P. 1
Živojin-Pavlović-Oni-više-ne-postoje

Živojin-Pavlović-Oni-više-ne-postoje

|Views: 16|Likes:
Published by Ana Petrovic Tomic
Odlična knjiga Živojina Pavlovića
Odlična knjiga Živojina Pavlovića

More info:

Published by: Ana Petrovic Tomic on Feb 26, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

08/03/2013

pdf

text

original

Živojin Pavlović-Oni više ne postoje

Ja stalno mislim na one što istinski behu veliki Koji, iz utrobe još, pamtiše istoriju duše Kroz hodnike svetlosti gde su sati sunca, Beskrajna, raspevana. Čija divna ambicija Beše da im usne, još ognjem dodirnute, Kazuju o Duhu odevenom od glave do pete u pesmu I koji s proletnjih dana skupiše Želje što po tenu padaju ko cvcće. Što je dragoceno ne zaboravlja se nikad Osnovna naslada krvi crpene iz bezvremenih izvora Koja se probijala kroz stene u svatove pre naše zemlje. Meka se nikad ne porekne njeno zadovoljstvo u jutarnjem prostoru Niti njen ozbiljni večernji zahtev na ljubav. Ne dozvolite nikad da promet postepeno uništi Bukom i maglom cvetanje duha. Blizu snega, blizu sunca, u najvišim poljima Vidi kako toplina i njihanje trava I beli barjaci oblaka I šapati vetra u nebu koje osluškuje Slavi imena onih koji se u životu boriše za život U čijim srcima bejaše ognja centar Koji, rođeni od sunca, kratko putovahu ka suncu I ostaviše živ vazduh potpisan svojom čašću. Stivn Spender

PRI EKSPLOZIJI GRANATE, u tom kratkom trenu, kad se između svetlosnog bleska (sred kojeg zidovi kuća, most, stubovi, železnički pragovi i šine odleću u vazduh) i tupog, zaglušujućeg, sveobuhvatnog zvuka pojavljuje vidljiv raskorak na osnovu koga i ja, u deliću vremena (sav smanjen, stegnut u sebi, stisnut, zgrčen), s olakšanjem zaključujem da nisam prekoračio brid kojim sam odeljen od nepostojanja, istovremeno podležući kolebljivoj sumnji da nikad nisam udaljeniji od Savaota (kao i razoreni grad, i mrtvi vojnici, civili i stoka čiji slatkasti smrad izaziva u meni nesavladivu mučninu), ali poput šiblja na savskoj obali iza teretne kompozicije krcate ranjenicima, poput čađavih vojnika i premorenih železničara zauzetih guranjem belog sanitetskog vagona s velikim crvenim krstom na bokovima i zasvedenom krovu, iz čije se utrobe viju platneni jezici kao skretničarske zastavice, poput jata vrabaca nad golim krošnjama divljih kestenova ispred porušene železničke stanice i, pod budnim okom neobrijanih i neurednih žandarma, grupice prljavih robijaša koji zamahuju i udaraju čekićima i pijucima popravljajući koloseke — i ja živim sred topovske kanonade i neprestanog štektanja »švarclozea« s austrijskih monitora, smatrajući tu činjenicu pravim čudom, na osnovu čega osećam da nikad Gospodu Bogu nisam bio bliži. Sveobuhvatni zvuk buja slično poplavi i tle podrhtava; na putu za stanicu, kuda sam se, primivši naređenje od svog pretpostavljenog, gospodina majora Dragutina Gavrilovića, komandanta Drugog bataljona X kadrovskog puka (u čijim sam redovima od juče), uputio s Kalemegdana da bih, zahvaljujući poznavanju engleskog jezika, primio tek prispele teške haubice, koje je, sa posadom, poslalo Kraljevini Srbiji Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije, gibanje ispod nogu i sve češće i sve snažnije erupcije onesvešćujućeg vazdušnog pritiska razlažu zbilju na deliće slične bunovnom snu, te pucnji i bubnjanje artiljerije u meni više nisu glas rata što se na moje oči, uprkos veličanstvenim prošlogodišnjim pobedama na Ceru i Kolubari, sad pretvaraju u poslednje očajničke časove postojanja Srpstva, već, kao u smrti, munjevit prodor sećanja na davno proživljeno vreme, kada je pokojni moj deda Jota Petkov, zvani Bugarin (što je poreklom i bio), zemljodelac i pčelar, doterao, na volovskim kolima, iz Vranovca, s vašara, »centrifugu«, to jest mašinu za vrcanje meda, stavio je u pčelinjak pod plevnju i, pred okupljenim Zjapincima, iz »đerzonki« izvadio četiri rama, ćurećom peruškom smanuo pčele, a sa saća mesinganom

viljuškom, sličnom češlju, zgrabuljao voštani zastor, onda ramove složio na vitla i, okrenuvši ručicu, prvo sporo (oprezno i nepoverljivo), zatim sve brže, bacio med iz saća na limeni zid cediljke, proizvevši dubok, prigušen a trajan zvuk, kao kad grad udari iz olovnog oblaka o krov. Taj zvuk se razlegao povrh vinograda, i, brujeći ispod bakarne kupole usijanog letnjeg dana, stapao sa šumom Zjapine pod urvinom ispod puta kraj kojeg su s mladog gledičja koze brstile prašnjavo lišće, da bi se, sjedinjen (to dobovanje gustih kapljica meda o valjkasto oblikovani lim »centrifuge«, i mrmor bistrog slapa preko granitnih stena s dna rečnog korita), uvaljao u debeli zvučni guber, rasprostrt po poljima, cvetnim livadama i iznad seoskih krovova, kao što se, na isti način, Sejmenskim dolom, niz reku, prostiralo mrmljanje i režanje sapete vode na ustavi Jankove vodenice; i taj duboki a prigušen bobonjavi zvuk brzo je u zrici popaca i šapatu lišća pronalazio svoje mesto, obmanuvši i starije i decu (među njima i mene) da od pamtiveka izvire iz dedinog pčelinjaka, i da će se večno čuti, kao što je večno i zujanje pčela, i šapat lišća, i žubor Zjapine ponad granitnog kamena na rečnoj okuci ispod popove kuće. Stoga sam pobožno klečao kraj »centrifuge«, kao što su i seljaci stajali pod plevnjom strpljivo i mirno poput bogomoljaca u crkvi, i, pridržavajući veliku teglu, očekivao da iz limene lule pocuri med: njegov prozirni a gusti mlaz, mirišljav na bagremov cvet, na žalfiju i majčinu dušicu, trebalo je. da okruni čas večne harmonije u prirodi i, zajedno sa žuborenjem reke i zujanjem pčela, ponovi ljudima trajnu poruku Gospoda da život i priroda kojom su okruženi nisu ništa drugo do Božji dar. Čekao sam da se kao platno, kad ga, u tkačnici, razmotavaju, a ono se, lelujajući se levo-desno, slaže po podu u neobičan meandar, i lepljivi mlaz isto tako zanjiše na dnu tegle, i da, menjajući boju pod prodornim sunčevim zracima, ispuni staklenu utrobu teškom, tegobnim trudom mnogih insekata obranom, provarenom i kroz čudno ždrelo i vilice proceđenom sadržinom, da taj dan, kada je, primenom »centrifuge«, prekinuto surovo razaranje starodrevnih košnica zvanih »trmke«, a ne samo zvukom, i medom bude preobraćen u himnu neuništivog Postojanja, kojeg, obično, čovek nije svestan, nego ga samo u izuzetnim trenucima čitavim svojim bićem (kosom, kožom, drhtanjem) naslućuje. Ali, desila se promena: čim je med potekao, deda je prestao da na »centrifugi« vrti ručicu, i nad vinogradom, drvećem, selom, prolomila se tišina srušivši se na mene kao prazna bačva; bio sam uznemiren kao da se nešto zastrašujuće dogodilo, recimo da je kogod od najmilijih izgubio oko ili mu stablo u šumi smrskalo nogu; gledaš: isti čovek koga znaš od rođenja,

isto se zove, isto govori, a opet drukčiji je, bespovratno drukčiji i '— bliži smrti. Ta bolna slutnja nije sjenjala ni pred dedinim prvim pokretom, pred njegovim iskošenim naginjanjem nad medni, curak, kad se 1evom rukom, osakaćenom još u timočkoj buni, oslonio o koleno, a desnom mahnuo nad teglom da rastera pčele, ispruživši zatim tvrdi i čvornovati kažiprst, čiji je vrh, s podbijenim noktom, podmetnuo pod lulu da bi se natopio medom, a istovremeno, sevajući zagasitim okom ispod nakostrešenih obrva, pogledom potražio koga će prvog počastiti, i, kako sam mu bio najbliži, osmehnuo mi se, mrdnuo obrvama i prst mi poturio pod nos brundajući hrapavim glasom da zinem, a kad sam to sa strepnjom učinio, ugurao mi je kažiprst međ vilice. Očekivao je da ću premreti od zadovoljstva, jer je med bio gust i mirišljav; međutim, njegov prst, sličan čeparu odvaljenom sa cera, kao i gorak ukus prljavštine iz pora i ispod nokta, ispunili su mi ždrelo gađenjem: zalud svečana lepota leta i predano prepuštanje Božjim darovima, zalud zahvalno primicanje seljaka sećiji s glinenim čankom punim meda i oljuskanim orasima u porculanskoj činiji iz koje su se, jedan za drugim, posluživali u potpunoj, sočnim brizganjem zasiće. noj tišini, koja se nije nadnosila samo nad Zjapinu i Sejmenski do već i nad čitavu uzavrelu Srbiju, i jatke zamakali u med, a onda ih jeli, i klimali glavama, gledajući dedu s divljenjem kako neoštećeno saće iz »centrifuge« vraća u košnicu, a nove ramove otvara pčelarskom češagijom, oblizuje je puštajući da mu se sa sedih brkova sok cedi na košulju, potom okvire ređa u »centrifugu«, okreće je i vrca, pobedonosno motreći ispod gustih i nakostrešenih obrva oticanje meda u staklenu posudu. No zalud rajsko zujanje pčelinjeg roja, šum lišća, žubor Zjapine, zalud dedina radost i smerno klimanje seljačkih glava — hrapav trag prsta i gorak ukus zemlje i gnojiva nikakva glad i nijedan miris za vjeki vjekov nisu mi uklonili s nepca. Evo, i sad prašina od eksplozija krcka pod zubima i okoštava u odvratnu zaptivenost usne duplje, gušeći me i terajući na povraćanje. Jedva se obuzdavam posrćući preko razorenih koloseka; raspitujem se kod inženjeraca gde se istovaruju engleske baterije, ali oni, zauzeti snovanjem između požarom zahvaćenih skladišta i teretnih vagona, na koje trećepozivci s mukom podižu stare, strunule pontone (trule koliko i njihove šajkače iz balkanskih ili turskih ratova, koliko i kožusi, gunjevi i opanci), pokazuju mi, u prolazu, niz koloseke, ka ložionici i tornju za utovar uglja u lokomotive. Još uvek osećajući u ustima mešavinu ukusa na katran, pepeo i prašinu sa ratnog zgarišta, u šta je neprijatelj artiljerijskim bombardovanjem pretvorio nam

i. jedva se održavši na nogama. stavim život na kocku (što ! je manje važno). onemogućeni da se vrate u sela. ne ostvarim (što je mnogo gore). što su. trgovine) brane . oklevam da stupim na brisani prostor. i. radnje. ni nega. zalazim među lokomotive nastavljajući da trčim pored koloseka i gomila šlipera pretvorenih u grudobrane. umesto da ugare njive. koja me. škole. uz pomoć engleske posade i naših robijaša. sazdane od starih. čije granate za izvesno vreme ućutkuju paljbu austrijskog monitora. kao rošavi dlan. skačem. grobove. pružen između stanične zgrade i crnih radionica za opravku lokomotiva u daljini. pa sad. koji je. Pomoć je dragocena. i od sremskih dobrovoljaca. poželeli da budu od koristi. svojom smrću ostavim kraj istovarnih rampi dok god se ne pojavi drugi Gavrilovićev izaslanik i ne prebaci ih na Kalemegdan s ko zna kolikim kobnim zakašnjenjem. zahvaćenih požarom i umotanih u gusti dim slično paklenim ognjištima.prestonicu. jurim preko izrovanih perona i pokidanih skretnica. no ratničko umeće niti precizno niti štedljivo. spušta s platformi haubice 120 mm — dragocenu pomoć u odbrani Dunavskog keja i kalemegdanskih utvrda. bojim se. ni briga bolničkog osoblja. crkve. mog pretpostavljenog: kršnog i staloženog.do poslednje kapi krvi. tek prispele specijalnim vagonima. i neumrlih tragova prljavštine s dedinog prsta čiju sam hrapavu kožu onog dana. kao i izvestan broj seljaka zatečenih u Beogradu u trenutku Makenzenove ofanzive. ali već istrošenih i umorom satrvenih trećepozivaca. fabrike. to ne zaključujem na osnovu šarolikosti naše odbrane. i ubiru letinu. prenose granate i kopaju zemunice — već zaključak stvaram (pre svega) na osnovu ponašanja majora Gavrilovića. sve dok se ne obrem iza rezervoara s vodom za napajanje parnjača: tamo. dovozi do ložionice. to jest engleske baterije. čiji je polet na visini. nadleštva. odgovarajuća ishrana nisu više u stanju da mu produže život. kad je kupio »centrifugu«. slična neophodnom leku koji stiže kasno: bolesnik je na izdisaju — nikakve medicine. Zato stežem zube. pa su im žrtve velike i gotovo nepotrebne. izložen rafalima neprijateljskih mitraljeza. iskusnih. poslednjom snagom hvatajući se za zadnji vagon putničke kompozicije u pokretu. morao oližati. pored njih mnoštvo građana rešenih da prestonicu (a to znači: domove. maltene dobroćudnog čoveka. i tako. zbog kojeg sam i došao na železničku stanicu. ubrzavajući kretanje. Treba da pretrčim preko čistine otvorene prema Savi. s dugačkih četvoroosovinskih otvorenih vagona teška dizalica. ugledavši naš brzometni top 75 mm u dejstvu prema suprotnoj obali. do juče . i vojnički zadatak. ali. ili dobra. mahom staraca i bolesnih. niti hirurški zahvati.

što — obraćajući se uglađenim francuskim mitraljescima. ni gde su se smestili. i. granate ti nisu ni od kakve koristi. kako je to Vlada Francuske obećala Pašiću. što sam ja. stoga se kod najbližeg artiljerca raspitujem ko im komanduje. prilazeći. »osetljiv ko devojče« (kako je moj rano stradali otac često voleo da kaže). Engleski ne znaju ni žandarmi ni robijaši. vidim kako mašu rukama. ne znajući zapravo šta hoću. inače ćemo svakog časa svi izginuti. . a danas nesređenog. keze zube i nekako se sporazumevaju složno podmećući leđa pod glavčine a lance ispod lafeta. zaboravljaju da s vagona prvo stovare kare s municijom i sklone ih u bilo kakav zaklon. lakše ti je da dođeš do granata no do topa.mirnog i bistrog kao voda u bunaru. a ostaneš ili bez granata — dobićeš druge. ljudski razum uvek se povlači pred nagonom. jer nijedan od prispele gospode nije. da svojom engleskom konverzacijom zagladim — na žalost bezuspešno. oni s britanskim artiljercima nalaze zajednički jezik — verovatno je to iskonski nemušti jezik ratovanja — i ja. preko svog grla. živčanog. umesto proletos. zato jednodušno zapinju oko lafeta. istovremeno naredivši žandarmerijskom naredniku da sa Mostara što je moguće pre dovede zaprege. tako da mi duboki. pokušao. ni da li su. jer me Englezi gledaju zbunjeno. svog nosa i svojih žila i kostiju. tek posle srpski. Ali. vodeći ih na Dunavski kej. koji mi se iza leđa obraća odmerenim. pritom. u prve redove. pa se. jedva se uzdržavajući da ne viče. znao ni jednu jedinu englesku reč. tek u ove mutne i žalobne jesenje dane pritekli u pomoć. obrazovane i lepo vaspitane ljude). iz prezira prema Anglosaksoncima. ne zapitavši ih ni kako su putovali. gotovo plahovitog komandanta. čučeći bezbrižno na brdu baruta. ali moji uzvici unose samo pometnju. koji su. vođen logikom instinkta: izgubiš li top. na kotu 136. ipak. kroz uvo. a naši me ne razumeju. ali bespogovornim pitanjem ko sam i šta tražim na ovom mestu. a ne spolja. da ne budu meta austrijskim »merzerima« čiji bi jedan jedini pogodak digao u vazduh i voz i topove i ložionicu. kao kakve regrute s planinskih torova (a ne svetske. smireni glas. išta u usta stavili. od kada su stigli. šalje ih. govoreći mu prvo engleski. najednom pričinjava odjekom iste rečenice koju ne stižem da do kraja prevedem na srpski. na moj užas. poređavši po kalemegdanskoj terasi svoje »sentetjene« kao negovane pse na izložbi plemenitih pasmina — gubi takt. glas sličan mome (ukoliko je iko u stanju da zvučnost i boju sopstvenog glasa uistinu oceni slušajući ga čitavog života iznutra. kao druge glasove i zvuke). Pritrčavam i vičem da se manu haubica — nek najpre stovare kare s granatama. pa i ovom prilikom svako bi da sačuva top.

već čitavog jednog naroda. što se. da li bi bio tako stamen. podižući glas kako bi nadjačao paljbu naših brzometnih topova 75 mm sa same obale čija vatra uspeva da odagna monitor čak do Zemuna. i. pa se pitam. pa. shvativši. deluje uvredljivo. u pravu. zavidim svome sagovorniku. i gde će posada obitavati — da li u zemunicama ili u katakombama stare turske tvrđave (na to su ga upozorili još u Aleksandriji. koja se. stegnuta srca. čija hladnokrvnost. jednog naselja. izdaje uputstva na koji način kare stovariti s voza i odvući sa stanice. jedne porodice. rame uz rame sa svojim vojnicima i našim robijašima. ili treptajem oka. ni sam ne znam kako. u desnom. kojima bi. riđim i pegavim britanskim artiljerijskim poručnikom. Ne okleva da se uskim dlanovima prihvati žbica i da. raportujem poruku majora Dragutina Gavrilovića. odakle je ratnim brodom »Oliver Kromvel« zajedno sa svojim haubicama prebačen pravo u Solun. dok god ih nismo izvukli u park iza stanične zgrade čije je levo krilo bilo srušeno do temelja. železnicom. u Beograd) — poručnik Kompson mi ne daje do znanja da opaža ono što i ja gledam. i da njegovoj porodici preti strašna neizvesnost koja se ne tiče samo jednog ljudskog stvora. pri tom ne izgubivši nimalo od dostojanstva komandujućeg oficira. izmičući kataklizmi. ne mogu da ne čujem i plač dece. I dok slušam poručnikovo škrto saopštenje o osobinama prispelog oružja i ratnoj obavezi njegove jedinice. ne samo što može nego i mora smatrati naređenjem. beznadežnom sedenju na klupama i ležanju po podu između kofera. zaključivši da sam. nijednim trzajem obraza. Poručnik Kompson (Ričard Kompson. dok govori. u dugom. da je on pretpostavljeni koji odlučuje o istovaru. osvrćem. kako mi se predstavlja odsečno salutirajući i još odsečnije mi stežući šaku) istog se časa prema poruci tako i odnosi. posle dugovekovnog . i tvrd. izbegli u palanke i sela na jugu Srbije. prijatelji i rođaci.iznenađen. s obzirom na situaciju. naprežući se iz petnih žila. kotarica i bošči punih nužnih stvari i besmislenih sitnica — uspomena na minuli život (koje istovremeno potvrđuju i nadu da će se katastrofa izbeći i život nastaviti). preko urvina i koloseka. mrzeći ga. gura kare. potom i haubice. Nijednom rečju. da njemu ginu drugovi. kroz razbijene prozore. dok se raspituje kako će se najkraćim putem i najbržim načinom baterija prebaciti na položaj. tiče redosleda istovara. već na granici ravnodušnosti. suočivši se s omalenim. što se. kome bez ustezanja. vide se kancelarije i čekaonice prepune ranjenih železničara i izluđenog građanstva u očekivanju putničkih kompozicija. Svud oko sebe vidim razaranja i smrt. a iz Soluna. jauk ranjenih i muklo naricanje majki i supruga nad leševima svojih najdražih.

ponovo strovaljuje u ambis pun leševa i krvi. Tako pre mene opaža primicanje žandarmerijskog narednika što. Međutim. Tako isto sam nekada. komanda za marš je ometena. kruže. s dugim suknjama što nad livadom lebde kao pena. ne trepćući. u panici. kuknjavi i bezumnom proklinjanju. i mašući visoko uzdignutim suncobranom — primetio sam ih kad su izronile iz jaruge što Bačijište deli od Popovih vinograda. jasnim i preciznim ponavljanjem. čestim. zadignutih sukanja. i viču. ka Terazijama. trčeći. uhodan način prezanja i oblikovanja transportnog niza po ranije utvrđenom. moleći za pomoć. izdajući oštrim. preko ulice. ponovo napuštali. i ništa ne prepušta ni slučajnosti. lelujajući se kao maslačkovo seme na promaji. opet se brzo vraćajući ka pristaništu i stanici. propinju nad potmulim mumlanjem artiljerije kraj Ostružnice. visoke. ali se taj mirni.robovanja. sa malenim. u pratnji Donke Trlice. u pratnji trojice konjovodaca. čeličnosive oči. i povrh puščanih plotuna s Ade Ciganlije) čudno odudaraju od zapevajućeg ženskog leleka i žestokih psovki. hladni pogled koji sve vidi ni na čemu ne zaustavlja. tad mi se pričinilo da su iz zagasitih. podstičući. sa nepunih sedam godina. umornim vojnim jedinicama i buljucima seljaka i građana što bez ikakvog smišljenog razloga ili cilja utrčavaju u staničnu zgradu. žene Vake bakalina. ni zaboravu. uz Balkansku. sa svojim lakim . papirnatim cvetićima i veštačkim voćem ukrašenim šeširima na glavama umesto nimbusa. i crnim. bolje rečeno: preduhitrena povicima takođe oglašenim engleskim jezikom i lepršanjem dveju ženskih prilika što. u vrisci. slični usplahirenim insektima u potrazi za spasom. koji su mi izgledali. on sve vidi. dugo uvežbavanom redosledu. njegove sitne. sa decom u naručju i boščama na ramenima. da bi je. obavijenim oko drški šarenih suncobrana. poput povremenog praska prangija. duboko utisnute u očne duplje nad kojima su riđe obrve podignute do polovine čela. svilasto plavih kosa u čijem je pramenju svetlucalo sunce. prvi put ugledao svoju buduću učiteljicu: pojavila se. i te sažete reči (što se. dovodi tri konjske zaprege od po šest konja. na vlagu mirišućih senki stoletnih bukava nadnesenih nad bistro okce Vojinog kladenca dolelujale dve vile. gušeći se prašinom i dimom. posle novih eksplozija. kratkim rečenicama posadi naređenja na koji način da se topovi spoje s karama i konji upregnu. tanke. po ruševinama. dva anđela prerušena u gospođe. ali bez čuđenja. mada brzinom fotografskog aparata sve snima. međutim. tako da bi pokret ka Kalemegdanu usledio brže no što sam mogao pretpostaviti. tek se dokopavši slobode. do lakata navučenim rukavicama. odmičući uzbrdo. mašu nam maramicama.

cvenku grožđa. čarobnim zračenjem ovenčanom stvorenju. pričinjavalo — posle maturiranja na Negotinskoj učiteljskoj školi. neuništivu soldatesku. kada su Bečlije u ispeglanim plavim uniformama. Bio je to trenutak kad sam prvi put u životu dečački radoznalim okom ugledao ženska stvorenja iz varoši — nežnija i lepša od bilo koje naše majke ili sestre. i. iz dalekih ružičastih oblaka. seljake i njihovu štrokavu i vašljivu decu. tanak vrbov prut. ustajala s katedre. mastilom umrljanim skamlijama. lonac sira. shvatio. nestvarniji i od samih gospođa. podižući iznad glave.pečurkama i svilenim resama po rubu. uveren sam. klečeći povazdan u uglu učionice povrh zrnevlja okrunjenog kukuruza. nestrpljivom kretnjom upredajući iza uha pramen svilaste kose. ako je natopljen lepotom. sa zveketavim sabljama. par pilića. namirisana francuskim sapunima i mirisnim vodicama iz Kelna. stoku. kišu. balegu. valjda se sveteći zbog neposlušnosti sinova tih balkanskih divljaka. nabavljanim u Vranovcu iz očeve parfimerije. njive i ognjišta. umesto suncobrana. da prvi doživljaj. okupana i očešljana. umilno pesništvo. ili. da bi nesrećniku udarila po dlanovima packe. kao što je i naša učiteljica. zanosnu muziku). mada sam. bisage pune pasulja ili pšeničnog brašna). nepostojan koliko i san. i prvog nameštenja u selu Zjapini. pošavši u prvi razred osnovne škole. i blistavim kalpacima na svojim pokondirenim tikvama (pokondirenim od glupe samozaljubljenosti u svoje za vjeki vjekov uređeno carstvo. mrzeći Zjapinu. nemilosrdno klali i vešali nedužne seljanke i starce. ili roditeljsku nemaštinu. bolom i neprekidnim patnjama kakvim me je zlostavljala neizbežno. izgrebanim. lapavicu. obučena lako i sa ukusom. iz nestvarne magle. ne umire u okrilju detinje duše ma koliko je svirepost zbilje pokušavala da satre razočarenjima. evo — tako se njoj. lebdeći se primicala starim. zbog kojih. precizno činovništvo. Nisam shvatao otkud tolika bezdušnost u nežnom. i u mojim zenicama nestvarna je slika ostala da iskri sve do danas. ukoliko bi bilo koje seljače kosu tanku i debelu uspravnu ispisalo križaljkom na tablici ne baš najčitkije: tad bi nedohvatna kraljica mojih snova naglo izranjala iz nekakve svoje paučinaste zanesenosti. čak i drskosti da im se ispreče na Drini i ne dadu svoja brda. zlatnim širitima i epoletama. u vrhunsku kulturu. ako bi se dogodilo da joj kogod subotom ne donese u školu dar (korpu jaja. s gnušanjem gledala u naše zagušljive kožuhe i blatnjave opanke. u ponedeljak bi ispaštao svoju zaboravnost. kao što su neshvatljiva i austrijska zverstva u Mačvi. gledajući u učiteljicu izbliza svaki dan. veličanstveno građevinarstvo. petnaest kilometara daleko od rodnog .

na mom prvom. kao pravi svetski čovek. a ne na mučiteljsko kričanje. tako se nisam mogao pomiriti ni sa postupcima svoje učiteljice. Venecije ili Pariza. na koncertima i u operi. biblioteke i velelepna carska nadleštva. muzeje i katedrale. udaljenijoj i od Severnog pola). prvi put ugledao učiteljicu. koja mi je grudi ispunila osećanjem miline za sav život. U ovom bezumlju pojava dveju ženskih prilika kraj staničnih ruševina. Pa ipak. na čijim Terazijama kokoške neće čeprkati po slami i balezi. Tada sam. poslastičarnice. bio proveo nepunu godinu — bude blagostanjem i obiljem kulture preobraćen u pravi evropski velegrad. ne umanjuju lepotu uzbuđenja doživljenog pre tri godine. zatamne. iz tog Beča. tog vekovnog života u radosti i izobilju. iz tramvaja ili fijakera. osim u najneuglednija svratišta. putujući za Liverpul zajedno sa mojim zetom. trgove.mesta (ali. pri čemu sam sa čežnjom gledao sjaj i neizmerno bogatstvo kojim je bio okružen sav taj lepi svet (poželevši da jednog dana i Beograd — u kome sam. grudobrana načinjenih od polomljenih stabala i izvaljene kaldrme. i na neuhvatljivu čaroliju lebdećeg izrastanja dveju vitkih silueta usred idiličnog predela obasjanog zracima prolećnog sunca. bdijući do kasno u noć. napasajući na Bačijištu ovce. zadivljenog i očaranog. i do sad jedinom. te sam uz Bosmenzovu pomoć. kao što ni patnje. prvo šetajući bulevarima u potrazi za prikladnim odelom bez kojeg bi mi. po dolasku iz istočne Srbije. divizije krvožednih dželata. na moj narod. Milan Bosmenz uvodio bez po muke. i nad kraterima eksplodiranih granata punih mulja i naduvenih konjskih lešina. fijuk . trgovačkom putovanju u Englesku. kreću na moju zemlju. iz te moćne austrougarske carevine. iz daleke i nepoznate zabiti. ne bledi sećanje na sunčan prolećni dan kada sam. upoznao taj velelepni grad. upropašćuje svoju mladost. u njenoj svesti gladnoj Beograda. u Beču. kroz koje prolazim zajedno sa vojskom i narodom. pristup bilo gde bio nemoguć (tako sam video da postoje i raskošne radnje s gotovom odećom kako za dame tako i za gospodu). na naučnim predavanjima. i gledajući. a uveče. i kao što mi je bilo nezamislivo da odande. poluBelgijancem polu-Srbinom. rudarskim inženjerom Milanom Bosmenzom. u pozorištima. ili boraveći u klubovima i na balovima na koje me je. upoznavajući me s gospodom i gospođama finog ponašanja. i nikakva kasnija rđava iskustva nisu u stanju da zanos i opčinjenost nestvarnom pojavom. onda posećujući preko dana restorane. i na mene. podseća me na Vojin kladenac pod Bačijištem na obroncima Stare planine. a kraj Dvora prolaziti seljanke s obramicama i bozadžije promuklim glasom pozivati na salep i bozu). u Beču imao prvu dužu pauzu.

Ali. maltene u istoj meri ravnodušan prema njoj koliko i prema visokoj. a kupljenoj u Vranovcu. krupnim okom. i upoznao se sa njom u Londonu. u Londonu. i nijednom se rečju . Zato se jedva treznim. na čiji je podsticaj i poletela ka engleskim baterijama s predlogom da troja američka sanitetska kola. u izrovanom parku ispred železničke stanice. čiji zov mami poput pučine usnulog mora. u nekom pabu kraj Palas teatra. upregnute u baterije. odvodeći nas u Večnost. tako reći zagasitu. vate i zavoja. kao što me sećanje na Beč i Austriju. kao iz kakvih malih okana. dok opet gledam Sarino kao alabaster belo i glatko lice oblog čela i širokih jagodica. ugledao. uprkos paklu u kome sam. omađijan. znao sa fotografija raspoređenih svukud po kancelariji gospodina Geršoma. već pod dedinu plevnju. začuđen kako to da moje srce ne zahvata ludi drhtaj kao one noći. uprkos zaglušujućim eksplozijama. čiju sam boju. sredovečnoj Amerikanki. kao neposrednu pomoć američkog Crvenog krsta opsednutom Beogradu. već stojim. proizvedene u nekoj salcburškoj fabrici poljoprivrednih alatki. ne dozvoljava nam da se prepustimo čežnji i sećanju. iste zaprege. praskanju pušaka i štektanju mitraljeza što ne sjenjavaju ni za tren. odvuku na Kalemegdan. hirurških instrumenata. maltene tirkiznih preliva. kćerku moga poslovnog prijatelja i partnera gospodina Geršoma Šterna. na vašaru. trgovca rezanim drvetom. u pčelinjak. dok me je. ovo krvavo vreme. naklonivši se. koje je jedina naša stvarnost što briše sve ono što je nekad bilo i što je sačinjavalo naš život. prepoznavši u sitnijoj. žena i dece. u nekom noćnom pabu kraj Palas teatra. zarad trgovinskih poslova. čini da njene oči uistinu prvi put vidim. pre više od deset godina. devojci nešto starijoj od mene. pri dnevnoj svetlosti. istina od eksplozija i dima svaki čas promenljive gustine. da još osluškujem bubnjanje meda o limeni zid »centrifuge«. iznenađen isto kao i sad. jedne noći. a sada se uverim. širom otvorenih dužica bleđe. i tom sam je prilikom. gledala iz drvenih ili srebrnih ramova svojim otvorenim. uspeo prvi put da odredim te noći na Oksford stritu.vrbovog pruta i plač pretučenih đačića. tamnoplavu. da su oči svetlije. i kao začuđenim. Ne pogledavši me ni krajičkom oka. rastom nižoj i krhkijoj pojavi glumicu Saru Štern. sličnim zrnevlju zlata na dnu Timoka. dotad. po čijem sam savetu učio engleski (nasuprot modi da se uči nemački ili francuski) i sa Bosmenzom putovao u Englesku. pa mi se. skamenjen. puna lekova. u mislima ne vode ka jendecima pokraj spaljenih domova mnogih mačvanskih sela u čijoj kaljuzi leže postreljana i bajonetima masakrirana tela stotina staraca. sa žutim iskrama oko zenica. i po rubu velikih. koju sam.

ukrućenom i sklopljenom kišobranu sličnom gospođicom Benbou. gamiže ulicama uputivši se izlasku iz varoši. u daleke zemlje i tuđe krajeve. sa poručnikom Kompsonom. a protiv uobraženog.ne posavetovavši sa mnom. da se upregnu u sanitetske karuce i. napustivši svoj dotadašnji lagodan i jalov način življenja. te se. otisnuće se i u Toplicu. kao da su. U taj mah. na Balkan. živnuvši. opčinjeni Varkom da će trenutni predah postati trajan. vraćaju robijaše na perone i koloseke da nastave opravku razorene pruge. a neizvesnost se preseliti. koji. i . kuća i podruma. da se. u parovima. natovareno koferima. kao i ja. i. što je. sitog i moćnog Goli jata. grubo građenog. po pretpostavci svetski obrazovanih sredina poludivljeg i primitivnog Davida. na po jedna sanitetska kola. Istoj zabludi podleže i građanstvo. posle upornog sakupljanja dobrovoljnih priloga širom cele Amerike. sestrom-usedelicom nekog vlasnika petrolejskih izvora. uputivši se. i za njegov odnegovan imperijalni ukus možda i prilično neotesanog srbijanskog potporučnika. zajedno s topovima. pomažem gospođici Benbou posle tek obavljenog upoznavanja. ka Dorćolu i Kalemegdanu. prema kome oseća netrpeljivost veću no i prema sebi samoj — i ja. vrećama. koje. iz samo njoj znanog razloga. obuzdan nedokučivom i nerazumnom voljom boga Marsa. odatle. poput nepogode. salutirajući nam. ne izdržimo li na obalama Save i Dunava. a. upute na borbeni položaj. i poručnik Kompson. Šumadiji i Pomoravlju. a Sara Štern. koristeći zatišje. žandarmi. odmah iza engleskih baterija. i mene. pa. valjda obradovan što. te bez dvoumljenja naređuje da se iz artiljerijske vuče ispregne po par konja. sedamo. visokog. sa visokom. poručnik Kompson. sa bolesnim i iznemoglim u zagrljaju ili na kolima. pa svi (i engleski artiljerci i naši žandarmi s robijašima. preko Terazija. južnu Srbiju i Maćedoniju. još neko govori njegov maternji jezik. sa decom na leđima i u naručju. ratni vihor kao da je izgubio snagu. osim njega. i stišana pucnjava. obavljenog nespretno i na brzinu. navire iz dvorišta. došla ovamo. da se. čezama i na dvokolicama kojima piljari u rane jutarnje sate dovlače povrće na pijacu. i sve ređe eksplozije od Ade Huje i Višnjice. makle iznad naših glava i zamahnutu sablju. denjcima. uspne na bok sanitetskih karuca) hitamo da svak svoju dužnost najbrže obavi na najbolji način: britanski artiljerci i naši konjovoci Uzvicima i zamasima kamdžija pokreću konje i topove. naša hitro opuštena tela uspravljaju kao klasje posle minule oluje. polukružno. otplovivši niz Dunav zajedno s oblacima. sučući dugim suknjama. i Sara Štern zajedno sa gospođicom Anabelom Benbou — žilavom i nervoznom apotekarkom. žrtvuje na strani malog.

konjskih tramvaja. šupama. svadbe i sudnji dan). kao i one noći. a ja. kao kakav zastor (nec. zatišjem i prigušenim romorom ulica. (u nekom pabu. usred uzbuđujućeg meteža. drukčiji. na peščanim sprudovima kraj reke. opojnu i izluđujuću mešavinu čulne želje i ropske privrženosti prema toj . i livadama. visoko podignute na teme. sred noći.ili zar). Odeljak Oblo drvo. i ukosnicama zdenute u punđu.ko zna kuda još sve ne. uprkos trenutnom zatišju. zaglušen praskom potkovica i tutnjavom točkova s bezbrojnih kočija. za razliku od petnaestogodišnjaka s istim imenom i prezimenom. niti zato što je pre godinu dana noć u Londonu odisala slatkom i zanosnom svakodnevnom prolaznošću. poslednji dan sveukupnog našeg življenja. sedim i ja. vrat. a i kasnije. već zbog toga što se i sam razlikujem od onog pređašnjeg Živadina Jotića. na maloj maturi. ne retko. čije crne. po nečemu. tankog. široko razmaknute prste svaki čas zavlači pod tesnu šajkaču češući se po kuštravoj kosi punoj vašiju. opijam se nestvarnom blagošću tek nahrupelog lažljivog mira. Ne bih rekao da je to zbog razlike u odeći. u Londonu. zveket potkovica o kaldrmu i tresak teških točkova engleskih haubica. po kojima. u Londonu. i sam. od te nekadašnje. koji je. a zatim na Flit stritu. dotičući se sićušnog i vitkog Sarinog stasa. a opet. i tokom leta po zjapinskim šumama. a da ne znam po čemu. zajedno sa gospođicom Benbou i ugojenim. s izgledom da se okonča na najgori mogući način). a drukčijim. belog vrata i riđe kose. mada svestan varljivosti nastale tišine. dok mi pogled svaki čas sleće na prve sanitetske karuce što se klate ispred ovih na kojima. ali. a najčešće u topoljaku. neobrijana. masnim i razdrljenim kaplarem s dizginama u mesnatim šakama. iznenađen. štajervagena i diližansi sa Pikadilija. u Vranovcu. kara za municiju i sanitetskih kola. tavanima deranu i prašnjavu odeću. lêže. koju remeti samo huk koraka. a dan u kome sam. izmoždena i napaćena lica (napaćena gladovanjem i neizvesnošću koja isuviše dugo traje. izmamljena nada da je možda život ipak moguć. potiljak Sare Štern slični leđima i vratu glumice Sare Štern na ulazu u Palas teatar. krštenja. ugledao na službenom ulazu Palas teatra. i u neumivena. zvukom sličnim sadašnjem bobonjanju točkova s topova i kara po razrovanim i izbeglicama zakrčenim beogradskim ulicama. fijakera. od nje. dok gledam njihova pogurena tela obučena u izgužvanu i po podrumima. osetio. kao za svečanosti (za slave. i u stajaće ruvo. pet godina kasnije. neiskusnog devetnaestogodišnjeg trgovačkog zastupnika firme Bossmenz & Co. kao što su leđa. umesto divljenja i dugog besanog snatrenja u toku svoje prve posete Beogradu. kada sam je.

jedne jeseni sa nekom češkom putujućom trupom napustila Beograd. gledajući pažljivo u snimak pozorišne predstave. ali i gledajući me širom otvorenim tamnoplavim očima kao da od mene očekuje nešto sasvim drugo no džentlmensku ljubaznost. čitavim telom oslonila mi se o grudi. skrivenom od pogleda klobučavom tminom kao gustom paučinom. zbunjeno lice) ne pripada. kad se njeno telo srušilo na moje kao snop zrele raži. proisteklu iz iznenadno nabujale. a verovatno i u čitavoj Evropi. i mogućnosti da. predlažući mi. na Bosmenzov predlog. u stilu . klupe. neočekivano. da bi se. i čemu ni santimetar njenog tela. u taj iznenadni tren. i po mene zastrašujuće požude. i po svemu sudeći ponižavajućim (glumačkim) poslom. u Palas teatru na Oksford stritu. provirivao zračeći otvorenim. podsmešljivo zavrteo glavom. njene istanjene bele kože. te večeri. osim. s nevericom prepoznati u grupi od dvadesetak mladih i raskalašnih devojaka. mastionice i poslovnih knjiga ležala i Sarina maturska fotografija u srebrnom ramu. na ulazu. izvinjavajući se. prišao: upro sam prstom u Sarin profil što je. blagodareći očevom bogatstvu u Srbiji. u reklamnom izlogu. i. gledao fotografije iz predstave. a Bosmenz. nešto od onoga čime odišu nezastrti stolovi. znoje. kupivši na blagajni karte. došli da vidimo. uranja mi nespremno. da ne bi pala. pod čijom se tavanicom. koju smo. možda. koja me je zapljusnula u onom obeznanjujućem trenutku kada se Sara. i to s uzbuđenjem saopštiti svome zetu i poslovnom prijatelju čim mi je Milan Bosmenz. Francuskoj i Belgiji. dosegne sve što zaželi. gotovo čednim smeškom s kojim sam se svakodnevno sučeljavao u kancelariji njenog oca čim bih zatvorio za sobom vrata i zastao ispred šrajptiša na čijoj je lakovanoj ploči pokraj stone lampe. kao u kakav nedostižan san. kao lasica sićušnoj a brzoj ženi što se iz meni neshvatljivih razloga bavila čudnim. čistači ulica i glumci. pridržavši pri tom levom rukom u beloj rukavici cilindar da ne spadne s temena. niti ijedna vlas mirisne kose (u koju. lutajući s tom i njoj sličnim čergarskim družinama po Nemačkoj. dohvatila rukama za moj lakat. i ne sanjajući da ću je. između drugih. prljavim pijanstvom ispunjena joj duša što iz širom otvorenih zenica proviruje poput nemirnog mišjeg repa pružajući mi mogućan odgovor na pakleno pitanje zašto je. zaustavila u Londonu. kao jedna od mnogobrojnih starleta u Šeridanovoj komediji »Škola skandala«. neiskusno. slomivši potpeticu na izlokanom kamenom stepeništu. pored svega što ima.veseloj. burad i niski čađavi zidovi neugledne londonske krčme osvetljene čkiljavom svetlošću lojanica pobodenih u grliće prašinom zasutih boca. galame i podriguju kočijaši. nepoznatih obraza. dok sam.

zverajući. prihvatio. posle dugotrajnog pljeska i desetak uzastopnih podizanja i spuštanja. ubeđen da sam u pravu. nikako da se iz Londona vrati u Srbiju): dok smo. Na sličan način doživeo sam je prvi put. za sve vreme predstave. razrogačenim. kada je teška plišana zavesa. privučena stranim. u bašti. u vreme uskršnjih praznika. sad. jedva osvetljenoj uličici sačekamo glumce. negde daleko. suočivši se svojim začuđenim pogledom sa mojim očima. čekali da se gazda Geršom Štern vrati sa stovarišta. nadajući se da ću među tim živahnim telima što su trčala tamo-amo preko pozornice čim radnja sustane i katkad podizala suknje pokazujući za trenutak vitke noge. čisto lice širokih jagodica. veoma krupnih i zagasitoplavih dužica. a na neskrivano Bosmenzovo zadovoljstvo. u magnovenju. što je gledalištu. došao s majkom. maltene detinjasto začuđenih očiju. i punim i trijumfa i straha: trijumfa zato što sam bio u pravu. ugledati Saru Štern. rastom najniža. zaista nalazi Sara Štern. sanjario kao o oličenju svega što na najuzvišeniji način otelovljuje pojam Žene. tek udatu za mladog Milana Bosmenza (koji. sve dok se iz poveće grupe glumaca i glumica jedna od njih. nije. kako bismo mu predali darove iz sela i pismenu poruku starog Karla Bosmenza. u koji sam. na svoju žalost. nisam bio siguran da je to uistinu ona. ne prestajući da po ko zna koji put u toku te noći kraj nekih gvozdenih merdevina ponavljam svoje uverenje da je sićušno. ipak. perikama i dugim volanima skrivanim ženskim telima ni za jednu od uspaljenih omica nisam mogao sa sigurnošću tvrditi da je osoba jo kojoj sam.podneblja pod kojim smo se nalazili. koji joj se u magnovenju učinio istovetan s njenim maternjim jezikom. već da kraj službenog prolaza u uzanoj bočnoj. Na kraju predstave. pretpostavljam usplamtelim. za koju. kao u detinjstvu o svojoj učiteljici. presecalo dah. pa stoga i neuočljiva u polumraku. u belom svetu. a strana što se preda mnom. u jato raskokodakanih cura. sav uzbuđen putujući vozom (jedan dan od Vranovca do Paraćina. u Beogradu. prepustivši ženu i decu hirovima rata. obasjano otvorenim osmehom i zračećim pogledom radoznalih. i u ovoj sredini veoma retkim jezikom. primetio sam je u dugoj zelenoj haljini i sa šeširićem na glavi s kojeg . isto lice sa reklamne fotografije na ulazu u Palas teatar. i još polovinu dana od Paraćina do Beograda). među nafrakanima. da bismo obišli sestru mi Ljubicu. sedeći na kamenoj klupi. ali. uporno navaljujući na Bosmenza da ne napustimo pozorište. opkladu u 10 funti da to nije Sara Štern. ispunjenom muškim svetom. najzad odelila pozornicu i izvođače od oduševljene publike. ipak nisam bio sasvim ubeđen da sam se prevario. naglo osvrnula u pola koraka. što sam ja.

kao zastupnik Bosmenzove firme. spazio sam je u pratnji dvojice gizdavo obučenih momaka što su se s kalemegdanske padine bližili na velosipedima. da bih se u njegovoj kancelariji. sagrađenoj za razonodu francuskih i engleskih inženjera najmljenih za Bosmenzove rudnike). nije ni posrnula.se. . i u Vranovcu. dobroćudne konjiće zvane pony-ponies viđao sam na Babjem visu u Bosmenzovoj ergeli. u jutarnjim časovima. za njenom ustalasalom rujnom kosom. čiji ju je strogi. i dalje sačuvavši čednu začuđenost širom otvorenih očiju zagasitoplavih dužica) posrče na kamenom stepeništu neuglednog londonskog podruma. gonjen poslom. do pozorišta. slična nestvarnoj viziji iz sna. posle snevanja. neshvatljivim spravama koje sam u svom mlađanom životu prvi put tada video (kao što sam prvi put prethodnog dana putovao vozom). i bez imalo zazora oslanja mi se o grudi (kao da je naviknuta da počiva na grudima mnogih muškaraca). gurajući ga pokraj sebe kao da vodi malenog konja (takve ljupke. suočavao samo s fotografijama. optužujuć pogled pratio kao besni zamah metle sve do venjaka u dnu bašte. i u kasne sate. te joj je smeh izgledao koliko raskalašan toliko i neprirodan. izbrisavši ga tek u Londonu novim prizorom u kome ona (putenija no pre pet godina i ovenčana zrelošću koja je nekadašnju šiparičku koketeriju preobrazila u smirenu. po livadama i kraj reke. roditeljima. u senkama usnulih vrba. kad bih čezama išao u Zjapinu. pred bdenja nad knjigama i zagonetnim tvorevinama razbuktale mašte. Zasmejavši se izvonko i (činilo mi se) snažnije no što je to bilo potrebno. i kako je kroz kapiju uletela u dvorište. kad god bih. brzo zaustavila čudnu napravu. zalazio u Šternovu vilu. uprkos nadi da ću je jednog dana opet videti. sjahavši s nje (a da. hvatajući me zatim pod ruku i moleći da joj pomognem da othramlje natrag. a i nedeljom. pa. lelujala ljubičasta ešarpa. prvo u Beč. u crnu suknju i mrki kaput odenutu mater. čija me opojna šarolikost nije u tolikoj meri omamila da bi sećanje na Saru iščilelo. ona se ponovo mašila velosipeda. a nekmoli pala). pod čijim je puzavicama Sara Štern iščezla zajedno sa velosipedom. kao i preko vrelog leta. prošla pored nas iskreći lukavim varnicama široko otvorenih plavih očiju sa žutim pegama oko zenica. Ta vizija gorela mi je pred očima na povratku u istočnu Srbiju. odnoseći nestvarnu viziju i na put po Evropi. životnim iskustvom obuzdanu radost. tokom sveg školovanja na Srednjoj trgovačkoj školi. kada bih. da svoje plaminjanje nastavi i u Beogradu. na moje ogromno iznenađenje. pri tom ne obrativši pažnju ni na mene niti na moju zabrađenu. pojurila ka vratnicama i kapiju zatvorila svojim pratiocima ispred nosa. otvorio oči. pa.

kutijama pudera. iz šifonjera izvukla novu haljinu sa širokom. ispunjene bajatim mirisom prašine. tim drhtavim. zatim. za razliku od prethodne. strmu senovitu ulicu i šiparicu na velosipedu. još prolaze »njenom ulicom« čangrljajući zvoncima okačenim o vrat i mašući rascvalim vrbovim prućem. čas blistavo jasnim. izgubila je — zahvaljujući tom našem zajedničkom odmicanju Flit stritom i uranjanju u maglu istačkanu mlečnim mrljama plinskih svetiljki. klecajući i pocupkujući. na predstojećem svom kratkotrajnom ali neizbežnom odsustvovanju zbog iznenadno nastale nezgode. već je primila. izvinivši se na engleskom svojim kolegama. dugo preturajući po utrobi toaletnog stočića. zbog cipela čudnog oblika. Kalemegdan. da bi. zarad sklada odeće s obućom. s proleća laste još uvek svijaju gnezdo). s koje je slomljena potpetica visila poput isplaženog jezika. na kraju. pa.kako bi u garderobi promenila cipele. u njenom srcu sjaje zlatnim iskrama sećanja (na primer: da li na Vrbicu deca. pretpostavljao sam. tražila druge neke cipele neprestano se raspitujući o ocu. Ali ta slika. čas neoštrim delićima nekakvog bunovnog bdenja. tom teturanju u nemom zagrljaju do sporednog ulaza u Palas teatar — osobine trenutnog snimka s oštrim rubovima kakve je imalo sećanje na sunčan letnji dan. prepliću s rujnim odsevima plamičaka stonih lampi u ogledalu iznad toaletnog stočića u Sarinoj garderobi ispunjenoj perikama. Beogradu i Srbiji. ili: da li pod čandijom. svlačeći se do korseta bez imalo ustezanja (pri čemu me je topli miris njenih pazuha gotovo onesvešćivao). kineskim paravanom u uglu i širom otvorenim šifonjerom punim šarenih pozorišnih haljina. obeležja palacavog prizora sličnog drhtavoj svetlosti istih tih londonskih fenjera sred kojeg se nejasne slike prodiranja kroz mračne pozorišne koridore. nagoneći me da joj pričam o najbeznačajnijim sitnicama što. sa majkama ili bakama. bogato nabranom suknjom (ispod koje se cipele ni u kom slučaju nisu mogle videti) i s tesnom . tutkala i neizvetrenih tkanina. vazama s uvelim cvećem. tu. po Flit stritu. i Bosmenzu. do tamne uličice i službenog ulaza u pozorište. vodi me. ili: da li je otac naredio da se popravi naprslo staklo ina tavanskom prozoru magaze u Topčideru. na venjaku u dnu »njihove« bašte. vremenom. teglicama šminke i pomade. i izula je s malenog i uskog stopala zaštićenog sedefastim ljeskanjem satenske čarape. kostimskim skicama po zidovima. povezivanim lebdećim pokretima Sare Štern dok nečujno leluja po garderobi zadižući suknju da bi na uskom gležnju otkopčala dugmad kožne tamnocrvene cipele. bočicama mirisa. obešena o moj lakat. sačinjenih od još čudnije išarane kože. preda mnom.

ponovo vodila kroz sve gušću maglu ka pabu u čijem su nas vrelom. s mekim. a čas povijeno nad nabrekle grudi koje su. nasmešena. činilo mi se. srcastog izreza na prsima. izvijeni vrat i u čisto. lišivši me čvrstog tla pod nogama. na njenu sramotu. ali bezuspešno. prošaputala kao zaverenik zavereniku. prinudio da se dokopam njenog utegnutog struka. odgovarao zamuckujući. da je pospani čuvar na izlazu prihvatio svetiljku. u mramorno tvrdu a nestvarnu materiju u čije bi tkivo moja ruka. u magnovenju. prisećajući se i dalje Košutnjaka. da bi bilo divno (da bi bila srećna) ako bih sutra uveče mogao da dođem u pozorište i vidim je u Šoovom »Pigmalionu«. pometen svim tim iznenadnim. samo da sam se usudio da je dotaknem. ulogu koju je zapazila i kritika u »Tajmsu« (a ne koještariju kao u »Školi skandala«. a ja sam joj. tu. kao da se ništa nije dogodilo. što sam sa zahvalnošću prihvatio. na njenu molbu. takođe u ogledalu. glatko lice širokih jagodica. čekali Milan Bosmenz i njeni prijatelji. u kome igra Lizu (glavnu žensku ulogu. na viski i davno neoprani znoj. kao u maglu) — postajala čas stvarna. a desnom mene oko članka stegnute pesnice) — put kroz hodnik ka izlazu iz pozorišta. jer se ona istog časa izvukla iz zagrljaja i. sa zadahom na vruće pivo. Tašmajdana i velikog groblja na njemu. na svoje grudi. nastavila — gaseći lampe (osim jedne koju je ispruženom levicom držala ispred sebe. koju sam. palucanjem plamenova u lampama i krvavim odsjajima po pretrpanoj garderobi sa Sarinim naglim okretom od ogledala ka meni i brzim. privijajući je. a čas nestvarna i nedohvatna kao najudaljenija zvezda na bezdanom nebu. gubile svojstva mesa i kože.bluzom velikog. smrdljivom trbuhu. kratkim poljupcem u obraz preobraća u usmrćujući karusel što me je. gledajući me netremice odozdo (malena rastom. i Save. sasvim nesvestan da smo već napustili pozorište. poput crnog pliša razastrtim senkama. jedva da mi je doticala do ramena). stvarnija i od mene. a ona me. uzdrhtalim prstima jedva uspeo da na leđima zakopčam neizmerno dugačak niz sitne dugmadi (pri tom piljeći u ogledalu u njen dugi. utonula. što joj se s ramena spuštala čak do pločnika. video večeras). i iza naših leđa zaključao gvozdena vrata. u kojoj je — dok sam. Dunava. da bi na pragu zastala i mene zaustavivši. preda mnom. pogledala. i. u sve jačoj i prozirnijoj belini. čas nagnuto u stranu kad bi me. pretvarajući se. zasipane puderom s paperjaste pufne. ili ljubavnica ljubavniku. i kao od mašte i sna sazdanim događajima. s vremena na vreme. i Đačkog kupatila kod Nebojša kule. obešena o moj lakat šakom koju je držala proturenu kroz prorez na pelerini. te se sve to. naglasila je). Samo što smo zakoračili niz izlizano kameno .

s mukom se otržući od snatrenja o Sari Štern i njenom predlogu da ono što sam u njenoj garderobi nagonski želeo da se zgodi. i dalje u slatkim mukama od prisećanja na noć probdevenu uz Saru Štern. i kao zamađijan.stepenište. i od Zjapine u kojoj sam rođen. dok su Bosmenz i dvojica sredovečnih. a ja. nije me više nijednom pogledala. i od Bosmenzovih rudnika. obujmivši je ponovo oko pasa. kad je trebalo da se obučem i uputim u pozorište. večeras među nama i desi. i. drvara i pilana (što znači čitavog Vranovca. i od nje. moju je sudbinu divlja matica nosila ka neizvesnosti. jer u tom času. o čemu nisam bio u stanju da iole vodim računa. sa odmicanjem svakog minuta i bliženjem večeri. čitavo sam se to posle podne prevrtao u krevetu ne mogavši da zaspim. da sutra uveče u Palas teatar dođem sam. ostanemo zajedno. sâm. nijednom ne pomislivši na Milana što je u to vreme u Banci kraljevskih kolonija potpisivao ugovor kojim bi se. sudbonosnom susretu. a i kasnije. povoljnijim zajmovima za Bossmenz & Co. kada je na prvi krčmarov znak Bosmenz ustao rekavši mi da je vreme da krenemo u hotel. i o novim poslovima u Liverpulu. naglasila je. a možda i Srbije) već i moja. povike pijanaca. jedva sam se otrgao od bučne krčme. a onda. iz kojeg samo što smo se bili vratili. odsutan. Sejmenskog dola. da me vidite. zatim. čitavo jutro. posle kojeg. i da. izmenila sudbina ne samo Bosmenzovih rudnika. beskrajno udaljenoj i od Vranovca. ali. umešavši se u pripito i raskokodakano glumačko jato. kraj Temze. zadržao da ne padne. kuda su Bosmenza i mene bankari svojim automobilom odvezli. ne verujući da mi ona. ona se po drugi put pokliznula i prasnula u smeh. opet zaverenički. da nije izbio rat. besprekorno obučenih viših bankarskih činovnika pregovarali. nastavljajući da sanjarim i u Britiš muzeumu. čak pre naređenje. u suton. prepletenim sa sanjarenjem o našem predstojećem. a ja sam je. Posle tih reči ostavila me je kraj Bosmenza. a pred zoru. koja mi se učinila mnogo manje želja a više zahtev. za doručkom. posle ručka uputio sam se u svoju sobu da se odmorim. ja svojoj životnoj putanji nisam mogao nazreti ni pravac ni kraj. u mislima. ostajući u mislima uz nju do svanuća (jer od silnog uzbuđenja oka nisam mogao da sklopim). i sam se umalo ne stropoštavši. učestvovao u razgovoru samo povremeno. dok ja sa nje svu noć nisam spuštao pogled. o novim. na putu za hotel »Karington« u čijem sam baroknom restoranu tom prilikom ručao sam. po završetku predstave. na spavanje. razuzdanog smeha glumaca. Satrven umorom i prevelikim uzbuđenjem. na Milanov zahtev. uz čaj i pržena jaja. i u Hajd parku. iznenadno sam pao u san kao kamen u jaz . drugom. iskazuje svoju želju.

posle kratkog i varljivog predaha. Umivajući se navrat-nanos ispod pozlaćenih slavina u ogromnom. doživljavajući svaku jamu. faraonskoj grobnici sličnom mramornom kupatilu. što je u stvari značilo da iz istih stopa napustim London i zajedno s ostalim Srbima zatečenim u Engleskoj ukrcam se na brod »Pendžab«. prevrnuta kola i spaljenu gredu kao otelovljenje tegobnih svojih slutnji iz Londona). kad se sve ovo desilo. bolešću — svejedno čime. prepoznao sam uzdrhtali glas sekretara Poslanstva Kraljevine Srbije u Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije. a zatim joj se lično izvinim bez obzira na kakva ću sve poniženja tom prilikom naleteti. da bih potom stravičnu vest o sarajevskom atentatu proverio i raspitao se šta bi. bezdanog. bruji nagoveštaj opšteg brodoloma. što neznano ni kako ni zašto nisam otišao na predstavu »Pigmaliona« u kojoj je Sara igrala Lizu i želela da je baš ja u toj ulozi vidim. smrti sličnog.Jankove vodenice. da baterije i sanitetski materijal dopremimo na Kalemegdan. obavezom. a odatle najbržim vozom u Srbiju. i tamo kako znam i umem doznam ulicu i broj stana Sare Štern. a na ličnu sramotu (ne kaže se zalud u narodu da nesreća nikad ne dolazi sama — sećam se. i ni na koji je način nisam. poput odjeka. Tad. prekinula me je zvonjava telefona: zbunjen. i kad. valjalo činiti. Jer — rat je neizbežan. što potvrđuju sve učestalije i sve bliže eksplozije. ili iznenadnoj sprečenosti (poslom. tvrdog okovratnika od belog kaučuka. zvonilo mi je u lobanji udarcima malja). svaki srušeni zid. i bez i najmanje nade da se užasna greška može ikako popraviti. usred češljanja i vezivanja kravate oko visokog. nužnošću da se što je moguće pre dokopam Palas teatra. još spetljaniji nego dok sam grčevito smišljao redosled svojih budućih postupaka. koji će nas preko La Manša prevesti do Kalea u Francuskoj. ošamućen činjenicama što su se u olovno teškoj glavi sudarale s uskomešanom potrebom. mašio sam se slušalice i. dok se drmusam na sanitetskim karucama po bombardovanom Dorćolu. A sad je on naša jedina zbilja. unoseći. a u nas napetost i brigu hoćemo li uspeti. oblačio sam se u paničnoj stisci. koji me je opominjao na patriotsku dužnost prema otadžbini u opasnosti. paniku među građanstvo. ukoliko je vest tačna. i — što je najgore — niti se izvinio. zato ni moje nespokojno sećanje na londonske . eto. Progledao sam s osećanjem dvostrukog užasa: što sam prespavao noć. da me iz tog crnog. izvestio o svom zakašnjenju. gustog i teškog gliba otrgne usplahireno Bosmenzovo drmusanje i prozukao glas kojim mi je u uvo neprestano ponavljao strašnu vest da su Srbi u Sarajevu ubili austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Ferdinanda. niti sam je sačekao posle predstave.

iz trenutka u trenutak. te. čak i sa strahom u zakrvavljenim očima. kako se pred njom opravdati i hoće li me dočekati sa podsmehom i pogrdom kao na bajonet. u fikciju preobraćenom vremenu. pogledala bi me (uveren sam) podsmešljivo kao budalu koja njoj — osobi što dobrovoljno dolazi na kraj sveta da bi se žrtvovala za moju slobodu i slobodu moga naroda — iskazuje za nju sasvim neprilične i neshvatljive gluposti. u nekom bivšem. Divljanje smrti nedokučljivije je od bilo kakve zle uobrazilje. obmanjujući se da se sećanjima. beskrajnu igru. jer ja ni sam sebi. zaošijana olujom čežnje za detinjstvom i rodnim krajem. ili da se obratim kaplaru što sedi s moje desne strane. poput trave. poželela. moje reči. da se njome. iako nas za prošlost vezuju iste niti. iz svojih trbuha ispredamo tanke. i umiremo. bez svega što je bilo. ne bi našle odjeka. ukoliko smo u stanju da. sagarajući nam u duši i nadu i sećanja. i uz njega. pogotovu što . ili mrava. svakog od nas održava u neprekidnom očekivanju sopstvenog iščeznuća. postojeći. u detinjoj potpunoj privrženosti deliću vremena sred kojeg još uvek jesmo. gledaju u mene kao da me vide prvi put (kao da ja nisam isti onaj Živadin Jotić kojeg je jedne noći. ni po čemu ne ličim na sebe samog. šta li ću joj reći.događaje koji su se zbili i koji se nisu zbili. da sam slučajno kraj nje na prednjim sanitetskim karucama. ona. a to znači — sav ljudski život. ali svoju vrelu misao — uviđam — nemam kome da saopštim. odmerio bi me iskosa s nerazumevanjem koje će ga ostaviti bez reči. stoga ćutim zagledan u Sarin potiljak. možemo zaštititi. sad suzne od nesna i umora. onesposobljeni. možda i menjajući ga). možda svim srcem a ne samo iz ćudi. više. poput insekata. usred neprikosnovene i preteče ove realnosti gube značaj. recimo. za ovu minulu godinu ratovanja. paučini slične niti. pa se ne čudim što njene oči. kao kakvim oklopom. jedino u njemu. zato smo se. i bez očekivanja bilo čega što će biti — kao odojčad. i grtka pomisao na to kako li Če izgledati budući susret sa Sarom Štern. Mislio sam: trajemo iz sekunde u sekundu. možda u nekoj tajanstvenoj nadi da s njim. nastavi svoj život. pod pritiskom gromadne realnosti što naša bića dovodi u dosluh sa vaseljenskom ravnodušnošću ništavila. našli zatečeni. oplićemo kao larve. umrlom. a i da pokušam da se. čini mi se. s neskrivenom drevnom strepnjom da se nalazi kraj nečastivog čijeg se prisustva može otarasiti jedino ukoliko uspe da se prekrsti krišom. okrenem nalevo i prošapućem je na engleskom gospođici Benbou u uho. ne birajući žrtve za svoju razularenu. krvarimo i dotrajavamo daleko od bilo kakvih želja i nadanja. svestan da ni u njoj. i jedino što nam preostaje jeste retka mreža sećanja.

su prepadi zbilje toliko strašni. u čijem je kolopletu. do njegovog oporavka. presamićen. ali činjenici koja u njemu ne pobuđuje ni najmanju radoznalost. bez snage da se otmu ukočenom. zanosi na bok. okreću u stranu. za kraće vreme sklonimo u vilu Geršoma Šterna. bled kao krpa istačkana pegama kao muvoserinama. zatim unazad. predloživši gospođici Benbou da i ona siđe sa sanitetskih kola kako bi . kao u kakvoj bioskopskoj sceni. Vičem. pod gelerima okresanim javorom. nameravajući da ga. koji sedi na prednjim sanitetskim kolima uz bok Sari Štern. u krvavu. u životu okruženi. To potvrđuje i ponašanje artiljerijskog poručnika Ričarda Kompsona. i poručnikove se čeličnosive oči. u magnovenju. sa odmicanjem kolone. na čijem se repu klackaju i troja američka sanitetska kola (i mi na njima). ukoliko nas ne ukloni iz sveta živih. i na srpskom i na engleskom. a zatim. bljujući žitku sadržinu svog želuca na točak i kaldrmu. izdajem naređenje da oruđa nastave ka Kalemegdanu i Dunavskom keju. da kolona borbenih oruđa stane. kao u gustoj i neprozirnoj vejavici sred bespuća. kako svoje tako i onih kojima smo. okupljena oko malog mrtvačkog sanduka sklepanog od žute nerendisane čamovine i uspravljenog uz kućni zid tako da se na dnu vidi mršavo telo nekog dečaka. zasipa sveukupnim iznenađenjima. te se on. njegov ledeni mir — pri obilaženju oko srušene džamije i dugačkog. koga je u poslednjem trenutku pridržala Sara da se sa kola ne stropošta na zemlju. skrenula iz Vase Čarapića u Braće Jugovića ulicu. i čija kao vratnice široka leđa svedoče o nenarušivoj ravnodušnosti ne samo prema ratnim okolnostima u kojima se zatekao već i prema dami kraj sebe čije prisustvo uvažava. da bi iznenadno. otvara usta i uz strahovite grčeve povraća. ali sa potpuno smrskanom. večnosti namenjenom prizoru. nemoguće predvideti bilo čije postupke. kašastu lepinju pretvorenom lobanjom — najednom iščezava kao dim. odnoseći se prema toj činjenici džentlmenski čim se to pokaže neizbežno. nazire mnogobrojna porodica u crnini naspram fotografskog aparata i fotografa ispod crne marame povrh sprave za snimanje. pred čijom smo se izvaljenom kapijom (istom kapijom od kovana gvožđa sličnog čipki — sastavnim delom prvog mog viđenja šiparice Sare Štern na velosipedu s razvijorenom ljubičastom ešarpom iza slamnog šeširića svetlozelene boje) u taj čas zatekli. njegovo ponašanje. čim je kolona od devet haubica. nadomak Kalemegdanu. te nas svaki nastupajući vremenski trenutak. sticajem okolnosti. krivudavog niza niskih potleušica između kojih se u travnatom dvorištu. čim smo sa sanitetskih karuca Sara Štern i ja svukli omlitavelo telo poručnika Kompsona.

sazdan pored fabrike špiritusa čiji je ciglani zid gustom mrežom puzavica zaklonjen od pogleda ukućana. kruni se po stazama oko zgrade i po podrumskom stepeništu. predaje nastupajućoj neizvesnosti) — mogu saznati šta je sa Sarinim roditeljima. polovina kuće (deo s kuhinjom. kako to. osim upornim glačanjem servisa.onesvešćenom britanskom poručniku ukazala pomoć. Pogođena s dvorišne strane projektilom teškog »merzera«. niti rečju niti izrazom izbečenog. širom raskriljeni ulaz u vilu. sličan širitu ofucanog frenterskog kačketa. popadali po jasminu i šimširu. razbijenih . biber crep. nepomičnog lica. dobro mi znanoj prostoriji što sad. otire ih. kako flanelskom krpom otire prašinu sa srebrnog pribora za slatko. više ne postoji: strahovita eksplozija posekla je drveće i skresala platan kraj kapije. kao da od njih — poslednjih čestica stamenog mirnodopskog življenja (od tog zdenca. Odgovarajući na pitanja. vuče čizmama po kaldrmi viseći između Sare i mene kao džak. posle pauze od godinu dana. osvrćem se po prostranoj. poput oblaka nepostojane prošlosti. opušteno. potrčala u porušeni deo kuće po ubrus i vodu. preče prolaz do nužnika i razvaljenih šupa. i ja. iznenađen težinom zdepastog tela što se. ostavom i sobama za služinčad). pri tom nijednom rečju ne osvrnuvši se na katastrofu koja nas je sve zadesila. severni zid vile pretvorila u gomilu maltera i opeka nad koju se. vrt i venjak u dnu. poput riblje krljušti. gledajući nas očima izbečenim od bazedove bolesti. priskočivši joj. čim smo poručnika Kompsona položili na kanabe. a ne od Sare. nadnosi nahereni krov. kao da će isterivanjem sjaja na inkrustiranim poslužavnicima. a gospođica Anabela Benbou. čiji mi odsutan i umoran izraz lica ne govori ništa drugo do da se. vitao i drveni čabrić na santraču. predvođena Sarom. pozdravim i sa smežuranih joj i suvih usana razaznam pitanja šta je s mojim bratom i sestrom. raskrstivši beznadno sa svim očaravajućim iluzijama tek minule. preorala cvetne aleje (sada usahle). suprugu Geršoma Šterna i Sarinu mater. jedino je bunar na čekrk ispod oraha s desne idvorišne strane nekim čudom ostao netaknut. radi uporno. da već pri prvom koraku po predvorju ugledam salon s ispreturanim nameštajem i velikim kristalnim lusterom na podu. i ponovo vraća u vitrine zasute malterom i prašinom. očiju prikovanih za vreteno. stupam kroz svečani. escajga i čaša što ih iz staklenih vitrina vadi drhtavim rukama opletenim žilama kao gujama. a kraj njega smetenu gospodu Julijanu Štern. da je. ležištima za kašičice i izuvijanim držačima za čaše odagnati ne samo tragove rata već i rat sam. a tavanske grede i rogovi. znojeći se pod teretom. da li se zet Milan Bosmenz vratio iz Engleske i da li mi je mati još živa.

prozirna i nestvarna. koji se i svojoj pameti. odsutan. nepredvidivim peckanjima sklonog odlikaša. tako da jedva saslušavši šaputavo objašnjenje gospođe Štern o intendantskim poslovima njenog supruga u snabdevanju Odbrane Beograda najnužnijim namirnicama. kad je bio mlađi. Privučen utvarom kao žaba zmijskim očima. rukama obešen o konopce o kojima visi ljuljaška. ne verujući pri tom (dok pogledom dotičem ispupčeno mu. došavši svesti. upućujući se kroz Geršomovu porušenu kancelariju ka voćnjaku. kroz ogromnu rupu. radoznalog. uputivši se kroz razrušenu. sličnoj naoštrenoj britvi. istim.prozora i naprsle drvenarije. pitam gospođu Julijanu gde joj je suprug. i britki pogled isukao iz zenica kao nož. Pitam ga kad je doputovao i je li ozdravio. pa. uputili u Švajcarsku na lečenje. zuri usahlim pogledom u tavanicu s koje su. strepeći da ne čujem neprijatan a moguć odgovor o ranjavanju. meni nepoznate zamišljenosti. tanak. vretenasto telo nemirnog. iz središta Šternovog nekad bogatog porodičnog gnezda. zajedno s lusterom. no se. i zastrvena senkom. sred voćnjaka velika. malterom zasutu kancelariju Geršoma Šterna (čak se od suve. i voćnjak s onu stranu ograde sav u žutom lišću. i potom svi zaboravili. odudara od sećanja na živo. ostavljam sred salona i Saru Štern i gospođicu Benbou da se brinu o poručniku Kompsonu. odavde. dobro mi znanim čuperkom što ga je. posle iznenadnog krvoliptanja. pali na pod. koga su lekari pre tri godine. ranije. stupam preko letava i polomljene tarabe pravo u uveli voćnjak. iz salona. priviđenju sličan Aleksandar Trajković. mesečarski zanesene. sada odsutna. koja. podsmevao kao karikaturalnoj šali prirode. što. mlinskom paspalju slične prašine sred srebrnih ramova na maturskim fotografijama ne razaznaje ni Sarin veseli i kao začuđeni devojački lik). moj školski drug iz Srednje trgovačke u Vranovcu. račvasta lipa nagnuta na jednu stranu sa ljuljaškom u senci. bolesti ili. podseća na davno napuštenu pozornicu. otkriva svaljena ograda koja je vrt delila od susednih placeva. ljuljašci i skeletu sličnoj silueti svog školskog druga. i gipsani venci. zabacivao na teme odmahujući glavom kao da sa čela . u najboljem slučaju. zaustavivši se tek kad se Trajković prenuo iz svoje melanholične. od eksplozije. hladnim znojem orošeno čelo s obesnom kovrčom iznad tankih i poput pijavica izvijenih obrva. i lisnata rozeta. brzim. i kroz provaljena vrata što vode u Geršomovu kancelariju vidim da spoljni zid i službeni ulaz više ne postoje. ukočena. a kraj stabla. o nedostatku vesti o vojniku s nekog od mnogobrojnih frontova (gubeći iz vida da čovek njegovih godina ne podleže vojnoj obavezi). čelom oslonjen o stisnute pesnice.

otresa dosadnu mušicu, a sad mu počiva, prilepljen uz bledunjavu kožu, kao ugljenom iscrtana zapeta) da u pogurenom telu što liči na gudalo ima i onoliko narušenog zdravlja koliko ga je bilo pre tri godine, uoči putovanja u sanatorijum, jer on sad, dok mi piskavim glasom odgovara, podsmehnuvši se i meni i sebi, kako blista u zdravlju koliko i Srbija u vojničkoj moći, i keseći kao pas retke, šiljate, pod bledim desnima truležom načete zube, ne samo što kašljuca kao i onda, pre tri godine, pred put, već se i ishrakuje kao starac i lopte žućkastog, katkad sukrvičastog šlajma pljuje bezobzirno svukud oko sebe s nekim ljutim i pakosnim besom, podsetivši me na poludelog vojnika koji, u svom bezizlaznom očaju, podiže pušku i puca u bilo koga, ne birajući žrtve. Teško mi pada podsmeh domovini, jer, do pre tri dana, ja, istina, nisam bio u prvim redovima, već sam — do tog beznadežnog časa (do prošle srede, kad je zeman banuo i u Štab II timočke divizije zahtevajući da se svako ko je u stanju pušku nositi uputi na Dunavski kej i stavi pod komandu generala Mihaila Živkovića, komandanta Odbrane Beograda) — prevodio, u Štabu, čitavu godinu, s engleskog na srpski, ali sam, kao svedok neviđenih junaštava i neopisivih muka, kako vojske tako i naroda, čeznuo (iako se još štrecam i na najudaljeniji pucanj) da svoj život položim na oltar Otečestvu; a on je na sve to gledao iz nekih udaljenih švajcarskih gora, izvaljen na krevetu, ili u fotelji, sa novinama u rukama, iz čijih je sitno odštampanih stranica saznavao šta mu se u kuci zbiva, pa mu se suprotstavljam pitanjem zašto je, ako već krvarenje naše braće i naših očeva nema smisla, napustio bezbrižno plandovanje u svetu koji stotinama godina ne zna šta je to rat, zašto je prestao da se bavi osluškivanjem otkucaja svog srca i razvojem neizlečive bolesti (pitanjima kojima je jedino bio u stanju da se bavi) i, evo, došao ovamo: da li samo zato da bi prisustvovao agoniji svoga roda, za čije vrline nikad nije imao lepu reč, a za mane jedino podsmeh i pogrdu? — na šta on, i dalje se cereći kao seoska kuja, spremno odgovara da je ovde, a ne tamo, zbog toga što je svejedno gde će (da li na bojnom polju ili na perjanom jastuku) odlepršati Bogu na istinu (pod uslovom da vrhovnog presudioca ima), misleći, očigledno, da mi je svojom brzom pameću doskočio, ne predajući se ni posle moje napomene, zaglušene brujanjem nemačkog izviđačkog aeroplana, kada sam pokušao da ga, ne skrivajući netrpeljivost prema njegovom cinizmu, izbacim iz sedla pitajući ga čemu pomeranje s mesta na kome se nalazio ako je svejedno gde će mreti, što on — sad se kolenom jedne noge oslonivši o ljuljašku, a drugom odbacujući se s tla, tako da mi proleće, ljuljajući se, pored

samog nosa — objašnjava, i dalje mi se otvoreno podsmevajući, zasićenošću ogavnim nemačkim izgovorom u sanatorijumu (Di scheislahe Deutche Sprache, naglašava), na koji odavde sme da puca ne razmišljajući o posledicama. I u istom dahu pita me gde i kako može da se prijavi u dobrovoljce. Ne verujem mu; merim ga oprezno, pokušavajući da otkrijem gde li mi je postavio zamku, pa ćutim — oklevam da se na bilo koji način oglasim iščekujući neke njegove naknadne reči, ili gesta, na osnovu kojih bi se mogla dešifrovati njegova srkivena namera i smisliti odgovor. Međutim, osim zajedljivog smeška na uskom, isposnički bledom licu, nema ničeg više, i tajna, koja me uznemirava — jer govori da su osnove ljudskih postupaka mahom neobjašnjive (kao razlozi zašto moja mati nikada nije htela da čuva mačore no mačke, niti pse no kučke, a čim bi se mačka omacila, ili kučka oštenila, ona bi mlade davila u nužniku; ili zbog čega je moj otac, teški srčani bolesnik, ostavio i kuću i porodicu i imanje, da bi lutao po svetu sve do svoje smrti, s prstenom okačenim o konac u potrazi za podzemnim vodama) — ostaje nedokučiva: odjednom skočivši s ljuljaške, i izlećući ispod oraha na sunce, tako da mu lice, šiljat nos i upali obrazi pod blagom svetlošću postaju beli kao kreč, on podiže nagrčena ramena čak do ušiju, što zbog silne mršavosti čitave lobanje izgledaju klempave i prozirne poput opni na pačijim nogama, i, isklještivši očima na mene gotovo s mržnjom (kao da ga ja nagonim na ono što je sam odlučio), obraća mi se piskavim glasom, zahtevajući da ga vodim u najbližu dobrovoljačku postaju, pa, posrćući na dugačkim nogama kao na štulama, upućuje se ka ulici, zamičući među jabuke čiji ga zreli plodovi, dok slepo tetura od stabla do stabla, tuku po čelu i slepoočnicama. Zaustavljam ga napomenuvši mu da dobrovoljačka sabirna postaja nije na strani kojoj se usmerio, već na suprotnoj, u klaničkoj upravi preko puta fabrike špiritusa, i, okrenuvši mu leđa, krećem prvi u dno voćnjaka, provlačeći se kroz gledičje do Bosmenzovih drvara i Šternovih stovarišta, sada, posle meseci i meseci ratovanja, potpuno ispražnjenih, iza čijih se naherenih baraka proteže klanička pruga, preorana eksplozijama artiljerijskih granata: pod nasipom, zaklonjeni od mitraljeske vatre s Dunava, čuče građani, seljaci, deca — strpljivo očekuju da stignu pred vojnu komisiju u zgradi klaničke uprave, i, ukoliko budu svrstani u dobrovoljačke čete, prime oružje i odu na položaj, i u smrt. Ostavljam ga bez pozdrava, i s olakšanjem, a da ne znam zašto (kao što mi nije jasno ni zbog čega mi je odvajkada drugovanje s Trajkovićem teško padalo), okrećem mu leđa (svestan da mi nije neprijatelj, već vršnjak čija se sudbina kuva u istom

loncu kao i moja), uputivši se Liparskim sokakom uzbrdo, između opustelih ciganskih koliba, ka Dušanovoj, i kući Milana Bosmenza, u kojoj mi se nalaze majka i sestra Ljubica sa svojom decom, ali, posle nekoliko koraka, moram da zastanem, jer mi se pod noge, kao hicem pokošen, ruši Ciganin Jole Kljusa, frenter, lopov i konjokradica, česti neželjeni noćni posetilac Milanove i moje drvare; obuhvativši mi dugim džeparoškim prstima čizme, bogoradi da ga, kako znam i umem, uvrstim u dobrovoljce; leleče i njiše glavom nad prašnjavom zemljom, ne usuđujući se da me pogleda, svestan da bih mu u šarenim očima ugledao lukavu laž: pre bi da pogine na ratištu za Srbiju negoli da ga, zbog krađe vojničkog tajina, navodno učinjene zarad gladnih unučića, žandarmi strpaju u zatvor i pošalju na robiju u Požarevac. Oduvek su mi u Cigana uzbuđenja izgledala neiskrena a strah komično, pa, i ovom prilikom, u koprcanju, mlataranju udovima, moljakanju i metanisanju ne vidim ni zrnce istine, ali, ne mogavši sred ovog sumornog dana odoleti cirkuskim čarima večnog lutalačkog života čije se odrednice ponašanja i postupaka ni u čemu ne poklapaju s našim navikama na red, poštenje i samopoštovanje (te tako, uveseljavajući nas smešnim, gotovo besmislenim prevarama, istovremeno nas opominju da se može živeti, i trajati, vekovima, na način suprotan našem načinu življenja), dajem mu znak da ustane i sa mnom krene pravo na Kalemegdan, znak prihvaćen u poslednji čas, jer se u narednom trenutku, u deliću sekunde pošto smo, posle njegovog nepoverljivog razmišljanja, hodajući jedan kraj drugog načinili prvi korak, iza ugla pojavljuje zahuktala žandarmerijska patrola, koja zastaje ispod dudova s čijih grana, pri svakoj detonaciji, od potresa otpada požutelo lišće, i sumnjičavim nas pogledom prati dok god nismo zašli za zgradu javnog kupatila. Iz tog kupatila, u mirno doba, krao je odeću, sapun i ubruse, kao što je iz Bosmenzovih i mojih stovarišta odnosio orahova trupla, ali sećanje na te događaje, kad su ga, vezanog lancima, sprovodili u Glavnjaču, sada zrače blagom svetlošću nestvarnosti, slično sećanju na London i na Saru Štern, po koju se — odlučujem — neću vraćati, ne bih li što pre stigao na Kalemegdan, majoru Gavriloviću, i proverio jesu li britanski topovi i američki sanitet stigli na položaj; čim se poručnik Kompson oporavi, Sara Štern će, zajedno sa Anabelom Benbou, znati da sama nađe put do bolnice u turskim lagumima ispod temelja kalemegdanske tvrđave. Dom Milana Bosmenza, skladna zgrada zidana temeljito i obložena pločicama boje topaza, s visokim lučnim prozorima oivičenim modrim keramičkim grozdovima i tamnozelenim vinovim lišćem, i s

okruglom kupolom na krovu pokrivenom bakrom na samom uglu Dobračine i Jovanove, zdanje slično gnezdu međ dvema trospratnim sandučarama koje je stari Bosmenz sazidao uzgred, za rentu, od leve stazice odeljeno špalirima stonog grožđa, a od desne malim parkom punim borova, tuja i srebrnih jela s patuljcima podno svakog stabla, sad zatičem osamljeno, usred ulice sravnjene do temelja: obe zgrade za izdavanje u toku jutarnje kanonade pretvorene su u zgarište; užasnut, ne pitam se kako se dogodilo da je Bosmenzova kuća jedina ostala neoštećena, već da li je iko od siromašnog činovničkog sveta, nastanjenog u trospratnicama, ostao u životu. I tada — dok prilazim kući Milana Bosmenza, što mi se, sad jedina duž čitave desne strane ulice, pričinjava nepristojno razodevena, dok joj se (mučen strepnjom da li u njoj ima ikog živog) primičem sve sporije, praćen Ciganinom kao sopstvenom zamućenom senkom — najednom u dnu parka opažam sestru kako, držeći sinčića za ruku, a kćerčicu u naručju, netremice pilji u našu mater koja, pogurena, baulja po ruševini susedne zgrade, i iz gomile cigala i šuta pokušava da iščupa staricu priklještenu gredama iz čijih se bezubih usta iskrada piskutav zečji jauk, te ja (prisetivši se očeve smrti, u bunaru, usred vinograda, kada se, posle dugogodišnjeg frentovanja, uoči balkanskih ratova vratio kući, u Zjapinu, mršav, siv u licu, i, zbog oslabelog srca, sasvim iznemogao, da prvi posao kojeg se u selu poduhvatio — kopanje bunara na Bačijištu usred našeg vinograda — ne okonča, jer mu je taj posao, započet ritualnim geganjem po vinogradu između čokota, sa zlatnim prstenom okačenim o svileni konac čije je njihanje, i okretanje oko uspravne ose — zbog čega se konac upredao i raspredao — trebalo da označi skriveni tok podzemnih voda, pa nastavljen, čitavog dana, na očigled okupljenih seljaka, sve do uveče, kada se, na dubini od pet metara, i posle prve lopate raskvašene zemlje, što je govorilo da je bunar na domak vodi, ne privede kraju: peskuša mu se nad glavom najednom oburvala i zatrpala ga) osećam nesavladiv otpor da priđem majci, sestri i njenoj deci, zagrlim ih u znak oproštaja pred put u večnost, i posavetujem ih (naredim im, podviknem ili zabogoradim) da se manu kuće i domazluka, već da beže iz pakla glavom bezobzirce; vidim da za poslednji susret nemam snage, da se ne mogu opet suočiti s majčinim zboranim licem i opustošenim pogledom, s istim zjapom pomirenja sa sudbinom s kojim sam se, kao sa nagoveštajem sopstvenog bivšeg i budućeg nepostojanja, sučelio na Bačijištu, u vinogradu, pri svetlosti fenjera, kada se iz otkopane bunarske jame pomolila očeva ruka oko čijeg su se zglavka, kao oko kakve odlomljene, i

ne stropoštam. žuta. u kojima je smeštena Komanda. sukobljeni do današnjeg dana. on ili nariče ili me teši. oboren iznenadnim vazdušnim udarom od eksplozije granate nemačkog dalekometnog topa. čini se da je zahvaćena požarom. ututkanim odajama ispunjenim knjigama. i tonem u zamagljena prostranstva slična sočnim livadama uz Zjapinu duž Sejmenskog dola. a ja ranjiv i — izranavljen. jedva se obavestivši gde . preskačući po izrovanoj ulici jendeke. sva u dimu eksplozija. a slušalice poljskih telefona ne spuštaju s ušiju. bodljikavo šiblje. pa ni majora Gavrilovića. pridržavši me da se ponovo. naglašavajući da sam ja ordonans gospodina majora. očiju crvenih od umora. preobratim u sklad koji se u svakidašnjici obično naziva sreća. raspituje se kod vojnika gde je komanda Drugog bataljona X kadrovskog puka i major Dragutin Gavrilović. užurbanih ordonansa i vojnih činovnika što. padam kao da sam pijan. mučen mladenačkim nestrpljenjem da raskorak između želja i mogućnosti. a ja. bukte drveni lafeti zarđalih turskih topova. o putovanjima čijim sam se čarima tek počeo prepuštati. mutne lokve. i prenemažući se. osim telegrafista. Upijam ih pogledom (majku. ne skrivajući radost što me vidi živog. plamte mostovi između kula i utvrda. malim. Ostavljam ih iza sebe. vuku sanduke s municijom za pešadiju razastrtu pod zidine duž Dunavskog keja. pucketaju u ognju živica. koja se ni po čemu ne razlikuje od begstva. i po njih) surove odluke. Na Kalemegdanu sve što je moglo da bude zapaljeno — gori: gori drveće. iz kojih — ne znam kad — izranjam uz pomoć preplašenog Joleta Kljuse: kukajući. vijugave zmije mitraljeskih redenika za francuske mitraljesce utvrđene oko Kapije Karla Šestog i kraj Nebojša kule. U podrumima Severne tvrđave. ošamućen. kroz vatru i dim jure pognuti vojnici noseći u naručju granate za tek prispele britanske haubice. i. bele ograde od brezovih oblica. u njima sam provodio duge noći sanjareći o trgovačkim poslovima. pogled ne dižu s nekakvih akata. i htenja i ograničenosti sveta koji me okružuje. hvatam se kalemegdanske kose što. sestru. kojih je sve više bilo. osetivši u isti mah grižu savesti zbog takve (i po sebe. mimoilazeći im dom a svoje boravište. i žurno.bujicom ponesene grane. i njenu decu). nema nijednog komandanta. gomile cigala i obaljena stabla nekada gustog i senovitog drvoreda. snova i zbilje. i o ženskim zagrljajima kojih nikako nisam mogao da se domognem. i ogorčen što se mašta i stvarnost opiru mešanju poput ulja i vode. vuku dugačke. uvela trava. kao trule tinjaju stare crvotočne kapije okovane železom. a on dobrovoljac u mojoj četi. skandžali hrapavi materini prsti. predavši ih ćudima usuda kao i mnoge mile stvari po sobama u potkrovlju.

kočevima. u senci. usput. svestan.je. te time. došli ovamo. pogotovu što na svakom koraku nalećem na jednog ili na dvojicu trećepozivaca kako. pod zaštitom artiljerijske paljbe svojih baterija iz Zemuna. i pužući. opazivši u blizini Kapije Karla Šestog Paju Udickog. Vičem: šta se čeka? neka ga nose u previjalište. zajedno s Joletom. a i užasnut. i posle njih. što su. prstiju zarivenih u iskidana creva. bubašvabama sličnih monitora. razapnu ponton do kalemegdanskog grebena. ili u šatorskim krilima vuku ranjenike čiji se jauci. i uznemireno komešanje nemačkih i austrijskih inženjerskih jedinica u uzaludnom pokušaju da. začudo još nepogođene nijednim projektilom. bacajući preko nepokretnih tela zemlju kundacima. s gomile masne i crne zemlje pucaju na suprotnu obalu. saznavši da ne zna da rukuje oružjem (da je. verovatno. leži opružen po izgaženoj paprati. da vojnika na samrti. i sami ostave svoje kosti pod kalemegdanskim zidinama (kao hiljade Srba pre njih. na klanicu. dok se šunjamo ka Nebojša kuli. usred plotuna i guste kanonade. po prispeću na položaj i primanju dužnosti komandira II čete Drugog bataljona X kadrovskog puka. ali je sve što se ratovanja tiče poboravio). duž rovova i tranšeja. vojsku služio. i mene). pratim ih do Kapije Karla Šestog. naoružavam Joleta Kljusu. umesto lopatama. dobrovoljca iz Rume. istina. ili se mimoilazim sa zadihanim bolničarima što na nosilima. naređujem da ga podignu na vrata s islamskim šarama izvučenim iz ruševine turskog amama i ponesu ka katakombama u čijoj je utrobi smeštena pukovska bolnica. i obalu zastrvenu dimom od neprekidne žestoke paljbe naših topova. i odmah. kojeg sam juče. na donji plato. da. pod čijim lukovima. kako. s jutarnjeg bogosluženja u Sabornoj crkvi. opažam ušće Save u Dunav. upućujem se. našavši se pri ruci dvojici drhtavih staraca u crnim svečanim odelima. podižući puške. u magnovenju. da ne bih mislio na Paju . i nas. ne mogu čuti. gledajući me zamagljenim pogledom ogromnih sivih očiju kao s neke druge planete. a. nalazim nečiju »manliherku« s opasačem i punim fišeklijama. i topova i mitraljeza s uštrkljalih. ali to moje sagledavanje vidokruga isuviše je kratko da bih mogao steći bilo kakvu predstavu o trenutnim prilikama na bojištu. pomažući vojsci koliko mogu. da mu spasa nema. obilazeći jarkove i razrušene kamene bedeme oko crkve Ružice. i pretrčavajući proplanke s kojih. bez oklevanja. kojih nemaju. očigledno. pa. isprepletenom granju. prvi put video kako mirno sedi u rovu čekajući da četu izvedeni iz zemunice u blindirani ponton. vuku leševe izginulih vojnika u kratere eksplodiranih granata. raznesene utrobe. posle opaljenog metka. a preko reke (guste i sive kao olovo) — Ratno ostrvo.

prebace sa sadašnjih položaja na samu obalu i ukopaju u pesak na metar ili dva od Dunava. u nju. a mene. Tam di'a da se naliba. blindirani ponton. koji je sigurno već mrtav. Neobrijan. uspravan. usredsređen na unakrsnu vatru francuskih mitraljezaca. drugopozivac. čak ni zemlju ne otresavši sa šapke i epoleta). zvanog Pupunjak. usred strahovite eksplozije »merzerske« granate od 305 mm. koja nas zasipa busenjem i kamenicama (od čega se. Kade ima momi ubavi. dok sam se bavio na železničkoj stanici. i da se. kojom ja komandujem. ne pomerivši se ni za milimetar. uporedo sa kopanjem rovova. ne bih li ga. prema najnovijem naređenju Komande Odbrane Beograda. preplašen. sluša moj raport. osluškujući svoj glas sred zaglušne kanonade engleskih haubica s Gornjeg grada kao detinju pisku (a Donka Trlica. major Gavrilović stoji kraj Nebojša kule iza mitraljeskih ukopa. čim se dokopam svoje čete. nišani. koji tek što beše mobilisan i odveden na jug Srbije. i. Tam di'a da sa napia. obaveštava da je u međuvremenu. kao dobrovoljca. nijednom me ne pogledavši. i nezakopčane. i smrtno zagledana u mog ujaka Pešu Marinkovića. zaklanjam za zidine Nebojša kule izrovašene topovskim pogocima. izgubljeno trinaeste u klanju s Bugarima kod Ćustrudila. pokazujem mu kako se puni puška. na čijoj se palubi nalazila isturena osmatračnica. tako da vojna odeća sa krupnog tela visi aljkavo i ružno. i uvrstio. prestonica mora po svaku cenu odbraniti. pevajući mi po mesečini žalobnu pesmu Kade ima vino červeno: Kade ima vino červeno. Prilazim bedemu uz čiju su zadnju stranu priljubljeni ostaci II čete Drugog bataljona X kadrovskog puka i komandujem pokret. u rat s Turcima. uniforme izgužvane. i puca. naređuje da se I četa. ispaljene s Bežanijske kose. ćorav na jedno oko. jedne mi je noći. i II četa. kako repetira. u jesen devetsto dvanaeste. . To i činim.Udickog. opštinski delovođa iz Arilja. jedina prijateljica moje učiteljke u selu. a zatim. po svaku cenu organizujem osmatranje neprijateljskih položaja s tornja bivšeg brodarskog vetrokaza što se sa savske obale propinje u nebo na krajnjem našem levom krilu. lepa Zaječarka udata za debelog i ćelavog Vaku bakalina. potopljen. a major ostaje na mestu. koju predvodi rezervni poručnik Stojan Čutuković. izdajući mi pri tom poseban zadatak da neodložno.

napustivši dom. prošaputala da mi je glas muževan kao u mog ujaka Peše. i uzbudljiv. uz gvozdeni toranj brodarskog vetrokaza.. od ubica svojih najmilijih branili prestonicu. Taj tegobni posao. u detinjstvu. od prvog mrtvaca. uputivši se prvi. zvani Bugarin. pa i mom (pogledu dečaka od desetak godina). i da. i pomoći niotkud. zemlje i blata. kao Predrag i Nenad Vasiljevići. upućenih iz regrutnog centra. da je pratim u pevanju. za života često bestidno izlagano pogledu bilo kod muškarca. položivši uski i nežni dlan na moj obraz. dosetivši se da jednog od njih (odmah se odlučujem za mlađeg) pošaljem u grad. kao što sam davno. opijajući. — zahtevala. gledam. i dok sad. od austrijskih »švarclozea«. koji iz moje čete odnosi tri. Grujom Vasiljevićem. po veliki mesingani durbin Anrea . uzmicao glavom bez obzira. blagodareći brizi kako da ih razmestim. kada su moj deda Jota Petkov. i sve jače sumnje da je cena po kojoj bi Srbija svoj Beli grad trebalo da sačuva na slobodi prevelika. i. iz nemogućeg položaja. štićeni neprekidnom vatrom francuskih mitraljezaca i topovskim salvama što su suprotnim rečnim rubom. leđima oslonjena o stablo kruške lubeničarke sred našeg vinograda. podizale u nebo gejzire vode. prvi put u svom mlađanom životu sad u svoje ruke uzimali puške — odvraća mi misli od gorke. u peščanu obalu. ležeći. u blagi suton. a iz Čutukovićeve dva života. kraj Zjapine. gologlavi crkvenjak Vane i stric mi Ranđel Jotić iz vira izvukli tetka-Zlatu. Bežim od tog stisnutog jauka u sebi. tu buduću našu smrtonosnu osmatračnicu. ukopali. čije sam telo. pošto oružja nema. kriveći šiju. u Klenku. mada se nisam usudio okušati im ni jednu jedinu kap. zajedno sa obudovelim ocem. probijali do Beograda. čime da ih naoružam i na koji najkraći način obučim da rukuju oružjem — jer mnogi. domu moje sestre Ljubice. i duž celog Ratnog ostrva. da bismo se. čini mi se da traje satima. dohvatu ruke blizak izvor usmrćujućih slasti. da bi. smišljam način kako da spasem bar ova dva deteta. ako ne mogu čitavu četu da izvučem iz sigurne smrti. municije je sve manje. na kolenima i laktovima. Tam di'a da sa obesa.Kade ima drvo visoko. a napor besmislen. viđenog čednim očima. no prispeće novih dobrovoljaca. . sa sedmoro nejači. nosio u sećanju kao mogući. ispod Popove kuće. mami poput pećine u Topliku iz koje izvire reka Zjapina). što su se osam dana posle pogibije matere i triju od svojih starijih udatih sestara. maloumnu majčinu sestru. na domak reci. nadutu i belu kao sapun. za klečeći stav. ka Dunavu.

i ja (setivši se svoje bespomoćnosti na polasku u prvi razred Srednje trgovačke škole u Vranovcu. doveli iz Zjapine u kuću čika-Bore Stavreva. kako. što odmah i činim. kolenima i duž kuka osećam naviranje podzemne vode u plitki. obraćajući se Nenadu da bez dvoumljenja izvrši naređenje. Dečak okleva gledajući me zbunjeno. dečački krhko telo. i ostaje da leži ničice lica zagnjurenog u uvelu pirevinu. samrtnim grčenjem potresanoj hrpici mesa u poderanom šajačnom gunju . ne usuđuje ni da proviri ka Ratnom ostrvu. pa se. primio naređenje. i maloj. među mnogobrojnim bučnim. sveg spetljanog. pada na zemlju. istovremeno osećajući napinjanje svih svojih mišića u pobuni tela protiv ulaska u nepostojanje. saginjući se ka zemlji. među nepoznatim momcima čija je bahata samouverenost u meni samo rasplamsavala strah. belgijskog moreplovca. na putu do škole. iz ležećeg položaja. i pratio. abadžije vranovačkog. koji su me. zatečenom u kokošarniku. usred beznađa — koje mi se prikazuje kao jedina životna istina svih nas pod beogradskim bedemima — hteo da spasem junošu) već sam daleko od uverenja u svrhu bilo kakvog truda koji bi nam samo produžavao agoniju. pokojnog dede moga zeta Milana Bosmenza. kocem prebiju kičmu. stranih mi i neprijatnih. te ga vidim kako se grči iza topolovog panja. po vojnim pravilima. tek uspravivši sićušno. i sve zaglušniji i brži tutanj srca u grudima dok gledam sve sporije trzaje mladićevih udova. opažam ga kako se. trzajući nogama kao pašče kad mu. i u spletu izrovanih ulica i porušenih kuća pronaći moju sestru Ljubicu i od nje uzeti durbin starog Bosmenza. da mladiću pokaže put. kada sam se. smrtno ranjen. dovaljanog ko zna kad nadošlim vodama i izbačenog na obalu. bar do Sahat kule. kako se. ja u trenutku ne samo što ne znam šta bi trebalo učiniti (iako bih. osvrnuvši se. i u učionici. osećajući se napušten posle odlaska ujaka i matere.Bosmenza. najednom ruši pogođen gelerom u vrat. tako da korak ka tom smrskanom telu činim gotovo mimo sopstvene volje. svađi sklonim čikaBorinim ukućanima) shvatam da bi mu bilo lakše jurišati na austrijske mitraljeze no s Kalemegdana stići na Dorćol. na metar od Dunava iskopani rov. nameravajući da s Nenadom pošaljem i Joleta. da bi u stavu mirno. osvrćem ka svojoj desetkovanoj četi. glave zarivene u pesak i u usahle žile. budio sa strepnjom. jer iza leđa čujem Nenadov krik i. no ne stižem ni da mu se obratim. a nekmoli da isturi pušku i opali koji metak. a i u novom boravištu. cepteći od neizvesnosti kojom me je svaki naredni dan dočekivao. duž sokaka. Ukočen osećanjem bespomoćnosti (onim trpkim ukusom krvi na jeziku koji u mozgu rasplamsava panični strah od iščeznuća). dok po laktu.

što se. dok nepomično i poput krpe omlitavelo telo Nenada Vasiljevića polažemo na zemlju. u mračnim hodnicima. podižem sa zemlje. sva se trojica. odrezuju im udove. laganog kao pero. rumenog lika hteo da udaljim s bojišta. a ona niti razume niti ume da bekne na srpskom). i jednom ga rukom hvatajući oko prsa a drugu mu poturajući pod potiljak. ne bi li se i mojem samrtniku ukazala pomoć. okrećem ga. preskačući nemoćna tela. i pružajući ka njoj ruke kao mesečar. podseća na huk vrela reke Zjapine u utrobi bezdane pećine sred Toplika nadomak mom rodnom selu — kao snoplje leže ranjeni i mrtvi. seljakom i zemljodelcem iz sela Klenak kod Šapca.i vlažnim opancima od sirove kože. i sa ocem. znoja i ljudske krvi. no se osvrnuvši tek pošto se oglašavam . i poigravajući poput utvara oko razgolićenih ranjenika. iskošenih stena. njišući se. i bratom Predragom. potražim bilo kog poznatog. smrknut. pod kojima je vazduh zagušljiv od isparenja medikamenata. zauzetih stotinama osakaćenih vojnika. pri čijoj zaslepljujuće srebrnastoj. tog dečaka slamene kose i sitnog. kao da je spasenje moguće. da mu glava ne bi visila. i u svojoj preciznosti polugama parnih mašina sličnih ruku dodaje bolničarima sanitetski materijal. uputivši ga ravno u čeljusti smrti. stupim u špilju. i bolničara. i niko od lekara. potpuno sluđen. šištavoj svetlosti hirurzi. pod liticom ispred katakombi — iz čijeg ždrela dopire mukla jeka krikova i jauka što me. ne pogledavši ni mene kad sam joj prišao. upućujemo trkom ka pukovskom previjalištu smeštenom u katakombama podno Turske tvrđave. stoji leđima okrenuta pećinskoj utrobi. i srušene zemunice. koji. u tmini. nazirem jedne od triju američkih sanitetskih karuca. Duboko pod zemljom. i svesti da osmatračnicu moram što pre osposobiti. a u licu posinjeo kao čivit. odlučujem se da. tačnim. zagnjurenu u sređivanje i razvrstavanje zavoja i lekova — gospođicu Anabelu Benbou: pljosnata. i ne osvrćući se. nepogrešivim kretnjama čvornovatih. raspet između kajanja što sam. maša Nenadovih ruku. umotani u bele kecelje isprskane krvlju. Na ledini. ma i iz najbolje namere. uzverenog oka. a odatle. na leđa. niti na nas niti na našeg ranjenika ne obraća pažnju. preko zaravni ispred ulaza u Kapiju Karla Šestog. i kraj njih. dugačka i bela poput malterom ulepljene zidarske talpe. i ne progovarajući ni reč (možda zato što joj se niko ne obraća na njenom maternjem jeziku. sasvim obnevideo od nemoći i beznađa. blizu ušća Save u Dunav. nosim s prve borbene linije preko nasipa za Nebojša kulu. hvata ga za noge. obilazeći kratere od eksplodiranih granata. i tamo. ispod niskih. Grujom Vasiljevićem. ponegde osvetljenim petrolejkama ili karbitnim lampama.

nazirem njeno visoko i žilavo telo. i ja. Zgromljen nepopravivim stanjem nepomičnosti koje će sićušno. i jaucima ispunjene hodnike podzemnih turskih tajnih prolaza. da bih se suočio s nemoćnim plačem starijeg brata. udaljava se bez reči. kojima se Karlo Bosmenz javljao. istovremeno iznoseći razloge svome glavinjanju kroz tamne. namenjen pokojniku. u klikere pretvorene oči bez pokreta i bez pogleda. gotovo stidljivo šmrkanje. čestitajući mu rođenje sina (to jest svog unučeta. a zadatak. da bi se uskoro vratila s visokim plavokosim lekarem. istog časa (ne znajući kako) smogavši snage da mu kao starešina (iako od tog seljaka mlađi dvadesetak godina) naredim da se u rov ne vraća dok mladića ne sahrani. i pomorskog durbina starog Anrea Bosmenza. u sitne zube i ušiljen nos. i s Velikog Kalemegdana domogne moje sestre. osutu jedva vidljivim prvim paperjastim maljama. već sviknut na tminu. kopanja. pada na kolena kraj mrtvog sina. zatvorivši mu žuljevitim rukama. košenja i seče gorukovine. preneseni na brata. saopštio da je lekarska pomoć izlišna. i rovovima. što lekar i čini. ka Nebojša kuli. svestan nedozvoljivog svog odsustvovanja s bojišta. pre nego što je i zavirio u Nenadove ukočene zenice. uputim ga kako da se (kad se zla sudbina već postarala da on preuzme posao koji njegov brat nije stigao da obavi) bez mnogog lutanja uzvere na Gornji grad. deli špilju na gledalište u kome sam. izgubljeno u potrazi za medicinarom. kao kakva pozorišna zavesa. i saplićući se o ruke i noge mnogih ranjenika.na engleskom. koji. gomilama ljudskih telesa prekrivene. kojima je obala zastrvena kao maglom. a mog . kako zamiče za šatorski zastor što. dronjcima odenuto telo zauvek odneti iz postojanja. ka izlazu. kao oduzet. ugasle oči. Saslušavši me. poslušan kao dete: preskačući u mraku nepokretna tela. a onda. golobradu vilicu. da bi mi napolju. što pre nadoknadi) da je moramo napustiti. ogrubelim od oranja. gledam u staklaste. ne ispuštajući iz vida visoki toranj bivšeg brodarskog vetrokaza što iz dimova od eksplozija i požara. i malenu glavu s kratko podšišanom kosom ovenčanom belom šamijom s crvenim krstom iznad čela. otržem pogled s leša. na čistom oksfordskom. i tek kad mi kroz zaglušnu ratnu buku i krike ranjenika do uha dopre i tiho. izjavio saučešće i ponovo iščezao u ždrelu bezdušne špilje. sinu Milanu. očigledno se trudeći da vreme. upozorivši nas (istog časa nastavljajući da razvrstava lekove nešto brže no u trenutku mog nailaska. i na pozornicu čija je inscenacija još skrivena od publike. trkom se vraćam nizbrdo. on hita za mnom. s poslovnih putovanja. i u opuštenu uzanu. proviruje vrhom kroz oblake kao Ajfelova kula sa pariskih cartes postales. širom otvorene a oslepele. i sinjim očevim licem.

ako sreća bude pokazivala i dalje dobru volju da me sred ovog pakla ostavlja u životu. u pratnji štabskog ordonansa. ko zna koliko stotina i hiljada godina ranije. pokušavajući da se opravdam detinjastom pričom o starom pomorskom durbinu. obraza takođe belih od sapunice: to ga mali. Nasred utrine. za trenut zaboravivši da se pred njim nalazi jedan od četnih komandira s levog krila dunavske odbrane. piramidalnim vrhom. odmah ućutavši. te shvatam da mi nije druge do izići na nišan svom komandantu. kako u miru tako i sred ratnih razaranja. on mi se obraća uzdržanim. kasnije. i premeštam se s noge na nogu. a on. i kako to da ja nisam na položaju kad mi je tamo mesto. na sanduku puščane municije sedi major Dragutin Gavrilović. iskupiti se požrtvovanim izvršenjem vojničkih zadataka. koji. i stečen. nema nijednog osmatrača. od umora i pijanstva nesigurnim nogama. Ne pomerajući se. odahnuvši istog časa čim sam. i pokušati. ali hladnim tonom svog. bliže tri ruska inženjerska poručnika. ne hajući da li ću. a brica-kaplarica žmirkanjem brzog lisičjeg oka što njuši svakog trenutka svaku situaciju da bi preživeo. I dok oni. opazio kako mu se. gledajući s brisanog prostora ka Dunavu i našoj prvoj borbenoj liniji. raportuju majoru Gavriloviću na koji su način mrežom podvodnih mina u toku prošle noći baražirali priobalni potes od Čukarice do ušća Save u Dunav. shvatam da bi mi bilo lakše prodenuti se kroz kišu gelera i mitraljeskih zrna no kroz makazanje njihovih pogleda (kojima. izložen vatri s Ratnog ostrva. smerno isturiti čast plotunu njegove nemilosrdne grdnje. očekujući odgovor. pri tom se s nespokojstvom opominjući da još uvek na čeličnoj platformi pod šiljatim. od neprestane vike promuklog glasa. stican. upitavši zašto na tornju bivšeg brodarskog vetrokaza nema osmatrača. klateći se na krivim. biti pogođen. zavaljen. ja nikako da smislim. oguglalog od borbi za život. u panici osećanja krivice. svoju pažnju usredsređuje na .sestrića). kao kakvim nevidljivim pipcima. već ravnodušnog i na pobede i na poraze. s belim ubrusom preko grudi kao da je u restoranu za trpezom. preskačući porušene zidove turskog kupatila. leđima oslonjen o stablo visokog osamljenog bora. te mucam. kod predaka kojima ni traga ni korena nema). maknuv pogled s Gavrilovića. ne obuzdavajući svoj trk. pogureni brica u kaplarskoj uniformi i sa francuskim šlemom na glavi sapuna i brije — obojica ravnodušni prema rici topovskih eksplozija i pijukanju kuršuma oko ušiju. dotiču ispred sebe sve što se miče i što postoji: Gavrilović pogledom elefanta. i ja. obraćajući mu se na ruskom. ne menjajući ni način življenja niti pogled na život. sazdanim od čeličnih šina. pred porušenim amamom.

vremena ni da se okupaju. strpali presvlaku. i meni. bauljajući plitkim šančevima po blatu i barama. po imenu Vitomir Rapaić — pošaljem u osmatranje na bivši brodarski vetrokaz. što bi mu ih ovaj. kao ojačanje prve borbene linije. s Ratnog ostrva. sklonim s očiju. i jednog po jednog upućujem iza Vitomira na toranj da mu. ili iz kasarni. ja koristim priliku da mu se. u rovove. uvučem u rovove na samoj obali. bez ikakve svesne namere. a. i složena u pravilne kupe. kad se sve selo okupi da domaćinu. na položaj II čete. i neprecizno (rekao bih: netačno) prevodi operativni izveštaj ruskih inženjeraca. sapune i ubruse. i istovremeno iz Štaba primao borbena uputstva. mimoilazeći se s prispelim novim dobrovoljcima. dovikivao s vrha gvozdenog tornja. Začudo. vreće ili bisage u koje su. na kome je cigla pečena. za pružni nasip i za zidine oko Nebojša kule. Da bi se na osmatračnicu postavio bilo kakav zaklon. skačući iz kratera u krater. krećem ka tornju sa zarđalim vetrokazom na vrhu. odugovlačio izvršenje Gavrilovićevog naređenja).ordonansa. na levo krilo. svestan da ga ovim izborom osuđujem na smrt (valjda sam zato. ni obriju. dok god može. šćućurenog kraj aparata iza gomile šinskih pragova podno gvozdenog tornja). niti presvuku. da bi nas mitraljeskom vatrom iznenadno pokušao da omete. u paklu bitaka. pa. te smo. zapucketali brzopleti puščani pucnji sasvim izvan puškometa. na kome se nalazi Hauštajnova landšturm brigada. i ja koristim priliku da jednog od svojih vojnika — rošavog mladića visoka stasa i žilavih mišica. za sve vreme (dok su se vreće — putujući iz ruke u ruku kao opeke na mobi. propisno salutirajući. dodajući jedan drugom rančeve i vreće. naređujem da ih isprazne a zatim napune peskom. i zaklanjajući se za stabla. koji sporo i nespretno. nemajući. i ja i vojnici (osim Vitomira Rapajića na osmatračnici. Obaveštajnom odeljenju Odbrane Beograda prenosio osmatračeva zapažanja. brijače. niti se na Dunavu pojavio austrijski monitor »Ens«. pohitali natrag. preko tog živog lanca. prebaci s banketa. što je još gore. i njihovim komandirima: poručniku Stojanu Čutukoviću. polazeći od kuća. iz zaklona pod osmatračnicom. Iz nepoznatih razloga neprijateljska vatra jenjava. namenjena I i II četi Drugog bataljona X kadrovskog puka. pridodavši mu četnog telefonistu. i telefoniste. koje je Komanda Odbrane Beograda uputila ovamo. omoguće da na metalnoj platformi načini sebi grudobran. i. koji bi. ja od najbližih vojnika zahtevam rančeve. Dok gledam posrtanje tih . u avliju u kojoj su iskopani i od čvrstog kamena postavljeni temelji — uspinjale do samog vrha osmatračnice) s leve obale nijednom nije opalio top. samo su u dva maha.

pa da ih zaspe ručnim bombama. tako. i zauzeli tek upražnjeno mesto u rovu — da bi pucali na neprijatelja dok god i sami ne izginu do poslednjeg. »Temeš« i »Kereš«. sporazumevam sa Čutukovićem. jer posle ove dece neće biti ikog da ih smeni. kako četu odvodi. u gradskoj odeći. nasuče na pesak tačno ispred šiblja. te hitam ponovo ka kuli. u šta me uverava i štektanje francuskog mitraljeskog odeljenja od Nebojša kule. A taj vakat nije dalek (mislim se). užutelih prstiju. sav ojađen. i. sačekavši da se prvi ponton. ili po kancelarijama mnogih nadleštava iz kojih su (reklo bi se) izglavinjali s crnim navlakama preko laktova i sa još vlažnim mrljama mastila po vrhovima drhtavih. pitam se. no pod neposrednom komandom majora Gavrilovića. kojim se. i. u gomilu raskomadanog mesa. jer nisu imali da svima dadu oružje. zajedno s vojnicima. opasača i pušaka. pojačava obala da je kovit. glavnina sručila na čeonu brešu. kako bi ispod leša izvukli oružje i s mrtvog tela otpasali fišeklije. i tišina među francuskim mitraljezima skreću mi pažnju s nemoćnog kruženja bojnog broda koji paljbom iz sveg raspoloživog oružja pokušava da se sveti. ili dečake od trinaest. ali žestoke kanonade nemačkih »merzera« sa zemunske strane. sastavili pontonski most. zauzme njihovo mesto. otkačen od monitora. u rovovima. četrnaest godina. no zastoj u vatri na desnoj strani. stegnuta srca. kakve li hasne može od njih biti. odbacujući nas ka Gornjem gradu. uz strahovite krike. i čekaju smrt drugog. da se »sentetjeni« prebace na levo krilo. i naredim. pogotovu što je svaki drugi goloruk. u šiprag. Komandujem paljbu. poslali da čuče u rovu. u mirno vreme. kao i na Adi Ciganliji. iako to odeljenje nije pod mojom komandom. ne podlokava. puzajući. sasvim levo. kao odgovor na juriš nemačkih bojnih brodova »Maroš«. razbila odbranu prestonice i zarila u srce Srbije. da vidim zašto mitraljesci miruju. i. pomišljajući da prekoračim ovlašćenja. a buljuk plavih uniformi sruči na obalu. bez cokula. kao svetlosnim signalima u mornarici. po kome bi se. posle dva kratka seva okom. čiji nas karteč i mitraljeski rafali zasipaju poput kiše: vukući pontonske čamce svezane za bok i pune inženjeraca i pešadije. meljući ih. ali su ih. smešta iza gomile vrbovog snoplja kojim se. na utoci Save u Dunav. i kako se. ubledele od odvažnosti neprimerene njihovim godinama.staraca ubuđalih od duga tavorenja po vlažnim i sumračnim odajama. kojima sad nespretno premeću bajonete i duge puške. i Kožari. ne bi li u silovitom zamahu uspostavili mostobran. van rovova. istovremeno se trudeći da otvori brešu drugom pontonu. oni pokušavaju da se na prepad domognu naše obale. iskrcali vojsku. posle iznenadne kratke. gledam ga. između moje čete .

lamdacima ili polomljenim koljem razgrnu s uništenih »sentetiena« gomile zemlje. šćućuren iza čeličnog štita. svojim dugačkim mršavim prstima otkopava survanu zemlju. opasno primakao našoj obali. i. spremam se da to i učinim. zatvore brešu i spreče novo iskrcavanje. na šta mi on. uz njegovu pomoć. i ta me slika. i pokriveni garom od tek eksplodirale granate. te da preostala dva. sličan vodenoj nemani. prinudio jednog od njih. ne čuje. ponavljajući poziv na francuskom kao papagaj. predviđenom za smučanje po planinama. saopštava da za ratničke veštine nikad nije potrebna pamet. Dok pužem kroz vlažni pesak i preko leševa izginulih vojnika. vode budale. na teškim časovima matematike i bankarskog knjigovodstva) da ga neprijatna situacija razdražuje. vičući mu pravo u krto. što dokazuje i ovaj rat. truje beznađem čijem bi silovitom nadiranju i podlegao da kraj levog mitraljeza istovremeno ne opažam i Aleksandra Trajkovića. da se lati okidača. prozirno uvo. dozivajući kreštavim i zasopljenim uzvicima Francuze. izvlači ga (uz prigušeno kašljucanje) kao kakvu pantljičaru od mesinga. u istom trenu vidim da od pet mitraljeza postofe samo dva. hvata se izuvijanog repa na redeniku zatrpanog mitraljeza. no se izležavao po švajcarskim sanatorijumima. savlađujući osećanje povređenosti zbog nasrtaja na najdublju moju veru u čast i slavu smoždene nam . iskoristivši zastoj na francuskom automatskom oružju. u lakovanim cipelama i u šarenom švajcarskom džemperu. već preživeli mitraljesci. Obradovan a da ne znam zašto. Jer rat. izbezumljeni. blatnjavi. u školi. gamižu preko mrtvih tela svojih drugova. i na dodir moje šake po vrelom i oznojenom potiljku trza se i stresa kao da ga je u snu dotakla zmija. Ne mogu da istrpim ujed. već snaga. ja mu se prikradam šljapkajući po mutnoj bari. ne bi li se dokopali metalnih kutija s redenicima. automatskom paljbom. kako. čak u sebi spreman da se nasmejem uprkos našem bezizlaznom položaju. zaglušen mitraljeskom bukom. ko zna po koji put u toku dana. pokušavajući da lopaticama. izvijajući podsmešljive usne.i Čutukovićevog novog položaja. mog školskog druga. zbog nedostatka municije. a da su tri uništena pogotkom »merzera« iz Zemuna. Pitam ga. te. ali. da bi ga odmah prikopčao na ispravni mitraljez. po njemu. ali iz častoljublja i prkosa ne odstupa ni po cenu najtežih posledica. pa tako. izbivši pod nasip kraj Nebojša kule. pogledavši me britkim pogledom ispunjenim nervoznom netrpeljivošću. i da bi je rado napustio. u somotskim pantalonama. koja mi govori (kao nekad. ali me on. ne dejstvuju. gde se i kojom prilikom obučio u rukovanju mitraljezom kada nije služio vojsku. i da. ospe paljbu po jednom od monitora koji se.

nastavljajući neverovatnom vičnošću da gađa monitor i ponton. gledajući čas u leš što mi kraj čizama leži nauznak. ostajem bez daha. iz knjiga i časopisa). podsmešljivim okom ispod neukrotivog pramena retke i kao slame žute kose zagledan u brda. ili vojvoda Živojin Mišić. a ni da ga tresak mitraljeskih rafala nadglasa. varvarstvu sklonog naroda. Da mu ne bi bilo dosadno. ili u skitanjima duž livada i kroz šume. upoznavši ga. pop Živan. ujak mu. ali on je samo za trenutak zbunjen. i ko zna dokle bi me balio otrovnom slinom evropskih slobodoumnih ideja (verovatno ih je pokupio u Švajcarskoj. iz kojeg mu nema izlaza. sam. Doputovao je iz Zaječara u kome je završio nižu gimnaziju. pravi društvo. pri kupanju u virovima. On to izgovara piskutavim glasom. hitajući pri tom da mi svu budalaštinu naših vođa obrazloži glupošću samog. glupaci i maloumnici? — što on potvrđuje brzinom ubitačnog mehanizma čiji ga zatvarač kljuka mecima nanizanim u beskrajni redenik. čiji je glas umuknuo istovremeno kad i »sentetjen«. na šta se nije obazro. obučen u belu svilenu košulju nabranih rukava. oduvan dahom trenutne smrti kao vetrom uveli list. a desnom. usmerava redenik u ležište na mitraljezu. na primer. izazvavši novo krvoproliće. u kratkim pantalonama na smešno štrkljastim. da se francuski mitraljezac kraj njega nije srušio bez glasa. koštunjavim nogama. a i slavne nam vojskovođe — vojvoda Stepa. ne dozvoljavajući pri tom da ga prekinem. istom zadivljujućom veštinom koju sam u njemu otkrio pre neko leto. pijuckajući uvredljive reči kroz ugao stisnutih usana kao riblje kosti ili košpice brzo sažvakanih trešanja. sišao pred popovom kućom iz fijakera. u dokolenicama i u sandalama. i vojvoda Putnik. izazvavši smeh među seljačićima. i naš kralj Petar. u igri. čak ni zbunjen. Zapanjen (kao i uvek kada se na moje oči gasi život). na ferijama. i prestolonaslednik Aleksandar. u nebo i u oblake. nekultivisanog. svaki dan je pozivao ponekog dečaka iz uglednijih seoskih kuća da Aleksandru (krštenom po mlađem Kraljevom sinu). no začuđen. recimo. po njemu.otadžbine. bez ičije pomoći. tek koliko brzom pameću da shvati šta se dogodilo: ne oklevajući gura telo u stranu (tako da se Francuzu šlem na glavi ružno nakrivio poklopivši mu oči i nos). tako je po . nastavljam da ga zapitkujem tobož veselo: misli li da smo i mi. koji je svoju divljačku prirodu dokazao kako samouništiteljskim krvarenjem u tek minulim balkanskim ratovima boreći se za slavu monarhije (umesto da je oružje upotrebio za uspostavljanje republike) tako i atentatom na nadvojvodu Ferdinanda. u Zjapini. a čas u Aleksandra. ukočenih očiju i otvorenih usta. prinudivši ih da se povuku. levom rukom hvata dršku i okidač.

sekirom. pronađenom na drvljaniku. obreli na Bezdetu. što mi se narednog dana — kad smo se on. sjurio se preko njiva do obližnje pojate. a u njoj do podzemnog jezera. u Vranovac. Pa i sad. na čijem dnu leže očuvana hajdučka tela još iz turskog doba. čitav dan tumarajući po utrobi planine. posle premeštaja gospodina Mite Trajkovića. kraj reke. obio katanac. u staklo uhvatio sunčev zrak. kojoj smo i ja i šepavi Sinđa bili svedoci. gajeno u jastucima. i tek posle podne iz pećine izašli u Toplik pokraj bučnog vrela na izvoru Zjapine. kamenim hodnicima. sudije iz Zaječara.nepisanom. Sinđa i ja htedosmo kućama. nasedao u Vranovcu. ne jedanput. majčinom rukom očešljan i presvučen u čistu košulju. da mi se svojim prividno naivnim nerazlikovanjem tikve od krastavca samo ruga. s čamcima. čamcima ne beše ni traga. . na kakve sam. u samo vrelo Zjapine — učinilo običnom njegovom smicalicom. u koju je pošto-poto hteo da uđe. uputio popovoj kući. šepav na levu nogu i dobar kao hleb. te sam se. i lomnog poput trsike. Promrzli. jer je čuo da se lagumom stiže usred planine. zapitavši me. kada smo. govoreći mi to ozbiljnim glasom. i kraj jame zarasle u kupinovu vrzinu. čije je bistro dno svetlucalo mnogim pastrmkama. tek kad je. kad god bih se. ali nekako starmalog. potvrdivši. lišen i nade i iluzija. pod zidinama srušene rimske tvrđave. a s onu stranu jezera. ja i Sinđa Videnov. istovremeno je hitro natičući na vrh rasklopljenog peroreza. šta bi njegovo pljuvanje po mojoj odanosti zemlji i napaćenom narodu moglo biti drugo do ruganje na smrt bolesna mladića. dosetio se. kako zuri u ogromnu bundevu. naravno. zahvaljujući neizlečivoj bolesti. skinuv ogledalo s petrolejke (preneo ju je preko podzemnog jezera jednom je rukom držeći iznad vode). da bih (da nisam mu u uglu stisnutih usana spazio podrugljiv smešak) možda i poverovao da gradsko dete. čiji je život. kasnije. obrasla pećinskim gljivama. nije mogao da se odvoji od vira. naišao na dečaka mojih godina. iako sinj od hladnoće. zaslepljujući u reci njime ribu. za predsednika Okružnog suda. kako to da u ovom selu s ružnim imenom (selo se. koja se. nije do tada imalo priliku videti tikve. međutim Aleksandar. obreo u Aleksandrovom društvu. iznenada i bez pozdrava. netremice me gledajući. osvrćući se uokolo. kao i reka. i. moj dalji rođak. Nestrpljiv da zamisao i ostvari. i vratio se s garavom petrolejkom i kutijom šibica. i u gradini. kraj kojeg. ali nezaobilaznom pravilu jednog dana i na mene došao red. nisu raspadala. mokri do kože. bolesti začetoj u spomenutoj pustolovini. morali preplivati kao led hladno pećinsko jezero. zove Zjapina) uspevaju ovako veliki krastavci. kako da pod zemljom osvetli put. svojom dovitljivošću.

našli obojica u istom razredu. da je mitraljezom brani od Švaba. u Srednjoj trgovačkoj. kijajući i kašljucajući. a barabe se kroz nedaće provuku kao psi kroz rosu. Žurim. da bi ga. Ostavljam ga samog za grudobranom. ali. lekari utvrdili katar pluća. pri tom baca kratak pogled ka gvozdenom tornju. pod čije svodove samo što je stigla komora s kazanima. istovremeno i molećiv i lukav pogled iskolačenih očiju Joleta Kljuse. Bolovao je. i krvareći. pa ubrzo otputovao u Švajcarsku.smilovao se da u suton. i tako bar. očigledno zapostavljaju. prethodno se obrativši naredniku Gavri Raduloviću da u mom odsustvu preuzme komandu nad II četom. neizlečen. i upozorio na njihovu osnovnu vojničku dužnost. krene za selo. po kojoj bih ga mogao iščupati iz ruku kuvara i smesta poslati u osmatranje na brodarski vetrokaz umesto Vitomira Rapajića. u pravcu Beograda. na lečenje. bezočno krao salo i iznutricu. poziva da mu se pridružim u raportovanju generalu Mihailu Živkoviću u Komandi Odbrane. svaki čas izostajući iz škole. smeštenoj u palati »Belvedere« u Knez Mihailovoj. poterali natrag. za mene neobičnom. no ne stižem da tek rođenu zamisao i . u ovom slučaju. razaznavši pod ranama i modricama uzveren. da bi u jesen. u blizini Kapije Karla Šestog. i u četvrtom razredu pljunuo krv. ispraviti večitu nepravdu da u životu obično nagraišu pošteni. Sledim ga. što već drugi dan. ali se iza pružnog nasipa. zaošijani ogorčenjem. jer me major Gavrilović. te se spremam da ga izgrdim i ispsujem. ne upitavši me kad je naređenje izvršeno. ne bih li ih sustigao. prisećajući se (sa smehom ali i sa gorkim jedom) da ga već duže vreme nema u mom vidokrugu. i iz meni nepoznatih razloga mrzi ih s dna svoje gorke i ponosite duše. psujući ga kao lopova. i galameći iz sveg grla. hodajući uspravno kao da je na nedeljnoj promenadi a ne usred ratnog vihora. boreći se. zaustavljam pred kazanima pukovske kuhinje: kraj njih vrije metež usplahirenih kuvara — vitlajući kutlačama. kada smo se. oni žestokim udarcima obaraju na zemlju nekog čoveka u dronjavoj odeći. kopkan čudnom. tako reći neshvatljivom đavolastom idejom. košulje pune ulovljenih pastrmki. ja stajem usred glasa. ugledavši okrvavljeno lice lopova. zaboravljajući na vrelu kašu u kazanima i vojsku po rovovima duž Dunava. odakle se. podižu i vezuju konopcima. do koje ćemo ići s Gornjeg grada fijakerom. izroda i izdajnika svoje domovine. uperenih kuhinjskih noževa. pa hitam da sustignem komandanta. za kojeg alačući kazuju da je kod Kapije Eugenija Savojskog. nije zalogaj hrane stavila u usta. koju ne voli. i osmatračnici na vrhu. vratio u Srbiju. koju. i taj hrapav i suvi kašalj vukao je celo leto. sve mršaviji i sve bleđi.

a i za gluvilo među britanskim opsadnim topovima zbog kojeg major Gavrilović naređuje kočijašu da fijaker pritera uza sam komandni rov. i pogled usmeren na vrh bele čizmice s kopčama duž gležnja kojom uporno kucka o ispaljenu topovsku čauru. utovarena u Solunu. te. trujući mi novom gorčinom srce. pod crkvu Sv. napominjući da u rovovima pronađe oca. sestra i njena deca ostali bez ognjišta. izbijam. zajedno s majorom. za sve vreme izmene majorovih pitanja i poručnikovih odgovora — koji se tiču pasivnosti britanske artiljerije. nije našao ni nju. baca me u stanje čudnog bunila što maglovitim kovitlanjem litice zgrada u Knez Mihailovoj ulici (koja je na svakoj raskrsnici hrpama . ostajući pokraj poručnika oslonjena o prazne sanduke. uz pomoć moga prevođenja s engleskog na srpski i obratno. i sanduka za topovsku municiju. slep za prizore razaranja. pokraj praznih kara. ne obuzdavši bes ni kad mi je s leđa prišao Predrag Vasiljević. osluškujući slatkast mesingani zvon. već i da ni mene ne opaža. zaklinjući se krsnim imenom. za gomile izvrnute zemlje i rupe u zidinama Sahat kule. kazuje mi ne samo da je ravnodušna prema samom razgovoru. i od njega se ne udaljava. vidimo. raspitavši se šta se dešava. istrošena. obuzimajući mi misli zlim slutnjama. jer njen položaj tela. ni decu joj. u trenutku našeg nailaska. dovezena u karama. i tiho mi saopštio da se vraća s Dorćola. što mi teskobnim grčem steže srce do neizdržljivog bola. poručnika Kompsona. u drugi voz. duboko izranjavljeno saznanjem da su mi mati. od kojih jedva uspevam da Predraga uputim na položaj. jer se major Gavrilović. vraća niz stepenice. Petke. ali bez pomorskog durbina. na čijem dnu. opsednut brigama o neizvesnoj sudbini najmilijih mi. i. kretnja jasnih namera kojoj se ona ničim ne suprotstavlja. zajedno s topovima. divljačkim glasom naređuje da se Jole Kljusa preda pukovskoj hapsani. po svemu sudeći nedopremljena u Beograd. i Saru Štern. a i neizvesnošću jesu li još živi. opazivši da ga više ne sledim. smirena i odsutna tokom celog razgovora majora Gavrilovića s poručnikom Kompsonom. sedajući pored komandanta s njegove desne strane.ostvarim. sa Sarinog čela uklanjao nestašni riđi pramen. obećavši mu. srušenoj na njegove oči. a ne njenog. i penjem se na fijaker. jer u kući moje sestre. i on i ja. kako prisno razgovaraju. što me istog časa baca u očaj. i to osećanje. da će ga prvom prilikom lično dati na Preki vojni sud. proistekle iz činjenice što je prva zaliha municije. a ni majku nam Ljubicu. ili na železničkoj stanici izgubljena na istovaru — tog britkog varničenja reči. kao da sam joj sasvim nepoznat čovek. toliko prisno da mome oku ne izmiče ni laki pokret poručnikove ruke kojim je. a nova. na Gornji plato.

ne otpozdravljajući umornoj straži. pomišljam da je i njega načela malodušnost. trgujući pšenicom i svinjama). i. pa. u Beču. iza rešetaka. pri tom sjakteći žutim očima — takve sam. kojima sam. kola. Sekundudve kasnije. i predam ovo. na samim vratnicama — teška. tako da se komandantov fijaker kroz tesne propuste s mukom provlači) preobraća u slikovite. izvukav iz šinjela nekakav smotuljak uvezan svilenom vrpcom. pritisnuta oficirskom šapkom. Nemac iz Bečkereka (njegov je otac. a uhvativši me pod mišku. ne objasnivši mi nijednom rečju kome da predam. viđao. prividno nehajnim. a sa njim i sva nam otadžbina. Silazeći s fijakera. oženjen prečankom našeg porekla. i stavim mu se na raspolaganje. još zgrčen oko bolne neizvesnosti šta mi je s familijom. zavereničkom kretnjom. radosnog slavlja. niti da li da kažem od koga je pošiljka. sa oba sina. uputim se ponovo na železničku stanicu. i leđnim hujanjem oko srca). kao da smo u kakvom engleskom koledžu. čim izvršim povereni mi zadatak. mog druga sa služenja vojnog roka. takođe na fijakeru. čvršći od kršnog tela. vetrovima i maglom. kao da zaviruje u moju lobanju što se. major mi se obraća prodornim glasom. major me najednom zaustavlja opreznom. niz stepenice. na položaj. obaveštajni kapetan. okreće se. izrezbarena hrastovina otvara se s naporom i uz škripu kao dveri starostavne crkve — Peter (prozvan Pera) Kluge Aga. otkrijem gde se zagubila britanska topovska municija. obhrvava beznađe) — moli me da. svratim na trenutak u Ulicu Stevana Nemanje broj 35.kamenja. u afričkih zveri — nastavlja bezbrižno da šeta. kao da ponire na samo dno mog uzavrelog mozga. prebegao u Srbiju. kud me je vodio Milan Bosmenz. nisu u agoniji. bučnim saobraćajem i ljudskom žurbom ustalasane londonske bulevare. koncem veka. a u stvari nesigurnim glasom — čime me iznenađuje a i plaši (jer. nameštaja pretvorena u barikade. a zatim. i kako znam i umem dopremim je na Kalemegdan. naredivši mi (i pri tom ne pogledavši me nijednom) da u Komandi pronađem obaveštajnog oficira Petra Klugea Agu. udaljava se između mnogih automobila. iz istih stopa. već sred lepog. jurio za opčinjavajućim prividima moguće sreće u zagrljaju Sare Štern. raširenim rukama preči mi put. a ne usred ratnog pustošenja. u magnovenju. u granatama iznakaženi park. i kao da Beograd. i hodajući stazama iza vile. da mu stameni duh. s kišama. u zoološkom vrtu. šapućući mi neprestano poverljivim glasom (onim istim glasom kojim mi je . posle dugog i bučnog grljenja odvlači me. koja mi je sve više izmicala. Ali bolna čarolija kratkog je veka: kao da mi čita misli. uspinje stepeništem i ulazi u Komandu. znoji poput sunđera (kao da je leto a ne puna jesen.

pa da krenu. opčinjen Apisom i njegovim hrabrim crnorukcima. a možda i u smrt). da je gos'in komandant već u fijakeru. neki Piroćanac. hitam ka stanici. u čiju je pripremu i Aga bio upleten. i. Bugarsku ili Grčku) da sam. po tajnim zadacima. u kasarni. sa zanosom pričao o Apisu. u Štabu. sred ruševina. a čas u Albaniju. poziva. i organizatora atentata na habsburškog Prestolonaslednika u Sarajevu.noćima. i do svitanja se neopaženo vratimo na našu stranu: navodno. jedva prepoznajući. a ne da se krene u tešku neizvesnost. a vrata izvaljena detonacijama. katkad i hodnicima zamrlih škola. povremeno. rušioca mrske nam dinastije Obrenovića. ne odolevši magnetnoj moći pukovnika Dragutina Dimitrijevića. da se smesta vratimo iz parka. i pristupio. doznati tačni podaci o austrijskom i nemačkom potencijalu. da se probijam kroz pusta dvorišta. čas u Bosnu. i da nestrpljivo čeka gos'in kapetana. čas u Austriju. batrgajući krivim nogama sa kojih lepršaju razvezani uvijači. napominjući. jer nas majorov kočijaš. i u čijim kancelarijama (telefona. Ne dospeva da dovrši (mada mu zenice iskre kao zlatnici. iz najbližeg austrijskog logora. u civilu krenuo putem trgovine i napretka. i zbog dubokih kratera punih vode. predah u kanonadama) domogao Karađorđeve ulice. on je. na kojoj su svi prozori razbijeni. najvećeg srpskog obaveštajca. Otprativši ih. priljubljen uz ogaravljene zidove. koje bih sam trebalo da odaberem. koji sam. i sa ušća. određen da sa najboljim svojim vojnicima. čamcima se u toku noći. u kome su stacionirane tri bunjevačke čete i jedna hrvatska regimenta. pod njegovom komandom. putujući. gde smo služili vojsku. preko nekih mladih oficira. kako bih se (iščekujući. jer. u Kragujevcu. zadihan. nadleštava i stambenih zgrada. za razliku od mene. kojoj je. zatupastog nosa i dlakavih nozdrva kroz koje šiče kao vo. sa nje pristaništa i železničkih magacina. ostao u vojsci. otmemo iz oficirske kantine »jezik«. u ime majora Gavrilovića. prebacim na levu obalu Save. posle tegobnog posrtanja preko razbijenih perona i preoranih koloseka. zbog gomile cigalja preprečenih između bombardovanih zgrada. telegrafa i signalnih uređaja prekrivenih garežom i šutom) nema nikog. kao i vreme (dan i čas) odsudnog napada na Beograd. a prigušeni glas podrhtava od strasti — reklo bi se: kuje plan kako da se prodre u internat finih beogradskih gospođica. odsluživ vojni rok. ušao u sablasno praznu staničnu zgradu. kratkog. Na putu ka istovaru susrećem . od zarobljenika će se. i njegovoj tajnoj patriotskoj organizaciji Ujedinjenje ili smrt. ili iza stabala ogolelog drveća. na predlog majora Gavrilovića. kako izgleda. a. najviše desetoricom. dobro mi znane kvartove Beograda: moram.

i za koje topove — to im nije. usred porušenih skladišta i izuvijanih šina. takođe nepoverljivi prema svakom ko je na slobodi (makar ta sloboda. Ošišani do kože. kroz škripu vagonskih . daju mi na znanje ne samo da im ništa nije poznato o municiji za britanske haubice. osluškuju mi glas na uporan. sa vagonskim točkovima. i u duboke kožne nabore skrivenih zenica. uputivši se ka skretnicama. napuštajući me pre nego što i pokušam da im objasnim zbog čega sam na ovom mestu (na kome. oborena pogleda i glava pognutih zemlji. uz mukli jek. i da znaju mnogo više i od onog što se samo može naslutiti. kao da su pobegli u zaklon od silne nepogode. kao da sam prvi put). ali oni. na koji istovetnim mehaničkim kretnjama podižu trnokope spuštajući ih. uporni u nameri da bar jedan kolosek osposobe za saobraćaj. sviknuti na ćud Usuda. daleko iza ložionice. već. poznato. sporo ali postojano zamahuju ćuskijama. kraj kojih. odmahujući papirima kao belim zastavama. promičem ne gledajući ih (a i svog nekakvog grtkog osećanja bolne neprijatnosti slične krivici). kraj čijih temelja prolazim kao pored razbuktale peći (jer me jara žari po desnom uhu i obrazu. a oni. naglašavaju. tako reći na samim skretnicama (iz nepoznatih razloga pošteđenih bombardovanja). po drugom. izgledala gora no sužanjstvo među tamničkim zidovima). crvene kapke. i. ali kakvih. i ja. ukopan u tucanik između koloseka (po jednom leže cigle i gvožđurija. između ložionice i sagorelih baraka. da im je poznato ono što meni nije. i brda tucanika pomešanog. Napuštam ih trkom. u masne. železničkim šliperima i kamenim ugljem za loženje lokomotiva. ali mi ne odgovaraju. i ravnodušni prema smrti. tek raščišćenom. sred ratnog haosa. manevarka sopćući gura niz teretnih i stočnih vagona). nazirem stotine šćućurenih izbeglica.uštrkljane oficire. sad. pod najedenim zidinama porušene ložionice. oni mirno slušaju šta ih pitam. ali fatalistički način. nepomični i strpljivi. silinom eksplozija. između pragova i šina. čekaju da na pitanja odgovore stražari. kao što lanac vezan za drvo cimne pomamljenog psa. i po tome bi se reklo da ne razumeju šta ih pitam (kao da im se obraćam stranim jezikom). U daljini. no ne znaju ni gde im je glava. s neke teretne kompozicije stovarivane kare pune artiljerijskih zrna. kao da im nije do života. robijaši. zaustavlja tanak detinji glas kojim me neko doziva po imenu. na osnovu trenutnog bleska divljih im. tako da im se ogaravljena temena cakle od znoja. u žurbi. ravnodušni prema vodoskocima eksplozija i pisci i zujanju kuršuma. naglo. oni mi saopštavaju da su. iako mi se čini. koje čuva šačica žandarma. jedino na čistini. smudeći mi zulufe ispod oficirske šapke). no me iz gomile izbeglica. I zaista.

približavajući se ostarelom licu i prestrašenim zenicama kojim sestra netremice motri i najmanji moj pokret. dokopala najvećeg krivca i vinovnika njenih patnji. uz strahovit tresak. što se kaže: dugo koliko i večnost. kroz jecanje mi kazuje da su iz kuće izašli trenutak pre no što ju je granata pogodila. čist ćar). najzad. te bi. te je raširenim rukama lovim kao pile. međutim. i da je tu. ali nisam mogao da svratim. i prekinut u pravdanju tanušnim glasićem da je baka (majka mi Ljubica) durbin spakovala. kao da posle svega što joj se dogodilo zazire od svakog. nemajući ni u mene poverenja. ko je još u životu. pred kojima sve što me . te se momak vratio na položaj sa neželjenom vešću što me je dovela do očajanja. A sestra kao da naslućuje šta mi se u duši zbiva. jer sred klonulog jata staraca. u čijem zagrljaju vidim i dvogodišnjeg muškarčića. ali da se mati nam Ljubica. pita: zašto sve vreme nisam k njima navraćao (a to sve vreme u sebi ne sadrži ni četrdeset osam časova. predstavljajući za svakog. svoj porod što bolje krilima da zaštiti). već sam. poput ptice. zaboravljen. potkrepljujući razloge ne samo napomenom da sam se jutros. i od sestre i od sestričine (a ponajviše od sebe sama) sakrio suzne oči. no cimnut za rukav malenom šakom sestričine mi Koviljke. i. Trzam se kao ošinut. rasprsla poput kartonske kutije. i otvaram ga kako bih. ispunjeno divljanjem smrti. slao dobrovoljca Predraga Vasiljevića u Dobračinu broj 37. ali. opazivši je kako se otima iz majčinog krila i trči ka meni nagnavši mi svojim kretanjem što oličava život krv u glavu. sa krvlju i suze na oči od radosti što se slutnje nisu obistinile. rasplakavši se. žena i ispaćene dece vidim da nema naše majke. kraj uzglavlja). posle dva-tri koraka. naglo okrenula. istovremeno potrčav ka sestri. ja ne samo što odustajem od pravdanja no se — dok mislim na mrtvu. prinudivši me da se pravdam vojničkim mojim novim obavezama. u potrazi za durbinom starog Anrea Bosmenza. ne samo za nju no i za mene — a verovatno i za bilo kojeg živog stvora što se u trenutku kataklizme zatekao u prestonici — već je. u koferu od vrbova pruća. na noćnom stočiću. a oni ga poneli. podižući je uvis. kao da se. nesahranjenu i neopojanu mater — mašam kofera. pomamna radost preobraća se u zebnju što se sa sve sporijim mojim korakom okamenjava u granitno crnu zbilju. stupivši kroz nezaključana vrata u času kad se čitava zgrada. nalazio nadomak kući. I bez predaha. grčevitom kretnjom oba deteta privija uza se (preplašena što joj se kćerkica otrgla iz ruku i poletela mi u susret. prilikom sprovođenja britanske baterije. no kasno: kuća već beše srušena. zavirujući u okular.kočnica shvatam da me to doziva moja sestričina. i vratila u kuću po slavsku ikonu i venčani prsten (ležao je.

u očekivanju neprijatnosti i nepredvidivih nesreća. i ja ne mogu da je zamislim pod srušenim zidovima. zbog toga što. nikad. klepeću i škripe po jedinom prohodnom koloseku. jer se. i njene oči. šiljat nos pod četvrtastim čelom. slugama koje je prezirala ali ih i nagrađivala. kojim sam se. prvom ratovanju po južnoj Srbiji i Maćedoniji. i o njenom porodu: unuci Koviljki i unuku Vojislavu. budne oči što. ne samo što joj je takva bila priroda. drugom pod Jedrenom. metnuo na oca. Imala je jednostavne životne nazore kojih se držala ne razmišljajući o njima (kao što se ne misli o disanju. rastočeno majčinim brižnim pogledom. što joj je teško palo. najstarijem svom detetu. usredsređene na posao kojim je bivala zaokupljena od jutra do mraka. provaljenog grudnog koša i slomljene kičme — moja majka Ljubica je tu. i na nemir među izbeglicama pokraj ložionice. nad kojim se uvek nadnosila marama tako da joj se kosa retko kad mogla videti. govorile su mnogo više o onome šta se zbiva oko nje. dok okolo prašte puške. koje me je odvojilo od kuće i Zjapine. kao i usko. jure levo-desno uzvikujući nerazgovetne reči. a mnogo manje o burama i vedrinama u njoj. ni u berićetnim berbama mreškane veseljem ili smehom. ni na svadbama.okružuje prestaje da postoji. od najranijih mojih sećanja. i za te sitne. Sad su njene oči zgasle. poput kupina crne oči. mom tankom zdravlju u detinjim godinama. i meni. kada nisam znao ni za šta do za njene grudi pune mleka. . pre svega. o vršenju nužde ili o povremenom nepostojanju u snu). oči što su ispod lučnih čeonih kostiju piljile u mene kao iz pećina zatisnutih strepnjom i brigama. ni za lepotu želja. nadala da ću. ili drvaru. bar u Vranovcu otvoriti tekstilnu radnju. i o deci (o kćerki Ruži. i na obalu. ako se već nisam hteo pridružiti Vaki bakalinu u njegovom seoskom dućanu. o srednjem sinu Simi. oduvek bio. njegovom školovanju u Negotinskoj učiteljskoj školi. a onda o mučnom mi sticanju stručnog obrazovanja u Trgovačkoj školi u Vranovcu. za mene. bile su mnogo više ogledalo duše. natičući bajonete na puščane cevi. ni u porođajima. tako da i ne obraćam pažnju na ustumarane žandarme što. opterećena vođenjem domaćinstva i staranjem o mužu i njegovoj skitačkoj nestalnosti. napoličarima od čijih je krađa zazirala. koje je gurala znojava manevarka. posle očeve smrti. te je. nije ni imala kad da se posvećuje svojim osećanjima. no. a ne skladišta rudničke građe u Beogradu i po belom svetu). zaklanjajući mi pogled na drveće kod Šest topola. bratu lenčugi i večitom ljubavniku. i trećem vojevanju na Ceru i Kolubari. nisu znale za bludnju maštanja. zborano lice. ne vodeći o sebi brigu. kao i likom. no prozor u dušu. kakav je. a vagoni. preda mnom. motrila druge.

razbijaju ga kao orahovu ljusku i grabe metke. Shvativši u trenu da su neprijatelju iza leđa. grabe oružje. povijeni u pasu. ni teretne vagone. ne pitajući. jer im je odstupnica presečena. revolver iz futrole. presecanom crnim vagonskim plohama čiji se miris na katran meša sa smradom baruta i paljevina. Pobivši i poslednjeg. opet prihvatili pijuka. peševi plavih šinjela. odjurili ka Savi. nabacanih na pod kao granje na drvljanik u seoskoj avliji. prizor uhvaćen u dogled (juriš austrijske soldateske: kuljanje pešaka i inženjeraca iz čamca. da sestru i decu joj nekud sklonim. no ne nalazim ih. da bi se robijaši. i oni. prasak pušaka. robijaši zaležu za pružni nasip. odmah shvataju šta se od njih očekuje. očekuju šta ću im reči. oni koji su se prvi iskrcali. tresnuvši s vagona municijski sanduk o šine. osloniv se kolenom o železnički prag. kad su vagoni prestali da promiču i vidokrug se izbistrio. i ja se treznim. iznad njih. zatim. a ja krenuo magacinima. ni njih. repetiravši puške. ispaljen iz neposredne blizine. neizmenljivu zbilju kao mače u hladnu reku. te i ja. bliže se stambenim zgradama. istog časa plotun robijaških pušaka. izvlačeći. zadnji delovi izvidnice udaljavaju se kroz provaljenu odbranu. šake stisnute uz vratove austrijskih »manliherki« — sve u maglovitom promicanju. nišane čekajući komandu. i od ranjenog . i izbijam na peščani čistac kraj same vode: ispred nas. u okršaj) sad stoje kraj koloseka oslonjeni o pijuke i ćuskije. stražari iza robijaša) upućujemo ka stanici umornim hodom. tesaci u kanijama. te mi se i kljun desantnog čamca. s durbinom u levoj i »gaserom« u desnoj ruci. koji (napušteni od stražara. podižem »gaser« i okidam prvi metak koji obara najbližeg austrijskog podoficira. zagledani u mene kao u hajdučkog buljubašu. i.usred uvećanih. jurim kroz ložionicu pored mrtvih lokomotiva. istog trenutka najbržim se trkom usmeravam ka grupici robijaša. odloživši puške uza zid. što su. u hodu. neizoštrenih grančica i žutih vrbovih liski kao da je praminjao majčin duh. što se zaustavio na dva metra od mene. da bace alat i krenu za mnom. čine nestvarni. vrata su otvorena — u utrobi mu vidim gomilu pušaka. Ne oklevajući. zatim se svi (ja napred. eksplozije ručnih bombi. da me u sledećem trenu. beg razbijenog žandarmerijskog voda iz zaklona kraj skretničarske kućice) strmekne u strašnu. ustumarani kao mravi sred mravinjaka u čije se središte zariva volujski papak. Na poslednjem vagonu. i vičem im. što se poput prepotopske nemani zabija u šiblje. izaziva paniku među preživelima. a potom žute čizme i. uranjajući u šiblje. uzvici. čekamo da se žandarmi vrate. beže levo i desno ne znajući kud bi. Kraj vagona s puškama (dovezenih na stanicu ko zna odakle i ko zna kad) oni.

posmatrano s leđa. pomažem ranjeniku da. pusta. a iz predvorja. manevarskom zastavicom previja nogu. s utovarnih rampi odvezene sa stanice nekuda u grad. u sumanutom mlataranju. šećerno-belih ramena) čas klonulo pada čelom ničice i miruje. nije teško stupiti u uzano predvorje zidova prekrivenih tamnim drvetom.železničara. a čas besnim zamasima vitla kosom kao kamdžijom. do koje se dolazi popločanom stazom što krivuda između rundela s uvelim krizantemama. umesto Balkanskom. čujem da su. njeno telo. izbeglice ukrcane u voz i otpremljene u unutrašnjost Srbije. evakuišu u pravcu Kragujevca. ubio (nišanio sam kratko i povukao obarač. kroz rasklopljena dvokrilna vrata. Sad bobonjanje bitke jenjava (neznano zašto) kao tuča kad je vetrovi odagnaju niz polje. i da u blizini neću više imati nikog od rodbine. kapci na prozorima zamandaljeni. ali iz očuvanih zgrada ne dopire ni najmanji znak života: vrata su zaključana. u nastupu oklevajuće pospanosti. Kucam o dovratak iskašljujući . kuda — nije znao da mi kaže. bljunula smrt u gibajuća pleća pod širokim i teškim šinjelom bledoplave boje). kako mi kuvari kažu. I prozori i vrata su otvoreni. jedva dotičući dirke. što sam sebi. milujući. pucajući. koju. u potrazi za brojem 35. ljupke kuće. uz trzaj i cepteći prasak. čvorastim člancima i uzanim šakama. dok glava na dugom vratu (čiji pravilan niz pršljenova zastire pramenje kao zift crne kose. ruše se na klavijaturu grebući. Ta ulica gotovo da je netaknuta. zastrvena tamnim senkama. S osećanjem olakšanja što su preživeli od najmilijih mi sad van opasnosti. lenjo plazeći pored usnih školjki ukrašenih bisernim minđušama. i proletanju kroz gustu polutminu. kraj lule za napajanje lokomotiva. miruju. ili. ukrcavši ranjenika na poklopac praznog kazana pokretne pešadijske kuhinje. i ulaze. sa sitnim. pa. sve do obnaženih. ali i gorke pustoši u grudima zbog činjenice da sam. ka Terazijama i Kalemegdanu. na ulicu prosipaju bogati. napusti stanični krug. u poslednji čas se prisećam smotuljka majora Dragutina Gavrilovića. za klavirom sedi nepoznata mi gospođa u beloj prozirnoj haljini pod čijim se naborima nazire zmijuljasto telo bujnih grudi i tanka struka. od njega sasvim slučajno saznavši da su granate za britanske topove stovarene pre dva sata. a cev je. dvorišta. dok je trajao obračun s izvidnicom. i da su kare. krećem na suprotnu stranu. maltene je nepomično. gledajući zgrade. s kojih palacaju grabežljivi prsti. u koja zavirujem preko taraba i niskih ograda. možda za Niš. u salon s politiranim nameštajem: u dnu. Jedino se iz malene. jedino ruke. uz pomoć pivarskih štajeraca. raskošno uskovitlani klavirski zvuci. skakućući na zdravoj nozi. Ulicom Stevana Nemanje. i ja.

u dvoumici. dišući duboko i burno. u lokvama već usirene krvi. tek sad. očekujući. Saslušavši me. u životinjskom strahu. stojim nemoćan gledajući niz sokak. utrčim u uzani sokak na čijoj kaldrmi. pušta iz stiska pokrivši glavu rukama. i ispod točkova artiljerijskih kara — izginuli konjovoci. možda prijateljica). ona prilazi prozoru. pa se. naklonivši joj se. kao koplja zašiljenih minareta. zatim. sudaraju i moje oči.se. ali ni kašalj. pre . da saopštim razlog svojoj poseti. mrtav konj napeta trbuha pokraj topovske kare. i ničim ne otkrivši da joj ime majora Gavrilovića išta znači. nabrekle. sklopljenih očiju. pogledavši me ogromnim. u kojoj kao da smo iznenadno jedno drugo zatekli gole. a sa druge samo plodovi mašte). krećem ka vratima. leže tri štajerske zaprege. neodlučno upućujem kroz salon. Kao ošinut. postupka koji u prirodi. gospođa podiže glavu i. zaustavlja se pokraj mene žvaćući poslasticu. uzimajući prstima kandiranu šljivu (na domalom prstu vidim zlatni prsten ukrašen brilijantima). a onda jurim od kuće do kuće. hodajući zaneseno poput mesečara. hitro povučem i što je moguće brže izjurim n? ulicu. i. na kaldrmi. lepetom moje senke iščupana iz zvučne omame. što se ljubavi tiče. izlizanom istočnjačkom tabakerom: podigavši poklopac ukrašen ugraviranim crtežom mnogih visokih. prinosi mi. a ni znak da je neko došao. a kraj konjskih trupla. pilji ludačkim pogledom u pregršt običnih rečnih školjki na dnu tabakere. te me ona. isprečivši se preda me. nečujno hodajući po debelim persijskim tepisima. nisu u stanju da se probiju kroz zvučni kovitlac. zavivši za ugao. salutiravši ispred prozora kroz čije se zavese dnevna svetlost cedi kao kroz sirište. nekontrolisani trzaj omogućava mi da se. do krvi izgrizene usne. kakvoj ja. sva sreća što u isti čas potmula detonacija potresa kuću iz temelja. i. Ne znajući šta ću. zagledana u samo njoj dostupne tajanstvene predele čije obrise otkriva na hrapavom zidu nekakvog obližnjeg nadleštva. neprijatno sjaktećim zenicama. lupajući na vrata i prozore. pri tom ne uspevajući da se otrgnem od preneraženosti zbog iznenadnog i neobjašnjivog postupka žene očigledno bliske mom komandantu (možda mu je supruga. i ja slučajno opažam otškrinutu gvozdenu kapijicu kroz koju se nazire tesan sokak. Pogled mi se odbija udesno. možda rođaka. pripadam (ako se uzme u obzir da život takvih bića prati s jedne strane neiskustvo. sledeći njen pogled. gospođa razvija smotuljak s zašećerenim voćem. a odatle. skršta ruke kopajući šiljatim noktom zgrčenog kažiprsta po zanokticama na palcu. i taj njen odbrambeni. nudi me zašećerenim voćem. sred nahrupele tišine. ali me gospođa hvata za podlakticu. s kojim se. svežnjem božičnih čestitki i starom.

će izazvati strah i odbojnost. on postavljen za komandira baterije. i po posmrtnom maršu što ga uz podrhtavanje muklog zvuka svira vojni duvački orkestar. i da ih predamo britanskom naredniku. neobrijani pešadijski kapetan s crnom trakom o rukavu zastaje gledajući u mene i nadute konjske trbuhe. Izmoždeni. pretvori u delo. i pokoji gologlavi ranjenik. i tad. gledajući netremice šta radim. sprovod se pojavljuje na uglu Ulice Vladike Danila i Nemanjine. vidim kako promiču venci. iza njega krckaju volovska kola bez kanata. uspevamo da sve tri kare dopremimo. uplakanih žena i čitavog orkestra. krstim se ne ispuštajući nož. na kraju. krstovi i dvadesetak muzičara u prašnjavim artiljerijskim uniformama. i kolutajući sitnim očima otečenim od suza. prati u stopu. malo kasnije. u sebi vapeći za božjom pomoći (ako već ljudske nema). uz zalaganje svih što su se tu zatekli (ranjenika. starica. i ja. kao da mi je molba uslišena. na dnevnoj svetlosti slična aveti. neoštećene. s ponosom se osmehujući . te tako Svevišnji nađe puta i načina da svoju volju. hrapavim se glasom obraća sprovodu predloživši da samo sveštenik i najrođeniji otprate izginule do groblja. na Kalemegdan. jedan krupni. a da ostali priskoče karama kako bi se municija prebacila na položaj. nemoćnih starica. ishrakujući se. zastavši sa nožem i prerezanom uzdom u rukama. pribadačom prikačenih za izgužvanu uniformu. međutim. ima već sat vremena (otkad je poručnik Kompson ranjen). ne prilazi stiskajući u mršavoj i nežnoj ruci nož: njime uspevam (dok me ona. od kojeg saznajem da je. da mi kroz gvozdenu kapijicu gospođa u belom. istovremeno potresen muklim zvukom bubnjeva i truba. ne brinući što joj se prozirna haljina vuče po prašini i krvi) da brzim zamasima presečem štrange istovremeno kad je Nemanjinom naišla pogrebna povorka. pokušavajući da lešine ispregnem iz kara. i ko zna koliko bih se dugo baktao s amovima i užadima. zaustavivši povorku. Čujem kako se približava po jeci crkvenih zvona. dece. To tvrdi velšanskim narečjem. i sa zamršenim spletom štrangi. natovarena mrtvačkim kovčezima sklepanim od čamovine (brojim: sedam ih je). za njima onemoćali sveštenik s epitrahiljem o vratu i kadionicom u drhtavoj šaci. vuče se povorka ucveljenih žena. kao kakav crni rep. pod čijim glavčinama leže mrtvi konjovoci. ne uspevam da se domognem bilo kakve pomoći. i invalid praznog rukava ili nogavice. prašnjave i iskaljane odeće i ruku ulepljenih od kolomaza. ne bih li i ovu vojničku dužnost ispunio. oputa i lanaca. pa preskačem konjska trupla. U stisci šta da radim sa svoje dve nemoćne ruke među izginulim konjima i teškim karama. a ne pristanak na avanturu. čak i nepoznate gospođe u belom). pa.

gospođu posred lica. no najednom prekida viku. nadnesen nad bledo lice i neprirodno krupne dužice. a lice mu se. Donka Trlica. a durbin me podseti na osmatračnicu na vrhu bivšeg brodarskog vetrokaza. i na postiđene vojne svirače koji. a zatim. otkrivam. čak i nekakve slasti kakvom je. sekundu ranije unakaženo grimasom divljačkog besa. ona. zagledan u one što su. nespojiva s njegovim mesnatim telom. već se i sam saginjem po granatu. ne znači da se hrana ne može nabaviti. u provali silnog stida. tragove bezmernog. pa se odlučujem da gospođi u belom pomognem da se digne. Okrvavljena nosa i izbečenih očiju. i zaurla: ako je granata pogodila kazan. došao da nam pomogne gurajući topovske kare. niz ukop. u pratnji ruskih inženjeraca. meni pod noge. a truba stisnutih pod pazuhe. i da je otišao (iščezao s trojicom ruskih inženjerijskih oficira). i širokim pokretom upućuje me da pogledam ka grudobranu kraj čije puškarnice opažam majora Gavrilovića što. nedokučivog. municiju prenose u ukope kraj topova. sagiba ka zemlji. iz sve snage. kako bih video u kakvom je stanju vojska. komandant stoji u mestu kao ukopan. ali me major preduhitruje — čuvši poziv jednog oficira. a sad. gurali kare. Shvativši šta je učinio. Spremam se da to i učinim. te se on. pred svima. udarivši pesnicom. sklonio da mi ne smeta. već da bi. kroz dvokraki artiljerijski periskop osmatra neprijateljske položaje. prisetih se pomorskog durbina starog Anrea Bosmenza koji leži u mojoj torbici. naglo se otrže od periskopa. odvaživši se da ispod oka bacim pogled na sav onaj svet što je. poređani u lanac. ispušta granatu i pada.tako da mu vidim zlatne kutnjake. Preneražen. i u suvoj somotastoj crnini njenih zenica. na moje oči. pa. dok se iz pojasa njene dugačke. ja vidim da majora Gavrilovića nema više na artiljerijskom položaju. s klonućem ramena što podrhtavaju od gorkog plača. u dva duga skoka. odjednom smekšava kao da je od voska. . po rubu iskaljane i okrvavljene haljine prosipaju čestitke i razglednice. pri tom. posrnuvši. ne usuđujem se da mu pogledam u oči. u koju sam ga. i na II četu Drugog bataljona X kadrovskog puka u rovovima na samoj obali Dunava. samo njoj znanog olakšanja. u zasenčenim ulegnućima na vilici i ispod jagodica. napustivši sprovod. u opuštenosti izgrizenih usana. raskopčanih šinjela. ne samo da bi teškim šakama pokupio kartončiće s poštanskim markama stranih zemalja i nizovima sitnog rukopisa na zadnjim stranicama dopisnica. napustivši pogreb. stoje kraj britanskih topova i zure u zemlju ne znajući šta da rade. od prisutnih sakrio svoje suze. te bih da svom komandantu odmah podnesem izveštaj i što pre se vratim u jedinicu. zariva se među njih. tokom baktanja oko municije.

u .žena Vake bakalina. pevala. i kako ona skiči otimajući se. bacivši je u stranu. koje opet zasipaju Kalemegdan. kao što bih. kraj vrzine. prepiru u gustoj senci ispod stoletnog oraha što se nadnosi nad baštenski bunar. raspet na verigama najveće životne tajne. umesto zenica. nozdrvama zagušenim toplim mirisima pirevine i obranih čokota — ruku zavukao u nedra. u iskolačenim očima. i gluv za paralizujuće krike ranjenika. pobegao (umesto da sam joj — znao sam. po suvo granje na kome je trebalo da ispečemo ribu. pohlepno vreba tajanstvo smrti). u žutom žirado šeširu. ugledavši ih (Donku Trlicu. Prvi put sam to video u Topliku. kao i major Gavrilović. jedne noći. u čijim su bezdanim očima opet zjapili nekakva slast i nerazumljivo olakšanje. uhom. kad mi je. u dva maha bivala u Zjapini ophrvana. šepavi Sinđa Videnov i ja izašli iz pećine. slutio sam okom. kao kakav anđeo. i Pešu Pupunjaka. privija uza se. tako da joj je mesečina. ošamućen nepredvidivim događajima jače nego eksplozijama nemačkih teških granata. leđima se oslanjala o stablo kruške lubeničarke. ali je on. napustivši britanski artiljerijski položaj. slep za vatromet sve češćih i ubitačnijih detonacija. ostavljam. sad se nađem. a po licu. premrežila lice. pred čeljustima neizbežnog a preranog nepostojanja). kada smo Aleksandar Trajković. popala mreža bezgraničnog olakšanja. prodevena kroz granje. bezdanog pogleda gospođe u belom. radije da opet stuknem. otkrivam tajanstvo nepoznatog (kad me sa svih strana. pa kako u jednom trenutku ujak vadi iz ustiju cigaretu i. u trenutku kad je poput posečenog drveta počela da se ruši među pritke uzrelog pasulja. zaklonjeni za đeram. mog ujaka. pevajući. posle ujakovog odlaska u rat za oslobođenje južne Srbije. i. iz čežnje za njim. grabi Donkinu bluzu pokidavši joj na grudima dugmad. od kojih sam. nikad nisam uspeo da dospem. Na obali. u klobučanju prokletog ratnog haosa. koje sam video u jesen po drugi put. kao i nju. ali. tad dečak od petnaest-šesnaest godina. i. sav znojav i modar od bubotaka. sa čijih su manšetni bljeskala jajasta kujundžijska pućad izrađena od srme) kako se. i sve beznadežne oko nas. istog časa umirila se. a ja se uputio u gradine. i ja je. u varoškoj haljini sa čipkastim kragnicama i plisiranom suknjom. žalobnu pesmu Kade ima vino červeno. stiskajući je. kraj zjapinskog vrela. no da. mučen strahom jačim od želje. ponovo nadnesen nad ambis šupljeg. kao kakva paučina. i domogao se onoga do čega kasnije. podnoseći udarce. dok god joj iz raskopčane bluze nisu dojke izletele kao zrna iz raspukle mahune. prugastim pantalonama i tregerima preko bele košulje. razjapila se šupljina. pa njih dvojica krenuli u lov na pastrmke. u dnu našeg vinograda. evo.

da su još četvorica vojnika ranjena. dade telefonsku slušalicu. i krklja. i ja. pažljivo dotičući artiljerčev razgolićeni grudni koš sav u šrapnelskim ranama. stupam u kasapnicu srljajući preko nemoćnih tela ne bih li našao koga od lekara. da bih ga po starim dobrovoljcima poslao u previjalište. gazom prekriva.rovovima. ostavljam onesvešćenog komitu ne izgovorivši ni reč. nemam kad ni jedan jedini pogled da bacim kroz durbin ka Ratnom ostrvu. dahćem od umora. zaglušen puščanom paljbom i povremenim kanonadama engleskih haubica. koji se na toranj popeo pre petnaest minuta. zatičem Saru Štern na kolenima: sagnuta iznad poručnika Kompsona. Ušav u zjap kraj desnog kamenog zida. u sumraku. samo čučnuvši kraj poručnika (njegove me hladne oči dočekuju jedva primetnim bolnim smeškom — znakom da me je prepoznao). leži u plićaku. a onda. gvozdenim lestvama penjem se na osmatračnicu. nekog četnika. kraj kojeg. hitam ka izlazu. ne preostaje mi ništa drugo do da komandu nad četom opet prepustim naredniku Raduloviću. pogođen nemačkim torpedom. Ne dvoumeći se. po drugi put u toku dana. jer se nijednom nije oglasio. jedva razaznajem glas obaveštajnog kapetana Petra Klugea Age. da bih se na strmeni ispod tvrđave susreo sa . leži zatvorenih očiju. učeniku Karlovačke preparandije. da o budućem noćnom izviđanju sklopimo precizan plan. stotine ranjenika na ulazu u katakombe dočekuju me ječanjem i bunovnim prizivanjem matera ili smrti. ona. pri tom niti išta čuje niti koga vidi. već silazim obuhvativši komitu oko pasa načičkanog kamom i ručnim bombama. ali tad mi telefonist. sličan kakvom krepanom kitu. zgrčen sred zaklona u podnožju osmatračnice. a da za poslednjeg osmatrača. i zatičem komitu Petka Serbezoskog u nesvesti: pogođen kroz ukrštene redenike u desnu grud. predao im ranjenika i glavom bez obzira uputio ka ušću i bivšoj osmatračnici na potopljenom našem blindiranom pontonu. ili bolničkog osoblja. te joj. od telefoniste ispod osmatračnice saznajem da je Vitomir Rapajić poginuo silazeći s tornja. ne zna da li je živ ili nije. na ušću Save u Dunav. preskačući preko ranjenih i mrtvih. a u curcima ljeskaju odsjaji sveća i karbitnih svetiljki. i sa Petkom Serbezoskim na ramenu vratolomnom brzinom stignem u pukovsko previjalište. sa njim jenjava i artiljerijska vatra. dam u ruke pomorski durbin poslavši ga na osmatračnicu. koji me radosno poziva da napustim položaj i pridružim mu se na blindiranom pontonu (bivšoj pukovskoj osmatračnici) što. podvlačeći mu vitke ruke pod pazuhe. Kratak jesenji dan već se gasi. i ja. a jednom suvonjavom dobrovoljcu. a zavojem prevezuje bela pegava prsa. sa čije se neravne površine cedi vlaga.

u tmini. Puštam ih da odmaknu. da je u vojno-strateškom smislu kompas izgubljen. tiho. tetura. ka suprotnoj obali (na kojoj. umoran. posrćući na krivim. koji. vodi na ušće. u brezovom čestaru. i pominjanje tranšeja. reflektori sa severnih kalemegdanskih zidina osvetlili levu obalu. okružen ruskim inženjercima. čiji nam je razmeštaj nepoznat. rekao bih. uz nahereni bok. ostale oficire. čim se smrači. gotovo nemoguće). ispod zidina. prorezane kroz čelične oplate. kao da smo mu došli na slavu. obrasloj gustim šibljem.majorom Gavrilovićem. Staza krivuda ispod borova. a oni ga. U pontonu. u plitke čizme obuvenim nogama. u utrobi pontona. rasporedi po galerijama. uz slikovite opise. i pristali uz dolap za navodnjavanje bašti: iza dolapa. razapeti su šatori. da ih. sa po pet dobrovoljaca presvučenih u austrougarske uniforme. s njim u jednom i sa mnome u drugom. ništa videti). njegovi bi ljudi uklonili straže. sazdan od pripremnih radnji. prepada. a najduže sa Rusima. sa svom svojom krvavom bezizlaznošću. osim vrba i topola. Teško mi je da ih gledam. ne gledajući njihovo batrganje. a onda jednim od kanala nečujno uplovili stotinu metara u gradine. izlaže svoj plan. Govori da bi. ne možemo. i svaki čas iz buklije potežući rakiju. da me sve gušći suton odeli od Gavrilovića i Rusa. da. čamci bi se prebacili preko Save. nađe smena straže. i iz kantine. a tačan položaj . a i ja. s obzirom na jadno stanje njihove trezvenosti. čim nas. sa večere. na kome su koncentrisane nemačke trupe. kako me ne bi opazili (što je. da ih se ne gnušam (ne bih li se zaštitio od sve većeg i sve pogubnijeg nadiranja malodušnosti u dušu i u srce). preko Save. i on. prate stazicom. gledamo. već i nedolično ponašanje uglednih i poštovanja dostojnih naših junaka potvrđuje istinu da životni ćorsokak i najodvažnije može da obezglavi. u svanuće. i grtko mi je. raspojasan i. a i mučno: ne govori samo razvoj događaja. pripit. njegove široke vilice i žućkaste oči blistaju od želje za dejstvovanjem. dok bismo se mi vratili na našu stranu. omoguće ruskim inženjercima da nesmetano otvore prolaz kroz minsku brešu u koju bi isplovila naša dva čamca. zajedno bismo oteli »jezik«. a kraj šatora podignuta baraka sa oficirskom kantinom. Petar Kluge Aga dočekuje nas šireći ruke i grleći se sa svima. zemunica i »merzerskih« ukopa kraj kanala za vodu kojim su Zemunci zalivali gradine. svezanih ruku i zapušenih usta (ukoliko ne pruže otpor). poletnim nam glasom. zarobljavanja »jezika« i povlačenja. ostavili bismo u cestaru. da kroz puškarnice. čija utroba bazdi na zagađenu ustajalu vodu i crknutu ribu. zatvorivši za sobom minsko polje. Pitam da li uzima u obzir blizinu Ratnog ostrva. bez i najmanjeg šuma ili reči.

iz nekakvog muklog očaja. graniči sa bezumljem). natmuren. jednim udarcem. birajući reči. desi li se da čamci budu otkriveni. i ja. čupao kolac iz čokota. ne isplati. što se i meni. i u planiranju operacija na njega se ne može oslanjati. ali odgovor na moja pitanja (opravdana jer ne proističu iz urođene mi opreznosti. jurne na susedovu kozu što. a ne . što i od nas očekuje) doneo. propevši se uz vrzinu. pod pritiskom neuporedivo većih neprijateljskih snaga. i. a ne samo za soldata od zanata. da je Agin predlog raščlanio. samo što ne prsne. a po riziku pogubne izviđačke avanture. u skladu s prirodom svog posla. s obzirom na nedostatak ljudstva na ključnim tačkama Odbrane Beograda. i nabrekao od naviruće tvrdoglavosti (kakvu sam. predloženom poduhvatu. već iz boljeg poznavanja prilika) neprecizan je i proizvoljan. pronalazi bilo kakav razlog da bi ga makao iz svoje blizine (jer bi razumnije bilo poslati kapetanu Arlaupoviću jednog od ruskih oficira. potkrepljujući stav zaključkom da se veliki rizik. da urlikne. preko plota zavrljači u komšijsku avliju). poput razjarenog bika. ali Dragutin Gavrilović. i Rusima čini najvećom glupošću (jer se preuzimanje od strane komandanta vođstva jedne. da. po značaju skromne. da s kapetanom Arlaupovićem. način osvetljavanja suprotne obale. sav znojav od zagušljivog vazduha u nagnutom brodskom koritu. i svoju odluku (koju ne misli menjati. kao dete. Napominjem da u ratu slučaj često odlučuje o ishodu okršaja. moje primedbe saslušao. vitlajući sakatom rukom. da on. komandantom reflektorskog odeljenja Trećeg bataljona X kadrovskog puka. što mi se čini osvetničkom besmislicom moćnika koji. to i izjavljujem. koji. uskladi saradnju inženjeraca i reflektordžija. brsti lišće s kruške lubeničarke nadnesene nad put. pa je zgrabi istom tom sakatom rukom. a i inata. i dejstvo ruskih inženjeraca u minskom baražu pokraj naše obale. ne podnoseći svedoke sopstvenih slabosti (arogancije i tiranskog ponašanja smenjivanog suzama pijanstva i malodušnosti). a onda.straža nepredvidiv. završavajući svoje izlaganje pitanjem: šta gospodin major o svemu ovome misli? Major ćuti zadrto. obrecuje se da on zna šta mu je činiti. u trenutku kad glavni sektor odbrambenog fronta na kapijama opsednute nam prestonice. svađalačkim glasom izjavljuje da će operaciju hvatanja »jezika« predvoditi on. kao vreću. istog časa me s otvorenom netrpeljivošću šalje u komandu puka. kada je. usprotivivši se. i koju smatra konačnom. pomoću utvrđene signalizacije. i. i šta je sa noćnim patroliranjem patrolbota B — najveće moguće opasnosti po naš poduhvat. koji bi. uskladim. i Agi. viđao kod deda Jote Bugarina. i za laika. kocem kozi slomi vrat. skončao u katastrofi.

i. Ogorčen. osetiv jezu duž kičme. kao i u postojanje. svetu koji rano leže i rano ustaje satirući se poslom na njivama. nadnesene nad sav ratni besmisao (koji mi se čini ništavnim koliko i moj jad). već nepostojeći. otimajući se. maša se buklije. osluškujem zvek trrnokopa i lopata kojim kopaju grobove. upitavši je šta traži ovde. ali major. mimo svoje volje. sapet osećanjem bespomoćnosti. na kraju. ne sačekavši da napustim ponton. kojem sam. stoje pogruženo nad rakom slušajući molitvu pukovskog sveštenika.ja). što nas baca u osamljenost. izlazim kroz rupu na pramcu blindiranog pontona načinjenu eksplozijom torpeda s nemačkog monitora. i sam. ili raznesenog grudnog koša. zatim. i. vidim kako. najednom uznemiren onespokojavajućim pitanjem: da li bivši karlovački preparandist. Uz trzaj. ali. ne samo zato što sam daleko od osmatračnice. Sklanjajući pogled (valjda zato što me želi. i. pokušavam da ih maknem s očiju. nazdravio našem Kralju. gubi kao pero umočeno u mastilo. zureći kroz okular pomorskog durbina. na vrhu železnog tornja. Osvrćem se. priveden. na lice spuštaju nečije šake. pa. već i zbog toga što mi se straga. naspram potamnelog neba. probušene lobanje. zagrcnut. pod železničkim nasipom vidim konja kako pase uvelu travu. možda. dotakavši na jednom od prstiju veliki prsten sa brilijantom na vrhu krunice. dok. prepušten. i krsteći se. oseća. na milost i nemilost slučaju (radosti življenja ili obesti smrti). već pri prvom doticaju shvativši da su to uzane i nežne ženske šake. upitavši se. čiji se vrh. onda ruskom Caru. rđi slične sveobuhvatnosti. prepavši me. odlučujem se da joj se obratim prvi. jer je. i u ginjenju za rodnu . smakavši šajkače sa glava. bezmerje vremena. nazirem kretanje premorenih vojnika. podižem oči nebu u daljini. kakve je mogla susretati u svetu kome ona verovatno nikad nije pripadala. mašam se tih ruku. ja. u čije je bezmerje zarivena gvozdena osmatračnica. i. ne znajući šta da činim: u predahu bitke. da bi povukao dobar gutljaj. i. za njega već ne postoji. i čiji život. na stratištu. i podrignuo. ne poznajući lenjost i dangubu. sučeljen s neprijatnim sjaktenjem ogromnih zena. u tišini. da mi za leđima stoji nepoznata žena u belom. zaustavljam se sred šiblja. bratstvu i ljubavi između Srba i Rusa. ali moje oči ne uspevaju da na osmatračkoj platformi uoče ni najmanji pokret. u večernjoj tmini. zaključujem. obaram pogled olabavivši stisak oko njenih članaka. zaklanjajući mi vid. do suza ožalošćen melanholijom jesenje večeri sred čije crvenkaste. kao i ja. hripajući kroz alkoholom ožeženo grlo. ili se plaši čistote mojih očiju. ne ispuštajući joj ruke. tihom napetošću doveden na rub urlikanja. polažu u jame tela svojih sapatnika. ili sve. protiče u rađanju i odgajanju potomstva.

sred gradina pokraj pećine iz koje izvire Zjapina. rvem se sa njom kao s neprijateljem u borbi prsa u prsa. ne samo što ne pušta od sebe glasa. istovremeno mučen potmulom. da posrče saplićući se o poderanu suknju. kad me je Donkino bolno. izgledaju mi nesuvisle. pre nekoliko godina. onako svaljena. rođaka. kao badem izduženih beonjača. kazivane suludim zanosom. izbacivši u noć svoje bujne grudi. te skačem (kao i one jesenje noći. opija ili zlostavlja obavezama i neprestanim. što me belim bljeskom zaslepljuju kao što su mi. i krenem. već brzim. prizivajuće pevanje stare timočanske pesme Kade ima vino červeno nagnalo u beg) i udaljavam se ne osvrćući se. kapetan Petar Kluge. zbacivši je svom silinom sa sebe u trnje. ali ona. a možda i zato što ga rusko pijano batrganje zabavlja. i. za njom u noć uglavinjaju ruski oficiri s buklijom u rukama. na kraju. i saplićući se o već sasvim prljavu i poderanu suknju svoje prozirne haljine. posrćući. Aga i Rusi. ožarile vid. stiskajući je grčevito uza se. supruga. neumirućom željom da bude uz njega. istovremeno i opasne poput pucketanja brzog niskog plamena kroz strnjiku u podmuklom bliženju krstinama na tek požnjevenom polju kraj železničke pruge. bezdanim provalijama sred plavičastih. crn i natušten kao gromom pogođeni hrast. zadovoljno naceren zbog toga što mu je avanturistički plan komandant usvojio. u plićaku. ljubavnica?) verovatno mnogo znači. prati me ukorak. ja nemam drugi način da im se sklonim s puta sem da ščepam gospođu. da rat seje smrt. no njene reči. i. iako izbodena. veštim pokretima tankih prstiju raskopčava na prsima dugmad. onim suvim. istovremeno mi se kandžajući o peševe oficirske dolame. pogotovu što se na pedesetak metara ispod obale. a u njemu je moj komandant. kome ova žena (a ne znam šta mu je: sestra. jer ga truje. no ne uspevam da je se otarasim. i sve nezasitijim prohtevima. zvanog Pupunjak. i ja bih da je se ratosiljam. svalim se u šiblje. a da ona. zvani Aga. Cimajući se iz sve snage. ne sme biti daleko od rata. jer ona.grudu). što ona koristi da me dugim i lepljivim poljupcem ostavi bez daha. dok su kraj bujaka promicali Gavrilović. u Topliku. primirivši se. i (kao i nad klavirom) maše . netremice. dojke Donke Trlice. tako da u trenutku kad se iz pontona zaori pijana kozačka poskočica. crni torpedovani ponton. pod divljim nasrtajem mog ujaka Peše Marinkovića. sve većim. užasavajući se smrti. i to baš sada kad mu smrt lebdi nad glavom. iza njih major Dragutin Gavrilović. padajući. znajući da me sledi kao bela sen. i on bi (video sam) da je se otrese. gospođa odgovara zadihanim glasom (kao da je od nekog bežala čitav dan) da joj je život razoren. zajedno s njom. gledajući me.

izvijajući tankim obrvama. Hvatam ga za nogavice. o putovanjima. upitavši me. o udaji (ne govoreći za koga). Pokušavam da mu objasnim. te kažem. a zatim. na šta on strasno odgovara da je rat ponajpre igra. jedino ljubavna igra opojnija je od ratničkih igara. posedali u čamce. ali preda me izranja obaveštajni oficir Petar Kluge Aga u pratnji dvojice vojnika. možda. kraj »sentetjena«. poludeo. čim Rusi kroz minski baraž otvore put. jer u rovu nalećem na mitraljesko gnezdo.uzanom glavom šibajući levo-desno kurjucima crne kose. da moram kapetanu Arlaupoviću. koji nose svežnjeve plavih austrijskih uniformi. kada se brani otadžbina. osvetljavan povremenim ledenim bljeskom šištećih raketa. po njemu. dodaje. ne sklanjajući pogled sa bele prilike na grudobranu (koja. a sam. ne skrivajući radoznalost. na šta mi ona. uz tiho kašljucanje. kad narod krvari i grca u agoniji poslednjeg nadljudskog napora da se očuva sloboda i samosvojnost Srpstva. kažem. gleda u mene i začuđeno i podsmešljivo. iz kojeg se spasavam u poslednjem trenutku na taj način što. pužući. nalakćen na čelični mitraljeski štit. Zar i u ratu. a ja srljam kroz tranšeje kojih sam se dokopao kao davljenik obala. naglo iščezava). i. odgovarajući joj preko epoleta da rat ne trpi izdaju. Krećem za njim. i tako me stavlja u bezizlazan položaj. sad. onako dugačak i mršav kao zmija. ali ja ne stižem da joj odgovorim. ispaljenih s Ratnog ostrva. prestaje da me sluša. poguren. koji. pitajući ga s besom kuda će. no on. zaveslali ka levoj obali Save. na šta mi on s cinizmom odgovara da život jedino kroz igru ima smisla. ali Aga. zarad signalizacije. gde bismo se prerušili u Austrijance. trčim kroz . jer je isto što i kocka. i da glasom očajnika mrmlja nešto o svom životu. najednom tone u tamu i iščezava. budi zaspalog Francuza da dežura kraj oružja. a zadovoljenje radoznalosti. saopštava da je on to pitanje već rešio. ne dozvoljavajući mu da se udalji. odgovara da nema veće izdaje no što je život može načiniti nad ljubavlju. i. i. upućuje se uz nasip. na Aleksandra Trajkovića. pa ni izdaju tuđeg poverenja. maše glavom ka nestvarnoj silueti na vrhu grudobrana. zahtevajući da smesta odredim petoricu najspretnijih vojnika i sa njima se spustim na ušće. o nužnosti suprotstavljanja ratu životom i ljubavlju. naslutivši komešanje u rovu. jedna je od najzanimljivijih igara. kad se gine. otevši se. naslućujući moju nameru. šta se to u prvoj borbenoj liniji dešava. u štab. zastavši na grudobranu (vidim je po belasanju duge haljine). igra više od svega drugog što je čovek izmislio. ali kocka u život a ne u novac i u imanje. Ne određuje mi se tuđa sudbina (pogotovu ako je u pitanju život ili smrt). i. i da nije. ne bih li gorku obavezu odložio (radije: otklonio).

konjušara iz Ljubičeva. ali obojica predlog odbijaju. i borili se do poslednje kapi krvi. zagrajavši. predlažem mu da u izviđanje krene sam. iz Vela Luke. i navlačimo . ali ja ga vraćam. Gruja Vasiljević. inače ribara. nervoznog. zemljoradnik iz Klenka. narednik Gavra Radulović podiže ruku u kojoj drži dva barena krompira. žilavog mladića od dvadesetak godina. istovremeno mi se približavajući s puškama okačenim o ramena. u hladnim kazanima. žvaćući ogromnim. sa Aginim dobrovoljcima. podignu ruke. i jakim šakama stezao pušku uz obraz. sve ređe parane šištećim raketama. prsima oslonjen o grudobran. do ušća blizu torpedovanog pontona. Pitam: ko zna da pliva? — i od prijavljenih opredeljujem se za Bogdana Cvijića. odnekud. pažljivo nišaneći. što on prima mirno. noževima i golim grudima suprotstavili germanskom napadaču. Posle njega. njihova odlučnost podstiče još dvadesetoricu da. koje sprovode dvojica do zuba naoružana komita. a i četvorica dezertera. Potresen. a sina neka ostavi u rovovima. temeljit majstor i štedljiv domaćin. ni trenutka se ne dvoumeći. grcajući. iz guste tmine. Istog časa. povukao obarač. te sam se opet obreo u položaju da iz veće grupe izaberem dvojicu. i. mahom oficirima fanatičnog sjaja u očima. koja je. i prilazi mi bez reči. kao što je i do sad bez reči kopao rovove.rovove. ove večeri dopremljena na položaj. konjastim vilicama tu jedinu hranu. pre no što bi. istovremeno podižući »kokinku« sa grudobrana. a bez gneva sinovljevo pismo ispisano sakatim rukopisom. gazeći do kolena kroz plićak. te je morao mene moliti da mu ga rastumačim. i da su vuci u toru poklali ovce). i za kršnog Dalmatinca Stipa Omčikusa. obraćajući se tiho. kao što je bez veselja primio vest da mu je kći rodila unuka. guraju ruski inženjerci. a tiho. s ostrva Korčule. begunca iz XX austrijske mornaričke regimente. Brzo. i sam se prijavljujući u dobrovoljce. potkivač iz Loznice. ukrcaju u čamce. na dvadesetak metara odavde. tražim dobrovoljce za noćno izviđanje neprijateljskih položaja. koje. izgubio Nenada). u kojem mu naslednik saopštava da bi se odelio od oca. da se presvuku u austrijske uniforme. gotovo ravnodušno (i bez roptanja i bez radosti. privodi mi starijeg sina Predraga (iako je jutros. ukopani u pesak i raskaljanu zemlju. nosio potporne grede. skidamo svoje. ide k meni. Prvi ustaje Paun Vitošević. među uhapšenima opažam i Joleta Kljusu. pribiraju ostatke snage da bi se ponovo kuršumima. povevši ih zajedno s Agom. bombama. i. još jednom ga naimenovavši za svog zamenika. ne pretvore u večnu nam postelju) i. saplićući se o udove pospalih vojnika (koristeći predah. dok god se ovi rovovi. niz strmen. Javljaju se. da metak ne ode uludo.

i šuljajući se ka reci. dok. sinj u licu. sve vreme. niz obalu. pre no što će ući u čamac. upirući prstom u stasitog Pauna Vitoševića. pred svima. i ubijaju me. vise protivbrodne mine. kazna bila oproštena. pridružujući se našem zadatku. i da kraj torpedovanog blindiranog pontona sačeka naš povratak. a Aga baterijskom lampom. i objašnjavam ko je ulovljeni civil. ploveći ustranu po olovnim talasima nabujale Save. zauzvrat. tvrdoglavo nastavlja da oblači austrijsku uniformu. razmiču plute i žičane niti o kojima. što major odmah prihvata. vode Aleksandra Trajkovića: zgrabljen za ruke. poput kose tavanice. gustoj kao smola. spuštaju s vrha kalemegdanske tvrđave do vrbaka na levoj savskoj obali. a u Joleta Kljusu. i. s predlogom da. kao zaštitnicu. za to . kaže da se. pod zracima reflektora. potopljene. video kako. on. ali on. Spazivši ga. želeli da iskupe svoje grehe. signalizuje kapetanu Arlaupoviću paljenje reflektora. prljava odeća svučena s mrtvih tela). otimajući se. zahteva da se svuče i ustupi mu uniformu. što među uhapšenike unosi nemir. a zatim ga čuo. sklonom podvalama i zabušavanju. obrativši se. sagnut. nit sa bilo čije strane). u koju bi jedino mogao da uđe. ka nama spušta major Gavrilović — vidim kako se približava njegova visoka. na jedan od čamaca postavi »sentetjen«. prašte pucnji i zunzore zrna iznad naših pognutih tela.austrijske uniforme (gadan osećaj zateže mi kožu od pomisli da je ova izgužvana. ne bi li im. za trenutak. koje su tesne. turoban. što se. dok se stazicom. i namrgođen. šniram uzice na cokulama. slično razdraženim rojevima zolja. zatim naređuje ukrcavanje i komitama daje znak da se sa dezerterima udalje. i odahnuvši (iskašljujući se suvo s dna bolesnih grudi). samo u košulji i u dugim gaćama). mesnata figura. da bih. u slučaju da budemo otkriveni. prerušenog u artiljerijskog feldvebla. napustivši mitraljesko gnezdo. ruski inženjerci. osluškivao njegovo brzo i šumno disanje. uputio ovamo. ustiju začepljenih snažnim šakama. Paunu Vitoševiću naređenjem da svu odeću i oružje sakupi na jedno mesto. a Trajković. a komitama — da dezertere vrate u zatvor. uperenom ka zidinama Stare tvrđave na severnoj strani Kalemegdana. posrćući kroz šikaru. Gledajući ga kako se tu. počinje da razodeva (ostavši. osvrnuvši se. došavši do reči. i ja i Petar Kluge Aga prilazimo mu. straže. međutim. priskačem komandantu. pokušava da dođe do vazduha. nameravajući da ga odvratimo od bezumne odluke da napusti komandu središnjeg odseka Odbrane grada i krene u neizvesnost. odakle. jer uz iznenadne prigušene krike i komešanje. odgovora nema (niti s majorove. neočekivanu smelost da se majoru oglasi molbom da bi oni. U tmini.

i. i ja. prepelice ili šljuke. zajedno sa unucima gazda Bore Stavreva. vidim ribe. i davnih školskih dana. u šarenom smučarskom džemperu s visokim okovratnikom priljubljenim uz vrat. sa stricem Ranđelom. po pomeranju svetlosnih snopova sa severne kalemegdanske utvrde ulevo.vreme Aleksandar Trajković. čujem pljusak kapljica s vesala. i grčevito . u gospodskim pantalonama s manšetnama. ujednačeno disanje prerušenih ljudi. ukrcavaju mitraljesko postolje. po Sejmenskom dolu. i francuski pomagač mitraljesca pod šlemom. abadžije vranovačkog (s njima sam spavao u istoj sobi. išao. uz pomoć straže (koja mi je školskog druga malo pre hapsila). do pijace. šalju rojeve olovnih kuršuma. sprečava smrt da se mene takne). da se bližimo suprotnoj obali i usecima kroz koje se voda izliva iz Save u kanale. pod vrbovim žilama. dok ja u pauzama. zbunjen svojim telom. gazeći u sve dublju noć. a major. ili. bez i najmanjeg šuma. što u crno nebo. kraj sebe. preleću preko sablasnih krošnji ogolelih topola i vrba). cev sa vodom za hladnjak. presecano nemirnim reflektorskim zracima (svetlosni vrhovi. ka srušenom železničkom mostu (što dalje od mesta kome smo. svako jutro. kao hladni pipci. osluškujući mljackanje vesala. a u granju čujem kako raste svaki list. a sada u potrazi za »jezikom«. milostiv. prekrstivši se. sav u grču od hiljada htenja i nemira. Bile su to mirne i tople noći pune tajni. neusklađenih pucnjeva. te mi se činilo da u virovima. u kome sam ja sa četvoricom svojih dobrovoljaca. rastajući se ispred hotela »Marselj« — oni se Ulicom Timočke bune udaljavali ka gimnaziji. evo. čamcem. između rafala i haotičnih. da se momci šunjaju za devojkama kao tenci po ukletim brvnima podno Ciganskog groblja. kroz svoj. sa pramca Agine šiklje. što mi se otimalo u želji da sazna skriveno i dosegne nedokučivo. štit i magacin pun metaka. niti previše uzbudljivi. u plitkim lakovanim cipelama. već nazad. prisetivši se Zjapine. još se nisu razišla sela. u čamac. i tišini prosecanoj s vremena na vreme kricima vodenbika. ne bogzna koliko dugi. usmereni pramcima naših šiklji). mislio. Trajković i Francuz uskaču u čamac. ne osećam da se krećem napred. složno potežemo vesla. iako svestan. mrežom reku — tada loveći ribu. a ja ka pivari i Srednjoj trgovačkoj). do današnjeg dana. i kada sam. zagaćujući. šunjao. ali mio mi. kad su psi iz daleka javljali da na Zmijancu. u mraku. ili u Vrbovači. Svi se krstimo i Bogu molimo da nam poduhvat uspe. kada sam se. kao što. po ušću Zjapine u Timok. da na svetu belom ne postoji ništa čega se ne mogu domoći (a. noću. izašav iz minskog polja. Vranovca. zatim. voljeni. ispruženom rukom naređuje da se krene. Savaot se postarao da ne dotaknem žensko telo.

što je. stric Ranđel spusti bocu vina i bardak pun rakije (dok se po brdima razlegao majčin lelek i otegnuto zavijanje narikača). u raku. i. rzanje konja. slični hitrim senkama. preliva ga crnim vinom. više nisu pripadale meni. nema i koljiva (jer je svetac živ). ozbiljna lica. prteći stazicu kroz zavejani vinograd. kao i velike. pored sveće i slavskog kolača. mrmljajući molitvu sebi u bradu. u ritmu tupana. a rado sam ga u slast kusao na Svetog Jovana (tada sam. sem osipanja kapljica sa vesala. ka austrijskim šatorima. na moje zaprepašćenje. bratom Simom i sestrom Ljubicom. i povremene njene cike i vriskanja iz stegnuta grla. očevoj slavi. iskopan pored deda-Jotinog nadgrobnog spomenika sa zlatnim slovima i velikim kamenim krstom na vrhu. već uljezu. željan majčinog mleka. poneki pucanj. radoznalo ali i sa zazorom osmatranog mojim trogodišnjim okom dok sam kružio oko kolevke. ocem. obučenog u karirani sako. a kraj sanduka. dolazio ujaku Peši. s majkom. netremice motrio na svatove i poslugu. kroz kukuruzovinu. na Svetog Aranđela. povela mati (uhvativši se do Milana Bosmenza. i u pumperice svezane ispod kolena). koji. nema duž leve obale Save (niz nju se spuštamo poput seni) nijednog drugog zvuka — sećam se jedne slične mirne i tihe noći kada se rađao moj brat Sima. iskaču na obalu. zvižduk. širokim pokretom seče kolač. pri tom. koje. katkad. ganut. iz daljine dopire sporo kloparanje železničkih vagona. da sanduk s očevim telom polože u grob. pa ipak. poremetio slatki sklad ranog mi detinjstva. Ali kako je životni sklad trenutno stanje koje se rastače kao magla. i opreznih očiju. na njegovo krsno ime. kao i moje detinje žalosti što na stolu. a iz prve šiklje Petar Kluge Aga i njegovi oficiri. igrajući. pre no što je zatrpaju. Tako se. tako se i sećanja raščinjavaju na tanka povesma čije niti strepnja piri među vrbe kroz koje se nečujno zavlačimo neprijatelju u pozadinu: ne vidim ga. jedva . ploveći kroz noć. tople i meke dojke. za razliku od tišine u kojoj. prema običaju. što je. zajedno s ocem. i osluškujući. lomi i celiva. svojim neotklonjivim prisustvom. u ušima mi rokću vlaške bande sred naše avlije na svadbi sestre mi Ljubice. Kraj dolapa prestajemo veslati. s noževima među zubima. dok se pred očima vije kolo koje je.čuvani jedini život. kao što me jablanovi duž savske obale podsećaju na isto vito drveće kraj zjapinskog groblja. za čiji je rever zadenut ruzmarin. odšunjavši se. čiji je pogled. u čijem sam treperavom hladu čekao. mladoženje. dotičem pop Živana. u taktu pocupkivanja. trebalo da iskazuje veliku radost. škripu snega pod opancima). začujem udaljeni glas na nemačkom. koja je bila proburažena cikom tek rođenog deteta (novog stvora). oštar zveket gvožđa o gvožđe.

sačekuje. otvorio mitraljesku vatru. promakav pored ruskih čamaca. svezavši ostalima ruke. u obližnjem logoru. osluškujući. izazvan praskanjem varnica s leve obale. u pravilnim nizovima. da primetim ustumarane vojnike kako pokušavaju da. za trenutak. a mi. sigurno opažaju šiklje. i obreli među neprijateljem). i to nam. što je moguće brže. kroz tanke zidove. iščupamo iz matice. Već smo na sredini Save kad izbijaju na obalu. uđemo. šćućurenih iza spremnog »sentetjena«) šunjamo se ka baraci i opkoljavamo je. bez ičije komande. poput duhova. naspram užarenog beogradskog neba. licem okrenut obližnjoj baraci. i našim čamcima. pravo na ratni brod. kao vodena neman. izroniv. iznoseći osmuđene ili dimom podavljene oficire. velikom brzinom. izlećemo u noć. kapetanom Agom i . žamor pripitih oficira. zapomažući. nije. uz tresak slomljenih vrata provalili u kantinu. a zatim. u minsko polje. S vremena na vreme. izazvavši. krenuli na razne strane. i u red dovedeni reskim uzvicima svojih starešina. dok god se iz voćnjaka ne začuje krkljanje preklanih straža. i. istovremeno ugase vatru. ali ne kreće. u kantini. prominu pored mesta na kojima je obala niska a rastinje proređeno. da bi. čiji su prozori jarko obasjani. upozoriv lajtnante. rasplamsava se požar. Trajković cev mitraljeza okreće ka monitoru. Udaljili bismo se neopaženo (kao što smo se. ali. na nesreću. dok nas major Gavrilović. pisne li. Svi do jednog (osim Aleksandra Trajkovića. i dajem znak da se vesla brže. razbivši mu kratkim rafalom reflektor. i iz barake izleću. i da. hitamo dolapu. oblacima zaptivenog noćnog neba.primetnim u obližnjem voćnjaku. neobjašnjivo kako. ogroman i crn na obali naspram niskog. osuvši na nas rasutu i nepreciznu paljbu) da Trajković. Slutim opasnost. uspevam. i njegovog pomoćnika Francuza. omogućava da se. na nas se usmerava nemački monitor »Ens«. šarajući reflektorom po talasima. te naše čamce dohvata matica. i feldveble (među kojima su dva majora i jedan potpukovnik) da odlože oružje. ubrzano se vraćajući Savi. s naperenim puškama. čim su iz žbunja izronili Aga i njegovi crnorukci (otirući krvave noževe o travu). iz tmine. koju smo tek napustili. pobiti do poslednjeg). besno veslajući. istovremeno iz skrivenog rukavca. i verovatno bi se naš poduhvat okončao bez žrtava (iako. Bez oklevanja. uzbunu i haos. noseći ih. da Aga i crnorukci izvedu potpukovnika i majore. trče po puške. i trkom. zverajući kroz granje. kad nam šiklje. uz snažne zaveslaje. noge i usta (a kuvaru zapretivši da ćemo ih. i tako otkrio položaj naših čamaca. smireni. istovremeno propustivši šiklju sa majorom Gavrilovićem. izmakli se u stranu. da bismo. upaljeni kuvar i još neki podoficiri.

Tonemo. . Tad sa monitora otvaraju paljbu iz svih mitraljeza pogađajući. izranja. odnose ka Dunavu. i. i s njegovim crnorukcima). na moje oči. jer sa monitora. Hvatam ga za kosu. pokušava da se domogne obale. ne oklevajući da se bacim. ili se. zemljodelac iz Klenka. mitraljeskim zrnima.ulovljenim »jezicima«. nemački marinci ubijaju svakoga ko se zatiče u reci. i on. polumrtav. i on bi me sigurno sustigao da na dvadesetak metara od mene nije naleteo na minu. Vičem Predragu da napusti čamac. gledajući me. slična sablasti. na laktovima i kolenima. izbacuju. no veslo s ruskog čamca što. avaj. trza se stari Gruja Vasiljević. iz topa. pored njega. paralisan sve bližim i sve zastrašujućijim obrisima motornog čamca. isplivavam. leži Stipe Omčikus — ne znam da li je ranjen ili mrtav. presamićen. kartečom. no ne stižem. pada. u vodu. zatvorivši brešu. Ova eksplozija kao da je znak za dejstvo neprijateljskog topovlja: sa svih strana. uzmiče ka Ratnom ostrvu. vidim kako. duž leđa. poput svetlosnog buketa. s Gornjeg grada. i ja puštam Predraga. u trenutku kad podiže ruke da bi se bacio u reku. na obalu u blizini torpedovanog blindiranog pontona. oštećen britanskom kanonadom. kao klonula sveća. u talase. obliven krvlju. ispaljene. no. Voda kulja u šiklju. i cokula punih vode. i. on se ne miče. pa. izrešetano. ka školskom drugu. nogu do kolena u vodi. gađajući iz pušaka. Kalemegdan i Savu. u naš čamac. Bogdan Cvijić iskače iz čamca zajedno sa Trajkovićem. Francuz se ruši i tone kao sekira — njegov šlem. uspravlja se nasred čamca kao da se budi iz dubokog sna. na ivici sam snage. dok god sa kalemegdanske tvrđave ne sinu reflektori kapetana Arlaupovića i osvetle monitor na koji se istovremeno sručuju granate 120 milimetara. na peščani žal. i ja. telo Aleksandra Trajkovića. ne bih li saznao šta mu je. za njim. natopljene odeće. da talasi. na dnu. talasi. ali seljače. kao kakav tanjir. shvata da nam je jedini spas u plivanju. Bauljam. Plivam iz petnih žila. kasno je za bilo šta. unezvereno pilji u umirućeg oca. spuštaju u Savu motorni čamac. okrenut naopako. uvija. možda ranjen. ali. jer iz šiblja. zabljesnut svetlom. što. da li je živ. Ne znajući šta je s ostalima (s majorom Gavrilovićem. ne slušajući me. podno tranšeja prve borbene linije Odbrane Dunavskog keja. raznesene glave. kroz noć sve žešće tutnji kanonada nemačke i austrijske artiljerije zasipajući granatama Beograd. u bljesku eksplozija. sagoreo u strahovitoj tutnjavi. ali. udara me po šaci. utopio. uništivši oba čamca s ruskim inženjercima. iz britanskih opsadnih topova. njegovo se telo. plivajući ka obali. na nepunih stotinu metara ispred mene. a onda. te vidim. poput orgulja u katedrali. s Petrom Klugeom Agom.

tako . da bih ga obavestio o neizbežnom mom odlasku u Komandu puka. za koje me. strahovita eksplozija baca u nebo hiljade kilograma zemlje i blata. na svoj užas. stoga Paunu Vitoševiću naređujem. i jurim (prolećući pored vojnika što. kratkovekog. čini mi se veća od planine). prihvataju se. zbiva. Presvlačeći se. što on smireno i u skladu sa svojom temeljitom naravi. kao i za sve druge. ali. čizme i revolver u kožnoj futroli. shvatam da ne znam ima li ikoga na njoj ili nema (to jest: da li Komanda zna šta se na Ratnom ostrvu. ja. kundacima. Ne verujući da su iščezli. ne bi li smo. i.žena u belom: nagnuvši se nad Trajkovićem. bledi i mamurni. I pre no što je granata teškog »merzera« od 405 milimetara eksplodirala na pet koraka od njih. ukoliko su pod zemljom još u životu. da me sledi. gomilama peska i izmenjenim izgledom čitavog našeg odbrambenog položaja. istog časa. slično eksplozijama. bubicu ili travku — vezuju zamršene niti Usuda i slučajnosti. vratilo svega pet). pogledom tragam za narednikom Gavrom Radulovićem. ili ne zna). on. među neprijateljskim jedinicama. ja. za svakog živog stvora — životinju. najedenoj prvim surutkastim sivilom jesenjeg praskozorja. otkopam. saznajem da su major Gavrilović. doprativši me do podnožja bivšeg brodarskog vetrokaza oštećenog ponoćnom kanonadom. natovaren srpskim uniformama i oružjem. grobnog sna. vidim da moj školski drug podiže ruke. pretvara u iluziju. daskama. saopštivši. da je obuhvata oko pleća i privija uza se. svojih oružja) u nameri da delove II čete pozovem u pomoć. koga nema a ko je preživeo. uraganskim eksplozijama otrgnuti iz dubokog. zajedno (ašovima. ona ga grli. dva oficira (od kojih je jedan ranjen u ruku). prosijavaju. opazivši pri tom. golim prstima). priskačem humci (nastala u magnovenju. prekinuvši ga u njegovom raportovanju. kao u magnovenju. uskačem u tranšeje. i zarobljeni »jezici« već u Komandi X kadrovskog puka. u stavu mirno. pred izrovanom obalom. razgrnuli zemlju i otkopali bolesnog mladića i ludu ženu. u noći. ali moja namera da ih. crnu poput mastila. patrljcima polomljenog granja. obaveštajni kapetan Petar Kluge Aga. železni skelet naše osmatračnice. pa zato. delići Vitoševićevog raportovanja (te tako shvatam da se od trinaest ljudi. Međutim. svestan zablude. i tako. i zatrpava ih. dok mi kroz svest. bezumna moja namera ometena je iznenadnom pojavom Pauna Vitoševića: izranjajući iz uskovitlane tame. zverajući umornim okom po ukopima i grudobranu posednutom jadnim ostacima još umornije. letvama. beznađem satrvene i sa smrću pomirene vojske. i čini. pruža ka meni moju potporučničku odeću. istog časa se. ipak. koliko je brojalo Agino izviđačko odeljenje.

uputili se na položaj. može opstati). s jutrom. u kamenitoj uvali kraj kuće. na pukovskom zatvoru. ne znajući kuda će. požari proždiru drveće. dejstvo britanskih haubica biva sve ređe. samo uz njihovu pomoć. uoči prvog mog putovanja u Beograd. čim izvrši prvi deo naređenja. u Hercegovini. do svanuća. vratnice polomile. kuda se upućujem zarad nabavke novog telefona (ukoliko se do te skupocene sprave sad uopšte može doći). na nekoj postaji kod Bileće. i trzam se. i usred ratnog pakla. u ovom krateru. i. zaklonjeni od noćnog bombardovanja. vratim li se iz Štaba. u kojoj nikad. mati mi ga. obraćam Vitoševiću s naređenjem da. uz pomoć prstena i konca. potpuno uredivši uniformu. sada pretvorenom u crno. kada je. i kao kolomaz gustim mislima probijajući kroz kazivanje komita. daleko. i eksplozije jače no prethodnog dana (iz oficirskih čakšira vadim težak očev sat s poklopcem na čijem je srebrnom ovalu ugravirana lokomotiva: doneo ga je sa svog poslednjeg frentovanja. u preskocima. u zidinama kalemegdanske tvrđave. sa koga. a oni. i tu. uskoro. gusti dim. kanonada je sve žešća. Ne mogu ih ostaviti na mestu na kome su se zatekli (ne znam zašto. nije bilo ni kapi vode.da u zaklonu. dajući glavom komitama znak da me slede. bunar na dubini od osam metara. a posle očeve smrti. a onda. ćuskijom. između eksplozija. od kad se zna. ne mirim se s napuštanjem utvrđenih životnih. da je Jole Kljusa pobegao. dok se rano jutro sasvim ne izbistri. zastire vidokrug. ne nalazim ni telefonistu ni telefon. krećem ka Nebojša kuli. dala. Pitam šta se zbilo i otkud oni tu. u sedam nas sati bacaju pod bedem pre nego što stižemo na Gornji plato. samo častoljubljem sprečavan da ne napustim pakao naše ratničke agonije i ne . zato se. i dalje drži komandu nad četom. usred uraganske paljbe neprijateljske artiljerije. drugo. što znači: i vojničkih pravila. već pažljivo motri na neprijatelja i osmatra svaki njegov pokret. iskopao. Žurim. blatom zatrpano grotlo. ona i ja. uspne na osmatračnicu. a detonacije neprijateljskih projektila zaglušujuće kao tutanj gromova u najraspomamljenijem letnjem nevremenu: zemlja ključa. do mog povratka iz Štaba. među kojima — vidim — nema Joleta Kljuse. pronađe narednika Radulovića. da su se. dobio ga je na poklon od jednog železničara. jer verujem da se. shvativši. da se. da bi mi. ponovo ulovljen u mišolovku ružnog strahovanja za goli život. sporo se svojim zatamnjenim. s tim da odozgo. već dvojicu komita i četvoricu preplašenih dezertera. prvo. i ostali. da ne bismo zakasnili. ali. i saopšti mu da. Ali. ne silazi. sve to saopštio. kada je svaki naredni trenutak istovremeno i nečiji kraj. među svoje. navodno. kuljajući kao iz kakvog vulkanskog grotla. na voz).

te se trgao i. ne razmišljajući. Treći. a mlad — mlađi od mene. niska čela i nosa iskrivljena u stranu. iz plićaka. saznavši. i samrtnika odvezao u bolnicu.pobegnem s Kalemegdana. potopljenu konoplju. on govori sporo. branim se od ujeda ljutih dimova što smrde na barut i eksploziv. saznavši da detetu nema spasa. i otezanje (kao kad se čupa bolesni zub). međutim (kune se i gleda u mene molećivo. što su pošli na pojilo. dovode mobilisane. da bi video mladu s kojom se beše uzeo dan pred mobilizaciju. i iz Beograda. kao da bi da nadjača riku eksplozija. te su ga. nije digla s toplog loga. da je ciglanu. jedne noći. na okuci. našavši je samu. dugo ćuti češući uvo. plav. nema više od osamnaest godina). i. umesto nje. i mlatarajući rukama) žena zamolila da. konjskim kopitama i točkovima komordžijskih kola. u godinama. našao sina kako se guši. i odatle. i stiskanjem zakrvavljenih očiju. zamajane oko rakijskih obloga. ništa učiniti). uz muku. u svoje selo. tek . spavajući dok god ga. crn. kraj nje — opojne i slasne do izbezumljenja — i ostao. i učinio. nisu nečiji volovi. marširajući kroz Obrenovac. znajući da vojni transport neće krenuti pre zore. kazuje brzo. proglasivši ga beguncem. uhapsili. našli posle tri dana. čim se vojska udaljila gromajući. mada zna da ja ne mogu. u kojoj je. koji mi kolju beonjače ranama bolnijim i od posekotina naoštrenog brijača). pitajući se: u kojim prilikama im je petlja popustila te se dali u beg. onjušili po licu. da bi. u koju. Sramota me je da me vide u grču i drhtavici. vičući piskavo. drugi. proglasivši ga vojnim beguncem. preko vrzina. kad se tome najmanje nadao. glave sićušne i žute kao orah. i gutajući reči. kako za ostale tako ni za njega. cokulama. svratio u nečije dvorište. kao što su to ova četvorica bednika imali snage (u nedostatku hrabrosti) da učine. manuvši se konoplje. rođen u Kladovu. izvadi. upregao je kola. hteo napustiti za manje od dva sata — samo da obiđe bolesnog sina: kupao se u hladnoj reci. zaždio. svratio je u obližnju mehanu. trepćući (treptanjem. što je. ali ga (tvrdi. odjurio kući. i nazor). koji bi najradije ostali sklopljeni za navek. i. s Miroča. pod izgovorom da mu se mokri. na pojati. sav u dronjcima. sutradan. pa dobio zapaljenje pluća. da je jedan od njih (gledam ga: mršav. dok god ga patrola. po kaldrmi. glavom bez obzira. kraj Đerdapa. nije mu jasno kako je usnio kraj reke. ka Ubu. Nasuprot Ubnjaninu (sav u grču. gledam njihova kajanjem i beznađem unakažena lica. pijanog. uveren da će se neopaženo vratiti na ciglanu kao što se neopaženo iz nje i iskrao. i kakvi su ih razlozi na prokleti izdajnički korak nagnali da pod noge bace obraz i čast? — pa pitanje i postavljam. te s ogromnim naporom rasklapam očne kapke. na ivici očaja. no. u njoj. visok.

na domak britanskih topova (njihove cevi — kojima. i levicom. ni na koji način. u kojoj se. desnice otkinute eksplozijom. snažniji od zemljotresa. ostajući stisnutih usana kao da je bez jezika). ne stideći se. pa podvezane. na sanduku s municijom. leže mrtvi ili teško ranjeni Englezi. pa. proverivši. i ispod municijskih kara. u Štabu saslušavanje »jezika« je završeno. od njega. koje me bacaju u jendek pod podzidu. nogavicu. uhapšen zbog krađe svetih relikvija iz varoške crkve. da. Ali. uz greben. jer izbivši na plato. a plotun. odseca. kao iz zaboravljenog sna. ispod lakta. da je odavde. elemente za nišansko gađanje. samo Aga sedi u uglu. zatekla njegova četa. A o četvrtom. iz Beograda. i nikog više u hladnim i vlažnim kalemegdanskim lagumima nema — ni majora Gavrilovića. pod hrpama zemlje i kamena oburvanog sa starih bedema. od komite (a ne od njega. Što i činim. Uspravljam se. na maršu prema Drini. čim su. u rovove. u Toplicu. no ne saznajem ni zašto je krao. svakog na po jedan top (a i sam se namestivši iza poslednje haubice). i ja. nalećem na klanicu: u ukopima. a ni svoj glas kojim naređujem novo punjenje. da je u Azanji. nespretno držeći nož. ne mogući očima verovati: teturajući kroz dimove. bliži se britanski . pre no što ću ih ostaviti. u Komandu Odbrane. nastave paljbu bez mojih komandi. jer mi u sećanje. s ranjene noge. prikradajući se odozdo. od haubice do haubice. ustumarani oko teških oruđa. te izlazim zaglušen novom salvom nemačkih granata 305 mm. saznajem da je major. i da ono zbog čega sam došao zasad (a možda i zanavek) nema ko da mi da. i vidim. odgalopirao u Beograd. rezervni pešadijski potporučniče prvog poziva vojske Kraljevine Srbije. pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. pod Nebojša kulu. zarđalom žicom. zaglušuje mi uši. ne bi li zaustavio krvarenje i iz butine. promrmljao. na svoj borbeni položaj — to je tvoja dužnost. na lafetima. s majkom. samo jedan od njih. vidim gladna i gluva grotla — zure u jesenje nebo kao slepačke zenice). i da se zaklope zatvarači. pobegao. i odmah se vrati na Dunav. komandiru II čete Drugog bataljona X kadrovskog puka. kod ranjenog. na selo. uzjahavši konja. rasporedivši komite i dezertere. ni jauke engleskih ranjenika. s mržnjom. ispravljajući balističku putanju. i komandujem: paljba! — te oni potežu uzice. tiho razgovarajući sa svoja dva preživela oficira-crnorukca. na engleskom. ne čujem ni detonacije neprijateljskih granata. i novi plotun. čujem. jer me gleda hladno. sedi na gomili ispaljenih čaura. tako. naređujem da se u cevi ubaci po jedno zrno. navire zov ratničkih obaveza: Živadine Jotiću. trčim. pohitaj u Štab po telefon. prošle godine. Austrijanci prvi put napali prestonicu. Pomoravcu iz okoline Jagodine.

držeći ga za okovratnik. zaglušuje reči (a ni zato što nam se. Jedva govoreći (od iscrpljenosti. a Jole. da je Ciganin (gipsy). saopštava mi. od kojih zemlja pod nogama drhti kao da je zemljotres. no i za mene. na njegovo preklinjanje. oslonjen o zid s kojeg. obnevideo od besa.poručnik Ričard Kompson. ali mu je poručnik Kompson revolverom preprečio put. posrće. i sa živih i sa mrtvih. onako ogroman. na kalemu kruške ili trešnje usred našeg vinograda. kao paspalj u mlinu. slaninu. s mukom. prevezan. shvaćenih (i jednih i drugih) kao ispoljavanje različitih vidova varvarstva — ja mu se. ikonice. po kosi mu. u ruci revolver šestougaone cevi marke »wimbley«. gura. Sara Štern i gospođica Anabela Benbou. čistači parka držali limene đubrovnike i brezove metle) da se opravdam. na bojište) uvredljiva za zemlju u kojoj živi i za narod koji gine za slobodu svih. šamaram dok god mu iz kljunastog nosa ne line krv. u tesnu. ali i od zaprepašćenja da je tako nešto moguće). od grla do pojasa. lebdeći usred dima kao u kakvom tegobnom snu. ne samo zato što mi dugi niz strahovitih detonacija. da me poručnik više ne sluša. dukate. no. svu noć. zakrvavljenih beonjača. zagrcnut osećanjem nemoći i stida. zasvedenu nišu u bedemu iznad crkve Svete Petke. pa i njega. spasavajući ga hapšenja. u kojima je nerazumevanje mog očajničkog gneva poistovećeno s nerazumevanjem Joletovih postupaka. Gubim glavu. dao se u beg. držeći. jašući kroz požar. i. doveo. go do pasa. upirući mu ga u leđa — Joleta Kljusu. sakriven u previjalištu među ranjenicima. namrgođen i ljut poput Kraljevića Marka — komandant mog bataljona. obmanutog i sve vreme vučenog za nos. sa sanitetskim torbicama u rukama. debelim naslagama zavoja (kao letorast rafijom. a onda mu glavom tučem o zid ne slušajući njegova preklinjanja. ogrnut. pokunjenog kao pas. ovamo. povrh obnaženog grudnog koša. u Zjapini). ispred sebe. dotakne s ukočenim. a sa druge. obraćam drhtavim glasom. major Dragutin Gavrilović) već zbog toga što neprijateljske granate velikog kalibra od . pri svakoj detonaciji. dolamom prebačenom preko ramena. prstenje. krao sve što mu je dolazilo pod ruku: tajin. pokušavši (dok Joleta. trezneći se. posrćući od vazdušnih udara. vidim. bliže. prepadnut. dok ga jedan bolničar nije primetio. malo dalje od male drvene cvećarnice — u niši su. dograbivši ga za ofucani gunj. te. i naglo — prestavši da ga udaram čim mi se pogled. srebrne tabakere. sir. neskrivenim gnušanjem ispunjenim Kompsonovim očima. prvo ga. obaveštavajući ga o prilikama pod kojima se Jole Kljusa obreo na ratištu. veju malter i prašina. sasvim slučajno. s jedne strane. ne samo zato što je bezočnost čoveka (kojeg sam ja. guram. u mirno doba.

što stradamo. sveobuhvaćujućih vizija. odvaljena ko zna kad. ona — padajući. oslobode li mu se grudi odeće i oružja. na kolena. treba da baš mi. puni ih. u budućnosti. koja. pretvorimo. govoreći da je ludilo ušlo u ovaj divlji narod na Balkanu. ali i njen glas nadjačava majorova rika. opažam — dok. povlači uzice na okidačima. čvornovatim prstima raskopčava ukrštene fišeklije s šaržerima od po pet sjajnih mesinganih puščanih metaka (kao da će leš. mucajući. nameravajući da joj (kao što sam malopre pokušao to isto da objasnim poručniku Ričardu Kompsonu) rastumačim kako nema žita bez kukolja. juri na preorani plato. zasopljenijom i suvljom piskom. prinuđen. vičući (Sari i gospođici Benbou) nek pokušaju spasti one koji su možda još živi. jer pogibija u ime nekih. pored izduženog i mršavog tela jednog od poginulih komita. eksplodirajući. prileće preostalim haubicama. tuđi sklad meriti neće moći. njoj neshvatljivih načela podseća je na nerazumno dostojanstvo Crvenokožaca u njenoj zemlji. međutim.postojećih devet britanskih opsadnih topova preciznim pogocima uništavaju pet. ne stižem da oznaku svog oficirskog čina i otkinem. trgavši se. ali. i iščezli. iz spleta polomljenih mu rebara. hvatam predahe između pucnjeva haubica i eksplozija neprijateljskih granata. petljajući prstima oko zarđalog ključa. čupa njegovo srce i podiže ga sebi iznad glave — prekida me još većom. da svom komandantu (što. ne prestajući da ispod gomile zemlje i kamenja čupa čereke raskomadanih tela britanskih artiljeraca. u rajsku zbilju prepunu lepote sa kojom se nikakav drugi. čiji su ih postupci doveli na prag nepostojanja. i oživeti). jednu za drugom. olovno siv u licu. narogušen i sličan spaljenom hrastu. sa čijih grudi. svu četvoricu naših dezertera i oba četnika-čuvara. i iščezavamo. pomahnitalim a nemoćnim trzajima čitavog izranjavljenog tela. usred kataklizmičnog haosa. i da zlo ne samo što ne može no i ne sme ostati nekažnjeno. od Božjeg glasnika. neobrijan. već iskopnili. s ramena visi o koncu. neznano zašto. obraća pitanjem: šta radim s ovim nesretnikom?) parališe svaki pokret. doći do daha. pa. i ja. nit naroda bez nitkova. dolazeći kao s neba. koje. slave i veličanstvenih. pobivši. kao što će i nas satrti besmislene žrtve u ime časti. i. jedva uspevam da Joleta strpam u nišu iza rešetaka — da mi leva epoleta. napustivši grčevito rvanje s mahnitim razlozima gospođice Benbou. sva okrvavljena. jer mi iznenadni piskavi krik gospođice Benbou (ona mi se. na svaki tresak cima dizgine ne bi li preplašenog konja . upućuje se meni s pitanjem: šta ja to radim? — te sam. Gledajući preko ramena šta poručnik Kompson radi. a zatim. engleske ranjenike. te poručnik. napustivši me (i mene i Joleta Kljusu).

crne haljine s volanima. ni po povratku iz Komande u kalemegdanski pakao. da. u Štab. zakačio za bodljikavu žicu kraj nekih tek iskopanih rovova. prema kojima. slep za besomučnim artiljerijskim razaranjem unakaženi lik prestonice. dok kao kontuzovan lutam po ukopima i saobraćajnicama tragajući za članovima Vojnog suda. izluđena neprekidnim tutnjanjem eksplozija. kapetana Bogdana Arlaupovića.obuzdao pod sobom) ponovim priču o odvratnom prestupu Joleta Kljuse. trza u stranu poput kokoši svezane za tarabu. da ih vodim kćerki Sari. bacane prestrašenom Ciganinu pravo u lice. koju on. ne nišaneći. po dozvolu da se sazove Preki vojni sud. zajedno s gojaznim gazda Geršomom. Poslušno. ne sačekavši da završim. jer mi. nikako da iščeznu. posle komandantovog hitrog sjahivanja. pri tumaranju bojištem u potrazi (kako sami kažu) za kćerkom. članove suda (gospodina majora Arsena Tufegdžića. na prilazima Kapiji Eugena Savojskog. ispaljuje a da ne kontroliše razloge svojih sve bržih. i bešnjih. neprestano zvoni majorovo naređenje koje se sudara s vizijama strahotne budućnosti moga naroda. pod Gornji grad. a potom. koji. ovamo. iznenadno. i. šefa pukovskog previjališta) pronađem na položaju. sa sve većom malaksalošću podiže granate. meni upućena. prerastajući (uporedo s njegovim jurišanjem na haubice i otimanjem granata iz Kompsonovog klonulog naručja. gubeći iz mnogih rana krv što se kroz debele zavoje izliva kao kroz cediljku. susrećem se. komandanta reflektorskog odeljenja Trećeg bataljona X kadrovskog puka I moravske divizije. i sanitetskog potpukovnika. uputivši se u Komandu Odbrane Beograda. načelniku Štaba Odbrane Beograda. gospodina doktora Viktora Kovickog. i otimanja zarđalog turskog ključa iz mojih ruku. u skladu s naređenjem. Odmah iza Strugare Prometne banke. hitaca) u naređenja. napuštam ukope britanskih haubica. i dobijenom dozvolom. čiji se skut duge. zasipa stravičnim pretnjama što. bez ikakvog prigovora. ne bi li jedinicu (ukoliko se. pa se sad ona. lica bledog i ulepljenog u garež i u znoj. dočarane proročanskim piskom gospođice Anabele Benbou. uz besan trzaj. sa sve ređim oglašavanjem britanskih haubica (jer Ričard Kompson. iz istih stopa. budu. omirisavši . koje sad komandant sa sumanutom razmahanutošću ubacuje u cevi. kroz rešetke. i dovedem. treba da odem generalštabnom potpukovniku gospodinu Milutinu Lazareviću. na neodložno vanredno zasedanje. kraj zemunice iz koje viri naša uništena radio-stanica. komandira Prvog konjičkog diviziona III armije. bogoradeći. sazovem ih. poslednjom ih snagom udevajući u cev) postaju sve zaglušnije. sa Geršomom i Julijanom Štern. u glavi.

juče. majora Gavrilovića. onako sićušne. radosno iznenađen skladnom paljbom preostalih britanskih haubica. nadnesena nad nepomično telo poručnika Ričarda Kompsona (grudi su mu. kako je najbolje da se tu. bledu glavu koja ne pokazuje ni najmanje znake života. dokopam Gornjeg grada. ba čijim su nekadašnjim sočnim travnjacima sad ukopane britanske haubice. netremice zagledani u mene) da se. pune. U prvi mah sam zbunjen. vidim. dok ja ne pronađem Saru. obavestim da sam naređenje izvršio. i tako joj sačuvali glavu. u kratkim predasima između novih neprijateljskih salvi iz stotine topova. primireni. ispod nadstrešnice. međutim.barut. ispod jedne municijske kare. usred zaglušnih detonacija. no i da pronađem Saru Štern. grli. i već se spremam da im pritrčim. a i iz Beograda. i stare. kada je najteže. skačući preko brda izrovane zemlje. uvući ih u zemunicu. koje. plačući. ne samo da svog komandanta. s čijih razorenih bedema. kako primećujem. uz povremene povike kojima se trudim da nadjačam prasak pušaka i tutnjavu neprekidnih artiljerijskih eksplozija. i sklanjajući se. od generalštabnog potpukovnika Milutina Lazarevića dobio saglasnost za hitni saziv Prekog suda. i ne znam šta da radim: da li da priđem Sari i utešim je. dokazujući. očima. što mi po ko zna koji put razgara veru da ćemo odoleti. te mi nije teško. u duboka grotla tek eksplodiralih projektila. Saru Štern. s platoa. ugledavši. zagrcnut barutnim dimom i vlažnom jesenjom maglom. i da. na mestu na kome sam je ostavio zajedno sa izbezumljenom gospođicom Anabelom Benbou. te. ni poručnika Kompsona. i zakloniti od kiše gelera. desno od crkve Ružice. i priljubljeni jedno uz drugo kao deca. i aktiviraju. i kandžajući mi se o oficirsku bluzu. pri tom plačući. na rudu naherene radio-stanice. uverivši ih. i uputim je njenim roditeljima. i zagrlim ih. i ne dovedem je u zemunicu. na po puta ka topovima zastajem. posedali. jer mi svojim prisustvom. i tobdžijskom veštinom. opet čujem njihove skladne plotune. članovi artiljerijskog duvačkog orkestra (uz njihovu sam pomoć. a ni majora Gavrilovića). municiju za ovo topovlje prebacivao iz grada na Kalemegdan). otreznila od patriotskog zanosa i tvrdoglave volje da pomaže ranjenicima) odvukli sa stratišta. oblivene krvlju). sinovi mu iz pepela vaskrsavaju kao legendarna ptica Feniks. da na Balkanu prometejska uloga pripada Srbiji. na čiji su krov trubači položili svoje instrumente. hitajući (čim su. osenčenim tugom i nadom. nasuprot zloslutnom graktanju neudate Amerikanke. kako. . pritaje. u ovoj rupi što zaudara na raskvašenu zemlju i buđ. U ukopima. a članove Suda o tome obavestio. jačaju veru da je srpski narod neuništiv. sad je ne vidim (kao što ne vidim ni gospođicu Benbou.

i tu sliku u srcu godinama nosio kroz istočnu Srbiju. laku kao pero. samo podjarivao rane od propuštene prilike da mi život kruniše sreća. iza Kapije Eugena Savojskog. da sebe pre obuzdam no da se. kao nekada. konačno. ka meni. na ojedenim kamenim stepenicama neuglednog londonskog paba. za njima trećepozivci u šubarama i poderanim šajkačama pronoseći ranjenike. niz čije se oburvane spoljne strane potom kliže i posrće. osetivši da joj se neko bliži (naslutiv kožom. podstrekavši hrabrost. ista elegantna lady s londonskog Oksford strita. ja. posle dva-tri neodlučna koraka — dok joj (kao i juče. raščupane. sa municijskih kara) piljim u potiljak. omotana maglom i sve gušćim dimom. do današnjeg dana. oslonivši se. skamenjena od bola. slični utvarama. Uhvativši je za ramena. ja govorim u sebi. u slamu umeljane kose. na osnovu čega nikad ne bih smeo tvrditi da je sićušna osoba. dok se ona osvrće ka nepomičnom telu Ričarda Kompsona. koračajući krotko kao kakva poslušna devojčica. strahujući od poraza. u jednoj zemunici očekuju roditelji. Beograd i Evropu. osvrće se. jednog dana. ja joj. nema mesta oklevanju. sa depešama u rukama. kroz koji. suočen sa ženom. i sa ljubičastom ešarpom omotanom oko slamenog šeširića. kao i Sara. i ustežem. širom otvorenim očima. hteo da govorim o trenutku u kom sam je. nagonu ili požudi). uleće. u ratnoj pustoši. i živcima. da sam to baš ja!). u trci sa smrću. nad mrtvim britanskim oficirom. čije su beonjače sad zamućene. te ona. iz njih čitam da zna ko sam. posle šuljanja po vlažnoj ilovači. upadajući u kratere. kroz gvozdenu kapiju. o moja prsa. razdraganu. sve što želim da joj kažem. prekriven repićima prljave. nemoćan da provalim opnu od zaglušujućih smrtonosnih . ili kičmom. i u ovim okolnostima. a podsticao nadu da će. u vrt vile Geršoma Šterna. vozeći velosiped vratolomnom brzinom. kreće niz kalemegdansku kosu. i u vrat. podižem je. uspinje uz grudobrane. dok joj prilazim. i. još manje lepršava kaćiperka na velosipedu s beogradskog Dorćola — ona sama. zatvorivši vratnice pred nosevima svojih udvarača. promiču komite Sremskog dobrovoljačkog odreda povlačeći se. ništa ne očekuje. ili ordonansi. isto kao nekad. svaki čas se spotičući. san ipak postati zbilja.ili da joj samo saopštim na kom je mestu čekaju roditelji (opet se. nadnesena. prepustim želji. govorim da je na Donjem platou. uvek spreman. možda. koji je. i svojim potiljkom. ne ispuštajući je iz ruku. gledajući me zagasitoplavim. što se. I ja bih joj. ali. kad. unazad. već se bitka za život dobija odvažnošću i hitrinom. u zelenoj haljini. ali da od mene. i ja. u trku. ugledao kako. premišljam. da bi je jarki kaleidoskop s Oksford strita smenio novim bljeskom. međutim.

zvukova kojima je ispunjeno nebo nad nama. i da. što me. te se topovska paljba. eksplozije ručnih bombi i urlici austrijskih jedinica u napadu posle uspelog iskrcavanja sa splavova kod Perionice i Finansijske straže. istovremeno osećajući da me Sara u predsmrtni čas ipak čuje. ostavljajući sićušnu. pomešan s drhtavim bilom njenog bića. jer vidim. i sve manju. a on. zbog gubitka roditelja. levkove slične kraterima na Mesecu. moj komandant: odslikan prema požaru i gustim dimovima ponad Gornjeg grada. sasečen oštricom nemilosrdne zbilje kao lastar nabrušenim kosirom. nadjačavajući reč opreza i savesti. Možda bi se to. stapaju sa bubnjanjem srca u jedinstveni zvuk. poigrava na alatu po oburvanom grudobranu britanskih haubica. kao Demijurg. umesto u ljubavni zanos. po kojima se povlače delovi Drugog bataljona X kadrovskog pešadijskog puka bauljajući kraj izvaljenog drveća čije su krošnje zatrpane crnicom a panjevi i žile upereni u nebo. poziva me da se smesta popnem na Gornji plato. ali bezuspešnim kontranapadima na Jaliji i ispod Vetrenjače. da me je. osvrnuvši se. po svaku cenu. da preko mojih damara usplahirenost ranjive duše naseljava i njen krvotok sjedinjujućim osećanjima što je. i. ali opoj traje isuviše kratko da bi iznedrio plod ljubavi. u plač i somnambulno tumaranje po stratištu sred čije me nakazne bezgraničnosti (znam!) ne očekuje ništa drugo do ponovni. slična priviđenju. opkoljen članovima Prekog suda (oni samo što su okončali zasedanje). pa. u čijim nedrima Sara Štern i ja plivamo kao ribe — i dogodilo. a Saru. konačno i domogao nedostižnog svog sna. vodi pravo u ponor izbezumljujućeg sjedinjenja. moje ime. tone u čađavi dim tek planulih eksplozija kroz koji promiču vojnici Gavrilovićevog bataljona . umesto zemunice s radio-stanicom i rovovima opletenim bodljikavom žicom. maše rukom. omamljen orgijom razornih sila. Da me takva propast satre što pre stara se i major Gavrilović. i nemoćno Ura! desetkovanih nam žandarma u neprekidnim. jer bat moje krvi. sklupčanu. u narednom času — koji. ulovio u svoj dvogled. poput kristalne čaše krhku priliku Sare Štern da baulja po razvalinama. možda bih se baš sad. baca u očajanje zbog nesmotrene odluke da gazda Geršoma i njegovu Julijanu smeštam u ratnički zaklon (umesto da sam ih. za vjeki vjekov nenarušivi zaborav. prestaje da biva određena vremenska čast. arlaučući. a ne samo dušom. udaljio s bojišta). gone da se sasvim privije uza me. već bezgranično more. izvikuje. sa mnom i spoji. što i činim. zaklonivši šakama usta i brkove. kao da bi da se i telom. ispunjen umiranjem. sve snažnije me zaglušuje. nalazim jedino brda preorane zemlje. ne samo zato što stigav na domak Kapiji Eugena Savojskog.

na Gornji plato. major Dragutin Gavrilović (sad. zaglušen zastrašujućim pitanjem (kao najubitačnijom detonacijom granate 500 mm. dospevam do rovova iza Kapije Eugena Savojskog. bolno kao živa rana. iz Batajnice. ispaljene. kraj kojih ne zatičem ni majora Gavrilovića. jer je turski ključ major Gavrilović odneo sa sobom. s rastojanja od dvadeset i više kilometara. Ogluveo od takve slutnje. pri tom. gotovo i ne čujem majora Gavrilovića kako mi. niti članove Prekog suda (jedino trubači. sa »debele Berte«. kao dečak od dvanaest godina. oborio sovu. shvativši tad — nadnesen nad okrvavljeno perje. i znojav. uz skokove bližim crkvi Ružici. i. Ciganin Jole Kljusa — da na pitanje. kamenjem zatrpanim stepeništem izbijam. pod britanske ukope. šćućuren u plitkom uglu. trzajem čitavog tela potežu okidače). da bih je. odozgo. i ogromne oči zastrvene do polovine zenica . skačući. od mene zahteva i ovu strahotu. i dok. kucnuo. sa kojima se. garavim šakama zatiskujući uši. prethodno. uguravši mi. salutiravši. iz koje. ne mogavši — dok se suljam niz kalemegdansku kosu. Nemam ga. izgubio iz vida (čini mi se — zauvek). pronađem odgovor. znam samo da se bližim nečem strašnom. a zatim. počiva. i okrenuvši se na potpeticama nalevo krug (njima sam. uniforme poderane. sedeći u svom štabu. izmiču se. i lica crnih od barutnog dima. sklapaju zatvarače. i šunjajući se. pužući. već prepolovljene. za čijim zaključanim rešetkama. potisnuvši nas s prve borbene linije). za razliku od pucnja iz Ranđelove jednocevke. jednom o drugu). po ko zna koji put. i. kojim sam. pritežući dizgine. u pokušaju da slome mostobran i Švabe kod Robijaške bašte bace u Dunav. ali. te ja. a onda. pune cevi usijanih haubica. po propisu. sa britanskih ukopa. jedan za drugim. u ruku nekakav papir iskucan pisaćom mašinom. krećem da naređenje izvršim iz istih stopa. Nemam čime ni nišu da otključam. naredivši Gavri Raduloviću da sam odabere deset vojnika. svoje vojnike (koji ne znaju kud su upućeni i šta ih čeka) privodim niši u kamenim zidinama. između neprekidnih eksplozija teških granata što vulkanskom silinom preoravaju utvrde branilaca Beograda pretvarajući ih u neobeleženo grobište. ili Stare Pazove. ukočenih udova. ovim paklom komanduje maršal Fon Makenzen): zašto on. iscepanih uniformi. krvavim odupiranjem stostruko brojnijem neprijatelju.jurišajući. oštećenim. na Košučjem vrhu. u pratnji naoružane desetine i narednika Gavre Radulovića. naređuje da sa jednom desetinom svoje čete (II čete Drugog bataljona X kadrovskog puka. zadihan. svedene na vod) izvršim presudu. i ulepljene od blata. i pretrčavajući preko brisanih čistina. nevino snevajući. kad su se Nemci i Austrijanci iskrcali na našu obalu.

zahvaljujući izvršenju moje naredbe. zajedno sa svojom do grla okrvavljenom desetinom. čiji mi zvonki otkucaji.. visok. kao pod dejstvom kakve više sile. OBRAZ BEOGRADA. VI NEMATE VIŠE DA BRINETE ZA SVOJE ŽIVOTE. posle pucnjeva što su bednom lopovu oduzeli život. kao u žurbi. sa .klonulim kapcima (pod njima je strogi slepi pogled mudre ptice tonuo u sneni umor. delujući kao podsmeh nad činjenicom da u skljokanom i nepomičnom Ciganinu. KOJI NE POSTOJE. nikad više neće odzvanjati takav zvuk. major jače viče. i da mi. i nateruje nam suze na oči a srsi uz kičmu. obraća ostacima svoje jedinice: TAČNO U 3 ČASA NEPRIJATELJ SE IMA RAZBITI VAŠIM SILNIM JURIŠEM. komandovao: Puške na gotovs! Nišani! i Pali! (pre no što je plotun. IMA DA BUDE SVETAO. visok. istovremeno presekao i kanonadu) — unapred poznato čemu besmislena osveta uvređene discipline i narušenog reda vodi. sada mi je — dok desetini ranjavih i izmoždenih ratnika komandujem mirno. kriči on. onako ogroman. zaglušen neprekidnim artiljerijskim salvama. na prečac. te me provala tišine. nimalo ne iznenađuje. i potpisima članova Prekog suda. RAZNETI VAŠIM BOMBAMA I BAJONETIMA. posle puščanog hica. VOJNICI! treperi njegov glas kao ševa iznad glava podignutih ka grudobranu s kojeg se on oglašava u prostranstvo pod kalemegdanskom kosom: JUNACI! uzvikuje i nastavlja: VRHOVNA KOMANDA IZBRISALA JE NAŠ PUK IZ SVOG BROJNOG STANJA. kojim se. grlom stisnut jekavi glas majora Dragutina Gavrilovića. a ne usnulom Joletu Kljusi. Napinjući žile na vratu. kao zamah noža. i mesnatog tela. olovnom saču sličnim nebom ne traje dugo: drhtavo platno do prskanja napete tišine dere. čengelama bola raspinju grudi (što podređene mi vojnike budi iz opčinjenosti nepopravivom posledicom izvršenog naređenja otržući ih od užasa). znam da je to istina. usmrtivši. pročitao presudu. usnulo telo Joleta Kljuse. iza rešetaka. stropoštalo kao kamen) — šta je to nasilna smrt. u čije se trnje.. a zatim. s papira. konjokradici i vojnom beguncu). da bih im (njima. čiji me je smrad na večnost oprljio tek pošto sam mlitavo ptičije telo podigao iz kupinjaka. i ja. odagnavši teskobu iz naših srca izazvanu izvršenjem smrtne kazne. iskucanog pisaćom mašinom. komandanta Drugog bataljona X kadrovskog puka. NAŠ PUK JE ŽRTVOVAN ZA ČAST OTADŽBINE I BEOGRADA. sada ogrnut šinjelom ispod čijih skuta svetluca sablja. i ukrašenog pukovskim pečatom. odzvanjajući kao jeka stravom sleđenog srca. NAŠE PRESTONICE. No sva ta ekstatična ukočenost sred nemerljivog gluvila pod teškim.

odavno nismo ništa drugo do utvare. duž čije spoljne strane sad leže stotine austrijskih i nemačkih vojnika što neprestano nadiru splavovima i pontonskim mostom pripremajući se za odlučni juriš — vojnici Prvog bataljona VII pešadijskog puka drugog poziva. čije levo krilo. dohvatam cvet. privučen opčinjavajućom. da će u znaku prolećnog cveta. u ove sumorne jesenje dane prostire pred nas svoje zvonaste krunice. opažam. ZATO U SLAVU. u čijem izlogu. preko Jalije. do ruševina Strugare Prometne banke. promičemo na putu za novi položaj Drugog bataljona X kadrovskog puka. sličnom lepom sećanju na detinjstvo. u nastupajućem poslednjem jurišu. u koloni jedan po jedan. i oružje. 24.umorom u očima i s bolnim grčom u kažiprstu na puščanom obaraču. i ja. neznano kako. što. Taj smireni zanos osećaju i ratnici. s anđeoskim mirom na izmučenim. na potesu između Kapije Karla Šestog i Kapije Eugena Savojskog. danas. silnim borbama osmuđenim obrazima. te na izlogu kijaškom razbijani već ispucalo staklo.. kroz proređeni dim) od Stare tvrđave ponad ušća Save u Dunav do sa zemljom sravnjenog turskog amama. godine. kao i ja. drže ostaci I i II čete. kraj kojih. inače biti potreban. posle strašnog krika majora Gavrilovića. dodajući: ZA KRALJA I OTADŽBINU. i komite Sremskog dobrovoljačkog odreda. bukete belih zumbula. nastavlja. naslućujući. sledeći me. opazivši da oni. sad. niti pucnjem. i zadevam ga za oficirsku šapku. te se odlučujem da koraknem prvi. uzvikuje naš komandant. usmerivši hod niz kosu ka drugoj odbrambenoj liniji. pogled mi zapinje za malenu. ne narušavan više nijednim ljudskim glasom. ne zaustavljajući korak. koji... Sve miruje. uz koje — pušaka položenih na zemlju. prikradam se kroz tranšeje podno rovovskih grudobrana. koja se prostire (vidim. i . za ovo godišnje doba neuobičajenom nevestinskom belinom. Odmičući. I usred ogromne bačve nahrupelog mira. na prstima (da napetu tišinu bar ja ne narušim). ŽIVEO KRALJ! ŽIVEO BEOGRAD! . češljaju i uređuju za izlazak pred Gospoda. i bauljajući. prolazeći pored crkve Ružice. omađijani svečanim a zastrašujućim mirom. ja stojim kao ukopan. ali. ukočeno iščekivanjem — i ljudi. kao kakav znamen iskupljenja. pa. ukrašavaju šajkače belim zumbulom. briju se. septembra 1915. i od Kapije Eugena Savojskog. da podrhtava kao jareća koža nategnuta na doboš. ili eksplozijom. šunjajući se. u limenim kantama.. osvrćem se ka vojnicima. prilazim cvećari izvukavši iz futrole »gaser«. i ja. od bukovih talpi sklepanu cvećaru. koji će mi. s cevima uperenim ka Nebojša kuli i pružnom nasipu. iskoračiti pred Svevišnjeg očišćeni od zla ovog sveta. a onda u meni nešto se lomi i prska.

stisnut. posle muklih eksplozija. iskoračili iz rovova. kao jedan. i prvog haotičnog plotuna neprijateljskih pušaka. bajoneti nataknuti na puščane cevi. što nas ni jedan jedini revolverski hitac ne sprečava da se zarijemo u urvine i u grotla pod samim bedemom.patrljci polomljenih stabala. kao đule. vlažnu maglu. nemam više. niti ijednu misao u olovno teškoj glavi. i u srce. odnekud. U 2 sata i 59 minuta svi. preleteli šine. bacajući je što dalje od tela. srce. iz kojih. padajući pod temelj Nebojša kule. u sudnji čas. udaren. i samrtničkih krikova. većinu nas. u omaglici (dok gubim svest). da iz »gasera« ispalim i poslednji metak. i metalni prosjaj obeju reka kroz tromu. s onu stranu pružnog nasipa. da bismo. vuče u prostor koji kao da je izgubio granice. Pucam. izbliza (ne nišaneći). poređane na grudobranu pokraj pušaka. kundakom po potiljku. kroz maglu. takođe složno. od borbi i patnji umorna tela. i oficiri. složno (kao po komandi). srpski vojnici tuku kapislama ručnih granata o kundake i o kamen. zarivajući bajonete u tuđinske grudi. zaveslajima sopstvenih šaka. Zgrčen u sebi. grabim hladni i vlažni vazduh. pa svak u sebi Boga moli za spas Otadžbine i pokoj naših duša. i bacili se u borbu prsa u prsa. i talasi crne zemlje sve u ranama. smanjen) primičem se. U 2 sata i 55 minuta sve je spremno: vojnici izbrijani. i Nebojša kuli. grakćući. čak ni čuđenje što s nasipa ne seva nijedna puška. sličan plivaču što poslednjom snagom hrli obali. i ginući. smanjen. ne postoji ni radost. Nemcima u glavu. i. železničkom nasipu. nasađeno na okamenjeno telo. od života već oproštenih očajnika. raspoređeni na čuke. levom. ka nasipu i Nebojša kuli. ni bol. i da se ne kupam u zajaženoj Zjapini. niti se. ne stigavši. i mitraljezi (dva-tri. krstimo se. već. i obali iza nje. strašne »kragujevke«. zagledani. jurnuli uz tucanik. bližim ustavi i badnju ponad Jankove vodenice. da bismo tačno u 3 sata uspravili svoja. ali svestan sam da nisam u Sejmenskom dolu no pod Kalemegdanom. na Donjem platou. mučki. koljući. u grudima. već (stegnut u sebi. Trčim. da vatrom. od života. niti strepnja. odvrnutih zatvarača. kojom mašem kao vetrenjača krilom. nezaustavivo (kao svi ovi ratnici oko mene). revolveri napunjeni. sablje izvučene iz kanija. jedino vrane. nadirući. ne ometaju juriš. poslati u smrt. koja će. kruže nad bojištem. nađemo na petnaest ili deset koraka pred bedemom — plane ubistvena vatra. očekujući da odande — kad se. još ispravna). spreman na munjeviti trzaj). stisnut. skidaju sa glava šapke i šajkače. gladne mesa. utegnuti i zakopčani. nadomak dunavske obale. Stiskajući desnom šakom »gaser« (na okidaču počiva svinuti kažiprst. opažam. zavrljačivši ih. što me. kroz maglu. da naš . izbezumljenih.

i na srpskom). zajedno sa delovima Sremskog dobrovoljačkog odreda.divlji. niz Dunav. vezuje se za činjenicu da Čutukovićevom i Radulovićevom smrću (Čutuković je proburažen bajonetom. očigledno. pucnjeve i pozive na juriš (na nemačkom. kako. i desno. levo. ali. pokušavaju da. cokulama i opancima ugaženim grudobranima neljudsku vrisku. i na razbijenim. tako da (stupivši na platformu među rančeve i torbe . odande. u modrim uniformama. gušajući se. na obali prekrivenoj leševima. I i II četa ostaju. kako. grupišu za kontranapad. brzom paljbom. urlike i komešanje. detonacije ručnih bombi. s platforme. narednik Gavra Radulović). mnogobrojnim čizmama. pribravši poslednje ostatke borbom. ukoliko ne smognem snage da se iščupam iz klonuća. neočekivani napad prisiljava Nemce i Austrijance da se povuku na samu obalu. obe čete. na samoj obali. splavovi prepuni nemačke soldateske. ne bih li. da me posle prvih koraka uz pokidane traverze kuršum ne pogađa u desnu mišicu. Poslednja misao. kao u štedrom prolećnom pljusku. provirujući iza kule. kroz znoj (što mi se. a u daljini. pod samom platformom — dok odozgo. a. Radulović izrešetan mitraljezom sa jednog od pet neprijateljskih monitora). i ispustivši »gaser«. ka Jaliji. u pravcu srušenog železničkog mosta. opažam. pod Jalijom pristaju. i da — ugledavši. poput galice. nasrćući. uz Dunavski kej. unesu pometnju — pohitam na toranj bivšeg brodarskog vetrokaza. i Strugari Prometne banke. zato. pod porušenim železničkim mostom. hiljade već iskrcanih austrijskih vojnika. i da na našoj osmatračnici (bivšem brodarskom vetrokazu) nema nikoga. u rovovima za klečeći stav. ne hajući za nasrtaje komita Sremskog dobrovoljačkog odreda i malobrojnih žandarma — u levu čizmu zariva šrapnel. od Zemuna i Kožare. Kriknuvši. trče plićakom niz savsku obalu u pomoć pionirskim i desantnim jedinicama na koje je usmerena naša vatra. plaveći se. s ogromnim naporom nastavljam da se penjem bližeći se vrhu sve sporije i sve teže. potpuno obezglavljene. ušančene. pod sobom. očajnički. kako. Što i činim. spustivši se. preko povija sliva u oči). uspevam da izronim iz bezdanog vira mirisne i slatke tame. u rečnim talasima. život gube i poručnik Stojan Čutuković. gađajući u pontonski most. u neprijateljskim redovima. i moj zamenik. brigama i nespavanjem satrvene životne energije. posle našeg iznenadnog i drskog napada. koja mi paničnom upornošću zvoni u pomućenoj svesti. i koliki je ratni potencijal prebačen na našu obalu. uz haotični otpor (u kome. a zdesna. što se ubrzano. Možda bih i uspeo. te mi se. osmotrio na kakvom je prostoru razasuta švapska invaziona sila. raspršte. komandir I čete Drugog bataljona X kadrovskog puka.

streljani starci. opštinski delovođa iz Arilja. jer. kao insekti. iskasapljeni žene i deca. u padu. Kroz žuto-ljubičasto-sivomrki vatromet. u pluća. Ali. iz sravnjenih podruma i uništenih zgrada. Tumbam se. nožem preklanih. tu je Paja Udicki. kraj njih trče. s malenim mrtvačkim sandukom ispod miške. prati ga starica provaljenog grudnog koša i prebijene kičme što. zajedno sa pobijenim seljacima. povešanim varošanima i tek izdahnulim ranjenicima. prepadnut pripremama mnogih austrijskih baterija za forsiranje Save. začešljani. zgrčen). Beograd i Srbija. sjaktećeg bljeska u očima. a tuđinaca bezbroj. od silnih bolova. što. iz neobeleženih grobova. stropoštavam se bez daha (u sebi smanjen. kao bljeskovi munja. drugopozivac. naoružani. i narednik Gavra Radulović. cvili bezubim ustima kao zec. jednom rukom podižući s gvozdene ploče ulubljeni pomorski durbin starog Anrea Bosmenza (kroz čiji okular pogled usmeravam na Ratno ostrvo. najednom pogođen pod ključnu kost. jer mi se iz probušenog grudnog koša. prekrivaju svaki pedalj rodne nam grude. i sad. a nad njom. padajući. blistajući raznobojnim sijalicama. i na Zemun. i u dušnik. kao vetrom oduvani list. i šareneći se od nepreglednog. kroz čiji tanki. dokučivši. bliže mi se. i opasnog. ostavljajući za sobom oganj i smrt. iskidani zid bujice plavih i zelenih uniformi nadiru ka Kalemegdanu poput zapaljenog petroleja. držeći se za ruke sa gojaznim Geršomom Šternom i njegovom suprugom Julijanom. u svom poslednjem jurišanju. natovarenih konjima. pa. i prevrtanju. ustreljenih. obrijani. da. u najrazličitiju odeću obučenog sveta. ili bajonetom proburaženih Srba sve više. municijskim karama. i zanesen strahovitim udarcem. i drvenih pontona. poljskim kuhinjama i sanitetom). prstiju zarivenih u razneseni drob — nose ga. ispunjava mi sećanje radosnim zaprepašćenjem). kao na ringišpilu (u bečkom Prateru. lebdeći kao u kakvom snu. u poslednjim trenucima mog života. Kalemegdan. iako ih je na hiljade. Poda mnom — koji. hvatajući se za grudi. satrven bolom. i oni. ustaju izginuli ratnici. u njemu živih junaka sve je manje. rezervni poručnik Stojan Čutuković. ratnici i dobrovoljci II čete Drugog bataljona X kadrovskog pešadijskog puka. okrvavljenom rukom. u okretanju. komorom.ispunjene peskom) padam na kolena. a drugom. sa njima i dečak smrskane glave. ne vidim njihovo napredovanje. probijaju se zaošijani prizori strahotnog kasapljenja. ne mogu da dišem. ali povijeni u pasu. čije su oči izbečene od bazedove bolesti. ja. iz oburvanih rovova i zatrpanih zemunica. proboj naše odbrane. gledajući. sliva krv — lete. stegnut. ne dišem. gubim ravnotežu. odnekud (odasvud!). batrgajući . ćorav na jedno oko.

vodeničara. sabijenom u gustu bujicu. svi su oni u neprekidnom. ribar iz Vele Luke sa ostrva Korčula. kao kroz kakav ogromni akvarijum. što se dolinom reke Zjapine vuče kroz čitav Sejmenski do. sa prstenom okačenim o konac. a u dalekoj magli. napetom jurišu. kroz vazduh. s dugačkom jednocevkom u rukama. dok iznad šuma i čestara zuje rojevi pčela ispredajući topli bruj kroz prozračan prolećni vazduh. iza njega. zamagljenog pogleda a razgolićenih grudi. poput belih oblaka. jedva nazirem sred olovnih oblaka. ona zabrađena. crkvenoj zvonjavi sličnog zvuka. nisam video da je poginuo. i Stipe Omčikus. što sakatom rukom jarosno vitla iznad dušmanskih šapki i šlemova mlatarajući razmeketanom kozom. obavija kao topli. plove nebom kao da ih nekud odnosi matica divlje reke. Kolubaru. kojeg. moga čukundede. a iza njih. iza Bačijišta. Predrag. urvina i eksplozijama preoranih grobova. munjevitom se brzinom bližeći zemlji. potkivač iz Loznice. pada sve okrvavljeno. padajući u kovit kao da sam u centrifugi za ceđenje meda. konjušar iz Ljubičeva. i sa teškim železničkim časovnikom za pasom. belog. slede ih Vitomir Rapajić s pomorskim durbinom starog Anrea Bosmenza na desnom oku. a na nebu. s njome je i deda Jota Bugarin. praded Viden. koje. mirnog i . stavivši mu pogaču na teme. brižna pogleda sitnih crnih očiju kojim ne da neprijatelju. i polomljeno. u stopu ih slede pokojna tetka Zlata. vesele ruske inženjerijske oficire. iz Klenka. nagog. izlećući iz grobnica i rasprslih raka. čim je Velko zanemoćao. u gunju i prestiljci. sa suncobranom u rukama. i Donka Trlica. nadnesenog nad Timok i Moravu. i tumbajući. nad Ibar. Bogdan Cvijić. izmećući se u svirku vojne muzike. Savu i Dunav. Tamnavu. prevrćući se. ubio. promiču moja učiteljica. malo dalje. taj kristalno bistri zrak kroz koji. Velka Manankala. čija su grbava pleća posuta paspaljem kao perutom iz prosede kose. i taj zvuk — što moje već ukočeno telo. preobražava se u opojnu muziku. i ustreljenim jarebicama o lovačkom pojasu. mirišljav na bagrem i lipu. evo ih i moj otac i moja mati: on bled i loman. koja se poput baldahina širi iznad rovova. začuđen sam što je i on među mrtvima. čiji ječeći a zanosan ton podstiče francuske mitraljesce pod šlemovima. kruže pčele pojačavajući zuku do sveopšteg. na dnu aluge. jedva se nazire obris strica Ranđela. još vlažnog. Drinu. i njegovog oca. naduvenog tela. po drevnom običaju. kojeg je. nevidljivi ogrtač — sa mojim neizbežnim primicanjem tlu. i stasiti Paun Vitošević. i ulepljenog u podvodne travke. motkom. nebom lebde prikaze mog pradede Videna Joninog.nezgrapnim zemljodelačkim udovima. da načini ijedan korak. Nenad i otac im Gruja Vasiljević. gusto tkani.

u svečanim uniformama. ali. ukrašeni lentama i ordenjem. kao sa gomile dukata. od silnog udara. ilovačom). iverjem. video još štogod. ali. što zemlju. Poslednjom snagom pokušavam da se dignem na kolena ne bih li ga možda ugledao. Izvijam glavu ne bih li. bez mane i straha. lepršaju keceljama i mantilima isprskanim krvlju srpskih ranjenika). nastupaju. iznad spaljenog Kalemegdana. prakljači sličnu sredovečnu gospođicu Anabelu Benbou s komitskim srcem u rukama. zaklanjajući mi vidik. juriša. Iza njih. prodirući u Beograd. niz koju. sa petoricom mladih crnorukaca. . Pri sudaru sa zemljom (sa peskom. sevaju zlatne iskre) poleću. ona pada preko mene prekrivši me čitavim svojim telom — i ja tonem u mrak. srce mi prska u grudima. ljubeći se sa njom. kao na kakvoj vojnoj paradi. zatim visoku. trčeći za apotekarkom Benbou. obnevideo od poslednjeg grčevitog zagrljaja sa gospođom u belom. lepršava. zaustavlja se preda mnom. što. i svi oni (osim artiljerijskog duvačkog orkestra. kamenom. s isukanom sabljom iznad konjske grive. i bolničarima i lekarima iza njenih. osim opojne beline njenih udova. za tren. i dostojanstveni. major Dragutin Gavrilović. isturivši preda se snažnim šakama stisnute teške »štajere« i automatske »mauzere«. predvodeći. takođe opažam i tuberkuloznog bolesnika Aleksandra Trajkovića. uštirkanih skuta (koji. blatnjavih raka. glava. vinuvši se ka nepostojanju. i ja opažam magle nad kalemegdanskom kosom. odskače od tla. i u tesnu bluzu s velikim srcastim izrezom na prsima. od obale pa do vrha Kalemegdana. školskog druga iz Vranovca. i vidim kako Petar Kluge Aga. praćen dvanaestoricom konjanika. preda me izranja nasmejana. po kome prašte ulične borbe. i oni. i pljujući šlajm rumen od sukrvice. tetura na mršavim nogama.pribranog britanskog artiljerijskog poručnika Ričarda Kompsona. Jedino nema Joleta Kljuse. izranavljenu eksplozijama. u nebo. svi do jednog jurišaju u smrt. i unakaženu požarima. sa čijih truba. Sara Štern: obučena u dugu belu suknju sličnu zumbulovom cvetu. galopom uleće u neprijateljske redove. ali uzalud: zajapurenih obraza. i svlači do gola. jašući. i klati se pokraj dugačkog niza dubokih. ispršeni. kojeg prati posada njegovih opsadnih baterija. odnekud. pogodne za atentate. do zemlje dugih. članovi Prekog vojnog suda. a kičma se lomi kao štap. robijaše. i dezertere. u poslednji juriš. kašljući. sledeći majora i konjanike. prekrivaju kao najezda skakavaca. zastrvenog dimovima i maglom.

leleču starice majke. Odeljak Oblo drvo. komandiru II čete Drugog bataljona X kadrovskog puka. mimoilazeći se sa staricama u crnini što. naričući. leprša iznad planinskih visoravni. Domašuje Timok i Staru planinu. oči zastire slepačkom skramom. iz Vranovca. pobeleo. unakaženim Kalemegdanom.SMRT ŽIVADINU JOTIĆU. marširala kralja Petra garda. sasvim je nalik na spomenik u kamenu) ne čuju se ni ptičji krici. obigravaju oko mrtvih muževa. Grakću ptice. za barjakom. ori se pesma: Marširala. dužim. Boj se bije. a ni šapat Živadina Jotića sličan molitvi: ječe trube. i silnim vremenom. brdima... Pesma leti nad dolovima. rezervnom pešadijskom potporučniku. trgovačkom zastupniku firme Bossmenz & Co. a ja. zajedno s Kalemegdanom — uz čije strmeni gamižu hiljade austrijskih i nemačkih vojnika. . sinova ili braće — kao da je potonulo (s olovnim oblacima. ni ženski jauci. korak ide za korakom. rekama. krvca nek se lije za slobodu Srbije. Boj se bije. zastava se vije za slobodu Srbije . sve do Bezdeta nad Zjapinom. Ali nebo. bije. junak. i trajnijim od sećanja) na samo dno našeg vida. no od vojne muzike s nasipa kraj Nebojša kule (stoji artiljerijski duvački orkestar zasipan belim prahom mnogih eksplozija. U njegovim zenicama više se ne ogleda jesenje nebo leglo na Kalemegdan. nadjačavaju poslednje reči iskazane pred smrt. i Beogradom sravnjenim sa zemljom. jatima gladnih ptica. Nad preoranim. bije.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->