterapija. ali ne može se tvrditi da su doneli ohrabrujuće rezultate. Odabrana dela. Po­ stupak je nužnim načinom zametan i danguban.pacijenata. Ova teorija je znatno komplikovanija i shodno tome diferencirala se i terapija. na­ ime. već je upućena na to da po­ jedincu pokloni nepodeljeno i puno interesovanje. Time je načinjen odlučujući korak. pogrešni razvitak izgrađivan kroz dugi niz go­ dina.obzir kod određenih oblika neuroza. Si­ gurno da su činjeni brojni pokušaji da se po mogućstvu skrati trajanje terapije. onda se njihovo postojanje moglo dokazati samo pomoću opsežnog istraživanja anamneze. koji je modernu psihoterapiju načinio metodi­ kom individualnog tretmana. Frojd je formulisao poremećaj kao potiskivanje i prevođenje u nesvesno infantilnih podsticaja i tendencija. Sasvim je isključeno da se psihoanalitička terapija može istovremeno primeniti kod više ili čak velikog broja. Po pravilu i uglavnom infantilni podsticaji su se javljali u snovima. Ona je sve. Teorija potiskivanja je mnogo doprinela činjenici da su tipične neuroze u pravom smislu poremećaji razvitka. zbog čega je Frojd prišao ozbilj­ nom proučavanju snova. kao i aktuelne delatnosti pacijentove fan­ tazije. koji se ne može ispraviti pomoću kratkog i in­ tenzivnog procesa. CNeuroze su. ukoliko polaže pravo na lekarsku^avest i naučnu verodostojnost. Stoga je vreme lekoviti i nezamenjivi faktorj 19 Jung. Postalo je jasno da je nemoguće da prosto abreagovanje može dovesti do cilja. ali ni izdaleka ne kod svih. samo ne rutinska mehanistika. ne može biti masovni pogon.

Neuroze još uvek — i to nepravično — važe za laka oboljenja, uglavnom zato što nisu opipljive, telesne prirode. Od neuroze se ne »umire« — kao da nekom somatskom oboljenju često preti letalan ishod. Ali potpuno se zaboravlja da su neuroze — za razliku od somatskih oboljenja — krajnje ubitačne u svojim psihičkim i socijalnim konsekvencama, često gore od psihoza, koje najčešće kao takve vode do socijalne izolacije bolesnika a time i do njegove neutralizacije. Ankilozirano koleno, amputirano stopalo, dugogodiš­ nja tuberkuloza u svakom pogledu su lakši od teške neuroze. Ako se neuroza posmatra ne samo sa klinič­ kog već i sa psihološkog i socijalnog stanovišta, onda se dolazi do zaključka da je to teško oboljenje, na­ ročito u pogledu njenog dejstva na okolinu i na ži­ votni razvitak pojedinca. Kliničko stanovište ne može da udovolji suštini neuroze, a ne može da joj udovolji već zbog toga što je neuroza više psihosocijalni fe­ nomen nego bolest sensu strictiori. Neuroza nas pri­ morava da pojam »bolest« proširimo izvan predstave pojedinačnog tela ometenog u svojim funkcijama i da neurotičara posmatramo kao oboleli socijalni sistem odnosa. Ako čovek ovom korekcijom dopuni svoje shvatanje, onda se više neće čuditi što je ispravna terapija neuroza zametan i u svakom pogledu komplikovan posao. Na nesreću medicinski fakulteti su se isuviše ma­ lo brinuli oko činjenice da je broj neuroza a naro­ čito učestalost psihičkih komplikacija organskih obo­ ljenja vrlo veliki i da zbog toga one lekara praktičara angažuju u neobično velikoj meri, i onda kada to on i ne primećuje. Tokom studija u ovom važnom po­ gledu lekaru se ne daje nikakva priprema, pa čak vrlo često on nema ni prilike da se bar donekle orijentiše o ovom praktički tako važnom području.
!

Iako se počeci moderne psihoterapije uglavnom temelje na Frojdovim zaslugama, ipak bi bila zabluda kada bi se — što se, uostalom, još uvek često dešava — psihoterapija naprosto identifikovala sa Frojdo­ vom »psihoanalizom«. Ovoj zabludi je svakako do290

prineo sam Frojd i njegove pristalice, koji su svoju seksualnu teoriju i svoju metodiku sektaški smatrali jedino spasonosnom. Adlerova »individualna psiholo­ gija« je prilog koji nije za potcenjivanje a time i proširenje psihološkog gledišta. U teoriji i metodici psihoanalize ima mnogo ispravnog i tačnog, ipak ona u suštini ograničava svoju istinu na seksualni sistem odnosa i šlepa je za sve ono što nije podređeno ovim kategorijama. Adler nam je pružio dokaz da se ne mali broj neuroza sa boljim uspehom može objasniti na sasvim drugi način. Ovaj noviji razvitak shvatanja terapijski teži ne samo privođenju u svest sadržaja i tendencija koji su doveli do oboljenja, već izvan toga njihovom svođenju (redukcija) na prvobitne, jednostavne instinkte, na koji način treba ponovo da se uspostavi neizvitopereno ljudsko biće. Ova terapijska namera nije samo vredna hvale, već i praktična, logična i bogata izgle­ dima. Terapijski rezultati, s obzirom na ogromne teš­ koće u lečenju neuroza, sasvim su ohrabrujući, iako ne tako idealni da se ne bi moglo poželeti nešto još bolje. Redukcija na instinkte je po sebi donekle sum­ njiva stvar, pošto čovek odvajkada živi na ratnoj nozi sa svojim instinktima, tj. sami ovi su u stalnom međusobnom sukobu, zbog čega preti opasnost da se redukcijom na instinkte prvobitni neurotski konflikt samo zameni nekim drugim. (Frojd je zamenjivao ne­ urozu pomoću tzv. neuroze prenosa — da navedemo samo jedan primer). Da bi izbegla ovu opasnost, psi­ hoanaliza teži obezvređivanju tzv. infantilnih tendencija-želja pombću uvida, dok individualna psihologija to pokušava pomoću kolektivizacije individue zasno­ vane na čoporskom nagonu. Frojd predstavlja naučni racionalizam X I X veka, Adler socijalno-političke ten­ dencije početka XX veka. Ovim nazorima, koji jasno počivaju na pretpo­ stavkama jednog doba, protivstavio sam dalekosežnu individualizaciju terapijske metode i iracionalizaciju cilja, ovo poslednje posebno da bi se osigurao što je 291

moguće bolji pristup bez predrasuda. Naime, kod psi­ hološkog razvitka lekar bi trebalo da iz principa pusti prirodu da deluje, i da, ako je ikako mogućno, izbegava da upliviše na pacijenta u smislu svojih sopstvenih filozofskih, socijalnih i političkih pretpostav­ ki. Iako su svi građani Svaj carske bar pred zakonom jednaki, ipak su kao individue svi vrlo nejednaki i zbog toga svako može biti srećan samo na svoj način. Time ni u kom slučaju ne želi razvijati »individuali­ zam«, već one preduslove koji su neophodni za svaki odgovorni rad, naime da pojedinac spozna sebe, svoju prirodu i da ima hrabrosti da je i potpuno prihvati. Tek kada čovek egzistira na svoj način, on je odgo­ voran i sposoban za rad, inače je on samo imitator i prišipetlja bez sopstvene ličnosti. Ove probleme moderne psihoterapije, koji daleko zadiru, ne pominjem stoga da bih dao iscrpni prikaz istih, već samo da bih pokazao čitaocu sa kojim pro­ blemima se sudara terapija koja je sebi postavila za cilj da neurotski pogrešni razvitak ponovo skrene u prirodne tokove. Da bi se čovek, u velikoj meri nesvestan svoje sopstvene ličnosti, vaspitao toliko da svesno pođe za njega ispravnim putem a istovremeno jasno spozna svoju socijalnu odgovornost, potrebna je, što će svakako prihvatiti svako ko ima i malo kritič­ nosti, zametna i dugotrajna procedura. Ako je Frojd već samim uključenjem snova u terapijski postupak, znatno komplikovao metodu, onda je ova daljom in­ dividualizacijom, koja se konsekventno sve više orijentiše na individualni materijal pacijenta, ne uprošćenija već postavlja još više zahteva. Ali, bolesnik može biti angažovan za saradnju samo u onoj meri u kojoj je došla do izraza njegova ličnost. Ako neki psihoanalitičar veruje da bi pacijenta više meseci mo­ rao svaki dan da vidi bar jedan sat, onda ja u težim slučajevima izlazim na kraj sa tri do četiri seanse nedeljno. Po pravilu zadovoljavam se sa dva sata, a kada je pacijent donekle uveden, ovo se svodi na j e ­ dan sat nedeljno. U međuvremenu, međutim, njegov posao je da radi na samome sebi, što se odvija pod mojom kontrolom. Za ovo mu prenosim neophodna 292

psihološka znanja, da bih ga po mogućstvu što pre oslobodio lekarskog autoriteta. Isto tako prekidam tretman otprilike na svakih deset nedelja da bi pa­ cijent ponovo bio upućen na svoju normalnu sredinu; na ovaj način on se ne otuđuje od njegovog sveta, jer i onako kod pacijenata postoji sklonost da žive na račun drugog. Kod ove metode omogućuje se da vreme deluje kao terapijski faktor, a da pacijent ne mora da lekaru plaća vreme. Pri ispravnom uvođenju većina ljudi je u stanju da već posle kraćeg vremena doprinese svoj, iako u početku skroman udeo saradnje. Na osnovu mog iskustva, pomoću isuviše čestih seansi se ne skraćuje vreme trajanja terapije. U sva­ kom slučaju ova traje prilično dugo, ako se radi o temeljitom tretmanu. Stoga, ako se seanse vremen­ ski distanciraju a međuperiodi popune pacijentovim radom, onda će terapija biti finansijski podnošljivija i za manje imućne, nego ako se ova, s obzirom na (sumnjivi) sugestivni efekat, sprovodi svakodnevno. U svim jasnim slučajevima neuroza neophodno je izvesno prevaspitanje i promena ličnosti, pošto se vrlo često po pravilu radi o pogrešnom razvitku in­ dividue koja datira još iz detinjstva. Shodno ovom saznanju moderna metoda mora uzeti u obzir i gle­ dišta humanističkih nauka, naime pedagoška i filo­ zofska, pošto se pokazalo da je za ovo nedovoljno či­ sto lekarsko prethodno obrazovanje. U svakom slu­ čaju vršenje ove delatnosti trebalo bi da pretpostavi temeljno psihijatrijsko znanje. Stručno tretiranje snova, međutim, zahteva znatno prošireno znanje u simbolici, koje se može steći jedino proučavanjem psihologije primitivaca i uporedne mitologije i teo­ logije. Na čuđenje samog psihoterapeuta, sa povećanim znanjem i iskustvom objekt njegove delatnosti nije postao jednostavniji, već je znatno dobio u obimu i komplikovanosti, tako da se u oblacima budućnosti već ocrtavaju obrisi nove, praktične psihologije, koja će jednom obuhvatiti saznanja lekara, kao i vaspitača i svih onih koji su bave ljudskom dušom. Do ta­ da će, uostalom, psihoterapija biti zadatak lekara i 293

ostaje nam da se nadamo da medicinski fakulteti neće biti gluvi u odnosu na ovaj zahtev bolesnika upućen lekaru. Obrazovani svet zna za postojanje psihotera­ pije a lekar iz svoje prakse poznaje veliki značaj psi­ hičkog uticaja, i zbog toga već sada u Svajcarskoj po­ stoji znatan broj lekara koji se zalaže za davanje pravnog statusa psihoterapiji i koji ovu, uz velike žrt­ ve, sprovode po svom najboljem znanju i umenju, a uprkos svome radu često su izloženi ismejavanju, nipodaštavanju i isto tako neobjektivnoj i zlonamernoj kritici.

III NEKI ASPEKTI MODERNE PSIHOTERAPIJE Na jednom kongresu za »Public Health« moderna psihoterapija se nalazi u nešto posebnom položaju. Ona se ne može pozvati niti na internacionalne spo­ razume, niti je u stanju da zakonodavcima i ministri­ ma zdravlja pruži dobre i praktične savete. Ona smerno stoji pored velikih organizacija i institucija za društveni napredak i mora se ograničiti na indivi­ dualnu pomoć, nezavisno od činjenice što su neuroze zastrašujuće proširene i što ne zauzimaju malo mesto unutar armije zala, koja pritiskaju zdravlje civilizovanog sveta. Psihoterapija i moderna psihologija su, međutim, ostale individualni pokušaji i poduhvati i do danas nisu našle opštu primenu ili je ova bila neznatna. Njena primena sasvim je prepuštena ličnoj inicijativi lekara pojedinca, pri čemu je čak ne potpomažu ni univerziteti. Pa ipak problemi moderne psihologije pobudili su tako veliko interesovanje, da je u ogrom­ noj nesrazmeri neznatna zvanična pažnja koja im se poklanja. Moram priznati da i meni samom nije bilo lako da se sprijateljim sa novim putevima na koje je uka­ zao Frojd, a koje sam kao mlad lekar upoznao iz nje­ govih, tada malobrojnih dela. U to vreme bavio sam
[*] Prevod engleskog predavanja održanog na kongresu Societv of Public Health, Zurich, 1929. Objavlje.no u Journal of State Medicine, London, 1930, XXXVIII, 6. S.' 348—354.

295

se eksperimentalnom psihopatologijom, pri čemu su me uglavnom interesovali poremećaji reakcije u tako­ zvanom asocijativnom eksperimentu. Pri tome nisam mogao da pred vidim da moji rezultati neosporno pot­ vrđuju činjenice potiskivanja, subistitucije i simbolizacije koje je opisao Frojd. Isto tako nisam mogao ni da zaobiđeni važnu ulogu seksualnosti u etiologiji a naročito strukturi neuroza. Medicinska psihologija je još uvek pionirski po­ sao, a ipak izgleda kao da zvanična medicina počinje mnogo toga što je do sada procenjivala samo sa fizio­ loške strane da shvata i sa psihološke, sasvim nezavi­ sno od neuroza, čija se psihička priroda više ne može osporavati. S tim izgleda da je i medicinska psiholo­ gija izborila svoje mesto u lekarskom mišljenju. Ali gde student medicine može da izuči psihologiju? Za lekara je važno da nešto zna o psihologiji svojih paci­ jenata, o psihologiji neurotskih, duševnih i somatskih bolesnika. U ovom pogledu specijalista već raspolaže znatnim znanjima; ali univerziteti ne pospešuju ovak­ ve studije. Kada bih ja bio odgovoran za fakultet ne­ kog univerziteta, verovatno bih i ja bio uzdržijiv u odnosu na medicinsku psihologiju kao predmet, tako da zbog toga mogu razumeti ovakav stav. Kao prvo, ne može se prevideti činjenica da su se Frojdove teorije sukobile sa izvesnim duboko ukorenjenim predrasudama. Malo je pomoglo to što je Frojd kasnije modifikovao neke aspekte svog učenja. U očima javnosti bio je već obeležen pomoću njegovih prvašnjih, jednostranih i preteranih zaključaka. Osim toga ovi počivaju na materijalističkom gledanju na svet, koje od početka ovog veka sve više gubi tle. Frojdovo ekstremno gledište ne vređa samo neke ide­ alističke stavove, već ono ne odgovara ni prirodnim sklonostima čovekove psihe. Sigurno da čovekova pri­ roda ima svoje tarrne strane, ali kako laik tako i ra­ zumni naučnik su ubeđeni da ova ima i svoje dobre i pozitivne strane, koje su bar isto toliko stvarne. Zdrav ljudski razum se opire tome da se sve izvodi iz seksualnosti i drugih moralnih inkompatibilnosti. Jedno takvo shvatanje je isuviše destruktivno. 296

mada po­ stoji psihologija za lekare. Dalji razlog suzdržanosti leži u tome što nedo­ staje jedna stvarna medicinska psihologija. Ona je nešto opšte ljudsko sa odgovarajućim odstupanjima.Frojd pripisuje nesvesnom izvanredni značaj. pa čak ako su ovi. pošto mejuseza ili bilo koji psihički konflikt mnogo više zavisi od ličnog stava pacijenta nego od njegovog istorijata detinjstvajSasvim neza297 . ona ima ne­ obično važne socijalne i kulturne aspekte. bio je prinuđen da se pozabavi principijelnim pitanjima. jer inače postoji opasnost da se potceni svesno. bez kojih ne bismo mogli da zamislimo ljudsku psihu. Ipak se treba čuvati od preteranog na­ glašavanja nesvesnog. ipak je čud­ novato da se čovečanstvo u svim vremenima ćutke vladalo po ovim zakonima. a ipak se pri tom radi o shvatanju kome se ne može odreći izvesna važnost. pronalazak naših zlonamernih predaka. Zbog to­ ga je nemoguće govoriti o opštoj i normalnoj psiho­ logiji kao o čistom produktu nastalom iz sukoba in­ stinkta i morala ili sličnih suprotnosti. Naprotiv. I sam Frojd. koji svest podiže kao arbiter mundi. Ovo se. Ona isto tako nije samo nešto instinktivno ili biološko. Ali kako svest precenjuju racionalnosti. Psihologija nije samo stvar specijalista. koji je hteo da svoju psihoanalizu ograniči na medicinsko područje (samo povremeno prelazeći na druga područja). dotičnog oboljenja itd. međutim. čime se konačno dospeva do potpuno mehanističkih shvatanja. Kada bi to bio slučaj. onda bi isto tako dobro mogla biti obrađena u nekom od poglavlja udžbenika biologije. pa ipak se ono ne bi smelo vrednovati više od svesti. ne slaže sa našim instinktom. Već površni tret­ man inteligentnog pacijenta bezuslovno vodi do os­ novnih pitanja. niti se ograničava samo na izvesna obo­ ljenja. Pre svakog po­ četka čovek je samom sebi dao svoje sopstvene zako­ ne. koja daleko prevazilaze čisto medicinska područja. ali ovo njegovo gledište nema velikog eha. koja zavise od vrste praktičnog poziva. kako izgleda da smatra Frojd. zdra­ va je pojava da se i nesvesnom prizna vrednost koja mu pripada.

na primer. da se može i obrnuti. Ovo ima svoje dobre razloge. U stvari samo p o ­ znavanje uzroka pomaže isto tako malo kao što bi. a pored toga je ovaj ili onaj faktor sna eliminisan pomoću cenzora itd. koja ne bi uzimala u obzir ove tendencije. on mora konačno da izađe na kraj sa tim. ne bi bila dovoljno temeljna. Po mome mišljenju terapija. Zadatak psiho­ terapije se sastoji u tome da menja svesni stav. a to mu uspeva samo pomoću zauzimanja odgo­ varajućeg stava. to su uglavnom interpretacije. San je isto tako genuin 1 298 . često se njegova neuroza i sastoji upravo u fiksiranosti za prošlost i u tome što neurotičar pokušava da prošlošću sve objasni i sve opravda. Frojd ima posebnu metodu interpre­ tacije psihičkog materijala. on dolazi do svojih tipič­ nih zaključaka ne samo stoga što materijal poseduje seksualni aspekt. na primer. Frojd smatra da je san fa­ sada. Ali moja kritika ne ide tako daleko da bi osporavala izvanrednu moć retrospektivne tendencije. njoj pripisujem veliki zna­ čaj. Pri tom se samo na izgled radi o činjenicama. Tumačenje je u stvari jezgro teškoća. jedva da postoji ijedan neurotičar koji se isuviše rado ne drži svojih ranijih patnji da bi se u svojim sećanjima što potpunije naslađivao samosažaljenjem.visno od uticaja koje je morao pacijent da trpi u svo­ joj mladosti. Nasu­ prot tome Frojd stavlja težište na etiologiju slučaja i pretpostavlja da će izlečenje neuroze uslediti čim se privedu u svest njeni uzroci. da ne postoji cenzor i da nesvesno dolazi neposredno do izraza u snu. Frojd sledi retrospektivne tendencije do kraja i tako dospeva do svojih opšte poznatih otkrića. Sigurno da jedno nije moguće bez drugog. ali glavni akcenat trebalo bi staviti na (svesni) stav pacijentov. Naprotiv. Stav je od najvećeg značaja. već pre svega što ga sagledava na određeni način. Isto tako dobro može se pretpostaviti da san ne predstavlja fasadu. a ne u tome da goni i lovi potonula dečja sećanja. pokazuje u nje­ govom tretmanu snova. Ovo se. tačno poznavanje uzroka rata moglo da podigne vrednost francuskog franka. Kao što je poznato u ovom pitanju zauzimam kri­ tički stav prema Frojdu.

u najvećem broju slučajeva samo sporedni produkt. da nije on upravo ono što je pacijentu preko potrebno da bi iznova izgradio svoj svesni stav? Smatram da je incestna želja. poverenja i vernosti — ukratko. Sigurno da ne nedostaju infantilne per­ verzije. što je konačno sve drugo samo ne fasada. da li smo baš tako sigurni da ono što se javlja kao incestuozna želja i kao takvo tumači. nešto što Frojd redukuje samo negativno.kao belančevina u mokraći. naime osećanje dečje nevinosti. može propasti. Ako se san shvati na ovaj način. i da se suštinski sadržaj re­ gresivne tendencije može sagledati upravo u pomenutim željama. i u stvarnosti nije ništa drugo? Ako se savesno i bez teorijskih predrasuda potrudimo da pronađemo šta pacijent stvarno traži u svom ocu ili svojoj majci. pošto želim da ga izlečim a stoga m o ­ ram da primenim sva raspoloživa sredstva da bih p o ­ stigao taj terapijski cilj. sve­ sno ga podstičem da se pozabavi ovim dragocenim sećanjima. Regresivna tendencija kazuje jedino da pacijent traži sebe u svojim dečjim sećanjima. Njegov dotadašnji raz­ vitak bio je jednostran. bitni delovi ličnosti nisu uzi29» . a pri tom se prepuštam njegovom kriterijumu vrednosti. nešto što ima mnogo imena. često na svoju štetu. onda po pravilu nećemo naći incestne želje već pre pravi zazor od tako nečega. možda. i da zbog toga. kao i ostali per­ verzni seksualni aspekti. Ali. Nemam ništa protiv ako se pacijent u ovom smislu vrati u detinjstvo ili ako se zadubi u dečja sećanja. Naprotiv. zbrinutosti i sigurnosti. Isto važi i za regresivne tendencije. Pokazalo se da on traži nešto sasvim drugo. Ne priključujem se ni činjenici da prepuštanje ovim dečjim sećanjima za pacijenta predstavlja rizik. međusobne ljubavi. pri­ rodno da se dospeva do sasvim drugačijih zaključaka. Po mome shva­ tanju kod njih se ne radi o vraćanju u infantilnost već o legitimnom pokušaju čoveka da nađe nešto sebi neophodno. ponekad u svo­ ju korist. Da li je ovaj cilj regresivne tendencije stvarno tako potpuno neopravdan? Ili.

Prema prvobitnoj Frojdovoj ideji nesvesno je neka vrsta posude ili sobe za starež. a realista će uvek obezvređivati lepe iluzije intuitivca. što je konačno dovelo do njegovog za­ kazivanja. Ali i ovde se ne srne biti jednostran. Ono je psihički život pre. na primer. naime intraverzija i ekstraverzija. više od toga. za potisnuti ma­ terijal. koji su bili svojstveni još ancestralnoj psihi. sve dok su donekle usklađeni jedan sa drugim. oni čeznu za izgubljenim rajem. Kao što novorođeno dete dolazi na svet sa gotovim i visoko razvijenim moz­ gom.mani u obzir. tako se i nesvesna psiha sa­ stoji od nasleđenih instinkata. taj će svoj britki intelekt razviti na račun osećanja. Jednostrani ljudi gledaju unatrag u detinjstvo uvek kada dospeju u ćorsokak. Onaj ko. infantilne želje ili tome slično. Sa malo više idealističkog stava stvari se mogu tumačiti i drugačije i tako dospeti do psihologije koja uzima u obzir i ono pozitivno a ipak je tačna kao i ona koja vidi samo tamnu. Unutar ovog više opšteg okvira sreću se mnoge finije lične razlike. U mojoj knji­ zi Psihološki tipovi pokušao sam da pokažem kuda vodi takav jednostrani razvitak. funkcija i oblika. za vreme i posle uspostavljanja svesti. izvesnim paci­ jentima može samo koristiti. ima bistru glavu. ili njihovi snovi oživljavaju čarobna sećanja na davno potonulu prošlost. Mogu se razlikovati dva principijelno različita glavna stava. Zašto ne bi trebalo tamo gde je to moguće činjenice tuma­ čiti u prihvatljivom i pozitivnom smislu? To je za veći broj ljudi bolje i u svakom slučaju više ohrabrujuće. ono je naprosto osnova i preduslov svesti. zasenčenu stranu. sa kojim su u vezi sa sada već manje vrednom funkcijom. do čije je diferencijacije došlo kroz iskustvo to­ kom bezbrojnih vekova. Nesvesno je. međutim. Oba su po sebi korisni sta­ vovi. Opasna je samo naglašena jednostranost. koje su uslovljene dominacijom neke određene psi­ hičke funkcije. doduše drastična ali lekovita istina. Ovo kolek­ tivno nasleđe ne sastoji se od nasleđenih predstava 300 . ako im se katkada saopšti. Zbog toga mora da se vraća. nego kada se sve svodi samo na infantilne sklonosti.

kada stane i ostane kod ništavnosti kao što su incest i druge neplodne fantazije ili kod osećanja niže vrednosti. shvaćeno kao opšta predispozicija ka ekstrem­ nom konzervatizmu. u neku ruku kao garancija za to da se nikada neće desiti nešto novo. logičnu diskusiju. dakle nešto što se ni na koji način ne može uporediti sa koncentrisanim misaonim procesom svesti. radi se o vrlo komplikovanoj mre­ ži koju sam ja označio kao arhetipske uslove. takozvani »po­ zitivni« zaključak. sve unazad do Metuzalema. pa ipak ono je istovremeno tvrđava konzervatizma. onda ne bi postojala stvaralačka fantazija. Nesvesno je. Ali ovde nije mesto za iscrpnu. međutim. čak kao smeli novator. pošto stvaralačka mašta postoji. dakle. Kada bi ovaj iskaz imao neograničenu važnost. To su nadahnuća. Ako se predoči ono što sam upravo naveo o zna­ čaju nesvesnog i regresivne tendencije.već od mogućnosti za takve predstave — drugim re­ cima od apriori kategorija mogućih načina funkcionisanja. Sam čo­ vek je paradoksalan. Kod stvaralačke fantazije radi se o procesu pri kome psihički sadržaji iz područja nesvesnog prodiru u svest. shvatiće se zbog čega kod pacijenata nastaju ove tendencije i ko­ liko su one opravdane. Priznajem da ovo shvatanje izgleda paradoksalno. što se ne može menjati. Ova je. dovela do radikalnih promena i obnavlja­ nja. Ima svog dobrog razloga što se naša rasprava za­ vršava sa paradoksom i da ovo paradoksno kazivanje pre odgovara istini nego jednostrani. Retrospektivno i introspektivno ponašanje je patološko i pogrešno samo onda. i nije samo pre­ rogativ nesvesne psihe. Svakako to nije tako jed­ nostavno. Ova či­ njenica implicira da će se čovek u određenoj situaciji verovatno ponašati onako kako su se ponašali nje­ govi preci. Stoga naš zaključak mora biti delimično pogre­ šan. ali činjenice su takve. naprotiv. Ovakvo nasleđe može se označiti kao instinkt u prvobitnom smislu te reči. Retrospekciju i introspekciju treba još intenzivnije potpomagati. Tako se nesvesno može posmatrati kao stvaralački faktor. pošto tada pacijent ne upo301 .

budući da se čvrsto drži negativnog i ličnog pojma nesvesnog. recimo. Ovakve tekovine ojačavaju njegov stav. Kroz to on povećava svoj skromni lični posed. 302 . Ako se pocepa veo ove nezdrave i pogrešne pred­ stave. neka Strindbergova dra­ ma.znaje samo svoje infantilne želje. koji se pokazao nedovolj­ nim. onda se iz uske. Na ovaj način pokazuje mu se njegova povezanost sa celim čovečanstvom. tj. i to je takođe razlog zbog čega su kolektivne ideje oduvek bile od tako velike važnosti. prirodno tle čovekovog duha. Ovakav način mišljenja je apsolutno jalov i odgovara stvar­ nosti toliko koliko. onako kako je oduvek bilo i kako će uvek biti. već osim toga pro­ dire u sfere kolektivno nesvesnog. Jedino na ovoj osnovi možemo steći nov i upotrebljiv stav. gde najpre otkriva riznicu kolektivnih ideja a zatim i sopstvene stva­ ralačke snage. Ne vodi nikuda ako se ve­ ruje da je vitalna osnova čoveka samo lične prirode i na taj način privatna »affaire scandaleuse«. prigušene. u dušu čovečanstva. Izgleda kao da je Frojd zastao u svom sopstvenom pesimizmu. lične atmosfere dospeva u široko područje kolektivne psihe i u zdravo.

stoga. Ako bi čovek hteo da skicira sažetu sliku ovog mnoštva. Da je u mojoj moći. po svoj prilici. drugačijih mišljenja. Isključimo li i odbacimo jedno takvo mišljenje nat ] Predavanje objavljeno u kongresnom izveštaju nemačkog psihoterapijskog društva. 1950. uživao bih da to učinim. stvaraju svoje posebno shvatanje. onda bi na svojoj paleti morao da skupi celokupnu dugu sa svim njenim nijansama. Među nama ima veliki broj onih koji ne pripadaju nijednoj partiji. 1929. ipak time ni izdaleka nije iscrpljen broj po­ stojećih. Ali kada se susretnemo sa pitanjem strukture neuroza i principa terapije. Iako su u ovom pogledu dve struje ili škole naišle na veliki odziv. koji. da ne odgovaraju posebnoj psihologiji. 5. 1 303 . posebnom temperamentu. izd. i u Seelenprobleme der Gegenwart.. prvenstveno mogu lečiti psihičkom terapi­ jom.IV CILJEVI PSIHOTERAPIJE Danas. onda prestaje ova jednodušnost. u opštem sukobu mišljenja. tako da se mora priznati da danas još ne postoji svestrano zadovoljavajuće shvatanje kako su­ štine neuroza tako ni principa njihovog lečenja. jed­ noj više ili manje opšte prisutnoj psihičkoj činjenici. jer mi je oduvek bila potreba skupno sagledavanje različitih mišljenja. Ovakva mišljenja uopšte ne bi mogla na­ stati pa čak i sabrati sledbenike. svi se slažu sa uverenjem da su neuroze funkcionalni psihički poremećaji i da se.

To je svakom vidljivo. koja se kao kolektivno-psihološka pojava. koja u Frojdovim shvatanjima nisu dobila svoje pravo mesto. istovremeno pojavila i na drugim mestima. treba da poduči psihologa da se ovaj način mišljenja i osećanja susreo sa relativno široko rasprostranjenom dispozicijom. slično Frojdu. Bila bi neoprostiva greška prevideti istinitost ovih shvatanja. tj. u drugim gla­ vama i u drugim oblicima. našao s ove i s one strane okeana. Frojd je jedan od eksponata psihičke činjenice tog doba. 2 Odobravanje koje je Adler. koje je od njih stvorilo svoje teorijske eks­ ponate. duhovnom stru­ jom. Ne može se osporiti da ovo mišljenje obuhvata psihička činjenična stanja. ukazuje na neospornu činjenicu da potreba za sopstvenim uvažavanjem. kako Frojdovog tako i Adlerovog. tj. 1904—1913. Odjek koji je našao Frojd sa svojom kauzalističkom seksual­ nom teorijom i mišljenjem da se psihička zbivanja uglavnom vrte oko infantilnih zadovoljstava i njihovog zadovoljenja. ne možemo upuštati. Obe istine odgovaraju psihič8 Leipzig. mi bismo izvršili nasilje nad našim sopstvenim iskustvenim materijalom. onda ćemo time kao nesporazum odbaciti i taj posebni temperament ili tu posebnu osnovnu činjenicu.prosto kao pogrešno. može da pruži zadovoljavajuća objašnjenja vrlo velikom broju lju­ di. Podsetio bih s jedne strane na radove Havelok Elisa (Havelock Ellis) i Augusta Forela (August Forel) i skupljače Anthropophyteia zatim na seksualne eksperimente postviktorijanske epohe u anglosaksonskim zemljama i na široku dis­ kusiju o seksu u tzv. iz razum­ ljivih razloga. koja po sebi opet ima poseban istorijat. beletristici koja je sigurno za­ počela već sa francuskim realistima. Svakako da ne treba iscrpno da navodim sa kakvim se kilektivno psihološkim i socijalnim uslovima susrelo Adlerovo shvatanje. u koji se ovde. 304 . ali bi isto tako bilo neoprostivo jedno od ovih smatrati jedinstvenom istinom. neza­ visno od Frojdove teorije. za­ snovana na osećanju manje vrednosti. pod drugim uslovima.

Ne bi mi nikada palo na pamet da moj put od­ vojim od Frojdovog. Nijednog od ove dvojice autora ne bih mogao da okrivim za neku fundamentalnu zabludu. ljudsku dušu. U mojoj skoro tridesetogodiš­ njoj praksi snabdeo sam se znatnom kolekcijom neuspeha. pošto ovde leži najneposrednija potreba za modi­ fikacijom. I zapravo mogu da go­ vorim samo o pokušaju da sebi rasvetlim tamne. jednoj i takvih koje najbolje možemo izložiti i objasniti po drugoj teoriji. Zasad imamo samo više ili manje plauzibilna mišljenja. Odabrana dela. Iz uspeha 30 Jung. pošto smo još daleko od toga da temeljno poznajemo najotmeniji objekt nauke. psi­ hičke činjenice ili da prebrodim terapijske teškoće. Upravo bih se zadržao na ovom drugom momen­ tu. sa nedovoljnom teo­ rijom može se dugo izdržati.kim stvarnostima. onda to ne treba pogrešno razumeti kao uzdizanje neke nove istine ili čak kao najavu konačnog jevanđelja. onda je to danas slučaj u primenjenoj psihologiji. budući da priznajem njihovu relativnu tačnost. II i 305 . Kao što je poznato. Isto važi i za moj odnos prema Adlerovom shvatanju. da bih skoro mogao da se pridružim gColridžovoj (Coleridge) ispovedi: »Verujem u jeUrui i jedinu spasono­ snu crkvu. Prema gore iznesenim j e d v i da je potrebno na­ glašavati da istinitost mojih odktupajućih mišljenja isto tako osećam relativnim i d a sebe samog doživ­ ljavam kao čist eksponat neke druge dispozicije. počev od primitivnog vrača i izlečitelja molitvama. da se nisam sudario sa činjeni­ cama koje su me prisilile na modifikacije. Stoga ako izlazim pred slušaoce da bih rekao ne­ što o mojim shvatanjima. koliko je m o g u ć e . Stvarno ima slučajeva koji se uglavnom mogu objasniti prema. koji su mi bili upečatljiviji od uspeha. Uspehe u psihoterapiji može imati svako. čiji sam zasad jedmr^plan^« Ako bi igde trebalo biti skroman i uvažiti pri­ vidno mnoštvo protivurečnih mišljenja. primenim obe hipoteze. ali ne i sa nedovoljnom terapijskom metodom. već sam naprotiv sklon da. koja se još za­ sad nigde ne poklapaju.

pri­ znajem i praktički utoliko što svaku mogućnost koju mi pružaju njihova gledišta koristim u terapiji pa­ cijenata. a da na izgled ne preostanu štetni zaostaci. Nasuprot to­ me neuspesi su dragocena iskustva. Nasuprot tome život starijeg čoveka stoji u znaku kontrakcije. Glavne teškoće imao sam sa pacijentima poodmaklog život­ nog doba. tako stariji uzmiče pred smrću! Ono što je mladom nekad bio normalan cilj. Skoro je nemoguće ovde izložiti sve uslove pod kojima sam doživeo brodolome. već nas oni prisiljavaju i na promenu naših shvatanja i me­ toda.psihoterapeut uči malo ili nimalo. kod starijih ljudi često nije slučaj. Moram se zadovoljiti sa tim da iznesem bar neke tipične slučajeve. za koju u I voj liniji zahvaljujem Frojdu a zatim i Adleru. dok njegova neuroza izgle­ da da uglavnom počiva na oklevanju ili uzmicanju od ovog smera. Dok s jedne strane veliku potporu. Kod mlađih ljudi po pra­ vilu izlazio sam na kraj sa već poznatim stanovištima. pošto ga ovi uglav­ nom učvršćuju u njegovim zabludama. Oba gle­ dišta se izvrsno mogu primeniti kod mlađih ljudi. jer Frojdova je. tako korenito da bi se skoro moglo govoriti o psihologiji životnog prepodneva i životnog popodneva. Ovo. održavanju postignutog i smanjenju ekspanzije. posle četrdesete. Kao što mladi neurotičar zazire od života. prema mom iskustvu.fPopravilu život mladog čoveka stoji u znaku opšte ekspanzije za stremlje­ njem vidljivim ciljevima. Njegova neuroza uglavnom počiva na vremenski nesrazmernom zadržavanju mla­ dalačkog stava. kao i Adlerova. konačno isto onako kao što se kroz oklevanje mladog neurotičara njegova prvobitna nor306 . pošto se u njima ne otvara samo put ka nekoj boljoj istini. Uopšte mi izgleda da se duševne osnovne činjenice tokom života jako menjaju. starom postaje neurotska prepreka. tendencija dovesti pacijenta do prilagođavanja i normalizacije. moram sa druge strane istaći da sam pretrpeo neuspehe za koje držim da nisu bili neizbežni da sam na vreme uzeo u obzir one činjenice koje su me naknadno naterale na modifikacije.

fikcije. koje sam lekar često sasvim nesvesno sprovodi a koje se. odnosno njegova du­ ševna svojstva. itd. Ova lekareva skromnost je sasvim na mestu. posmatrano principijelno. I ove sta­ vove posmatram kao bitne indikacije. koja i njemu mogu biti sasvim ne­ svesna. Ali i unutar mladalačke faze života ima razli­ čitih indikacija. isto kao čestu dominaciju izvesne psihičke funkcije nasuprot drugih funkcija. mišljenja sam da nije neophodno da lekar zna bolje od pacijenta. nekom uspešnom čoveku sa izraženom psihologijom zadovoljstva. npr. tretirati po Frojdovom stanovištuj kao što bi i obrnuto bio težak nespo­ razum Adlerova gledišta nametati npr. koje se ne uklapaju ni u jednu šemu. Tako je. Shodno tome moraju se i modifikovati ciljevi terapije. uopšte ne slažu sa njegovim teorijskim opredeljenjem. s obzirom na činjenicu da do danas ne samo da nema opšte važeće psihologije. prenos.malna zavisnost od roditelja preobraća u životu oprečni incestni odnos. Poznato je da ja in puncto temperamenat pret­ postavljam dva različita osnovna stava. imaju obrnuto značenje nego kod starijih. pod: Funktion. potiskivanje. »nekog neuspešnog sa infantilnom potrebom za uvažavanjem sopstvene ličnosti. Stoga mi starost pacijenta izgleda nada sve važna indikacija. otpor. po mome mišljenju. Naime. već da osim toga postoji nepoznato mnogo temperamenata i više ili manje individualnih psiha. Psychologisćhe Typen. 20* 307 . dakle. naime ekstrovertni i introvertni stav. 86. Sklon sam da duboke otpore najpre shvatim ozbiljno — ma kako ovo zvučalo paradoksno. vitium artis pacijenta sa tipom Adlerove psihologije. Otpori pacijenta mogu biti dragoceni putokaz u sum­ njivim slučajevima. oslanjajući se na tipične razlike koje su otkrili mnogi poznavaoci ljudi. Prirodno je da kod mladog Čoveka neuroza. Nečuveno mnoštvo individualnih života uslovlja­ va zapravo neprestane modifikacije. 3 3 Up. uprkos sve prividne sličnosti.

jer se obično pretpostavlja da terapeut ima cilj. ako je ikako moguće. Koliko je to god moguće ostavljam da iskustvo odluči o terapijskim ciljevima. pa čak ima slučajeva gde je prividni iz­ raziti materijalizam. zbog čega izraz »indikacija« na žalost ne znači ništa više do samo upozoravanje na opasnost od jednostranosti. ili možda samo o kompenzaciji suprotnosti. Svako ima svoj oblik života u sebi. Cesto su to čak urođene strasti. ne uzimam u obzir teorijske pretpostavke o strukturi neuroze i o onome što pacijent navodno može ili tre­ ba. žulja drugog. kao čist nesporazum. habitusu. izbegavanje reli­ gijskog temperamenta. Ovo možda može iz­ gledati čudno. Možda bi to trebalo da bude tako. po mome mišljenju. nesvesnim faktorima. 308 . koje ne može iskoreniti nikakva kritika niti ubeđivanje. Najveće odluke u čovekovom životu po pravilu su mnogo više podređene instink­ tima i drugim tajanstvenim. nego svesnoj volji i dobronamernoj razboritosti. boljim ne može zameniti. I ovo je indikacija koja se. tako da nema opšte važećeg životnog recepta. iracionalni oblik koji se nikakvim drugim. onda može skoro izgledati kao da se pod tim. iako ovi nisu češći od prethodnih. U svakom pojedinom slučaju mora se postaviti pita­ nje da li se radi o stavu ili tzv. pri čemu se ne sme smatrati da je ovakvo držanje slučajno ste­ čeno. misli na indikaciju za ovu ili onu terapiju. kao u medicini. Jedva je mo­ guće da on može nešto znati bolje od prirode i volje za životom bolesnika. ali psihoterapija danas još nije tako daleko. Moram priznati da sam se u ovom pogledu tako često varao da sad u svakom konkretnom slučaju.Po pitanju temperamenta ne bih smeo da ne pomenem da ima ljudi čiji je stav pretežno duhovni i takvih čiji je pretežno materijalistički. Ci­ pela koja odgovara jednom. ne sme prevideti. Kada koristimo izraz »indikacija«. Čovekova psiha je nešto čudovišno dvosmisleno. Danas se još lakše sreću obr­ nuti slučajevi. u osnovi uzev. Upravo u psihoterapiji izgleda mi uputno ako lekar nema nekog sigurnog cilja.

ne sprečava da se u prvom momentu ide što je moguće dalje sa normalizacijom i racionalizacijom. Ovde moramo sle­ diti prirodu kao vodiča. Ovaj svojstveni materijal pruža racionalnim te­ rapijskim metodama naročiti otpor. pošto ne znam ništa da od­ govorim pacijentu kada mi postavi pitanje: »Šta mi savetujete? Šta treba da radim?« A stvarno i ne znam. Pune dve trećine mojih bolesnika nalaze se u drugoj polovini života. Nemam ništa protiv ako se ovi slučajevi obeleže kao opšta neuroza našeg doba. Ono što imam da kažem počinje tamo gde zapo­ činje razvitak. A što se tiče takozvanih nor­ malnih. 309 . već od besmislenosti i bespredmetnosti nji­ hovog života. već više razvitak stvaralačke klice koja se nalazi u pacijentu. kojima normali­ zacija ništa ne kazuje. Ako je terapijski uspeh dovoljan. naravno. Bolesnički mate­ rijal koji mi stoji na raspolaganju je svojstven: svezi slučajevi su u znatnoj manjini. ono što mogu da dodam pitanju terapije ogra­ ničava se na one slučajeve. kod kojih racionalna te­ rapija nije dala dovoljne rezultate. a prestaje terapijski postupak. Kod većine mojih slučajeva iscrp­ ljeni su resursi svesti — za to odgovara svakodnevni engleski izraz: »I am stuck« — »ne ide dalje«.Sve ovo. često izvanredno sposobnim individuama. \Ali ako nije do­ voljan. Ova činjenica je ono što me uglavnom prisiljava da tražim nepoznate mogućnosti. onda terapiju uz rizik. Oko trećina mo­ jih slučajeva ne pati od neuroze koja se može odrediti klinički. moja nesvesna duša reagovati na nepodno­ šljivi zastoj. Kao što se vidi. treba usmeriti prema iracionalnim datostima bolesnika. kada moja svest više ne vidi neki prohodni put pred sobom i zbog toga zastane. onda se treba na tome zaustaviti. Jedino znam da će onda. verovatno stoga što se najčešće radi o socijalno prilagođenim. Najveći broj iza sebe već ima neki oblik psihoterapijskog lečenja i to sa parcijalnim ili negativnim uspehom. i to što onda radi lekar manje je terapija. tek tu nisam u stanju da im serviram gotove poglede na život.

po pravilu. dakle. Ali s druge strane znam da. već je to praktičan. koji je u sva vremena uslovljavao tipične reakcije i kompenzacije* Stoga sa izvesnom verovatnoćom možemo računati sa tim da će se pojaviti nešto odgovarajuće u reakcijama nesvesnog. 310 . moram uštedeti za slobodno vreme. pri tom nešto proistekne kada se o snu dugo i dovoljno temeljno razmišlja. drugačije rečeno: fene ide dalje« je tipičan događaj. Ne smem insistirati na tome da je rezultat prosuđivanja sna naučno dokaziv ili održiv. npr. već sasvim jednostavno zbog nedoumice. Jedini kriterijum koga smem da priznam je. zbog toga pokušavam da to nađem u snovima. Moju naučničku sk'lonost. kada se on nosi sa sobom. naime želja da uvek i znam za­ što nešto deluje. Moram se sasvim zadovoljiti time da to nešto kazuje pacijentu i daje strujanja njegovom životu. To znači. jer se tim u stvari povodim za autoerotskim sporednim ci­ ljem. pošto ovi ipak daju imaginacije. Ovo ne činim zbog toga što eventualno insistiram na ideji da se sve mora postići sa snovima ili što bih sam posedovao neku tajanstvenu teoriju snova po kojoj bi to moralo da se tako i tako odvija. važan znak koji pokazuje pacijentu kuda nesvesni put us­ merava. što je bar nešto više nego ništa. činjenica da rezultat mojih nastojanja deluje. tj. Isto tako nisam sasvim siguran da li moj način sa kojim bara­ tam sa snovima uopšte zaslužuje naziv metoda. Ja nemam neku teo­ riju snova. Ne znam odakle bih inače nešto uzeo. Delim sve predrasude protiv tumačenja snova kao su­ štinu sve nesigurnosti i samovolje. Ovo nešto naravno da nije na­ učni rezultat sa kojim bi se moglo razmetati ili koji bi se mogao racionalizirati. u sno­ vima.Ovo »ne ide dalje« je psihički proces koji se to­ kom razvitka čovečanstva ponavljao bezbroj puta tako da je čak postao motiv mnogih bajki i mitova. ~u ovakvim slučajevima se stoga moja glavna pažnja usmerava na snove. ne znam kako nastaju snovi. oni ipak ukazuju na nešto. gde onda za zaključana vrata postoji magična lozin­ ka ili korisna životinja za nalaženje skrivenog puta.

1 staje neinteresantna. pa čak ni pacijent. pri čemu još ni izdaleka nije potrebno i da znamo zbog čega dolazi do ovakvog dejstva. već samo predosećajne ili »rekognoscirajuće« snove. socijalni položaj itd. zbog* čega imam običaj da kažem pa­ cijentu: »Ne verujem. t j . koji u početku čoveka obično preneraze. besmislena a njeni ciljevi odj e d n o m više nisu vredni poštovanja. kod drugog može postati hronično stanje. naro­ čito onda kada pokušavaju da dokuče nešto iz buduć­ nosti. 311 . Moram priznati da ne znam da li to snovi sadrže. Tada može doći do iznenad. Cesto i meni samom nisu verodostojni. i ne bi mi bilo teško da ovakve incijalne snove učinim plauzibilnim. snovi u početku poduhvata ove vrste. odakle znam da snovi sadrže nešto tako kao »nesvesna metafizika«. često se ovi zastoji i dezorijentacije zbivaju onda kada je život postao jednostran. Sigurno će mi se prigovoriti. Ove mogućnosti leže još u području racionalnog. U velikom I broju slučajeva snovi najpre ukazuju na prošlost i podsećaju na zaboravljeno. Ovo'posebno važi za snove koji sadrže nešto kao nesvesnu metafiziku«. Sva dotadašnja delatnost po. pri čemu se obično sanja u nečuveno bizarnim oblicima. kao npr. o kojima svest nikada ne bi pretposta­ vila da bi mogle biti problematične ili osnova kon­ flikata. Stvarna teškoća počinje tek kada snovi ne ukazuju na išta opipljivo.« Kao što je rečeno.Beskrajno su raznoliki sadržaji inicijalnih snova. a to čine često. Naime. Ali san može otkriti trag. U drugim slučajevima snovi ukazuju na sadaš­ nje činjenice. izgubljeno.I nog tzv. Ali sledite trag. a da o tome niko ništa ne zna. U ovim slučajevima često se sreće da negde u prošlosti leže pokopane drugačije razvoj-' ne mogućnosti ličnosti. Ovakvi snovi sadrže samo tragove mogućnosti i zbog toga nikada ne mogu izgledati verodostojni stranom licu. gubitka libida. Pod ovim snovima ne podrazumevam obavezno proročke snove. brak. Ono što je kod I jednog samo prolazna ćud. naime mitološko mišljenje u analogijama. jedini kriterijum je podsticajno dejstvo.

Zato znam isuviše malo o snovima. međutim. koja se racionalno uopšte nije mogla smisliti. Da je proučavanje okultizma bolesno. snevaču je imponovalo kao nova interesantna misao. iznenada setio da je pre dve godine započeo sa proučavanjem okul­ tizma. stvari se stavljaju u pokret tako da je bar u principu prevaziđen zastoj. Pomoću ove tihe promene. Ova mi­ sao je za njega značila kritiku. To je nekako po­ gađalo. On se. Dete je očigledno bilo njegovo duševno interesovanje — po­ misao. kada snevač pomoću svog sna biva naveden na ovakve misli. tj. to u ovoj slici nije mogao da oseti nešto lično. tokom koga je otkrio i psihologiju. ja ne dajem prilike samo pacijentu da se nešto doseća u vezi sa snovima. Ja idem još dalje: naime. Posmatrano čisto teorijski ova slika sna mogla je da znači sve ili ništa. Znači li neka stvar ili neka činjenica uopšte ikada nešto? Sigurno je samo da je čovek taj koji tumači. Snena činjenica bolesnog deteta pokazala se najpre kao ne­ dostupna. već i samom sebi. Iznosim mu moja dosećanja i miš­ ljenja. na koju ja sam ne bih došao. ma šta to — po našem nemerodavnom mišljenju — bilo. Jedino vidim dej­ stvo kod pacijenata. Ako pri tom treba da dođe do sugestivnog 312 . Radilo se o dvogo­ dišnjoj devojčici. pošto nikako nije odgovarala stvarnosti. tako da u ovom smislu mogu govoriti i o »nesvesnoj metafizici«. — U dužem inicijalnom snu jednog mog »normal­ nog« slučaja glavnu ulogu igrala je činjenica da je dete sestre snevača bilo bolesno. pridaje značenje. a time se podstiče i izvesna promena stava. koji je bio teško bolestan. U stvarnosti njegova sestra je pre izvesnog vre­ mena izgubila dečaka. Kako između snevača i njegove sestre nisu postojale neposredne i bliske veze. Na osnovu ovog primera mogao bih figurativno reći: san je smatrao da su okultna proučavanja sne­ vača bolesna. Ovde bih hteo da dam mali primer. A to je za psihologiju bitno. inače nijedno od njene dece nije bilo bolesno. A to je odlučujuće: što deluje.

ja ne mislim loše o fantaziji. arheologije i uporedne teologije. u osnovi uzev. mi­ tologije.' Smatram da ne treba potcenjivati rizik podu­ hvata. Cak se može staviti ironična primedba — a to se često i činilo -— da. beskrajno mnogo znači što može stupiti u iracionalnu sferu življenja i doživljavanja. Naime. Naime. pri ovom postupku lekar samo fantazira zajedno sa svojim pa­ cijentom. kome čak ova promena može dati novi sjaj. može sugerisati samo ono za šta već i onako postoji spremnost. Tako smo u stanju da na izgled sa beznačajnostima skliznemo u susedna područja. već samo moram da zajedno sa pacijentom tra­ žim dejstveno. čiju će jalovu prirodu uskoro otkriti svaki onaj obda313 . Nemam potrebe da dokazujem da je moje tu­ mačenje snova ispravno — prilično bezizlazan podu­ hvat. pošto se pri prvoj prilici ono netačno ponovo odstrani kao strano telo.dejstva. u krajnjoj liniji. a ipak nije našao bilo kakvog smisla i zbog toga nije zadovoljan. koji je u sferi ličnog i racionalnog učinio sve što je u njegovoj moći. U krajnjoj liniji mi se nikada ne uzdi­ žemo iznad fantazije. Najviše. kao što je poznato. za laika. Ja se čak naprežem da fantaziram sa paci­ jentom. već je sasvim istinita. sa kojima mogu obogatiti dosećanja mojih pacijenata. pošto se. skoro sam bio u iskušenju da kažem stvarno. Ova primedba nije protivrazlog. materinska stvaralačka snaga ljudskog uma. konačno. nedovoljnih. bolesnih i nezadovoljavajućih fantazija. zavisi od toga kako se posmatraju stvari. jer mi ova područja pružaju neprocenjive analogije. Ona mi je. onda to smatram dobrodošlim. Time se menja i aspekat običnog i svakodnevnog. Ne smeta što se pri ovom rešavanju zagonetki ponekad i zaluta. Najmanje sa smislom je uvek vrednije od velikog bez smisla. i da se tako znatno povisi moguć­ nost dejstva. Sigurno da ima beznačajnih. a ne od toga kakve su one. To je kao kada čovek počinje da nasumice gradi most. Meni je zbog toga posebno važno da poznajem po mogućstvu mnogo od primitivne psihologije.

kako kaže Siler (Schiller) »sa­ svim čovek samo tamo gde se igra«. moju teh­ niku mogu da izložim samo u principu. na­ ime isuviše ličan i zbog toga isključen iz ljudske zajednice. promena i postajanja. stanje proticanja. tako da on uoči i njegova nadlična značenja. za to je isuviše duboko i isuviše prisno spojena sa osnovama ljudskih i životinjskih instinkata. ipak je praktična činjenica da određeni broj neuroza u prvoj liniji počivaju na tome što se. Kako onda smemo potcenjivati snagu uobraženja? Normalno fantazija ne vodi u bespuće. Začuđujuće je kako uvek uspeva da sa svim izađe na kraj. . Naravno. 4 314 . U istoj meri je neophodno da imamo ne samo ličnu svest sadašnjosti. Ovde bih želeo samo da istaknem da se moj postupak ne srne shvatiti kao besciljan i bez ograničenja. 15. Oni među mojim čitaocima. onda je stav dotičnog očigledno pogrešan. . nisu nikakav dokaz protiv normalnog li­ činka. gde više ništa nije za uvek dato i beznadežno skamenjeno. Brief. 4 Dejstvo. A čovek je. Ma kako ovo zvučalo apstraktno. religijski zahtevi duše više ne opažaju zbog detinjaste sumanutosti prosvetiteljstva. kao što je poznato. Stvaralačka delatnost uobrazilje odvaja čoveka od njegove veza­ nosti za »ništa-do . sebi sam postavio kao pravilo da nikada ne izlazim izvan smisla koji leži u dejstvenom momentu. Naime. i da se jedino trudim da taj smisao što je moguće potpunije prive­ deni pacijentu u svest. Sva ljudska dela potiču iz stvaralačke fanta­ zije. dok je to u stvarnosti sasvim opšti doživ­ ljaj. predstavlja dovođenje u takvo duševno stanje u kome moj pacijent počinje da eksperimentiše sa svojim bićem. « i izdiže ga u stanje onoga koji se -igra. ali omaške. ako čoveka zadesi nešto šta mu izgleda kao da se tako nešto desilo samo nje­ mu lično. npr.ren zdravim ljudskim razumom. mogu da zamisle neophodne paralele. Današ­ nja psihologija bi. trebalo da zna da se odavSchiller: Uber die dsthetische Erziehung des Menschen. kojima su slučajno poznati moji ra­ dovi. Naime. najzad. već i nadličnu svest čiji duh ispunjuje istorijski kontinuitet. koje mi je cilj.

osim toga. u kome je sve nešto nesigurno i sumnjivo. to bih slikao. da sam slikar.ili iluminiranom ruko­ pisu ili i o bioskopu. on se psihološki nalazi u detinjstvu. Često se to mnogo ne razlikuje od pipanja u tami egipatskih piramida. A osim toga postoji opasnost. niti ja ne znamo kuda vodi put. Vraćajući se problemu moje tehnike. Ove znake iskorišćavam i stoga što u takvom tre­ nutku podstičem moje pacijente da nacrtaju ono što su videli u snu ili mašti. i da mi pacijent kaže: »Vidite. Po pravilu srećem se sa iz­ govorom da pacijent nije slikar. nalazi u neželjenom. koja inače često nastupa. i onako ne radi o lepoti. već samo o trudu koji će se preneti na slikanje. dakle. A upravo za religijsku funkciju neophodan je istorijski kontinuitet. Kako je ovo tačno. na šta obično kažem da i današnji slikari to nisu i da je zbog toga današ­ nje slikarstvo slobodno kao ptica na grani. 315 . pasivnom stanju. i sve dok se trudim da mu pomognem da sagleda opšti smisao nje­ govih simbola. pošto niti on. U ovom stanju ne smemo očekivati isuviše jaka dejstva. pitam se u kojoj meri za njen nastanak mogu da zahvalim Frojdu. Opasnost je u tome da se ništa ne ostvari — u naj­ potpunijem značenju te reči — da se ništa ne zau­ stavi. tako da moju tehniku sma­ tram direktnim nastavkom iste. o obo­ jenim ili nacrtanim slikama. Zatim zavisi od toga da li ja imam neka dosećanja i da li mogu mojim znanjima da mu omogućim dalji uvid. već naprotiv o religijskom stavu koji predstavlja psihičku funkciju od neprocenjive važnosti. On najpre zavisi od svojih snova i od pitanja da li će mu novi san dati novi zračak ili ne. da tkivo koje smo satkali preko dana stalno iznova čepa noć. U ovakvim situacijama ne dešava se retko da naiđe kakav poseban san u boji ili čudnovatog oblič­ ja. Svakako da sam je naučio od Frojdove me­ tode slobodnih asocijacija.no više ne radi o dogmama i verovanju. a da se. pošto je za to isuviše velika nesigurnost.« Ili snovi govore o fotografijama. On se. Sve dok pomažem pacijentu da se snađe sa dejstvenim momentima njegovih snova.

odnosno ne treba da se radi o umetnosti. Ono što socijalno stanovište vrednuje naj­ niže. Biti masovni delić ima smisla i draži samo za onog koji još nije dospeo tako daleko. ipak ih smatram potpuno bezvrednim. inače moji pacijenti uobražavaju da su umetnici. Čak i kada ponekad moji pacijenti produkuju i umetnički lepe stvari. počinju dakle da slikaju. nego od iznutra ka spolja. vidljive oblike. već o takvima koje u svojoj socijalnoj korisnosti više ne mogu da sagle­ daju smisao i koje su se sukobile sa dubljim i opasni­ jim pitanjem smisla njihovog individualnog življenja. naime smisao individual­ nog života zbog koga se pacijent trudi da neizrecivo prevede u dečje. naime o vitalnom dejstvu na samog pacijenta.video sam nedavno kod jedne nadarene. ovde se nalazi najviše. Ali ne sme se zabo­ raviti da se ne radi o ličnostima koje tek treba da dokažu svoju socijalnu korisnost. stvari koje bi se bez daljnjega mogle videti na modernim »umetničkim« izložbama. profesional­ ne slikarke-portretiste. Ali zašto uopšte dajem povoda pacijentima da se u izvesnom stadijumu razvitka izražavaju pomoću četkice. koja je morala da počne sa kukavnim dečjim pokušajima da bi slikala po mojoj želji i doslovce onako kao da nikada nije imala čet­ kicu u ruci. Veliki broj mojih pacijenata. koji su odmakli u postupku. mereno merilima vrednosti stvarne umetnosti. Onaj ko ne spada ni u jednu ni u drugu kategoriju. Značaj indivi­ dualnog životnog smisla može da osporava onaj ko kao socijalno biće stoji ispod opšteg nivoa prilagođavanja a osporava ga uvek onaj čije se ambicije sa­ stoje u disciplino van ju čopora. čime je sasvim promašena svrha vežbanja. i to preko svake mere. Razumljivo mi je što je svako duboko impresioniran temeljnom nekorisnošću ovakvog diletantizma. Od spolja je slikanje drugačija veština. ali ne za onog koji je to već bio. olovke ili pera? 316 . Čak je i bitno da su bezvredne. bespomoćne. ranije ili kasnije sukobiće se sa ovim neprijatnim pitanjem. Ne radi se o umetnosti. već o nečemu što je više i drugačije od same umetnosti.

potpuno besmisleno. površno posmatrano. njeno angažovanje će još potencirati njeno dejstvo. Psihološki čini ogromnu razliku da li neko nekoliko puta nedeljno vodi inte­ resantan razgovor sa lekarem. a to je ono što deluje u njemu. već ga i čini. On ne govori samo o tome. U bezbrojnim slikama on se trudi da ono u njemu dejstveno stvaralački predstavi. koja se teško mogu opi­ sati. već u novom. Sa ovom metodom — . prelazak ka psihološkoj odraslosti. pacijent samo nekoliko puta uvidi kako "se oslobađa mizernog psihičkog stanja stvaranjem simbolične slike. gde njegovo ja izgleda kao objekt onog u njemu dejstvenog. Kada bi za njega stvarno bilo besmisleno. jer je ono što slika ak­ tivna fantazija. da bi konačno 317 . A ono što deluje u njemu to je on sam. gde je svoje lično ja smatrao i svojim bićem. ili se satima sa ćudljivim četkicama i bo­ jama trudi da stvori nešto što je. upravo veće dejstvo. budući da on tako reći samog sebe slika. U prethodno opisanom psihološki dečjem sta­ nju pacijent ostaje pasivan. do sada stranom smislu. zatim kroz to ovo sve postaje njegovo sopstveno delo. ali više ne u smislu ranijih nesporazuma. Najpre on predstavlja pasivno viđeno. čiji rezultat visi negde u vazduhu. onda bi mu se trud da crta toliko smučio da bi čovek jedva uspeo da ga drugi put pri­ voli na to.. naime priključak nezavisnosti.I ovo se u prvoj liniji dešava da bi se proizvelo dejstvo. Tako u fantaziji dolazi i momenat stvarnosti. tako da se na taj način može pot­ puno razviti njeno dejstvo. Ali pošto njemu njegova fantazija ipak ne izgleda potpuno besmislena. Time je stečeno nešto neprocenjivo. u stanju je da samog sebe uobličava. Potrebno je da. ako • uopšte smem da upotrebim ovu reč — pacijent se može načiniti stvaralački nezavisnim. On više ne za­ visi od svojih snova niti od znanja njegovog lekara. pa da se uvek lati ovog sredstva čim stvari pođu loše. I stvarno sa ovih svojeruč­ nih slika proizilaze dejstva. Ovde prelazi u aktivnost. npr. Osim toga materijalna uobličenost slike prisiljava trajnije posmatranje iste u svim delovima. čime se fantaziji daje veća te­ žina. već.

Izgleda kao kada bi zemlja otkrila sunce kao centar planetskog sistema i njene sopstvene putanje. Nemoguće mi je da opišem do kakvih promena gledišta i vrednosti. Ako nije slučajno genije. biti bolje dorastao socijalnim zada­ cima. ne sme da veruje u nešto u njemu dejstveno. U rastućoj meri oslobađa ga njegova delat­ nost od bolesne zavisnosti. koji ima poverenja u sebe. nego onaj ko je na ratnoj nozi sa svojim ne­ svesnim životom. A ova poslednja dostignuća su ono što koristi socijalnom životu pa­ cijenta. ' Za mladog. On se mora osećati kao biće sa voljom i sve drugo sme obezvredniti u sebi ili uobražavati da je potčinio svojoj volji. A zašto nije to živeo? Najverovatnije iz razloga koji sve nas na­ vodi da živimo iz svoga ja. bezuspešnog čo­ veka od najveće je važnosti da svoje svesno ja uobliči što je moguće dejstvenije. najdublja osnova naše duše. Ovaj razlog je precenjivanje svesti " . Najveći broj mojih pacijenata znao je to.otkrio da je to večito nepoznato i strano. tj. kako bi razumeo smisao svog individu­ alnog života. čija mu je socijalna nekorisnost pot­ puno jasna. On oseća svoju stvara­ lačku delatnost. da vaspita svoju volju. pošto će unutra čvršći čovek. Ali zar to odavno nismo znali? Verujem da ste i vi to već odavno znali. Drugačije je kod čoveka u drugoj polovini ži­ vota. do kakvih pomeranja gravitacio­ nog centra ličnost može doći na ovaj način. 318 . jer mu bez ove iluzije neće uspe­ ti socijalno prilagođavanje. Njemu više nije cilj socijalna korisnost. još neprilagođenog. onda onaj drugi u meni ni izdaleka još ne zna za to jer u stvari živim kao da to ne znam. i on time stiče unutrašnju čvrstinu i pored nje u sebe samog. što bi bilo identično sa njegovom voljom. Njemu je mnogo važnije iskustvo sopstvenog bića. iako ne osporava da to želi. kao rad i kao dobročinstvo prema njemu samom. kome više nije neophodno da vaspitava svoju svesnu volju. Ali ako ja nešto znam. ali nije to živeo.

Ovakve slike proističu iz prirodne potrebe i istovremeno je i zadovoljavaju. varvarski intenzivne. svesti ometajući zahtevi. tj. opšte ljudsko. To je do sada samo delimično učinjeno. Sve ove slike odlikuje primitivni. čime se ova ne samo razumljivo. Ovde se naime radi o životnom procesu 5 Ovaj nedostatak je otklonjen. Izvan toga potrebno je intelektualno i emocionalno razumevanje slike. ipak mi do sada nije uspelo da u svim pojedi­ nostima razjasnim i publikujem jedan ovakav tok. moraju se ipak pomenuti izvesna teorijska stanovišta. 5 319 . da uop­ šte nije teško njihovo poređenje sa sličnim slikama iz arheologije i uporedne istorije religije. već je ono bilo i povod svih sličnih produkata čovekove pro­ šlosti. Ovde se kre­ ćemo na apsolutno nepoznatoj zemlji. simbolični karakter. stoga mnogo što-šta mora ostati tamno i nerazjašnjeno. Izgleda kao da se u ovim slikama izražava psiha koja dopire sve do pri­ mitivnog stupnja i time stiče mogućnost da zajedno funkcioiiiše sa našom. čime ot­ padaju njeni. Zur Empirie des Individuations-prozesses. Boje su. Ova svojstva ukazuju na prirodu podležećih slikarskih snaga. One moraju biti podvrgnute još jed­ nom sintetskom tumačenju. To su iracionalne simbolične tendencije istorijskog ili arhaičnog karaktera u tolikoj meri. duševno funkcionisanje. A iz vrlo važnih raz­ loga želeo bih upravo ovde da izbegnem prebrze zaključke. koji zrači kako iz crteža. po pravilu. Uprkos tome što sam mnogo puta sa pojedinim pacijentima prošao ovaj put. Up. gde je od naj­ većeg značaja bogato iskustvo. Svakako moram dodati da je či­ sto prikazna delatnost po sebi nedovoljna. već i moralno integriše u svest. 77. Ali da bi se razumele slike ko­ je produkuju moji pacijenti. Često je prisutan očevidan arhaizam. Stoga smemo pretpostaviti da naše slike potiču uglavnom iz onih regiona psihe koje sam označio kao kolektivno ne­ svesno. Pod ovom oznakom podrazumevam nesvesno. ovakvi za­ htevi se zasićavaju. tako i iz boja.Namerno sam izbegavao da moje predavanje op­ terećujem teorijom. koje nije sa­ mo povod naših modernih simbolističkih slika. njoj stranom svešću.

još uvek se dogmatski brblja. koje bogove sirotih mnogobožaca oglašava ilu­ zijom. Sta je svrha ovog procesa za sada ostaje nejasno. kao da naša takozvana realnost ne bi isto tako bila iluzionarna. čovek mora ot­ kriti koliko se duša razlikuje od svesti. Tako duh za 320 . možda je duševna činjeničnost od ogromnog značaja. da bi mogao da je spozna.duše izvan okvira svesti. Duša se verovatno ne brine oko naših kategorija stvarnosti. Onaj ko hoće da istražuje dušu ne sme je zameniti sa svo­ jom svešću. izgleda da ono što mi nazivamo Ja dolazi u periferan položaj. U duševnom životu su. šta je iluzija? Sa kog stanovišta mo­ žemo nešto obeležiti iluzijom? Da li za dušu postoji nešto što bismo smeh obeležiti kao »iluzija«? Za dušu je ova možda jedan od najvažnijih životnih oblika. koji možemo indirektno da posmatramo. koje po­ sebno pacijent oseća kao takve. izgleda da se radi o nekoj vrsti procesa centriranja — veliki broj odlučujućih slika. neophodnost kao kiseonik za organizam. Iz činjenice da ova promena povišava osećanje života i da sadrži struje života. dejstvene stvari stvarnosti. Kao što sam prethodno na­ pomenuo. zbog čega ne bi bilo ništa inkomenzurabilnije do duševnu stvarnost meriti sa našom svesnom stvarnošću. Ali. Ova promena na izgled je uslovljena nadiranjem istorijskog dela duše. Ali. mora se zaključiti da se u njemu nalazi svojstvena svrhovnost. Za nju u prvoj liniji iz­ gleda da je stvarno ono što stvora — deluje. pri ovom procesu centriranja. Ono što na­ zivamo »iluzijom«. Mi možemo samo da konstatujemo njegovo značajno dejstvo na svesnu ličnost. na žalost. ukazuju u ovom prav­ cu. To bi se moglo nazvati novom iluzijom. Stoga nije ništa lakše moguće do da je ono što mi nazivamo iluzijom za dušu stvarnost. a ne o tome da im se dodeli neko drugo ime. A radi se o tome da se ove stvarnosti po mogućstvu shvate kao takve. I još ne znamo do kojih nepoznatih du­ bina prodire naš pogled. inače će od sopstvenog pogleda sakriti predmet svog istraživanja. bez obzira na koje ime im daje čovek. Za psihologe nema ništa gluplje od misionarskog gledi­ šta. Naprotiv. kao svuda u na­ šem iskustvu.

ne može iscrpsti racionalnim pojmovima svesti. Odabrana dela. Time sam skoro rekao sve ono što sam u okviru opšte orijentisanog predavanja mogao reći o mojim terapijskim namerama i pogledima. i biću sasvim zadovoljan ako je tako. kao sve postojanje. zbog čega i moji pa­ cijenti simbolično predstavljanje i interpretaciju pre­ feriraju kao nešto adekvatnije i korisnije. II 321 . 21 Jung. Ono ne može biti ništa više od podsticaja. Moram da ponovim da ovi nazivi i promene na­ ziva nigde čak ni blizu ne prilaze suštini iznetog procesa. To se.dušu nije manje duh i kada ga čovek naziva seksu­ alnošću.

H. tako reći iznuđene pomoću te­ rapijskog iskustva. već u prvom redu sa psihičkim. tako je i psihotera­ pija najpre bila pomoćna metoda. 57—72. Kao što se empirijska psihologija prvo osla­ njala na fizikalne a zatim na fiziološke pojmove. na njeno sopstveno radno područje. Ne bismo se smeli naljutiti na [*] Uvodna reč za diskusiju na simpozijumu za psiho­ logiju. 1943. teorija i stanovišta. 3. 1946. sept. 1942. koja su uskoro razbila okvire već postojeće eksperimentalne psihologije sa njenim ele­ mentarnim zaključcima. Stoga nije nikakvo čudo ako se u diskusiji unutar te psihologije. S. da je dugo vremena ula­ gala napore da se priseti svojih sopstvenih misaonih osnova. Kroz zahteve terapije naišla su visoko kompleksna činjenična stanja u vidno polje još mlade nauke. zatim u Afusatze zur Zeitgeschichte. 322 . pojavi haotična raznolikost nazo­ ra.V PSIHOTERAPIJA I POGLED NA SVET Psihoterapija je proistekla iz praktičnih i pomoć­ nih metoda u tolikoj meri. čiji zastupnici često nisu imali do­ voljno pribora. samo postepeno oslobađajući se iz medicinsko-terapijskog sveta da bi konačno shvatila da nema posla samo sa fiziološkim pretpostavkama. Bd. Drugim recima ona je bila prinuđena da postavlja psihološka pitanja. I. neophodnog za savlađivanje nadošlih problema. tj. Prvi put objavljena u Schioeizerische Zeitschrift fiir Psychologie. dok je sporo prelazila na kompleksne fenomene.

posmatrača sa strane, ukoliko bi ovaj stekao utisak vavilonske zbrke jezika. Ali ova konfuzija je bila neizbežna, jer se jednom moralo konstatovati da se psiha ne može tretirati a da se ne dodirne celina, a time i ono poslednje i najdublje, isto kao što se bo­ lesno telo ne može lečiti bez uzimanja u obzir celine njegovih funkcija, ili čak bez uzimanja u obzir bo­ lesnog čoveka, kao što to moderna medicina i nagla­ šava kroz usta njenih zastupnika. Sto je stanje više »psihičko«, tim je kompleks­ ni je, a tim se i više odnosi na celinu. Sigurno da su elementarne psihičke slike najtešnje povezane sa fi­ ziološkim somatskim procesima, tako da nema ni naj­ manje sumnje u tome da fiziološki faktor predstavlja bar jedan pol psihičkog kosmosa. Ako već nagonski i afektivni procesi, kao i celokupna neurotska simptomatologija koja proističe iz njihovih poremećaja, jas­ no počivaju na fiziološkoj osnovi, onda s druge strane ometajući faktor dokazuje da je u njegovoj moći pre­ obraćanje fiziološkog reda u nered. Ako se poremećaj sastoji od potiskivanja, onda ometajući faktor, »potiskivač«, pripada »višem« psihičkom poretku. To nije elementarno, fiziološki uslovljeno, već, kako iskustvo pokazuje, po pravilu visoko kompleksni uslov, kao npr. racionalne, etičke, estetske, religiozne ili bilo kakve tradicionalne predstave, za koje se ne može naučno dokazati neka fiziološka osnova. Ova sfera visoko kompleksnih dominanti stvara drugi pol psi­ he. On ima, kako to pokazuje iskustvo, energiju koja je u datom slučaju višestruko nadređena onoj ener­ giji vezanoj za fiziološku psihu. Već prvi prodori psihoterapije u područja psiho­ logije doveli su do kolizije sa problematikom suprot­ nosti, svojstvenoj najdubljoj psihi. Struktura psihe je u stvari kontradiktorna ili kontrapunktorna u tolikoj meri da nema psihološkog zaključka ili opšteg pra­ vila o kome se ne bi odmah moralo tvrditi i suprotno. Problematika suprotnosti se pokazala kao naj­ pogodnije i najidealnije poprište za najoprečnije teo­ rije a naročito za polu ili sasvim nesagledana pred21*

323

ubeđenja vezana za pogled na svet. Sa ovim razvit­ kom psihoterapija je dirnula u prvorazredno zoljino gnezdo. Uzmimo kao primer takozvani jednostavni slučaj potiskivanja nagona. Ako se otkloni potiski­ vanje, onda će se osloboditi nagon. Ako je on slobo­ dan, onda će živeti i aktivirati se na svoj način. Ali time situacija postaje neprijatna, ponekad isuviše ne­ prijatna. Zbog toga bi nagon trebalo modifikovati, tj. »sublimirati«, kako se to obično kaže. Kako to treba da se odvija bez novog potiskivanja, niko ne može tačno da kaže. Već rečca »treba« uvek dokazuje sla­ bost terapeuta a istovremeno priznanje da se nalazi na kraju svoje mudrosti. Konačno apeliranje na ra­ zum bilo bi sasvim lepo kada bi čovek od prirode bio animal rationale; ali on to nije; naprotiv, on je bar isto toliko nerazuman. Stoga često nije dovoljan ra­ zum da bi se modifikovao nagon i priključio pristoj­ nom poretku. Ono što se na ovom mestu problema po­ javljuje u odnosu na moralne, etičke, filozofske i re­ ligijske konflikte ne može se ni zamisliti; praksa prevazilazi svekoliku maštu. Svaki savesni i istinoljubivi psihoterapeut mogao bi, naravno u potaji, da nešto kaže o tome. Celokupna problematika vremena, filo­ zofski i religijski problemi naših dana su uskomešani u jednom takvom slučaju, i ako psihoterapeut ili pa­ cijent blagovremeno ne bace koplje u trnje, onda će i jedan i drugi morati da se priprema na okršaj. I jedan i drugi biće prinuđen na raspru oko pogleda na svet, kako sa samim sobom, tako i sa partnerom. Doduše, postoje nasilni odgovori i rešenja, ali u prin­ cipu ovi na duže vreme niti se mogu preporučiti niti su zadovoljavajući. Nijedan Gordijev čvor nije zauvek presecen; on ima neprijatnu osobinu da se stal­ no iznova zapliće. Raspra sa pogledom na svet je zadatak koji se neizbežno postavlja pred psihoterapiju, i onda kada kod svakog pacijenta to ne predstavlja osnovni pro­ blem. Na pitanje merila kojima bi trebalo da se meri, i etičkih kriterijuma koji treba da odrede naš rad, mora biti odgovoreno, pošto u datom slučaju pacijent očekuje polaganje računa o našim sudovima i odlu324

kama. Ne mogu se svi pacijenti time što uskraćujemo polaganje računa osuditi na infantilnu manju vred­ nost, sasvim nezavisno od toga što bi se ovakvim po­ grešnim potezom presekla grana na koju je čovek i sam seo. Drugim recima, psihoterapijsko umeće zah­ teva da terapeut poseduje prihvatljivo, verodostojno i iskreno ubeđenje, koje je svoju vrednost dokazalo na taj način što je kod njega samog ili uklonilo ne­ urotske disocijacije ili im nije dozvolilo da se razviju. Posedovanje neuroze demantuje terapeuta. Naime, nijedan pacijent se ne može dopremiti dalje od samog sebe. Međutim, posedovanje kompleksa po sebi ne znači neurozu, jer su kompleksi normalna žarišta psi­ hičkog zbivanja, čija bolnost ne dokazuje bolesni po­ remećaj. Patnja nije bolest već normalni suprotni pol sreće. Kompleks postaje bolestan tok onda, kada čo­ vek misli da ga nemal kompleksna tvorevina, suprotni pol fiziološki vezane psihe i kao najviša psi­ hička dominanta odlučuje o njenoj sudbini. On vodi život terapeuta i formira duh njegove terapije. Kako je pogled na svet u prvoj liniji, pa i pri najstrožijoj objektivnosti, subjektivna tvorevina, ovaj se može, a možda mnogo puta se i razbija o pacijentovu istinu, pa ipak se na ovome podmlađen ponovo podiže. Na­ ime, ubeđenje lako postaje samoupouzdanost, čime čovek postaje rigidan, a ta krutost nije smisao života, čvrsto ubeđenje dokazuje samo sebe u svojoj elastič­ nosti i popustljivosti, i kao svaka velika istina naj­ bolje uspeva na njenim priznatim greškama. Jedva da mogu prikriti da bi mi psihoterapeuti zapravo trebalo da budemo filozofi ili lekari-filozofi, ili mnogo pre da smo već to, a da to stvarno ne že­ limo, pošto isuviše oštra razlika zjapi između onog što radimo i onog što se uči kao filozofija na visokim školama. Ovo bi se moglo nazvati i religija in statu nascendi, pošto u najtešnjoj blizini velike konfuzije praživoga još nema izdvajanja, na osnovu kog bi se uočavala razlika između filozofije i religije. A stalna nedaća psihoterapijske situacije sa njenim utiscima koji ometaju svet afekata ne omogućuje nam luksuz 325

sistematskog izdvajanja i apstrakcije. Zbog toga ne možemo ni filozofskom ni teološkom fakultetu ponu­ diti jasnu ekspoziciju iz života istrgnutih vodećih principa. Naši pacijenti pate od sputanosti neurozom, oni su zatočenici nesvesnog, i ako se potrudimo da po­ moću razuma prodremo u ove sfere nesvesnih sila, onda imamo da se branimo od onih istih uticaj a, ko­ jima podležu i naši pacijenti. Kao i lekari koji tre­ tiraju zarazne bolesti, tako se i mi izlažemo silama koje ugrožavaju svest i zbog toga moramo svim sna­ gama biti usredsređeni na to da iz grčevitog zagrljaja nesvesnog spasemo ne samo naše ljudsko biće, već i ono našeg bolesnika. Mudro samoograničenje još ne znači filozofski udžbenik, kao što ni kratka usrdna molitva u životnoj opasnosti nije teološki traktat. Ali oboje je produkt religiozno-filozofskog stava, odmeren dinamizmom neposrednog života. Najviša dominanta je uvek religijsko-filozofske prirode. Ona je po sebi sasvim primitivna činjenica, koju stoga možemo najbogatije razvijenu da posmatramo na primitivcu. Svaka teškoća, opasnost ili kri­ tička životna faza omogućuju da se bez daljnjega prepozna izbijanje ove dominante. Ona je najprirod­ nija reakcija od svih afektivno naglašenih situacija. Ali ona često ostaje isto tako tamna kao polusvest afektivnog stanja koji ju je izazvao. Stoga je sasvim prirodno da afektivni poremećaji pacijenta bude od­ govarajuće religijsko-filozofske faktore u terapeutu. Svesnost ovakvih primitivnih sadržaja lekaru je če­ sto neprijatna i odvratna, zbog čega se, razumljivo, trudi da traži oslonac i potporu u filozofiji ili religiji, od spol ja unetih u njegovu svest. Ovaj izlaz ne izgle­ da mi ilegitiman utoliko što je time data mogućnost da se pacijent uključi u sastav zaštitničke organiza­ cije, koja egzistira u spoljnjem svetu. Ovo rešenje je sasvim prirodno, ukoliko su totemski klanovi, kultne zajednice i religije ispovedanja postojali svuda i od davnina, uvek skopčani sa svrhom da se haotičnom svetu nagona dodeli sređeni oblik.
326

Situacija, međutim, postaje teža kada se pacijen­ tova priroda opire kolektivnom rešenju. U ovom slu­ čaju postavlja se pitanje da li je terapeut voljan da 0 pacijentovu istinu razbije svoje ubeđenje. Ako želi 1 dalje da ga leci, onda mora bez pretpostavke, hteo ili ne hteo, da sa njim pođe u potragu za otkrivanjem religijsko-filozofskih misli koje odgovaraju emocio­ nalnim stanjimaJ Ove se prezentuju u arhaičnom ob­ ličju, sveže iskrsle iz onog osnovnog tla iz koga su uopšte nekad izrasli svi religijsko-filozofski sistemi. Ali ako terapeut nije voljan da zbog pacijenta po­ sumnja u svoje sopstveno ubeđenje, onda se podiže opravdana sumnja u čvrstinu njegovog osnovnog stava. On možda ne može da popusti iz razloga samosigurnosti, koja mu preti rigidnošću. Psihičkoj elas­ tičnosti su svakako povučene individualno i kolektiv­ no različite granice koje su ponekad tako uske, da određena krutost stvarno predstavlja kraj mogućih sposobnosti. Ultra posse nemo obligatur. Nagon nije ništa izolovano niti se praktički može izolovati. On sobom uvek nosi arhetipske sadržaje duhovnog aspekta, kroz koje se on s jedne strane zasniva a s druge ograničava. Drugim recima'nagon se uvek i neminovno pari sa nečim kao što je pogled na svet, pa ma kako ovo izgledalo arhaično, nejasno i maglovito. Nagon daje nekome da misli, a ako čovek dobrovoljno ne misli o tome, onda nastaje prisilno mišljenje, pošto su oba pola duše, fiziološka i duhov­ na, neraskidivo međusobno povezana! Zbog toga i nema jednostranog oslobođenja nagona, kao što je i duh, oslobođen od nagonske sfere, proklet na steril­ nost. Ali ne treba smatrati da je ovo vezivanje za nagonsku sferu po pravilu i harmonično. L Ono je, naprotiv, bremeno konfliktima i znači patnju. Zbog toga je glavni cilj psihoterapije ne prevoditi pacijen­ ta u nemoguće stanje sreće, već mu omogućiti čvr­ stinu i filozofsko strpljenje u podnošenju patnji. Celovitost i ispunjenje života zahteva ravnotežu nesreće i radosti. I Ali kako su patnje začelo neprijatne, prirodno~đirse radije nikada ne odmerava za koliko je straha i briga stvoren čovek. Zbog toga se uvek do327

bronamerno govori o poboljšanju i najvećoj mogućoj sreći, ne pomišljajući da je i sreća zatrovana ako nije ispunjena mera patnji. ^Tako često krije se iza ne­ uroze sva prividna nesreća, koju čovek nije voljan da podnosi: To se najjasnije vidi kod histeričkog bola, koga tokom procesa izlečenja smenjuje odgovarajući duševni bol, koji se hteo izbeći. Stoga je hrišćanska doktrina o praotačkom grehu, s jedne strane, i o smislu i vrednosti patnje, s druge, od izvrsnog terapijskog značaja i za zapadnog čoveka neosporno mnogo pogodnija od islamskog fatalizma. Isto tako verovanje u besmrtnost daje životu ono neometano sli van je u budućnost, koje je potrebno za izbegavanje zastoja i regresija. Iako se za ove psi­ hološki krajnje važne predstave rado koristi izraz »doktrina«, bila bi velika greška pomisliti da se pri tom radi o proizvoljnim, intelektualnim teorijama. Psihološki gledano, radi se naprotiv o emocionalnim iskustvima nediskutabilne prirode. Ako bi sebi do­ zvolio banalno poređenje — ako se osećam srećan i zadovoljan, onda mi nijedan čovek ne može dokazati da to nije tako. ^OJskustvene emocionalne činjenice odbijaju se logični argumenti«' Postoji emocionalna činjenica praotačkog greha, smisla patnje i besmrtno­ sti. Njih iskusiti je, međutim, harizma, koju ne može iznuditi nikakva ljudska veština. Ovom cilju se može nadati samo čovek bezuslovne predanosti. Ali nije svako sposoban za ovakvu predanost. Nema nikakvog »trebalo bi«, ili »moralo bi«, pošto upravo u naporu volje neminovno leži ovakvo nagla­ šeno ja hoću, kojim se postiže suprotnost predanosti. Titani nisu mogli da osvoje Olimp, još manje može hrišćanin da osvoji nebo. Tako upravo najlekovitija i duševno neophodna iskustva znače »teško dostižnu dragocenost«, čije dostizanje zahteva nešto izvanred­ no od običnog čoveka. Kao što je poznato, ovo izvanredno u praktičnom radu sa pacijentima predstavlja se kao prodor arhetipskih sadržaja, za čiju asimilaciju nije dovoljno ko­ ristiti postojeća filozofska ili religijska shvatanja, jer 328

ova jednostavno ne odgovaraju arhaičkom simboliz­ mu ovih materijala. Stoga smo prinuđeni da se vraća­ mo na materijal prethrišćanskih i izvanhrišćanskih pogleda na svet na osnovu zaključka da čovek ne predstavlja jedan prerogativ zapadnjačkog tipa, i da bela rasa nije od Boga povlašćena vrsta homo sapiensa. Uostalom, ne možemo udovoljiti izvesnim savremenim kolektivnim pojavama, ako se ne vratimo na odgovarajuće prethrišćanske pretpostavke. O tome izgleda da su nešto znali šrednjovekovni lekari, tako da su negovali filozofiju, čiji su koreni dokazano poticali iz prethrišćanske sfere, i koja je bila tako oformljena da tačno odgovara onom isku­ stvu koje stičemo danas kod naših pacijenata. Ovi le­ kari pored svetlosti svetog otkrovenja razaznati su i lumen naturae kao drugi, "^zavisni izvor prosvetljenja, koji lekar može potrgnuti kada crkveno preneta istina njemu samom ili bolesniku postane nedelotvorna iz bilo kog razloga. Praktični razlozi su, u suštini, ono što me navodi da vršim istorijska istraživanja, a ne kaprici nekog hobija. Naša moderna školska medicina, kao i aka­ demska psihologija i filozofija, ne daju lekaru ni ne­ ophodno obrazovanje a ni neophodna sredstva da bi se delotvorno i sa puno razumevanja mogao suočiti sa često vrlo akutnim zahtevima psihoterapijske prakse. Stoga smo upućeni na to da, bez zazora pred nedovoljnošću našeg istorijskog diletantizma, još ma­ lo pođemo u školu kod lekara filozofa jedne daleke prošlosti u kojoj telo i duša još nisu bili iscepkani u različite fakultete. Iako smo specijalisti par excellence, ipak nas naše posebno područje prisiljava na univerzalnost i temeljno prevazilaženje specijaliza­ cije, inače bi drugačije celovitost tela i duše ostala prazna priča. Ako smo već sebi utuvili u glavu da hoćemo da lečimo dušu, onda ne možemo zatvorenih očiju preći pored činjenice da neuroza po sebi nije izdvojeno biće, već bolesno poremećena psiha uop­ šte. Bilo je to potresno Frojdovo otkriće da (neuroza ne predstavlja samo skup simptoma već pogrešno 329

naime ravnomerno uzi­ manje u obzir fiziološkog i duhovnog faktora. Pošto potiče iz prirodne nauke. ipak ovaj korak ima nesaglediv značaj.funkcionisanje koje u sebe uvlači celokupnu dušu. već ko ima neurozu. Današnji simpozijum pokazuje da je naša psiho­ terapija raspoznala svoj cilj. ona prenosi njenu objektiv­ nu empirijsku metodu na fenomenologiju duha. Ako treba da i ostane samo pri pokušaju. 330 .! Više nije važna neuroza. Mi mo­ ramo započeti kod čoveka — naš postupak mora biti adekvatan čoveku.

Tamo gde po­ stoje razlike. Bd. 331 t . Publikovano u Bulletin des Schvoeizerischen Akademie der med. s jed­ ne strane. tu ništa ne pomažu dobronamerno naglašavanje onog zajedničkog. ili možda bolje rečeno još nema svog opravdanja u medicini. H. kao što je poznato.VI MEDICINA I PSIHOTERAPIJA Kada govorim pred lekarskim auditorij umom. uvek osećam izvesne teškoće da premostim razlike u shvatanju patologije koje postoje između opšte me­ dicine s jedne i psihoterapije s druge strane. maj 1945. i određeni interesi. I. s druge strane. koja izgleda da leže daleko od medicinskih i čije se praktično značenje po pravilu teško može objasniti ne-psihoterapeutima. koje bi. Cirih. Ali psihoterapeutu je od najvećeg interesa da ni pod kojim uslovima ne izgubi svoje prvobitno mesto u medicini upravo zato što svojstvenost njegovog iskustva. možda. Oba faktora teže da psihoterapeuta odvedu u područja interesovanja. 315—325. Iz izlaganja kauzistike i čudo­ tvorno srećnih kura ne-psihoterapeut nauči malo a [!] Predavanje održano na sednici senata Švajcarske akademije medicinskih nauka. Wissenschaften. Ove razlike su izraz mnogobrojnih nesporazuma i stoga mi je na duši da u ovom kratkom saopštenju iznesem jedno ili drugo mišljenje. nameću nešto što bar danas nema. 5. bilo pogod­ no da bolje osvetli posebne odnose u kojima se nalazi psihoterapija u odnosu na medicinu. S.

ne. tj. Naprotiv. sa­ svim ukratko osvetlim tri stupnja lekarske procedu­ re — anamnezu. što je psihoterapeut više pod utiskom postojećeg herediteta i mogućnosti psihotičkih komplikacija. Hteo bih na primer da vidim onaj slučaj jedne prave neuroze. i što više razapinje mrežu pi­ tanja. Anamneza se najpre uzima kao što je to uobiča­ jeno i u opštoj medicini a posebno u psihijatriji. ali koje mogu u odnosu na patogenezu isto tako zavesti na pogrešan put. Dozvolite mi da. međutim. sa psihoterapijskog aspekta. kao da u ovom pogledu postoji ne­ svesni dogovor. koji umeju da hotimično ili nehotično istak­ nu u prvi plan činjenice koje izgledaju verovatne.često i vrlo pogrešno. naime iskaze pa­ cijenata. koji pri tom pretpostavljam. Naime. On ne samo da poznaje nedovoljnost iskaza svedoka uopšte. ako je ikada postojala Jbolest koja se ne može lokalizovati. koji nemaju ničega za­ jedničkog sa moždanim simptomima. su čiste psihoneuroze. Bolesnički ma­ terijal. U svakom slučaju čovek mora biti spreman na to da ne dobije upravo ono najvažnije. pošto proističe iz čelovitosti čoveka. dijagnozu. tim će mu pre uspeti da uhvati kompleksnu prirodu slučaja. Stoga će se psihoterapeut potruditi da postavlja pita­ nja o stvarima koja izgledaju kao da uopšte nemaju nikakve veze sa dotičnim slučajem. pokušava se da se sakupi po mogućstvu besprekoran istorijski činjenični materijal. terapiju. tim će 332 . pošto je aktuelnom slučaju pred njim potrebno temeljno lečenje poremećaja. U ovom sistemu izlaganja može biti cela njegova okolina uvučena u pozitivnom ili nega­ tivnom smislu. sa ovim či­ njenicama psihoterapeut još ni izdaleka nije zadovo­ ljan. Pri tom mu nije potrebno samo stručno znanje. psihoterapeut. a da ne govo­ rimo o svim peripetijama terapije-. već je upućen i na intuiciju i dosećanja. već i izvan toga posebno pogrešne izvore iskaza u sopstvenoj stvari. Međutim. koji bi se mogao bar približno izneti u kratkom referatu. onda je to psihoneurozaj Psihijatar se bar može »tešiti« oboljenjima mozga. čak i ako privatno veruje u takav ak­ siom.

pošto time. Opšte uzev dovoljna je dijagnoza »psihoneuroza« nasuprot organskim poremećajima i više od ovoga ta dijagnoza i ne znači. ali ona nije medicinskog. Sto se tiče prognoze. Zvučna dijagnoza neuroze je fasada se'cundum ordinem. dijagnoza bilo kakve psihoneuroze u naj­ boljem slučaju znači da je indikovana psihoterapija. zatraži da mu po­ stavim specifičnu dijagnozu. Zbog toga njegovo vredno­ vanje anamnestičkih podataka može ispasti različito od čisto medicinskog. ukoliko je ovo uopšte moguće.više biti paralisan u svojoj terapijskoj akciji. U odnosu na ovo pravilo psihoterapija čini eklatantan izuzetak: dijagnoza je naime krajnje irelevantna stvar. već se najčešće prećuti iz razloga taktičnosti i 333 . kada mu se ove opasne stvari prezentu ju sa posebnom emfatičnošću. ko veruje u reči. Opšta medicinska pretpostavka je da pregled pa­ cijenta treba da vodi u postavljanje dijagnoze nje­ gove bolesti. Stoga će. On donosi zaključak koji se može označiti kao dijagnoza. ona je u velikom stepenu neza­ visna od dijagnoze. naime ništa in puncto prognoze i terapije. i to po prilici upravo onda. nije dobijeno ništa. postojanje shizofrenih simptoma i slično. sledi specifična terapija i relativno sigurna prognoza. i da po­ stavljanje dijagnoze predstavlja bitnu odluku in puncto prognoze i terapije. Za ovo neophodni grčko-latinski hibridi još uvek imaju nimalo beznačajnu tržišnu vrednost i zbog toga su ponekad neizbežni. tako reći lo­ gično. U izrazitoj suprotnosti prema ostaloj medi­ cini. Ona isto tako nije određena za saopštavanje. Tokom godina navikao sam se na to da uopšte ne uzimam u obzir specifičnu dijagnostiku neuroza i stoga sam često u nedoumici kada mi neko. već psihološkog karaktera. gde iz određene dijagnoze obično. osim više ili manje srećnog davanja naziva neurotskom stanju. Ne treba ni prećutati da je kla­ sifikacija neuroza nezadovoljavajuća i da već iz ovog razloga specifična dijagnoza samo retko znači nešto stvarno. morati da previđa tako važne či­ njenice. kao što su nasledno opterećenje. hteo ili ne hteo. ali ona nije stvarna dijagnoza psihoterape­ uta.

Sadržaj neuroze se nikada ne može zaključiti po­ moću jednog ili više pregleda. leži razlog zašto je odvajkada postojalo shvatanje da su psihoneuroze i psihoze posesije. Uopšte. Koliko je u opštoj medicini po­ željna i potrebna sigurna dijagnoza. toliko je za psi­ hoterapeuta korisno da što je moguće manje zna o specifičnoj dijagnozi. nego što su prikazana. odnosno što pruža uspešan otpor volji. mnogo ma­ nje znači pored mnogo važnijeg zaključka da je taj npr. pošto se upravo be­ zazlenom posmatraču nameće utisak da kompleks predstavlja nešto kao opozicionu vladu u odnosu na ja. Psihološka dijagnostika cilja na kompleksnu dijagnozu a time i na formulaciju činjeničnih stanja. bit­ no za psihoterapeuta.kasnije terapije. već o psihološkim. izraženo je nešto suštinski je o sadržaju neuroze i o očekivanim teškoćama u terapiji. koji predstavlja relativno autonomnu psihičku veličinu. već znatno više na sadržajnim komp­ leksima. Stoga upoznavanje bolesti u psihoterapiji počiva mnogo manje na klinič­ koj slici bolesti. Ovaj zaključak se odnosi na sazna­ nja koja usmeravaju terapiju. koja su kroz kliničku sliku bolesti pre prikrivena. On se manifestuje tek tokom terapijskog postupka. tim bolje šasne ima terapija. Tako nastaje paradoks da se tako reći tek na kraju lečenja otkriva stvarno psihološka dijagnoza. 334 . što manje psihoterapeut zna unapred. naime. Ova jedva da se mogu sresti u zvučnoj. U ovoj činje­ nici. Pri tom se ne radi o kliničkim slikama bolesti. latinskoj terminologiji. Da li neko pati od histerije. nasuprot tome u svakodnevnom govoru ima izraza kojima se može zadovoljavajuće obeležiti činjenično stanje. Dovoljno je da je siguran u diferencijalnu dijagnozu između organskog i psihič­ kog i da zna šta je i šta može da učini npr. Njegova autonomija se dokazuje na taj način što se ovaj ne podređuje hijerarhiji svesti. Ništa nije ubitačnije od rutinskog »bilo mi je odmah jasno«. Prava noksa se može sagledati u kompleksu. koja se lako može dokazati eksperimentalno. fils a papa. Sa ovom drugom dijagnozom. jedna genuina melanholija. anksiozne neuroze ili fobije.

ili onda ne vrede ništa. ali su ipak samo pomoćna sredstva. kojih uopšte nema u njegovoj teoriji. važi osnovno pravilo da nji hova terapija mora biti psihičkau/Za ovo svakako po­ stoji bezbroj metoda. Saglasnost bi mogla jedino da znači jednostranost i opustošenje. već predstavlja vrhunski produkt. Potreban je veliki broj teorijskih gledišta. Veliki lekoviti faktor psihoterapije je lekareva ličnost. da bi se stvorila približna slika duševne raznolikosti. Zbog to­ ga je pogrešno kada se psihoterapiji zamera da ne može da usaglasi čak ni sopstvene teorije. međutim. Jedno oboljenje ne može se lečiti bilo kojim sredstvom/ Za psihoneuroze. tako se ni psiha ne može obuhvatiti jed­ nom teorijom. Svaki psihoterapeut će. 2 Mogu se sprovoditi sve moguće vrste psihotera­ pije. Klinička dijagnoza mu. u osnovi uzev uopšte tako mnogo ne znače. svesno ili nesvesno u datom slučaju zaigrati i na onim registrima. Konačno u terapiji iskrsavaju ve­ like razlike u odnosu na opšte važeće poglede u me­ dicini. koja nije a priori data. Uopšte se ne dolazi do Frojdovih ili Adlerovih ili ne znam čijih gledišta. Teorije nisu verski iskazi. Ars totum requirit hominem. Stoga različita mišljenja pojedinih škola na pod­ ručju psihoterapije. izgleda skoro beznačajna. koju principijelno ne prihvata. shvatanja i doktrina. onda time treba da se uguši unutrašnja sumnja. Ponekad će koristiti sugestiju. a najčudnije je da bilo koji terapijski po­ stupak kod bilo koje neuroze može imati željeni usJggbJ. pravila7 propisa. Ima niz somatskih oboljenja. gde su sa dija­ gnozom date smernice za specifičnu terapiju. oko kojih se diže tolika galama. za njegove potrebe. Teorije su neizbežne. od psihoanalize ili nečeg sličnog do hipnoze i naniže sve do meda — spolja i golubijeg izmeta — 335 . već u naj­ boljem slučaju instrument saznanja i terapije.Od anamneze smo ustanovili da je ova za psiho­ terapeuta nepouzdana preko svake uobičajene mere. kaže jedan stari majstor. Kao i svet. Čim se iz toga napravi dog­ ma. Svaki psihoterapeut ne samo da ima svoju metodu — on sam je ta metoda. ali ne doktrinarnu shemu. ako nešto zna.

Ako na psihu bacimo pogled sa stano­ višta prirodnih nauka. Međutim. gde je za terapiju potpuno irele­ vantno da li je pacijentkinja bila očeva mezimica ili da li je katolikinja. ulcus cruris. onda ona izgleda kao biološki faktor pored mnogih drugih: kod čoveka se ovaj fak­ tor po pravilu identifikuje sa svešću. ipak ima izuzetno mesto između svih bioloških faktora. ona je stara kao lekarstvo uopšte i uvek je. zbog neophodne specijalizacije. i da se mnogo pre radi o lečenju celokupnog duševnog čoveka. Sigurno da i opšta medicina zna da nema bolesti već bolesnih lju­ di. svesno ili nesvesno.interno. neurozu tretira tako kao npr. ali odmah napomi­ njem da psiha. Psihoterapija je isto tako započela sa suzbijanjem simptoma. Ali ako se tačnije pogleda. povukla na niže područje psihoneuroza. Ja se sasvim priključujem stano­ vištu da je duša biološki faktor. Naime. kao i medicina uopšte. dok bi kod nekog drugog to isto bilo nešto najpogrešnije. u ovom slučaju dakle svest. međutim. protestant ili šta drugo. 336 . Svoj stvarni napre­ dak svakako da je načinila tek u poslednjih pedesetak godina i pri tom se. ili — kako se to sada zove — analiza simptoma samo polovina posla. Ovo poslednje. već poremećena celovitost jednog čoveka. već kod tog čoveka možda po sebi apsurdni lek bio upravo ono pravo. Sta znači: celokupni duševni čovek? Opšta medicina ima pretežno posla sa anatomsko fiziološki određenim fenomenom čovek i samo u skromnoj meri sa psihički definisanim ljudskim bi­ ćem. onda* se shvati da je ne samo kod ove neuroze. Uprkos njenoj neospornoj mladosti kao naučno zastupljene metode. ovde je relativno brzo otkrila da je suzbijanje simp­ toma. Sigurno da je i ona pokušavala da tzv. predstavlja predmet psihoterapije. Sa svim tim mogu se eventualno postići uspesi. držala bar polovinu medicinskog polja. ali psihoterapija još više zna — ili trebalo bi već odavno da zna — da njen objekt nije fikcija neuroze. Bar tako izgleda pri površnom posmatranju. da li se udala za starijeg ili mlađeg čoveka itd. kao što je to do sada najčešće bio slučaj i sa bilo kog gledišta hu­ manističkih nauka.

za psihologiju malo znači utoliko što psiha poznaje sebe kao postojanje i kao takva se ponaša. G. Na taj način se iskazuje kao biološki faktor. iako su romantični lekari u ovom pogledu poduzimali svakakve neortodoksne pokušaje.bez svesti nikada se ne bi saznalo da uopšte postoji svet a bez psihe naprosto ne bi postojala mogućnost saznanja. Ali tada je duša još bila sa strahom čuvani posed filozofskog fakulteta i stoga se o njoj nije moglo raspravljati u okvirima medicine. Psiha na­ prosto ogleda postojanje i spoznaje ga. Veliku očigleanu nastavu pružaju i sve životne manifestacije. drugi njegova spoznaja. Da li se psiha shvata kao epifenomen živoga tela ili kao ens per se. Karus (Carus) i stoga prvi put izgradio jednu izrazitu filozofiju nesvesnog. pošto objekt najpre mora da prođe zami­ šljeni fiziološki i psihički proces. da bi konačno postao psihička slika. a s druge u opisima oboljenja i dijagnostičkim metodama psihopatologije (kao što su asocijativni eksperimenat i iracionalne slike Roršahovog testa). umetnosti itd. Postojanje sveta ima dva uslova: jedan je njegovo postojanje. na osnovu iskustva. budući da ona ima svojstvenu fenomenolo­ giju. Podsećam uglav­ nom na Justina Kernera (Justinus Kerner). koji se feno­ men ološk i može opisati kao bilo koji drugi predmet prirodnih nauka. koja se ne može zameniti ničim drugim. Počeci psihičke fenomenologije leže s jedne strane u takozvanoj psihofiziologiji i eksperi­ mentalnoj psihologiji. Ali da bi se sve ovo saznalo. kao što su već stari is­ pravno smatrali. i sve deluje u njoj. II 337 . Postojanje 22 Jung. sve humanističke nauke. Tek je ovo neposredni objekt saznanja. ne može izdržati kritiku. mora se znatno pro­ širiti naš davnašnji pojam psihe. To je već jasno naslutio filozof lekar C. predstavlja ništa manje do jedan svet. ali pogrešno obrazlagali. mikrokosmos. Tek je nedavna prošlost praznine u procesima svesti ispu­ nila hipotetičkim nesvesnim procesima. religijski i politički nazori i pokreti. »Celokupni duševni čovek«. o kome se prethod­ no postavljalo pitanje. Odabrana dela. Naše prvobitno identifikovanje psihe i svesti. tj.

već su prisutne a priori. Nesvesno je najpre shvatano personalistički. Da li nesvesno možemo nazvati mikrokosmosom. Izvesne konstante koje nisu in­ dividualno stečene. stvar stoji drugačije sa nesvesnim. Iz toga proističe suštinski zaključak da je psiha zapravo nesvesno. Kod psihe. Ali time se bilo još vrlo daleko od zadovoljavajućeg shvatanja nesvesnog. koje su zapravo bile očigledne — naime. O tome se svakako 338 i . pri čemu je ovim dodeljen značaj anatomskih povratnih pojava. međutim. Kasnije je Frojd dodao nesvesnomT arhaične ostatke. i da konačno nesvesnoj psihi ne samo da pripada duže trajanje života. Ove stvari su već odavno poznate iz nauke o instinktima. koje se zaključuje na osnovu odstupanja od poznate putanje planeta. spavanjem. Naime. Sa uvođenjem pojma nesvesnog proširio se pojam psihe do formule: psiha=svesno Ja + ne­ svesno. dok se svest sopstvenog Ja može smatrati samo prolaznim epifenomenom. zavisi jedino od pitanja da li se delovi sveta mogu dokazati s onu stranu individualnog isku­ stva u nesvesnom. tj. Pripisati ga svesti sop­ stvenog Ja za ove bi značilo bezmerno precenjivanje. tj. odmah se susrećemo sa strahom od »nasleđene predstave«. Stoga se mora smatrati nečim bezgraničnim. Međutim. posto­ janje još neotkrivene planete. recimo. u malom ili u velikom. tj. ono se per definitionem i efektivno ne može opisati. već i kontinuitet postojanja. tako da je svest svagda samo pri­ vremeno stanje koje počiva na vrhunskom fiziološ­ kom učinku i zbog toga je redovno prekidana fazama nesvesnog. nedostaje teleskop koji bi mogao da nam pruži sigurnost. Mikrokosmos kao svojstvo psihe zamišljali su i stari u psihofizičkom čoveku. pre svega činjenicu da kod svakog deteta svest tokom nekoliko godina iz­ rasta iz nesvesnog. njegovi sadržaji su isključivo poticali iz sfere svesti sopstvenog Ja i sekundarno su (kroz potiskivanje) po­ stali nesvesni. kao i iz biološkog iskustva na simbiozi insekata i bi­ ljaka. Još su morale biti otkrivene izvesne stvari.nesvesne psihe je tako verovatno kao. Na žalost.

Kolektivni sadržaji. Naime. može se pretpostaviti da. Jasno je da istraživanje ovih slika i njihovih svojstava vodi u područja koja izgledaju kao da su beskrajno daleko od medicine. Mitologemi su oni prethodno pomenuti »delovi sveta«. sumanutih tvorevina i sličnog. predstavljaju ovakve situacione slike. imaginacije. prenatalno od­ ređenom načinu ponašanja i funkcionisanja. tj. a specijalni dokaz u autohtonom ponovnom nastajanju ovakvih mitova u duši individua. kakve veze imaju sva ova razmatranja sa terapijom? Da su neu­ roze nekako skopčane sa poremećajem instinkata. spontani i izolovani impulsi. izvesni načini mišlje­ nja. Iskustveni ma­ terijal u kome se nalaze ovakvi slučajevi sastoji se od snova. Bastianovog (Bastian) narodnog mišljenja ili praideja. 339 . već mnogo pre o a priori tj. koje su najintimnije povezane sa pokretanjem instinktivnih impulsa. usko povezani sa tipičnim situacionim slikama i uopšte se ne mogu pokrenuti ako ne odgovaraju postojećim uslovima apriorističke situacione slike. nezavisno od tradicije. na­ protiv. nije čudno. koji su strukturalno uključeni u psihu. već su. Opšti dokaz tačnosti ovakvog očekivanog zaključka nalazi se u ubikvitarnoj raširenosti paralelnih mitologema. kako uči biologija. kao što pile na celoj zemalj­ skoj kugli na isti način izlazi iz jajeta. Iz ovog razloga je njihovo poznavanje za psihoterapeuta od velikog praktičnog značaja. kod ko­ jih je isključivo direktno prenošenje. osećanja. instinkti nikako nisu slepi. postoje i psi­ hički načini funkcionisanja. fantazija. što potiče upravo iz toga što čovekova duša ima udela u svim naukama. Neko će se možda začuđeno zapitati. Oni predstavljaju one konstante. koje se relativno iden­ tično izražavaju svuda i u sva vremena.ne radi. Sudbinska sreća i ne­ sreća empirijske psihologije je u tome što se njeno mesto nalazi između svih fakulteta. pošto predstavlja bar pola pretpostavke postojanja svih nauka. Ali. koji se mogu dokazati svuda i u svim vremenima. koji se izražavaju u mitologemama.

trebalo bi zapravo opisati fenomenologiju onih psihičkih procesa. ipak je neophodan veliki oslonac na druge nauke. Nadam se. kao deo lekarstva. Ali takav poduhvat bi prekoračio okvire mog izlaganja u tolikoj meri. iz raznoraznih razloga nikada ne treba da izmakne iz Iekarevih ruku i zbog toga treba da se proučava na medicinskim fa­ kultetima. nisu dovoljne predstave iz medicinske sfere. uostalom. Da bi u mom izlaganju dopunio razlike između opšte medicine i psihoterapije. 340 . a kojih nema istovetnih u medicini. međutim. sa medicinskim zaključcima. koji proizilaze tokom lečenja. što su. da je ovo malo što sam mogao da kažem ipak bacilo nešto svetlosti na odnos psihoterapije prema medicini.Iz mog izlaganja verovatno je jasno da je sve ono što psihoterapija ima zajedničko sa klinički obu­ hvaćenom simptomatologijom. Dok se opšta medicina može ogra­ ničiti na oslanjanje na prirodne nauke. doduše nije irelevantno ali ipak spored­ no u tom smislu što je medicinska klinička slika pro­ lazna. iako psihoterapija. Da bismo bliže došli do suštine psihič­ kog. koja se može otkriti iza vela patoloških simptoma tek to­ kom lečenja. tj. da moram da ga se od­ reknem. Ali. psihoterapiji je potrebna i pomoć humanističkih nauka. već odavno učinile druge medicinske grane. Jedinstveno i bitno je psihološka slika.

Bd. koji bi. uprkos njegove poželjne skromnosti. Ali ne može se zameriti svakom onom ko se užasava pred ovakvom smelošću. Objavljeno u Schroeizerische Zeitschrift fur Psychologie. bio rav­ nodušan i na propast jedne polovine sveta? Bojim se da bi se ovakvo ograničenje. 1941. S. 341 .VII PSIHOTERAPIJA U DANAŠNJICI Po sebi bio bi važan zadatak podvrgnuti bližoj analizi odnos psihoterapije prema sadašnjem stanju evropskog duha. IV. H. bez obzira u kom se obimu tumačio. U pojmu »psihotera­ pija«. koja je zapravo »lečenje duše«. leži velika pretenzija: duša je ipak mati sveg delanja a time i svih zbivanja koja su posledica čovekovog htenja. 1946. 25—56. loše slagalo sa suštinom psihoterapije. Ne bi bilo samo teško već upravo nemoguće iz beskrajno široke životne oblasti duše iseći proizvoljno ograni['] Predavanje održano na sastanku švajcarskih psiho­ terapeuta u Cirihu. i u Aufsdtze zur Zeitgeschichte. jer ko može garantovati da će slika koju on načini o du­ ševnom i duhovnom stanju Evrope danas. onda. 1945. 1. specijalistički ugao. biti verna i odgovarati stvarnosti? Da li smo uopšte u stanju kao učesnici i savremenici jednog nečuvenog zbivanja da stvorimo nepomućeni sud i da jasno sagledavamo u neopisivom političkom i haotičnom pogledu na svet današnje Evrope? Ili da li bi trebalo da suzimo gra­ nice psihoterapije i da našu nauku ograničimo na skromni.

a naprosto nema specijalnosti koja bi mogla da se pohvali totalnom autarhijom. Na njenim grani­ cama mora prekoračiti u susedna područja. gde sve zavisi od svega. U stvari je nemoguće samo u isečcima tretirati dušu i čovekovu ličnost uopšte. U ovo spada njegova celokupna fizička kao i psihička osnova. koja nikada ne može zadovoljiti uglavnom personalistički usmerenu psihologiju. Kod svih duševnih pore­ mećaja postaje možda još jasnije nego kod somatskih oboljenja da je duša celina. koje tako reći više nemaju ni­ kakve veze sa ostalim svetom. Bolesnik nam sa svojom neurozom ne donosi specijal­ nost. a time i ceo komad sveta u kome je smeštena ova duša i bez koga ona nikada ne bi mogla biti dovoljno shvaćena. uko­ liko ona predstavlja njemu unapred određenu datost. Pa i ako pokušamo.. ako uop­ šte ozbiljno želi da sebi prida naziv nauke. jedini svet infantilnog čoveka. već celokupnu dušu. međutim. na izgled. da se koncentrišemo na ono najličnije neke ličnosti. Ovo poslednje važi samo dotle dokle dopire ono lično u čoveku. ukoliko ovaj to ostane isuviše dugo. Zato je psihote­ rapija. čim se psihoterapija shvati ne samo kao čista tehnika. Čak i tako visoka specijalizovana tehnika kao što je Frojdova psihoanaliza. Medicina je bila doduše pri­ nuđena da ograniči posebno područje. čovek je na sigurnom putu ka neurozi. naša terapija ipak u najvećoj meri zavisi od pitanja: iz koga sveta dolazi naš bo­ lesnik i kome svetu treba da se prilagodi? Svet je nadlična datost. delom daleka naučna područja. on svet. nije mogla a da već u samom početku ne zakorači u druga. u koji čovek treba da stupi kao ce342 . Nauka po sebi nema granica. nadlično i nelično nosi u sebi. možda. koliko je to moguće.čeni komadić i oglasiti ga privatnim igralištem neke takozvane psihoterapije. tj. već kao nauka. Sigurno da su ličnosti oca i majke prvi i. pošto veliki svet. Veštačko ograničenje mora se od­ mah probiti. što je za praktične terapijske svrhe korisno i moguće. manje od bilo kojeg drugog specijal­ nog područja u stanju da se zavuče u spasonosne okvire specijalnosti. čovek i deo sveta. naime ono ne­ uroza i psihoza. Ukoliko je.

Ra­ nije se optimistički smatralo da bi se imago roditelja mogao rastaviti i razložiti pomoću analize njihovih sadržaja. za koje dete ne mora da vodi brigu. Deca do kraja doteraju roditelje u očinsku i materinsku ulogu. Su­ prug i supruga su međusobno prvobitno stranci i do­ laze iz stranih porodica sa različitom istorijskom a često i socijalnom pozadinom. A sa školom i nezadrživim odmicanjem vremena uvlači se objektivno prisustvo drugih i to u znatnoj meri u lični život. Ova promena zahteva priznavanje ob­ jektivnih činjenica i vrednosti. već nadlična datost. ili da li se ima bilo kakav stav prema ovome. mogu izvući iz stanja projekcije i vratiti u spoljni svet. iSvi pokušaji prenošenja ličnog infantilnog sveta u veliki svet konačno pro­ mašuju/ pa čak je i prenos u terapiji neuroza u naj­ boljem slučaju međustadijum. Čak i stariji brat više nije pravi otac. ostaju očuvana u prvobitnoj svežini. doduše. Ovaj enantiodromski tok svakog više ili manje normalnog života prinuđava na menjanje stava od ekstrema deteta do drugog ekstre­ ma roditelja. bez obzira da li dete voli ili mrzi školu ili učitelja. niti starija sestra prava majka. Već kod braće i sestara počinje odvikavanje od dečjeg odnosa prema ocu i majci. ali ona.lina. zbog svoje infantilne predstave. Kroz povlačenje projekcija ovi se ponovno survavaju na343 . u kome je pružena pri­ lika da se skinu sve ljuske od jajeta prilepljene za individuu još od detinjstva. više nije svet oca i majke. prethodno videli samo na drugima i pri tom hteli da sebi osiguraju sve prednosti dečje uloge. Pri tom je neosporno jasno da mora biti skupo plaćeno svako produžavanje statusa očinskog i materinskog sveta iznad odobrenog vremena. kao i stranog autoriteta. kao sve rane infantilne tekovine. i (da se projekcija imaga roditelja odstrani iz spoljne stvarnostiJ Ova operacija spada u najteže zadatke moderne psihoterapije. bez obzira na to da li su poželjni. Ali u stvarnosti nije tako: imagines rodi­ telja se. Ali već škola mu neumoljivo donosi pojam objektivnog vremena. koju su ovi. sastavljenog od dužno­ sti i ispunjenja dužnosti.

čak i ako bi se subjektivno osećalo kao teško. Pre nego što pređemo na ono. Pre svega bih podsetio na pubertetska posveći­ vanja. rođenja i sahrane. zatim i tome da posvećenom pruže pouke i pripreme neophodne za život. gde se ostvaruju psihički pre­ lazi. drugim delom. ukoliko su ove promene od deteta do roditelja svuda i odvajkada prisutne sa rastućom svesnošću. od arhetipa roditelja. moralo bi se. Život i napredak pri­ mitivnog plemena zapravo zavisi od savesnog izvo­ đenja ceremonija. pobudilo je u meni duboki pe­ simizam. nabačen od strane moderne psihologije novost u tom smislu da je ranije. U ovom pogledu su vrlo podeljena mišljenja u odnosu na uticaj hrišćanskih misija. tj. naime pitanju da li je ovaj problem. Sve ove ceremonije. koji je prisutan a priori. posvetićemo se jednom drugom problemu. u predsvesnoj strukturi psihe. ono gubi dušu i ras­ pada se. međutim. koje su tačno i brižljivo očuvane na primitivnom i od stranih uticaja još slo­ bodnom stupnju.trag u dušu. Ukoliko ranija vremena stvarno nisu poznavala psihoterapiju u našem smislu. bio poznat ili ne­ poznat. i kako se ovaj problem predstavljao u proš­ losti. shodno tradiciji. pre­ staje samostalni život plemena. služe možda u prvoj liniji da j _ | p< r strane psihička oštećenja koja prete u ovim trenu­ cima. kada nije postojala naučna psihologija. Ali. zatim na običaje prilikom svadbi. 2 Kao što je poznato imago roditelja se jednim delom sastoji od lično stečenih slika ličnih roditelja. gde najvećim delom i imaju svoje po­ reklo. Ono što sam lično video u Africi. koji bi čoveku omogućavali teže prelaze. Već na primi­ tivnom stupnju srećemo izvesne odlučne mere u svim životnim momentima. — 2 344 . onda je nemoguće oče­ kivati da se u istorijskoj prošlosti nađu bilo kakve formulacije slične našim. Tamo gde je zbog uticaja belaca došlo do izumiranja ovih navika. šta se dešava onda kada se više ne projektuju imagines roditelja. naslutiti postojanje jednog ili više opštih psihoterapijskih sistema.

ovakav poredak bi izgubio svoj raison d'etre kao i svoje mogućnosti i stoga ne bi mogao ni da postoji. Pominjem ih samo da bih pokazao da je te­ rapija duše u vremenima pre nas imala na umu istovetne osnovne činjenice čovekovog života kao i mo­ derna psihoterapija. Papa kao Pater patrum i Ecclesia mater su roditelji porodice koja obuhvata sve hrišćane. Od tih bih pomenuo pre svega misu i ispoved. Ali kako drugačije postupa re^I ligi ja sa imagom roditelja! Ona i ne pomišlja da ih rj razreši ili uništi. ukoliko se ovi delimično ne bune protiv toga. Osim toga i mnoge druge institucije crkve staraju se za stalni napredak i za odgovarajuća obnavljanja starih.Na višem. prekinutih veza. Ovde isto tako vidimo kako se dečji svet oca i majke smenjuje pomoću bo­ gate analogne simbolike: patrijarhalni poredak pri­ hvata odraslog u novo detinjstvo putem duhovnog začeća i ponovnog rođenja. Up. Ona ih ostavlja da dalje žive u promenjenom i po­ većanom obličju u okvirima najstrožijih tradicija pa­ trijarhalnog poretka. venčanja i sahrane. Pričešće je zapravo porodični sto oko koga se skupljaju čla­ novi porodice i u prisustvu božanstva obeduju prema svetim običajima. konfirmacije. već hiljadama godina^ Kao što religija nosi i čuva dečju dušu pojedinca. koji daleko zadiru u prethrišćanska vremena. koji su unutar katoličkih rituala mnogo izvorniji. nađeno je mesto za stalno aktivne imagines roditelja kao i za neugaslo dečje osećanje. Na ovaj način. koje se u životnoj povezanosti ne održavaju samo decenijama. civilizovanom stupnju vidimo na istom poslu velike religije. već ih prihvata kao životne činjenice " čije odstranjivanje ili nije moguće ili nije korisno. i tekst benedictio fontis u uskršnjoj misi. 345 . međutim. I mi imamo običaje prilikom krštenja. življi i pot­ puniji nego kod protestanata. koje nalazi zaštitu i skrovište u krilu ovog poretka. Da je tokom razvitka imago roditelja bio rasto­ čen i tako postao pasivan. 3 Izlišno je iscrpnije izlagati ove svima poznate stvari. tako je i dečju dušu čovečanstva konzervisala u mno* Krštenje.

sa svoje strane. što je najprijemljivija hranljiva podloga za duševna oštećenjaj Ako pogledamo unazad na hiljadugodišnju istoriju naše evropske civilizacije. uvek je gubitak i opasnost. upravo izražava u tradicional­ nim običajima. koja se izražava ili kao samoprecenjivanje ili kao kompleks niže vrednosti. psihička opasnost zbog toga što se instinktivni život.gobrojnim životnim tragovima. Ako se gube. kao nešto najkon­ zervativnije u čoveku. naime gubitka korena. koja se instinktivno čvrsto drži ovog poretka ili ga bar traži. Stoga je već unapred osuđen na neuspeh naš eventualni pokušaj da pasiviziramo imagines ro­ ditelja u dečju dušu uopšte. Davnašnja ubeđenja i bičaji duboko su ukorenjeni u instinktima. Ovde odvajanje može čak pre­ rasti u odsudnu dramu. onda do­ lazi do odvajanja svesti od instinkta: time je svest iz­ gubila svoj koren a tako bezizrazno nastali instinkt vraća se u nesvesno i pojačava njegovu energiju. imamo da računamo sa patrijarhalnom ili hijerarhijski postavljenom psihom. zbog čega tek postaje opasan nedostatak korena svestij Ovaj potajni vis a tergo prouzrokuje opaku razuzdanost svesti. Time se vraćamo našem ranijem pitanju. koje ne samo da je opasno za primitivna ple­ mena već i za civilizovane ljude. jer šta treba da se zbiva sa 346 . šta se dešava onda kada se imagines roditelja povuku iz projekcije? Odvajanje roditeljskih imaga od izvesnih ličnih nosača projekcija bez sumnje je moguće i spada tako reći u stalni deo našeg terapijskog uspeha. koja se onda. [Rasturanje neke tradicije. Time religija štiti pojednica od najvećeg duševnog zla. pa ma kako to bilo neophodno u određeno vreme. onda ćemo videti da je evropski ideal vaspitanja i tretmana bio i najvećim delom još uvek je patrijarhalni poredak. ne obraćajući pažnju kako revolucionarno je postavljena njegova svest. koji je po­ čivao na priznavanju imagines roditelja. pretače na svagdašnje sadr­ žaje svesti. Na­ suprot tome problem postaje teži u slučaju prenoše­ nja imaga na lekara. Stoga kod pojedinca. U svakom slučaju dolazi do poremećaja ravnoteže.

jer inače po pravilu nema nikoga i ništa na 4 5 6 4 dica. 347 . naime pogled. koji je u prvoj liniji bio genijalan lekar. VIII: Theorica me­ • De ente Dei. On je sluga svoje potčinjenosti. Explorations in Personalitv. otrgnuti od tradicije? Profesor Marej (Murrav) sa Harvardskog univerziteta. kao vrhovni otac hrišćanstva. obrnuto mnogo šta bilo podnoš­ ljivo i čak moguće ako bismo odbacili izvesne pred­ rasude ili promenili naše nazore! Paracelzus. i to od tolikog da bi se skoro moglo reći da.su stvari mnogo manje takve kao što jesu. nego u stvari onakve kakvim ih vidimoUAko imamo neprihvatljive nazore o nekoj situacijilli stvari. 129. onda se u situaciji prenosa povlačim uz pomoć svog lekarskog poziva i problem sprovodim dalje u krilo crkve. koji lekaru omogućuje lečenje a bolesniku ozdravljenje ili bar bolovanje. Pod tim ne misli ništa drugo do da lekar ne samo sebi već i da bolesniku mora prineti shvatanje i pogled na bolest. S. u pot­ vrdu mog već ranije objavljenog iskustva. naglašava da ne može biti lekar onaj ko ne shvata veštinu »teoreciranja«. tako da se upravo zbor svog lekarskog poziva ne mogu p o ­ vući. ako za pacijenta imam pobožnog katolika. Cap.imagom kada više nije vezan za nekog čoveka? Papa. tako da i ova obično postaje nepri­ hvatljiva. 226. Na drugom mestu nalaze se protestanti a tek na trećem katolici. možemo konačno v i deti i na tome da je način shvatanja. a na osno­ vu opsežnog statističkog materijala. onda nam je obično pokvarena radost. od moćnog uticaj a na čoveka i njegovo duševno sta­ nje. a time je prenošenje imaga prevedeno na oca na nebu i na majku crkvu na zemlji. 130. dokazao je da je postojanje kompleksa u prošeku najveće kod Jevreja. 119. Ali. ima svoje mesto pred Bogom. Stoga. Da je pogled na svet neposredno povezan sa blagostanjem duše. • Labyrinthus medicorum. Zbog toga on kaže: »I svekolika bolest je čistilište«. On je sve­ sno spoznao i obilato koristio lekovitost shvatanja. A kako bi. Ali kod nekatolika ovaj izlaz mi je zatvoren. šta se dešava sa onima koji su izgubili koren.

Svi ostali slučajevi — ukoliko nije došlo do nasilnog i ne retko štetnog razrešenja — u stanju prenosa »za­ staju«. da ima opasne posledice. Ali tada sam razumni otac i uprkos sve­ mu otac. pošto izdvajanje Ja iz projektivnih veza. Dodu­ še. tako da se u snovima i fantazijama javljaju nelični. nije teško da se vrati bolje i dublje shvaće­ nim tajnama crkve. pošto su ovi ima­ gines nabijeni onom energijom. I pacijent. Ovo se ne može zaobići. Pomoću integrisanja nesvesno do­ dija znatan energetski priliv. verovatno zbog sa tim skopčane iz­ nenadne aktivnosti nesvesnog. npr. oslobođenom od prevelike vezanosti za ro­ ditelje. koji se uskoro primećuje na taj način što je svest jako determinisana po­ moću nesvesnih sadržaja. ove stvari treba da ostanu u životu u bilo kom obliku. Prethodno se to već nije izdržalo. Stoga vraća­ nje projekcija može i treba da se odvija stupnjevito. koji su istovremeno građa iz koje se izgrađuju izvesne shizofrene psihoze. bez roditelja može. delovala često sudbonosno. kako se to obično kaže. a ne samo priroda. lišene budućnosti. On zna da je potpuno povlačenje projekcije praćeno privid­ no bezgraničnom usamljenošću malo voljenog i stoga tako napadnog Ja. jer iznenadni pad u stanje napuštenosti. Zbog toga u ovom trenutku ka­ toliku. ima horror vacui.koga bi se pogodno mogao preneti imago oca. Integracija sadržaja otcepljenih od roditeljskih imaga ima aktivirajući uticaj na nesvesno. Stoga je malo verovatno da će se to sada učiniti i to još iz čistog razuma. J 348 . kod psihotične opterećenosti. Ima i protestanata koji u novijim varijantama protestantizma otkrivaju njima odgova­ rajući smisao i tako dospevaju do istinskog verovanja. Instinkt mu kaže da. ja mogu u pacijentu izgraditi razuman uvid da nisam otac. i tako sebe i lekara stavljaju na mučnu probu strpljenja. kolektivni sadržaji. \ Izolacija u samo-Ja biću ima paradoksne poslediće. koju su posedovali još u detinjstvu i koja je. u odraslom dobu. On se instinktivno ježi i od same pomisli da imagines roditelja i svoju dečju dušu baci u ništavilo beznadežne prošlosti. zbog njegove sopstvene celovitosti. Iz ovog razloga situacija nije bezopasna.

Saznanje Sopstvenosti nema.među kojima prenos na lekara igra glavnu ulogu. To se ne dešava ni zbog toga što mi na Zapadu eventu­ alno ne bi imali nešto ekvivalentno: preporučujem Jogu samo zato što je naše zapadno. zbog čega sam ga nazvao Sopstvenost (Selbst). i sad odande podstiču iste projektivne tendencije kao i pre. prilikom vrednovanja. tj. jogi srodno uče­ nje tako reći nepristupačno. buda ili mukti ili kakvu drugu magičnu reč. koje je ranije bilo razloženo u veze sa ličnom sredinom. odnosno njihovim prevodima. a koji se kasnije i empirijski ispostavlja kao nadređen. Nasuprot opasnim rastočnim tendencijama podiže se iz istog kolektivno nesvesnog protivdejstvo u obliku Jprocesa centriranja. A osim toga je materijal u istočnjačkim knjigama.ovaj ne može supsumovati. Ovaj proces ne formira ništa manje do novi centar lično­ sti. a glu­ post koja je nošena njegovom maticom iznakazuje ga ir 349> . Ovde nastupa lekoviti kompenzatorni efekat. zbog čega je dobro kada se za psihologiju Sopstvenosti obratimo dragocenostima indijskog znanja. Takođe mu se više ne može dati naziv Ja. nakon što su umrli u ovom svetu. već je to vitalno i iz osnove preobražajno zbivanje. već se. koji se jasno izražava simbolima. koji je kroz simbole označen kao nadređeni i jači od Ja. Proces koji dovodi do ovog saznanja nazvao sam proT° "*iiriduacije Ako preporučujem proučavanje klasičnog Joga učenja. kako kod nas tako ni u Indiji. mora nadrediti ovom drugom.) Stoga se. nalazi u opasnosti da se raspline u sadržaje kolektivno nesvesnog. pristupačno samo za specijaliste. onda to nije zbog toga što pripadam onim ljudima koji ekstatično pa­ daju u trans kada začu ju diana. već zbog toga što se psi­ hološki vrlo mnogo može naučiti iz joga filozofije. ima za posledicu da se Ja. kome se uvek iznova divimo kao čudu. ničega zajedničkog sa intelektualizmom. što se može i praktički koristiti. pošto su u njemu nestali i roditelji i njihova imaga. sadržan u jasno razumljivim formulacijama. Ono je prikriveno tajanstvenošću. Saznanje i do­ življavanje ove Sopstvenosti je najvažniji i najple­ menitiji cilj indijske Joge.

qui suns esse potest. »Est longissima via«. međutim. kao i tipično alhemijska deviza Paracelzusa. 82. 7 8 350 . Ipak ljudi kao Albert Magnus. čiju smo 400-godišnjicU smrti praznovali u jesen 1941. kome je alhemičar XVI ve­ ka čak dao ime filius macroscosmi. nazivani »tenebriones«. Isto. alhemija ozna­ čava sa »incorruptibile«. kažu-. godine: »Alterius non sit. koje jedva da je vegeti­ ralo u tami. 84. Psychologie und Alchemie. alhemičari. ali kao etički zahtev. Sve ove stvari morao sam da pomenem da bih došao do pitanja današnjice.' Sa ovom formu­ lacijom moderni nalazi se u principu potpuno slažu. Roger Bacon. a istovremeno univerzalno. Ali put ovom cilju je mučan. onda ćemo dospeti do saznanja Sopstvenosti i jednostav­ nog postojanja (sosein). koja je brižljivo skrivana iz straha od jeresi i njenih neprijatnih posledica. 96. Naime. tj. u alhemiji se krije za­ padnjačka joga-meditacija. u odnosu na indijsku Jogu ima neprocenjivu prednost posebno za praktičnog psihologa. izražava takođe i tipično švajcarska. U svakom slučaju nalazimo se na početku razvitka. A l hemija. Henricus Khunrath. ne baš nepravično. i činjenica je da su u njoj ideje izražene skoro isklju­ čivo u krajnje bogatoj simbolici. Pomoć koju može pružiti alhemija za razumevanje simbola procesa individuacije. kao jedna jedinica i jednostavnost koja se više ne može redukovati na nešto drugo. 7 Ono što ja nazivam Sopstvenost. i Psvchologie und Religion. zastupljeno usamljenim čudacima. i na njega ne stupaju svi. po mome mišljenju je od velikog značaja. ako istrajno i konsekventno pratimo put prirodnog razvitka.« (Nikom drugom ne pripada onaj ko može biti svoj). supstancija koja se više ne može rastočiti. čiji počeci zadiru u pozni antički period ačiji se život tokom celog srednjeg veka nalazio u sta­ nju vanrednog postojanja. Rodžer Bekon i Paracelzus (Albertus Magnus.do neraspoznavanja: naime. čiji je duh znatno dopriUp. i to upravo u sim­ bolici koju još danas nalazimo kod naših pacijenata. koji su. Paracelsus) su očevi modernih prirodnih nauka.

Iz duha prirodnih nauka izrasla je i naša moderna psihologi­ ja. što stvara otpor u duši Evropljanina. Na mesto prirodnog dušev­ nog razvitka ne dolazi duhovna orijentacija koja. I kao što je nekad crkva bila apsolutna u svojoj težnji da uspo­ stavi teokratiju. a gubitak sigurnog autoriteta postepeno vodi u političko socijalnu anarhiju kao i do formiranja anarhičnih pogleda na svet. slabi su u tolikoj meri da uopšte nemaju značaja naspram istorijskih neminovnosti. Na taj način se otvara izlaz iz dileme time što se imago roditelja može projektovati na državu kao hranioca svih ljudi i kao autoritet koji određuje sva mišljenja i htenja. tako i sada država polaže apsolutno pravo na isključivi totalizam. već potpunim uključi­ vanjem pojedinca u politički kolektiv zvani »država«. već politička. Pri svem tom opasno se nastavlja razlaganje i slabljenje lekovitih institu­ cija hrišćanske crkve. koja služi težnji za vlašću izvesnih grupa i masi obećava izvesne eko­ nomske prednosti. pre­ mošćujući vremenska prostranstva. onda bi moralo da se a tout prix i u prvoj liniji ponovo uspostavi autoritet. Iz ovog razloga u Evropi se javila težnja da se kolektiv crkve zameni kolektivom države. koja ne znajući nastavlja delo koje su započeli alhemičari. Na ovaj način u Evropljanima du­ boko ukorenjena čežnja za patrijarhalnim i hijerar­ hijskim poretkom nalazi pogodan konkretni izraz. Nauka se stavlja u službu socijal­ nog kolektiva i vrednuje na osnovu njene materijalne koristi za njegove svrhe. tako i mi isu­ više jasno saznajemo kako je mukotrpan rad na po­ jedincu i kako samo mali broj može prihvatiti sazna­ nja i iskustva psihološkog rada. Kao što su oni bili uvereni da »donum artis« pripada samo mali broj »electis«. održava u životu kulturne vrednosti. Mistika duha se ne zamenjuje mistikom prirode ili sa »lumen naturae«. kako je to nazivao Paracelzus. Ako ne treba da se uzdrmaju osnove evropskog društvenog poretka. naviknutog na patrijar­ halni red. socijalno viđeni.neo da se uzdrma autoritet totalitarne crkve. ali 351 . koji isuviše dobro odgovara masovnom instinktu. Začeci individualnog sazrevanja svesti i sazrevanja ličnosti.

pri čemu se istovremeno mora odvojiti od njegovog sopstvenog i najvišeg opredeljenja.se fiksira na nivou koji je u svakom pogledu štetan za kulturu. politički ciljevi. onda psihoterapija neminovno postaje instrument određenog političkog sistema. koje sve počivaju na prvobitnim projekcijama psihičkih sadržaja. Ili viđamo čitave porodice gde već generacijama individualnost imena kompen­ zuje ništavnost nosioca ovog imena. pošto bez ovih individua uopšte ne bi mogla ni da postoji. država. gde se sva individualnost završava u ličnosti kralja i gde je pojedini čovek anoniman. Bez obzira kojim uslovima namerava da se prilagodi individua. dok je ranije pravo na ovaj pre­ rogativ imala jedino ličnost kralja. ovo uvek treba da se dešava svesno i slo­ bodno. Neosporno je istina da individua postoji samo zahvaljujući društvu i da je uvek tako i postojala. što je svakom dodelilo dostojanstvo posedovanja besmrtne duše. Ovde se duhovi začelo moraju razići. bilo je to neugasivo i veliko delo hrišćanstva. međutim. već u stremljenjima ljudskog društva. tj. kao egipatsku i vavilonsku. U suprotnosti sa ovim arhaičnim pojavama. Ukoliko. treba da potvrde svoje prvenstvo. Protiv ovakvog zaključka si­ gurno će se staviti zamerka da konačno opredeljenje čoveka ne leži u njegovoj individualnoj egzistenciji. ona onda oglašava svoju nameru da ljude odgaja ka samostalnosti nji­ hovog bića i moralne slobode u skladu sa saznanjima stečenim kroz naučno istraživanje. ali odbacuju sopstveno ime. ili srećemo ja­ panske umetnike koji usvajaju ime majstora uz skromno navođenje redosleda. Ili nalazimo rane civilizacije. Ukoliko se psihoterapija poziva na naučne osnove a time i na principijelno slobodno istraživanje. za čije ciljeve se onda odgaja čovek. Sto­ ga kod primitivnih plemena srećemo prilikom posve­ ćivanja muškaraca da se pojedinac pomoću mistične smrti odvaja od porodice i svog prethodnog identiteta uopšte i ponovo rađa kao član plemena. lišeno predrasuda. Daleko bi nas odvelo ispitivati na ovom mestu u kojoj meri hrišćan- 352 . Ova za­ merka je vrlo teška i ne može se tako jednostavno od­ baciti.

Ono mu je dalo besmrtnu dušu da bi imao jednu tačku odakle bi mogao da podigne svet iz stožera. Time je čoveku sva­ kako natovaren krst. Odabrana dela. jer bi on predstavljao najpotenciraniju psihologiju mase. već u ulasku u božje carstvo. Ali ko su ovi »drugi«. Šta je na kraju krajeva država? Ona je gomi­ lanje nuliteta iz kojih je sastavljena. kao što ne može biti bez kiseonika. tako je i zajednica jedan od neop23 Jung. time što je uklonila projekciju vrednosti pojedine duše sa ličnosti kralja ili kakvih drugih iza­ branika. ti očigledno nadljudi. koje mu leži u srcu. II 353 . koji su pozvani da mogu ono što je svako ubeđen da ne može? To su ljudi koji su isti takvi. naime muke svesnosti. za moralnu slobodu i kulturu ovde jačim od tupe prinude projekcija. monstrum. Zbog toga ni u svojim najbo­ ljim vremenima hrišćanstvo nije izražavalo poverenje prema državi. na kraju. ma­ sti itd. Da se može personifikovati. već je čoveku postavljalo nadsvetski cilj da bi ga oslobodilo od prinudne sile svih njegovih projekcija na ovaj od mračnjačkog duha osvojeni svet. koje su indi­ viduu stalno držale zatočenu u tami nesvesnosti i time je potiskivale do ništavnosti. samo su majstori veštine da to prepuste dru­ gima. mnogo pre. i da na taj način svoj cilj ne vidi u ovladavanju ovim svetom. koji bi u duhovnom i etičkom pogledu stajao daleko ispod većine prosečnih od kojih se država sastoji. onda bi iz nje proizišla individua ili. Stoga čovek ne može postojati bez zajednice. onda bi se to moglo postići samo u vekovnim stupnjevima. misle i osećaju kao mi. lakše puteve nesvesnosti.ska novina predstavlja napredak ljudske svesti i kul­ ture uopšte. belančevina. Na putu ka nesvesnosti veruje se da bi zadatak mirno mogao biti prepušten »drugom« ili. na izgled. pak anonimnoj državi. Kao i ovi. iskupljeno beskrajnim patnjama i ne­ voljama u borbi sa svim silama. moralni konflikt i neizvesnost sopstvenog mišljenja. Ovaj za­ datak je tako nečuveno težak da ako bi se ikad i našlo rešenje. koje hoće da nago­ vore na. Unutrašnje opredeljenje koje leži u prirodi čovekovog bića pokazalo se u odnosu na opredelje­ nje za svesnost. vode.

pošto masa nepogrešivo guta pojedinca koji u sebi nema temelja a u svim slučaje­ vima ga redukuje na slabašni delić. Isto tako je smešno reći da individua postoji za zajednicu. Naprotiv. Zbog toga nije sasvim tačno da individua može egzistirati samo kao deo zajednice. najveći zavodnik ka nesvesnom. Totalitarni zahtev države ne bi mogao trpeti ni za trenutak da psihote­ rapija sebi uzme pravo da pomaže čoveku u ispunje­ nju njegove prirodne opredeljenosti. jedan od važnih životnih preduslova.« 354 . koji se postepeno šire u milosti i ljubavi. Oni za sva vremena nisu stvar civilizacije. koji se stvaraju zbog mase i narodne gomile i njegovih potreba kao takvih. onda je bez sumnje nešto sporedno podignuto na nivo glavnog. kao organizacija istih. On se formira dakle. samo u uskim. Bilo bi smešno tvrditi da čovek živi za to da bi mogao da diše vazduh.. iz­ građivanje čoveka i sva za to potrebna sredstva su u svom korenu i u svojoj biti večno stvar individue i onih institucija koje se usko i blisko priljubljuju individui. Na ovaj način psihoterapija • Pestaloci (Pestalozzi) 132.hodnih preduslova egzistencije.f »Zajednica« ili »država« je gomilanje nosilaca života a istovremeno. drža­ va bi morala da nastoji da psihoterapija ne bude ništa drugo do pomoćni instrument za stvaranje državi korisne pomoćne snage. inače samo uslov čovekove egzisten­ cije. oni uopšte nisu stvar ljud­ skog oformljenja. U hiljadu slučajeva oni ne vrede ništa i deluju upravo suprotno.^Prirodni i jedini nor silac života je individua i to je tako u celoj prirodi. kaže: »Institucije. S. Tada je pojedinac prevaren u svojoj pravoj unutarnjoj opredeljenosti i zbrisano je dve hiljade godina hrišćanske kulture. Oni za sva vremena nisu stvar ljudske gomile.. u slobodi i vernosti. 187. za njeno srce i njen duh. bilo u kom obliku i obličju da se javljaju. Pojam nije nosilac života. Izobrožai»anje ka čovečnosti. međutim. Kada prevagne politički cilj. Naš ljudski rod se formira samo od lica licu. norme i obrazovna sredstva. samo od srca srcu. istura kao cilj. pomoću vra­ ćanja projekcija. »Zajednica« je samo pojam za simbiozu jedne ljudske grupe. Zajednica je. dolazi do sužavanja iste. naime zato što se zajednica. jer na mesto proširenja svesti. malim krugovima. U svakom slučaju čovek može mnogo duže da živi b e z ^ države nego bez vazduha.

alternativa pred koju se trenutno postavlja psihoterapija.« (Pestalozzi. a u istom stepenu i isto tako lako se u njima gube dublji te­ melji sklonosti ka istini u ljudskoj prirodi? 10 Kolektivno sjedinjeni čovek. sve što je veća ljudska gomila. Ako se ovo dešava sa slobodnim odobravanjem na osnovu »Kolektivna egzistencija čovekovog roda može se samo civilizovati. Zavisiće od bu­ dućeg razvitka da li Evropu. ne samo da oseća živahnu potrebu. već i da je prilike teraju da sebi pribavlja veći autoritet. čiji bi jedini cilj mogao biti podizanje socijalnog učinka. c. da se tim lakše gasi i božanski dah nežnosti čovekove ljubavi u indi­ viduama ove ljudske gomile i ovih ljudi koji poseduju vlast. Duša bi izgubila sopstveni život i postala bi funkcija koja bi se kori­ stila prema državnom nahođenju. Ili misliš da ovo nije tačno. kriterijum izlečenja bio bi uspešno totalno uključivanje u državni sklop. p. tone u svim odnosima u dubine civilizovane propasti i. jednim uda­ rom postale bi neupotrebljive sve metode prevođenja u svesno. Psihološka nauka bila bi svedena na istraživanje mogućnosti racionali­ zacije psihičkog aparata. 23« 355 . treba po drugi put potopiti u mrak viševekovne inkvizicije. utonuo u ovu propast. tiče tera­ pijskih namera izlečenja. tj. koja uludo veruje da je umakla srednjem veku. ako nije ništa drugo do to. Do ovog bi svakako došlo ako bi se nasilno sprOveo i stalno primenjivao totalitarni zahtev države. pomoću nje­ nog što opsežnijeg svođenja na nesvesno." To je. a zar ne vidiš svakoga dana. i preporučilo bi se da se iz starinarnice pro­ šlosti ponovo vrate sve one metode koje su služile da se čovek zaštiti od prevođenja u svest nesvesnih sa­ držaja. nazvana dr­ žava. Uko­ liko se. i što je slobodnije polje rada i što je veća sila neke vlasti. Niko ko ima uvida neće osporiti da organizacija našeg društva.bi postala korisni tehnicizam. taj cilj najbolje može postići pomo­ ću potpunog obezdušenja individue. ona se ne može kultivisati. međutim. 1. u velikim potezima. sastavljena kao krdo. na celoj zemlji ne traži ništa drugo pd onoga što divljak taknrto traži n jumi. koja predstavlja zakonski koncentrisanu silu ove mase. Sto se. konačno.

186): »Ljudski rod ne može ostati društveno ujedinjen bez snage poretka. To bi isuviše odgovaralo nepriznanom idealu ekstremnog individualizma. Bez ove slobode i samo­ stalnosti pojedinca nema prave zajednice i — to mo­ ramo reći — bez takve zajednice ne može trajno da opstane samostalna i u sebi ukotvljena individua. Iako postajanje svesnim vlastite individualnosti odgovara prirodi unutrašnjeg opredeljenja.« 11 356 . Drugo je pitanje. što je čovek isto. Ali ako se ovo dešava iz komotnosti. Neizbežna pretpostavka za ovo je svesni i slobodni izbor i individualno odlučivanje. onda pojedinac upada u sigurnu opasnost da se ugasi i njegova odgovornost. već do svesne zajednice. rekao je Pestalozzi (1. Sa po1 Pre više od jednog stoleća.. Nasuprot tome prirodni proces individuacije donosi svest ljud­ ske zajednice. da li današnji čo­ vek već poseduje dovoljno zrelosti za ovakav izbor. Snaga nekulturne civilizacije sje­ dinjuje ljude kao masu pomoću sile bez obzira na samo­ stalnost. koji nije ništa drugo do bolesna reak­ cija na isto tako nedovoljni kolektivizam. nemoguće je da se cilj odgajanja čoveka sastoji u stvaranju jednog anarhičkog konglomerata pojedinačnih egzistencija. da bi se izbeglo donošenje neprijatnih odluka. Individuacija je sjedinjavanje sa samim so­ bom a istovremeno i sa čovečanstvom. više neće dovesti do stva­ ranja anonimne mase. jer privodi u svest upravo ono što spaja ljude i ono što je u svim ljudima zajednički ne­ svesno. onda je postignuto ono što se poželeti može. međutim. ipak ovo nije celokupni cilj. ili nesvesno. Snaga kulture sjedinjuje ljude kao individue u samostalnosti i slo­ bodi u pravu i umetnosti. Ako je ovo postignuto. Ali isto tako sumnjiva su i rešenja koja se nameću čoveku si om. takođe i u dr­ žavi sa velikim autoritetom. Prirodne stvari trajno ne trpe nasilje. u želji da se preduhitri prirodni raz­ vitak. Tada se država ni u čemu neće razlikovati od zatvora ili termitnjaka. pravo i umetnost. slobodu. c. onda postoji jemstvo za to da gomilanje pojedinaca u državi. Naime. S. po prilici u vreme slično današnjem.svesnog uvida građana." Sem toga samostalna ličnost je najbolji sluga za opšte dobro.

u što spada i duh. ali savestan rad na neznatnom pojedincu. na neumesan način označim kao važan. već na istoj onoj zemlji iz koje se sastoji Evropa. uvek počinje u malome. propašćemo isto onako kao svaka druga nacija. koji o njima ne vodi računa. naš zadatak i dužnost da shvatimo psihičko stanje našeg doba i da jasno sagledamo koja nam pitanja i zahteve donosi sadaš­ njost. Nepristojno ne smatrajući važnim ili bolje bez da ovu šačicu psihologa i psihoterapeuta. Ipak smo suočeni sa činjenicom da su bezbrojni milioni u Evropi umakli crkvenom autoritetu kao i patris potestas kraljeva i careva uz grešnu pomoć kako netradicionalnih tako i infantil­ nih prosvetitelja. i ako smo nesvesni. O tome nema ni go­ vora.tisnim i prodornim svojstvom vode one će podlokati i pre ili kasnije dovesti do pada svaki sistem. koji sa mudrom državničkom veštinom. Zbog toga ne sme nam biti teško da sprovodimo doduše tegoban. Ako smo ubeđeni da je individua nosilac ži357 . Najopasnije bi bilo ako bismo uobražavali da se nalazimo na višem stupnju svesti nego naša dalja okolina. upravo u svojstvu psihologa. čak i kada izgleda da se cilj kome stremimo nalazi u nedostižnim daljinama. ili bolje.« Sve što počinje. želeo bih da naglasim da je. ne mora da se plaši brzog pada. čuće ga na hiljade kilometara udaljenosti. Ako je naš glas isuviše slab. onda se možemo tešiti kineskom poslovicom: »Ako je prosvećeni u sebi sam i istinu misli. Ali autoritet. što pred­ stavlja ovaj naš skup. Ali jedan cilj je dostižan pred nama. Mi se nalazimo usred ovih problema. USa nezrelošću čoveka treba da računamo kao sa činjenicomj Mi u Svajcarskoj ne živimo na nekakvom planetoidu koji lebdi u praznom prostoru. ostavlja dovoljno neophodnog prostora. uticajan. a to je razvitak i sazrevanje individualne ličnosti. tako da ga guši buka političke vreve. Za evropskog čoveka može biti sramno svedočanstvo duhovne nezrelosti ako u većoj meri treba i želi autoritet. da bi besmisleno i bez kormila po­ stali žrtve bilo kakve sile koja sebi prisvaja autoritet.

pošto život samo u pojedincu može ispuniti svoj smisao a ne u ptici. Jer onaj ko ima nameru da sve što raste dovede i do krajnjeg napretka. Stoga smatram najvažnijim zadatkom psihote­ rapije danas da nepokolebljivo služi cilju razvitka pojedinca.vota. . taj će ubrzo doživeti da ga preraste korov. zatvorenoj u zlatnom kavezu. koji uvek najbolje uspeva. Time naša nastojanja prate stremljenja prirode da u svakom pojedincu razvije najveće mo­ guće obilje života. onda smo služili životnom smislu ako nam uspe da bar jedno drvo donosi ploda i onda kada hiljade drugih ostaje jalovo.

i svaki novi pionir. 8—24. autogeni trening. kome imamo da zahvalimo za bar donekle jasne izveštaje. Hipnoza. Sta se pod tim podrazumevalo. nema imena. Izgleda da se desilo nešto slično kada su se lekari prvi put sreli sa nepoznatom zemljom — psihom. On se ne sastoji samo od demonolikih i alhemijskih predstava već i od Paracelzusovih neologizama. koji stupi na njegovo tle. V. Njegovo vanredno znanje. iz koga katkada zjape naslućene dubine. Bd. Jedan od prvih. psihoanaliza. onda tamo nema zemljopisnih karti. čiji bujni raskoš kompenzuje potajno osećanje niže vrednosti i odgo­ varajuće težnje za uvažavanjem njihovog. 1. često ne bez razloga pogrešno shvaćenog stvaraoca.? Ovo nabrajanje jasno predočava neodređenu raznolikost mišljenja. Kada se otkrije nov. jezi­ kom opterećenim duhom X V I veka. posle niza opisa te­ rapijskih postupaka i recepata. sugestija.VIII OSNOVNA PITANJA PSIHOTERAPIJE Nije tako davno da se u medicinskim publikaci­ jama. katarktična metoda. je Paracelzus. puteva. H. shvatanja. osta­ lo je obavijeno značajnom tamom. međutim. 359 . itd. teorema i metoda. priča nešto drugo o njemu. nenastanjeni kontinent. pod naslovom »Terapija«. NeuchateL 1951. »persuazija«. Prirodno vek [»] Objavljeno u Dialectica. mogla pročitati i reč »psihoterapija«. koje sve za­ jedno idu pod nazivom »psihoterapija«. S. izraženo je. A d lerovo odgajanje ličnosti.

koji je zapravo počeo sa XVII vekom. Time su postavljene osnove za kliničko ot­ krivanje histerije. Kao sto je Zane. Ovom linijom kretali su se lekari romantike. kao što je bila sklona da prihvati tadašnja akademska psihologija. čije interesovanje se. naime Mesmerovo (Mesmer) učenje o ži­ votnom magnetizmu.nauke. proisteklo s jedne strane iz praktičnog iskustva. Ova hipoteza se oslanjala na činjenicu da po­ tisnuta sećanja u različitom pogledu izazivaju jednu moralnu cenzuru i to zbog njihove traumatske ili mo­ ralno sablažnjive prirode. Ali dok je Zane sumnjao da je izvesna specifična slabost osnova ovog oduzimanja iz svesti. zajedno sa nevrednom zbrkom prosuo je i bisere Paracelzusove medicine. već kao psihičko. to jest asocijacijama sa sopstvenim Ja. ovo važi za histerične simptome uopšte. okrenulo somnambulizmu. Bernheim). kojima se u Svajcarskoj priključio Forel (August Forel). Za upoznavanje kauzalnosti psihogenih simptoma Brojer-Frojdovo otkriće afektivnih izvora značilo je od­ lučujući prodor u područje psihologije. 360 . neposredno je dovela do postulata nesvesnog sloja psihičkih zbivanja. pošto se ponašalo upravo kao psi­ hička funkcija samo slučajno oduzeta svesti. Činjenica da u osnovi histerije leže iz svesti izgubljene slike sećanja i njihov osećajni ton. Stoga nije bilo teško njihov gubitak iz svesti objasniti potiskivanjem. Tek dva stoleća kasnije naišla je nova empirija. koje bismo danas pripisali su­ gestivnom fenomenuj a s druge iz starog. dok su Sarko i njegova škola doneli bar do­ nekle Čvrste pojmove u ovo područje. Frojd je ukazao na to da je slikama sećanja etiološki zajednički neprijatni afektivni ton. Libolu i Bernemu (Liebault. Ali bilo je potrebno skoro još jedno stoleće. shodno tome. Ovo poslednje se nije pokazalo kao somatsko. Dublje i tačnije poznavanje histeričnih fenomena zahvaljujemo Zaneu (Pierre Janet) a sistematsko istraživanje i opi­ sivanje sugestivnih fenomena dvojici francuskih le­ kara. alhemijskog učenja. On je zato etiološke sadržaje shvatio kao ink'ompatibilne sa tendencijama svesti. ot­ prilike istovremeno i nezavisno od Frojda dokazao.

a delom socijalnim pretpostavkama. koja je tada bila poverena filozofskom fakultetu. prenesen iz Amerike. i tako je medicinska psihologija. konačno. Da bi se ovoj slici dodale nove crte. uz retke izuzetke. delom od temperamenta za­ visnim. Ali opšta psihologija još uvek nije želela da iz činje­ nice nesvesnog izvuče neophodne konsekvence. pionir uvek mora biti svestan toga da neko drugi. To je u našem slučaju njegovo obra­ zovanje u somatskoj medicini. zapravo zakoračila u prazninu. pomaže mu uopštavanje a time i uključivanje njegovih posebnih saznanja u veliku celinu. isto tako izazivački kamen spoticanja. pa čak prodreo još dalje. praktična psihologija le­ kara u svakom slučaju mogla je malo šta da pozajmi od opšte psihologije. koja se odmah u početku susrela sa nesvesnom psi­ hom. njegov pogled na svet. Osim verbalnih pojmova i ne­ koliko metodskih gledišta. novu zemlju u sebi uvek krije izvesne opasnosti: pionir je pri svom poduhvatu upućen na onaj alat i opremu. Prodor u nepoznatu. Tako je dospeo u područje opšte psihologije. što sve uglavnom počiva na njegovim subjektivnim. Njegove medicinske pretpostavke osposobljavaju ga da isprav­ no procenjuje socijalni i biološki aspekt iskustvenog materijala a njegovo opšte obrazovanje omogućuje mu da približno obuhvati karakter potiskujućeg fak­ tora. sa odvratnošću odbacivan od strane akademske psihologije i tako su samo feno­ meni svesti ostali predmet psihološkog istraživanja. ko na drugom mestu stupi na novi kontinent 361 . Ali ako se istraživanje kreće u nekom do sada neotkrivenom i stoga nepoznatom području. koje tako reći slučajno ima sa sobom. Ovo je ostalo ovako i sledećih pedeset godina. Pojam nesves­ nog je. Stoga je sudar medicinske sa važećom opštom psiho­ logijom bio znatan. Na drugoj strani Frojdovo otkriće formiralo je. naime sve do objašnjenja fenomena kulture. njegovo opšte obrazo­ vanje i pogled na svet.Frojd je sa velikim heurističkim uspehom teo­ riju potiskivanja preneo na celokupno područje psihogenih neuroza. bio je potreban pravac tako­ zvane psihosomatske medicine. nasuprot čisto somatskoj orijentaciji lekara.

362 . koje nikada nije bilo podvrgnuto kritici. Frojdu se desilo da je njegov učenik Alfred A d ler razvio shvatanje koje neurozi dodeljuje sasvim drugačiji lik.sa drugačijom opremom može skicirati sasvim druga­ čiju sliku. »želja da se bude gore«). 1948. 7. Bd. znači. Shodno tome postavio sam niz tipova. 38. 6. kao i uvek. Ovakvo stanje stvari odgovara postojanju ličnog merila. kompenza­ ciju za potajnu nesigurnost i unutrašnje sumnje. odnosno međusobno se dopunjuju. obe teorije se uspešno mogu primeniti na jednom te istom slučaju. Ges. to jest iz moralne manje vrednosti. 16—55. za moći (nagon za uvažavanjem sopstvene ličnosti. međutim. * Vber die Psychologie des Vnbevmssten. to jest oba su netačna. Iz toga je za mene proistekla nepo­ sredna neophodnost da se jednom ispita sa kojim se stavovima objekta (pa ma ko ovo bio) čovek uopšte susreće. a obojici je zajedničko jedno. odnosno princip zadovoljstva koji dominira slikom. Či­ njenice koje opisuju ova dva istraživača. da ne samo neuroze već i čoveka objašnjavaju iz Senke.. budući da im opšta psihologija nije imala ništa da ponudi na polju činjenica. održavaju se cum grano salis. subjektivno prejudici­ ranu opremu. Njihovo tumačenje. a osim toga psihološki je opšte poznato da su oba nagona u ravnoteži a isto tako da je često jedan drugome podređen. »muški protest«. subjektivnog predubeđenja. Werke. sa kojom obojica za­ stupaju svoja gledišta. Osnova ovoj prvoj dilemi medicinske psihologi­ je leži po svoj prilici u tome što lekari nisu nailazili na već obrađeno polje. može se privesti u delo kako na jedan tako i na drugi način. Izd. Adler je ostao isto tako jednostran kao i Frojd. Kao što sam pokazao na jednom konkretnom slučaju. To više nije seksualni nagon. već nagon. koji skupa počivaju na svagdašnjoj dominaciji jedne ili druge orijentacione funkcije svesti. Krutost. Iz toga se može izvući pouka da je dobro u da tom slučaju uzeti u obzir oba shvatanja. 87. Par. Stoga su bili upućeni na sopstvenu. i time sam prob­ no skicirao shemu u koju se mogu uključiti različiti 2 S.

Naše psihološko iskustvo je još isuviše mlado i isuviše malo prošireno da bi omogućilo opšte teorije. Bez daljnjeg je shvatljivo i stotinama puta iskustvom potvrđeno da lekar ono što 363 . koji se u tera­ pijske svrhe bavi nesvesnim svojih pacijenata. pre nego što bi i pomislili na to da postavljamo opšte važeća načela. slagali su se sa ovim gledištem. Pre svega moramo se držati pravila da svako psiho­ loško načelo može polagati pravo na značenje tek onda kada je prihvaćen kao važeći i njegov smisao koji proističe iz njegovog preokretanja. inače izvesna gledišta ne bi mogla biti zastupana sa toliko upornosti i zaslepljenosti. samoanalizi. Već je Frojd prihvatio moj predlog da bi trebalo da se svaki lekar. Na žalost. koja sva imaju bar svoju subjektivnu opravda­ nost. Ali time kritika psiholoških pretpostavki u od­ nosu na svaku teoriju postaje imperativna neophod­ nost. Lični prejudicijumi kao i oni proizišli iz pogleda na svet stoje doduše ozbiljno na putu psihološkog donošenja suda. Iz toga proističe ništa manje do osam teorijski mogućih gledišta. Ali što se čovek pri ovom neophodnom nastojanju više oslanja na principe sve­ sti. a time se činjenice nasilno teoreti­ ziraju. Ali oni mogu biti eliminisani sa ne­ što dobre volje i uvida. Ako uz to uračuna­ mo sve ostale manje ili više individualne pretpostav­ ke. potrebna je već brižljiva samokri­ tika i. onda iz toga proizilazi bezbroj mogućnosti shva­ tanja. Istraživanju je pre svega potrebno još mnoštvo činje­ nica koje osvetljavaju suštinu duše. On nastaje iz sukoba individualne psihe sa uslovima sredine i stoga po pravilu stvara jed­ nu subjektivnu varijantu opšteg iskustva. Ali da je to tako može se shvatiti samo ako se uzme u obzir šta znači subjek­ tivni prejudicijum: on je po pravilu više ili manje brižljivo izgrađeni produkt celokupnog životnog is­ kustva individue. pret­ hodno podvrgne tzv.empirijski stavovi. a da bi sud postao nešto opštiji. opsežan uporedni rad. ovo još nije svuda shvaćeno. Svi uviđavni psi­ hoterapeuti. tim više i raste opasnost da se iskustvo tumači u njihovom smislu. koji priznaju neophodnost privođenja u svest nesvesnih etioloških činjeničnih stanja.

Pacijent je. što će mu se onda nametnuti kao neophod­ nost. Iz ovog razloga je i psiho­ loški terapeut koji je bio prethodnik lekara. dijalektički proces. i da po­ tencira ono čemu je sam nekontrolisano sklon te pro­ klinje kod drugog ono što kod sebe osuđuje. pošto u datom slu­ čaju pacijent može steći svoju unutrašnju sigurnost samo iz sigurnosti njegove veze sa ljudskom lično­ šću lekara. vrlo značajno naročito u odnosu na tzv. u širokom polju praktične psihologije nema teorije koja. onda u preteranoj meri. Otpor. Kao što se s pravom zahteva od hirurga da njegove ruke ne budu infektivne. kada kod pacijenta naiđe na nesavladljive ot­ pore. Uviđavni psihoterapeuti su već dugo svesni da svako komplikovano lečen je predstavlja individualni. od kojeg u kraj­ njoj liniji zavisi terapijski uspeh. odnosno da u svako doba bude na to spreman. kod pacijenta ili uopšte ne opaža ili. Prilikom takve rasprave značajno je pitanje da li lekar ima isto onoliko uvida u svoja sopstvena psihička zbivanja koliko očekuje od paci­ jenta i to. raport. ne bi mogla biti skroz pogrešna. tj. namera. (Ovo ne treba shvatiti da je time rečeno da uopšte ne postoje indikacije za sugestivnu terapiju). Naime. Naročito treba odbaciti nazore da su otpori pacijenta uvek neopravdani. u kome lekar kao ličnost učestvu­ je koliko i pacijent. čija je nedovoljnost odavno po­ znata. Sa lekarskim autoritetom može se štošta sprovesti kod lakovernih ljudi. u datom slučaju. Ali za kritički pogled ovaj je isuviše providan. ako je to slučaj. naime 364 . koja se ni po čemu ne razlikuje od nešto zastarelijeg su­ gestivnog postupka. Temu samoanalize ističem iscrpno zbog toga što se od nedavno primećuje tendencija da se lekarski autoritet prihvati kao postojeći eo ipso i da se opet inauguriše psihoterapija ex cathedra. koji su možda i opravdani. tu da bi bio lečen a ne da bi se verifikovala neka te­ orija. naravno. naime. tako se mora sa posebnim akcentom zahtevati da psihoterapeut na sebi sprovede dovoljno samokritike. može dokazati da terapijska procedura počiva na netačnim pretpostavkama.ne vidi kod sebe. naime. odnos poverenja.

pošto on može dovesti u red kod pacijenta samo ono što je u sebi samo postavio ispravno. 84. ne prokrijumčari opa­ sno strano telo. kako za pacijenta tako i za lekara. S. Da bi se ovo poslednje moglo sprovesti sa nekim izgle­ dima na uspeh. niti pars jevrejskom ortodoksnošću. Kerenyi. Ovim se ne želi da kaže ništa drugo do ono što kazuje grčki mit o ranjenom lekaru. Ali ona može mladom psihoterapeutu bar da demonstrira ne­ ophodnost samokritike i da podrži izvesnu spremnost za to. tako reći se ne postavljaju u području tzv. ništa manje do probu ljudskih vrednosti.sveštenik. ali one s K. sastoji od samoprovere lekara. koja zadire u dubinu. moraju se. Bez isuviše velikog preterivanja moglo bi se reći da se skoro po­ lovina svake terapije. Muhamedanac se ne može tretirati sa hrišćanskim pretpostavkama. 365 . Nijedna analiza ne bi bila u stanju da za uvek ukloni sve nesvesnosti. Stoga teški slučajevi znače. po prilici. 3 Problemi o kojima je ovde reč. naime dijalektičku proceduru. »male« psihoterapije. Zbog toga lekar mora biti koliko je moguće bolje pripremljen i to na taj način što će se i sam podvrći analitičkom postupku. ako je ikako moguće. Ova analiza lekara sigurno da nije idealno i apsolutno si­ gurno sredstvo da spreči iluzije i projekcije. Tu se već može izaći na kraj sa sugestijom. Covek beskonačno uči i ni­ kada ne treba da zaboravi da svaki novi slučaj naba­ cuje probleme i da time daje povoda do tada nekonstelisanim nesvesnim pretpostavkama. objašnjenjem. u velikoj meri izgubio svoj autoritet bar kod obrazovane klijentele. niti hrišćanin antičko-mnogobožačkom filozofijom. dobrim savetom. 94. eliminisati ne samo subjektivne već pretpostavke po­ gleda na svet. Sigurno da se ovakve stvari praktikuju stalno i ne uvek sa lošim uspehom. Nije greška ako se oseća pogođenim od strane pacijenta: on može da leci samo u onoj meri u kojoj je ranjen. Nasuprot tome neuroze ili psihotična granična stanja kod komplikovanijih i inteli­ gentnih ljudi često zahtevaju ono što se naziva »veli­ ka« psihoterapija. a da se.

Etiološki faktori su. ako ne i kao ne­ što što izaziva strah. mišljenjem i odlučivanjem. drugom je u prvoj liniji stalo do unutrašnje doslednosti. najpre nesvesnih datosti. čovek je međutim najvećim delom primio zahvaljujući uticaju sredine a samo si­ ćušni deo lično izgradio ili izabrao svesno. uglavnom na subjektivnom faktoru. Ovaj nagon nije. Od ovih poslednjih u ličnu sferu spadaju samo sub­ jektivne premise (pa i ove samo delimično). na pri­ mer. Ali ako ove faktore stavimo nešto preciznije pod lupu. drugi. Nasuprot meni.predstavljaju eksperiment čija mi legitimnost izgleda sumnjiva. slaganja sa samim sobom. normalno. Po mogućstvu ne treba razarati vrednosti koje se nisu pokazale direktno štetnim. onda se stiče sasvim drugačija slika. koja nema ni najmanje posla sa željama. lična tekovina. sa kojom pokušavamo da se raspravimo sa svakako subjektivnim procenama i sudovima pogleda na svet. Jedan. vredno stremljenja. naime ekstra^vertno nastrojen. seksualni nagon koji u Frojdovoj teoriji igra tako veliku ulogu. To su zadaci za misionara. one. svi bez razlike pitanja lične psihologije. koje sam naprosto označio kao subjektivni faktor. To je sasvim bezlična sila. Prvi najvećim delom ne opaža svoju subjektivnu određenost. Drugi pokazuje malo interesovanje za socijalne veze. Pri analizi ličnosti kod ekstravertnog se ispostav­ lja da on svoje učlanjivanje u svet veza i odnosa is- 366 . čak zazire od toga. uglavnom se zasniva na socijalnim vezama. Svet veza i odnosa jednom iz­ gleda kao nešto bitno. htenjima. Hrišćanski pogled na svet zameniti materijalističkim smatram pogrešnim isto kao i nastojanja da se materijalističko ubeđenje odbaci. Uzmimo. kao svaki nagon uopšte. rado ih previđa i oseća ih kao teret. Kao što nalazim da sam oformljen pomoću spoljnih i objek­ tivno socijalnih uticaja. smatraju oni. već objektivna i opšta datost. tako sam i pomoću unutraš­ njih. mnogi psihoterapeuti smatraju da problemi pogleda na svet uopšte ne dolaze u pi­ tanje u terapijskom procesu. ve­ zane za pogled na svet. introvertno nastrojen. ali ne i za lekara.

a nepodesno eliminiše. ovo važi samo u ograničenoj meri za lični. proizašla su krajnje različita shvatanja koja — primo vista — jedva da se mogu pomiriti. On će se. kao i uvek. i da time otvara vrata koja treba da ostanu zaključana i obrnuto. pošto su ove bar proistekle iz poređenja većeg broja slučajeva. Već ova oba opšte poznata tipična stava — nezavisno od tipično psiholoških temperamenata koje je opisao Krečmer (Kretschmer) — pokazuju kako se malo može učiniti za čoveka i nje­ govu neurozu koristeći jednu jedinu teoriju. iako u manjoj meri. nasuprot tome kad introvertnog da on pri ostvarenju svoje ličnosti u zajednici i ne sluteći čini najgrublje greške i najapsurdnije nesmotrenosti. taj potpuno zaboravlja da još nijedna nauka nije ostala u životu bez divergentnih teorijskih gledišta. tako je i lekar. Ovakva neslaganja stvaraju. Me­ đutim. što je odstranilo isuviše individualne varijante. uporednim radom donekle ublažiti. već pravilo. U istoriji nauke ovakav razvitak nikako nije izu­ zetak. Stoga onaj ko zamera medicinskoj psihologiji da ne može da se složi čak ni oko sopstve­ nih teorija. koja akumulira ono što odgovara. zbog čega je ovaj isuviše često u iskušenju da previdi staru istinu: Quod licet Jovi non licet bovi. Unutar ovog okvira može se sve tačno posmatrati i shodno subjektivnoj pretpostavci logično tumačiti. kao što smo videli. Po pravilu ove subjektivne premise su nepoznate pacijentu. U zavisnosti od toga jedan ili drugi nagon.kupljuje pomoću nesvesnosti o njegovom subjektu. jedan ili drugi pojam postaće granica a time i prividni princip. koji onda znači kraj istra­ živanja. doduše. prethodno doneseni sud njegovog stvaraoca. što je kod Frojda kao i Adlera bez sumnje slučaj. ali lekarskoj delatnosti ipak dati izvesnu prebojenost i po­ staviti izvesne granice. kao što se lako može videti. a ipak ili upravo stoga. ili ono što jed­ nome koristi drugom je štetno. a na žalost mnogostruko i lekaru. po367 . u svagdašnjoj sub­ jektivnoj premisi. odnosno pombću iluzije o sebi samom. Osnova za ovo leži. Kao što je pacijent u najvećoj meri žrtva svojih subjektivnih premisa.

Važan deo ove premise je ono što je Frojd nazvao »nad-ja«. kako mi izgleda isto tako važna mogućnost jeste istraživanje faktora pogleda na^svet. Oni ne dolaze u obzir samo pri etiologiji neuroza. I premise pogleda na svet su ono što. već i — što je mnogo važnije — u odnosu na terapiju i neizbežno ponovno izgrađivanje ličnosti istraživanju takozvanih faktora pogleda na svet pripada posebno veliki zna­ čaj. ukazao na funkcije moralne »cenzu­ re« kao na uzrok potiskivanja. sa snažnim naglašavanjem. koji. iz koga proizilaze dej­ stva koja predstavljaju izvore konflikata za Ja. Odavde proističu mnoge mogućnosti daljeg istra­ živanja. uključiti u životni plan paci­ jenta. to su kategorije vrednosti za­ snovane na pogledu na svet. konsolidovani psihički sistem. čas kočeći. Ne samo u odnosu na etiologiju. Već je Frojd. ima odlučujuće sadejstvo. psihologija geštalta i dalji pokušaji postavljanja ti­ pičnih razlika. Jedna druga. kao Mojsijev zakon ortodoksnom Jevrejinu. čas pospešujući. koje treba pomoću ogo­ ljenih tendencija. pa se čak osećao pri­ nuđenim da religiju prikaže kao jedan od onih neurotizirajućih faktora. koji podržavaju infantilne oblike želja. One se naročito sreću u snovima 368 . predstavljaju sopstvenom Ja nadređeni. koji. što je već Frojd — svakako u negativnom smeru — potvrdio svojim kasnijim radovima. imaju odlučujući značaj pri izboru i odlučivanju.lažnu tačku za nova pitanja. Na ovoj liniji kreću se Roršahov test. Pored toga Frojd je već primetio da nesvesno po prilici produkuje slike koje se ne smeju drugačije nazvati do arhaične. već i prilikom ovrednjivanja analitičkih rezultata. drugim recima. dobijenih analizom nesvesnog. s obzirom na »sublimaciju«. Pre svega interesantan je problem apriorističkog tipa određenog stava i funkcija koje ovome leže u osnovi. Tako je i ovde bio slučaj. Dilema Frojd-Adler našla je svoje rešenje u prizna­ vanju različitih principijelnih stavova. kao što smo videli. koji uvek stav­ ljaju akcenat na određeni aspekt celokupnog pro­ blema. na­ ime zbir svih svesno predatih kolektivnih ubeđenja i vrednosti.

Ovaj zamišljeni slučaj predstavlja model lične neuroze. sastoje se. kako pokazuje iskustvo. On se već trudio oko »istorijskog« tu­ mačenja ili amplifikacije ovakvih simbola. kao i u formiranje naših shvatanja. Odabrana dela. Pacijent može da se. U ovom slučaju ona će postati neurotična. 51. skoro automatski u svaki čin naših izbora i odluka. pošto nad-ja i u njoj samoj predstavlja psihički sistem. Poznata je činjenica da ono što predstavlja tzv. za izlečenje nije potrebno ništa drugo do razgradnja subjektivnih pogrešnih zaklju­ čaka i pogrešnih odluka. odgovara »representations collectives«. Onaj ko unutar ovih može živeti bez trenja. Postoji mogućnost da neka individua zbog različne lične dispozicije (bez obzira u čemu se ovo ogleda) više ne sadrži kanon kolektivnih ideja i da zbog toga ne dođe samo u konflikt sa zajednicom. a koje psihički i socijalni život primitivnog čoveka tako reguliše i uobličava kao za nas važeća opšta ubeđenja. koji deluju patogeno. pojmu koji je postavio Levi-Bril (Levy-Bruhl) za psihologiju primitivnih naroda. kao na primer u tumačenju motiva dveju majki u jednom snu Leonarda da Vinčija. kao što je opšte poznato. kao primitivac koji plemenska pra­ vila uzima kao apsolutni putokaz. skoro uvek možemo objasniti zašto nešto činimo i iz kojih opštih pretpostavki potiče naš sud i naša odluka. posle 4 4 Freud. to jest do shizofrenije. pomoću ko­ jih smo odgajani i pomoću kojih se orijentišemo u svetu i životu. pošto joj. kojoj je sasvim do­ voljno personalističko objašnjenje. taj je tako uključen u našu zajednicu. Neurotski pogrešni zaključci i pogreš­ ne odluke. ako malo razmislimo. II 369 . Oni zadiru. shvatanja i etičke vrednosti. to jest došlo je do disocijacije ličnosti. koja uz odgovarajuću psi­ hopatsku podlogu može čak dovesti sve do rascepa iste. po pra­ vilu. već i izvan toga u sukob sa samim sobom. Stoga. nad-ja. To su opšte predstave i kategorije vrednosti koje počivaju na mitološkim pramotivima.i fantazijama. 24 Jung. od konflikta sa ovim premisama.

koji prelazi iznad prošeka za koji ne postoje mogućnosti korišćenja. uostalom. »representation collective«. 3. Time bi se pacijent još dublje gurnuo u konflikt sa zajednicom. pošto bi se dala prednost upravo njegovoj patogenoj slabosti. gde bi takav. Prvi tip vodi do neuroze koja se može objasniti čisto personalistički a koja predstavlja ne­ prilagođenost izniklu na ličnoj slabosti. inače jedva da bi se osećao pozvanim da se usudi na pokušaj da. trebalo da bude sasvim moguć. sa stanovišta medicinskog psi­ hologa. iako bi se o načinu njegovog sprovođenja moglo imati mnogo različitih mišljenja. ili ne razume zašto joj njena »prilago­ đenost« ne omogućuje normalan život. 370 . 6 Na primer Psalm 147. što evidentno pro­ ističe i iz Starog zaveta* Upravo su neuroze dvaju gore pomenutih tipova one koje lekara suočavaju sa ovakvim problemima. posmatrano u svetlu lekarskog iskustva. po svim merilima. ipak sama religija ne samo da nije neprijatelj bolesnika. Izgleda da je Frojd došao do istog iskustva. Ona iz ubeđenja ne može ili neće da se prilagodi. jednog asteničnog (stoga i francuski termin »psvchasthenie«!) i jednog napetog i aktivno konfliktnog.uspešne korekcije nepravilnih stavova. kako nam to razjašnjava hrišćanski način govora a. Njegova bolest uglavnom nije bila ni­ šta drugo do produkt urođene ili stečene »slabosti«. Isto je slučaj i kod neuroza. Osnova za njenu neurozu izgleda da leži u plusu. Nasuprot tome drugi tip predstavlja individuu koja teško da može biti neprilagođena i koja je pokazala svoje spo­ sobnosti za to. Bilo bi pogrešno u jednom ovakvom slučaju nešto menjati u opštoj pretpostavci. u izvesnom smislu potpuno dosledan. ponovo uklju­ či u zajednicu. Kliničkim posmatranjem shizofrenih bolesnika izdvojeni su nagoveštaji dva različita tipa. već čak psihički lekoviti sistem. U ovakvim slučajevima treba očekivati svesnu ili češće nesvesnu kritiku premise pogleda na svet. su­ ficitu. kritički napadne religiju kao jezgro premisa pogleda na svet. 18. Ovaj poduhvat je bio. Knjiga o Jovu 5.

Zahvaljujući ovakvim slučajevima psihoterapija. već postoji ne mali broj tzv. socijalnih prilika i s time udruženog raz­ vitka svesti izgube i tako postanu neupotrebljiva izvesna tumačenja i shvatanja.Ali nisu samo one. koji konsultuju lekara zbog psihičkih kon­ flikata i drugih životnih teškoća i lekaru izlažu pro­ bleme. a-filozofu da ne kazuje ništa. tj. bar za naše pojmove. izraz unutrašnjih duševnih događaja i do­ življaja i pomoću kultske »anamneze« omogućuju stalnu povezanost svesti sa nesvesnim. 24' 371 . Ovakvi ljudi često tačno znaju — što neurotičar retko ili nikada ne zna — da se kod njihovih konflikata radi o fundamentalnom proble­ mu stava. čime bi se moglo nešto početi. tako da ova nikada ne gubi svoje instinktivne korene. Zahvaljujući ovim obrascima i slikama nesvesno je dovoljno izraženo u svesti. etič­ kih ili filozofskih ubeđenja. na kraju krajeva. Čudnovato da je obojici — nezavisno od retkih izuzetaka — izrazito nesimpa­ tična psihologija i to ona koja je ovde u pitanju. da se sa­ gledati koliku prazninu psihoterapeut mora katkad da ispuni. kao i psihijatrija. počivaju religije su. koje prvobit­ no i uvek iznova ekforiše praslike. Ali ako neki od ovih obra­ zaca zastari. pa­ cijenata kod kojih se klinički ne bi mogla ustanoviti neuroza. i da ovaj zavisi od izvesnih principa ili opštih predstava. se pro­ teže daleko preko okvira somatske medicine i zadire u područja kojima su se ranije bavili sveštenici i filozofi. Prema meri u kojoj to oni danas više ne čine ili im slušaoci odriču sposobnost da to čine. Dušobrižniku se prebacuje da se unapred zna šta će reći. Mitologemi na kojima. Pozitivan značaj religijskog faktora u premisama gledanja na svet ne sprečava da se zbog promene vremena. na koje odgovori vode upravo u diskusiju principijelnih pitanja. tada su svesni činovi izbora i odlučivanja odsečeni od svojih instinktivnih korena. to jest od izvesnih religijskih. i njegovi instinktivni podsticaji se mogu bez trenja prenositi u svest. ako izgubi svoju shvatljivu povezanost sa svesti o sadašnjosti. odnosno do koje mere su se s jedne strane briga za spas duša a s druge filozofija udaljile od životne stvarnosti.

međutim. koje primitivnog čove­ ka spajaju sa precima ili sa stvaraocem pradoba gra­ de. kao što se toliko puta dešavalo u istoriji. dodavanjem svesti onoga što joj nedostaje. pri čemu uostalom 372 . tj. simboli koje stvara nesvesno. i da nesvesno pokušava. Pojedinac je nemoćan prema ovakvim promenama. Iskustvo je već odavno pokazalo da iz­ među svesti i nesvesnog postoji kompenzatorni odnos. kojeg vernik smatra svetom božanskog bića. a drugim mora se skupiti i obraditi isto tako veliki empirijski materijal. On zna da se radi o se­ kularnim promenama celokupnog psihičkog stanja. Očevidna je praktična neophodnost produbljenog shvatanja produkata nesvesnog. i kod kulturnog čoveka most prema nesvesnom. a s druge simboli koje produkuje ne­ svesno proistiČu iz arhaičnog načina funkcionisanja psihe. moraju prvo biti »shvaćeni« od strane svesti. Ovim nastavljam onaj smer kojeg je uzeo već Frojd. ali razumevanje stvara od njega doživljaj. koji treba da zamene sru­ šene mostove. Stoga. »Representations collectives«. da bi postali efektivni. da bih naučio da razumem govor nesves­ nog. Lekar može samo da posmatra i da pokuša da shvati koje terapijske i restitucione pokušaje preduzima priroda. da upotpuni psihu do celovitosti i tako da predupredi opasne gubitke ravnoteže. asimilovani i integrisani.i nastaje jedna. što stvarno mogu. samo uz pomoć svesti. Ovi mos­ tovi su bar delimično srušeni i lekar se ne nalazi u situaciji da za ovu nesreću čini odgovornim one koji su pogođeni tim gubitkom. to se kod ovakvih istraživanja jednim delom mora savladati veliki istorijski materijal. Kako s jedne strane premise pogleda na svet predstavljaju eminentno istorljski faktor. U našem slučaju nesvesno stvara. smatrao sam mojim glavnim zadatkom istraži­ vanje njegovih izražajnih oblika. kao što se može očekivati. u prvom momentu parcijalna dezorijentiranost jer sudu nedostaje osećanje određenosti i sigurnosti a odlučivanju emocionalni vis a tergo. Neshva­ ćeni san ostaje samo kao događaj. Naime. kompenzatorne simbole.

Ništa drugačije ne postupa psihologija nesvesnog sa psihičkim obličjima koji se javljaju u snovima. Ako čovek. Ali nesvesno. u svojoj pretežnoj i najuticajnijoj manifestaciji.pokušavam da se odreknem prethodno stvorenih me­ tafizičkih mišljenja. Dakle. koji se kroz istoriju mogu pratiti daleko unazad pa čak i kroz predistoriju i stoga se smeju obeležiti kao arhetipovi. može se smatrati kolektivnim fenomenom. Uz to treba dodati da da6 * Pojam arhetipa formira psihološki poseban slučaj »pattern of behaviour« u biologiji. pošto drugačije ne bih mogao da objasnim njihovo univerzalno i uvek identično javljanje. zec. Nastojim da se držim neposred­ nog iskustva i da ostavim po strani metafizička ubeđenja. to jest izvesni površni sloj nesvesnog je već manje jedinstven. iako u različitoj odori. fantazijama. on se ne može odbraniti od utiska da se izvesna obličja češće ponavljaju. Iz ovakvih poređenja proističe ono što folkloristika na­ ziva istraživanje motiva. jagnje. zmija ili čovek. možda stvara čudnovati entitet. Svestan sam da sam i sam upleten u psihu i da nisam sposoban ni za šta drugo do da opisujem ono na šta naiđem unutar nje. to jest tipičnih obličja. bajkama. Na ovom opštem psihičkom području ima motiva. na primer. Iz ve­ likog iskustva ove vrste izvukao sam zaključak da je najindividualnija na čoveku njegova svest. čija je priroda svakako još uvek obavijena gustom tamom. kod arhetipa se ni u kom slučaju ne radi o nasleđenim predstavama. mitovima i religijama. Izgle­ da mi da oni naprosto pripadaju strukturnom posedu čovekovog nesvesnog. a na­ suprot tome njegova Senka. koji je svuda identičan. vizijama i sumanu­ tim predstavama. spasilac riba. bez obzira da li je npr. 373 . a pošto izgleda da se nigde ne razlikuje od sebe samog. budući da se čovek od svoje vrste više razlikuje vrlinama nego manama. To je ista figura spasitelja u najrazličitijim akcidentalnim prerušavanjima. kao i u sagama. Ne uobražavam da se nalazim iznad ili s onu stranu psihe želeći da je u neku ruku procenjujem sa transcendentalne arhimedske tačke. već o načinu ponašanja. istražuje svet baj­ ki.

P. naime s jedne strane po­ dudarnost između individualnih simbola i mitologema i s druge E. što značajno osvetljava j e ­ dinstvo kolektivno nesvesnog. Tu spa­ daju pre svega fenomeni izvan čulnog opažanja (extra-sensory perception) koje medicinska psiholo­ gija nikako ne sme da previdi. 7 . Ako ovi fenomeni nešto dokazuju. S. čiji su objekt manife­ stacije koje su direktno u vezi sa nesvesnim.nas postoji i paraspihologija. fenomen. Pre svega su svakako sigurne dve grupe činjenica. Tumačenje ovih fenomena ostavljeno je budućnosti. onda je to izvesna psihička relativ­ nost prostora i vremena.

Po pravilu neuroza je patološki jednostra­ ni Prevod predavanja »The Therapeutic Value of Abreactions«.IX TERAPIJSKA VREDNOST ABREAGOVANJA U svojoj raspravi o radu Vilijama Brauna (William Brown) The Revival of Emotional Memories and Its Therapeutic Value. Ukoliko ovi traumatski sadržaji ne počivaju samo na lekarevoj fantaziji ili predusretljivosti pa­ cijenta. S. ističu se nevažna. Vilijem Mek Dugal (William McDougall) izneo je nekoliko važnih mišljenja. Kako bi se održala teza da je neuroza uzrokovana nekom traumom. I. 13—22). razum­ ljivo u godinama pre prvog svetskog rata bilo u po­ zadini naučnih diskusija. (Lon­ don. koje je izašlo u British Journal of Psychology. Frojd je preduzeo temeljno ispitivanje neuroza i ubrzo je do­ šao do shvatanja koja su bolje odgovarala njihovom stvarnom poreklu. koje je. ponovo je postalo aktuelno pitanje traumatske teorije neuroza. Zbog neuroza. 1921. 375 . koje proističu iz stava koji se već sam može označiti kao neurotski. Tvorci ove teorije bili su Brojer i Frojd. sekundarna zbi­ vanja. na koja bih ovde hteo da ukazem. koje su se javile posle prvog svetskog rata sa svojom bitno traumatskom genezom. Kasnije je revidirano i publikovano u Contributions to Analytical Psychology (London and New York. jer kod većine običnih neuroza ne može se utvrditi nikakav traumatski uzrok. 1928). oni predstavljaju sekundarne pojave.

ni razvitak ličnosti. Ako bi se htelo sa izvesnošću govoriti o stvarnom početku neuroze. kod kojih je trauma — žestoki šok — pogodila neurotski predistorijat. nego neki trenutak u paci­ jentovom životu proizvoljno okrivljavati za nastaja­ nje neuroze. Ovde je trauma više nego samo po­ kretački momenat. čak i kada pacijent i njegova porodica izbijanje neuroze izjed­ načavaju sa pojavom simptoma. jer trauma je u ovom slučaju ili jedini određeni snažan potres ili kompleks ideja i emocija. Bilo bi skoro opravdanije tražiti determinirajuće uzroke u prenatalnom stadijumu pacijenta a time razmotriti psihičku i fizičku dispoziciju roditelja u vreme začeća i trudnoće. Ako izdvojimo mnogobrojne ratne neuroze. onda bi to predstavljalo vrlo proizvoljnu procenu. Jasno je da kod ovog pitanja čoveka ne srne isuviše impresionirati javljanje simptoma. pa ma kako neznatno. Stoga bi se trauma mogla pred­ staviti kao kompleks od intenzivnog emocionalnog 376 . sve do trenutka kada je. koji izgleda da opravdava obnavljanje pr­ vobitne Brojerove i Frojdove metode i njihove osnov­ ne teorije. čiji se jedva primetni počeci mogu pratiti do u najranije detinjstvo. Ovi slučajevi stavljaju nas pred nov terapijski problem. pre svega ako se kao bitan faktor uzme u obzir posebna psihička atmosfera bojnog polja. pravu pravcatu provalu osećanja. Sve što počiva na kompleksu. Ova specijalistima već dugo poznata činjenica dovela je dotle da je traumatska teorija dospela nešto u pozadinu. Temeljnije istraži­ vanje sa velikom verovatnoćom će pokazati da je već dugo pre pojave kliničkih simptoma postojala bolesna tendencija. onda ostaje ne mali broj slučajeva kod kojih nije mogla biti utvrđena neurotska dispozicija ili je ova bila beznačajna. razbuk­ tava izvanredno žestoku reakciju. koji se može uporediti sa psihičkom ozledom. kao posledica rata. ona je uzrok u smislu causa efficiens. naišla prava poplava traumatski uslovljenih ne­ uroza. tako da bi neuroza jedva izbila bez traume.

Shvatanja ove vrste često se žestoko. već disocijacija psihe i da se. »Ono čega je srce puno. to prelazi u reč« kaže poslovica. i da kod svake metode ima slučajeva koji joj ne odgovaraju. Ali. pošto se ne mogu potvrditi iskustvenim činjenicama. nego čak i štetno. Ovaj argument dovodi našu diskusiju 377 . isto tako jednostavna ali pogrešna obja­ šnjenja — kao što s pravom naglašava Mek Dugal. terapijski pro­ blem ne sastoji u prvoj liniji od abreagovanja već od uklanjanja disocijacija. sve dok ne izgube svoju afektivnu vrednost. na žalost. Kada Mek Dugal naglašava da glavni faktor ne­ uroze nije napetost prouzrokovana afektima. Nasuprot ovome može se izneti da metoda abreagovanja nikada nije polagala pravo da je univer­ zalno sredstvo. jer u neuspesima se najbolje pokazuju slabosti neke teorije. Kroz pričanje postepeno slabi afektivnost traumat­ skog doživljaja i time gubi i ometajući uticaj. Time se.naboja. onda je tom tvrdnjom pogo­ dio suštinu. naravno. Kao što je poznato čovek ima potrebu da jake doživljaje stalno iznova i iznova prepričava. Dakle Mek Dugal s pravom ukazuje da je abreagovanje u velikom bro­ ju slučajeva ne samo uzaludno. čak fanatično zastupaju. ovo na izgled tako jasno i jedno­ stavno shvatanje odgovara stvarnosti isto onako malo kao i druga. ne dovodi u pitanje niti vrednost niti oprav­ danost metode. afektivna rekapitu­ lacija u budnom stanju. ili hipnozi — često ima leko­ vito dejstvo. a ipak takva ispitivanja mogu dovesti do korekture teorije a time — posredno — i do ko­ rekture metode. shodno tome. razumljivo je da se čovek zalaže za tera­ piju koja omogućuje potpuno pražnjenje. Ovakvo shvatanje je jednostavno i logično i na izgled se slaže sa činjenicom da abreagovanje — tj. dramatično po­ navljanje traumatskog momenta. a kako pri površnom posmatranju ovaj kraj­ nje dejstveni naboj izgleda kao patološki uzrok po­ remećaja. kao. Uz ovo želeo bih da dodam da brižljivo ispiti­ vanje upravo refraktornih slučajeva daje najbolje objašnjenje neke metode ili teorije. da se radi o dogmi.

mora se naglasiti da samo čisto ponavljanje iskustva nema terapijskog dejstva. sve dok 378 . Izbijanje afekta je istovetno totalnom napadu na ličnost. ono se mora po­ navljati u prisustvu lekara. Ali zahvat lekara je apsolutno neophodan. Kompleks ne podleže kontroli volje. Naime. tako da se postavlja pitanje da li ovaj proces ne prate još neki drugi bitni i značajni faktori. naime. Primetio sam da se tipični. da se po­ stepeno kao sastavni deo pridoda i inkorporira u svest. tj. Kompleks se tiranski nameće svesti. kao pokušaj da se ponovo integriše autonomni kompleks. individuu kao da je napala neka divlja životinja ili neprijatelj. Njemu ne bi bila potrebna nikakva ljudska prisutnost da prima njegov afekat. P ^ S a ovog stanovišta abreagovanje se pojavljuje u /sasvim drugačijem svetlu. traumatski afekat u snu često predstavlja kao divlja i opasna životinja — iz­ vrsna ilustracija njegove autonomne prirode. koga inače nije kadar da savlada. već poseduje psihičku auto­ nomiju. Na ovaj način jača njegova svest. kada je afekat otcepljen od svesti. budući da se traumatska situacija ponovno doživljava jednom ili više puta. koja mu je potrebna da savlada tiraniju nekontrolisanih emocija.— . onda bi pacijent mogao sasvim sam da sprovede abreagovanje. Njegova svest nalazi u lekaru moralni oslonac protiv afekta traumatskog kompleksa. . Da je terapijsko dejstvo zavisno jedino od ponav­ ljanja doživljaja.dalje utoliko što se slaže sa iskustvom da traumatski kompleks dovodi do disocijacije psihe. Ali sumnjam da je stvar stvarno tako jednostavna kao što izgleda. već čovek kome on poklanja poverenje stoji uz njega i tako mu daje moralnu snagu.Autonomija se sastoji u tome što se kompleks manifestuje nezavisno od volje i čak se može pojaviti u direktnoj suprotnosti prema svesnim tendencijama. i jasno je bez daljnjega šta znači pacijentu kada može da svoj doživljaj poveri saosećanju i punom razumevanju ovoga. tako reći kao neku vrstu vežbe. On više nije sam u borbi protiv ovih elemen­ tarnih sila.

onda se ovome ne srne pridati više značaja nego uspehu bilo koje druge metode. koje su samo delimično uslovljene traumatski. koja se isto tako malo brine o stvarnom ustrojstvu neuroze. naime. Pri tom se ne radi o određenoj metodi. nije dovoljno da bi se ponovo objedinila disocirana psiha. izgleda da je to pre ljudsko interesovanje i lična spremnost za zalaganjem. Samo abreagovanje. po pravilu ovaj je od vrlo ograničenog trajanja i ništa drugo do 379- . kako je pokazao Mek Dugal. međutim. Samo po sebi je razumljivo da će katartička me­ toda abreagovanja kod neuroza. Ako se uprkos po­ navljanju traume ne uspe da se reintegriše autonom­ ni kompleks. Neurotska disocijacija može pri ponavljanju traumat­ skog momenta da se otkloni tek onda. onda odnos prema lekaru može nivo sve­ sti pacijenta podići toliko da pacijent bude kadar da savlada i asimiluje kompleks. onda će metoda abreagovanja promašiti. to su moralni kvaliteti koji su od najvećeg značaja ne samo u slučaju abreagovanja. Ovakav uspeh treba pripisati sugestiji. Meni. Tako se slučajevi. ipak ovo dejstvo ne zavisi samo od pražnjenja afektivnog napona. već i u svim psihoterapijskim metodama. znatno više od toga da li je efikasno tre­ tiran rascep svesti. Ako i ima delimičnog uspeha. jer sa tim se zapravo ne uzima u obzir suština neuroza i zato u ovim slučajevima kruta primena katartičke metode nije na mestu. Međutim.ne uspe da integriše kompleks i konačno ovlada afek­ tom. Ovaj apsolutno neophodan uticaj od strane le­ kara možda se može nazvati sugestijom. Samo pod ovim uslovima abreagovanje ima te­ rapijsko dejstvo. pojavljuju u sasvim drugačijem svetlu. kod kojih abre­ agovanje dovodi do negativnog rezultata. ako pacijent gaji posebno tvrdokoran otpor prema lekaru ili ako lekar ne nalazi pravi stav prema pacijentu. kada je svesna ličnost pacijenta kroz vezu sa lekarem ojačala toliko da pacijent može da autonomni kompleks svesno potčini kontroli svoje volje. pa čak i kada su ispunjeni gore pomenuti uslovi. već. imati malo uspeha.

Za pacijenta je od toliko vitalnog značaja osva­ janje cilja prilagođavanja. pošto terapijsko dejstvo proističe iz nastojanja lekara da prodre u dušu paci­ jenta i da na taj način uspostavi psihološki ispravan odnos. kao npr. što se lekar i pacijent. naime u odnosu između lekara i pacijenta. Jednostrano seksualno tuma­ čenje snova i fantazija je nasilje nad psihičkim mate380 . Uz njenu pomoć treba da se uspostavi ona veza. tim se intenzivnije forsira prenos. Tu se radi samo o poznom dejstvu stare traumatske teorije.srećan slučaj. Pod ovakvim uslovima prenos može postati najveća prepreka uspešnoj terapiji. Ništa ne menja na stvari što još uvek vlada mišljenje da se analiza sa­ stoji uglavnom u tome da se »iskopaju« najraniji dečji kompleksi. manje razu­ me ju. ako želi da prevaziđe disocijaciju. da bi se zlo istrglo iz korena. Upravo je nedostatak jednog takvog odnosa ono zbog čega pati pacijent. i to uglav­ nom u svom seksualnom obliku. Ali što je slabiji raport. Glavni uzrok ovakvih uspeha je uvek prenos na lekara a ovaj se formira bez velikih teš­ koća pod pretpostavkom da je lekar iskreno ubeđen u svoju metodu. hipnoza i slični terapijski postupci. Njemu je potrebna ova veza. Nije slučajno da jačina analitičke metode leži upravo tamo. da seksualnost sauČestvuje samo kao kompenzatorna funkcija. Već se odavno sa katartičke metode prešlo na analizu. tj. Bio­ grafske činjenice su od značaja samo ukoliko oteža­ vaju pacijentovo prilagođavanje na stvarnost. Briž­ ljivo istraživanje sveg grananja detinjastih fantazija po sebi je relativno nevažno. Pre­ nos predstavlja pacijentov pokušaj da uspostavi psi­ hološki raport sa lekarem. Već odavno je i Frojd spoznao da je prenos alfa i omega psihoanalize. pošto su zatvoreni svi ostali putevi sporazumevanja. i to zapravo zato što ona zahvata isto toliko malo ili isto toliko mnogo suštinu neuroze. gde je katartička najslabija. koja se ne može uspo­ staviti običnim putem i pomoću međusobnog razumevanja. Nije onda čudno što se seksualno jako obojen prenos posebno često javlja tamo gde se analitičar isuviše često koncentriše na seksualni aspekt.

Ako pacijent uprkos tome uspe da se prilagodi životu. nje se tiče samo mali broj elementarnih činjenica. ovo uspeva samo uz ogromne napore i pažnju. Tu se uvek nalaze i stvaralački elementi.rijalom pacijenta. onda to ide na račun mnogih moralnih. sa čijom pomoći se u svom disociranom stanju mogu prilagoditi na psihu lekara. inte­ lektualnih i estetskih vrednosti. koje se sreću u bezbroj va­ rijacija. jer svaki odnos uvek i iznova razlaže na njene prvo­ bitne komponente. Već se unapred zna na šta će da se svede čitava stvar. osim ako ovaj sa puno mržnje ne prekida ovakvu vezu. U oba slučaja rezultat je duhovno opustošenje. Sa intelektualnog stanovišta prirodno da je iz­ vanredno jednostavna interpretacija koja uzima u obzir samo seksualnost. U neurozi je blokiran ovaj prirodni izlaz. sa čijom pomoći se može uobličiti izlaz iz neuroze. koja bi razarala psihološko shvata­ nje umesto da ga unapređuje. ali je besplodna. Tako je lekar jedino si­ gurno pribežište u tom darmaru seksualnih fantazija i pacijentu ne preostaje ništa drugo do da se pomoću grčevitog erotskog prenosa uhvati za lekara. pošto osujećava sve po­ kušaje pacijenta da formira normalne ljudske odnose. Neurotskim pacijenti­ ma je pre svega drugog potreban psihološki raport. Ne vodi ničemu najviša stremlje­ nja duše stalno i iznova objašnjavati iz majčinog krila i time je obezvređivati. Ovo je utoliko žalosnije što psihoanalitičar očigledno nikako ne stremi ovako beznadežnom rezultatu ali. na žalost. »Inter faeces et urinam nascimur« osta­ je večna istina. pošto se u ovom materijalu uopšte ne radi samo o infantilnim seksualnim fantazijama. jednolična i pre sve­ ga neukusna istina. Ipak nije tako jednostav­ no uspostaviti takav ljudski odnos. čiji gubitak je za 381 . Osim toga to bi bila gruba tehnička greška. to je često posledica njegove slepe odanosti dogmi seksualnosti. Neprestana redukcija svih projekcija na njihovo poreklo — i prenos je sa­ stavljen od projekcija — može biti od znatnog istorijskog i naučnog interesa. ali ova nikada ne stvara pogodan stav prema životu.

pošto je među neurotičarima vrlo raširena tendencija da uzrok svoje manje vrednosti traže u po­ lutami prošlosti. do­ duše nedovoljna prilagođenost. jer je na taj način bitno oštećen razvitak celokupne ličnosti. isto kao što se postojeći socijalni odnosi neće poboljšati temeljnim istraživa­ njem uzroka svetskog rata. Tokom reduktivne analize. Fenomen prenosa je neizbežno obeležje svake dublje analize. Lekar mora da koliko je moguće prodre do početaka neuroze da bi stvorio osnovu za sledeću sin­ tezu.žaljenje. neće moći da upliviše na sadašnju manju vrednost pacijenta. npr. onda bih hteo da naglasim da pacijent ne opaža lekara onako kakav je on u stvari. koji onda deluje kao suprotni pol lekaru. Kada kažem »kao figura«. Nijedno. Svakako bi bilo kratkovido principijelno reduktivnu analizu smatrati nepotrebnom. setno žaleći za stvarima koje se više ne mogu izmeniti. koja pacijenta od­ vodi natrag njegovom poreklu. ali ipak često se pokazuje kao smetnja na­ predovanju rada. sa svoje strane biva kao figura pripajan pacijentovoj psihi. ali ponekad to može biti i neki drugi čovek. na primer u pogrešnom vaspitanju. lomi se i njegova. Po pravilu taj objekat je lekar. asimiluje. Može se reči da se lekar u istoj meri. u kojoj »razume« tj. razumljivo da ovaj gubitak njegova psiha želi da ponovo nadoknadi i zbog toga se tim grčevitije hvata za ljudski objekat. bračni drug ili prijatelj. već 382 . Ponekad ova situacija može uravnotežiti isuviše jednostrani prenos. najintim­ nije psihičke sadržaje pacijenta. u stavu roditelja itd. pa ma kako tačno obrazloženje ovih sporednih uzroka. Sasvim nezavisno od toga postoji opasnost da se pacijent izgubi u istraživanju prošlo­ sti. isto tako bi bilo neinteligentno osporavati vrednost istraživanja uzro­ ka rata. pošto je apsolutno neophodno da lekar ostvari što je moguće bližu vezu sa psiho­ loškim razvojem pacijenta. Ono što je u osnovi važno jeste moralna snaga celokupne ličnosti. Intenzivno vezivanje za lekara — prenos — je kompenzacija za nedovoljni stav pacijenta prema stvarnosti.

I kada se projekcije analiziraju unazad do nji­ hovog porekla — a sve projekcije se mogu razrešiti na ovaj način — ipak preostaje pacijentova potreba za ljudskim kontaktom i ovoj treba udovoljiti. ako se želi da donekle udovolji zahtevu koji je u pacijentu izrastao iz na­ stojanja da se i prilagodi. naime. Lekar koji 383 . lišeno odnosa sa drugima. jer on daje pacijentu povoda da poveri svoje najintimnije tajne. pri čemu je svakome osigurano njegovo individualno mesto. nije mo­ guće sve dok se projekcije svesno ne spoznaju.u njemu vidi ona tipična obličja koja su bila od zna­ čaja u njegovoj predistoriji. već će ga posmatrati kao partnera u či­ sto ljudskom odnosu. pošto bez odnosa bilo koje vrste čovek propada u prazninu. ipak ovaj je u izvesnom periodu od velikog značaja za pacijenta. Njemu se mora omogućiti da se nekako veže za neposredno prisutni objekt. Izgleda kao da snaga tih slika sećanja prelazi na njega. dakle. Ovo. Lekar se kontaminira sa ovim slikama sećanja. prirodno. Zbog toga je iznenadno prekidanje prenosa često skopčano čak sa opasnim posledicama. pod pretpostavkom da se ima na umu oprav­ danost i važnost zahteva koji podležu ličnom odnosu. Ali pravo da ide dalje ima samo onaj lekar koji je i sam prošao kroz analizu ili u svoj rad imosi istinoljubivosti u tolikoj meri da mu uspeva da kroz pacijente analizira i samog sebe. Prenos se. pacijent na taj način dospeva u stanje usamljenosti. naime prenosa. Ove stvaraju prividni odnos. shod­ no tome ove se najpre moraju podvrgnuti reduktivnoj analizi. završava se ova posebna vrsta raporta. Kada su projekcije kao takve upoznate. i pre­ lazi se na problem individualnog odnosaj Ko donekle poznaje literaturu u vezi sa oVim problemom i ko se bavio interpretacijom snova i istraživao komplekse kod sebe i drugih. sastoji od različitih projekcija koje služe kao zamena za stvarni psihološki odnos. bez većih teškoća će doći do ove odlučne tačke. Nezavisno od reduktivne analize on se lekaru neće obraćati samo kao seksual­ nom objektu. onda kada se povećanim bavljenjem prošlošću još pojačava njegova habitualna slabost prilagođavanja.

ona će se malo razlikovati od sugestije i doneće odgovarajuće rezultate. koja se ne zadovo­ ljava delimičnim uspehom ili bezuspešno dolazi do zastoja. postavlja duhovnom i moralnom kvalitetu lekara daleko veće zahteve nego primena rutinske tehnike i da terapijski uticaj lekara pre sve­ ga leži u ovom. pa ma kako se pozivao na svoj auto­ ritet. Ma koju metodu on tada upotrebio. Na kraju krajeva njegov rad se ispostavlja kao intelektualni blef. superiornog znanja. preko koga će moći da se usudi na prve korake ka smisaonoj egzistenciji. nešto će mu uvek nedostajati. itd. kao da se plaši da će ga smatrati manje vrednim ako dopusti da spadne profesionalna maska autoriteta. Za pacijenta ovaj odnos istovremeno pred­ stavlja most. 384 . jer kako bi mogao da pomogne pa­ cijentu da savlada bolesnu nižu vrednost. Ovaj oblik ličnog odnosa odgovara slobodno pri­ hvaćenoj obavezi ili vezi. On otkriva vrednost svoje sopstvene. jedinstvene ličnosti. on uviđa da će biti prihvaćen onakav kakav jeste i da je kadar da se prilagodi zahtevima života. je uvek ovaj odnos čoveka prema čoveku. U ovoj psihološkoj situaciji pacijent je prema lekaru ravnopravan i sa onom istom nemilosrdnom kritikom koju je on sam tokom tretmana morao da doživi od strane lekara. Umesto ovog lekar bi trebalo da pacijentu osigura pravo na apsolutno slobodnu kritiku. kompeten­ cije. kada uvi­ đa kako lekar igra skrivalice sa samim sobom. Verujem da iz iznetog jasno proizilazi da analiza. kada je njegova inferiornost tako očigledna? Kako može pa­ cijent da žrtvuje svoja neurotska pribežišta.za prvo nema želje a drugo ne može dostići nikada. Ali ovo otkriće se ne može postići sve dok je lekar ušančen iza neke me­ tode i sebi dozvoljava da neograničeno gunđa i kritikuje. pošto se pacijent po svaku cenu mora osećati ljudski ravno­ pravan.? Probni kamen svake analize. više ličnom pravcu. po mome mišljenju. ne bi trebalo da se usuđuje na analizu. koja je suprotna okovima prenosa.

koje ga oslobađa zavisnosti od lekara i predstavlja protivtežu prenosu. nešto što je trebalo da živi. već naprotiv mi treba da čuvamo kao malo vode na dlanu ono što želi da raste. ono mora da dovede do novog stava. a da se ne izloži opasnosti da se istovremeno razori nešto bitno. Za objektivno razumevanje njegove bolesti i za stvaranje ljudskog odnosa neophodno je znanje — i to ne samo čisto medicinsko znanje. Samo lično saučešće i saosećanje nikada ne može da paci­ jentu posreduje ono objektivno razumevanje neuroze. Terapijom se mora postići više od razrešenja starog. onda bi to bio znak da je moje tumačenje shvaćeno potpuno pogrešno. on mora i da vidi cilj kome stremi. Naš zadatak se ne sastoji u uništavanju. Pacijent ne treba samo da je kadar da spozna poreklo svoje neuroze. koji je zdrav i životvoran.A k o bi čitalac ipak došao do zaključka da od m e ­ tode zavisi tek malo ili ništa. Za to je često neophodna fundamentalna promena život­ nog shvatanja. Bolesno se ne može jednostavno o d ­ straniti kao strano telo. li . koje pogađa ogra­ ničeno područje. Odabrana dela. bolesnog stava. već obuhvatno poznavanje svih a s pekata ljudske duše. dok ne bude kadro da konačno preuzme svoju ulogu u celovitosti duše. 1 26 Jung.

Persona kao isečak iz kolektivne psihe 25- 387 . Arhetipovi kolektivno nesvesnog — — — VIII. Drugo gledište: volja za moć — IV. Lično i kolektivno nesvesno — — — — — — — — — 137 150 169 II. Lično i nadlično ili kolektivno nesvesno V I .S A D R Ž A J 1 O PSIHOLOGIJI NESVESNOG I. Opšte o terapiji — Zaključak _ _ _ _ _ _ _ II V E Z E I Z M E Đ U JA I N E S V E S N O G Predgovor drugom izdanju — — — — — — 131 Prvi deo DEJSTVO NESVESNOG NA SVEST I. Sintetska ili konstruktivna metoda — VII. Teorija erosa — — — — — III. Posledične pojave asimilacije nesvesnog III. Tumačenje nesvesnog. Problem tipa zauzetog stava — — — V. Psihoanaliza — — — — — — — — — — — — — — — — — — — _ — — — — — — — — _ 7 18 30 42 68 86 96 121 127 II.

Psihoterapija i pogled na svet — V I .IV. Terapijska vrednost abreagovanja — . Psihoterapija u današnjici — VIII. Mana-ličnost — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — _ 189 205 231 247 III. Pokušaji oslobađanja individualnosti iz kolektivne psihe — — — — — — — — — — — — — — 177 177 183 A) Regresivno uspostavljanje persone — B) Identifikacija sa kolektivnom psihom Drugi deo INDIVIDUACIJA I. Medicina i psihoterapija VII. Osnovi praktične psihoterapije II. Neki aspekti moderne psihoterapije IV. Funkcija nesvesnog II. Ciljevi psihoterapije V. Sta je psihoterapija? — — — — — — — —• — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — 265 286 295 303 322 331 341 359 375 III. Tehnika razlikovanja između ja i figura nesvesnog III OPSTI PROBLEMI PSIHOTERAPIJE I. Osnovna pitanja psihoterapije — I X . Anima i Animus IV.

JUNGA O PSIHOLOGIJI NESVESNOG III izdanje Glavni urednik RASA P O P O V Lektor MILICA B U I A S MILAN ZARKOVIC Tehnički urednik MIRJANA JOVANOVIC Korektor DUSANKA VIDAKOVIC Izdavačka radna organi/arija Matice srpske Novi Sad Ti raž 7500 prim'eraka Štampa RO »Kultura«. Beograd.ODABRANA DELA K.Takšićeva 9 1984 . OOUR »Radiša Timotić«. G. .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful