BIBLIOTEKA

DOBITNIKA

NOBELOVE

NAGRADE

KNJIGA

PRVA

preveo BRANIMIR ZlVOJINOVIĆ

Herman Hese

NARCIS I ZLATOUSTI
roman

KRAJ CIKLON STRUGARA ZA MERMER VALTER KEMPF U BIVŠOJ KRČMI „KOD SUNCA"
pripovetke
MLADO POKOI.ENJE 1 » 6 1

NARCIS I ZLATOUSTI

I Pred dvostrukim stubićima koji su nosili polukružni svod na glavnoj kapiji manastira Marijabrona, kraj samog puta, rastao je jedan kesten, usamljeno čedo juga, ko zna kada donesen ovamo sa nekog hadžiluka u Rim, pitomi kesten snažnog stabla; njegova okrugla krošnja nežno se nadnosila nad put, ispršeno disala na vetru, u proleće je — kad bi se sve unaokolo već zelenelo, pa se čak i manastirski orasi zaodeli crvenkastim mladim lišćem — još dugo oklevala da razvije pupoljke, Pa bi onda, u vreme kad su noći najkraće, iz lisnatih bokora poterala bledunjave, beličasto-zelene zrake svojih neobičnih cvetova, što mirišu tako opominjući, tako obespokojavajući oporo i snažno; a u oktobru, kad su voće i grožđe već pobrani, jesenji vetar bi iz zazutele krošnje obarao bodljikave plodove, — koji nekih godina nisu ni stizali da sazru —, pa bi se oko njih otimali manastirski đaci, a subprior Gregor, poreklom iz Italije, pekao bi ih u svojoj sobi na vatri u kaminu. Krošnja lepoga drveta je neobično i nežno šumorila nad ulazom u manastir, kao osetljiv i Pomalo zimljiv gost iz nekog drugog predela, potajno srodan sa vitkim Peščarskim dvostrukim stubićima na portalu i sa kamenim nakitom Prozorskih lukova, pervaza i stubova, i ljudi iz romanskih i latinskih strana su ga voleli, a domaći zijali u njega kao u tuđinca. Ispod tog stranog drveta prošli su već mnogi naraštaji manastir­ skih, đaka; sa tablicama za pisanje pod miškom, u čavrljanju, smehu,

3

koji je tek nedavno počeo svoje iskušeništvo. odvodili roditelji. nežnog. postajali kaluđeri. I sada su se u manastiru Marijabronu nalazila dva izdvojena i naročita čoveka. od ličnosti ovog ili onog opata i od ove ili one vladajuće struje vremena zavisilo je da li će pretezati i preovlađivati jedno ili drugo. čudom od d e čaka. neko o kome su ljudi potom dugo pričali. Druge su. I opat i iskušenik. vladalo. već prema godišnjem dobu bosonogi ili obuveni. bilo je mesta za usamljeništvo i pokoru kao i za druževnost i blagovanje. mudrost jevanđelja i mudrost Grka. Katkada me pomalo obuzme briga zbog tebe. pobožnih i labavih. neko vreme zbog nekog svetog oca koji je isceljivao i činio čuda. ali su ga. imaš obožavalaca. patili na svoj način. uvek se među mnogima što su tu dolazili. i ostali su im se divili. bio je pun do­ brote. Mladić je svaku zapovest. ponekad bi se kao odrasli ljudi vraćali da posete manastir. postajali iskušenici. na koje je svako pazio. on nije imao neprijatelja. umirali. ali njegovo znanje latinskog bilo je oskudno. Njemu je bilo svojstveno ono priprosto ponašanje koje nije ništa drugo do mudrost. različite umetnosti i nauke ovde su se negovale i primale u nasleđe s jednog naraštaja na drugi. neko ko je izgledao izabran. živelo se. svaki na svoj način. ali naučnik ipak nije bio. nije bilo mnogo onih koji su mu postali istinski prijatelji. Obojica su osećali da su međusobno bliži i da ih onaj drugi više privlači od svih ostalih m a ­ nastirskih žitelja. dovodili bi sinove fratrima da ih uče. nosili mantiju potpasanu konopcem. nikad nije protivrečio. gazdovalo. prodornim mislilačkim pogledom i tankim. pa ipak se nisu približili jedan drugom. što je toliko vladao sobom i što je imao tako učtivo ponašanje. zavideli im. Stari je bio opat Danijel. vladali na svoj način. pun jednostavnosti. neko koga su svi voleli ili ga se svi bojali. snosili su sudbinu izabra­ nika. čitali knjige. pa opet iščezavali. jedan stari i jedan mladi. U ćelijama i dvoranama manastira. nalazio i poneko izdvojen i naročit. postrigli bi kosu. jasne i mutne. stareli. ali povoda nema. od svega je ovde uspevalo ponešto. studiralo. ipak nisu osećali toplinu jedan kraj drugog. možda prerano sazrelog. a krišom ih i ogovarali. to su kod njega voleli skoro svi. Voleo bih da se pone­ kad ponašaš neuljudno. mladićem sa besprekomim viteškim ponašanjem. ismevana vera naroda. Mladić diže svoje crne oči prema starcu. bela i crna magija. svakih nekoliko godina su lica bila druga. i ako je opatov sud o njemu bio tačan i ako je njegov jedini porok bila oholost. Što je bio tako plemenit i otmen. nikad se nije ljutio. izazi­ vali su radoznalost. na njih se motrilo. A uvek se među go­ milom kaluđera i đaka. već uzeli za učitelja. ispošćenih i gojaznih. Opat je prema mladiću postupao sa najvećom brižljivošću. Što je tako divno znao grčki. »Narcise«. pa bi se tako raspršili po svetu i bavili se svojim igrama i zanatima. crkve i školske učionice. svaku pohvalu opatovu primao sa savr­ šenim držanjem. veći­ nom slična međusobno: plava i čupave kose. samo što ga je njegova otmenost okružavala kao leden vazduh. ali prijatelja nemaš. jer opat Danijel je možda bio i svetac. mnogi su bili zaljubljeni u njega. Pisane su i tumačene knjige. onda je čudesno znao da skriva taj porok. i možda sam ti time nanosio nepravdu. Jedino su manastirski uče­ njaci u svoju ljubav uplitali i malo snishodljivosti. Narcise«. opat i iskušenik. prvenstveno grčkog jezika. to su mu neki zamerali. prepirci. pa i onda kad su mu već pozaboravljali savremenike. neko vreme zbog svojih čorbi od štuke i pašteta od jelenske džigerice. svaki savet. mladi brate. zbog izuzetne darovitosti. sve je nadmašivao. Samo što. osim naučnika. Ali ti nikad nisi neuljudan. izmišljani sistemi. sa najvećim obzirom. bojeni rukopisi sa slikama. Protiv njega se ništa nije moglo reći. možda ugroženog brata. sa orahom između zuba ili sa snežnom grudvom u ruci. pobožne i svetovne. Učenost i pobožnost. lepim mladićem koji je elegantno govorio grčki. negovana je vera u narodu. kad bi im prošle đačke godine. živeli i umirali. Nekolicina onih koji su se katkad pomalo potsmevali opatovoj priprostoj prirodi bili su utoliko više očarani Narcisom. za sve je bilo mesta. nalazila su se dvojica za koje je svako znao. Među mnogom braćom koja su u rojevima plavila spavaonice. Voleo bih da imam povoda da te katkad prekorim. bio je savršen. Neki bi se zadržali u ma­ nastiru. u svako vreme zbog ponečeg. Njih dvojica. lepo i strogo ocrtanim usnama. Opata je većina volela. u trgovačke i zanatliske domove. što mladići u tvoje doba inače lako čine. podučavalo. 4 5 . to su kod njega voleli naučnici. učili dečake. među okruglim teškim prozorskim lukovima i snažnim dvostrukim stubovima od crvenog kamena. bili su važne ličnosti u manastiru. sa mirnim. neko vreme zbog svoje izvrsne muzike.igri. Ti si veoma sam. a grčki uopšte nije znao. reče mu opat jednom posle ispovesti. ti si usamljen. Nepre­ stano su dolazili novi. Cesto sam te smatrao oholim. brinuo se za njega kao za retkog. uprkos svim običajima. »priznajem da sam kriv zbog jednog oštrog suda o tebi. sa cvetom u ustima. pun skrušenosti. — u viteške zamkove. a mladi pitomac Narcis. skupljani spisi starih pisaca. Što je bio toliko miran. bezazlenost i prepredenost. Neko vreme bi manastir bio čuven i posećen zbog svojih isterivača đavola i znalaca zlih duhova. za trenutak bi nasmešeni i zamišljeni dizali pogled ka kestenovom drvetu.

Govori!« Narcis obori glavu i šapćući poče: »Ja o vama ne znam mnogo. Opat ustade. Pretpostavimo da je taj stari čovek za t r e ­ nutak sa zadovoljstvom slušao to obećanje. zar bi i moglo drukčije biti? Ali ne verujem da će nauke ostati moje jedino područje. Znam da naročitu ljubav gajite prema svetoj Bogorodici i da se njoj ponajviše molite. Narcis poče da govori. štovani oče. reče Narcis polako. ne veruj u njih. nego nešto drugo. to mu ne bi škodilo. zatim subprior a možda i opat. šta ja u duši' mislim o ovoj stvari?« »Mogu videti..»Veoma bih želeo. bićete uslišeni i blago ćete počinuti«. »da imam izvesno osećanje za vrstu i za namenu ljudi. opomenu ga opat posle dugog čekanja. Ponekad se molite da vas ne izda strpljenje prema subprioru Gregoru. Da nisam rođen za manastirski život. dolaze mu privi­ đenja. i obrnuto. sine moj. da te nateram da govoriš. Najzad starac poče da govori. Ja ću. osećanje ne samo u pogledu sebe. Idi sad. da proviđenje zamenjujemo sa željama. »Dobro. rekao je. Opat s pažnjom stade slušati i uozbilji se. »Da li je to zapovest. možda bi mi mogao reći šta se tebi čini da znaš o meni. »Verujem da znam. Ponekad se molite da vam samrtni čas bude blag. naročito u mladosti. »Zašto to veruješ?« upita starac oklevajući. zatim sveštenik. reče opat klimnuvši glavom. sine moj«. Ne verujem to stoga što tako želim. »Da li si na kom primeru prokušao svoju sposobnost da sagledavaš ljude i njihove sudbine?« »Prokušao sam je«. oče. oče«. Ali i sam ću primiti na sebe pokoru koju mu odredim'. »Da li si spreman da mi navedeš neki primer?« »Spreman sam«. Sta misliš. Mogao bih mu možda odrediti po­ koru. Vi mislite ovako: 'Ovaj mladi učenik je pomalo ugrožen. »Govori. oče. te iščezoše pod dugini ornim trepavicama. 0 tvom opatu Danijelu«. No ipak mu se na sta­ rom licu vide osmeh kad je rekao: »Koliko sam ja upoznao ljude. P o ­ šaljite me u neku isposničku ćeliju u divljini. sutra po jutrenju.kao što ni ja u njih ne verujem. Ćutao je. Moja želja ne stremi za zvanjima. za šta si ti predodređen?« Narcis napola sklopi svoje tamne oči. »Ti si zanesenjak i javljaju ti se priviđenja«. pošto veruješ da unapred znaš svoje određenje. reče opat. »I za jedno i za drugo si suviše mlad. predodređeno«. morao bih postati sudija ili državnik«. Pretpostavimo da si jednom starom čoveku laskao obećavajući mu laku smrt. Ti ćeš verovatno postati učitelj i naučnik. postati kaluđer. — Eto to vi mislite u ovom času«. Narcis diže kapke i pogleda opatu u oči. »Sem toga. Sasvim je mogućno da sam ohol. a ne samo da imamo priviđenja. Očitaćeš jedne brojanice. »Kakva li je to oso­ bina u tebi. Dugo su obojica ćutala. da sam pre svega predodređen za manastirski život. pa osmehujući se dade iskušeniku rukom znak da se oprosti. A sad da se manemo toga. Tihim glasom i oborenih očiju. i to ćeš ih očitati skrušeno i predano. »Ne uzimaj svoja priviđenja odveć ozbiljno. »I pobožna i prijatna priviđenja mogu obmanuti. Ponekad se molite da grčke i ostale nauke koje se neguju u ovom manastiru ne nanesu pometnju i opasnost dušama vaših štićenika. možda je odviše razmišljao. Pošto ne bih želeo da zalazim u tajne naše braće bez njihovog znanja. dosta je bilo pričanja«. ili mi naredite da obavljam grube poslove«. a ne površno. mladi brate. Zar to i sam ne želiš?« »Oprostite. da vi o tome mislite veoma blagonaklono. kad bih ti naložio da vršiš grube poslove. da vam ne zadajem brigu. bog od nas zahteva i druge stvari. ja ne umem baš tačno da kažem koje su moje želje. — Možeš li videti. dosta sad«. Pa ipak to činim. milostivi oče?« »Zapovest«. koja progovara kroz to verovanje?« »To je osobina«. »Može biti«. Ta ne moraju uvek želje biti ono što određuje sudbinu i poslanje nekog čoveka. 1 verujem. Molim vas da me kaznite zbog toga. već i u pogledu ostalih. Uvek ću uživati u naukama. milostivi oče. dragi brate«. Meni i samom s vremena na vreme dođe želja da se kaznim. »Teško mi je da o tome govorim. tako verujem. koju reč o tome. to bi značilo traćenje ovih božjih darova. osim učenosti. 6 7 . oče. ti si u visokom stepenu vičan jezicima i mišljenju. »I meni je teško. mladi brate. »Dobro. a i ja ću to isto učiniti. U opatovom sobičku za razgovor zavlada tišina. milostivi oče. Ali reci mi. Ali ta zvanja će mi biti stav­ ljena u dužnost«. milostivi oče. svi smo mi pomalo skloni. reče blagonaklono sedi duhovnik. b r a t e zanesenjače. Narcise. Ova osobina primorava me da ostalima služim na taj način što ću vladati njima. Znam da ste božji sluga i da bi vam bilo milije da ču­ vate koze ili da u nekoj usamljenoj isposničkoj ćeliji udarate u malo zvono i da slušate ispovesti seljaka no da upravljate velikim manasti­ rom.

8 9 . dok Narcis. Ako baš želite da me nečim obrađujete. ti nisi moj kolega već moj pomoćnik i dužan si da mi se potčiniš. koji je toliko lica video kako dolaze i odlaze. »nikad još nisam video. Narcise. neobično drvo! Baš me zanima kako li se zove«. i opat Danijel strpljivo i ljubazno sasluša pre­ pirku dvojice naučnika o njihovim shvatanjima gramatičke nastave. i posle svakog njihovog razgovora nastu­ pali bi dani ozlojeđenog ćutanja i durenja. i muziku i nove igre za koje još ne znaš. Pošto su obojica iscrpno prikazali i obrazložili svoja mišljenja. Došljake je najpre primio. brate ključaru«. videćeš već. »Oh. i pošto sam ja nad tobom samo po činu. Kad se okrenuo. sa osećanjem da je na ovom mestu sreo već dva bića kojima može biti prijatelj: drvo i ključara. i razne druge stvari. postariji gospodin zabrinuta i pomalo iskrivljena lica. Razgovor sa duhovnicima tekao je učtivo i hladno. onda mi. Otac. »Ja nemam ni braće ni sestara. a sina su zadržali sa zadovoljstvom. veoma vam zahvaljujem. nego ćemo sve ovo izneti našem ocu opatu i prepustiti njemu da odluči«. pa uz široke kamene stepenice. i Zlatousti stuipi u manastir bez strepnje. zavrte malo sedom glavom i reče: »Draga braćo. uskoro poka­ žite gde se nalazi naš konjić koga je moj otac ovde ostavio. i on miu obvi šake oko vrata. a oni ga pozvaše da neko vreme bude gost njihovog doma. Ali ako je njegov pretpostavljeni drugog mišljenja. ne bi iznova podenuo stvar. vi svakako ni jedan ni drugi ne verujete da se ja u te stvari razumem koliko i vi. Konj ga je već bio poznao i isteglio glavu prema njemu. osećao oštar zadah na konje. Ali on je zamolio da se gostinskim pravom koristi samo jednu noć. dodelili su mu krevet u đačkoj spavaonici. Tebi je dobro poznato da je na meni da odlučujem a ne na tebi. otac Loranc. Mladić mu ljubazno zahvali. Krasno. no to novo lice nije spadalo u ona koja se ne primećuju i koja se brzo zaboravljaju. i kaluđeri primiše taj dar. »Hvala. koji je smemo ćutao. a ni majke. odgovori mu i obavesti ga. Tako i učiniše. s namerom da uči u manastirskoj školi. Ali ključar. A vama dvojici mladih naučnika želim da nikad ne oskudevate u pretpostavljenima koji su gluplji od vas. Otac. usled izvesne surevnjivosti nije hteo da pristane na to. »nemoj tugovati. međutim. Ključar mu se blagonaklono osmehnu. pruži mu ruku i reče: »Ja se zovem Zlatousti i treba ovde da idem u školu«.Drugom prilikom opat Danijel imao je da raspravi spor između najmlađeg fratra nastavnika i Narcisa. imam samo oca«. u toplom polumraku. reče. Dečak diže pogled uz još neprolistalo drvo. a kroz portal im ključar iziđe u susret. na balegu i na ječam. Mladić i njegov otac vezaše konja za kesten. za roditeljima. osećajući da je u pravu. upravnik škole. ovde ćeš naći drugove. Zlato­ usti se s poštovanjem i tužna lica oprostio sa svojim ocem. ali i opat i upravnik škole su sa radošću gledali na Zlatoustog. Odmah im se svideo taj lepuškasti nežni dečak. »Ovakvo drvo«. Najzad otac Lorenc reče. i nauku. protiv oholosti nema ničeg boljeg«. Ali nipošto nije zaboravio da sledećih dana motri da li između oba učitelja opet vlada sloga. kome se dečak odmah sviđeo. »Mladi gospodičiću«. a onda pođe ispred pridošlica kroz portal. Bio je to mladić koga je otac već odavno prijavio. reče on tešeći ga. a i potkrepljivao je to ubedIjivim razlozima. molim vas. Kao poklon je ponudio mana­ stiru jednoga od svoja dva konja. da prekratimo našu prepirku. ne obrati pažnju na dečakove reci. »No. Ključar ga odmah povede sa sobom i odvede ga u konj usnicu Pored ambara. starac ih veselo pogleda. koji se nisu mogli složiti oko jedne tačke u nastavnom planu: Narcis je sa velikim žarom navaljivao da se uvedu izvesne izmene u nastavi. Oca su sutradan bez žaljenja pustili da ode. a nikakvo poboljšanje nastave ne bi vredelo kad bi se zbog njega u ovom domu poremetili red i poslušnost. no utom ga je već i ključar srdačno potapšao po ramenu. Sa tom dobroćudnom šalom otpustio ih je. onda Narcis ima da ćuti i da sluša. Ali pošto ta stvar tebi izgleda toliko važna. Pohvalno je od Narcisa što mu je škola toliko na srcu i što teži da poboljša nastavni plan. Pošto su ga pretstavili učiteljima. obojici pretstavi svoga sina Zlatoustog. izjavljujući da će sutra morati da otputuje natrag. i to ne loše«. Tamo se. a predveče i sam opat. ali ne i po znanju i po darovitosti. Zlatousti mu se osmehnu. Ali brzo ćeš videti: i ovde se može živeti. pomalo uvređeno: »E pa. reče dečak. sve dok između ambara i vodenice nije nestao kroz usku zasvedenu kapiju spoljašnjeg m a n a ­ stirskog dvorišta. Zeleo bih da ga pozdravim i da vidim da li je i njemu dobro«. a potom je stajao i gledao ga kako odmiče na konju. A ako ti zatreba neko ko ti želi dobra. Većina spočetka malčice tuguje za zavičajem. carski činovnik. Korim Narcisa što nije umeo da popusti. to ne želim da donesem od­ luku sam. samo dođi k meni«. na dugim plavim trepavicama visila mu je suza. prisloni obraz uz A onda se pojavilo jedno novo lice u manastiru. za braćom i sestrama. i koji je stigao jednog prolećnog dana. i Zlatousti u jednoj pregradi vide rnrkova koji ga je doneo ovamo.

nisu«. utuvi dobro: ako još jednom ovde u učionici zapodeneš tuču. Zlatousti već steče prijatelje među drugovima. Osećao se prijatno. i pošto je neko­ liko puta dobro zakačio pesnicom onog snažnog dečaka. kao deo zavičaja. Protivnik mu je bio snažan. koji zaslužuju da ih čovek voli. još pre no što je ijednog među njima znao po imenu. i našao ih je za večerom. iako mu u prvo vreme nije bilo jasno o čemu je reč. Narcis ga pozdravi kratko. pa još sa ovim uzdržanim. predloži neko. konjiću moj. a evo sad ovde zatiče ovog začudo mladog učitelja. Ali kad se čas završi i kad učenici bučno poustajaše. Zlatousti sede. zar ne? Da ti oni okačenjaci nisu učinili nešto nažao?« »O. njegov nadahnuti. drugovi opkoliše Zlatoustog. opat ga je primio tako ljubazno. koje su jasno i čvrsto oblikovale slogove. no onda primeti da se više ne seća kuda treba da krene do učionice. koje je bilo prostrano kao tržnica u nekom veli­ kom gradu i delom obraslo lipama. upravitelj škole. Tek što je mladi učitelj izašao iz učionice. cimajući ga i gurajući sa svih strana. pokaza mu jedno mesto u zadnjoj klupi i odmah nastavi predavanje. dok mu je lice bilo zajapureno i pomalo izubijano. vitak stas. Pa iz zarukavlja izvuče parče hleba koje je sačuvao od doručka. hajdac!« Zlatousti postiđeno pohita iz učionice. nego su to videli i njegovi susedi u klupi i šapatom javili ostalima. A nije samo on to primetio. i on je bio spreman da ih voli i da se trudi da stekne njihovu naklonost. gde je dvanaestak dečaka i mladića sedelo u klupama. čini mi se da sam ja prvi navalio. stade ga lomiti i davati konju da jede. i samo što su se izgubili kad uđe otac Martin. tako otmen. konjče moje drago. bio je zadovoljan. »Ja sam Zlatousti«. reče dečak. Zlatousti se preplašeno trže i pomalo postiđeno primeti da je neko vreme spavao. često ću dolaziti da vidim. »Ti bese Zlatousti. koji je ostao sam. trudeći se da se oslobodi. Ključar je bio pažljiv prema njemu. a oni su ga ćuškali i najzad pustili da padne. jesi li dobro? Voliš li me još? Daju li ti da jedeš? Misliš li još na našu kuću? Zvezdane. tako ozbiljan. »novi učenik«. poprskano belim pegama. i stade pred Zlatoustog. kazna ti ne gine. trezvenim. što ovaj rado učini. Došao je dobrim ljudima. pa zamoli ključara da ga odvede. a pritom deluje tako dopadljivo i ljupko. »Krasan đak!« rugao se drugi. i stade ga nežno milo­ vati i šaputati mu na uvo: »Pomozi bog. preko u konjušnici nalazi se Zvezdan. Jedan se borio sa mnom«. i od toga časa je osetio da je dobro primljen u ovome krugu 10 11 . i učiteljski pomoćnik Narcis se okrete. pa nije mogao zadržati suze dok se opraštao sa ocem. mada su mu to juče pokazali. Zvezdane. Ovako trgnut i poplašen. »Ehej. pa sam se naljutio«. Zlatousti je i sam smatrao da je njegov prvi postupak u ovom manastirskom životu veoma neuljudan i budalast. rekao je. »Jesi 1' se naspavao?« upita jedan i isceri se. A zatirn je stupio u učionicu. i uživao je posmatrajući njegov mišićav. i začudio se i bio duboko obra­ dovan što je video da je ovaj mladi učitelj tako lep. i svi užagrenih očiju stadoše posmatrati dvoboj. Začuđeno je pogledao dečaka. pa se viteški pomirio sa svojim neprijateljem. »Postaće divno svetlilo crkve od njega! Na prvom času pa začmavao!« »Odnesite švrću u krevet«. tek nekoliko godina starijeg od sebe. Začudio se što je video tako mladog učitelja. osećao se potištenim. lepo si počeo. »izašao sam s njim na kraj«. Ismevali su me. Dakle. Potom se oprostio sa njim i krenuo za ključarem preko dvorišta. ubedljivim glasom! Zahvalno je slušao. dok je otac Martin gledao za njim i osmehivao se. Nijednog još ne poznajem. Pošto nije podlegao. On se silovito ote ovome i baci se na prvoga koji mu je bio na putu i za tili čas se upusti u žestoku borbu s njim. poče da se praćaka. junačino moja. Ali oni su ga dočekali s pažnjom i blagonaklono. čije su plave oči zbunjeno gledale. baš je dobro što si ostao. »S kim to?« »Ne znam. i samo ga je još jedan držao za nogu. a i bio je još umoran od dugog putovanja. šta je to s tobom?« upita on. nasmeja se malčice i pocrvene. Pred ulazom u sam manastir zahvalio je ključaru i pružio mu ruku. Ali sada je sve dobro. hladnim. Zlatousti se naljuti. hladno presijavanje njegovih očiju. bez osmeha. neumorni glas. i oni ga sa smehom zgrabiše za ruke i noge da ga ponesu. »Tako? Je li on počeo?« »Ne znam. pošto se pro­ budio.njegovo široko čelo. »E pa. njegove zategnute usne. Ne. kako si«. Ali najednom svi jurnuše kao bez glave. A sad požuri da stigneš na večeru. Jutros u postelji. usput se trudeći da prstima raspravi razbarušenu svetloplavu kosu. Dugo i neprestano se zagledao u mladog učitelja. mladiću moj. prilično utučeno je otišao da traži svoje drugove. ozbiljnog kao da je kakav naučnik i otmenog kao da je princ.

da se. kao da se prećutkivalo nešto što zahteva okajavanje. Na Zlatoustovom rođenju kao da je ležala neka potajna ljaga. Nije mu ideal i uzor u isti mah mogao biti i dobri. Narcis je sasvim jasno video kakva mu je divna zlatna ptica doletela. koga su bili skloni da smatraju za dopadljivog kavgadžiju. nad­ moćno pametnom učitelju. zbog bilo kakvog beznačajnog zadirkivan]a ili đačke drskosti odjednom toliko rasplamsali jarost i ljutina da je samo sa krajnjim naporom uspevao da se uzdrži i da se ćutke okrene. opiranje i nenaklonost prema učitelju latinskog. razdražljivost i jarosno nestrpljenje prema drugo­ vima. izgleda. onaj koji raščlanjava stvari. tih sabrat ostalih kaluđera. prislanjao glavu uz njegov vrat. jedini način kojim se služio da stekne Narcisovu naklonost bio je taj što se do premora trudio da bude pažljiv i vređan učenik. Prvih meseci svoga đakovanja Zlatousti se ponekad osećao tako pometen u srcu i rastrgnut na razne strane da ga je hvatalo snažno iskušenje da pobegne ili da u ophođenju sa drugovima iskali svoju muku i svoj unutrašnji bes. učeni. čije je osobine i sudbinu brzo sagledao. pravoga prijatelja ipak nije tako brzo našao. pa onda da postane pobožan. Ali otac se nije naročito svideo opatu. I nije ga samo snebivljivost zadržavala. On sam nije bio svestan onoga što se događa u njemu. to niko nije primećivao na lepom. On je želeo da mu ovaj lepi. brižan pogled. dva čoveka su mu se sviđala. skrušeni opat. usamljen u svojoj otmenosti. začudili kad su u okretnom pesničaru. obojicu su vidne sposobnosti i obeležja izdvajali od ostalih. koji je kanda pre težio za slavom uzor­ nog đaka. On. Dva su čoveka u manastiru privlačila Zlatoustovo srce. koji su bili nespojivi. Ali Zlatousti je bio snefoivljiv. verovao je da sve njegove sile i sposobnosti streme ka tom pobožnom blagom cilju. Opata je gotovo smatrao za sveca. Zeleo je da postane lični sluga ovog pobožnog čoveka. A najviše ga je zbunjivalo to što njegova ljubav prema Narcisu nikako nije htela da se uskladi sa njegovom ljubavlju prema opatu Danijelu. stalno nalazi oko njega. Zlatousti se sa žarom divio svom lepom. J e r Zlatoustov naum je bio ne samo da završi manastirsku školu nego. sve redi je bio njegov smeh koji su svi voleli. iako mu je Zla­ toustov otac ponešto nagovestio i jasno izrazio želju da njegov sin zauvek ostane u manastiru. plemeni­ tom. Često je patio zbog toga. Njegova iskrena želja i namera bila je da bude dobar učenik. dobroćudnom inače. međutim. to je bila želja i zapovest njegova oca. tajna n a menjenost kajanju i žrtvovanju. da se zanima za njega i da ga očekuja. Kako se stoga začudio i rastužio kad je bio prinuđen da uvidi da je ovaj jednostavni i lepi cilj tako teško postići. da ga brzo prime za iskušenika. otkrili veoma miroljubivog kolegu. Onaj drugi čovek koji je probudio Zlatoustovu ljubav video je oštrije i slutio više. njegovi dobri tihi pokreti. Koliko je Narcis izgledao mislilac. i obojicu je sudbina sa posebnom opomenom ispratila na put. iako se sa svima sprijateljio. i premudri. ljubav i strahopoštovanje: opat Danijel i učiteljski pomoćnik Narcis. vedri. među njegovim školskim drugovima nije bilo nijednoga prema kome bi osećao neku naročitu bliskost ili čak n a ­ klonost. o drugim stremljenjima ništa nije znao. Patnja mu se tako poste­ peno pojačala i postala primetna. ipak je na njemu ležao teret.II Međutim. teret porekla. o njima je stalno razmišljao i prema njima osećao divljenje. Iako. plakao pored njega. ali on se držao povučeno. sve ga je to snažno privlačilo. Pa ipak je svim duševnim silama svoje mladosti težio za oba ide­ ala. tolikoi je Zlatousti izgle­ dao sanjalica i detinja duša. Narcis se vatreno zanimao za ovu mladu dušu. mili mladić 12 13 . to je bila njegova volja. svetačkom životu. Oni su se. slušajući i služeći. sklopljenih očiju i mrtvački bled. Kako je obeshrabreno i s nevericom ponekad kod sebe opažao sklonosti i stanja koji su bili za osudu: rasejanost i bezvoljnost prilikom učenja. ljubio ga. Pritom je ponekad verovao kako s najprisnijom izvesnošću oseća da i Narcis njega voli. a tako je svakako i sam bog odredio i zahtevao. odmah je u Zlatoustom naslutio srodno stvorenje. njegov jasan. Koliko je Narcis bio mrkoput i mršav. njegova jedno­ stavnost i dobrota. oštroumni Nar­ cis. sanjarenje i maštanje ili pospanost na časovima. njegov način da zapoveda i vlada skrušeno kao da obavlja kakvu službu. da mu svoj dečački nagon za odanošću i potčinjavanjem prinosi kao trajnu žrtvu. učeći se od njega čistom. toliko je Zlatousti bio svetao i bujan. Zadržavalo ga je i izvesno osećanje da Nar­ cis za njega pretstavlja opasnost. i da sasvim i zauvek ostane u manastiru i svoj život posveti bogu. Ni opat to nije video. Obrazi su mu se izdužili. ako je moguće. pa je njegovim recima i ćelom njegovom pomalo uobraženom ponašanju suprotstavio učtivu hladnoću i nije pridao veliki značaj njegovim nagoveštajima. Često bi se u njemu. Narcisove misli su se bavile dečakom mnogo više no što je °vaj pretpostavljao. pogled ugasio. Ali te suprotnosti natkriljavalo je nešto zajedničko: obojica su bili otmeni. Onda bi pošao u konjušnicu do konja Zvezdana. iako je ovaj po svemu izgledao suprotan njemu. ozarenom dečaku.

znao je on to.postane prijatelj. To je bilo posle večere. u trenucima kad ga niko nije mogao videti. bili jači od pisanih. u tome što nešto bolje zna i štc je pametniji. Navikao se da se sa onima koji su svega nekoliko godina bili mlađi od njega ophodi kao da je dvadeset godina stariji. dok je učenik. pa da pohita natrag i legne u postelju. nije im to prvi put. A onda su se našli napolju. »hteo bih da ti ispričam nešto. na drumu koji se nejasno belasao i gubio u crnoj Sumi. on se kao učiteljski pomoćnik. stotinu puta se već pod lipama u dvorištu i pod lepim kestenovim drvetom igrao sa drugovima đačkih igara. lako pošlo za rukom da ih niko ne vidi i ne čuje dok su se provlačili. razvije i dovede do cvetanja. Drug ga odvede u manastirsku vodenicu. bili su u tihom. Ima ovde. pa pod drveće. i to je manastirski zakon zabranjivao pod pretnjom teške kazne. Zlatousti mu smesta dade reč. ono je pretstavljalo opasnost. Bio je strašno umoran i osećao se vrlo jadno. prosvetli. »Ali onda je kapija zaključana«. Stajao je oklevajući. ali nepisani zakoni su. odakle su jednu morali da izvuku i prebace preko potoka da bi mogli preći. i najednom se nasmejao i pristao. nešto veselo. Njegova služba je bila služba duhu. primeti Zlatousti. Kroz jedan prozor dospeli su. da ga povede. To je izlet u svet. i da pret•tavlja izvesno priznanje biti pozvan na tu pustolovinu. po su­ mraku i uz stalnu lupu točkova. učestvovao u grudvanju. Neprimeceno se sa Adolfom iskrao pored lipa i nestao u prostra­ nom. Ne. doduše potajan i zabranjen. to je bilo zabranjeno. Zlatousti se priseti. na neku vlažnu i klizavu gomilu dasaka. makar prijateljstvo sa Zlatoustim bilo još mnogo pri­ mamljivije. Sve je ovo bilo uzbudljivo i tajanstveno i jako se svidelo dečafau 15 . nema 14 gumnje. i on se nikada. vukući ga za sobom niza stepenice. Sem toga. Imao je već prilike da čuje izraz »ići u selo«. Ali ti si uzoran dečak i želiš. a tu im je. sad je bilo proleće. nikada. da izaziva njegov mili smeh. služenju reci. Ali on to ne bi nikad učinio. dok ga je Adolf nagovarao. a sa kojim je ove zime počeo da izučava Euklida. nešto usled čega će moći da zaboravi glavobolju i otupelost i sve nevolje. a tokom noći će se vratiti. u toj pustolovini. često je s nemim protivljenjem presretao njihove ljubaznosti i laskavo ulagi­ vanje. nekoliko dobrih smelih drugova. njoj je bio posvećen njegov strogi život. reče Adolf: pa to baš i jeste najzabavnije u celoj stvari. već po mrklom mraku. i te dve časti su se ponekad sukobljavale. dozvo­ ljavao sebi da uživa u sujeti. Ali on se uzdržavao. razume se da je zaključana. onaj učenik sa kojim se tukao pesnicama kad ga je prvi put sreo. »Ići u selo«. koji je zau­ zimao položaj učitelja a ipak nije imao njegovo zvanje ni ugled. zabava i pustolovina koju nijedan pristojan čovek ne izbegava. navikao se da sebi strogo zabranjuje svako povlašćivanje nekog đaka. iPre svega ga je vezivala i sputavala odvratnost koju je osećao prema onim ne retkim učiteljima i kaluđerima što su se zaljubljivali u učenike ili iskušenike. Tada mu se jedne večeri obrati Adolf. bio navikao na osobitu opreznost i budnost. slutio je u njemu svoju suprotnost i svoju dopunu. ali koji će možda ipak doneti neko izbavljenje. Činio je to iz mnogih razloga. On se uplaši. i oni su od ranijih generacija preuzeli običaj da se s vremena na vreme sete da nisu kaluđeri i da ponekad uveoe napuste manastir i odu u selo. nadmoć­ nom. igrao se razbojnika. utrkivao se. već mračnom dvorištu. reče on. jurio za loptom. Najviše je želeo da odbije. želeo je da ga prigrli. među koje i on spada. da ga rukom nežno miluje po svetloplavoj kosi. i jedino je potajno. Adolf ga šapućući izvede kroz portal. Ali pomalo se stideo pred Adolfom. Postojala je manastirska čast i po­ stojala je đačka čast. To je. govorio je. ne bi usprotivio da se pokori zakonima i shvatanjima časti đačke zajednice. pričao je. a skoro svih je bio svestan. Ali oni znaju da tajnim putem neprimeceno uđu u manastir. to je bio greh. često je imao glavobolju. kao i svuda. ćaskanje u đačkim sobama a i šetanje po spoljašnjem manastirskom dvorištu. Godinu dana i duže je već Zlatousti bio manastirski đak u Marijabronu. »Zlatousti«. da jednom postaneš biskup — zato mi prvo daj reč da ćeš biti drug i da me nećeš odati učiteljima«. Cesto je i sam sa gađenjem osećao kako na njemu požudno počivaju oči starijih muškaraca. Naravno. biti nečeg lepog i novog. Ali dobro je shvatao da je u očima »pristojnih ljudi« taj opasni postupak upravo stoga mogao spadati u đačku čast. da prisiljava sebe da bude izuzetno pra­ vičan i brižljiv prema svakom učeniku koji mu se nije sviđao. i on nije smeo dozvoliti da to prijateljstvo dotakne srž njegovog života. neki doživljaj. ali Zlatousti je bio umoran i osećao se bolešljiv. glava ga je bolela ćelo popodne. za vreme slobodnog sata. izlet kojim se neće moći naročito dičiti. lične koristi lišenom vođenju njegovih đaka — i ne samo nje­ govih đaka — ka uzvišenim duhovnim ciljevima. i u školi ga je stajalo napora da ostane budan i pažljiv. kada je bilo dozvoljeno igranje po hodnicima. pod tim su se podrazumevali noćni izleti pitomaca na razna potajna uživanja i pustolovine. čija je spoljna kapija u to vreme već bila zatvorena. Srž i smisao njegovog života bili su u služenju duhu. A ko zna. Sad ih je bolje shvatao — i za njega je bilo primamljivo da voli lepuskastog Zlatoustog. možda će tamo napolju.

ali upravo to je zabranjivao sebi. a Adolf i Konrad su vodili glavnu reč. polovinu belog manastirskog hleba i još nešto u kesi od hartije. niski zabati su se belasali. i dade ga Konradu. nikada više neće poći s njima. mislio je Zlatousti.Na ivici šume nalazio se već jedan njihov drug. grcajući je preklinjalo njegovo srce. Duboko se nagnula. No kad god bi mu volja popustila i kad bi mu pogled zalutao ka tihom milom devojačkom licu. Adolf izvadi poklone. • Herman Hese 17 . Ali srce mu je snažno i plašljivo tuklo u polumraku siromašne kuhinje. A pošto se ceo razgovor morao voditi šapatom. promrežani tamnim kosturima greda. i on na slepoočnicama oseti njene tople sitne šake. ali nad svima je ipak lebdelo neko svečano noćno osećanje. Kon­ rad je brbljao i zbijao šale. još jednom zakuca. Ovaj se napi pa ga pruži dalje. dugački Eberhard. nije 16 bilo dozvoljeno da se igra sa devojkama. svi spavali. izgleda. Nije se mogao zaustaviti. Zlatousti poslednji. Njegovi drugovi su pred devojkama izigravali junačine i pravili se važni uplićući u razgovor latinske rečenice. ogrebao je ruku o jedan ružin se preko ograde i trčeći za ostalima izišao iz sela i uputio »Nikad više!« govorila je zapovednički njegova volja. On se zaustavi. a svetlosti nigde nije bilo. Svi poustajaše. tek kad je napolju stao na zemlju. vlažne zemlje i đubreta. te svi otpise pomalo. uzverao se ka šumi. devojke na male tvrde tronošce a đaci oko njih po tlu. nakon nepunog sata. sačeka. ovo je bilo ne samo zabranjeno već i nešto više. Zlatousti poslednji. Ona ispruži obe ruke. a onda pođoše po mekoj zemlji leja. bila je to jaka jabukovača. svoj trojici bila naklonjena. međutim. i pružala ruku pridošlicama. Zlatousti je pretpostavljao da je to malčice ukradenog tamjana. ponekad bi se i ostali nasmejali. »Zlatousti!« šapnu ona. Potajno iskradanje i noćna šetnja kroz šumu. Konrad. jer je resio da nikad više ne dolazi ovamo. njemu. ali Zlatousti nije tako osećao. Prošao je možda jedan sat — nikada Zlatousti nije doživeo tako dugačak sat — i onda se reci i nežnosti učenika iscrpeše. U njemu su. okrenuo se oklevajući. sasvim mlada. u neku kuhinju sa crnom badžom i zemljanim podom. on je osećao da je to greh. Kad i Zlatousti kroči preko prozora. preskočiše preko jedne ograde i upadoše u neku baštu. Zatim Konrad prvi pređe preko prozora. Služavka je. i srca su im brže kucala. uzbudljivo. Govorili. piljila je u njega kao opčinjena. Za ostale je možda i to bio samo mali nestašluk. neminovno bi zatekao njene tamne oči prikovane za njegovo lice. verovatno služavka. Onda posedaše. čiji je tanak fitilj goreo slabim. Zlatousti zavrte glavom. i oni su joj se s vremena na vreme približavali i kratko je i nespretno milovali. puno strepnje. ne da­ jući ni glasa od sebe. a ova lepuškasta mala gazdina ćerka. sve dok joj se tamne oči ne nađoše tik pred njegovima. oseti kako ga neka ruka zadržava za rame. »Sutra opet!« pošao za ostalima kroz malu baštu. lelujavim plamičkom. dospeše u selo. uhvati ga za glavu. najradije ne bi posmatrao ništa drugo do onu malu s kikama. oskudno obasjani plamenom svetiljke. Po izlasku iz šume. malu nisu dirali. U kuhinji se nalazila jedna devojka. i usne joj detinjskim poljupcem dodirnuše njegove. Ukočeno je gledao preda se. i iznutra se začu kretanje. Izgleda da su tačno znali šta im je ovde do­ zvoljeno. svi pružiše ruku sluškinji. neka mršava seoska sluškinja. Adolf pođe napred.su šapućući. Adolf zakuca na prozorski kapak. ali ne i za njega. Ona visoka je. »Hoćeš li doći ponovo?« upita ona. Međutim. ili voska od sveca ili nešto slično. dotapka još jedan. kapak se otvori i oni jedan za drugim uđoše unutra. sa dugim crnim kikama. Brzo je udišući miris žbun. Kroz prozor se naginjala mlada devojka s kikama. Eberhard poče da zeva. s vre­ mena na vreme pili jabukovaču. Ovo ovde. tajanstveno a ipak nimalo opasno. »Dođi opet!« prošapta ona. i svi su sedeli pomalo zbunjeno. On je tiho sedeo šćućuren na tlu i nepomično gledao u plamičak svetiljke. Ponekad bi pomalo čežnjivim pogledom ispod oka umotrio ponešto od onog međusobnog milovanja. To je. Katkad bi neko ustao i pomilovao onu mršavu po kosi i potiljku i šaputao joj na uvo. doduše. više njihovih glava lepršale su noćne ptice. izgleda. spotakoše se o stepenice i zaustaviše se pred zidom jedne kuće. Tad ih slu­ škinja opomenu da pođu. za njim Eberhard i Adolf. između tihih oblaka treptalo je nekoliko zvezda blistavo-vlažnim sjajem. Na ognjištu je stajala mala uljana svetiljka. to je bilo neobično. Ne. idući u svojoj nežnosti najviše do po­ nekog plašljivog poljupca. ali prekršavanje zabrane nije odveć tištalo savest. dugo se zadrža i najzad se vrati noseći jedan siv glineni krčag na kome je bio naslikan plav cvet. Mladići pođoše učetvoro kroz šumu. a iza nje se iz mraka pojavila i druga. posrćući preko leja. pa šunjajući se ćutke obiđoše nekoliko kuća. bilo zabranjeno. zavlada tišina. a ubrzo potom zatrepta i svetlost. Potom svi pružiše ruku mladoj devojci. Ona mlada sa kikama pođe napolje. Njen bojažljivi glas činio se kao puki dašak. to je bilo lepo. ova noćna poseta devojkama. u tom prizoru je zapravo bilo nečeg smešnog. To je uosta­ lom bilo svejedno i ništa ga se nije ticalo. pipajući po mraku prođe kroz vrata. a pošto su poduže čekali. koji je bio svestan da je namenjen monaškom životu i isposnistvu.

Tako. Odveo ga je. I on je video da je Zlatousti bolestan. plači samo.Niko nije sreo ove noćne ptice. uskoro će ti biti bolje. bila su veoma omiljena kod većine lakih bolesnika. Nećeš? Već si prestao? Već si digao glavu? E pa onda hajdemo u bolesničku sobu. sa ispitivačkom radoznalošću a i sa nešto zavisti. Vidim da ti je prevršilo. da. i najzad kukajući! Mesto da Narcisa. pa će mu zatrebati Pomoć i ljubav. i doveče će ti biti već mnogo bolje. i grunuo u takav plač da se Narcis zbunio i neko vreme odvraćao pogled. i on reče da mu nije ništa. a odatle su tajnim putevima. da«. izašao da ga upra­ vitelju prijavi kao bolesnog. Dugo je čekao na odgovor. Adolf ga opomenu pogledom. Narcis se potrudio oko njega. nov jedan strah. »mogu li ti pomoći? Vidim da si u nevolji. Hodi samo«. Danas ti glava nije prijemčiva za grčki«. doneo tanjir brašnjenice i parče bela hleba. — on. duhov­ nim junaštvom i dostojanstvenim stoicizmom. koji je toliko nad­ moćan. Najednom je klonuo na jednu stranu. Plači sad samo. A i naručio je za njega u kujni. Ali znao je da je probijen volšebni zid koji ih je delio i da će oni postati Prijatelji. a usto malu kupu crna vina. napor da zaboravi prošlu noć — tačnije ne noć. Pa je krenuo onamo za njim. ovaj je ležao i spavao i obrazi su mu opet bili rumeni. kao što je obećao. onda ponovo primače tanjir i posrka još nekoliko kašika čorbe. ne dozvoljavajući da se išta primeti. sedi. nikada mu neće moći pogledati u oči bez stida. isprazni tanjir dopola pa ga skloni i opet poče da razmišlja. videlo se da hoće da govori a ne može. niti kli­ zavu dasku nad crnim vodeničkim potokom ili šunjanje preko plotova. među dve male anđeoske glave od orahovine koje su uokviravale nalonj. da legneš u postelju. Bio je to nasilan napor. ne budalasto i lepo izlaženje iz zatvorenog manastira. Možda si bolestan. Narcis ga je dugo posmatrao. No za vreme časa grčkog. kad je Zlatousti poslušno počeo da se svlači. i Zlatousti stade jesti i piti. poljubac njenih usana. »Da. kroz prozore i hodnike. neometano su se vratili u Marijabron. Onda ćemo te staviti u postelju i poslaćemo ti tanjir čorbe kakva se sprema za bolesnike. ova dva predovoljstva. devojčin dah i reci. to je najbolje što možeš učiniti. verovatno si se već ćelo jutro upinjao da se držiš uspravno. rekao je ljubaznije no što ga je Zlatousti ikada čuo da govori. ako jednom dotle dođe. Drugi put će možda njega samoga spopasti slabost. rekao mu da legne u jedan i onda. u kojoj su se nalazila dva prazna kreveta. toliko je čvrsto spavao. A on. preko dvorišta sa lipama. Posle nepunog sata ušao je jedan fratar poslu­ žitelj. poslao ga je s nekim nalogom u biblioteku. Narcis ga voli. tanjir čorbe i čašu bolesničkog vina. on se slab i kukavan skljokao pred njim! Nikada neće to sebi oprostiti. A kad se malo kasnije vrata polako otvoriše i kad uđe Narcis da vidi kako je bolesniku. Zlatousti je ležao u bolesničkoj postelji i trudio se da se povrati 'iz svoje pometnje. Ali sada se tome pridružilo još nešto. Ujutru su dugačkog Eberharda morali buditi ćuškama. Po završetku časa pozvao ga je k sebi. Narcis se zauzeo za njega. koje učenici inače dobijaju samo o praznicima. i očajanje je izgubilo više od polovine svoje snage. filozofijom. po strejama i kroz prozore izdeljene stubovima sti­ gli u sam manastir i u spavaonicu. ali bez uspeha. usne su mu podrhtavale. tiho samovanje u sobi i dobra postelja prijali su mu. s lju­ bavlju. koji se svakog minuta obnavljao i svakog miniuta završavao n e uspehom. u jednu sobu za bolesnike. pred podne. toliko loše da ga je otac Martin upitao da nije bolestan. 18 19 . spustio glavu na nalonj za čitanje. amice. grčkim. pridobije najplemenitijim oružjem. i čašu vina. obilazeći đačke odaje. preko potoka. Ali ona velika napetost našla je oduške u plaču. Svi su na vreme stigli na jutrenje. stisak njenih ruku. stajao je pred njim postiđen i zamuckujući. pa je tek onda uhvatio i pridigao dečaka koji je grcao. Video je: Zlatousti nije bolestan. »Zlatousti«. on se nije uzdržao pred njim. otmeni. lako podrugljivih usana. rekao je. pametni čovek tankih. uobičajena u manastiru. »da. Još pre jednog časa bi još možda bio kadar da sebi objasni šta ga je to danas tako neizrecivo umorilo. ali ćutao je i oštro ga posmatrao. Narcis ga nije ispuštao iz vida. Bledi dečak ga je gledao unezverenim očima. na doručak i u učio­ nicu. ali Zlatousti je loše izgledao. ne treba da govoriš. A od ovog dečaka će moći da to primi. kroz vodenicu. Da ne bi svratio pažnju ostalih učenika. oborio je glavu pa je opet digao. nov doživ­ ljaj. nego jedino onaj trenutak pod tamnim kuhinj­ skim prozorima. taj fini. Danas je on potreban Zlatoustom i može mu biti na usluzi. kakav li mu je to smrtonosni duševni napor ispraznio glavu i pekao oči. junački si se trudio u tome. neće biti potrebno da mu sutra šalje vina. ne hodanje po šumi.

toliko je dugačak bio luk što se razapinjao između njih. Puteve bez cilja. Ali nije mogao da sagleda šta je to dublje. bilo mu je dopušteno da se pređa bez greha. sve to njemu kao da je bilo nepoznato i nepoželjno. malo ih je bilo kojima se ono sviđalo. uprkos svemu prijateljstvu. uživati u ugodnom posmatranju ovih lepih očiju i u blizini ovog rascvetalog svetlog plavetnila. kako je jasan i neumoljiv bio ovaj Narcis! Bezazleno predavanje sebe. sa žarom prve mladićke strasti obraćen pobožnom i asketskojunačkom idealu. koju je uprkos suprotnosti najprisnije razumevao. zna­ jući da će mu prijatelj tek onda stvarno pripasti kada ga on bude doveo do saznanja. nego da se iza toga krije nešto drugo. Dugo vremena je ostao usamljen usred ljubavi. njegova mlada­ lačka potreba za ljubavlju se upravo bila snažno probudila. Naprotiv. što slepac o sopstves 20 21 . izgubljena polovina njegove sopstvene prirode. nije verovao. Ustvari. nego čudo. na neočekivanu. Video je Zlatoustovu prirodu. da mu vrati njegovu pravu prirodu. nije trpeo. ovo je isprva teže padalo. žarko. zagonetnu hladnoću. da svoje srce pokloni starijem. njegovom strahopoštovanju nov oltar. On se nije smeo zaljublji­ vati. ni za njegovo cvetno obilje. sanjalačko tumaranje on izgleda nije poznavao. Usled toga što je video i poljubio jednu lepu devojku. On je u ovom prijateljstvu bio vodeći duh. pri prvom pozivu života njegovim čulima. opasne plamsaje čula da preobrazi. On je jasnije od drugih umeo da čita ljude. Trebalo je da prođu meeci. a ponekad je izgledalo kao da se ne sviđa čak ni njima dvojici. i to je za njega pretstavljalo opasnost. istina. Činilo mu se da je potrebna jedino ljubav. pa i ljubav. da nije posređi samo onaj slučaj kad se stariji i pa­ metniji pravi važan. teologije. i verno ga savetovao u svim pitanjima koja su se ticala škole i učenosti. Zlatousti je. Narcis je vrlo dobro znao šta je s njegovim prijateljem. sve za šta je mislio da je određen i pozvan. usred najveće nevolje. obim i smisao tog prijateljstva. pa da postane mogućan prvi ozbiljan napad. susretalo ovo prijateljstvo i njegovoj žudnji nudilo cvetan vrt. a na nevinu ljubav da odgovori logikom. Video je tu prirodu oklopljenu tvrdom ljuskom. predrasudama. Očevim zahtevom određen za monaški život. čak počesto kao da mu se potsmevao i kao da ga nije uzimao ozbiljno. jedino iskreno predavanje. Beskrajno polako približavao se cilju. sad ga je. *šli su jedan pored drugog kao vidovnjak i slepac. sad mu je sudbina pružala spasenje. gde je voleo. da ga oslobodi ljuske. Ali kako je opor i samopouzdan. logike. J e r u d n u duše je osećao da onaj poljubac na prozoru. kao u igri i ne polažući računa pred sobom. najvišem obliku. očevim recima. pa ga je tako njegovo prijateljstvo često činilo tužnim i bespomoćnim. pa da se od dvoga načini jedno. brigu za Zlatoustog kad je ovaj izgledao bolestan. njemu nije bilo dato da se ne misleći preda nečemu što ga privlači. jer ona je bila druga. Narcisu. on nije smeo toj ljubavi dozvoliti da se makar i za trenutak zadrži na čulnome. on nije bio šlep za njegovu bujnu lepotu. za njegovu životnu snagu blisku prirodi. pri prvom pozdravu ženskosti pouzdano osetio da se tu nalazi njegov neprijatelj i demon. da je žena opasnost za njega. na zastrašujuće zahteve. nešto dublje. Njegov zadatak bio mu je jasan: da tu tajnu otkri­ je njenom vlasniku. zahvalno zaje­ dničko koračanje kroz zemlju prijateljstva. Toliko su. predavao se Zlatousti novome životu. Njemu je ljubav bila dozvoljena samo u jednom jedinom. I evo.III Neobično je bilo to prijateljstvo što se počelo razvijati između Narcisa i Zlatoustog. prihvatajući to određenje svom svojom vo­ ljom. a ovde. pomagao mu je. Ali već u prvom proleću ovog prijateljstva naišao je na čudne prepreke. objašnjavao mu je teška mesta u knjigama. jedan dalekosežan razgovor između njih dvojice. da produhovi u plemenite žrtvene vatre. on je pri prvom ovlašnom susretu. misliocu. a Narcis je svesno i odgovorno prihvatao uzvišenu sudbinu. Svom dušom. Jer. značajnije. otvarao mu je vidike u carstvo grama­ tike. Za njega se sve sastojalo od duha. Pokazao je. On nipošto nije bio ogra­ ničen učitelj koji bi želeo da plamenu mladu dušu nahrani grčkim. čitao je sa utoliko većom jasnoćom. jer ljubav za njega nije bila prirodno stanje. Tu mu je bilo dopušteno da voli. J e r bilo je daleko od njega da svog prijatelja zamišlja kao suprotnog i oprečnog sebi. i odavno je dokraja naslućivao ne tako složenu tajnu ovog mladog života. greškama u vfaspitanju. sve u šta je varovao. ali nikada nije izgledao baš sasvim zadovoljan i saglasan sa prijateljem. a u isti mah se i beznadežno zastrašila i ustuknula. °ili razdvojeni. doduše. U Zlatoustovu namenjenost asketskom životu Narcis. da se razlike izbrišu a protivnosti izglade. mudrijem prijatelju kome se divio. Za Zlatoustog to je najpre značilo izbavljenje i ozdravljenje. ako se Zlatousti osećao namenjen monaškom i asketskom životu i doživotnom stremljenju ka svetaštvu — Narcis je odista bio namenjen takvom životu. Biće to teško. međutim. i dugo vremena samo je on svesno uviđao sudbinu. osećao da ovo nije puko popovanje. on je odveć voleo plavokosog mladića. da pogled onih crnih očiju do samoga korena ugrožava sav njegov dotadašnji životni san. a najteže u tome bilo je što će možda na taj način izgubiti prijatelja. istina.

Ti si učenik. a opat nije bio njegov ispovednik. nisi ga zaboravio. Pa. ovaj reče bez okolišenja: »Šteta je što ti još nisi posvećen i što još ne možeš saslušati ispoved. Dozvoli da pretpostavim da si mi ti ispo­ vednik. i ništa drugo. i 22 23 . i da ih počiniš. No. »Ti se sećaš«. kao gotovo svaki v đak. zato što te je nešto savladalo. zar ne? Ti si se stideo zato što si podlegao nečemu drugom. Ali ti onda uopšte nisi bio bolestan! To uopšte nije bila groznica! I zbog toga si se ti stideo! Niko se ne stidi ako ga obori groznica. »Zar ne znaš. desilo se nešto naročito. reče on polako. A zašto i ti jednom ne bi. jer onda smo postali prijatelji. Istraživanje nije bilo toliko teško koliko je on mislio. pa onda polako reče: »Da. ili ako tvoj otac to želi mesto tebe. Ah. »Stoj!« uzviknu Narcis oštro. Tako čvrst i hrabar momak kao što si ti. ili može to ispovediti. »Ti bespomoćan!?« uzviknu njegov prijatelj sa nevericom. Bio bi u pravu da si opat Danijel ili svetac po kome si dobio ime. a biti daleko od boga«. Ali čuj me. upravo tako osećam«. »nije uvek istovetna sa ljubavlju prema onom što je dobro. ja te razumem. ali ja sam onda bio veoma bespomoćan«. ako samo ispružim ruku da dotaknem devojku. ipak ne bi toliko tištali.noj slepoći nije ništa znao. dragi moj. i Aristotel se može čudno ponašati. ostavi se toga!« usprotivi se Zlatousti. ja ne vidim nekakav veliki greh u tome što sam jedanput izigrao kućna pravila i što sam učestvovao u jednom đačkom podvigu. da se nije desilo nešto naročito?« Zlatousti malo poćuta. Za sve ostale grehove. 'odlaženje u selo' je uistinu zabranjeno. Narcis je oprezno i lukavo produžio da kopka. »Vidiš li. Da me vidiš onako kukavno slaboga!« Narcis produži da pipajući krči put. u jednom času koji mu se učinio povoljan. potseti prijatelja na onaj prvi početak njihove družbe i blago se dotače tajne. ti ili nisi kadar. to stoji u zapovestima bo­ žjim. Bila je to ona devojka. ipak se još nisi zavetovao. Prvi prodor je načinio Narcis kada je počeo da istražuje onaj doživljaj koji mu je onda doveo potresenog dečaka u jednom njegovom slabom trenutku. da si biskup ili sveštenik ili makar samo neki mali običan kaluđer. Pa oborene glave ispriča prijatelju šta se zbilo one noći. rado bih se na ispovesti oslobodio one stvari i rado bih to okajao kaznom. »onoga jutra kad si izgledao bolestan. Ali svom ispovedniku nisam je mogao reći«. Da će onda doći kraj svim lepim snovima. I kad Narcis. u polu. oklevajući. Ali ti to nisi. one su samo njegov najmanji deo. svakoj ljubavi prema bogu i prema svemu što je dobro«. Samo taj jedan greh ne!« »Dabome. Možda ti to nisi primećivao. Kad bi te danas ili sutra zavela neka lepa devojka. J°š nisi posvećen. Zlatoustog je odavno tištala potreba da ispovedi doživljaj iz one noći. još i danas se stidim toga časa. Ti u ženi. Narcis klimnu glavom. da nikad više neću moći natrag i da će me greh onda progutati kao pakleno ždrelo i da me nikad više neće pustiti napolje. »što ti je to bilo neprijatno. jer bi se mogli ispovediti i popraviti. veoma zamišljen. pa da plače pred stranim čovekom. ali osim opata nije bilo nikoga prema kome je osećao dovoljno poverenja. Narcis na to reče smešeći se: »E pa jest. ja sam onda smatrao da si bolestan. Ti se možeš pridržavati zapovesti. da su mnogim pobožnim očima upravo takva pripremna vežbanja bila neop­ hodna? Zar ne znaš da jedan od najkraćih puteva do svetačkog života može biti život razvratnika?« »Ah. pa ako i želiš da zauvek ostaneš u Manastiru. a najzad sam počeo da plačem kao dete! Fuj. Često sam bio primoran da mislim na onaj čas. to je jedino za njega samoga pretstavljalo olakšanje. »Ljubav prema bogu«. tražeći reci. pošto je naišao na trag. Bilo je to nešto drugo. ili te oni. kad bi to bilo tako jednostavno! Mi znamo šta je dobro. prijatelju. sveti Hrizostom. »Ali bespomoćan sam bio ja! Ta stajao sam ukočeno i gutao i nisam bio kadar ni rečce da prosiovim. poče on da ispituje. A ipak nisi u pravu. priča o Evi i zmiji zaista nije dokona bajka. jednom se to ipak mora reći«. bog se ne nalazi jedino u zapovestima. Kad ga trese groznica. pa je skinuto s vrata i i š e g a se ništa ne tiče. rekao je. Ali čovek može činiti puno zabranjenih stvari. tako ti izgleda. Ti se baš toliko i ne varaš. iako ni to baš ne spada u pripremna vežbanja za manastirski život«. pa se posle smejati tome. činio te male ludosti? Zar je to tako loše?« Na to Zlatoustog prođe ustezanje i na usta mu navreše ljutite reci: »Ti zbilja govoriš kao neki učitelj! Pa tačno znaš šta je posredi! Razume se. osećaš oličenje svega što nazivaš 'svetom' i 'grehom'. »Razumem«. »Svakako da te razumem. svakoj vrlini. »Pa zar me ne razumeš?« jeknu Zlatousti. i to još pred učiteljem. »Hteo sam reći: nije to malo neposlušnosti bilo ono što mi je pritislo savest. Bilo je to neko osećanje koje nisam kadar da ti opišem! Osećanje da neću više moći natrag ako popustim tom iskušenju. to tebi odista nije priličilo. mislio sam da ti nikad više neću moći izaći na oči.

Ne. zar srne Narcisa — neobičnog. panjkanja. on nije želeo da se zarazi nepovere njem. Svakako. bolje reći osećali su da on njih ostavlja na cedilu i u neku ruku izdaje. ona su spadala u opštu sliku manastira. za njegovo neobično prodorno. Za Zlatoustog nije dobro što se uklanja od svojih drugova i što se prisno druži jedino sa čovekom koji je stariji od njega i koji je učitelj. mirnije i ugodnije da mesto značajnim i sna­ žnim prirodama zapoveda prosečnim ljudima. Ali. »Ali bih svakako povredio nepisan zavet. tako zdravom. bio bi prinuđen da u isti m a h i uzdahne i da se osmehne. Niko nije rado gledao njegovo prijateljstvo sa Nar­ cisom. i ja se pridržavam neizrečenog zaveta. bojati da ga njegov prijatelj n e zarazi izvesnom duhovnom sujetom i učenjačkom ohološću. treba ga pri­ zvati i učiniti vidljivim. vrteli su glavom. Ali i drugi. i besumnje nije bilo bezopasno. koju još nisi izrekao recima i pred starešinama. U međuvremenu su drugovi sve više izbegavali Zlatoustog i ostav­ ljali ga na cedilu. uočio ništa drugo do izvesnu preranu. On lično. ti ne bi prekršio nikakvu zakletvu. optužbe. pa će onda biti moguće i savladati ga. On se držao postrani. možda malčice presmelo poznavanje ljudi. ali nije sumnjao da je Narcis kod učenika Zlatoustog opazio nešto naročito i da ga poznaje kudikamo bolje nego on sam ili bilo ko drugi. Ali zašto je Narcis govorio takve reci? Zašto bi Narcisov neizrečen zavet bio svetiji od njegovog? A možda ga on uopšte ne shvata ozbiljno. neki potajni neprijatelj kome je pošlo za ru­ kom da stvori rascep u duši tog krasnog čoveka i da ga zavadi sa njegovim pranagonima. a ipak ne bi sebi nikad dozvolio da dotakneš neku ženu! Ili se varam u tome? Možda ti nisi takav? Možda ti nisi onaj za koga sam te smatrao? Zar nisi i ti u srcu odavno izrekao zakletvu. Reći ću ti danas nešto čega ćeš se sećati. oseća kao pripadnik manastira i bezmalo već kao sabrat. Pakosnici su ih nabeđivali da su u protivprirodnom odnosu. Zlatousti. 24 25 . bila su prijatan dodatak. još se nisi zavetovao. nalazila se pramajka. tog demona treba naći. ono najsvetije što nosim u sebi. Kad bi razmišljao o tome koliko je za svakog starešinu jednostavnije. mislio je. ne bi povredio nikakav zavet«. koji u njiho- vim očima valjda nisu dovoljno dostojni. on bi ga odmah smenio. to nije bilo kolegijalno. svakojake priče. a katkada opasnost. Ali nije bilo ničega što bi svedočilo protiv njega. koga su svi učitelji smatrali u duhovnom pogledu za ravnog sebi. U pogledu prirode Zlatoustove tajne Narcis više nije bio u nedo­ umici. ja nisam sličan tebi. da ga je njegovo prijateljstvo zavelo da postane nemaran i pristrasan. opat ne bi oklevao da izda neku naredbu koja bi njih dvojicu rastavila. ali iz­ gledalo mu je da ta opasnost upravo za ovog učenika nije velika. Narcis je govorio sa takvim pogledom i tonom da mu se nije moglo opirati. Ouj me: naše prijateljstvo i nema nikakve druge svrhe niti ikakvog drugog smisla do ovog: da ti pokažem koliko si ti potpuno različit od mene!« Zlatousti zastade. Opatu Danijelu stizala su do ušiju razna govorkanja o njima dvojici. Čutao je. osim dopadljive ljupkosti njegovog bića.kad bi podlegao tom iskušenju. Ali kako je moguće da u tako lepom. Da će Narcis ići naruku toj dirljivoj ali nezreloj rev­ nosti i da će je još više potsticati. Zar ti zbilja ne možeš videti da za mene ne važi ono što možda važi za mnoge druge? Pa i ti sam još nisi posvećen. tako bujnom mladiću buđenje pola naiđe na tako ogorčeno neprijateljstvo? Mora da je u to upleo svoje prste neki demon. toga se nije morao bojati. Nikome nije bilo pravo što su se ta dva čoveka zbližila. Osim toga. čak pomalo starmalu revnost kojom je pokazivao da se već sada. pustio je da se stvar sama razvija. nije želeo da bude nezahvalan zbog toga što su mu poverena d va izuzetna čoveka. bar ne u onom smislu u kom veruješ da jesam. ničega osim surevnjivog nepoverenja ostalih. Pa lepo. ali pošto ni za trenutak nije posumnjao u njegovu čistotu. Pre bi se trebalo. Ali nipošto nisam sličan tebi. darnut u dušu. možda u njemu vidi samo dete? I ponovo počeše pometnje i tuge ovog neobičnog pri­ jateljstva. tu si u pravu. što se Zlatoustog tiče. a to su činili pre svega oni koji su sami bili zaljubljeni u jednog ili drugog mladića. i pretstavljala su katkada razonodu. kao običan učenik i gost. gledao je budnim okom. »Pisan zavet ne bih!« uzviknu Zlatousti silno uzbuđen. Da Narcis nije zauzimao izuzetan položaj između đaka i učitelja. ali se nije uplitao. opat. Iza te tajne se nalazila Eva. više bi voleo da je Narcis drukčije obdaren. ničega osim govorkanja. svima se činilo da su se oni svojim drugovanjem oholo kao kakvi plemići izdvojili od ostalih. On nije precenjivao takve sposobnosti. izvanredno darovitog mladića. i zar ne osećaš da si se njome zauvek obavezao? Zar ti nisi sličan meni?« »Ne. On je za više od četrdeset godina manastirskog života posmatrao mnoga prijateljstva između mladića. Ovako žestoko i isključivo prijateljstvo viđalo se retko. kojima je bilo jasno da se ovde ne može podozrevati nikakav porok. čak i nadmoćnog — da omete u njegovoj povlašćenoj karijeri i da mu uskrati nastavničku delatnost? Da se Narcis nije dobro pokazao kao učitelj. ^ogao se osloniti na to. nije bilo manastirski. opat je znao za Narcisovu izuzetnu darovitost. nije bilo hrišćanski. nije kod Zlatoustog.

nekoliko lica.Narcis je mnogo razmišljao o svom prijatelju. njenih biljaka i živo­ tinja. više je voleo svet slika i zvukova na liturgiji. voleo je da peva u đačkom horu. ptičji let. I šta znači to što mu prijatelj svaki čas stavlja do znanja da nije jednak njemu? Međutim. nije mogao da ga vidi. Znao je da pun obožavanja prati njihov dostojanstveni smisao. Kad bi govorio o svom ocu. što postoje ti ljudi. On je bio prazan idol. ipak ga je neprestano morilo neugodno osećanje da ga on ne shvata dovoljno ozbiljno i da se prema njemu uvek pomalo odnosi kao prema detetu. kad bi taj otac zaista bio tako važna. Narcis ipak nije mogao da zamisli toga oca. moćna. podražavao pesmu neke ptice. često je za koji trenutak prekidao otuđenost koja je nastala između njega i njegovih školskih dnugova. Ali da li je mogao i da je iza­ zove? Kakvim li je to čarolijama omađijao sina da ovaj po veru je u takvu sudbinu i dužnost? Kakav li je čovek taj otac? Iako je namerno vrlo često navodio razgovor na njega. jevanđelisti sa životinjama. životinjske glave i bo­ kore lišća. sasvim 26 27 . da ih saznaje osećanjem. nije se videlo ništa. i mada je Zlatousti dosta pričao o njemu. možda umetnika. Ljutilo ga je i bilo m u je dosadno da trajno bude okružen odbijanjem i hladnoćom. Ne retko je provodio slobodne časove crtajući te kipove. dostojan­ stveni svetiteljski kipovi. on bi umeo da ga drukčije opiše. Njegova izuzetna sposobnost da proniče u ljudske prirode i njihove sudbine. i izvesno vreme bi opet pridobio za sebe nekoliko očiju. često je sa njegovim slugom vrebao vidre. Dvaput je takvim pokušajima približavanja postigao. o nekom psu ili o nekom prosjaku. onda bi se nešto videlo. raspoznavao među svim drugim vrstama brašna. presudna figura u Zlatoustovom životu. Iako je dobar deo dana provodio sa Narcisom. I službe božje su mu većinom pričinjavale radost. Znao je da je Zlatoustov otac potsticao tu težnju. umeo bi da dočara druge slike o njemu! Narcis nije imao visoko mišljenje o tom ocu. ipak mu je preticalo vremena da se koji sat posvećuje svojim starim navikama i radostima. mutmelja. slušao lepi. s njim je vrlo dobro stajao. Zlatoustom dani nisu prolazili samo u ovom razmišlja­ nju. životinje i biljke od kamena i drveta. kad bi opisivao nekog leptira. često "i nekog mrzovoljnog suseda u skamiji naterao da se nasrne je. Bilo je i drugog posla tokom celog dugačkog dana. iako i one imaju svoje lepote. Jakov sa šeširom i hodočasničkom vrećom. Pa zašto je tom čoveku ljubavi. Vrlo često bi moljakanjem ili lukavstvom ugrabio priliku da sat ili dva projaše na konju Zvezdanu. zaštitnici i usmerači njegovog života. prema svim tim lepo izvajanim štapićima i vencima. on mu se nije sviđao. On nije bio kadar da dugo mozga. a ponekad je pokušavao da crta i stvarne cvetove. Sem toga. no u svakom slučaju čoveka velike snage ljubavi. Ali odakle mu ta moć? Kako je mogao ispuniti Zlatoustovu dušu snovima koji su tako strani jezgru te duše? I Zlatousti je mnogo razmišljao. neko"ko srca. Sve ono živahno i blistavo na tom mladicu govorilo je tako jasno: on je imao sva obeležja snažnog čoveka bogato obdarenih čula i duše. ili su pekli lepinje od najfinijeg brašna. rado je čitao brojanice pred nekim omiljenim oltarom. potrudio bi se sat ili dva. voli samo svečani ritam ovih stihova i da se sav prožme njima. a znao je i da. prisnom tajnom što osim prirode. i bio je vrlo omiljen kod ono nekoliko manastirskih komšija. čak je ponekad sumnjao da li je on zbilja Zlatoustov otac. onda bi se javljale slike. Zar to nije čudno i podozrivo? Kad bi Zlatousti pripovedao o nekoj pastrmci koju je ulovio kao dečak. tom čoveku tananih. čija se sudbina i sreća sastoje u tome da bude zapaljiv i da bude kadar da se dokraja daje. recimo kao besmrtni i sveznajući kumovi. Često bi se nalazio kod brata ključara. u Pmjao se da stekne tuđu naklonost. naročito kod vodeničara. svečani latin­ ski jezik bogosluženja. Isto tako je osećao ljubav i potajan blažen odnos prema stubovima i kapitelima na prozorima i vratima. odavno mu je otkrila Zlatoustovu dušu. konje. samo po mirisu. Voleo je čvrst i strog tok ovih pesama. gledao kako se kroz oblak tamjana presijava zlato na posudama i ukrasima i kako na stubovima stoje tihi. — zašto li mu je samo toliko stalo da bude čovek duha i asketa? Narcis je mnogo razmišljao o tome. njihovim otegnutim dubokim tonovima. koji ume tako duboko da doživljava i voli miris cveća. konje. njihova neprestana preklinja­ nja i veličanja. punim zvučnim samoglasnicima. Ne. Činilo mu se dragocenom. muziku. Veoma je voleo i crkveno pojanje. koje je Zlatousti zatvorenih očiju. nekog ^tljivog suseda u spavaonici da proćaska. pobožnim ponav­ ljanjima. U dnu svog srca nije voleo učenost. prema ornamentima na oltarima. zaboravljajući na smisao. kad bi pričao o nekom drugu. ni gramatiku ni logiku. nema priroda koju su načinili ljudi. naročito pesme Bogorodici. izlazak sunca. prema tom cveću i prema bujno ižđikalom lišću što je nicalo iz kamenih stubova i tako se rečito i usrdno razrastalo. voleo je da zamišlja kako ti kameni i drveni kipovi stoje u nekom tajanstvenom odnosu prema njegovoj ličnosti. ljudska lica. bogatih čula. Osećao je kako ga ti likovi privlače. ponašao se ljubazno. postoji i ova druga. Ma koliko bio siguran da ga njegov prijatelj od srca voli.

time si pogodio upravo kud treba. Zlatousti: »Pa jeste. kao ni navika da dugo i često budu zajedno. Ja samo kažem: ti si drukčiji«. vičan u čitanju duša. a video je i da je preterano verovao u moć razuma i da je potrošio puno nekori­ snih reci. ali to nije pružalo jasnu sliku. da se ti po svojoj predodređenosti razlikuješ °đ mene? I ti si hrišćanin kao što sam i ja. IV Narcisovi opsadni pokušaji dugo nisu uspevali da prodru u tajnu Zlatoustoga. Postepeno je Narcis. da navedem tvoje reci. a ovaj je opet naučio da bez reci prilično razume i oseča Zlatoustova nastrojenja i njegovo biće. naprimer. A nauka nije ništa drugo nego. staze zaljubljenih. jednog dana kad škola nije radila. Ta ja i ne kažem: ti si pametniji ili gluplji. Tu upade Zlatousti: »Ti uvek govoriš o različitostima — poste­ peno sam uvideo da je to tvoja najizrazitija osobina. Tako je. bez ikakve nauke«. ili bar gotovo nikad više. Ali ti ne govoriš samo o razlikama obeležja. Ali se oba puta uplašio. okolišnih. Zlatousti: »To čini i svako pametno dete. zadrhtao i brzo se povukao. da nikad više ne pomisli na nju. Ali njih vide i đeca. koji su pod pritiskom neke nevolje ili opčinjenosti bili prinuđeni da zaborave jedan deo svoje prošlosti. i zaista mu je pošlo za rukom da zaboravi devojku s kikama. do najskrive­ nijeg smisla njihovog prijateljstva. a zatim predanje o majci koja je već davno nestala ili poginula. to valja priznati. Uprkos svoj dubokoj razli­ čitosti njihovih bića. Zlatousti: »To nije teško razumeti. znači saznati ga«. Ono će poznati kralja po pogledu ili po držanju. Ali nije nekorisna ostala ljubav koja ga je vezivala za prijatelja. nauka. da ga nauči jeziku kojim bi se ova tajna mogla saopštiti. i Narcis reče da je astrologija pokušaj da se u mnogobrojne različite vrste ljudi. sazrevale nove spone od duše k duši. kojom se u manastiru nisu bavili i koja je bila zabranjena. reci su tek naknadno dolazile. Polako su. ali pored njega nastaje još mnoštvo malih. predodređenja. uvideo da njegov prijatelj spada u ljude koji su izgubili deo svog života. naprimer. predodređen sam za nauku. Ne. Ona nije mudrija od deteta. upravo 'manija da se pronalaze razlike'. obasjane ljubavlju. on neće više ići u selo. Uistinu: za tebe razlike nisu naročito važne. Prijatelj mu je ponešto ispričao o svom poreklu i zavičaju. i sve nadaleko obasjao novom svetlošću. sporednih. baš kao što se između dva doma može nalaziti put kojim se voze kola i jašu konjanici. Shva­ tio je da od pukog ispitivanja i poučavanja ovde nema koristi. Teško bi se njena suština mogla bolje označiti. Kad govoriš o velikoj razlici koja. Zlatousti: »Ni nauka«. Jedan ima opanke i seljak je. bezobli­ čan. i ti si kao i ja čedo dobnoga oca na nebu. oni su obojica mnogo naučili jedan od drugog. došlo u biblioteci do sledećeg razgovora između pri­ jatelja. To su razlike. meni se uvek čini da ta razlika nije ni u čemu drugom sem upravo u tvojoj neobič­ noj maniji da pronalaziš razlike!« Narcis: »Svakako. između njih se postepeno razvio jedan jezik duše i znakova. postoji između nas dvojice. Postojao je tu neki upola nestvaran. nema sumnje. skrovitih puteva: dejčji puteljci. bolji ili gori. to znači veština razlikovanja. ali štovan otac. Pričali su o astrologiji. Ja sam po svom biću naučnik. Narcis: »Nauka će možda ipak znati. Naše predcdređenje je isto: povra­ tak bogu«. A ubrzo ćeš uvideti i da ja ne mislim tek onako kad govorim o razlici između tebe i mene. i ti si se odlučio na mana­ stirski život kao i ja.protiv svoje namere. dok meni one izgledaju kao ono što je jedino važno. Može se i bez ikakve nauke biti veoma pametan«. ti često govoriš i o razlikama sudbine. Narcis: »Ali ako i seljak i kralj obuku iste haljine. sudbina i opredeljenja unesu red i sistem. onda dete više neće znati ko je ko«. neočekivano za obojicu. ona ne primećuje samo najgrublja obeležja«. vi vazda smatrate da smo mi ostali gluplji. I moj i tvoj cilj je isti: večno blaženstvo. i od koje se sačuvalo samo još izbledelo ime. 28 29 . Zašto. pored jezika razuma. Postepeno se Zlatoustova nadahnuta uobrazilja nekim magičnim putevima uvukla u pri­ jateljeve misli i njihov jezik. — do razgovora koji ih je doveo do samog jezgra. drugi nosi krunu i kralj je. I kratko rečeno: vi učenjaci ste oholi. Dugo se on naizgled uzalud trudio da ga razbudi. Za nas ljude od nauke nije važno ništa osim ustanovljavanja različitosti. Naprimer: kod svakog čoveka naći obeležja koja ga razlikuju od dru­ gih. jedva primetne putanje psa i mačke. ali strpljivija je. da ga ponovo pozovu da s njima »pođe u selo«. Narcis: »Radujem se što počinješ to da uviđaš.

uvek tako ponašaš kao da su sva moja pobožnost. Nas dvojica smo. i onaj drugi učenik. dok si ti samo upola budan a ponekad sasvim spavaš. Ali ako dete zaželi da i ono govori o nauci. ipak je već posle nekoliko dana sam pokazao želju da se razgovor nastavi. Zlatousti je sa čuđenjem slušao. mili. sanjalice. Narcis se zagrejao pričajući. »Nisam li rekao. koji ga je izdao?« Zlatousti: »Ti si sofist. Ti veruješ da si u mojim očima premalo učen. reče on. prijatelju dragi. Zlatousti: »Ne govori tako!« Narcis: »Govorim to ozbiljno. ne odgovori odmah. ali Narcis to nije primetio. Zlatousti dragi. Duh i priroda. iako često izgleda da upravljamo vama ostalima i da vas vodimo. »Pazi«. Seti se. . gotovo uvek nadmašuju nas ostale. ti mi se potsmevaš! Ti se. Taj uspeh ga zavede da kaže više nego što je nameravao. ne. ne živimo u obilju. Ti nisi naučnik. oklevajući. n a d m a šićeš me čim budeš našao sebe sama«. vama v r t jubavi. Meni šija sunce. premalo logičar. moji napori oko napretka u učenju i moja želja za monaštvom puka detinjarija!« Narcis ga ozbiljno pogleda: »Ja te uzimam ozbiljno onda kad si ti Zlatousti. « 30 31 . Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom. vama je data snaga ljubavi i sposobnosti doživljavanja. nagone i slabosti. Najzad je rekao: »Da li zbog toga tako često ne uzimaš ozbiljno moje misli?« Narcis. po svom običaju. produži Narcis. A ovog puta Narcisu pođe za rukom da mu razliku njihovih priroda prikaže na način prihvatljiviji za njega. »Jedan deo tvojih misli smatram za detinjaste misli. maločas smo govorili o tome da neko pamet­ no dete ne mora biti nimalo gluplje od nekog naučnika. Zlatousti. izgledao je kao da se skamenio. Pa onda zvonkim.Narcis: »Vrlo dobro. osećao je da Zlatousti danas pri­ jemčivi je i sa više volje sluša njegove reci. lepa zemlja umetnosti. svest i svet snova su kod tebe. na čijim je grudima počivao. da ja uzimam ozbiljno jedino tebe samog. ja uzimam ozbiljno svaki preliv tvoga glasa. jer je. u udžbeniku dogmatike jedan je čovek potpuno isti kao i drugi. ja sam mislilac. svaki tvoj pokret. Ja ništa drugo ne bih želeo nego da ti sasvim postaneš Zlatousti. »Nadmašujem te — ja tebe!« promuca Zlatousti. »Prirode tvoga kova. često sklapao oči ili zurio ispred sebe. kad imaš toliko drugih darova?« Zlatousti se gorko osmehnu. da se nalazi u njegovoj vlasti. Zlatousti žestoko uzviknu: »I kad ne govorimo o nauci. u veoma velikom raskoraku. dok je govorio. Narcise! Tim putem se nećemo približiti jedan drugom«. kao što" rekoh. tek da nešto kaže. — Dosta o tome! U budnosti. kao da tako bolje nalazi reci. tu te nadmašujem i mogu ti stoga biti od kori­ sti. Moraš se navići na to. ljubavnici. Ali ti nisi uvek Zlatousti. pesnici. nisi kaluđer — naučnik ili kaluđer mogu se istesati od goreg drveta. Vaš zavičaj je zemlja. ti nadmašuješ mene — tačnije. I patićeš zbog njega sve dokle ga ne uslišiš. ja sam jači od tebe. sunce i mesec. Vi vodite poreklo od majke. ono te priziva iz dubina tvoje duše. ponesoše ga sopstvene reci. ali u mojim očima ti si premalo svoj«. ali kad ču one reci: »Ti si zaboravio svoje detinjstvo«. Narcis: »Nema puta kojim bismo se nas dvojica mogli približiti«. Vi živite u obilju. svoje naj suštinski je nerazumne sile. naš ideja. kao što se ne sastaju ni sunce i mesec. Iako se Zlatousti posle ovog razgovora povukao potišten. On nije video kako je Zlatoustovo lice najednom zadrhtalo i počelo da vene. »Svakako«. Rekao bih: ipak valjda nisu imali isto predodređenje i onaj Spasiteljev najmiliji učenik. j aša opasnost je davljenje u čulnom svetu. vama sok plodova. Ti si zaboravio svoje detinjstvo. Svakako. naprimer. Ja kod tebe uzimam ozbiljno ono što smatram da je bitno i neophodno. mi živimo u Pustoši. Budnim nazivam onog ko razumno i svesno poznaje sebe samog. j a bdim u pustinji. lice mu se rastuži. »postoji samo jedna jedina tačka u kojoj te ja nadmašujem: ja sam budan. Mi ljudi od duha. U svemu drugome. moji o dečacima . Ti si umetnik. već da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i po­ štujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna«. svaki osmeh. i ume da računa s njima. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim. naša gušenje u bezvazdusn ° m prostoru. oštrim glasom reče: »Zbog toga. Ali tvoje misli ne uzimam tako ozbiljno. mi smo more i kopno. Ti spavaš na grudima majke. on potskoči kao da ga je strela probola. čak i uvređen. naučnik to neće uzeti ozbiljno«. Zlatousti potreseno obori glavu. ti si uvek smatrao da sam ja dete i ništa više!« Narcis se ne pokoleba. tebi sijaju mesec i zvezde„ v °ji snovi su o devojkama. snažnih i n e znih čula. Zašto bi želeo da se upravo tvo­ jim mislima obraća naročita pažnja. nas ljude od duha. ili pre­ malo pobožan. Vama pripada izobilje života. O. . I smisao koji susret sa mnom može imati za tebe jeste da to naučiš. ali u životu nije. nadahnuti ljudi. Veruj mi. ili more i kopno.

bol koji je osećao bio je suviše velik i dostigao je krajnju granicu. Danas je ionako bio loš dan. osećanje da je prinuđen da pogleda u oči nečem užasnom. samo pojačan za nekoliko stepeni. ali ga nigde nije našao. Obujmi ga nesvestica. drhteći od straha. Istovremeno je poslao i po Narcisa. Sa osećanjem najdublje i beznadežne ranjenosti.Sirom otvorenih očiju Zlatousti je slušao kako Narcis govori sa izvesnom besedničkom samoopijenošcu. Reci su ga zanele. Srušio se kraj postolja stuba. Rana je strahovito rila po njemu. imao je osećanje da govori bolje no inače. A odmah potom. Iscrpen. a sa stubova luka buljile su na njega po tri životinjske glave. u dvorište uokvireno hodnikom. a kad Narcis to prtmeti i uplašeno ga upita šta mu je. smrtno zgrčenog srca. On ih je saslušao. a posla onamo i oca Anselma. Mašući kao da pliva jurnuo je iz sobe. Dugo je Narcis lutao kroz manastir i tražio svog prijatelja. i on se žurno i pometeno udalji i ostavi prijatelja u samoći koja je ovome toliko bila potrebna. kamene glave pasa ili vukova. no Zlatoustovo namršteno čelo ga opomenu. sopćući. optužujući jedan drugog. Sveta majko božja. i uplašio se kad je primetio koliko je bledo i ugaslo to inače tako lepo i mlado lice. ali nije bio dorastao tom teretu. ne nalazeći puta ka svetlosti. i on iščile. Duboko uzdišući. Zato San i te pozvao. izrekavši i jednom i drugom prilično oštru kaznu. kao da mu je prijatelj iznenada zario nož posred grudi. koji je kao i ostali u nizu delio hodnik od malog dvorišta. Neka među njegovim recima dodimula je tajnu u Zlatoustovom srcu i ona se propela u besomučnom bolu. i namah mu se učinilo da se te tri divljačne glave. oklevao je nekoliko trenutaka. pa napolje. osećao je sa sve jačom je­ zom. jer on je tvoj najprisniji drug. pomolio se bogu. Herman Hese oq 32 . koji se razumevao u vidarstvo. »Ovog časa ću morati da umrem«. u željeno nepostojanje. Teško mu je padalo da ga u tom času ostavi samog. bled kao vosak. Opet ga je spopao ondašnji jad. behu ga posetila dva starija kaluđera. Tužno ga je pogledao izbliza. kroz hodnike. bio je do prskan ja pun osećanja da se mora osloboditi nečeg smrtonosnog što se nalazi du­ boko u njemu. Nije nastradao. Samrtni strah mu je stezao grlo i želudac. Za opata Danijela taj dan je bio prilično neprijatan. milostivi oče. na vazduh. za trenutak izišao u hodnik što opasuje unutra­ šnje dvorište. po ko zna koji put strahovito pozavađani oko sitnica na kojima su jedan drugom večito zavideli. i ovaj se ubrzo Pojavi pred njim. Tamo je zatekao učenika Zla­ toustog kako onesvešćen leži na kamenim pločama. ne nalazeći puta ka razumu. Ali ovog puta nije bilo spasonosnog grcanja koje bi mu pomoglo da podnese nevolju. i duže no što je trebalo. ne bih to nikad sebi oprostio — a ni tebi! Odlazi sad brzo i ostavi me samog. da se nađiše vazduha. lebdeo u slatkim pramenovima što su oklevajući nailazili. nečem prosto nepodnošljivom. preko stepenica. on duboko prebledeo i utrnulim glasom reče: »Jednom mi se desilo da sam se skrhao pred tobom i bio prinuđen da zaplačem — sećaš se toga. a kroz vazduh. Narcis se veoma zbuni. pri poslednjim recima promenio je boju i sklopio oči. buljeći i lajući. Govori«. sad će me proždrati životinjske gubice«. šta li je to samo bilo? Zar se nešto dogodilo? Jesu li ga ubili? Da li je on ubio nekoga? Kakve su to strahovite reci maločas pale? Soptao je kao čovek koga su otrovali. i ustao je ipak nerazgaljen. no u srcu mu je ostalo osećanje da je sve što je učinio bilo nekorisno. najpustije delove manastira. privučen mirisom ruža što je lagano dolelujao do crkve. ali bez uspeha. gde ustvari nije imao šta da traži. sikćući. opomenuo ih. onesvestio se. osetio je: »Sada ću izgubiti razum. lij bar da nešto znaš o tome. gde se iznad nekoliko zelenih leja videlo jasno i sunčano nebo. »Da. Čini mi se da ti imaš neke veze s tim. To se ne srne ponovo desiti. lebdeo je miris ruža. Sada je sa zaprepašćenjem video da je neka među tim recima duboko potresla njegovog prijatelja. trzajući se. starac ode i pozva dvojicu mlađih kaluđera da ga odnesu gore. Dospeo je u središnje utočište manastira. povukao se u kapelu donje crkve. Mahinalno digavši pogled uvis. pa sad još i ovo! Pokušao je da podigne mladića. opet ga je spopalo davljenje u duši. Ovoga puta se prekomerna napetost u Zlatoustovoj duši nije pretočila u suze. upravo sam čuo da je bole­ stan ili da je nastradao i da su ga odneli gore«. To mi se ne sviđa. Neke njegove reci pogodile su ga kao mačevi. koji kao da je dolazio iz hladnih podruma od kamena. sa utrnulim rukama. klonula lica. nesvesno je potrčao u najtiše. A onda je. video je nad sobom jedan kapitel i tri životinjske glave. »Jesi li već saznao?« upita ga on. nalaze u njegovoj utrobi. ja sam ga našao kako leži u hodniku kraj unutrašnjeg dvorišta. »Za Zlatoustog? Da. rekao si mi strahovite reci«. on još malo postoj a. Narcis je ne sluteći učinio toga časa ono što mu je već odavno bio željeni cilj: pozvao je po imenu demona koji je obuzeo njegovog prijatelja. izazvao ga je. Zlatousti je stajao pod jednim povijenim teškim lukom od ka­ mena. i najzad ih je strogo otpustio. uzbuđeni. da je pogodio negde u živo tkivo.

starac je blagona­ klono posmatrao mladića. Njemu je sedamnaesta?« »Osamnaesta«. — A da li je Zlatousti bolestan? Mislim. kako je. rekao bih. podnese kratak izveštaj o svom današnjem razgovoru sa Zlatoustim. pojeo nešto što nije Za jelo. kao i uvek obuzdanog držanja i govora. bez ukora. Šta te je navelo da vodiš takve razgovore sa Zlatoustim?« »Kao što znate. radi okajanja onoga što je majka zgrešila. da nije istinski budan. Nanela mu je sramotu i pobegla od njega. »Mi još ne poznajemo posleđice. to je. to je tvoja specijalnost. ne bez zlo­ volje. Ja sada ne govorim o njima. ali ja ne sumnjam da će posleđice našeg razgovora biti dobre po Zla­ toustog«. naime. Telesno zdrav«. Pa ipak — kako je dobro pogađao ovaj zamišljeni mladić. Ali te borbe su nešto prirodno. koji se spočetka pomalo u sebi potsmevao ovim recima kao starmalim i uobraženim. Zla­ tousti. milostivi oče«. Ja nisam prisvojio nikakav duhovni autoritet. pogledao me je kao da više ne poznaje ni mene ni sebe samog. Ti uopšte nisi dusebriznik. »A inače?« »Duša mu je svakako bolesna. Narcis reče: »Ja nisam nameravao da dovedem Zlatoustog do žestokog potresa koji ga je danas snašao. on pati zbog toga što je zaboravio jedan deo svoje prošlosti«. Dovoljno je star. Setio se Zlatoustovog oca. Mladić J e izgledao odveć loše. no tako zaključujem po znacima i nagoveštajima«. ali sa privremenom zabranom da posećuje bolesnika. Ali ja o tome ništa ne znam. po svemu sudeći. do danas je bio zdrav. »Malo me je uplašila žestina dejstva.Narcis. poče da razmišlja. i dečak je voljan. Kako mi se čini. »To što si mi ispričao jeste razgovor koji bi se mogao nazvati zadiranjem u tuđu dušu. govoriš o onome što se tiče samo dušobrižnika? Posledice su bile loše. Opat sleže ramenima. već o tvom postupku. Nije mu izgledalo Preporučljivo da ga nasilnim sredstvima trgne i vrati svesti. uistinu dobro poznavao Zlatoustog! Pošto ga opat na kraju još jednom upita za ono što se danas dogodilo. Opat zavrte glavom. rekao je. Jezik mu nije mogao videti. već odavno. Pa otkud onda da sa jednim učenikom. samo sam verovao da ga poznajem malo bolje no što on sam sebe poznaje«. kroz njih svako mora da prođe. To mu je. milostivi oče. on odaje utisak kao da se stidi zbog nje. i kako je to na ovoga neočekivano žestoko uticalo. »Čudni su to razgovori«. U međuvremenu je otac Anselmo naredio da se onesvešćeni Zlatousti stavi u postelju. reče on i natera sebe da ostane mi­ ran. đušebrižnički razgovor. bivalo je takvih slučajeva. i onih nekoliko reci koje mu je ovaj rekao o Zlatoustovoj majci. o svojoj majci navodno ne zna ništa sem da ju je rano izgubio. Neka među mojim recima mora da ga je pogodila i prodrla u tminu protiv koje se već toliko vremena borim. po onome što priča o svome ocu. on je moj prijatelj. Opat ga otpusti. mislio je. Sve ovo mi nije poznato iz njegovog pričanja. još nisi posvećen. Voleo je Zlatoustog. Ali Zlato­ ustom je duša već ranije bila bolesna. Naboranog i dobrog lica. i pošlo za rukom. da je zaboravio svoje detinjstvo i svoju majku. Nikada se Narcis nije tako malo sviđao opatu kao danas. Ja sam mu često govorio da on spava. onog pomalo usiljenog i zatvorenog čoveka. »Osamnaesta. i kome je ćela ta stvar bila dosadna i naporna. Opat. Pa da. u to ne sumnjam«. gužvu zečje deteline ili neku sličnu glupost. pošto je bio napregao pamćenje. jer. Zbog toga ipak nije moguć­ no reći da mu je duša bolesna«. Osećam prema njemu naro­ čitu naklonost. besumnje. A ti nisi Zlatoustov dusebriznik. »Tako? A kakav je to deo?« »To je njegova majka i sve što je u vezi s njom. ali čvrsto. Međutim. ovaj ne izgleda kao čovek koji bi mogao imati tako lepog. »Znam. ali nje- 34 . »Ne. Za prvi mah mu je samo opipao bilo i oslušnuo srce. kao što vidiš«. »Videćemo posleđice. uzimajući ulogu savetodavca. znam samo da tu mora biti izvor njegove bolesti. »Znam. Nadajmo se da time nisi pro­ uzrokovao ništa loše. Potsetio sam ga na to da on sam sebe ne poznaje. i verujem da ga izuzetno dobro razumem. reče Narcis blagim tonom. i sad je sedeo kraj njega. i on se trudio da u sinčiću potisne uspomenu na majku i poroke koje bi mogao naslediti od nje. samo zbog toga svakako nije. da svoj život posveti bogu. Izgledao je kao gromom pogođen. Sada je probuđen. a iznenada se setio. i stoga su te borbe za njega opasnije nego za druge. A ipak mora biti da je od nje nasledio većinu svojih sposobnosti. mnogostruko obdarenog i izuzetnog sina. Vi znate da se on nalazi u dobu kad počinju borbe sa polnim nagonom«. da li mu bilo šta nedostaje? Nije li slabunjav? Spava li loše? Možda malo jede? Tuži li se na bilo kakve bolove?« »Ne. Vi moje ponašanje prema njemu nazivate dušebriznickim. Svakako je momak.

to mu je podozrenje sve više dobijalo jedan drugi. tako bolno. majko. svetloplavim očima. O. kad nije ni fratar niti je posvećen. Pogorša li mu se stanje. Bio je to Narcis. Gde je to bilo? Šta je to bilo iskrslo pred njim. nešto desilo — šta li je to bilo? Stadoše se pomaljati bez­ oblični spletovi slika. mladog. Video je. Upaliću svetlost«. tako ogromno. Probudi se. Tokom svog dugog života više puta je video besomučnike. Otac Anselmo je imao iskustva. Blistavu. trebalo bi da pomogne. uz jedan jedini nagli trzaj. Ne smemo nikog puštati k njemu«. možda je kolika bila posredi. tri pseće glave. O. »Ne znamo. »Ima li opasnosti?« »Ne verujem. sve se opet ukazalo: setio se. Osećao je da leži u postelji. I njemu je bilo prijatno da ga gleda. pa onda opet iščezlo? On sluhom duboko zaroni u sebe. Pa zapali kandilo. neke uvrede? Onda bi sve bilo objašnjeno«.govog prijatelja. i kad se u svim njegovim mislima i shvatanjima oseća nešto neprijatno nadmoćno. nije ni mislio o tome. Ali gde je pre toga bio? Odakle dolazi. ni traga od udara ili pada. čiji sjaj obli njegovo naborano. makar i usred noći«. opet je gledala na njega svojim kraljevskim. »Je li mogućno probuditi ga?« upita on. sjajne ikose. dobroćudno lice. tako blaženo. bujnih usana. došlo mu je saznanje. neizrecivo voljena. P r i vrlo jakim bolovima čovek gubi svest. udisao je miris ruža. mora zaborava rasturiše se. Svakako. Otac Anselmo. P r e odlaska starac se još jednom naže nad bolesnika. i on. °na. i dok je svet snova hitro klizeći već nesta­ jao i čileo. sedi kraj njega. snosi odgovornost za sve što će jednom postati od ta dva mlada čoveka. progledao je. onog prerano zrelog i odveć mladog učitelja. Zar je i bilo potrebno ovako bodrom mladiću vedra pogleda. Srce je zdravo. i taj se neće lepo provesti. javila bi se groznica. s tim sujetnim gramatičarem. Onesvešćen je. iz koje daleke zemlje doživljaja? Bio je negde jako daleko odavde. vladao je mrak. davno izgubljena. nije mogao da trpi. i on će prepisati kuvanog vina. spominjao se njegovog oca i spominjao se onog dana kad su mu doveli ovog lepuškastog i vedrog plavojka i kako su ga svi odmah zavoleli. »Ima li nekog u sobi?« upita Zlatousti. Video je onu Veliku. O. onamo gde se danas nešto prenulo. Osećao je u glavi prazninu i nesvesticu. Pobrinite se da niko ne ulazi k njemu. ozbiljniji pravac. koliko briga na sve strane. on će se probuditi i ostaće živ«. Video je svoju majku. ali nije znao gde je. Molim vas da ostanete kraj njega °dok se ne probudi. U isti mah mu se učinilo da čuje neki glas: »Zaboravio si svoje detinjstvo«. ovako milom čedu prirode da se združi baš s tim oholim naučnikom. »Ja sam. on ugleda ono što je tražio. video je pseće glave. Video je Nju. Čekaće i posmatraće. Narcis? I za cigli trenutak. Eto šta je sad ispalo. Ali što je duže posmatrao to zelenkasto-bledo. Kakvog li milog. gotovo nepri­ jateljsko? Bog jedini zna da li se i prema Narcisu već odavno pogrešno ne postupa! Bog jedini zna da li on iza obrazine poslušnosti ne krije nešto zlo. da nije možda neznabožac? A on sam. opat. zamisli se i otkri. koliko je nemoćno sve naše delanje! Da nije možda nešto propustio u pogledu ovog jadnog dečaka? Da li je imao dobrog ispovednika? Da li je u redu što niko u manastiru ne poznaje ovog učenika tako dobro kao Narcis? A zar je ovaj mogao da mu pomogne kad je još jskušenik. Ponovo se probudio. bilo mu je svejedno. pozovite me. Ne. osmotri bolesnika i pažljivo mu malo zadiže jedan očni kapak. ali i strahovito i nezaboravno — a ipak je zaboravio šta je to. evo. 36 37 . koji je bio zaspao u naslonjači pored postelje. ako je ovaj jadni mladić zaista omađijan. kakav bol ga je bio obuzeo! On sklopi oči. video je nešto. a verovatno neće moći. majko! Brda nanosa. Začu kako se bolesnik meškolji. nešto izuzetno. Da li je nešto poznato? Da se nije možda silno uplašio zbog nečega? Zbog vesti o nečijoj smrti? Zbog neke žestoke svađe. »A da li je mogućno da uzrok bude duševne prirode?« »Ne bih to osporio. onda besumnje neće biti potrebno ići daleko da se nađe krivac. kakav strašan bol ga je bio obuzeo! Pa opet zaspa. Pa Pažljivo ustade. ne brini. Nigde ozleda. Čiji li je to glas bio? On oslušnu. otac Anselmo je još sedeo i netremice gledao u lice onesveslog mladića. možda raveda. Kad se Zlatousti povrati svesti. iščezoše. Opat priđe. mislio je jarosno. kome je njegov grčki važniji od svega živoga na ovome svetu! Kad se posle dugog vremena vrata otvoriše i uđe opat. Ali. bezazlenog lica. opet pronađe onaj lik i strese se kao od bolne slasti. začu ga kako diše. Ustručavao se da makar i pred samim sobom izrekne to svoje podozrenje. »Ja bih još pričekao. nešto pre­ krasno. Ali tu je Narcis zbilja bio u pravu: ovaj dečak ni po čemu ne potseća na svoga oca! Ah. neka srdobolja bi mogla biti uzrok. Da je bilo trovanje. i iskrivljeno lice.

Elem. kao užasno predanje. »Neshvatljivo je kako sam to mogao zaboraviti«. ohko bezuslovno i žarko. pa pošteno podeliše ostatak bolesničkog vina. Ali ona se. negovao je sad u Zlatoustom verovanje da život mora posvetiti bogu. doduše. Ništa mi više nije. ponovo se rasplamsavale reci njegovog prija­ telja. živeli!« Zlatousti se nasmeja. koga je ucveljenost načinila bogomoljcem. vrlo ste ljubazni. divljih pogovaranja. njen lik je strujao kroz njega kao južni vetar. Zlatousti! Ležiš nasred hodnika kao dečji leš. »Krasan bolničar. a Zlatousti ga je zahvalno i veselo gledao očima koje su se ponovo razbistrile. Ona je bila igračica. u ime čvrstog prijateljstva«. bilo poznato i sinu. Tad mu pade na um da je već jednom bio bolestan i da se onda Narcis brinuo oko njega. ponovo Pojavio. Zatim ga starac napusti i ode da legne. pošto nije znao da li je hrišćanka. zvezda njegovih najranijih godina. sramote i večitih iznenađenja koje mu je priređivala. Hvala vam. 38 39 . posle nekoliko godina pripitomljenosti i sređenog života. znači. koji je po stasu i liku bio veoma nalik na majku. kako bi okajao grehe svoje majke. a ja ću onda doći i pregledaću te. ali samo na osnovu pričanja drugih ljudi. onaj drugi. Zlatousti. On je brižljivo držao u pripravnosti krčažić kuvanog vina i stavio ga u jedan sud sa vrelom vodom. mali moj. bezoblična veštica. Pa šta ćeš. lepa i divlja žena. vaš matori Anselmo opet nije ništa pogodio. mladiću. samo sam umoran«. blistava žena. »Onesvestio si se. Toplo vino je bilo začinjeno cimetom i karanfilićima i zaslađeno šećerom. ljudi smo. Daj da vidim da li je još nešto ostalo. ponešto znao o svojoj majci. Mnogo mu se ovo sviđalo. plamsav kao kometin rep. — Dobro si nas uplašio. kako je bilo moguće da je on zaboravi! V Dotle je Zlatousti. venčao se s njome i stvorio od nje uglednu ženu. mislio sam da sigurno imaš koliku. dobro je. a sve to je. ponovo setila svojih starih veština i navika. i još jednom mu se u duši pojavila ona plava. kucnu se s njim i otpi. bilo je izvanredno prijatno i neobično ležati ovde obasjan svetiljkom. nešto što je sramota pomenuti. kao oblak života. Ispraznićemo zajednički po pehar.»Zar sam bolestan?« upita mladić. »Naravno. Sutra ćeš lepo ostati u krevetu. stekla je glas da je veštica. Dakle. Ovog puta je otac Anselmo bio ljubazan prema njemu. potpuno je zaboravio i izgu­ bio stvarni lik majke. danima i nedeljama nije dolazila kući. tako je pričao. Međutim. topline. sasvim drugi lik. nije to. pošto ju je muž nekoliko puta pronalazio i opet primao u svoj dom. nežnosti i usrdnog opominjanja. a od ono malo stvari koje je verovao da zna o njoj. iako nije rado govorio o tome. i usred noći piti sa starim kaluđerom po pehar slatkog toplog vina. majko! O. koji se nije sasto­ jao od priča koje su pričali otac i sluge. nema ničeg lepšeg od ovakve potajne male pijanke po noći. Zlatousti je još neko vreme ležao budan. Majka je pretstavljala nešto o čemu se ne srne govoriti. Glas o njoj je još neko vreme ostavljao trag za sobom. Daj mi ruku da opipamo bilo. A s vinom si već gotov? Tako i treba. sinko. mesto pokvarene žene. a nešto od toga nagovestio je i opatu kad je doveo Zlatoustog u manastir. evo ima spremljenog. ali ni dobrog ni hrišćanskog porekla. i najzad je. i on nikada dotle nije okusio nešto slično. To je otprilike bilo ono što je Zlatoustov otac obično pričao o svojoj izgubljenoj ženi. zao glas. poprilično otspavali«. otmenog. nasmeja se lekar. bleda. nikad nikoga nisam toliko poštovao niti se _ °me toliko divio. nefc ti je nazdravlje. Bog zna kako Je bilo moguće da taj blistavi lik u mojoj duši potamni i da se pošte­ do od nje stvori ona zla. doživljenu uspomenu n a majku. »Znaš. straha. stvarnu. Uzmi prethodno gutljaj toplog vina. umoran si. majka. Uskoro ćeš opet spavati. I sad se taj lik. »Obojica smo. kaluđer stade da zbija šale. Kako se osećaš?« »Dobro. O. »Nikad u životu nikoga nisam toliko voleo kao majku. ona je za mene bila i sunce i mesec. Njen muž se polako oporavljao od godina nemira. »Ne«. iako je naučio da to poti­ skuje ustranu i gotovo zaboravi. niti od mutnih. Biće još po pola pehara sva­ kome ako pošteno podelimo. poslao ju je da se krsti i da se poučava u religiji. Pokaži mi jezik. govorio je svome prijatelju. a iz dubina su mu ponovo navirale slike. veći deo je prećutao Narcisu. oče Anselmo. Zbilja te ne zavija u trbuhu?« Nasmejaše se. zauvek iščezla. izveo iz bede i sramote. pomislićeš. No. njenu sliku više nije imao. kakva je već oirko godina izgledala i mome ocu^ i meni«. a onda se ugasio. »Zavija li te u trbuhu?« upita starac. A sad da gucnemo malo od ovog čarobnog napitka. Zlatoustov otac ju je. njegov otac. kad ne može da ostane budan. Zaboravio je svoju sopstvenu. vaspitavao je sad svog sinčića. počela je praviti bruku i zavoditi muškarce.

imao ukus na slatko i na slano. Duboko je tonuo mladić u ove snove. svilastom kosom bi mu milovao žedne usne i oči. Naime. Radosno je gledao kako se prijatelj oslobađa nje­ govog vodstva. ma 40 41 . kao smrtni grehovi koji se nikad više ne mogu okajati. i tu sklonost je Zlatousti bio kadar da razume. puna pretnje. postiđeno se sećao nekih njihovih nekadašnjih razgovora. ono pomalo prerano zrelo monaštvo. blistavo zlatno jutro života. a često je bila i mutna i stezala mu srce. bilo sa okončanjem njegovog iskušeništva ili usled onih do­ življaja sa Zlatoustim. blagom. vod i l e k njoj. bile maleni tamni krug. tamno ga gledao zagonetnim očima punim lju­ bavi. sav strah. sve rađanje. odavno izgubljena. Osećao je sebe kao pre­ đeni stepenik. dolazile su od nje. možda u smrt. dok je Narcisove nagoveštaje i opomene ranije često odbijao kao dosadno naturanje od strane čoveka koji misli da sve bolje zna. Još i sad je on o Zlato­ ustom znao više nego što je ovaj sam znao. iz beskrajnih dubina i izgubljenosti rascvetavalo se bezbroj m alih cvetova uspomena što su zlatno treptali i tajanstveno mirisali. u zamke. Ponavljajući duge mo­ litve svetoj majci božjoj. Njegovo ponašanje prema Zlatoustom se čudno promenilo. Zlatoustova požuda za naukama veoma je opala. Ne samo što je ona nesvestica prošla bez loših posledica. P r e p u n tajni. kao odbačenu ljusku. Ali kuda vodi njen primamljivi poziv? U nepoznato. U njima nije samo čarobno vaskrsavala voljena prošlost: detinjstvo i majčina ljubav. bilo je u njoj. mladić kao da se u isti mah i podmladio i postao stariji. u nevolju. bila je to velika sreća. divnim snovima koje je sada tako često doživljavao: snovima po danu. kako ga je mudro izlečio! J e r mladić je izgledao izlečen. video je da se bliži kraj ovom prijateljstvu. ka monaškoj ćeliji i do­ životnoj zajednici u manastiru ona ne vođi. u ta snoviđenja koja su okrilaćena čula tkala bezbrojnim nitima. ponovo našao svoju dušu i bio je spreman da krene za njenim pozi­ vom. kako je tačno odgonetamo njegovu životnu tajnu. Mnogo zaboravljenog detinjstva iskrsavalo je u tim snovima o Jci. Često mu je ta slutnja ulivala bla­ ženstvo. doduše. svekoliku harmoniju. iako još ni pojma nije imao o svojim budućim ciljevima. U njima ga je mirisavo obujimao majčin svet. sav greh. u kojima su sva čula sudelovala. treperila je u njima i budućnost. sno­ vima o njoj. dobrovoljnim pokajničkim vežbama. Ka nečem mirnom. U Narcisu se međutim odnedavno. A često su mu se molitve ipak završavale u onim neobičnim. veći deo noći mu nije davala da zaspi. bezbednom. ukočena bodljikava šuma puna basno­ slovnih opasnosti — ali to su bile majčine tajne. prema čestom ispovedanju. neistinito u Zlatoustovom biću kao da se istopilo. njen poziv nema ništa zajedničko sa onim očevim zapovestima koje je on toliko vremena zamenjivao sa svojim sopstvenim željama. u k o ­ jima su se majka. Otkako je ozdravio. Nije u majci bila samo sva milokrvnost. dok mu se ovaj toliko divio. jer Zlatousti je. ono starmalo. milovanje što teši. ono verovanje da je obavezan da služi bogu nekako sasvim izuzetno. ali u njima nije imao učešća. negde ispod ljupkih koprena.Narcis je pre kratkog vremena okončao svoje iskušeništvo i odenuo je mantiju. put njegovog ljubimca vodio je u krajeve u koje on sam nikad neće kročiti. više nimalo nadmoćno ili sa željom da ga pouči. sve neumitno umiranje. mio osmejak što obriče sreću. Otkako se vratio sebi samom. ne samo sladak plav ljubavni pogled. sva požuda. mali preteći ponor u njenom svetlom oku. Za sve to imao je Narcisu da zahvali. Madona i dragana slivali u jedno biće. zurio je u njega život. da je prošlo doba nevinosti i mira koje ga je na neki način štedelo. mazno mu tepao besmi­ slene. kao neka slatka za­ ljubljenost. on je mogao da im ubrza razvitak. njegovu skrivenu ranu. Video je kako se Zlatousti iz tajnih izvora krepi silama koje su njemu samom bile strane. Zlatousti je posle onog velikog doživljaja bio obuzet čuđe­ njem i divljenjem prema mudrosti svog prijatelja. a ipak krcate smislom glasove. koje je za njega toliko značilo. šumorio duboko kao more i kao raj. bese probudila potreba za povučenošću. koje je često bilo snažno i puno strepnje i koje je peklo kao neki žestoki t e lesni osećaj. drugi put je u njima nalazio sveko­ liko izbavljenje. kasnije iz­ gledali kao užasna zločinstva i bogohuljenja. kako je duboko zagledao u njega taj stravični čovek. ali još nije slutio kuda će ga ona odvesti. obećanja. primamljivosti i opasnosti. on ga je gle­ dao veoma skromno. puštao je da iz njega ističe preobilje osećanja koje ga je vuklo ka sopstvenoj majci. hranila se Zlatoustova pobožnost. Narcis se međutim otpre nekog vremena prema svom prijatelju odnosio neobično obazrivo. Prošla ga je i volja da se prepire dok je pričao s prijateljem. askezom i duhovnim vežbama. Ponekad su mu ti snovi. sav čemer. Koliko se njegovih reći obistinilo kao neko proročanstvo. sklonost prema postu i dugim molitvama. sa upola budnim čulima. ipak je sa snažnom i često za­ strašujućom jasnoćom osećao da se njegova sudbina priprema. a ipak je katkada bio tužan. čak gotovo i sam da je oseća. Ponovo mu je došla majka. i sve što je strahovito i mračno. i da je sve u njemu napeto i spremno. instinkt mu se bese veoma izoštrio. Narcis je to slutio i bio je nemoćan. mračan i nedokučiv svet. Tim osećanjem. nego i ono izvesno glumljenje.

N a r c i s g a J e ćutke gledao. odleti. vlažno se prelivajući. samo tanušna. slovo počne da vijuga i pretvara se u neku ribu. svaka je. »Mene više nimalo ne kida težnja za vašim duhom«. zaklikće. i kad pero samo malčice zavrnem. kao nemi džinovi. — stvarni svet je bio samo ono što je na površini. voli ono što je stvarno. no koji nije bio lišen radosti. bujice i Mlečne Puteve onoga sveta slika u duši. on voli ono sto postoji a ne ono što postaje. nešto nečujno i ogromno kako se približava. Sad 42 43 . »Sa duhom i sa učenošću stekao sam slično iskus vo kao sa svojim ocem: verovao sam da ga veoma volim i da sam m u sličan. Stvarni svet: učionica. jednu sićušnu ženu. mašao se za neku granu. kroz travu su provirivale sjaktave oči nepoznatih životinja. »Verujem«. sanjao je o Zlatoustom. da nikad nećeš postati naučnik?« O. reče Narcis tužno. katkad se pipajući naslanjao na koje drvo. na Homerov okean i na vodu po kojoj je koračao Petar. njima se mogu prizvati svi demoni. drhtava pokožica preko nestvarnog sveta slika. bila je zavisna od njega. a pogled Je ličio na milovanje. dubokim tamnomodrim pećinama. koja bi onda tiho odvijugala kroz cveće. ali nije mu pošlo za rukom da rarruT" t U ? n ° l i C e S V ° S a P " ^ 3 * 6 ^ 3 . nasmejavši se malo. video svoje male figure od ilovače kako su porasle i oživele. zračeći kao pogled i kao misao. kao nematerinsko i neprijateljsko °Jmu majke. on traži da se može pouzdati u svoje znanje. i da ga donekle omalovažavam«. ili su imale oči i kre­ tale se čežnjivo i lukavo. Duh voli ono što je čvrsto. jednu volšebnu baštu sa drvećem iz bajke. val mirisa iz torbe u kojoj je otac Anselmo skupljao bilje. i začas bi njeno mesto ponovo zauzela nepomična stranica gramatike. koji je imao usta od zlata i zlat­ nim ustima govorio reci. nestajale.-uspomena na osećanja iz detinjstva. uz granje su klizile glatke žilave zmije. i sa dubokim čuđenjem i sa ogromnim strahom. hladne i glatke. ti besumnje ne držiš mnogo do takvih slova? Ali ja ti velim: njima je bog napisao svet«. prolazile kroz njega. i svaka riba ili ptica bila je njegova tvorevina. pa da tek onda shvatim šta je ljubav. ali sedi na zemlji poput deteta. pa su prilikom branja bubrele u njegovoj ruci i prolivale topao sok kao krv. Mešenje ga je zabavljalo. Zlatousti. diže rep. nije me više veselio 1 Postao mi je gotovo odvratan. Zatim je rekao: »Dobro te razumem. On ne trpi da se kakva omega pretvara u zmiju ili pticu. G zv °vorio J e šaljivim glasom. oskudne stvarnosti probude bučne ponore. ili se slovo pretvara u neku pticu. Hrizostomu. nepodesna za onog ko se bavi naukom. U tom svetu snova živeo je više nego u stvarnome. i za trenutak potseća na sve potoke i reke na svetu. ne ono što je mogućno. kad je osetio iza sebe nešto živo. tetu ili omegu. svakom je upravljao kao svojim dahom. ogromnim cvetovima. »da cvetna latica ili neki sićušan crv na putu mnogo više kažu i sadrže no svekolike knjige iz biblio­ teke. u svet. U prirodi d u h ne može živeti. dolazile kao vesnici s milim porukama sreće iz neke lepše stvarnosti. Onda se umorio od igre i pošao dalje. Ponekad napišem neko grčko slovo. Pored njega lika očev se najednom smanjio. Neki latinski inicijal se pretvarao u mirisavo lice majke. koračale su figure pored njega. crne i srebrne. neko grčko slovo u zahuktalog konja. jedino p r o t i v nje. i gledao i dodirivao kovrdže zamršenih gu­ stih dlaka što su se ugnezdile između debla i grane kao vlasi pod pazuhom. rekao je jednom. na sve što je hladno i vlažno. pogled na neku kamenu lisnatu rašljiku koja je visoko gore bujala iz stuba nekog' prozorskog luka — takvi maleni nadražaji su već bili dovoljni da probiju onu pokožicu i da iza mirne. ogromne i neme odlazile su dalje. Jednom je sanjao p sebi samom ili o svom svecu imenjaku. Katkada je sanjao o ribama. pred njim je ilovača i on kao neko dete mesi likove od blata: konjića. »To su čarobna slova. i one su tad. a reci su bile male lepršave ptice i odletale su u lelujavim rojevima. kočoperi se. I ništavna sitnica je bila dovoljna da probije otvor kroz ovu tanku skramu: ne­ što tajanstveno u zvuku neke grčke reci usred suvoparne lekcije. Slovima i recima se ništa ne može reći. Strahovito velike. pli­ vale prema njemu. Ali trebalo je da Se samo pojavi moja majka. ispunjenog snovima. zaklinjao sam se na sve što bi on rekao. jedino kao njen suparnik. u snu mu se to činilo vrlo duhovito. o čokotima i žbun ovima visile su dži­ novske bobice. oblikovano. u pro­ petu zmiju. izvirala iz njega i opet mu se vra­ ćala. nalik na senke. svakako. i pravio je životinjama i muškarcima smešno velike polne udove. i osvrnuo se. pomirio se s tim. nekog čovečuljka. reče on. Retko je govorio o tome. »Ja mnogo držim do njih«. valja priznati. Samo su. visoke kao kule. možda na doživljaje. Cesto je sanjao ribe kako plivaju i ptice kako lete. Narcise. bika. mesto poruka donevši nove tajne. Zlatousti je to odavno verovao. neprestano rastući. — No. Često je sanjao jednu baštu. manastirsko dvorište. spavaonica i kapela. I sklon sam sada da sve što je dusm °vno P ° a t r a m kao očinsko. svega nekoliko puta je nagovestio Narcisu ponešto iz tog sveta snova. iščezavale vijugajući repovima i. uplivavale u njega. kostreši perje. Jednom je sanjao: kao veliki je i odrastao. biblioteka. Veruješ li mi sada. možda na snove. neki otegnuti ton iz Zdrave Marije u rajska vrata.

Tvoj je neizvestan. svakako ne bih. bl Zlatousti shvati i tužno reče: »Ti ćeš. Ti si darovi ti j i od mene. Što si mogao naučiti od mene. A kad završiš 44 45 . ali čvrsto i oštro. pomalo oklevajućim glasom koji se dugo zadržavao na svakom slogu. ja te tu ne mogu ni voditi ni pratiti. a često sam morao i da ti nanesem bol. pa zastade svojim prijateljem. Ja smern da ti budem prijatelj. imaćeš lepši i teži put nego ja. a možda je i prosto hteo da joj se osveti. Ali možda si i tu u pravu. a sad si uvideo i razliku između sebe i mene. Morao sam da te razbudim. razliku između majčinskog i očinskog porekla. ja ne mogu ništa naučiti? Večito ću ostati glup. »Ne znam«. ustvari sam dovoljno učio i latinski i grčki i matematiku. Narcise. i upravi na njega čvrst pogled. »ti dobro znaš da mi nisi postao mrzak«. Možda bi to bilo najbolje. bogatiji si od mene. Nada se da ću zauvek ostati ovde. Zlatousti! Naše prijateljstvo je bilo dobro. reče: »Slušaj me. mršave i bele šake. i meni je najednom postalo jasno da to ne želim. pitaj njen lik. Zar bi hteo da mu se vratiš?« »Ne. izum tvoga oca. položio sam zavet. ali ti ne spadaš među njih. koliko stroge toliko i nežne. čak ni slova. međutim. dete?« »Znači. Nadam se da se ono nije okončalo. on se nalazi ovde. »I ne treba«. ali ne smem da budem zaljubljen. ili već i sada. reče Narcis. ja sam to i sam uvek želeo. A i za­ što bi? Tebi to nije potrebno. Ponekad nisi želeo da me razumeš. pošto već neću postati naučnik. Trenutno nema nikakvog cilja. a koji je stekao otpre nekog vremena. Njemu nije bilo lako. često si se opirao kao kakvo ždrebe. reče blago. »Ne. on me poziva svakog trenutka. učinilo je da se probudiš. između duše i duha. ja o njemu ne sudim odveć strogo. a i slabiji si. a on me još nijednom nije posetio. sad činiti ono što h i ja činio da sam zauvek stupio među kaluđere. nije uvek bilo lako. Ti imaš drukčije darove. Ranije je sve bilo jednostavno. nije neizvestan. uzviknu Zlatousti. ne možeš.. to smo već iscrpli«. pa ni sa tobom«. a koje su mi potom postale toliko važne! Ti si moje poreklo nazvao majčin­ skim. Pitaj svoju majku. Pa se u nedoumici zagleda u prijatelja. slušaj šta ona kaže! Moj cilj. a onda ponovo stade pred Zlatoustim. dakle. »nismo mi radi toga postali prijatelji! Kakvo li je to prijateljstvo koje posle kratkog puta stiže do svog cilja i jednostavno prestaje! Zar ti više nije stalo do mene? Zar sam ti postao mrzak?« pred Narcis se žustro ushoda. Pa i kad sam te potsetio na tvoju majku. ti si se razbudio. On je počeo da te vraća tvojoj majci i još više će te približiti njoj. »Zaista ne znam. reče on pevuckavim. već više od tri godine ovde u manastirskoj školi. imalo je cilj pred sobom i postiglo ga je. ne miluj me po kosi! Nemoj. ostavi! Ne mogu to da trpim«. Ima ljudi koji mogu mnogo naučiti. dragi moj. jednostavno kao slova u čitanci. ne želim da se vra­ tim ocu. Moralo je tako biti. nadam se da će se ponovo i neprestano obnavljati i voditi ka novim ciljevima. oštra i mršava lica. večito »Biće drugih od kojih ćeš učiti. Inače bih to učinio čim završim školu.« Zamišljeno je pogledao preda se i najednom uzviknuo: »Ali kako to tebi samo polazi za rukom da mi stalno govoriš reci ili po­ stavljaš pitanja koja mi obasjavaju dušu i rasvetle me u mojim sopstvenim očima? Pa evo i sada: samo što si me upitao želim li da se vratim ocu. Ali danas ne znam više šta ustvari hoću ni šta želim. Za to vrerne neću govoriti ni o čemu što Je svetovno. Niko ne bi mogao ni posumnjati da to nisu šake isposnika i naučnika. jer ti si spavao..više nije potrebno da se prepiremo. zatim nastavi da korača tamo-amo. A što se tvoga oca tiče. Sada ništa više nije jednostavno. dete moje. Sve je dobilo mnoga značenja i mnoga lica. Kako ti to postižeš? Ti kao da sve znaš. Ne znam šta će postati od mene. Ili još i sad veruješ kako si predodređen da celog svog života ostaneš u manastiru?« Zlatousti je zamišljeno posmatrao šake svoga prijatelja. Tihim glasom. Ne. u manastiru. ne mogu sad misliti na takve stvari«. Ja sam kaluđer. Ja sam. — Ne. jako bolelo. Pre no što budem posvećen zatražiću otsustvo iz škole i povući ću se da se tokom mnogih nedelja posvetim Postu i duhovnim vežbama. A uskoro ćeš besumnje još uvideti i da su tvoj život u manastiru i tvoja težnja za monaškim životom bili zabluda. »Pokazaće se već kuda vodi tvoj put. Rekao si mi o sebi i o meni izvesne reći koje uopšte nisam razumeo u trenutku kad sam ih slušao. koji je na taj način hteo da očisti od greha uspomenu na tvoju majku. našli su te kako u hodniku ležiš kao mrtav. Jer. »O. ne«. Ti nikad nećeš biti čovek koji uči. i ti si otkrio da sam bio opčinjen i da sam zaboravio svoje detinjstvo! Otkud tebi tako dobro poznavanje ljudi? Zar ne mogu i ja da to naučim?« Narcis smešeći se zavrte glavom. Ti pomalo strogo sudiš o mom ocu. evo. pogleda prikovana za tle. »Ostavi se toga«. i to je isprva bolelo. te otmene.

To je zvučalo kao rastajanje. Nikada«. Ali gde će se nalaziti cilj?« Narcis se slabo osmehnu. Ponovo će stati za svoj radni pult. Ja želim da u okviru onoga što je meni mogućno služim duhu. to je bia Je £°v ideal. koliko je bio u pravu! Već ubrzo po tom danu Narcis kao da je iščezao. Dok je Zlatousti stajao pred svojim prijateljem i p o smatrao ga. Nećeš? Pa dobro onda. Zlatousti je znao: Narcis će se opet pojaviti. Pa blagonaklono položi obe ruke na ramena svoga prijatelja. i možda si odgajio protivnika duha. imati s njim bilo kakve ve ze. Narcis mu više neće pripadati. tu je bio još i opat. pri­ lično retko. njegov nalonj u biblioteci bio je prazan. i njega 46 47 . »Pazi. mo­ žda već i upravitelj škole. posmatrao to odlučno lice i oči upravljene ka ciljevima. Za kaluđera može biti cilj da nauči jevrejski. ne njemu. Zlatousti. Zlatousti: »Nema drugog cilja za kaluđera?« Narcis: »Još kako. zavetovao se. pa da.svoja vežbanja. mogli su ga ponekad spaziti kako prolazi hodnikom oko u n u ­ trašnjeg dvorišta. ispovednik ili što mu drago. nikada se neće desiti da te hladno i odbojno dočekam u trenutku kad me ozbiljno pozoveš i kad nađeš da sam ti potreban. Zlatousti. njega očekuje jedan nepoznat svet. ispao n a m život bilo kakav. Ovaj ovde što je stajao pred njim nije sanjalica i ne očekuje nekakav poziv sudbine. Tako je nekad bilo i sa njegovom majkom. I kažem ti: postalo od tebe i mene bilo šta. »No. mogli su ga katkada čuti kako se nerazgovetno moli u nekoj kapeli. duha. niko me nije više potsticao od tebe. Zar to nije cilj?« Zlatousti je dugo mislio šta će odgovoriti. ja se ni trenutka ne bih kajao što sam ti pomogao da kreneš tirft putem«. on je bez zavičaja. za­ jednicu i poredak. Još je bio tu. odgonetnem i da mu pomognem. Svejedno. Nema drugog cilja«. u moj cilj spada i ovo: postao učitelj ili opat. kao što ga ni on nema. delom sam ih savladao«. vrlog i izuzetnog čoveka a da ne budem kadar da ga razumem. ciljeva ima napretek. Za nekoliko godina ćeš postati prvi učitelj. onako kako ga ja shvatam. »Cilj? Ja ću možda umreti kao upra­ vitelj škole ili kao opat ili biskup.je jedino Narcisova zasluga što je ozbiljno v atio i zavoleo manastir i monaštvo. Dok je razmišljao o tome. — to mu je danas postalo jasno — ne spada tu. znali su da je otpočeo v e ­ liko vežbanje. vodio me i oslobodio i izlečio moju dušu — zar si time zaista služio duhu? Time si verovatno oduzeo ma­ nastiru jednog revnosnog i dobronamernog iskušenika. ali nije bilo moguće doći do njega. Svakako. O. ili da se zatvori i razmišlja. ali sam zato u tebi otvorio put za jednu sudbinu koja neće biti obična. Učio sam na njima. međutim. gde će moja narav. Poboljšaćeš nastavu. studije i ""• Njegov primer ga je mamio da postane kao što je on. reče Narcis. To nisu ciljevi za mene. dužnost i čast. Ona je napustila dom i ognjište. on je kaluđer. ali ja nisam neprijatelj teškoća. gramatiku i logiku. kao da je iz­ nenada postao nevidljiv. kad se budeš dovoljno napostio i namolio i nabdeo — koji ćeš onda imati cilj?« »Ti znaš«. Cilj je ovo: da se uvek nađem onde gde ću najbolje moći da služim. kako je N a r ­ cis sve to već odavno lepo video. crkve. nekoga ko će činiti i verovati i želeti nešto što je upravo suprotno onome što ti smatraš dobrim!« »Zašto ne?« reče Narcis veoma ozbiljno. ili da ukrasi mana­ stirsku crkvu. da su se njihove staze već razdvojile. On sam. i zaista je u tome bilo navešćivanja rastanka. on pripada čvrstom poretku i dužnosti. nećeš. nije bio sasvim nevid­ ljiv. ništa drugo. »Prijatelju moj. a ipak je prešao u neki drugi svet. Drugi učitelj je držao njegove časove. moguće je bilo videti ga. klečeći na kamenom podu. moje osobine i talenti naći najbolje tle. ti me još i sad tako malo poznaješ! Ja sam u tebi verovatno pokvario bu­ dućeg kaluđera. on je sluga i vojnik svog monaškog reda. »Da li sam te veoma ometao na putu ka tvome cilju?« »Ometao? O. ponovo šesti na svoju stolicu u tr Pezariji. nepogrešivo je osetio da njih dvojica sad nisu više braća i drugovi i jednaki. da komentariše Aristotela. P r i činjavao si mi teškoće. Cak i da sutra spališ čitav ovaj naš lepi manastir ili da staneš propovedati po svetu bilo kakvo ludo i zabludno učenje. govoriti s njim. Ja ne želim ni da uvećam manastirska bogatstvo ni da reformišem naš duhovnički red ili crkvu. ili da čini trista drugih stvari. da posti i da triput noću ustaje da se moli. mali moj. Zlatousti ga prekide i reče pola u šali: »Čudesno si ih savladao! Ali reci mi: ako si mi pomogao. Imati ciljeve — to je dato drugima. »U pravu si«. po­ stalo mu je jasno i da. Još je bio tu. Ona nije imala cilja. muža i dete. ponovo će govoriti — ali od onoga što je bilo ništa se neće vratiti. uvećaćeš biblioteku^ Možda ćeš i sam pisati knjige. reče. ja nikad ne bih želeo da dođem u položaj da sretnem nekog snažnog. najšire polje delovanja. i otišla je u neizvesnost i besumnje već odavno propala u njoj. i njega je poštovao.

čitav manastir — sve ga se to bez Narcisa više nije ticalo. koji je voleo njegovo društvo. gle kako je svaki od hiljade listića urezao u sebe ovo sićušno zvezdano nebo. Ovde je Zlatoustom sve bilo dobro poznato. sa apostolima na portalu. samo zato da sačeka. doduše. sem plašljivog lupanja srca. da gube stvarnost. škola. kao iglom izbockanih tačkica po njima. predan samo bujicama i glasovima sa dna duše koji su ga odvlačili u duboke kladence što bruje tamnom melodijom. Starog kaluđera zadovoljiše odgovori njegovog mladog prijatelja. rasle su tu male zakržljale bulke sa poslednjim bledunjavim cvetovima i već mnogim zrelim čaurama. sem radosti i strahovanja njegovih snova. ali je za njega postao sanka. Stvarno i živo nije bilo više ništa sem njegovog unutarnjeg ži­ vota. koga je odavde još TOogao videti. vi Jednog dana otac Anselmo pozva Zlatoustog u svoju apoteku. Jasno je morao da opiše sva njena obeležja. spavaonica. i reče da se biljka zove gospina trava. Među njima se nalazio Narcis i stari opat Danijel i dobri. službe božje. u nekoliko gomila nabačenog kamenja između njiva obitavali su gušteri. hodao i živeo. punim semena. tako je sve oko njega stajalo lišeno stvarnosti. u šarene ambise pune basnoslovnih doživljaja. a pre svega u ja­ hanju. Da radost bude potpuna. dragi otac Anselmo. pažljivo očuvanu između dva lista hartije. Sa čudnom nevericom ustanovio je da ima tako malo ljudi i lica zbog kojih će mu rastanak teško pasti. okružen školskim drugovima. seo Je na kamenje da se odmori. znao je da utone u sebe i da na sve zaboravi. nećeš ništa imati protiv toga a nećeš ništa ni izgubiti. mala slikovnica u njegovom srcu. pred če­ smom u unutrašnjem dvorištu. No teže će mu biti da se rastane sa velikom kame­ nom Madonom u kapeli. vinu se na njega i silno zadovoljan odjaha kroz topao i blistav dan. samo kao gost. Zlatousti zahvau za i te kako dobrodošli nalog da nekoliko sati skuplja cveće mesto da sedi u školi. a oko njih uvenule rašljike. pred stubom sa tri životinjske glave. dok je još bio okružen svim tim stvarima. čiji su svi zvuči zvučali kao glas majke. naslanjao se na lipe u dvorištu. odlazio je da skuplja bilje. i upita ga da li tu biljku poznaje i da li može tačno opisati kako ona izgleda u polju. Čudno. a tu su se već nalazili i prvi žuto rascvetani bokori gospine trave. Posećivao je sva mesta koja su mu postala draga ili značajna. Kad je skupio već dobru rukovet. Usred čitanja ili učenja. Sa ocem Anselmom. ali ipak nije žeieo da se toliko udaljava od biljaka i od svog konja. kao i pred lepim duborezom na klupama u pevnici. i reče mu gde one naj­ radije rastu. proćaskao s njim. Dugo je stajao pred njima. ali sve je već bilo tuđa i upola kao uspomena. Zlatoustov život u to doba bio je još samo oklevanje i opra­ štanje.je voleo i smatrao uzvišenim uzorom. one su počele da čile ispred njega. onda se setio svog zadatka i potražio jedno od mesta koja mu je opisao otac Anselmo. Kako je sve čuKernian Hese 48 49 . Bilo je veoma toplo. Već sada. pa mu naloži da po­ podne sakupi čitav naramak takvih biljaka. Kakva on još posla ima ovde? Čekao je. i Zlatousti odmah po ručku izvede konja iz staje. a možda još i ljubazni ključar i živahni i bodri sused vodeničar — ali i oni su već postali gotovo nestvarni. Nekoliko njiva je tu ležalo neobrađeno. mi­ risao je gospinu travu i potom digao njene listiće prema svetlosti da Posmatra bezbroj majušnih. učitelji. dao mu hleba. prekriveno silnim korovom. čije su bezbrojne oči bile kao maj­ čine oči. trpezarija. stajao je pod manastirskim krovom kao što neki neodlučni putnik po kiši zastane pod bilo kojim krovom ili drvetom. Ostao je sedeći na toplom poljskom šljunku. kod manastirskog vodeničara posmatrao je momke kako rade i ponekad je prihvatao poziv na vino i pržene ribe. uživao u vazduhu i u poljskom mirisu. Otac Anselmo mu pokaza jednu sasušenu biljku. Njima je pripadao i njima se predavao. u svoj lepi sobičak što je krasno mirisao na lekovito bilje. konjušar mu na njegovu molbu dade Zvezdana. bučno pozdravljen njegovom njiskom. ne bi li opet video razbegle guštere kako se pomaljaju. Ali sve ostalo. osećalo se na jesen i na prolaznost. vodopija sa nebeski plavim cvetovima i ubledeli lisac. kao najtananiji vez. dragi moj. na kestenovo stablo. »Dobićeš za to jedno slobodno popodne. Sve to će jednom za njega postati uspomena. Zlatousti odgovori da može. bolne žaoke čežnje. Onde je ispod jednog senovitog jasena privezao konja. mislio je. školski drugovi. a ne samo vaša glupa gramatika«. da se avetinjski preobražavaju u nešto mi­ nulo. sasvim se Pritajivši. vežbanja. i on je čežnjivo gledao ka senovitom mraku dalekog ruba šume. Jahao je sat ili više. samo usled straha od negostoljubivosti tuđine. J e r i poznavanje prirode je nauka. pa zatim krenuo da traži biljke. Kao što je preko u crkvenom polu­ mraku i u pokajničkoj ćeliji njegov prijatelj Narcis. i Zlatousti poče da bere.

tako bude čežnju: neka zvezda uveče. opasnosti nije bilo. radoznalo i ne- poverljivo. gušteri. Moram natrag«. zaustavila se pred samim Zlatoustim i stala ga gledati. koji ga toliko voli. pri čemu se Zlatousti odmah seti one večeri u selu i male devojke sa kikama. »Oh«. Glava mu je ležala na mekome. Ni reci nisu bili rekli. sa malim jarko crvenim cvetom među usnama. Otac Anselmo. »U Marijabron? Odande si? A zar nećeš još da ostaneš kraj mene?« »Voleo bih«. možda još deset ili dvade­ set godina. kao da sa svega mora spasti koprena. »Pa ostani!« »Ne. šta li će sa njim biti za dvadeset godina? Ah. »Lizo. jedna od loših strana škole i učenosti: među težnjama duha postoji. neka mlada žena u izbledeloj plavoj suknji. ćudljivo sužavanje krunice. lepi zaspali mladić nije izgledao opasno. na kolenima mu je venulo bilje. i zagonetka se ne rešava. i najzad mu snažno i požudno obujmiše usne. Ženska usta ostadoše na njegovim. i polako i on poče da se osmehuje. Okrećući puža među rastavljenim prstima. produžiše da se igraju.desno i neshvatljivo. uhvatilo ga je u nogama i često je ležao nepomičan. »Slušaj! Ko si ti?« »Ja sam Liza«. neki plavi zvončić. što si ti Ona mu prisloni usne na uvo i prošaputa: »čuj. Zatvorio je oči da bi osetio oblike samo pipanjem prstiju. To je. osećao se umoran i sanjiv. i na koncu ostariš i izgledaš prevejan kao otac Anselmo ili mudar kao opat Danijel. »Slušaj«. Ali poljubac je još trajao. iako je i lepo. — to mu je bila davnašnja navika i igra. s licem na ženinim grudima. On diže jednu praznu puževu kućicu. i u dugoj nemoj igri. i ta da se sve vidi i pretstavlja kao da je u ravni i kao da ima svega dve dimenzije. sa zave­ žljajem u ruci. mislio je sanjalački. reče ona. a poneke stvari gledaju čoveka sa tolikim očeki­ vanjem i obećavanjem. neko jezero zeleno od ševara. eto. pa će i tada još imati istu onu sedu proređenu kosu i iste smešne pregršti bora oko očiju. već je uvelo. Ležao je sklopljenih očiju. Zaneto je posmatrao vijuge kućice. i dalje jednako čekaš i osluškuješ. ali starog fratra više neće biti. a sa njim samim. Potom se najednom uspravi i pogleda oko sebe. pa se pozdraviše nežnim poljupcem. mrkoputa žena se podade dečaku. preko polja pa u nebo. slabo je zazveckala po kamenju i bila sasvim topla od sunca. a njegova vidarska veština ne može to da izleči. osmehnu se veoma pri­ jateljski. pa se oprezno približila. »A kuda?« »U manastir. A moram i još ovog bilja da naberem«. niti iskrsava tajna čarolija. ali onda to prolazi. u njegove snene začuđene oči gledale su izbliza neke nepoznate oči. opipavao mu je oblike mi­ lujući ih. Onda naiđe neko iz udaljene šume. za­ spao je pod suncem. Živi se tako i ide po zemlji. ponovi on. ili se jaše kroz šume. Nepoverenje joj tad iščeznu. uopšte sve. klizeći po njima. sa crvenim maramčetom kojim je povezala crnu kosu. i ništa se ne zbiva. ne smem. Zlatoustim. Videla je Zlatoustog gde sedi. primetila je sa osmehom. Nekako mu se činilo da to obeležava izvestan nedo­ statak i nevrednost svekolikog umovanja. Zlatousti otvori oči. raspaljujući ga i toleći mu žar. nežno ga poučavajući. i ponekad se čini kao da se istog trenutka mora desiti nešto dotle neviđeno. sve je nerazumljivo i u suštini tužno. uzbudiše mu krv i prenuše je do u poslednji damar. oči nekog čoveka ili neke krave. prazan otvor. a ipak odavno priželjkivano. zasija zlatno i žarko. reče on. Napokon on otvori oči. puštala ga da se polako povrati. Ništa se ne zna. videla je da spava. pod javorom je čekao Zvezdan i postajao nestrpljiv. Možda nije dalek dan kad će on umreti. ležala na krilu neke žene. zapade i ugasnu. puž mu je iskliznuo iz prstiju. A možda će žive ti još dugo. urezanu spirali^. Na njegove nasmešene usne spustiše se njena usta. Žena se pritajila. Nije se uplašio. tople smeđe ženice su prijateljski sijale odozgo. uživajući u zvuku tog imena. Nadvivši glavu nad bilje. mila«. ocu Anselmu«. je li to bilo prvi Put? Jesi li pre mene već voleo neku ženu?« On zavrte glavom. pa i kamenje. »Živiš li u manastiru?« 4* 50 51 . i trave u sobičku mirisace i dalje. puštajući ga da traži i da nađe. »sunce se već sasvim spustilo. ali ne pritiskujući. koje je sve jače mirisalo kako je venulo. mrkog lica opaljenog letajim suncem. više ne može. izgleda. vraćajući se iz dubrava sna. bilje. svideo joj se — kako li je samo dospeo ovamo na ove zaparložene njive? Brao je cveće. čiji su se zidovi sedefasto prelivali. tople i smeđe. zadirkujući ga i mameći. Tad se žena osmehnu njegovom začuđenom pogledu. Žena se približavala. a možda ni tada još ništa ne znaš. uzviknu on. tiho mu milovala kosu. da sam bere svoju gospinu travu. ali nije uspeo da zadrži tu misao. »Liza«. mrkih bosih nogu. dugo ga posmatrala iz daljine. zbog čarolije telesnoga. Preko cipela mu počeše trčkarati gušteri. blažen zbog čuda obli­ kovanja. na­ protiv. Milo kratkotrajno blaženstvo ljubavi razape se nad njim kao luk.

usiljena lica. Došao mi je sam život. Sad je valjalo pronaći Narcisa. već pri njenom prvom poljupcu osetio sam kako se u meni nešto topi i kako me nešto na čudesan način boli. ali učini to ipak. Dolazim da se oprostim od tebe«. upoznao si neku ženu«. ja ću biti u blizini. o amice. Naneću ti sramotu. nisam kadar da ti to ispričam! Sve se najednom odlučilo«. Ne. on danas posti i sad verovatno spava. Narcis obori pogled na svoje dugačke blede prste. postalo 52 53 . bez dozvole. Nemo je pogledao Zlatoustog. koji su. bez prekora. Ali zar nećeš da mi kažeš svoje ime? — Tako. izgledala je sasvim drukčije. i ja sam odmah osetio da je to došla moja majka da me povede k sebi. Zlatousti sede pored njega. avetinjski štrcali iz širokih rukava na mantiji. zoveš se Zlatousti? Poljubi me još jednom. sva tajna koja je u meni spavala. Zbogom. Ne na njegovom strogom. i kako je u po­ lumraku ukočeno ležao na leđima. jako trepćući nekoliko trenutaka. Ne obaziri se na mene. »Onda je neophodno. Oslušnu pred vratima. Ali neću više tamo ostati. učenik sam. kažeš? Odlaziš. sva slatka strepnja. a onda počinje prvo bdenije«. što ti smetam. pa onda možeš da kreneš«. veoma mi se sviđaš. — Ili da ja tebi kažem šta ti se desilo?« »Kaži«. Nisi došao uzalud! Hodi. »Otkud ti to znaš!« »Pa ti si mi sam pomogao. Lizo. On otrča tamo bez razmišljanja. sve mu je to jasno pokazivalo koliko on ovde smeta. »Da. Mogu li doći tebi. Hoćeš li doći večeras?« »O. Probudila se sva čežnja koju sam ikada osećao. teško izmorenom licu. On pokuša. a kad sam se probudio. osmehnula mi se kao kakav cvet i milo prionula uza me. A sviđam li ti se. Ali sad govori. Nemoj misliti da sam tu ženu smatrao za svoju majku. ruku prekrštenih na grudima. Zlatousti pohita. Narcise. stavila mi glavu na krilo. »Ti si već sve rekao. On upita jednog kaluđera koji je sa ostalima posluživao u trpezariji. znači?« »Odlazim još danas. Reci mi samo ono što je neophodno. goli ležaj. bila je to poruka od nje. Neki fratar se bosonog brčkao u potoku i pritom stao nogom na parče stakla. dragi moj. »Probaj«. bez obzira na oca. Imamo vremena još četvrt sata. Onda tiho uđe unutra. Zlatoustiću. ali ne pomerajući se i očigledno tako potonuo nekuda. sav san. Lizo? Gde ti živiš. rekoše mu i on i drugi. Na konju koji se pušio od znoja Zlatousti se u suton vratio u manastir. dečko mali. Ćelija. bleda. a moja majka je bila plava kao i ja. pošto noću drži bdenija. ličio je na mrtvaca. A gde? Gde ću te naći?« »Umeš li da kukaš kao ćuk?« »Nisam nikad probao«. »Ti si zaljubljen. mali moj?« »Ah. Ali ipak je °na to bila. »Oprosti mi. Narcis neće doći na večeru. Ali ovog puta nisi dobro rekao. pobeći ću odavde«. njegov upola otsutan pogled. sedi kraj mene. preda rnnom se stvorila neka lepa nepoznata žena. da je sa naporom prepoznao prijatelja i shvatio njegove reci. zlato moje. zamoli ga Zlatousti. na goloj dasci za spavanje. »Narcise! Oprosti. molim te«. Tvoje stanje. Ali oči su mu bile otvorene i nije spa­ vao. Doći ću. »Nigde nemaš doma? A gde spavaš?« »Ako hoćeš. sad moram da idem«. »Da nije došao tvoj otac ili neka poruka od njega?« »Ne. onako tanki. Bio se pridigao i sad je sedeo. Kao da je došla iz snova mog sopstvenog srca. ima sva obeležja one vrste pijanstva koja se naziva zaljubljenošću. Bio sam napolju na njivama i za­ spao sam na pripeci. Zlatoustiću. molim te!« reče on svestan krivice. Narcis je počivao na uzanom ležaju od dasaka. »Nemam zbog čega da ti opraštam.»Da. Sad nije bilo važno što je to strogo zabranjeno. čuj me. veoma te molim«. Ona se nasmeja i pokaza da je zadovoljna. »Onda izađi noćas iz manastira i zakukaj kao ćuk. sve se preobrazilo. Narcis stade razmišljati. kao da se trudi da se rasani. i reci to kratko i jasno. hoću. gde ti je dom?« »Ja nigde nemam doma. Ah. Znam da sad ustvari ne smeš razgovarati sa mnom. Hoćeš da se oprostiš. mršav. Narcisovo lice iznureno od prekomernih bdenja i napora. bio je to njen poziv. toliko duhom u nekom drugom vremenu i svetu. nisi tačno rekao. Odlazim. Zlatousti sa snebivanjem stavi ruku na prijateljevo rame. neophodno je. oprosti. Njegov prijatelj je za vreme dugih vežbanja u pobožnosti spavao u jednoj pokajničkoj ćeliji u unutrašnjem delu manastira. srećan što oca Anselma zatiče u velikom poslu. ali u glasu mu se primećivao osmeh kad je rekao: »Imamo vrlo malo vremena. — ništa se nije čulo. Sasvim je drukčije. s tobom u šumi ili na senu. mili. ona je imala tamne kestenjaste oči i crnu kosu. glava mi je ležala na kolenima jedne lepe žene. nije to iz obesti. »Je li to neophodno?« upitao je utrnulim glasom. sa mnom je sve kako treba. ništa.

kako bi služio jedino duhu i sasvim postao minister verbi divini! Ležao je tamo. ko zna kako će te tamo primiti«. molim te za to. sav joj se predati! Nemoj me ismejati ako ono što ću reći zazvuči budalasto. ali ne zbog nje. Znam sad mnogo. tako. Mnogo ću misliti na tebe. »Znam to«. bog te čuvao!« S tim recima je ustao. Noć se spuštala. dužnosti i vrline nisu zaiskale i upile. nije moj cilj. smrtno umoran i ugaslih čula. Zlatousti očima punim ljubavi otprati njegovu mršavu priliku. rekao bih. Toliko je lepo pripadati nekoj ženi. Zlatousti. Ah. To nije za podrugivanje. I za to što me danas slušaš. . Ni ta žena. Zlatousti se osloni na prijatelja. Mogu li nešto učiniti za tebe?« »Ako ti je moguće. udubljen u razmišljanje. Zlatousti?« »Za tvoje prijateljstvo. nalik na mrtvaca. Ali ne zamišljam da ću uleteti u samu sreću i zadovoljstvo. A ipak će biti i lep. A sasvim iznenada sam saznao i da više ne mogu ostati u ovom domu. možda i muža. Kasnije. a ipak je odmah probuđeno i ljubazno dočekao prijatelja i saslušao ga. moram te napustiti! Volim te. Zlatousti. dok je vežbe. sve dok je tmina crkvenih vratnica nije progutala. To je za mene put ka životu i put ka smislu ži­ vota. zato što me nešto zove«. po­ moli se kadgod za mene! I . pa su tako sedeli. možda Ciganka«. on. i čudesno lepo je bilo što postoji i ova vrsta ljubavi. kako je sve beskrajno neobično i zbrkano! Kako je neobično i zastrašujuće bilo i ovo: da on. Zlatousti. beži odavde da bi negde pod drvećem našao SV °JU Ližu i ponovio sa njom onu slatku životinjsku igru! Narcis bi umeo da kaže značajne stvari o tome. Za pola časa me je načinila mnogo godina starijim. . zalju­ bljenog. Otići ću zato što moram. Ali reci mi. Ti ćeš ponovo doći. nesebična. »A kako bih mogao želeti da te zadržim? Ti znaš šta ja mislim o tome. — Ah. dok on. Ona je neka tuđinka. Ona možda ima rođake. samo mu je po­ milovao ruke. za tvoje strpljenje. sa svojim raskliktalim srcem. — Zbogom. i zato što sam danas doživeo nešto tako divno. I za to što nisi pokušao da me zadržiš«. »To je najednom došlo«. »Za šta. Narcis ga sasluša i klimnu glavom. sve dok na kraju hodnika nije iščezla kao senka. Narcis zatvori ćeliju za sobom i pođe ka crkvi. zato što osećam da to mora biti. Da li ti još nešto leži na srcu?« »Da. »ali to je otprilike ono što sam očekivao. da. nije ga poljubio. znaš li ti da će tvoje puto­ vanje sa njom možda biti vrlo kratko? Ne bi trebalo da se odveć po­ uzdaš u nju. . Narcis sad na umornim kolenima kleči pred oltarom. to nije istovetno S a onim što ti nazivaš zaljubljenošću i čemu se pomalo podruguješ. Ako te kad­ god snađe nevolja. Znajući koliko se nje­ gov prijatelj ustručava od nežnosti. svoja čula. nadam se. dok su mu sandale lupkale po kamenim pločama. a sad je Narcis iščeznuo za njega. u svom nabujalom ljubavnom pijanstvu. Rekao sam ti već: cilja nemam. nije bio Narcis. Poći ću čim se smrkne«. sasvim je obujmiti sobom i osećati da si obujmljen njome. Zatim Zlatousti nastavi: »Nemoj misliti da sam ja potpuno zaslepljen i nespo­ soban da gledam u budućnost. njega koji je još mirisao na ženu. i žrtvovao mu svoj oskudni počinak između dve pokajničke vežbe! Čudno je to bilo. tužni a ipak srećni sa osećanja nerazorivog prijateljstva. ni jedan jedini dan. Koliko se ona razlikuje od one današnje ljubavi na sunčanom polju. Zaćutao je i uzdahnuo. oslonjeni jedan o dru­ gog. Rado ću poći. one pijane i neuračunljive igre čula! A ipak je i jedno i drugo ljubav. bleda lica i smršalih ruku. noć u kojoj mu nije bilo dozvoljeno više od dva sata odmora i sna. koja je bila toliko mila prema meni. Je li da me nećeš zaboraviti?« »Nemoj da rastužuješ ni svoje ni moje srce! Ja te neću nikad zaboraviti. Ali pazi: voleti neku ženu. dragi moj. i podvrgava se najstrožoj školi poslušnosti. Njegova dužnost nije bila da odgoneta ove lepe i stravične za­ gonetke i pometnje i da o njima iskazuje nešto važno. O. Zlatousti ga zagrli. reče on. Narcise. sve je dobilo smisao. Teško mi je da odem od tebe. Zlatousti? Imaš li neki cilj? Hoćeš li otići onoj ženi?« »Poći ću sa njom. svoje srce. predati joj se. — Ali. imao bih jednu molbu. izgleda. Nisam. reci koju reč našem opatu da me sasvim ne prokune. pošto mu je u tom poslednjem času još jednom tako jasno pokazao koliko su oni u svemu različiti i neslični jedan drugom. očekujem to. za sve. kad me se budeš sećao. iako ti je to teško. kako je sve ču­ desno. On je osim tebe jedini u ovom domu za koga mi nije svejedno šta će misliti o meni. i zahva­ ljujem ti što si mi danas žrtvovao malčice sna. On i ti«. Međutim. pripremljen i očišćen za noć ispunjenu molitvom i razmišlja­ njem. bez za­ vičaja. Ona me je naučila šta je žena i kakvu tajnu krije. »iako dosad nisam na to mislio. ispijen od posta i bdenja. »Tako. » Z n a m . Nedostajaćeš mi.začarano. zahvaljujem ti«. Cilja nemam. dođi k meni ili me pozovi. Otići ću k njoj. Njegova jedina 54 55 . kuda li ćeš poći. reče. dođe svome prijatelju upravo u času kada ovaj. . Narcise. Zamišljam da će put biti težak. pribija na krst i prinosi na žrtvenik svoju mladost. sasvim produhovljena. amice.

pri završetku milovanja. noćne životinje se nisu preplašeno trzale i bežale. videla u mraku kao lisica ili kuna. što je bolje umeo. da mu ičim pomogne. s vremena na vreme je uzvraćao milovanje njenih ruku i blaženo osećao kako ona pored n Jega postepeno počinje da se žari i kako se tiska sve bliže njemu. tako i lepu i toplu ženu što čeka na njega. Liza je bila tu. retko je zastajala. ne saplićući se. ne slušati više njegov glas. šunjao pod lipama u dvorištu i dok je tražio izlaz iz vodenice. čas bi bilo sa­ svim mračno. jedino za Lizom. dok je on s velikim naporom koračao pored nje. do grudi u hladnoj vodi. kako prijatelja koji se noću moli u crkvi. Izvanredno jasno ponovo je video onog umnog. veoma raštrkane borove. krenuo je sa njom dalje. Radovao se što je postao svestan toga. u noć. Danas je. Sada je progledao i nije više bio dete ni učenik. u šlepu tajanstvenu zemlju gde nema reci. Ovog puta nije bilo dasaka kraj potoka. kosu. za onim rastapanjem praćenim uzdasima. a i onda tek nekoliko i to beznačajnih! Kolike li je razgovore on vodio sa Nar­ cisom! Ali sada je. ali ipak zavičaj koji je voleo i na koji se odavno navikao. ovde napolju bilo je još tiše no u šumi: nije više bilo šuštavog žbunja. tištalo ga je i ispunjavalo stidom što se tako osvrće na doba svoje zavisnosti. tako je osećao. Jasno je sada ponovo čuo neke reci koje mu je Narcis tada rekao: »Ti spavaš na grudima majke. srca uzbuđena od stotinu protivrečnih osećanja. bledo noćno nebo se širom otvori nad njima. Posle prilično vremena naiđoše među usamljene. reče. čas po tvrdim rebrima koren ja. gde reci nemaju značaja. možda zauvek biti razdvojen od njega. Za trenutak mu se srce steglo od studeni. već mu je prilazila iz šumarka. nizvodno. izgleda. udahnuo vazduh i kriknuo kao sova. da mu išta znači! A sada zadugo. izgleda. čak ni na manastir koji je ostavio. šuma se završi i primi ih dolina pod livadama u kojoj se osećao sladak miris sena. a danas odlazi zauvek. Zlatousti se šćućurio obuzet pri­ jatnim umorom. Prijalo mu je ovo saznanje. koji je čuo toliko njegovih budalaština i koji mu je u jednom značajnom trenutku bolno otvorio oči. »Kao životinje dozivamo jedno drugo«. ne govoreći. ne gledati više njegove plemenite oči! On se otrže i pođe po kamenitom puteljku. Ona se svuda snalazila i probijala. Sedoše oboje u seno. pomisli on i seti se p r e podnevnog ljubavnog časa. °boje pomalo zamoreni. čas bi između proređenih visokih krošanja videli nad sobom jasno nebo. tek sad mu dopre do svesti da su on i Liza tek sasvim nakraju. ne pitajući: kuda? Ona je pouzdano išla u mračnu šumu. igrajući se skupljao je kolena i opet ih opružao. nema misli. ni na učitelja. ipak je bio pri­ nuđen da se osmehne kad se najednom setio one večeri u kojoj je ne­ kada sa Konradom ovim istim tajnim putem izašao iz manastira da bi otišao »u selo«. zastao je. 56 57 . ne biti u mogućnosti da mu išta da. kreće mnogo zabranjenijim i opasnijim putem. u šumu. samo prividan za­ vičaj. odgovori mu sličan sovin krik. ja bdim u pustinji. Iz daljine. Svukao je odelo i bacio ga na drugu obalu. Kako je uzbuđen i potajno uplašen krenuo on onda na taj mali zabranjeni izlet. ćilimastoj mahovini. osećajući kako ta se čela suše a lica polako hlade. i ne oseća pritom strah. Veoma jasno i postiđeno video je sada da u ovom trenutku ne čini ništa drugo do ono što je Narcis unapred znao i ka čemu ga je vodio. »Ovde ćemo ostati«. Dok se preko oblačio. kupinove rašljike su se zakačinjale za njegovo odelo. izmenjali reci. budalastim stazama. Pregaziše jedan mali potok koji je nečujno tekao. ni na opata. Obgrlivši je jednom rukom. Pa ipak — kako je rastanak teško padao! Biti svestan kako on tamo preko kleči u crkvi. Ali u isti m a h osetio je i nešto drugo: da Narcis sada nije više njegov vodič i budilac koji ga opominje i koji sve bolje zna od njega. kročio u jedan svet u kome se ne govori. misli mu se opet vratiše na Narcisa. On pusti da ga ona vodi. retko oklevala. danas nije više osećao potrebe za recima ili mislima. Kad je prešao stotinak koraka od manastirskih zidina. osluškujući tišinu. vrat i potiljak. Opružiše se. Nemo su neko vreme išli kroz t a m n u šumu. čak ni na Narcisa. kročio u jednu zemlju u kojoj će sam nalaziti puteve. duboko uvlačeći vazduh udisao je noć i miris sena i nije mislio ni 0 Prošlosti ni o budućnosti. šakama što su nežno milovale obujmi joj glavu. Nije imao ništa protiv toga. Iza njega se nalazio manastir. gde jedno drugo namamljuje kricima sove. ne misli ni na ključara. pa vitko telo i jedre bokove. Ne. te nije mogao da napravi most. On ispruži ruke da je oseti dodirom. slepim. pruće ga je udaralo po licu. pomalo podrugljivog Narcisa. Njegova jedina dužnost bila je da se preda i da voli. jedino za onim ćutljivim. Tvoji snovi su o devojkama. jer išla je ne udarajući ni u šta. čas po mekoj. Nije više mislio. ona je.dužnost bila je da dalje kreće svojim neizvesnim. ništa ne znati o njemu. nije krčkalo suvo granje. nemim prianjanjem i uranjanjem. osetio se strahovito usamljen usred noći. Pred jednim velikim plastom sena Liza se zaustavi. pa nag zagazio kroz duboki i brzi potok. moji o mladićima«. Sasvim polako je puštao da ga privlače 1 opčinjavaju miris i toplota njegove dragane. tek sad odišući i uživajući u počinku. kroz koju ga Narcis više neće moći voditi. Dok se.

izgleda. Ali nisam htela da i od tebe dobijem batine«. ona se bila pritajila kao opčinjena. Liza se zavukla duboko u seno i bolno disala. »mislio sam da ćemo nas dvoje ostati zajedno. nepomičan. Jasno je osećao sve što je bilo važno i lepo. Zalutala sam. izmlatiće me što sam ćele noći ostala van kuće. »ja te neću tući. Kad se nadneo nad Lizino lice i kad je u mraku počeo da joj ljubi usne. Zar već moramo da krenemo? Ta mi smo beskućnici«. a mesec se iz časa u čas sve više dizao. naravno. spavali požudno. pri buđenju se ponovo obraćajući jedno drugom i uzajamno raspirujući svoj plamen. bežala je od njega. Zlato­ usti je ležao na leđima. Gledao je kako joj bela. — Ali. »Meni nije više mesto u manastiru. neće poverovati«. a ona tad udari u plač. Zlatousti ugleda Ližu kako češlja svoju crnu kosu. reći ću. i možda ćeš me istući. On mirno pusti da te bujice prostruje kroz njega. oborena pogleda i svečana izraza lica. sve dok ramena i grudi ne zabelasaše goli pod hladnom mesečinom. Zalio ju je. »Pogrešno sam računao«. reče ona. Biće ^asnije još vremena da tuguje. kad te on bije?« Ona žestoko trže ruku ne bi li je oslobodila. to je obična stvar. svlačeći je. Tako li je to. gledajući i ljubeći. Pa ustade $ pruži joj ruku. Onda je shvatio i okrenuo se: nad ivicom crnih. čak i njoj samoj. blaženo osećajući nečujno naviranje plamena koji je titrao u njima oboma i koji je od njihovog malenog počivališta stvorio ustreptalo i žarko središte ćele ove ćutljive noći. reče on. pomalo . pa je sa čuđenjem digao pogled i video kako taj sjaj raste i brzo se pojačava. »Nisam htela da te budim«. »Već si se probudila?« upita on najzad. »Ali tebi je mesto u manastiru«. napušten. kao da im je to poslednji put. i on je upola pridiže. On je gledao za njom. reče. razvučenih šuma rađao se mesec. Ona pogleda ustranu. osećao se i dalje ^ o r n i m i žudnim sna. nije tu imao sreće. reče l i z a . i dugo zurio u nebo bledo od mesečine. nego očekuje njegovo navaljivanje d njegovu strast. budan sam sad. ponovo roneći u san. a prenuo se kad je sunce visoko otskočilo i počelo ga peći. otkriva i obelodanjuje. ja sam kao i ti. »Lizo«. Nakon poslednjeg zagrljaja ležali su iscrpeni. Sto me moj muž tuče. »Sad moram da pođem«. kao da se njena lepota ovog trenutka prvi put. ^amotno i pomalo glupo.potišteno i zbunjeno. on joj pusti ruku. Spavali su duboko i očajno. blaga svetlost čudesno teče preko čela i obraza. vidiš. sedeo je. ne. On je steže za ruku. neka nepoznata sila koja ga je nagnala da se zamisli. Krijući šakama vlažne oči. utonuli u igru. dok s e tako udaljavala preko pokošenih livada. odbijen. ja sam sa­ svim sam i nemam nikakvog cilja. »Ne. to je u redu. ljubavnici su počivali na svom blago obasjanom ležaju. razgrnu joj haljinu sa vrata i pomože joj da iziđe iz nje. rasejan i tek upola budan. preko oblog svetlog vrata. ne rekavši više ni reci. dok ju je zvala i vukla ne « a sila. eto. Očima i usnama je zaneto pratio nežne senke. Ona se prestrašeno trže i okrete se prema njemu. da ovog puta ne želi da ga zavede i pouči. Kad se probudio. Međutim. Toga trenutka Zlatousti se seti da mu je Narcis ovo pretskazao. 58 59 . a i sebe je pomalo žalio. Moram sada svome mužu. Poći ću s tobom. ti ne možeš poći sa mnom. pomislila sam. Zalio Ju i 6 . od koje su našli spasa u snu. a jasno je osećao i da ona ovoga puta želi da je on voli drukčije nego prvi put. VII Dok je na poljima postajalo sve svežije. zar si me doista htela ostaviti da spavam i pobeći bez oproštaja?« »Ah. dakle. ponovo spleteni. ne«. »Ja jesam«. Zar ti nije milije da pođeš sa mnom mesto sa svojim mužem. i rekao tiho i ushićeno: »Kako sd lepa!« Ona se osmehnu kao da je primila poklon. Posmatrao ju je neko v r a n e . zajedno padajući u san i spavajući. kao da su osuđeni na večito bdenje. »Pa evo. iznenada je spazio kako joj oči i čelo zatreperise pod blagom svetlošću. to se razume«. No u isti mah je i potrčala. Ali on. pa sad u ovim časovima što su im još ostali moraju da upiju u sebe sav san ovoga sveta. povika plačnim glasom. mladalačku snagu i jednostavnu zdravu lepotu ženskog tela. naljutićeš se. »Zlatousti. nikada još nije bio toliko iscrpen. I istog trenutka je zaspao.tu nisu nužne ni reći ni misli. ni danas niti ikada. I pošto je jasno osetio da njeno srce želi da ode od njega i da ona više voli muževljeve udarce nego njegove dobre reci. u oboma je uskrsavala golema tuga. njegovo zagrejavanje i požudu.

I s tim se mora pomiriti ako mu je tako suđeno. kako je pisaljkom izvlačio figure po tablici. O. Zlatousti je bio jedan njegov deo. njegovo nebo je bilo i Zlatoustovo. Suste vode. još sasvim zelene. na podnevni obed. oblikovao je u figure lišće što se bokorilo iz granja. povlačio je linije i čekao da se sam iznenadi onim što će nastati iz započetog obličja: list sa drveta. Trebalo bi da je čovek tako sposoban da se preobražava. jedna barica puna zelene. ljudske glave. i danas. kako je bio gladan! Pola ječmenog hleba. Često se tako dugo igrao. smeđi veseli leptiri uzletali su i nestajali. Možda i ćumurdžije borave u ovoj . spreman da ga primi. da govori detlićkim jezikom i izvlači slatke stvari iz kore. na čas. šumi. O. duž leđa joj se protezala lepa siva i smeđa šara. i sve je još jednom osećao. sve je još jednom i još jednom kušao. a da nikoga ne sretne. i od lešnika je poneo izvesnu zalihu. dok je nad barom letelo neko­ liko vilin-konjica zagasitoplavih krila. i on je uze i razgleda. Tu nikakvo zvono nije pozivalo na ustajanje. koliko pupoljaka razvila u cvet. a vredna glava mu poskakuje tamo-amo. Oh. Prvi put je svet ležao otvoren pred njim. raskriljeno čekajući. Ali on je dobro znao: možda će morati još dugo da ide kroz šumu. tako bi ih rado pozdravio. živo­ tinje. on ga izljuska prstima i zubima i požudno stade da melje sitno klizavo zrnevlje. i tu on otpočinu. Sićušan je bio u tom velikom svetu. lisičji rep ili obrva na čovečjem licu. i sa uživanjem počeo da krčka ljuske. Cuo je kako neki detlić kuca. — možda je to bio neki jelen. i čuo je kako se lomi granje i šljapka vlažna zemlja. kako bi mu bilo drago da je sretne! Ili kad bi počem naišao na isposničku ćeliju u šumi. i to mu najzad ipak pođe za rukom. koja se neminovno završava povratkom. koji su ukočeno gledali iz uzanih proreza svojih crnih bojažljivih loptastih očiju i bežali nisko leteći nad samom zemljom. pohitao do potoka. možda 61 . bilo kakve. Nailazio je na zečeve. Mnoge životinje je Zlatousti sreo usput u šumi. njegovo koračanje nije više pretstavljalo šetnju. klasje je bilo poluzrelo. možda za jedan dan. njegove nepogode i Zlatoustove. riblja glava. kao buba. njemu sigurno ne bi ništa nažao učinili. ćudljivo ševrdajući. neki grad. U duši mu počeše navirati mnoge uspomene. po kojoj su se revnosno i kao sumanuti vrteli dugonogi Pauci. neko selo. hitro je ustao. cvetnim čašicama je ucrtavao oči i usta. Koliko snova mu je ispunila ova ne­ znana mrkoputa žena. činija mleka. Prolazio je kraj jednog pšeničnog polja. da snažnim kljunom kucka po kori i odupire se repnim perima. Viđao je crne kosove sa žutim kljunovima. jer to nije bila živa zmija. bila je tanka kao paučina. pa da boravi u krošnjama. sa nekim bradatim kaluđerom u pećini ili kolibi-lubari. a iza toga su se. belasajući se ispod repa. nalazili salaši i vodenice. video Je nešto — bolje reći nije video ništa do komešanje lišća kroz koje se nešto probijalo. Ovaj veliki svet je sad postao stvaran. i ponekad je kao neki mali bog po svojoj volji stvarao bića. ležali suvi ugari i tamna šuma. po svoj prilici. i sunce je sijalo kroz nju. iz ljubavnih časova ove noći kao nepoznato cveće zamirisa mnoštvo slika. neprestano berući novo klasje i trpajući ga u džepove. već predveče. dugo se uzalud trudio da ga ugleda. u njemu je počivala njegova sudbina. On nije više bio učenik koji gleda svet kroz prozor. umio se i napio. Među tankom krutom šumskom travom rasli su plavi zvončići. koji bi naglo sunuli iz šipražja kad bi se on približio. Slatko i jedro orilo se detlićevo kuckanje po zvonkom drvetu. umeo je da izvodi čarolije. kad bi se čovek mogao preobražavati! Pade mu na pamet kako je u časovima dokolice ponekad crtao. možda za mesec dana. hitao je kroz njegovu plavu i zelenu beskonačnost malen kao zec. o čijem životu je oduvek voleo da sluša. Šteta što nije moguće govoriti nemuštim jezikom! Lepo bi bilo pozvati detlića i reći mu nešto ljubazno i možda saznati nešto o njegovom životu u drveću. smrekova šuma. i sutra i još koji dan. Lepo bi bilo sresti ljude. lišće. da mu nanese dobro i zlo. Crvendaća i čvoraka bilo je mnogo. često je po čitav sat bio blažen i opčinjen. jedva vidljivu životinju kako sa strašnom silinom juri kroz cestar i lomi ga. na drveće je stavljao glave. predani nekoj nerazumljivoj igri. Na jednom mestu u šumi nalazila se jedna jama. A jednom. koliko radozna­ losti i čežnje utolila i koliko opet probudila! A pred njim su ležale njive i ledine. Covek ne sme mnogo da razmišlja.Sad se dobro odmorio. brašnena čorba — što su to bile čarobne uspomene! Kao da mu se vuk prenuo u utrobi. kao što su onda bile one ćudljive linije na njegovoj tablici! Zlatousti bi tako voleo da postane detlić. drveće. u kojoj je bilo tusta i trna borovnica. pa pokuša da mu se prikrade. no ona nije pobegla. mislio je sada. A zatim je našao lešnike. o tome šta radi i čemu se veseli. Sad je opet počinjala šuma. mirisao i pipao. U takvoj šumi živela je sveta Genoveva. najede se i rashladi. 1 nazirao je neku veliku. prošarana hrašćem i jasenjem. samo njena Prazna košuljica. mnoštvo malih nežnih osećanja. pa ga je neko vreme posmatrao kako se usamljen pripio uz deblo i kljuje. da skakuće visoko uz glatka debla. upiljili se u njega. pa se okrenuli i odmaglili opuštenih ušiju. cveće. Igrajući se tako. no mora biti naredan svemu što naiđe. na odlazak u crkvu. Misli su mu išle njihovim tragom dok je krepko počinjao da korača. Pa makar bili i razbojnici. Na jednom malom proplanku zatekao je opruženu dugačku zmiju.

širom otvori ustašca. pre nego što je zaspao. toplo i zavičajno. Zlatousti joj pruži ruku i ovlaš pomilova njenu. kleknuo pored svog ležaja i dvaput očitao molitvu pred spavanje. morao je da prenoći u njoj. Ujutru se začuđeno osvrnuo po šumi. s njima deliti vazduh i sunce. bio je u snu medved i proždrao je Ližu milujući je. povraćajući se od straha. to bi bilo nepodnošljivo tužno. Ubrzo je opet zaspao. mali«. Ne viđati ljude. p r e cvetali i ufoledeli različak. livade kroz koje se tu i tamo ukazivala uska uga­ žena putanja. pri­ bliži se. ima tri dana kako nisam video ijudsko lice«. trudio se da zamisli kako će to biti ako nikad više ne nađe put iz šuma i bude primoran da zauvek ostane u njima. Biti medved i voleti neku mečku. pa se još i bradom pomagao dok je mesio blato i davao mu oblik. kraj njega se nalazila glinena činija puna vode. Ležeći na prostirci od mahovine. duboko uzbuđen osluškivao je kako se životinja udaljuje. stavi šaku nad oči i diže pogled ka gostu. pošto je neko vreme išao između tih stubova. gledao kako mu navire između prstiju. za prošlu i za ovu noć. a i spavati na mahovini. majko«. s njima očekivati dan. i kad se sve već odavno smirilo. Dok je tražio mesto na kome će prenoćiti i pravio ležaj od mahovine. Ali mališan. ne znajući zašto. napio se krasne ledene vode i s radošću spazio kako nekoliko slamnatih krovova strci nad zovama. Ali za sva vremena ostati sam i boraviti među tihim usnulim stablima i živeti među životinjama koje beže od čoveka i sa kojima se ne može govoriti. Nije uspeo da iziđe iz šume. Obišavši oko jedne brdske izbočine. a u svakom slučaju bilo bi mnogo bolje no zadržati svoj razum i jezik i sve ostalo. posle dugotrajne šumske divljine sve mu je izgledalo čovečno i druževno. Najzad iz tmine ustade neka sitna starica. »Pomozi bog. osetio je kako mu je srce puno beskrajne strepnje. približio se kolibi iz koje se čulo kravlje mukanje. čija je voda isticala iz drvene cevi i padala u dugačko korito od drveta. iskrivi debeljušno lice i udari u dreku. i dugo je pometeno razmišljao o tome. sem toga. puteljak. najednom se našao pred senovitom lipom i ushićeno je začuo melodiju česme. Usred noći probudio se obuzet dubokim užasom. Setio se da je preksinoć i sinoć legao da spava ne pomolivši se. — o. on bi pokušao da postane neka životinja. ne osećati više poljupce. koje mu već bese prekrilo gole ruke. sa malo šipražja. Konačno. upravo onoj crkvi lo-oz čiji je crni portal nedavno iščezao njegov prijatelj Narcis — a kada to? Zar je to zbilja bilo pre svega dva dana? Tek posle dve noći i dva dana izišao je iz šume. Pred pragom je u prašini seđeo neki švrća riđe kose i svetloplavih očiju. Radosno je ugledao znakove ljudske blizine: obrađenu zemlju. spočetka ništa nije video. pa na sve četiri umače kroz vrata. uzviknu Zlatousti. Dugo je još stajao. zagonetne šumske zvukove što su dopirali kroz noć. s njima gladovati. obrađena zemlja mu se prijateljski ukazivala oku. Jednom je naišao na deo šume koji je bio potpuno ravan. ne posmatrati više devojke i žene. ne moći više gledati ni u čije lice ni oči. neki medved ili jelen. mislio je. ona je bila tako mračna da on. vrlo debelih. moguće bi bilo živeti od bobica. reče Zlatousti vrlo ljubazno. A onda je strah od šume počeo da popušta. zaboravio je gde se nalazi. kroz viku zaplašenog dečaka postepeno se čuo neki tanak starački glas. to ne bi bilo loše. »A šta hoćeš?« upitala je nesigurno. međutim. besumnje bi mu pošlo za rukom da sagradi kakvu kolibu. među jele i smrče. Oni su sad bili njegovi drugovi. pruge njiva zasejanih raži i ovsom. i on kleče pred njim i očita molitvu. kod njih biti gost. starih i pravih. takmičiti se s njima i živeti s njima u slozi. slu­ šao je. čije su bobice bile već potamnele. Zlatousti stade da bere raž i da je žvaće. ovas. navići se na njih. ali niiko nije odgovarao. Zlatousti pođe za njim i uđe u kuhinju. Posle nepunog časa prošao je pored jedne njive na čijoj ivici se uzdizalo raspeće. on to nije znao. možda čak i da naloži vatru. valjao od njega loptice. pa s tim životariti usamljen i tužan i nevoljen. rado­ znalo i bojažljivo slušao je mnoge nerazumljive. ne igrati više potajnu milu igru usana i udova. s njima je morao živeti. zazvučalo mu je prijatno. pa makar se morao lišiti večnog blaženstva. uzburkanog srca. ali je stalno išao dalje upravljajući se po suncu. nikome ne kazivati »dobar dan« ni »laku noć«. I zaključio je da bi to bila velika nesreća. »Pomozi bog. Ubrzo će dospeti do ljudi. 62 63 . a šuma se sastojala od samih jela. Ustao je. »i svi predragi sveti­ telji neka blagoslove tvoje dobro lice. kad diže pogled i vide nepoznatog čoveka. Blaženo i ozbiljno gnječio je šakama blato. Zatim je zaspao i sanjao o životinjama i ljudima.divlja krmača. i on je od prašine i vode pravio testo. i on se s novom radošću predao šumskom životu. to se ne bi moglo ni zamisliti! Ako bi ga snašla takva sudbina. Jače od svih tih milih znakova dimulo ga je mukanje neke krave. kao pozdrav i dobro­ došlica. ušavši sa jarkog podnevnog sunca. Za svaki slučaj pobožno je pozdravio. on je spadao među lisice i srne. sa njima je morao živeti. Oprezno se obazirući. Starica ga je plašljivo gledala daleko vidim očima. oni počeše da ga potsećaju na stubove u velikoj manastirskoj crkvi. *°ji je tešio mališana.

pruži ruku njemu i baki i za5 0 1 1 64 Serman Hese 65 . ali za vreme jela oči su joj radoznalo posmatrale mladoga stranca. Možda«. Pomozi mi da nadeIjem cepke«. Ona ga pogleda. Posedaše. Zlatousti bese izišao iz kuće. Pustila ga je da sažvaće nekoliko zalogaja i izvela mališana napolje na sunce. i zapitala: »Znaš li za kakve novosti?« »Ne znam ništa naročito. Potom se vratila. i da je starica seljakova baba. znači?« »Ne. na ljude i na toplo tu. sve dok mleka ne ostade samo još malo pri dnu. Još dugo je želela da ga sluša. »Bolestan? Hoće li uimreti?« »Ne znam. i zavrte malo glavom na mršavom zboranom vratu. On zahvalno da se . Poznaješ li oca Anselma?« »Ne. »Je 1' ti prazan trbuh?« upita ga baba. slušajući vodu kako teče. upola plašljivo. a od starice je saznao da pozadi imaju i obor za svinje. »E pa onda jedi! Odakle si?« »Iz Marijabrona. i nož. i svako stade da umače svoje parče hleba u zajedničku činiju s mlekom. to ti ne bih odbio. dok je starica otsecala parče hleba mališanu. zurio u stranca. Ne može da ide kako treba«. ali je ćutao kao zaliven i gledao pomalo bojažljivo. ali napolju svuda još ima dovoljno sena. blagonaklono ga potapša po ramenu i pozva ga na obed. potraži 'domaćina. pa stade gle­ dati kako ih ona stavlja u pepeo. l m a sen a . ali još spreman da svakog trenutka zaplače i pobegne. sa otvorenog ognjišta jarko zasija plamen. Ja moram da skuvam čorbu. Kraj zida je video klupu. Ovaj se zvao Kuno. i ona primače na vatru veliki crni kotao koji je o počađavelim verigama visio ispod badže. »Hoće li umreti?« »Ne znam. nije ovde više imao šta da traži.' pa još tako mlad! A što ju je najviše privuklo i pro­ budilo ljubav u njoj. to je bio strančev glas. a prababa maloga dečaka. podmetnu ga pod mlaz i ostavi ga da se napuni. rado­ znala. veema zadovoljan. a zatim sede. U nogama ga nešto muči. lepo osušenu kraj ognjišta. Šta je s njim?« »Bolestan je«. iza dugačkog ječmišta. gledajući kako kroz zadimljeni polu­ mrak poigravaju plameni jezičci i kako se nad njima. koji je sada napeto i radoznalo. česma. Uto seljanka izađe iz kuće sa vedrom u ruci. a ona istog trenutka e sa punim vedrom i prošavši kroz vrata iščeze u tmini. sve je to bilo lepo i dobro. Sve m« se to jako sviđalo. Hoćeš li još biti tu?« joj pogleda u lice osuto pegama. što domaćin ispi. »Pop si. skide skorup sa ml'eka u čanku. mirisalo je na hranu i na mir. ali nije nikakva preša«. Posle jela domaćin ode da posluje po staji. pun je borovnica«. poslovanje male sede žene. s vremena na vreme je ulazio i nije više plakao. Zlatousti upita može li ostati do sutra i prenoćiti pod njihovim krovom. za njega nema mesta u kući. reče seljak. iz manastira«. Seljak htede već da ospe grdnju. Dala mu je jednu jelovu cepanicu. Zlatousti po njenoj naredbi donese vode sa česme. uživa­ jući u svežini i slušajući vodu. Ona onda po nekom strogom. ostavili su ga da stoji do sutra. ako večeras još budeš u blizini. vide kako njene snažne ^e uzimaju vedro i kako je topao pogled njenih svetlih krupnih 'JU. na zavičaj. njegove otmene glatke ruke i njihove slobodne i lepe pokrete. »Pa. Sta­ rica otseče još jedno parče hleba i pruži ga Zlatoustom. nežno se udvarao i zvučao kao milovanje. »Ne baš. »Bog ti platio«. oprao ruke pod česmom i seo na njenu nisku ogradu. Kakav naočit i otmen stranac. ovaj potajno raspevani mladi muški glas koji je zračio toplinom. no onda se nasmeja. petlja i duva dok se nisu raspalile. polumračna odaja sa stolom i klupom. Malo smje uđe u kuću. pa će lako naći gde da prespava. nek umre. doneću ti nešto za jelo. obasjano crve­ nim svetlucanjem. tajnom redu naslaga jelove i bukove cepanice.Pa joj se osmehnu i klimnu glavom. uži d i . saginje se. Ako bi htela da mi daš parče hleba. kravin® dahtanje i rskanje prilikom žvakanja i njeni potmuli udarci o pre- gradu. upola podrugljivo. »Hvala lepo«. pa je seo na nju. Učenik sam. a onda je sa dotadanjem uočila i njegov lepi beli vrat. Lipa. A njemu prigušenim glasom reče: »Cuj. Ne. ali bilo mu je žao što već treba da pođe. Tamo preko. I dve koze su se tu nalazile. Sedeo je neodlučan. Naiđoše seljak i njegova žena i jako se začudiše što u kući zatiču nepoznatog čoveka. On joj nadelja cepki koliko joj je bilo potrebno. pa nepoverljivo povuče mladića za ruku do vrata da mu osmotri lice pri dnevnoj svetlosti. plamsanje vatre pod kotlom.»Hoću da ti nazovem boga. Njegove kovrdže i njegov pogled odmah su načinili utisak na nju. Na putu«. Seljanka je držala mališana kraj sebe i nije učestvovala u razgo­ voru. reče on. bakice. javlja i nestaje staričino koščato i naborano lice. i da se malčice odmorim i da ti pomognem da naložiš vatru. čuo je kako iza daščane pregrade krava rije i udara po lesi.

stez a l a je svoga dragoga kao da hoće da mu skrha vrat. nekim nežnim. On ih pozdravi i iziđe. Do malo. A gde li je sad ona. primamljivi zvuk. poluotvorene. svojom preplanulom kožom. ova tužbalica zbog pro­ laznosti? Zašto je bio prinuđen da ponekad ovako mozga. razmišljao je. čas je ona za njega značila krov nad glavom i zavičaj. svojim kratkim uzdasima? Da li ju je muž istukao? Misli li još na njega? Da li je već našla novog ljubavnika. Liza. A sada evo očekuje već drugu udatu ženu. a on je taj jezik tako brzo naučio! Silno se radovao dolasku večeri. i izvesnim zvukom pomalo prigušenog glasa. Zlatousti. kao što je on danas našao novu ženu? Kako se brzo sve to zbiva. koje su bile opaljene suncem. rekla je. Odreši je i stavi pred njega. pokazujući samo još belu prugu kroz prorez uzdrhtalih kapaka — to se ne bi moglo izraziti ni sa deset tisuća učenih ili pesničkih reci! Ništa. sam život nosi u sebi nešto nalik na greh — zašto bi se inače čovek tako čist i tako pun znanja kao što je Narcis podvrgavao pokajničkim vežbama kao kakav osuđenik? Ili zašto bi on sam. ali iz a ^ Joj je navirao neki mili. razmišlja. jednostavna. veoma ga je zanimalo kakva li će biti ova visoka plava žena. ah. Detinjasta i P°zudn a joj je bila ljubav. Iza koliba je naišao na jednu kapelu. i još nečim. kakvo bi to divno. iako je dobro znao da nije mislilac? No. ovaj potajni strah.hvali im. za to je potreban tek neki srećan slučaj. i kad je na sebi osetila njegove ruke. kako su Lizine oči. »Ovo je za tebe«. reče on. nežne. šetkajući tamo-amo između debelih stabala. ali nisu preljuba i sladostrašće bili uzrok što mu se savest ponekad uznemiravala i što ju je tištalo neko breme. u preobilju naslade izgledale kao utrnule. Kakvo bi to uživanje. i savest mu je hladna i mirna. sa svojom crnom pravom kosom. inače bi u nju ušlo toliko nesporazuma i budalaština. kako sreća leži svuda kraj puta. po­ kreti i poljupci — začelo sasvim drukčiji nego Lizini. Možda je to ono što u teologiji nazivaju naslednim grehom? Besumnje će tako biti. snažne blistave zube. Ona dođe sa lanenom maramom u koju je uvezala veliki komad hleba i režanj slanine. na čađ i na mleko. o z a joj se naježi. ni upola tako lepi i krcati smislom kao što je spiralni poredak ovih sićušnih listića duž stabljike. on ustade i krenu do mesta za koje mu je rekla seljanka. večit nagon da misli! Posmatrao je kako je lišće male biljke tako ljupko. Ovoj ženi je bila dovoljna samo jedna reč da mu označi mesto sastanka. on ih je voleo. a kraj sve snage ipak i stidJiva. ništa nije moguće izreći. čemu nije mogao naći imena. kakva sreća. kakvi li će joj biti pogled i glas. Bilo je to nešto drugo. a sad se već opet pretvorila u tuđinu. nije li slobodan kao ptica u zraku? Zar ga ne vole žene? Zar nije lepa svest o tome da ženi može kao ljubavnik pružiti isto ono duboko uživanje koje i sam oseća? Pa zašto onda nije potpuno i dokraja srećan? Zašto je bilo moguće da u njegovu mladu sreću baš kao i u Narcisovu vrlinu i mudrost s vremena na vrerne prodire ovaj neobični bol. plemenito i umno delo bilo kad bi neki čovek bio kadar da stvori jedan jedini takav cvet! Ali niko to nije kadar. bio pri­ nuđen da negde u dubini duše oseća tu krivicu? Zar on nije srećan? Zar nije mlad i zdrav. Ostao je tu u senci. prinese ga očima i zagleda se u malene uzane čašice po kojima se pružale žilice i živeli sićušni organi tanani kao vlas. On Ubra u travi jedan mali ljubičast cvet. Tojest. nema tog pape ni sveca. kako je sve to lepo i usplamtelo i tako neobično prolazno! To je bio greh. nekim mirisom možda. gladan sam tebe. O. 9« 66 67 . neko naročito prija­ teljstvo i gotovost. O. U kolibi je mirisalo na vatru. Nije umela mnogo da govori. Bilo je to osećanje neke krivice koju nije počinio nego sa sobom doneo na svet. zašto čovek toliko malo zna? Zašto nije moguće govoriti sa ovim cvetom? Ali čak ni dva čoveka ne mogu doista razgo­ varati. i on bi još do nedavno pre dozvolio da ga ubiju no da počini takav greh. njima uistinu nisu potrebne reci. možda ipak nije bila mirna. ali je bila čudesno snažna. »nisam gladan hleba. kao neki tanani tajni jezik. tihim zračenjem kože po kome žene i muškarci odmah mogu poznati kad žele jedno drugo. snažne žedne usne. a grlo joj zazvuča kao u mačke kad prede. ipak je bilo lepo živeti. A čime onda? Očima. ali telo joj je ispod vrata i naniže bilo belo i nežno. niti ikako zamisliti — a čovek ipak nepre­ stano oseća u sebi neodoljivu potrebu da govori. Nije bila vična mnogim igrama kao Liza. Ne. bilo je brakolomstvo. sve ostalo nije rekla recima. ipak je sreća što ljubavi nisu potrebne reci. Ah. sve to sa ženama i sa ljubavlju. Kad se sunce spusti sasvim nisko. Lepi su Vergilijevi stihovi. Da. Čudno je. Pokaži mi šta si ml sve lepo donela!« Donela mu je puno lepoga. Lepo je bilo ovako čekati i znati da dolazi neka žena i donosi suštu ljubav. Oudno je to. a u njenoj blizini na lep šumarak obrastao starim snažnim hrastovima i niskom travom. kakvi udovi. kao u krilu su neke žene ili u mozgu nekog mislioca treptao je tu život. ali bilo je kod Vergilija mnogo stihova koji nisu bili ni upola tako jasni i pametni. nema tog junaka ni cara. podrhtavalo j e tu uživanje. Tamo je čekao. tako neo­ bično pametno složeno oko stabljičice. jeste. Zlatousti je bio veoma srećan s njom. meke i utančane ruke kakve nikad nije osetila. snažne ruke. »Jedi!« »Kasnije«.

Ne samo što je za kratko vreme naučio razne načine ljubavi i ljubavne veštine i nakupio iskustva od mnogih lju­ bavnica. prstima što nežno pipaju razlikuje jednu vrstu ženske kose od druge. to ga je činilo njihovim ljubimcem.prolazna.Potom je krenula. Kad se najzad setio hleba i slanine. ništa što ona sama ne bi izmamila iz njega. čašica na kolenu da se pokreće. na mnogima. Bila je rana jesen. nijednoj nije pomenuo tu misao. ni jedna jedina ga nikad nije molila da je povede sa sobom. a potom sve hitale natrag svojim muževima. Bio je spreman za igranje i za borbu. voljene. niti je bila spremna da iz ljubavi podeli s njim radosti i nevolje lutanja. Naučio je da u mraku. sa jednom nežan i strpljiv. Ako je za latinski i logiku bio. sposoban. doduše. i nije se mogao setiti da ga čežnja za nekom draganom makar jedan jedini put nije ostavljala čim bi se našao u naručju neke druge. Istina. čemu to vodi. doduše. sa vazda novim ushićenjem posmatrao je beskrajno različite načine na koje glava može da stoji na vratu. Zlatousti se u sve upuštao. tu su se iskustva gomilala i sređivala sama od sebe. To je bilo ono što bi svaka žena mudrih čula brzo u njemu nanjušila. On je. i on je ponekad mislio: »Zašto nijedna ne ostaje sa mnom? Zašto. za uzdisanje i za smeh. što su ga žene želele kao neku lepu lutku i pritiskale uza se. srećan a i tužan. pipa. jer zimi je putovanje teško. prošle jeseni i zime on je to okušao. do njegove ličnosti. kao što neki muzičari umeju da sviraju ne samo na jednom instrumentu već na tri. sa drugom brz i nagao. četiri. neku naročitu igru. a od pešačenja i oskudne hrane omršaveo. ova radoznala nevinost požude. za stid i za bestidnost. Sama njegova lepota ne bi bila dovoljna da mu tako privodi žene. rano već. 0 VIII Poduže je već Zlatousti putovao. Jednom. neke sa suzama u očima. koje još nisu imale muškarce i ništa nisu znale. i k a d je. sklopljenih očiju. neki pokret. nijednu nije pozvao da to učini. prijemčiv za svako zavođenje: jedino zahvaljujući tome bio je i sam tako zavodljiv. zadivljujući. pa nije bez brige mislio na me s e c e što dolaze. čelo da se pomalja iz kose. nego je tu još bila ova detinjastost. ova potpuna spremnost na sve što bi neka žena poželela od njega. za igru sa ženama on je to bio. Možda je on za to bio predodređen: da u hiljadu oblika i u hiljadu različitosti do savršenstva upozna žene i ljubav. i ljubav žena i njegova sopstvena. nijednoj ženi nije činio ništa što ona sama ne bi želela. svuda su ga žene želele i usrećavale. počeo da jede. bio je nezasit i povitljiv kao dete. Doduše. Zlatousti Je prispeo na imanje jednog bogatog viteza koji je imao dve lepe mlade *ceri. jednu vrstu kože i malja od druge. nije smela više da ostane. On. Zamolio je za hranu 68 69 . Počeo je da primećuje. pošto je na putu već proveo godinu ili dve. ova prijemčivost. kad bi zapitao svoje srce. uzdišući. makar ih tamo očekivale i batine? On to nije znao. što se ona isto tako brzo zasiti kao što se i rasplamsa. do toga što je on možda tako stvoren da ga žene. sa svakom draganom bio upravo onakav kakvog ga je ona želela i snivala. da se možda u tome krije smisao njegovog putovanja. jednom umešan i poučen. a da ni sam toga nije bio svestan. Mnoge žene su se u cik zore rastajale od njega i odlazile. video bi da mu je sloboda draga. No i od žena rado je učio. ali ne i na poseban. neki naročiti način podavanja ili pjranja. sve raznolikije i dublje izučio i izvežbao ovu sposobnost poznavanja i razlikovanja. kakva je svrha tome. Naučio je i da žene vidi. Da li je to tačno? Da li je to tako uvek i svuda? Ili je tu krivica bila do njega samog. teško se otrgla od njega. redak način obdaren. pla­ šljive i dobro čuvane. upravo pred ono doba kad noći postaju sve21 Je. to nije znao. da ga možda od jedne žene ka drugoj nešto vuče zato da bi sve tananije. ali ne traže druge zajednice s njim do one kratke. tu nije ništa zaboravljao. od sunca je preplanuo. tu je učio bez po muke. usamljen. — za ljubav. retko je dvaput noćio u istom mestu. samo je osećao da se nalazi na tom putu. u njih je umeo da se čežnjivo zaljubi. Nije se umorio da uči od žena. doduše. kad me već vole i kad zbog jedne ljubavne noći krše brak — zašto se sve odmah vraćaju svojim muževima. više su ga privlačile devojke. u senu ili na mahovini? Da nije to bilo zbog toga što on živi kao lutalica i što oni koji imaju stalan dom osećaju užas od života beskućnika? Ili je krivica bila samo do njega. miriše i oseća u njihovoj ra­ znolikosti: stekao je tanan sluh za svaku vrstu glasa i naučio je da kod mnogih žena već po njegovom zvuku nepogrešno pogodi kakve su i kolika im je sposobnost za ljubav. bilo se već sasvim smrklo. ćutljive. Zlatousti ostade sam. većinom su bile nedostižne. one sasvim mlade. žele i nalaze da je lep. Svaka mu je nešto ostavila u spomen. ali devojke. jednom detinjast kao dečak koji se prvi put u to posvećuje. On je pak učio. neki poseban način ljubljenja. od kojih većinom mogu da se nadaju batinama?« Nijedna ga nije ozbiljno molila da ostane. Ali ipak mu je bilo čudno i pomalo tužno što je ljubav svuda izgledala toliko .

takođe sa pojačanom napetošću. kao i zalihu najlepše hartije i pergamenta. nastanio se tu. sa Julijom kao sa nekom malom kaluđericom. ali tako nepristupačna da mu je jedva upućivala pokoju reč. i tako je sad nastala lepa odora. a kuću pustu. Sa vodeničarevom ženom. Učestvovao je u lovu i naučio je od lovca Hinriha da gađa samostrelom. u neposrednom susedstvu. ili kad bi mu se u dvorištu ili u bašti Lidija ponekad obratila i dozvolila sebi da ga zadirkuje. Ni sa latinskim nije išlo loše. ili bi pričao nekom psu ili konju. ili sa psarovim pomoćnikom. primetio je. No pre svega se mladiću svidela moguć­ nost da poduže ostane pod istim krovom sa dve lepe sestre. ali i jedna i druga su njegovu blizinu osećale kao neprestano udvaranje. po­ mišljao na crnu boju i na neku vrstu učiteljske odeće. po njenom glasu i po nečem u njenom pogledu. Tad jednog dana dođe poseta. ili sa pastirom. zaklaše nekoliko kokošaka i poslaše u vodenicu po ribe. doduše. i kad bi mu pošlo za rukom da posle večere svojim pričanjem zadrži devojke za stolom duže no obično. dok ga u teškoj bolesti bo­ žanska opomena nije potstakla da pođe na hadžiluk i okaje svoju gre­ šnu mladost. postavljala mu je razna radoznala pitanja. Zajednički su prošli ono što je dotle bilo napisano. Zlatousti je znao šta to znači za lutalicu. Mlađa je bila lepša. ophodeći se prema njemu upola sa poštova­ njem. pa Zlatoustovu Postelju odmah prenesoše iz gostinske sobe u radnu i urediše sobu za Primanje. Nije za njega bilo ni­ kakve nade da dobije jednu od ovih dveju lepih plavokosih gospođica. upola podrugljivo. ali on je bio uzdržan i pravio se neiskusnim.i konaćiste. debelom staricom koja je govorila muškim glasom i bila veoma raspoložena za šalu i smeh. koja mu je vrlo lepo pristajala prema licu. ili sa ključarkom Leom. 70 71 . P n m i š e ga uljudno. on bi bio zadovoljan i osećao bi napredak. Zato je ponudio Zlato­ ustom novo odelo i besplatan stan i hranu ako mu ovaj ispravi i pre­ piše načisto ono što je dotle sročio. ali njegov gost nije za to hteo ni da čuje i uspeo je da ga odvrati od toga. blagi dan ih je namamio da krenu na neuobičajeno dug izlet. Svakog dana sit bar dva sata provodili u tom poslu. On je sve to mirno primao. Dvema vitezovim kćerima bio je veoma ushićen. ili bi razgovarao sa Hinrihom. Već posle nekoliko dana ključarki bi naređeno da otvori orman sa suknom. prkosna iz plašijivosti. Starac stade skromno pričati mladiću o svojoj ljubavi prema učenosti i knjigama. Obe kćeri gledale su u krilo. I tek što je. Pristao je bez razmišljanja. Mlađa se sasvim povukla u sebe. Zlatousti je u zamku — to je ustvari bio donekle utvrđen pro­ stran salaš —• našao dosta razonode za sebe. i mogao je jahati kad god je hteo. i tu se nađe neka lepa mrka čoja. izgubio ženu. Primiše ih vrlo ljubazno. Dugo se te jeseni zadržalo lišće na visokim jasenovima u dvorištu. pokaza mu jedan kovčeg pun spisa koje je skupio. pa čak i do Carigrada. i sada je na početku starosti seo i dao se na posao da napiše opširan izveštaj o svom nekadašnjem hodočašću. njega nije ushićavala samo ta igra. primetio da joj se sviđa i da ga ona želi. On se prema obema odnosio sa velikim obzirom i učtivošću. Starija. Lidija. Stigao je do Rima. I dovršio je nekoliko poglavlja. a kad vitez ču da je stranac učio školu i da zna grčki. Nova odeća je takođe bila poželjna. dugo je još u bašti bilo hrizantema i ruža. raspitivala se o životu u ma­ nastiru. pola paževska pola lovačka. Ovaj pobožni vitez je. bilo bi lako održavati ljubavnu vezu. Bila je jesen. No posle do­ ručka vitez ga pozva i odvede u jednu sobu koju je uredio za posebnu svrhu. Najzad on namerno obori nož na zemlju. Kad je na svečanoj večeri damina noga počela pod stolom da traži Zlatoustovu. starijoj je bilo osamnaest. oženio se. sprijateljio se sa psima. rado^ a l i h i usplamtelih očiju. nije štedeo pohvale. i kako se Lidija me n j a . i ako bude voljan da mu i ubuduće pomaže. dojahao je neki sused sa svojom ženom i konjušarem. već mnogo više mračna i ćutljiva napetost s kojom je tu igru posmatrala Lidija. po povratku je zatekao oca mrtvog. sa solidnim konstrukcijama i pazeći na consecutio temporum. Retko su ga viđali samog. ali stalno mu je davala da oseti izvesnu podrugljivost i damsku nadmoćnost. sa Lidijom se ponašao kao sa damom. on ga sa stola za poslugu pozva za svoj sopstveni i poče se ophoditi s njim bezmalo kao sa sebi ravnim. Vitez je. kao sa nekom čudesnom naučničkom zverkom. mlađoj nepunih šesnaest godina. pokaza mu pult za pisanje koji je naručio za sebe. podigao kćeri. kako postaje tiha i zatvorena i počinje da posmatra njega i da m u . i Zlatousti ne samo što je popravio mnoge netačne i manjkave reci nego je i ovde-onde vitezove kratke nespretne rečenice pretvarao u lepe latinske periode. u mladosti posećivao škole. od koje dadoše da se za Zlatoustog skroje odelo i kapa. Zlatousti je sa zadovoljstvom učestvovao u svečanom uzbuđenju i od­ mah je osetio da je privukao gošćinu pažnju. i tako su se našli ovde i zamolili za prenoćište. ali se potom sa­ svim odao vojničkom i svetovnom životu. Vitezu je to pričinjavalo mnogo zadovoljstva. našla je za njega poseban ton. kao što je Zlatousti kasnije postepeno saznao. a nije bilo drugih žena zbog kojih bi poželeo da ostane. zvale su se Lidija i Julija. Sutradan Zlatousti htede da produži put. ali njegov latinski — kao što je priznao mladiću — veoma je oskudan i svaki čas ga sputava.

Na jednom visokom vencu brežuljaka primetio je Lidijinu pri­ liku oštro ocrtanu prema svetlosivom oblačnom nebu. Lidija sa bolnim tala­ sanjem srca. čuo kako izvode konja. Lidija je zažarena slušala kako se između Zlatoustog i dame ispreda nehajno ćaskanje ni o čemu. Jahao je preko strnjišta i ugara. hladna kao neka mala monahinja. ali i životinje i jahači behu zagrejani od trke. Jahala je nemamo. Sutra ujutru nebo bese prekriveno oblacima. Ona ne odgovori. Zlatousti je bio rasejan. pa produži da priča manastirske anegdote. On pojuri ka njoj. gledati te izdaleka kako jašeš. osećajući kako se konj pod njim zagreva u sve bržem kasu i kako se njegova sopstvena krv sve više raspaljuje. da mu P^ovo ne bi urnakla. kroz memljive jelike. osetila bi taj dodir na sopstvenom telu i sva bi uzdrhtala. čas se ponovo pojav­ ljivala. šćućurene njive. »Lidija!« zovnu je on tiho. videla ih je kako se grle. preko ledina i preko močvara obraslih rastavićem i oštrikom. »Kako je lepo bilo. oni su se vraćali i zapljuskivali ga kao potajni odgovori na njegovo udvaranje. gordo. ja sam to najednom shvatio. još sinoć sam sumnjao. a kad Ju Je skinuo s konja. Čas je nestajala. provela u osluškivanju. razvijorene kose. od majušnih pokreta. stezala im je ruke i glasno se opraštala. koje su se preda vale. koje se sastojalo od duboke čežnje. vodeći konja. Kad oseti da je on blizu. sa olakšanjem je jurio kroz suri dan. i kad bi videla ili naslutila kako Zlatoustovo koleno pod stolom dodiruje gošćino. On se nadade za njom kao za plenom. Lidija je bila prisutna kad su gosti uzj anali na konje. Lidija. ti mora da si "morna. ranije no inače. jošike. Ostali su sedeli još čitav sat. ona. Zlatoustov gospodar priđe prozoru i pogleda naniže. kao da je sama. kao ptice su ga obletale ljubavne misli. čula im poljupce. I drugi su ga slušali. kroz ubledelu k r a ­ jinu. Lepa moja. čim opazi da je goni. Nikada ga Lidija nije čula da tako govori. sedela je ispr­ žena na konju koji je polako kasao. blatnjave obale bara. Posle neko pola sata čuo je Liđijin zapovednički glas. prividno ravnodušno. osmehujući se i vrteći glavom. kako je divno sto si pobegla od mene! Tek tad sam video da me pomalo voliš. kratkim nežnim uzvicima obodravao je konja. Gosti odjahaše. On pritera konja uz njenog. njegov gospodar ga ljubazno otpusti. vide kako Lidija preblede i ugrize se za usnice. pa pojaha ususret prohladno-vlažnom jesenjem vetru. pa opet preko zagasite gole ledine. vitezova žena zračeći od zadovoljstva. i koje joj je dužilo lice i palilo oči. svaka drukčije. Devojka je upijala tu atmosferu sa pohotom a i sa gađenjem. lepoj begunici. kosa « se lepršala kao zlatna munja. ali i on dirnut plamenom koji je goreo u mladiću. od naglašavanja. Nije se okretala za goniocem. sva su joj čula bila sabrana u pogledu kojim je posmatrala kako vitezova žena prilikom uzjahivanja stavlja nogu u Zlatoustove pružene šake i kako njegova raširena desnica čvrsto obuhvata cipelu i za tre­ nutak snažno steže žensko stopalo. Sto je njima bilo uskraćeno. pa su oba mirno stupala jedan pored drugog. od pogleda. Zlatousti se neprimećen iskrade iz dvorišta. ali manje priču. — noć se već davno bila spustila — izašla je iz dvorane noseći svecu u glinenom čiraku. grupe javorova. slatka mreža od primanja i uzvraćanja. preklinjala ljubav. Sve te talase osećao je Zlatousti. usijan od topline. protivile i borile jedna s drugom. mila.saže se pod sto da ga dohvati. razbluda je treperila vazduhom. njegov gospodar sa blagonaklonošću. Tek onda kad si pokušala da pobegneš °d mene. ali gost je. tihog otpora i najže­ šće ljubomore. kao da se ništa nije desilo. Zlatousti pođe u sobu za pisanje da radi. oči su mu se caklile. a više njegov udvarački glas. no između čijih se labavih niti plela gusta. odbijajući sve pozive da još ostane. a pritom je i sama drhtala od uzbuđenja. osećajući da gošća svim bićem sluša. Još malo pa će je stići. veselim očima je u mimoletu opažao obeležja predela. bio se sav rascvao. koliko strepeći toliko i želeći da pre­ vareni vitez iznenadi ljubavnike i odvratnom Zlatoustom zarije nož u srce. i dok su ona dvo­ jica razgovarala o žetvi. a potom su obojica gledali za Lidijom kako izjahuje iz dvorišta. kroz jošje po udoljicama. rukom dodirnu i omilova damino stopalo i nogu. ubeđena da će se ono dvoje sastati. u glasu mu je pevala sreća. navaljivao da se odmah krene. no svega toga nije bila svesna. gost sa nepomičnim licem. o caru i o biskupu. ona zaplaka. mala Julija sa žestokim opiranjem i od­ bijanjem. to se ostvarivalo u njenoj mašti. Kasnije nije zaspala i pola noći je. On je pažljivo povede nekoliko 72 73 . no pogled mu se nepre­ stano vraćao njegovoj meti. Lidija se okani bežanja i pusti konja da ide korakom. Sve tri žene su to osećale. uzburkana srca. Kako je to bilo lepo! Ah. daj da sjašemo!« Pa brzo skoči sa konja i istog trena zgrabi njen dizgin. obode konja i pobeže. Nad sobom je video njeno snežnobelo lice. Nisam to znao. a svaki je bio krcat značenjem. »Lidija!« Ona ostade nema. Danas su manje no obično napredovali u svom latinskom spisateljstvu. srce mu je igralo od veselja. duvao je vlažan vetar. Posle ofoeda Julija se povukla.

bile su to besramne reci. oštro srezanim noktima na ruci. To je moja krivica. Što smo nepromišljeni!« A u poslednjem trenutku. Verovao je njenom oku više no njenim recima. »Pa što si se onda igrao s njom. Zlatousti?« »O. hrabro se borila i odolela im. poznavao je te duge vitke prste sa duguljastim. Često je već pažljivo posmatrao njenu ruku i divio joj se. Zatim je osetio njenu r u k u kako se bojažljiva i laka kao ptica spušta na njegovu kosu. popeše se na konje. tebi ne priliči da tako govoriš sa mnom. Zahvalno se privijao uz koleno. Ali ja te volim. kad joj otac izađe iz kuće. Ali uprkos svemu što je rekla. »treba da pođemo kući«. a ljubav ništa ne zna o stidu. oprosti mi! Pitaš me imam li stida. reče ona. On odmah posluša. Zlatousti. Da. ona se pojavi u sobi za pisanje. »Veruj mi. »Ah. Ona tad reče: »Vreme je. Pusti me da zaboravim ono što si mi maločas rekao. Zlatousti se već odavno pokajao zbog reći koje joj kazao pre no što ju je skinuo s konja. čuj me. Mila ruka. Zlatousti je sa radošću i ganutošću mislio o tome leoliko ovo koleno svojim otmenim i mladalačkim oblikom odgovara njenim dugačkim. potiljkom i obra­ zima osećao je njenu šaku. hiljadu puta radije bih milovao tvoju nogu nego njenu. pa poče da rasedlava konja. pa ustadoše. mislio je i osećao kako ga polako i đetinjasto miluje po kosi. ona mu brzo i žarko šapnu na uvo: »Reci mi da li si noćas bio kod one žene!« On zavrte glavom. i od toga dodira mu odmah bi dobro. Ona je međutim očekivala odgovor. reče on pokorno. trebalo je da ćuti. moramo poći«. ali kazivao je ljubav. duguljasti oblik. On blago položi lice na njeno koleno. »Da li me zbilja voliš. »Molim te. e 74 75 . Reći su joj jedva prelazile preko usana. da«. na to ne mislim. njen jad pređe na njega. zaboga! Grozno je bilo i bestidno kako si se na moje oči udvarao onoj ženi! Zar ti nemaš stida? Cak si joj i nogu milovao. što si ti pokvaren!« poče ona kad joj se povrati govor. a on je od­ mah znao na šta misli. pusti je da sedne u sasušenu travu i kleče pored nje. Radostan sam kad e gledam kako jašeš. i pošto ga je gledala tako divno i tako nesrećno. nije ga odbijalo. »A da li je to istina?« strasno upita ona još s vrata. na moje oči! A sad. ustani«. više puta. Ali nijednom mi se pod stolom nije približila tvoja noga da me zapita da li te volim«. Kako je lepa Lidija. Kako možeš verovati da te ja volim? Daj da to zaboravimo! Ali kako da zaboravim ono što sam sinoć bila prinuđena da gledam?« »Sinoć? Šta li si to sinoć videla?« »Ah. sedela je nepomično. pred samim ulazom u dvorište. reče on. Sad su dugi nežni prsti plašljivo razgovarali sa nje­ govim uvojcima. Kako je to bilo glupo. »Zar sam toliko pokvaren?« »Ti si zavodnik. on je u njenim očima ipak video ljubav. Jahali su brzo. Tome su reći bile krive. ko­ liko detinjski čista i nežna! Nije je još ni poljubio. a i bol na njenim drhtavim usnama bio je ljubav. svakako ga imam. pa joj blago poljubi vitke prste. Sedela je i gorko pućila usta gle­ dajući nekud u daljinu kao da je sasvim sama. Zlatoustovo srce treptalo je srećom. i naterao je da se zaljubi?« »To je tebi bilo namenjeno«. a i ona je još izgledala tužna. polako je upijalo u sebe njegov pleme­ niti. Ništa više nije rekao.koračaja. Lidija. i tek kad su se pribli­ žili kući. No ipak je bio pomalo bespomoćan i tužan. Pošto on ne dođe. i kada ti slušam glas. Biću radostan ako budem smeo da te poljubim«. lepo zasvođenim. On diže glavu i nežno je pogleda. pogleda ga pomalo zaplakanim očima i ponovi: »Zar ti zbilja nemaš stida?« »Oprosti«. Njihov jezik je bio detinjast i bojažljiv. koliko tuge! Ali koleno je blagonaklono prihvatalo pripijanje njegovog obraza. kad je ona otišla. Popodne. ćutala i gledala u daljinu. pojahaše. evo te gde juriš za mnom! Ti zaista ne znaš šta je stid«. Srećan sam kad volim — kuda će to odvesti. Zahvalno je priljubio glavu uz njenu ruku. kad su već bili sjahali sa konja i dok im je u susret trčao momak iz konjušnice. Ko­ liko pometenosti. i sam je osetio da tu za nečim treba žaliti. ružičastim ispupčenjima nokata. puštao obraz i usta da govore s njim. Ne ljuti se!« Ona kao da ga je jedva slušala. a ipak ga je toliko darovala i toliko svega obuzela. pod našim stolom! Pređa mnom. lepim. reci su u ljubavi izli­ šne. Nikada se on nije na­ lazio u sličnom položaju. »mi tu govorimo o stvarima o ko­ jima ne bi trebalo govoriti. Klečao je pored nje. ne laži tako. pod stolom. ne pretvaraj se tako. Ona je sedela i borila se sa suzama. i kad mi tvoji prsti miluju os u . ona se uplaši i reče: »Nije trebalo da oboje dođemo u isti mah. A i ne brinem se zbog toga. »Ali kuda će to odvesti?« »Ne znam. poznavao ju je bezmalo kao svoju rođenu. Lidija još opori je stište usne. onako odvratno. Lice mu je sklopljenih očiju ležalo na njenom kolemu.

Tada sam poverovao da me voliš. Potom te je nešto nateralo da zaplačeš. ti si ipak zavodnik. »Jutros si mi kazao suprotno«. i dok se ona. pošto si to rekao. dok im se usne ne dodirnuše. pošto on ne može da se oženi njome. i ja bih hteo da ti pokažem kako sam ti zahva­ lan zbog toga. iz ljubljenja bi. izgleda. »Šteta. Oh. ne mogu da ti ugodim. ispružen. »Oh. č u j . znači. njegovo lice se polako bližilo njenom. Tako brzo je svenulo sve što je tek procvetalo! Lidija polako ustade. »Da li si u njemu kadgod videla svoje čelo. sa željom da Sa veoma obraduje. On je ostavi da počiva. ipak mi je jasno na šta misliš. a ni ti od mene«»A šta to da naučim od tebe?« »Ja od tebe. i ti od mene. duguljast. omađijanu i lišenu otpora. ipak je iza njenog pomalo žestokog i nameštenog mudrijašenja mogao da oseti kako je njeno devojaštvo obuzeto pohotom i kako joj se bo­ jažljivo opire. Jedino što želim to je da me jednom poljubiš. ja uopšte mislim mnogo manje no što ti pretpostavljaš. ti si. Nežno istući on se naže ka njenim ustima što su uzmi­ cala. otvoriše kao da se bolno nečemu čude. kad ih on ne ostavi. Blago joj je dotakao usne. mrmljajući joj nežne i umirujuće zvuke u uvo i sećajući se u tom času kako ga je. mili moj. pa onda nokte. čvrst i veoma vitak oblik? Jesi li to primetila?« »Kako samo govoriš! Nisam to ustvari nikad primetila. kad je on klečeći poljubi. Ti želiš da voliš samo onog kome postaneš nevesta. ona mu je rado pričala o svom detinjstvu. gledala mu u oči. No zašto bih želeo da te načinim sujetnom? Ti si lepa. »toliko sam se zadr­ žala kod tebe. »Tako. Zatim je moja glava ležala na tvome kolenu. kako je sunce peklo i mirfsala uvela gospina tiava! I kako je sve to već davno prošlo. ali to je istina. tužno i 76 77 . hteo da mi daješ časove. baš kao i ja. pa onda kolena? I jesi li primetila kako to sve liči jedno na drugo i kako jedno drugom odgovara. »Tako je. kako sve ima isti oblik. Primoravaš me da ti to recima kažem. a bez njih bih ti mogao reći hiljadu puta bolje. i Zlatousti sasvim prepu­ sti 'dragani da ga vodi. a koža tamna. sad pokušavaš da me načiniš sujetnom«. 0n a je opet brižljivo pokri. stade učiti primanju i davanju poljubaca. čak ni da ljubiš«. On će se nasmejati kad vidi da ništa nisi naučila. »A ti si učinila suprotno!« »Ja? Kako to misliš?« »Najpre si pobegla kad si videla da dolazim. čudesno ga je prožimala srećom i dirala ova devojačka ljubav. Kako joj je crna bila kosa. reče ona. Makar mu se njene reci i ne sviđale. i dalje rumena sve do niz vrat. A i razgo­ varali su. Nije joj ništa odgovorio. »Ne. Drugi put bi ga ljubila predano i nezasito. a ove mu odgovoriše slabim detinjim poljupcem. Ti si. svikao na takve žene«. Ponekad ga je ona po čitav sat samo držala za ruke. bezazlenog đaka. očima joj prikivao i sputavao pogled. iz kolike već daljine sve to svetluca ka njemu. pune ljubavi. ali na nov način. Zar ni­ kada nisi na to mislio?« »Ne.»Čovek sme da poljubi samo svoju verenicu. i milovala si me. Znaš li ti uopšte koliko si lepa?« »Imam ogledalo«. mnogo lepša i finija od nje«. izmišljali su jedno drugom imena odmila. a ja sam mislio da je to zato što me voliš. joj bile oči. Zašto bih? Ti dobro znaš. Ali sada mi ne pružaš ništa od onoga što ljubav zahteva«. sve dok ona iscr­ pena ne privi glavu uz njegovo rame. Lidija. Lidija? Pa onda ramena. preobražena lica. ne više onako kao prvog dana. snebi­ vajući se izvadila je iz haljine mali beli plod. Zar si verovao da me možeš zavesti?« »Nisam ništa ni verovao ni mislio. jako pocrvenevši i savlađujući se. »Ja nisam onakva kakva je žena čiju si nogu sinoć milovao. »Ne mislim to«. a ja sam mislio da je to od ljubavi. hvala bogu. ozbiljne i krupne su »Pusti me da pođem. predavala opčinjenosti. postupio si veoma naopako što si mi govorio o ljubavi. gospo­ dine učo?« On joj se osmehnu. Rekao bih da ti mene ne voliš«. svojim snovima i igrama. pa je. blaženo mirišući njenu gustu plavu kosu. Zlatousti. Ali ti nećeš. pa se. dozvolila mu je da joj vidi jednu dojku. Osmehivao joj se. dragi moj!« Svakoga dana su se potajno sastajali. Recima ti ništa ne mogu dati! Baš kao što pomoću reci ne mogu ništa naučiti od tebe. a onda se opraštala detinjim poljupcem. na to nikada nisam mislio. ali nije dopuštala da je °n miluje. Mi tako mnogo govorimo. Lidija. dok ga opet nisu oklevajući srela. da ne možeš postati moja verenica«. Ciganka Liza nekad posvećivala u tajnu. Cesto je govorila i o tom da njihova 'JUbav nije na mestu. ne bez otpora. Oni koji se vole to ne čine. Pa pošto ti ne možeš postati moj muž i zauvek ostati kraj mene. ali sad. Jednom. Zlatousti«.

Nećeš ti imati ni običan ni lak život. jedna prilika u dugoj beloj košulji uđe po mraku. i tako su mirno počivali. zaneto gledajući. reče ona. uđe Lidija. kao i prošli put. bese mu već prešlo u naviku da pre spavanja poduže tako leži čekajući da ga uhvati san. Tu laetitia Israel. još imati i oca i sestru. ponekad se osmehivao na njene reci. i jednom ćeš opet otići i spavati na mahovini i lutati. i sve će te žene voleti. Zlatousti nije znao ni šta misli. ponekad se žalostio. Ali duboko u tvojim očima nema vedrine. ali mu nešto više od toga nije dozvoljavala. Recima je nikad nije tešio. puno pretnje. gušilo ga je i tištalo njegovo nemirno srce. puno strepnje. u Posle nekoliko dana opet je došla. poljubi ga u oči. Jednom je Zlatousti ležao u svojoj sobi u postelji i čekao da mu dođe san. A tad se prenu. teško i jako mu je udaralo u grudima. »košutice moja. Ja mislim da je to zato što nemaš zavičaja. Zlatousti. — Ali. duboko ozbiljna. mala moja zlatna ptico. Ležala je na njegovoj levoj ruci. čuj. jastuk mu je bio vlažan od suza. Neće još dugo potrajati ova naša mala sreća. uspravi i s nevericom zagleda u tminu: sobna vrata se behu otvorila. bosonoga. ja ću. »samo za trenutak. Julija već podozreva nešto. zlato moje. pevao o nemiru i lutanju. bolje beži. no jedino blagim milovanjem. Ona ga pusti da je ljubi. stajala bi uplakanih očiju i gledala uvis na drveće i videla svog najdražeg kako gore visi 1 njiše se na vetru. Ah. Sapćući mu je govorila u uvo. obgrljena njegovim rukama. nečujno ustade i iščeznu. Vrata zaškripaše. Videla sam već kako vešaju jednog coveka. a ipak ćeš ostati sam. a srca su im bila otežala i uzburkana. Lidija? Pobeći ćemo zajedno. et macula originalis non est in te. bolje sad odmah beži.predano govorila je o tome i kitila svoju ljubav tajnom ove tuge kao kakvim crnim velom. pusti njegove ruke da se igraju po njenim udovima i dive im se. a isti m a h je napolju pevao vetar. ali zavičaja neću više imati«. da otac n e naredi da te vežu i obese. »Zlatoustiću«. Sve je bilo začarano. prepuno tuge i bespomoćnosti. crn bi dan osvanuo tvojoj Lidiji. Prvi put je Zlatousti osetio da ga jedna žena ne samo želi nego i voli. ne smeš otići • • ah. Tiho je. puno tajne. Tu advocata peccatorum! Pesma je svojom nežnom melodijom tonula u njegovu dušu. nečujno koračajući po kamenini pločama. puno obećanja. Hoću jednom da pogledam kako moj Zlatousti leži u svom krevetiću. najlepše i najtužnije. a on ju je nežno slušao i desnom rukom milovao joj koleno. Posle kratkog vremena ona blago skloni njegove ruke. Ah. o životu beskućnika. privijajući joj glavu na grudi i pevušeći tihe besmislene čarobne zvuke. jeseni. »Lidija«. On ju je puštao da govori. šta li će postati od tebe. šta to činiš?« »Dolazim k tebi«. mila bela utvara. Ili će otac primetiti. i ležala četvrt sata pored njega. Bolje se vrati u manastir. kao i svake večeri. Čuo je kako novembarski vetar udara o krov. gde je m o j zavičaj? Kad odeš. Kad se iz nemirnog sna opet probudio. Kad bi me on zatekao kraj tebe u postelji. slušaj. Tako je umela da govori. Ali potom bi opet umela da nasmejana jaše s njim u pozne jesenje dane ili da mu zadaje šaljive zagonetke i baca na njega uvelo lišće i beličaste žirove. i imaću sobu i prozor kraj koga ću moći da sedim i da mislim na tebe. Srce mu se stezalo. — s t a ću ja činiti ako me ostaviš samu?« »Zar ne bi htela da pođeš sa mnom. Jednom prilikom mu je Lidija govorila: »Ti si tako lep i izgledaš tako vedar. naša mala tajna. uskoro će me naterati da joj kažem. nekog lopova. prepuno ljubavi. Pa leže uz njega. često razmišljam o tome. svet j e veliki!« 78 79 . Ti imaš najlepše oči što se mogu zamisliti. ti ćeš proputovati ceo svet. Ah. tik uz njegov obraz. po navici šaputao jednu pesmu Mariji: Tota pulchra es. o šumi. Mislio je na Lidiju i mislio na Narcisa 0 i na svoju majku. imala je mnogo da mu priča i da mu se izjada. u potkrovlju je vetar zvečao i navaljivao. Došao si k meni iz šuma. istina. bolje beži i zaboravi me. »tako je tužno što nikad neću smeti da ti pripadnem. Jednom Lidija reče: »Tako bih želela da znam. beli moj cvete! Lidija. prošaputa on. kako bih želela da te ipak sreća prati! Ponekad mislim da ćeš postati pesnik. rekla je sasvim prigušenim glasom. Ne bih mogla da gledam kako tebe vešaju. kakve dadilje pevuše da uteše decu kad plaču. Maria. ni šta čini. moje srce zlatno«. pažljivo zatvori vrata i sede na njegovu postelju. samo da ne umreš. Zlatkiću. samo da 1 Ptice ne iskljuju plave oči! Ali ne. kao da ti oči znaju da nema sreće i da sve što je lepp i što volimo ne ostaje dugo uz nas. jedan od onih koji imaju priviđenja i snove i kadri su da ih lepo iskažu. u njima je sama tuga. na neki sladak bolan način. svome prija­ telju o kome mi toliko pričaš! Ja ću se moliti za tebe da jednom ne umreš usamljen u šumi«.

ah. ja to ne mogu. siroti moj mali dečko. Najdraži. ma šta rekla. sem za obedom. A mene. On se nipošto ne bi usudio da ne poštuje neku njenu zabranu. ona je bila lepša od Lidije. Ti to možda ne razumeš. Ponekad se Zlatousti čudio što se već odavno nije pokupio i . koji je malu. svakog dana i svakog časa se m °gla otkriti tajna njene ljubavi i mogao je doći kraj njenoj tegob­ noj i uznemirenoj sreći. sve tako puno opasnosti. Ponekad se sa smišljenom ljubaznošću udvarao maloj Juliji. to nije predrasuda. A sada je Lidija stekla oveliku moć nad njim! Sada ju je toliko voleo da se iz ljubavi odrekao čak i toga da je potpuno ima. Ali patio je. nijednom utoljenim nagonima. neku želju. Ah. nikada«. idi. Ne mogu ni da ocu nanesem tu sramotu. pret-stavljalo veliku draž za Zlato­ ustog. liniju njenih obrva. ponekad bi primećivala kako na njoj Počiva njegov pogled pun divljenja i uživanja. njene reci i stav njene duše bili bi sasvim istovetni sa krojem njenih očiju i oblikom njenih prstiju! Ti trenuci u kojima je verovao da vidi osnovne oblike i zakone po kojima je bilo satkano njeno biće. onako detinjasta i nežna i sklona tuzi. Dražeći i smetajući lelujalo je to lepo i ćud­ ljivo dete između dvoje zaljubljenih. »ah. njenu ruku. ma šta pomislila ili zaklju­ čila. a pogotovo nije smela da ozlovolji i uvredi Juliju. tamo niko ne srne da stupi. on je često bio silno zaljubljen u Juliju. Ona je očigledno slutila talas ljubavi sred koga je plivala njena starija sestra. zakonitim ljudima. brzo se iz deteta razvila u silu. Ja postupam naopako. on je često sa čuđe­ njem uviđao razliku između požude i ljubavi. reče ona žalosno. često su u Zlatoustom budili želju da na hartiji uhvati i ponovi nešto od toga lika. obesno dotičući zabranjenu i željenu tajnu. pa je na nekoliko listova. a sva­ kako je i bilo neophodno ostati u dobrom odnosu sa ovom važnom osobom i obmanjivati je koliko je to mogućno. osećanja i duševna stanja k Ja priliče nastanjenim. ljudima u toplim sobama? Isao 6 80 Herman Hese g i . nama je zabranjeno sve što bi bilo dobro i lepo. Zlatkiću. poku­ šavao da potezima pera po sećanju nacrta oblik njene glave. zajedno sa njenom pomalo starmalom detinjskom nevinošću. a potom poslati u neki manastir. često se duboko čudio i ushićavao kad bi video koliko ta duša odgovara njenom telu. inače nikad više neću moći da dođem u tvoj sobičak«. Ćula su mu ostala neutoljena. čas je izigravalo bezazlenost. i čula su joj se. obuzeta radoznalošću i požudom. nalazio je da su obe privlačne. ma šta učinila.Nije bilo lako živeti ovako kao što je on sada živeo: voljen. a često imala izgled kao da sve zna. Upravo po toj jakoj draži kojom je sestra privlačila njegova čula. čas nagoveštavalo opa­ snu posvećenost. Ali negde u dnu svoje duše sam ipak još gorda. idi pre no što te uhvate i svezu! Mi nikada nećemo biti srećni. bez ljutnje. Nije smela ništa da kaže. To ne smeš da diraš. Nema sumnje. Ciganine mali. to ne smeš. udvarao se obema i ni jednu ni drugu nije ispuštao iz vida. kako duša tako i telo. Ne bih to mogla baš kao što ne bih mogla ni da jedem iz prljavog tanjira ili da spavam u krevetu sa gubavkn. da nemam doma ni ognjišta i da mi se kosa puni slamom. 1 bez nade. ponekad bi joj došla i u postelju. A onda bi opet na skoro uvredljiv način nagoveštavala da joj je poznat Lidijin tajni prestup i da ga prezire. Sa Julijom su iskrsle izvesne teškoće. možda užasan kraj. zamolio: »Cvetiću. ali da je Julija lepša i vrednija da se zavede. a to je. pa bi onda sa skrivenom požudom disala u zoni ljubavi i pola. Prema Zlatoustom je pokazi­ vala ipreteranu hladnoću i nenaklonost. Zanimljivo je bilo njegovo iskustvo s tom Julijom.»To bi bilo vrlo lepo«. I sam se čudio koliku moć ona ima nad njim. Upoznao je i zavoleo njenu dušu. u žednim snovima je štrpkalo njihovu tajnu. sve je bilo toliko teško. To mi je zabranjeno. On joj je blago milovao kolena pa je onda. bez nade i u dozvoljenu i trajnu sreću i u lako osva­ n e . a ipak je u trenucima zabo­ rava znala da ga posmatra sa divljenjem i pohotljivom radoznalošću. Prema Lidiji je često bila veoma nežna. Ponekad se trudio da se oslobodi toga. ona mu je. »Ne«. A Lidiji nije moglo ostati skriveno ni da Zlatousti nije bio neosetljiv prema Julijinoj dražesnosti. — Ne. Zašto on ostaje ovde i podnosi sve to. koja se često ponašala tako detinjasto. celoj kući nanosim sramotu. pošto joj je sasvim nežno dodirnuo stidni predeo. ipak ću na kraju morati da gledam kako te vešaju. okretala tome raju. pritom u stalJ opasnosti. Ne mogu da spavam u šumi. nas dvoje smo rođeni za patnju. mene će zatvo­ riti. na koje su njegove ljubavne želje dotle bile navikle. reče. neki nagoveštaj. s večno az draženim i gladnim. mogli bismo biti tako srećni! Zar ne smem?« Ona ukloni njegovu ruku. svu tu zamršenost Pob r k a n a osećanja? Nisu li to doživljaji. »ne. ja sam loša de­ vojka. Ah. njeno koleno. ne govori. bila je neobično lepa. koje je vrlo brižljivo skrivao. moraš me napustiti i moraš opet spavati sa Cigankama i seljankama. Lidija je od toga trpela više no Zlatousti. retko viđao. kako bi lepo bilo s tobom prolaziti kroz ceo svet! Ali ne mogu. Ne mogu. i malo se odmače od njega. i srce mu se često žestoko opiralo toj zavisnosti. izgledala slična njegovoj sopstvenoj duši. Spočetka je podjednako gledao obe sestre. mada njen jogunasti razum to nije hteo da prizna. ali snažno.

sa obe strane zlatoustoga po jedna devojka. ne zbog mene. kao i zaneti. Za doručak su jeli brašnjenicu. na svoj uobičajeni način. ali tebe nema. kao i patnička crta oko Lidijinih usana. i preko ograde. reče Zlatousti. koju moja sestra tako rado posećuje«. kako lepo i s blagom patnjom javor i jasen podnose svoje zimsko breme! Zar čovek ne može postati takav kakvi su oni. ali ipak nesigurnim glasom. Ona se uvuče. Porazila ga je suprotnost između nemira u njegovom srcu i tihog. Ali iznenada — nije prošlo dugo otkako je tako ležala — stra­ hovito se uplašila i širom otvorenih očiju se pridigla. Sanjao je o svojoj majci i o Narcisu. patio rado. »kako se u tvojoj postelji. suši. i zadiže pokrivač. Kad se oslobodio ođ niti sna. su 6» 82 83 . a ipak potajno uhićen. možda još koju nedelju ili još koji dan. oh. pokriveni prvim snegom ove zime. prešao j e u baštu. predani zvuk njenog glasa kad bi govorila o svojoj ljubavi i zabrinutosti. da bi je smirio. Ona se oslobodi ogrtača koji je prebacila preko košulje i pusti ga da padne na tle. kiši. palo mu je u oči neko naročito osvetljenje. složeno i naporno voleti na takav način. no ipak se nije mogla odlučiti da sa svojim dragim govori o tome i da ga baci u brigu. da bi čula kako mu srce kuca i da bi se utešila njegovom blizinom. Oprosti. A onda. Sa čudnom strepnjom. zar ne može ništa naučiti od njih? Zamišljeno J e izišao u dvorište. Lidija dođe k njemu. i pritom bio potajno srećan. jauknuvši kao da su je nožem proboli. Pa da ležimo utroje. oba ta lika je još mogao jasno da vidi. ili ću otići i probuditi oca«. Božić je već bio blizu. Ta patnička crta je za svega nekoliko nedelja nastala i odomaćila se na Lidijinom mladom licu — čije je linije želeo da nacrta perom i to smatrao tako lepim i tako važnim zadat­ kom — i on je osećao: za ovo nekoliko nedelja i on se sam promenio i veoma ostareo. kad su kućom zavladali mrak i tišina. A ipak je to činio i patio zbog toga. Skočio je i pohitao prozoru. ako ne srećniji. i znam da sam te izgubila i da ću večito. »No. mislim: oh. Tonom poruge i zluradosti. Tek kad ta pojava stade uza samu postelju i nadnese se nad nju. pravo čoveka koji je š malim zado­ voljan. pa hajde onda. poče ona opet. Sneg je ove godine doš^ao kasno. i on se za trenutak ne mogade odbra­ ni od misli koliko bi još do pre kratkog vremena ovaj »položaj odgoarao svim njegovim željama. ali on je još tu!« Jednog jutra se Zlatousti prenuo u postelji ubrzo po svitanju i neko vreme je zamišljen produžio da leži. breg i ledina predaju suncu. kad se probudim. kao kad se miluje cka i a ona se ćutke i radoznalo predavala pipanju njegove ruke. A i Zlatousti se ne malo uplašio kad je video kako se sobna vrata otvaraju i kako ulazi neka prilika koju od straha nije odmah poznao. kako se dirljivo i skrušeno njiva i šuma. Noću sanjam tako čudne snove: neprestano kao da idem kroz neku pustinju. Najzad se sve troje smestiše. zarazila sam te svojim strahom i ojađenošću. ispunjene razmišljanjem. jer Lidija bese zarila lice u jastuk 1 ležala je nepomično. počeo da gaća po snegu i da ga pipa rukama. kako je divno što je on još tu i što ću ga viđati. Dve sestre su se tog dana bile posvađale. o čemu Zlatousti ništa nije znao. postao je ako ne pametniji. on vide da je to Julija i srce mu se steže. njena ludost i beznadežnost. ali je bilo divno. krov konjušnice. lepe su bile ove noći bez sna. Uveče. svi su govorili o prvom snegu. Bila je rastužena i bojažljiva. on ima to pravo. i grčevito steže Zlatoustog. i idem i idem i tražim te. vetru. predanog zimskog sveta: kako se mirno. pogledao ražino grmlje povij eno od snega. Vitez je pričao o južnim zemljama u kojima nema snega. Bilo je glupo i mučno. »Smrznuće ti se noge«. I tako je tiho ležala na njegovom srcu. ali nepovezane. na koju je sneg već bio visoko navejao. tolikom pometenošću. Ili ćete me primiti k sebi. Zl »Morala sam i ja jednom da vidim«. da se ukloni od tih nežnosti i zapletenosti i da im se smeje? Da. stade polako da joj obrazom tare i da joj rukom nežno gladi bedra i kolena. dvorišna kapija i čitav predeo iza nje svetlucaju plavičasto-belirti sjajem. Svojim blagim. pa ja bih jedino i htela da te razve­ selim i da te vidim srećnog. kako je dobro. ja sam te rastužila. tako sama. slike iz nekog sna su se još nalazile oko njega. i budala je što ovde traži nešto nalik na zavičaj i što to plaća tolikim bolovima. ulazi«. Julija reče: »Ne mogu da ležim tako sama u sobi. Zlatousti. snegu. a on se stade truditi da joj na uzanom ležaju načini malo mesta. plašila se da je Juli ja ne izda. Nije više bio dečak. zanetim glasom Lidija mu je govorila: »Ne treba da tuguješ. svi su — i devojke — bili već napolju. Divna je bila lepa zagasita seta ove ljubavi. i odande je video kako se prozorski pervaz. lepo i prekrasno je bilo sve to. Ali ono što je taj prvi zimski dan učinilo neza­ boravnim za Zlatoustoga dogodilo se tak pošto se već odavno smrklo. a ono ipak mnogo zreliji i bogatiji u duši. toliko ogromnu i mračnu da se ne može iskazati. a ono ipak iskusniji. ćutke leže kraj njega i stavi glavu na njegove grudi. Lidija klonu u postelju. večito morati tako da idem. svejedno. slušala kako joj on s vremena na vreme tepa i osećala mu ruku u svojoj kosi. neka posebna vrsta svetlosti što je danas ulazila kroz malo okno.Zar on nema pravo beskućnika. osećao je Julijino bedro kraj sebe.

Odavno mu je bila prisna misao o iznenadnom odlasku. »Srce moje«. »sam poći dalje. I Zlatousti i Julija su još spavali kada je vitez već saznao sve što je Lidija smatrala potrebnim da mu saopšti. Ne. ovo nerno odvođenje mu je iz koraka u korak postajalo sve mučnije. sa znači. i odmah shvati šta to sobu za pisanje. Zlatousti poče da misli o svojoj sudbini. koji Juliji ni u mraku ne izmače i koji je ganu i učini pomirljivom. Vitez je ćutke išao napred. Lidija je ležala budna i na mukama sve dok se nad snegom nije javio bledi dan. pa odahnu kad se uveri da ništa nije poremetilo mrtvu tišinu u kući. dok su mu usne bile uz Lidiju a ruka uz Juliju. Kako bismo sve troje sad mogli biti srećni! Dozvoli. već i nepromišljena žestina ovog uzvika. u grudnjaku. hajdemo!« Julija se uplašeno trže. Kada Lidija ču ovaj uzdah. Zlatousti stade da osluškuje za njima. a ovoj je toliko prijala njegova ruka da je odgovorila otegnutim drhtavim uzdahom punim strasti. bićeš ubijen. nego i koliko je smešna. reče on napuklim glasom. nisu našle snage za razgovor. i ona ćutke ustade. jednim patničkim i skrušenim pokretom. strže pokrivač sa postelje. i vodieeš svoj skitnički život onako kako si navikao. Ali ovo hodanje i ćutanje. Sestre tiho prhnuše iz sobe i nestadoše. trebalo je da budem pametniji i da tako mladog čoveka ne dovodim u blizinu svojih kćeri. prema strmom krovu pokrivenom snegom. Vitez je bio naoru­ žan. platićeš glavom. ćutke i tvrdoglavo ležale budne svaka u svojoj postelji. Tako je ovo troje mladih ljudi iz neobične i neprirodne zajednice bilo gurnuto u samoću i razmišljanje. osamljenja i duševne pometnje. Neću da ti se sv etim. poljubi joj obe dojke i vrelo joj prošaputa na uho: »Sutra. obukla se. činilo mu se da je ili morao naterati Lidiju da mu se poda ili krenuti dalje svojim putem. ovo koračanje iza tog uvređenog čoveka svečanog ponašanja. Zlatousti skide kapu sa klina i pođe za svojim gospodarem niza stepenice. Obuzet oprečnim osećanjima. izašla je i zamolila ga za razgo­ vor. Voleti je a ipak je se odricati — to je bilo besmi­ sleno i naopako. Pojaviš li se ikada u blizini moga doma. na kamenom podu grčili su joj se prsti od hladnoće. odlučila je da okonča ćelu tu stvar. nego su usamlje­ no. Tek posle ponoći je zaspao Zlatousti. Nečujno joj je ljubio usta i oči. Naj­ zad vitez stade. počešće se obazirući prema dvorištu. pošto su dospele u svoju spavaću sobu. Ona se neočekivano priđiže. Opasnost nije bila velika. nikada više dve sestre. međutim. No ipak nije verovao u to. koji ih je sve mogao. Ona diže Julijin ogrtač sa tla i ogrnu je njime. koji se inače za tu priliku čama i pustenom ogrtaču^ kako stoji u pripasanim mačem. reče mu vitez. Donovi su im resko škripali po tankoj snežnoj pokorici. Kad u uobičajeno vreme dođe u ugleda viteza. dozvoli da učinimo ono što nam krv zahteva!« Pošto se ona s jezom odmače. Izgledalo je da je u kući zavladao neki duh nesreće i protivrečja. a mladić za njim. ukazala joj je na opasnost. prema prozoru svog sobička. i ni jedan ni drugi nisu govorili.ošamućeno i zaneto osećajući čar svega toga. klekla pred malo drveno raspeće i dugo se molila. šapnu on Lidiji na uvo. Odmah je ustala. »Sada ćeš«. a čim je na stepenicama začula korake svoga oca. ljubomora joj steže srce kao da je neko kanuo otrov u njega. tiho joj pevušio na uvo prisne ljubavne zvuke i polako ju je naterao da bar digne lice i da ga okrene prema njemu. brzo zagrli Juliju dok je ustajala. on je prvi put osetio ne samo koliko je njegova ljubav prema Lidiji lepa i duboko beznadežna. Gorko ga je razdirao ovaj rastanak. no ipak mu se srce bolno stezalo. Julija. na nebu se još videlo jutarnje rumenilo. Odlazi sada. Zlatousti obično pojavljivao u papu­ čizmama. Ali usudiš li se da se vratiš. Julijino učešće u događaju prećutala je. ne pružajući otpor. Zlatousti. i starac će sa svojim mačem biti bespo­ moćan. njegova požuda se okrenu ka drugoj sestri. čiji su svi nagoni bili uvređeni i prevareni. dok mu je s druge strane ruka opčinjavala sestru i dok je posta­ jao svestan nepodnošljive mučnosti i izopačenosti celog tog položaja. »Stavi kapu na glavu«. sve dok to ne potonu i dok se sasvim ne izgubi iz vida. dok se ona upoznavala sa Julijinim lepim telom koje je mirno iščekivalo. Nikada više neće videti taj krov i te prozore. skoči na noge i uzviknu: »Julija. bog neka ti oprosti!« 84 85 . nikada više pisarnicu i sobičak u kom je spavao. gospodar napred. tek pred zoru Julija. Sada. treba samo da potrči. odati. preko dvorišta i kroz kapiju. sve u istom pravcu. I ne pokušavajući da pravi razliku između svoje brige za Julijinu devojačku vrlinu i svoje ljubomore. sutra!« Lidija je stajala u košulji i bosa. njegov život nije u opasnosti. Levom rukom je učio. jer i dve sestre. možda će ga ubiti. »treba da pođem s tobom na jedno mesto«. neki demon besmislice. »patimo se bez potrebe. Čitav sat su tako išli. No za vreme tog kroćenja on se u isti mah trudio i oko Lidije.

rekao je. od koga se neko' vreme bio odvikao. Ovog ledenog i namrgođenog zimskog dana ukus tuđine nije bio prijatan. Za trenutak mu žestoko prođe kroz glavu: »Što ci dobro bilo kad bi mi pošlo za rukom da ubijem tog konjanika. valjalo je čuvati se od zime. Hanse. »Kud si krenuo. samo još trenutak. »Lepo. nežno je mislio o njoj dok je. na glad i nevolju. Slušaj. skočanjenih nogu. ali vrlo napeto i radoznalo. Uzimaj. daj mi«. Toliko. a ipak su njeno prostranstvo. očigledno ručni s 86 87 . sedeo i odmarao se pod usamljenim golim jasenom. pa ni za novac. odveć je ona mirisala na muku. postepeno uspevajući da korača bez zastajkivanja. dok mu je srce ubrzano tuklo. »Zar ti ništa nije nalo­ žila? Nemaš neko pisamce?« »Ništa. IX Zlatoustom je ovaj predeo bio poznat. Moram natrag«. Ali svoju kamu. Zatim je otvorio zamotuljak. makar bila još toliko nežna. Elem. Sa jahanjem je sad svršeno. sve drugo nije bilo važno. a nežno je pozdravio i konja Hani­ bala. Stajao je kao avet i nije se makao s mesta sve dok Zlatousti ne iščeze iza grebena prvoga brežuljka. Sta li je sad sa Lidijom. jer je tuda često jahao. ne smem da se zadržavam. on se nasmeja. Odmah potom htede da odjaše.Stajao je nepomično. Hanse. sred pustoga rita. treba da ti predam ovaj zavežljaj. Unutra Je našao jedan pleteni grudnjak od debele sive vune. »K tebi«. i ceo svet bi bio moj!« Ali kad poznade jahača. pod bledunjavom svetlošću snežnoga jutra lice mu je. »Već si dobro parče prepešačio! Elem. i žao m u je. i pogladio ga po toplom i vlažnom vratu. »Hleba? Biće valjda još koja krajika«. koji TGH ne bi bilo koristi. Prodrmaše jedan drugom ruke. Ako naiđu vuci. Iako gospodar ne sme primetiti da sam otišao i nosio poruku. dakle!« On mu pruži jedan mali zavežljaj. Pa poče da rije po džepovima i izvadi parče crna hleba. Video sam je samo za trenutak. i Zlatousti ga uze. gospodar juri tamo-amo kao car Saul. tišina se prostirala u beskonačnost. srećan sam što sam mogao malo da kidnem. znao je da se s one strane zaleđenog rita nalazi jedan vitezov ambar. ako e učitelju Zlatoustom što desi. Zar je moguće da mali lovački nož u džepu i razlabavi jahača i izdaleka poznade konja iz se uporno približavao. trebalo bi imati srce od kamena. u daljini su se venci šuma i oblaci slivali u sivilo. Nepogoda je u kući. a još dalje i jedan salaš gde su ga poznavali. Ali Hans ne htede ni da čuje za to. raduj u c i se jakom kaišu od teleće kože kojim je bio zavezan. nju on nikad ne bi d ao iz ruku. imam samo da te pozdravim i da ti predam ovo«. mla­ dog konj užarskog momka Hansa. »A šta radi gospođica?« upita Zlatousti. za vremena stići do konačišta. ne. negostoljubivi svet i spasti se nekako od prevremenog skončavanja na otvo­ renom polju. mislio je. imao bih konja. sa tim sirotim bojažljivim srcem? Gorko ju je žalio. bi 1' mogao da mi Pokloniš svoju kamu? Moj nož je mali. koji ga odmah poznade. pa da ga za­ boli sveta Genoveva glavom. znaš već. Zlatousti je gledao za njim neobično tužna srca. Hanse?« upitao je. sneg poče polako i oklevajući da praminja tanušnim pahuljicama. pa ustade. gadan si nam dan zakuvao. Tokom dugoga posrtanja preko pustih polja prođoše ga misli. Umorio se od hodanja. valjalo se kao kuna i lisica probijati kroz ovaj hladni. i on stade da sačeka. »Je li. njena veličina i surova neumo­ ljivost zvučali njegovom razmaženom i zbunjenom srcu umirujuće i gotovo utešno. još toliko lepa. a sad mora da hita. O ostalom će sutra odlučiti. No. dok je oskudna svetlost mutnoga dana izgleda već jenjavala. učitelju Zlatousti. sunce se nije pojavljivalo. ništa više. i želi mu sre­ tan put. Najzad ga potera hladnoća. . Utom ugleda ' vitezove konjušnice. da nemaš možda parče hleba u džepu? Ako imaš. Biće mu žao. prostrani svete! Sneg je oretko promicao. na jednom od tih mesta moći će da se odmori i da zakonači. »Od koga da me pozdraviš?« »Od gospođice Lidije. Ljubazno je pozdravio Hansa. O. Od bežanja mu učinilo da izdaleka čuje topot ga progone? On se maši & drvene kanije. pa ni u zamenu. bez stvarnog straha. sa njegovim svetloplavim vodnji­ kavim očima i dobrim zbunjenim dečačkim licem. pa ubiti ovog milog i čestitog mla­ dića. uokvireno sedom bradom. izgledalo sasvim utrnulo. nasmeja se momak otkrivajući blistave zube. Začuđeno se osvrnuo kad mu se konjskih potkovica. do kraja sveta. jer lepo bih se proveo. Po­ lako ga je opet obuzimalo osećanje slobode i tuđine. vala. pa momak odjaha. ili nešto slično — bilo bi kudikamo bolje kad bih u ruci imao štogod valjano«. Crvenkasti otsevi na oblačnom nebu benu se izgubili. Sad nije valjalo misliti ili gajiti osećanja. ne bi.

Zlatousti se. i koji ga je pozdravio štrbecajući latinski i pretstavio se kao đak-lutalica. kolega mali. pa nađe prenoćište kod jednog seljaka.rad. Njemu se bar činilo veoma zna­ čajnim ono što je tu opažao na licu porodilje. kao i ne naročito prijatnog smeha kojim je pratio svoje sopstvene šale. jer posle dugog vremena i posle svih zalju­ bljenosti ovih poslednjih nedelja. dobro zavijeno. ali nešto na ovom ovejanom skitnici ipak mu se sviđalo. Bolje je. a dragu mi dušu muče neizmerna glad i žeđ. Ali nije hteo da ode seljaku. Tu su ga očekivali novi doživljaji. koja je jaukala obuzeta bolovima. Na njegovo pitanje gde je bio učenik i kuda se to upu­ tio. Otada. koji je Lidija isplela i njemu namenila. koju je ugledao ujutru posle porođajne noći i koja je odmah odgovorila na pitanje njegovih zaljubljenih očiju. neodlučan. Pričao je seljacima o r a t u u Italiji i uz ognjište pevao esmu o bici kod Pavije. a u grudnjaku se. gurao nos u svaku staju i svaku kuhinju i 'Je pokazivao nameru da napusti zaselak sve dok mu svaka kuća ne 1 Platila danak. lutam kroz nemačko carstvo kao jadna propa­ lica. već samo čorbe od prosa. pa začuđene. preporučivao je babama sredstva protiv koobolje i ispadanja zuba. iako je odavno preturio đačke godine preko glave. koji je upola izgledao kao pop a upola kao aramija. In saecula saeculorum. doduše. Ovaj šiljobradi prijaško pozdravio je Zlatoustog sa izvesnom srdačnošću i skitničkom duhovitošću kojom je brzo pridobio svog mladog druga. kako je on to zvao. U jednom selu. bilo je vreme da potraži mesto za počinak. živeti od danas do sutra no nikako. tvrda srca kao svaki otac. a prekjuče je. ono je bilo krivo što je sutradan u istom tom selu sreo jednog druga. Ali P r e no što krenuše dalje brat Viktor htede da sa seljacima porazgovara latinski. Seljanka čiji je gost bio rodila je te noći dete. nalazilo još nešto tvrdo. izgledalo je da sve zna i da je svuda bio. bio sam u Kelnu i u Parizu. samo što mene pušta da u tome sam obavim najveći deo posla. a na kraju krajeva. strahovito se umorio. Naime. našao je jedne večeri prenoćište. neobični bratac odeklamova: »Naposećivao sam se visokih škola. p r o caskao sa svakom ženom. Viktora po imenu. ostao je i druge noći u selu i veoma usrećio susedovu ženu. zasečeno na jednom mestu. i nije se mnogo protivio kad ga ovaj stade nagovarati da za­ jedno produže put. zažarene oči nije Skidao s porodiljinog lica. i Zlatousti je prisustvovao tome. hteo da me zloupotrebi za to da spasem život jednom vuku skoro k r e palom od gladi. Mada nije znao zašto. koji je pri­ jatno grejao. nekog drskog dugajliju. isto proplamsavanje i gašenje. Zbog susetke. No °n nije postupio onako kako je Zlatousti dotle činio kad bi na svom lu­ t n j u posetio koji majur ili selo. Prvi put je gledao porođaj. amice. nego je išao od kolibe do kolibe. ovo je bio prvi put što se njegov nagon opet utolio. malo pribojavao tog dugačkog cupavog neotesanka. izvukli su ga iz slame da pomogne. a ako me pre toga ne pokljuju vrane. a hladnoća ga je terala da prevaljuje velika rastojanja. Češki kralj je moj brat. kod nekih siromašnih seljaka koji nisu imali hleba. A ovo zadržavanje dovelo je do jednog novog doživljaja. danima su mu usamljenost i seta tištale srce. a profesija mi je da mlade žene učim latinski i da kobasice čarolijom selim iz badže u svoj stomak. i u tom zarezu se nalazio blistav zlatan dukat. zečje pečenje se još nikad nije tako lepo osećalo kao u mom jadnom stomaku. dok je sa velikom radoznalošću zurio u lice žene. iznenada obogaćen jednim novim doživljajem. Prenoćio je u ambaru. zakopčao kaiš i požurio dalje kroz polja. Noćima i noćima sanjao je o vitezu i njegovom maču i o dvama sestrama. pri svetlosti luča. iako bi tamo bilo toplije. a besumnje bi se našlo i mleka. amin«. iako se nakraju za njega nije našao nikakav drugi posao do da drži svetiljku dok je babica poslovala. °šulj a mu se više pojasa sva nadula od poklonjenih parčadi hleba 88 89 . a o metafizici džigernjače retko je ko n a ­ pisao nešto sadržajnije no što sam to ja učinio u svojoj disertaciji u Lajdenu. Da nisam ubio tu zverku. palo mu je u oči nešto neočekivano: linije na izo­ bličenom licu žene koja je ječala nisu se mnogo razlikovale od onih koje je u trenutku ljubavne opijenosti viđao na drugim ženskim licima! Izraz velikog bola na licu bio je doduše" žešći i više je izobličavao no izraz silnog uživanja — ali u osnovi se nije razlikovao od njega. jer. tako mi moje jadne duše. sakrio zlatnik u najsigurniji džep. nije želeo da ćaska i da ga ispituju. gospodine kolega. tebi nikad ne bi pala u deo čast da sklopiš ovo prijatno poznanstvo sa mnom. bilo je to isto ono pomalo nacereno skupljanje. čudno ga je iznenadilo to ot­ kriće da bol i uživanje mogu ličiti jedno na drugo kao brat i sestra. Stajao je tako u snegu s Lidijinim poklonima u rukama. Pisma nije bilo. Još nedovoljno upoznat sa crnim humorom i lutalačkim latin­ skim ovoga soja. bilo ono sa ubijenim vukom izmišljeno ili ne. ujutru je rano po mrazu i oštrom vetru pošao dalje. Brzo se opet obukao. teško da ću biti pošteđen toga da se posvetim dosadnom nadbi­ skupskom pozivu. u svakom slučaju je čovek u društvu jači i ne mora se toliko bojati. bilo je to parče šunke. nazvali su me se­ ljačkim strahom i trepetom. Još nešto je doživeo u tom selu. potom je svukao zubun i navukao grudnjak. i otac sviju nas hrani i njega kao i mene. zaljubljenosti koje su ga dražile a onda razočaravale. Cilj mi je postelja gradonačelnikove žene.

inače će se začas naći na bunjištu. a njegov drug leže na jelovo granje. da sve svodi na tri velike potrebe beskućnika: na obezbeđenje od svega što ugrožava život. Svome mladom drugu ispričao je mnoge poučne stvari. mladiću. Zlatousti ga je začuđeno posmatrao kako neumorno sprovodi svoj pohod. Pa i odelo ti je tako krasno. on će se već potruditi za to. i za tili čas postaneš ružan i nemio gost. tako mu Spasiteljevih rana. čovek koji je mnogo video i doživeo. Viktor. »nemoj da polomiš zube od žestine! Samo ti kažem: dozvoljavaš da nam tu izmakne dobra lo­ vina. ili u neki zgodan boga' manastirčić. ili u neku dobro zagrejanu pisarnicu. rukom prelaziti preko Zlatoustove odeće. da nastavimo putovanje. ali neka on samo pusti njega da se stara o svemu. rekao je. pa ćeš se na konju vratiti u svoj zamak i oženiti se gospođicom! Mladiću. pokazivao ljubazan i uslužan i ponudio je drugu za spavanje svoj vuneni grud­ njak. kad može tako prosto da ode i božjoj volji da prepusti zamak i devojke u njemu. što se mene tiče. i noću. Zlatousti je dugo stajao oslonjen o jedno smrčevo stablo. Ispričao je o svom boravku kod viteza i kako je pisanjem na latinskom zaradio to lepo odelo. brajko. jednako se smejući. i Zlatousti je naučio dosta stvari od Viktora. a ljudi misle: ah. protivio se da ijednu reč više čuje o toj stvari ili da mu oda vi­ tezovo ime i put k njemu. kao i stepen njegove dobrodušnosti. »De. Zatim je počeo da seta gore-dole. tebi to može poći za rukom. i detinjsko lice dobija bradu i dobija bore. Zlatousti se stade opirati i najzad se ražesti. i psi će mokriti na njega. to je dobra preporuka za prenoćište. dakle. Jeli su hleba i sira iz Viktorovih Punih džepova. ili radoznalosti. Tri dana su već proveli zajedno na putu. Kad mu je Zlatousti jednom odvratio da on nije kadar da se ljudima približava sa takvom namernom promišljenošću. iako ne poznaje sve te veštine. pa i zimi. Ali pazi. a čas ostavlja snažan utisak živopisno drskim šatrovačkim jezikom.i od oraha i krušaka koje je trpao unutra. ili da najtemeljnije ispita koliko je koji kutak u šumi ili u polju pogodan za po­ činak ili za spavanje. postiđen zbog svoje jarosti. i Zlatousti. izići iz njega sve dok ne iznese podosta novca i dragocenosti. prošao kroz sito i rešeto. Ali Viktor htede da sazna zašto je on onda usred surove zime napustio tako toplo gnezdo. mnogo čemu naučila navika. i koji je u ogor­ čenoj borbi za oskudan i ugrožen život postao mudar i drzak. 1 Zlatousti uze da prvi stražari. sve se više udaljujući. ala ti je glava puna plemenitih gluposti! Pa. kad ga vide tako ozlojeđena. Viktor je smatrao da je Zlatousti magarac kome nema ravna. kako čas zastrašuje ljude a čas ih pridobija laskanjem. pa ćeš se već opet zavući negde gde se može lakše živeti. ovaj nikom neće učiniti nešto nažao. I tako dalje. tada je čoveku nužno da je otvrdnuo i da je nešto naučio o svetu. ali pošto toga dana nisu naišli ni na kakvu naseobinu ni na tragove ljudi. ti si plemenit gospodin. da ne bi Viktoru smetao da zaspi. misleći na svoj dukat. Video je da je to ovejani beskućnik. imaš odveć le* puškaste kovrdže. ti imaš odveć fine ruke. u neku zgodnu toplu bračnu postelju. tako i tako. a Zlatousti se. gledao Je šiljate vrhove jela kako strče put bledoga neba. naravno. već prešla u instinkt. sve dok nam od zime ne pootpadaju prsti na nogama«. nek ti bude. zbog divljih zveri. Da po najneprimetnijim znacima uoči blizinu ljudskih domova. Moraće da napiše pisamce Lidiji. s tim pismom otići u zamak i neće. ili bojazni — sve su to bile veštine u kojima je Viktor doterao do savršenstva. Viktor. uze ponovo da se smeje i da izigrava dobroćudnost. ovaj je bezazlen. da između dva stabla na ivici šume digne leđobran i da načini ležaj od debelo naslaganih jelovih grančica. on sa zahvalnošću pusti Viktora da potraži neko mesto gde će prenoćiti. gde Zlatoustog. de«. na pronalaženje konačišta i na nabavku hrane. svako otvaranje fioke od stola. pritajivši se. Pa stade. nenaviknut na laganje. kako se izmotava i nagoni ljude da mu se dive. dogovorili su se da naizmenično čuvaju stražu. i Zlatousti prvi put okuša putovanje udvoje. Hodao je tamo-amo. mnogo gladovao i mrznuo se. Hoće li on sam jednom postati takav? Sutradan su krenuli dalje. samo ti još glad viri iz očiju. Zlatousti sve do večeri ostade neraspoložen i ćutljiv. ti si tako mlad i lepuškast i izgledaš tako nevino. a da su mu. te se otrže. Ženama se sviđaš. Ali ti nećeš. i čakšire stiču rupe. a mesto mladosti i nevinosti. ispriča mu po­ nešto o dvema vitezovim kćerima. pa će on. Ali ja bih rekao da ti ionako nećeš dugo ovako kaskati po svetu. a ovaj oseti kako mu ta ruka istražuje i pipa sve džepove i ša­ vove. posle toliko godina skitanja. Ovoga je. ili da pri stupanju u neku sobu za tren oka nanjuši stepen imućnosti ili bede vlasnika. hajde. svaku činiju i svaki hleb. Zlatousti mali. duboki mir zimske 90 91 . kako cas natuca latinski i izigrava naučnika. bože. znači. mogao bi čovek pomisliti da si neki plemić«. čovek stari. i to zapravo nije naročito lepo ni kolegijalno od tebe. — dugački Viktor se nasmeja i reče dobroćudno: »E pa jest. ne smeju videti. Takvi dakle postaju oni koji dugo žive lutalačkim životom. kako usred pričanja ili učevnog govora oštrim i budnim očima opaža svako lice. J e r je osetio hladnoću. Posetiće zamak. To se mora ispraviti. I tad dođe do prve prepirke među drugovima. na njegovu ljubaznu molbu ipak svega nekoliko puta uskratili gostoprimstvo. mladiću.

pomisli Zlatousti. vetra nije bilo. ovo brbljivo a stravično šaljakanje tog razmetljivca. misli su ga držale budnog. a osim misli i izvesno osećanje koje nije priznavao pred sobom. i jednog će se dana zavući natrag među neke zidine. i slušao je. Sa žbuna venje pokrivenog Pu 92 93 . zapao je u veliku nevolju. Ali svaki put ga je nešto nateralo da ustane. ali u visini su oblaci izgledali uzburkani. i usred najgorče nevolje toe s u ga i opijale besmislena snaga i divljina nemirenja sa smrću. No kad se. pokušavajući da ustane. lopov navali i čvrsto šakama obujmi Zlatoustov vrat. sklopio oči i predavao se. niti ovo lukavo lopovsko probijanje kroz život. Možda je taj pametni drski čovek u pravu. Viktor će i jedno i drugo ukrasti. možda Zlatousti nikad neće postati ravan njemu. Viktor ga još jace steže a u isti mah mu kleče na grudi. otprilike posle jednog časa. nekoliko puta je iscrpen legao asred polja. Zlatousti. osećajući da gubi dah. Najednom oseti kako ne bi mogao podneti da još ostane na tom mestu. s jezom je sprao snegom sa sebe svu krv koju je prolio. Tek sad Zlatoustom pođe za rukom da ustane. neprestano će morati da osluškuje ovu tišinu. Smrt veselog lutalice mu je strašno tištala dušu. Jače no ikad proželo ga je osećanje beskućnika koji zna da između njega i velikog straha ne stoje čvrsti zidovi doma ili zamka ili manastira. pa makar lutao celog svog života. iz usta mu je u suludim. poče da se otima i da se žestoko trza celim telom. mače rukama. promeškolji se tobož u snu. On zavuče ruku u džep. U jednom džepu nalazio mu se nož. »sad moraš da spavaš. kad se razda­ nilo. uzviknuo je. a kad mu ne pođe za rukom da se oslobodi. Zlatousti se veoma naljuti na njega i odluči da se sutra rastane s njim. ako ih nađe. nikada se neće osećati doista zaštićen i bezbedan. klečeći na njemu. On nikad neće moći da nauči tu vrstu odbrane od strave. inače sutra ni za šta nećeš valjati«. Ne pomerajući e on otvori oči i reče prezrivo: »Odlazi sada. u drugom dukat. Ne. Ali najzad ga je telesna Potrebitost prenula i okončala njegovo uplašeno kajanje. Diže nož i obrisa ga o vuneni grudnjak koji je nosio ubijeni. sam između hladnih. Ali bez za­ vičaja i bez cilja će ipak ostati. jer uplašio se i iznena­ dio kad je na sebi osetio Vilktorove šake. no ipak nije zaspao. glad m t l Je kao divlja zver urlala u telu. u to nema sumnje. pa skoči i odjuri što su ga noge nosile. lišen hrane i bezmalo lišen sna. spusti se na ležaj i sklopi oči. ubio čoveka«. Iz njegovih grudi i iz vrata k r v je i dalje kapala. On mu pridiže glavu. najednom ga proze samrtan strah i načini ga mudrim i oštroumnim. i dalje davio — pa ga iznenada i nasumce nekoliko puta zari u njega. između zveri koje vre­ baju. on nikad neće postati takav kakav je Viktor. večito će ga svet okružavati zagonetnom lepotom i zago­ netnom stravicnošcu. On se napravi da spava. Ali mora da je ipak upola utonuo u san. osećanje strepnje i nepoverenja koje se odnosilo na njegovog druga. evo sad i ubih«. tiho se vraćajući. Zlatousti se ohladi od besa. »Hodi«. drsku vrstu buđalaštva. Preplašen ovim obraćanjem. evo. Zalutao u pustom zavejanom predelu. ne želeći ništa drugo do da ^ s Pi i d a . zavuče nož u drvene kanije i vrati ga u džep. Zlatousti dođe do vazduha. živo srce samotno bije sred hladne tišine bez odgovora. ruka mu upade u samu krv. Zlatousti ga posluša. Videla se tek pokoja zvezda.noći obuzimao ga je svečanim raspoloženjem i izvesnom strepnjom osećao je kako njegovo toplo. a koji su Lidijine ruke oplele za njenog dragana. tom šaljivčini i drskom prosjaku mogao pričati o Lidiji! Ljutio se na njega i na samog sebe. bez t e . Bio je pri­ lično umoran. nikada sasvim skit­ nica. već sve sla­ bijim uzdasima oticao život. Sad mu je bilo neshvatljivo kako je tom grubom čoveku što se naglas smeje. a njegov dugački drug se uto opu­ šteno i mekano sruči preko njega. Onda pokuša da se uspravi. koje su mu oprezno opipa­ vale odelo. i još čitav dan i noć zastrašen i bez cilja lutao tamo-amo. °ajno i požudno hitao je da spase život. između strpljivog postojanog drveća. u m r e u snegu. izvadi mali lovački nož — dok ga je napadač. teška i meka kao vreća. mislio je. čuo je sebe kako govori. ovde nemaš šta da s ukradeš«. strahovito ječeći. disanje svoga zaspalog druga. Posle dugog vremena Viktor se rasani — on nije hteo da ga probudi — i pozva ga. Viktor ponovo naže nad njega i poče da pretražuje. i to je neprestano mislio dok je klečao nad samrtnikom i gledao kako mu se licem širi Medilo. rahovita jačina golog životnog nagona. Pod surom noćnom svetlošću video je dugonju zgrčenog na tlu. bez krova nad glavom. i brižno je mozgao o najboljem načinu i prilici da se odvoji od njega. usred koje su otkucaji srca tako puni strepnje i tako prolazni. no ona opet klonu na zemlju. a ni ovu bučnu. i Viktor se povuče. »Sad sam. pa duboko i divlje udišući stade da se gali spašenim ži­ votom. neprijateljski svet. i njegova krv obli Zlatoustove lice. koji napušten i sam hita kroz neshvatljivi. podrugljivih zvezda. Već posle jednog trenutka Viktorove šake olabaviše i popustiše. Kad ovaj poče da se brani. »Bogorodice blaga. kad se sagao k njemu.

Preklinjući i zazivajući govorio je s njenim ispršenim. Putovanje sa Viktorom. onakvu kakva ga je napustila one noći. svet je pun smrti. Padao je preko žbunja. Pevajte samo svoje psalme i lepo palite svece pred oltarom. matori. požudno se osvrćući na sve strane. prijatelju? Lišavaš li se sna? Prijaško s kosom će ti p o ­ moći. Nešto je zaostalo. sve je to postalo prošlost. leži li ili stoji. zatim. no on ništa više nije čuo. njihova ljutina ga je palila. osluškivan je sume i zverinja. šta govori. tamo u polju se vrti ludo kolo. »Plašiš li se. opet poče da šapće. Narcise«. Ali nagon u njemu bio je snažan. danima i nedeljama u šumi. pijan od bola. kao naprimer pokreti /zrazi čulne naslade koji su toliko slični pokretima i izrazima poroUja i samrtnika. a od svega je na JJače i najneobičnije bilo boriti se sa smrću. zagolicao te je po rebrima! A još su ti svi džepovi bili puni hleba i kobasica i sira. jadno naše ždrelo. Nad njim prelete nekoliko vrana. bratac. koju je gotovo zaboravio. Sad je pred sobom video Juliju. žderonjo!« Ovakve i slične šaljive reci govorio je sebi u bradu. i ništa vam ne vredi što gradite zidove. čas glasno. nešto potonulo. gladovanja i zalutalosti. ona viri kroz prozor. da je nagna da dođe k njemu. je 1' da. izgrdi svoga muža i odvuče polumrtvog Zlato­ ustog u staju. i on ih ljutito otprati pogledom. sve teži k đavolu. malenim dojkama. samo minulo. i gomilajte knjige u biblio­ teci! Postiš li. cupkaju li te lisice za uši? Ubio si vuka. matora secikeso! Ali je 1' da. a? Hteo si da ukradeš moj dukat. u padu se hvatao za sneg i trnje. grdio je pokojnika. Zadihan. lutalačku nevernu ljubav. neće on dozvoliti da ga pokljuju. seo je za trenutak na jednu humku da se odmori. Ostao je na zemlji. Nije mnogo prošlo a Zlatousti je već stao na noge i bio kadar da krene na put.snegom rukama pomodrelim od zime nabrao je male sasušene bobice i počeo da žvaće te opore i gorke plodove. užasno umiranje njegovog druga. to mu je ostalo zapisano u srcu. danima Po snegu. on već odavno nije znao kuda hita. Obraćao se Viktoru. trudio se da je sumanutim bestidnim nežnostima zavede. to malo našeg jadnog mozga pod lobanjom! Sve teži da se odvoji. samo što su se svi nedavni doživljaji veoma odmakli. ali ipak nešto sto se nikad ne može zaboraviti. Trčao je. neprestano ga je terao da nastavi svoje slepo bekstvo. ona čuči na svakoj živici. na drvetu čuče vrane. udarao u drveće. ubijenom. no sada je razgovarao sa Narcisom i saopštavao mu svoje nove dosetke. svinjo jedna. pun smrti. »ježiš li se. Ne. one bi da se razlete. kažeš? Jesi 1' ga ugrizao za grkljan ili si mu iščupao rep. pa je progutao nekoliko šaka snega da ugasi žeđ. a ipak u poslednjoj očajničkoj borbi sa mr ć u osećati u sebi ovu lepu. Trči. Ah. ne brigaj. danima u samrtnom strahu i u blizini smrti. pomešane sa jelovim iglicama. lepu malu Juliju. i on poče sumanuto da govori. da svuče svoju košuljicu. čemernu smrtnu nevolju. dok je ukočenih nogu posrćući jurio kroz zavejani suvi vres. gde se nalazi. one neće ostati uz nas. neće sve dok mu u nogama bude makar i malčice snage a u krvi makar i iskrica toplote. Lutajući tamo-amo. brzo trči. sažali se. neki obruč oko srca. govorio mu je. hladna stravična zimska noć pod onim jelama. neprestano ga je otrzao. Kako je samo nedavno vikala ona porodilja i krivila 94 95 . maleoki Zlatoustić te je iznenadio. od sna i od kozjeg mleka koje mu je žena davala da pije. ismevao ga što je dozvolio da bude ucmekan. strahovita borba na ležaju. i gomilajte trave u laboratoriji. mudrosti i šale. ah. jadan trbuh. nešto strašno ali i dragoceno. tepao joj je bezbroj umilnih reci. već samo pretureno preko glave. crni popovi«. kašljući i sikćući. veleštovani. Za nepune dve godine on je valjda do dna iskusio uživanja i bolove bezavičajnog života: sam ovan je. usred noći je čujete kako se smeje pred vašim prozorima i kazuje vaša imena. Kad se poslednji put srušio i ostao na zemlji. kako je? Je 1' ti šija mesec kroz utrobu. dražajši. našao se u istom onom seocetu u kome je pre nekoliko dana sreo putujućeg đaka. još koji časak pre smrti. čas nečujno. ali nije se videlo ništa sem pustare i šume. brajko prepredeni. obraćao mu se osorno i podrugljivo: »No. još koji tren p r e kukavnog skončanja. lišiće te on svega sem kostiju. likujući od rasplamsale požude za životom. ah. s njenim nogama. kao da je otada prošlo mnogo vremena. strašnu snagu i žilavost života. sa plavim kovrdžavim vlasima pod njenom miškom. svakog među vama u glavu poznaje. Opet se povratio i dobio snagu od stajske toplote. ali to ipak nije bilo zaboravljeno. glupo hvalisalo! Ali potom njegove misli i reci prestadoše da se vrte oko sirotog dugačkog Viktora. nešto neizrecivo. biti svestan svoje sićusnosti i bede i ugroženosti. a u groznici iscrpenosti i krajnjeg napora njime ovladaše neobične misli. i kapele i crkve. likovao nad njim. ona stoji iza svakog drveta. a ljudi dotrčaše i okružiše ga žamoreći. da li si nešto primetio? Da. neki ukus na jeziku. Pa ustade i opet započe neumoljivo utrkivanje sa smrću. Žena čiju je ljubav onda okušao poznade ga i uplaši se kad vide kako izgleda. neko iskustvo. i čitajte svoja večernja i jutrenja. trčao. nigde ni traga od ljudi. A. srneje se. jadne naše kosti. gde je noću držao luč nad ženom koja se porađala. Danima je bio gost letnje krajine. duvajući u ukočene ruke. tikvan. i spavaonice. trči i dobro pritegni kosti. To je s brujalo. da se vaznese s njim na deveto nebo. dani i noći smrzavanja. slobodu.

Neprestano se vraćalo sve ono što je mislio da već dobro poznaje. Potrudio se da joj iskaže svoju zahvalnost. koji mu je obveselio oči a u duši mu pobudio čitavu plimu slutnji. mrznuo! I kako se borio. koji ga je toliko ushitio da je uprkos svojoj slabosti obavio ruke oko nje. »Našla si ga? A gde je sada?« »Traži ga«. ski­ tanje po selima. Novac je. upravo je ta zlatna para bila ona stvar koju nije dopustio da mu Viktor otme. u leto spavanje u šumi. lutao od salaša do salaša. šuma i samoće. i ne jednom u prohladne večeri. »Što si ti čudan momak«. »Hristina«. kako je dao smrti po nosu. i ono što mu je prilikom ovog prvog susreta pru­ žio očima potvrđivalo je i potkrepljivalo njegova očekivanja. na kućama sa zabatima ukrštene grede bile su prijatno °t>ojene u crveno. i kad je odozgo sa grebena brda video pred sobom jedan nov predeo. zamkovima. čije su gole grane već bile osute svetlozelenim pupoljcima. a u isti mah lukavim i prepredenim osmehom. manastirima i bogatim grado­ vima. požuda i nada. Da ga nije izgubio poslednjeg dana gladovanja. taj je danima i nedeljama mogao putovati po tom drumu. i on se radovao tome. drugi put. koliko je bolela glad. sedeo ispod nekog prozora za kojim je gorela svetlost i iz čijeg su mu crvenkastog sjaja milo i nedosežno zračili sva sreća. viđale su se zasvođene kapije i stepenaste uličice Re 96 nnan Hese 97 . Ali ovaj zlatnik je iz dva razloga postao važan za njega. bez bojazni da će se on kao kakav jadan seljački puteljak iznenada izgubiti negde u nekoj šumi ili u vlažnom ritu. Dolazilo je lasto novo. i u beskonačnost se pružala ta šarena traka pred nje­ govim očima. ali on ga je. Bio je to jedini Lidijin poklon koji mu je ostao. između reke i crvenkastih padina pod vi°§radima. ponovo je Zlatousti krenuo kroz šaroliku smenu godišnjih doba. či­ jom sredinom se plavičasto-staklasto svetlucala široka reka. rekla trnu je.onda on sam. prvi opaki mrazevi — sve je opet dolazilo. koje je brzo zaboravio. prilikom onog užasnog. od sela do sela. nezasitim očima upijao šume. nasmeja se ona i zaista ga pusti da traži neko vreme. sav zavičaj i sav mir što ih zemlja može dati. po reci su plovili splavovi i čamci. ona ga zadrža. prostirala se bogata i plodna zemlja. »tako si pametan i fin. vazduh je bio težak od vlagfe' u visini se čulo jecanje južnog vetra. još kad sam te stavljala na slamu«. Pošto je dugo razmišljao. A zatim. evo. ali njenu ljubaznost i onaj lukavo-dobroćudni osmeh njenog seljačkog lica nije zaboravio nikada. onda je ceo doživljaj one stravične noći u neku ruku besmislen i lišen vrednosti. jedan­ put. upola nesvesnog teturanja? Dugo je razmišljao o tome. pošto će. i ko je samo hteo. šapnuo joj je. vraćale kući sa prevrtanja sena ili sa berbe hmelja. od žene do žene. a usto tako glup! Pa zar čovek sme da luta po svetu sa slobodnim du­ katom u otvorenom džepu? O. za njega malo značio. držeći se za ruke. koje je ležalo °be strane velikog druma. I tako je i biloKad je krenuo. poverio se seljanci. slatka ludice! Našla sam ja tvoj zlatnik. a kad je ubrzo opet postao kadar da korača i kad je htec da nastavi put. reče ona nežno. Onamo dole moćno je tekla reka. niz reku je vijugao jedan od najlepših i najčuvenijih drumova u carstvu. a drum Je vodio ka lepim selima. a krv mu tako tiho i brzo istekla! Oh. sneg je ležao siv i načet. Već istog dana uveče stigao je u jedno lepo selo. I znao je da je sad zadugo došao kraj potucanju kroz bespuće. zbog nje ga je u nevolji ubio. potišten i s bolom u srcu.lice. s ko­ likim samrtnim strahom i s kolikom jarosnom strašću se branio! Činilo mu se da zapravo i ne postoji još puno stvari koje bi se mogle doživeti. doduše. primetio je da mu nema dukata u džepu. pa. stresanje od prvih jesenjih slana. Kad je Zlatousti na svojoj slamnoj prostirci u staji prvi put stvarno došao k sebi. bregove i oblake. jer vuneni grudnjak je ležao sa Vikto­ rom u šumi i bio je natopljen njegovom krvlju. a sad ga više nema«. i koliko se mrznuo. u kojima se sasvim retko može naići na neki salaš ili kakav ubogi zaselak. Na to je nadovezala mnoštvo valjanih materinskih saveta. jedva da je i poznavao njegovu vrednost. Taj dukat mu je bio drag. iznenadio u ovaj podnevni čas. »imao sam u džepu jedan zlatnik. kako je nedavno njegov drug Viktor klonuo. ovih dana nastupiti mesečeva mena pa će se vreme svakako prolepšati. Već danima je znao da je blizu toga predela i očekivao ga je. nije želeo da se pomiri s njegovim gubitkom. a onda mu pokaza mesto na njegovom kaputu gde ga je čvrsto ušila. zbog nje se borio sa Viktorom. Ako je dukat sad izgubljen. jesi li primetio?« upita ga ona sa neobično srdačnim. kroz predele pu­ stara. X Ponovo je led krenuo niz reke. detinjasto momče. S Narcisom bi možda mogao govoriti o tome. za redovima mladih devo jaka što su se. Behu već mnoge kiše i snegovi napadali na Zlatoustog kada se jednog dana peo uzbrdo kroz neki bukvik. inače ni s kim drugim. sve se vraćalo a ipak svaki put bilo drukčije: dugo pešačenje preko polja i pustara ili po kamenitom drumu. kako li je u danima gladovanja osećao da smrt vreba svud oko njega. »Zbilja. ponovo je pod trulim lišćem zamirisalo na ljubičice. Kroz siva stabla i blago zanjihano granje gledao je u smeđu i zelenu dolinu.

Posle dugog samovanja ovaj druželjubivi svet sa puta. Sedeo je sa alasima. pa vide gde u Pobočnoj kapeli stoji jedan kip. a ovi su mu za uzvrat davali hleba i mesa i dozvoljavali-mu da se poveze. kraj podrumskih vrat­ nica udisao miris buradi i vina. devojke su večerom pevale po seoskim sokacima. Oh. Zlatousti sede kraj nje i sasluša njeno jadikovanje. Zlato- usti se. uz nešto prećutkivanja i nešto dometanja. pod korenjem drveća vodena struja je šumela i stenjala. protekle noći je mnogo sanjao. i ona ga odvede u jednu šupu. kroz srebrni ćutljivi svet. hladni vazduh pod kamenim svodovima mu je po­ tresno zamirisao na zavičaj. bio se smirio i pokajao zbog svađe. još toplog posle muže. Dočekao ga je neki gojazan. on se smesta baci na njega i poče ga udarati pesnicama. on. iz neke kovačnice je po ulici padao rumen otsjaj vatre i čulo se zvonko udaranje po nakovnju. osvetlj avaj ući reku i praveći senke pod drvećem. ispovednik kao da je poznavao život skitnica. a ujutru je prisustvovao bogosluženju. Došljak je rado­ znalo tumarao po svim sokacima i kutovima. 0 puno raznih stvari. po kaluđerovom uputstvu očita °litvu pred oltarom.popločane kamenom. no teže od svega pritiskivala ga je smrt Viktora. sve dok mu rosa nije oprala belu prašinu sa cipela i dok se. nežno i blago povijena. ispričao svoj život. i bilo mu je žao što je napušta. On se bunovno uspravi. no uskoro ga isto to golicanje ponovo probudi. Ali utom se njen momak vrati. Sutradan je nastavio put po drumu što se protezao uz reku. On pokloni devojci jednu plavu traku za kosu. 1 ne pomišljajući da ga prokune. pogodniju za spa­ vanje. pred njim je stajala neka seoska devojka i golicala ga vrhom vrbovog pruta. veoma zadovo­ ljan. U nekoj vodenici mu se jedna mlada sluškinja toliko svide da je dva dana ostao u tom kraju i obilazio je. otkad se nije ispovedio! Broj i težina njegovih grehova ci nili su mu se znatni. zajapuren paroh. no najzad je ipak izašao na kraj s njim. pošao da seta pored vode. Ali prethodno je hteo da u parohiskom domu zamoli za večeru. Zlatousti ostade klečeći. poče nasumce da pipa rukom. ovaj ga na to ljubazno primi. koju je nedavno našao na ulici i strpao u džep. to je drum postajao prometniji i veseliji. a nije zaboravio ni da se obazre za kakvim zgodnim ambarom u koji bi se za nevolju mogao uvući i provesti noć. kad kroz jedan Prozor zasija sunčev zrak. pa ga još natera da s njim u dugom razgovoru provede ćelo veče. koji je umro od njegove ruke. pogledao je crkvu i groblje. pa je on otišao i ostavio je samu. uteši je malo. sela i varošice su mu pružali utočišta. otre­ sajući to s lica. nije se užasnuo. pa se poljubiše još jednom pre nego što on ode. koji ga uze ispitivati i kome je. Osetio je želju da se nekako oslobodi svoje prošlosti. a kraj rečne obale svež vazduh koji se osećao na vodu i ribe. stade joj pričati o šumi i o srnama. Bila je to jedna °§orodica od drveta. pa opet zaspa. nad (brežuljcima se javio mesec. uz dobro jelo i vino. U jednom selu je. natera je da se malo zasmeje. Kad se misa završila i kad se u manastirskoj crkvi sve smirilo. Spavali su tamo neko vreme. jedno uz drugo. a isto tako mu je zvučalo i lupkanje sandala po hodnicima popločanim kamenom. a devojka je već odavno bila pobegla. možda ga je to uzbuđivalo samo sećanje na Marijabron i na njegovu pobožnu mladost. odrekao prenoćišta i pola noći je propešačio pod mesečinom. pijan od sna. Istog dana uveče našao je prenoćište u jednom manastiru. i ona na kraju dozvoli da je on poljubi. plavi ogrtač joj je padao m 7* 98 99 . da nekako promeni svoj život. posle duge oskudice svako­ dnevna zasićenost obilnim jelima — sve mu je to prijalo i on je rado puštao da ga nosi taj veseli talas. obuzet pobožnošću i duboko uzbuđen. I on ga je nosio. u sam suton. žene su se osmehivale iza baštenskih ograda ili su klečale na mrkoj zemlji i sadile biljke. Odavno se već razdanilo kad ga je probudilo golicanje po licu. ne verujući miru. Zlatousti ustade sa olakšanjem. koji načini toliki utisak na njega i to*° ga privuče da mu se približio sa očima punim ljubavi i stao ga P°srnatrati. i što su bliže bili biskupskome gradu. mnogo malih poroka. ozbiljno i prijateljski ga je prekorio i opomenuo. međutim. prepuni novih slika. a nije znao zašto. tražeći je. on pođe pogledom za njim. ali naročito o ubodima nožem u vrat i leđa jadnog Viktora. posle dugog mozganja vedrina među razgovornim i zadovoljnim ljudima. najednom osetivši umor. mirno ga je slušao. i upravo htede da izađe iz crkve. a onda ona istrča i vrati se sa vedricom punom mleka. prolećni dani su izmicali brzo. posvađala se sa svojim draganom. pomagao kiridžijama oko polaganja hrane stoci i oko timarenja. bio je spreman da ih okaje zamašnom kaznom. srce mu se čudno uzburkalo od hi­ ljadu uspomena. i njemu se činilo da bi najviše voleo da je vodeničarski momak pa da tu zauvek ostane. pomilova joj ruku. Kad zateče Zlatoustog gde sedi kraj nje. Vi­ đao je splavove i dereglije kako plove. ispod već olistalog drveća. Ali. uživajući u svojim snažnim nogama. Reka je tekla mirno i snažno. valjalo je priznati mnogo malih grehova. Tu je zatekao jednu devojku gde sedi i plače. pa sa osmehom klimnuše gla­ vom jedno drugom. Našao je jednog kaluđera i ispovedio mu se. Zlatousti je imao muke da se odbrani. nije prućio pod prvo drvo i zaspao. Nešto ga je teralo da se ispovedi i da se očisti. te mo­ mak psujući otrča u selo. Zvala se Franciska. poneka bi ga povezla delić puta. srce mu je bilo čudno uzbuđeno. prestizao je kola. ona se smejala i rado ćeretala s njim.

sa uzanih ramena, pružala je nežnu devojačku ruku, nad usnama py. nim bola gledale su oči i izvijalo se milo čelo, i sve je to bilo tako živo, tako lepo i prisno i oduhovljeno da se njemu činilo da nikad nije video nešto slično. Nezasito je posmatrao ta usta, taj mili, prisni pokret vrata. Činilo mu se da tu pred njim stoji nešto što je u sno­ vima i slutnjama već toliko puta video, za čim je često čeznuo. Više puta se okretao da pođe, i uvek ga je nešto povuklo natrag. Kad se najzad ipak resio da krene, ugleda pred sobom fratra kome se maločas ispovedio. »Lepa je, je 1' da?« upita on ljubazno. »Neizrecivo lepa«, reče Zlatousti. »Mnogi tako kažu«, reče sveštenik. »A drugi opet kažu da to nije prava Bogorodica, da je suviše pomodna i svetovna, i da je sve preterano i neistinito. Često se vode prepirke o tome. Tebi se, dakle, ona sviđa, to mi je milo. Ona se tek godinu dana nalazi u našoj crkvi, zaveštao ju je jedan dobrotvor našega doma. Načinio ju je majstor Niklaus«. »Majstor Niklaus? Ko je to, gde je on? Poznajete li ga? O, molim vas, recite mi nešto o njemu! To mora da je divan i blagosloven čovek kad je kadar da ovako nešto stvori«. »Ne znam mnogo o njemu. On je dufoorezac u našem biskupskom gradu, dan puta odavde, i uživa veliki glas kao umetnik. Umetnici obično nisu sveci, pa ni on to, besumnje, nije, ali darovit i uzvišenih osećanja svakako jeste. Video sam ga nekoliko p u t a . . . « »Oh, videli ste ga! Pa, kako izgleda?« »Sine moj, on te je Izgleda sasvim opčinio. No, pa potraži ga i isporuči mu pozdrav od oca Bonifacija«. Zlatousti mu stade silno zahvaljivati. F r a t a r ode osmehujući se, a on još dugo ostade pred tim tajanstvenim kipom, čije grudi kao da su disale i u čijem se licu skupilo jedno uz drugo toliko bola i toliko slasti da se njemu stezalo srce. Preobražen je izišao iz crkve, koraci su ga poneli kroz potpuno promenjen svet. Od onog trenutka pred milim, svetim kipom od drveta Zlatousti je stekao nešto što još nikad nije imao, zbog čega se drugima tako često potsmevao ili im zavideo: cilj! Imao je cilj, i možda će ga postići, i možda će tad ceo njegov rasplinuti život steći neki uzvišen smisao i vrednost. Ovo novo osećanje proželo ga je radošću i strepnjm i okrilatilo mu korake. Ovaj lepi veseli drum po kome je išao nije više bio ono što je bio juče, svečano zborište i ugodno boravište, sad on nije bio ništa do drum, put u grad, put ka majstoru. Nestrpljivo je hitao. Još pre večeri je prispeo, ugledao kako iza zidina strče kule,

video uklesane grbove i naslikane štitove nad kapijom, prošao kroz nju uzburkana srca, i jedva je obraćao pažnju na buku i na veselu tišmu po sokacima, na vitezove na konjima, na kola i kočije. Ni vitezi, ni kola, ni grad ni biskup nisu bili važni za njega. Prvog čoveka koga je sreo pod kapijom upitao je gde stanuje majstor Niklaus, i silno se razočarao što ovaj o njemu ništa nije znao. Došao je na jedan trg pun velelepnih kuća, među kojima su mnoge bile islikane ili ukrašene kipovima. Nad jednim kućnim vratima nalazio se veliki kip nekog rašepurenog najamnika, obojen jarkim i ve­ selim bojama. Nije bio tako lep kao kip u onoj manastirskoj crkvi, ali tako je stajao i isturao listove i pružao bradatu vilicu put sveta da je Zlatousti pomislio da je i ovaj lik možda načinio isti majstor. Ušao je u tu kuću, zakucao na razna vrata, popeo se uz stepenice, i najzad sreo nekog građanina u kadiienom kaputu obrubljenom krznom, i upi­ tao ga gde može naći majstora Niklausa. A šta hoće od njega, odvrati mu ovaj na pitanje, i Zlatousti se sa mukom savlada i samo reče da ima poruku za njega. Građanin mu tad kaza ulicu u kojoj majstor sta­ nuje, i dok ju je Zlatousti našao, raspitujući se, već je pala i noć. Sa strepnjom u srcu, a ipak veoma srećan, stajao je pred majstorovom kućom, gledao uvis ka prozorima, i zamalo što nije uleteo unutra. No prisetio se da je već kasno i da je znojav i prašnjav od dnevnog puta, pa se uzdržao i odlučio da čeka do sutra. Ali još dugo je stajao pred kućom. Video je kako se iza jednog prozora upalila svetlost, a upravo kad se okretao da pođe, spazio je kako neka prilika staje pred prozor, neka veoma lepa plava devojka, kroz čiju kosu se pozadi lio blagi sjaj svetiljke. Sutra ujutru, kad se grad ponovo probudio i opet postao bučan, Zlatousti je u manastiru, čiji je gost bio preko noći, umio lice i ruke, otresao prašinu sa haljina i cipela, pronašao opet onu ulicu i zakucao na kapiju. Otvorila mu je jedna služavka, koja ne htede da ga odmah odvede majstoru, ali njemu pođe za rukom da omekša staricu i ona ga 'Pak pusti unutra. U jednoj maloj dvorani, koja mu je služila kao r a ­ dionica, stajao je majstor opasan keeeljom, bradat i krupan čovek od svojih četrdeset ili pedeset godina, kako se Zlatoustom činilo. SvetloPlavim oštrim očima je pogledao neznanca i kratko ga upitao šta želi. Zlatousti isporuči pozdrav oca Bonifacija. »Ništa drugo?« »Majstore«, reče Zlatousti stegnuta grla, »ja sam tamo u mana­ stiru video vašu Bogorodicu. Ah, ne gledajte me tako neljubazno, vama su me doveli jedino ljubav i poštovanje. Ja nisam bojažljiv, u So sam proveo putujući i iskusio sam i šumu, i sneg i glad, nema

100

101

čoveka od koga bih se mogao plašiti. Ali pred vama osećam strah. Oh, imam jednu jedinu, veliku želju, a srce mi je tako prepuno nje da me boli«. »A kakva je to želja?« »Hteo bih da postanem vaš učenik i da učim kod vas«. »Ti nisi jedini, mladi čoveče, koji ima tu želju. Ali meni učenici ne trebaju, i imam već dva pomoćnika. A odakle dolaziš, i ko su ti roditelji?« »Ja nemam roditelje i ne dolazim niotkuda. Bio sam đak u jed­ nom manastiru, tamo sam učio latinski i grčki, a onda sam pobegao, i godinama već lutam, sve do danas«. »A zašto misliš da treba da postaneš dutoorezac? Da li si već po­ kušavao nešto slično? Imaš li crteža?« »Načinio sam mnogo crteža, ali nemam ih više. Međutim, mogu vam reći zašto ibih želeo da izučavam tu umetnost. Mnoge su mi misli prolazile kroz glavu, i video sam mnoga lica i obličja i razmišljao sam o njima, a neke od tih misli su me neprestano morile i nisu mi davale mira. Palo mi je u oči da se u ljudskoj prilici svuda ponavlja izvestan oblik, izvesna linija, da čelo odgovara kolenu, rame bedru, i da je sve to u suštini jednako i istovetno sa bićem i naravi onog čoveka koji ima takvo koleno, takvo rame i čelo. A palo mi je u oči i ono što sam video jedne noći kad sam morao da pomažem nekoj porodilji: da najjači bol i najveće uživanje imaju sasvim sličan izraz«. Majstor prodorno pogleda nepoznatog. »Znaš li ti šta si sad rekao?« »Da, majstore, tako je. Upravo to je bilo ono što sam na svoje najveće ushićenje i zaprepašćenje našao izraženo u vašoj Bogorodici, zato sam i došao. Oh, na onom lepom milom licu ima toliko patnje, a kao da se sva patnja u isti mah pretvorila u suštu sreću i osmejak. Kad sam to video, kao da mi se oganj spustio u dušu, sve moje dugogodišnje misli i snovi izgledali su mi potvrđeni i najednom su prestali da budu nekorisni, i odmah sam znao šta treba da činim i kuda mi valja poći. Dragi majstore Niklause, od srca vas molim, dozvolite ,mi da učim kod vas!« Mada mu izraz lica nije postao ljubazniji, Niklaus je pažljivo slušao. »Mladi čoveče«, rekao je, »ti začudo lepo umeš da . govoriš o umetnosti, a čudno mi je, s obzirom na tvoje godine, i to što toliko znaš o uživanju i bolu. Sa zadovoljstvom bih jednom uveče uz čašu vina proćaskao s tobom o toj stvari. Ali pazi: ugodno i mudro razgo­ varati nije isto što i zajedno živeti i raditi tokom nekoliko godina.

Ovo ovde je radionica, i ovde se radi, a ne ćaska, i ovde se ne traži ono što je neko možda izmislio i što zna da ispriča, nego jedino ono što neko ume da napravi svojim rukama. Izgleda da je tebi ozbiljno stalo do toga, zato te neću tek tako pustiti da odeš. Videćemo umeš li štogod. Da li si već pravio nešto od ilovače ili od voska?« Zlatousti odmah pomisli na jedan san koji je nekad davno sa­ njao, i u kom je mesio male prilike od ilovače, pa su one ustale i pretvorile se u džinove. Ali prećutao je to i rekao da se još nikad nije okušao u takvim radovima. »Dobro. Onda ćeš, znači, nešto sto, vidiš li, i hartija i ugljen. Sedi možeš ostati do ručka, a i do večere. za šta valjaš. Tako, a sad smo dosta a ti pristupi svome«. nacrtati. Eno tamo se tamo i crtaj, nemoj se Možda ću onda moći da pričali, ja odoh na svoj nalazi žuriti, vidim posao;

Tako je sad Zlatousti sedeo za crtaćim stolom, na stolici koju mu je pokazao Niklaus. Nije žurio s tim poslom, isprva je sedeo oče­ kujući i mirno kao kakav bojažljiv učenik i radoznalo i s puno ljubavi piljio prema majstoru, koji mu bese upola okrenuo leđa, nastavljajući rad na jednoj maloj figuri od ilovače. Pažljivo je motrio toga čoveka, u čijoj strogoj i već malo osedeloj glavi i u čijim grubim ali plemenitim i produhovljenim zanatliskim rukama borave takve divne čarobne sile. Izgledao je drukčije no što ga je Zlatousti zami­ šljao: stariji, skromniji, trezveniji, mnogo manje blistav i dopadljiv, i nimalo srećan. Neumoljiva oštrina njegovog ispitivačkog pogleda okrenula se sad onome što je radio, i Zlatousti je, oslobođen od nje, brižljivo hvatao okom svaku majstorovu crtu i svaki pokret. Ovaj čovek, mislio je, mogao bi biti recimo i naučnik, neki miran i strog istraživač koji se posvetio jednom delu koje su mnogi prethodnici započinjali pre njega i koje će on jednom morati da ostavi svojim naslednicima, žilavom i dugovečnom delu kome nikad nema kraja, i u kome se sabira trud i predanost mnogih pokolenja. To je bilo ono što J 6 posmatrač pročitao sa majstorove glave; na njoj se čitalo mnogo strpljenja, mnogo naučenosti i razmišljanja, mnogo skromnosti i svesti 0 sumnjivoj vrednosti svakog ljudskog delanja, ali videla se i vera u Prihvaćeni zadatak. Drukčiji je, međutim, bio jezik njegovih ruku, ^među njih i glave postojalo je izvesno protivrečje. Ove ruke su čvrstim ali veoma osetljivim prstima grabile ilovaču koju su oblikovale , postupale su sa ilovačom kao ruke ljubavnika sa predanom dra­ ganom: zaljubljeno, prožete nežnim ustalasanim osećanjem, požudno, ali ne praveći razliku između uzimanja i davanja, pohotno i pobožno u Is ti mah, i pouzdano i majstorski kao po nekom drevnom dubokom

102

103

iskustvu. Ushićeno i sa divljenjem je Zlatousti posmatrao ove ruke obdarene milošću. Vrlo rado bi nacrtao majstora, samo da nije bilo onoga protivrečja između lica i ruku, koje ga je sputavalo. Pošto je valjda čitav sat posmatrao umetnika, koji je zaneto radio, posmatrao obuzet mislima što su kružile oko tajne tog čoveka, poče u njegovim grudima da se oblikuje i da mu se javlja duši drugi jedan lik, lik čoveka koga je znao bolje od svih ostalih, koga je veoma voleo i kome se usrdno divio; a taj lik je bio bez naprslina i protiv­ rečja, iako je i ova prilika nosila mnogostruke crte i potsećala na mnoge borbe. Bio je to lik njegovog prijatelja Narcisa. On se slivao u sve gušće jedinstvo i celinu, sve jasnije se u njegovom liku obelodanjivao unutrašnji zakon tog voljenog čoveka, plemenita glava uobli­ čena duhom, lepa uzdržana usta, zategnuta i oplemenjena od služenja duhu, kao i pomalo tužne oči, mršava ramena na koja je utisnula pečat borba za produhovljen je, izdužen vrat, nežne otmene ruke. Ot­ kako se rastao sa manastirom, nijednom nije tako jasno video svog prijatelja, nijednom mu njegov lik nije tako potpuno iskrsao u duši. Kao u snu, lišen volje a ipak obuzet spremnošću i neodoljivo­ šću, Zlatousti poče obazrivo da crta, zaljubljenim prstima sa straho­ poštovanjem obigravajući oko prilike koja je boravila u njegovom srcu, i zaboravivši na majstora, na sebe sama i na to gde se nalazi. Nije video da je svetlost u odaji polako menjala pravac, da je majstor nekoliko puta pogledao prema njemu. Kao neki žrtveni obred obav­ ljao je zadatak koji mu je pao u deo, koji mu je postavilo njegovo srce: da izmami iz sećanja prijateljev lik i da ga prikaže čuvajući mu onakav oblik kakav je danas živeo u njegovoj duši. Ne razmišljajući o tome, osećao je svoje delanje kao vraćanje duga, kao zahvalnost. Niklaus priđe stolu za crtanje i reče: »Podne je; ja idem na ručak, a i ti možeš poći sa mnom. Daj da vidim — nacrtao si ne­ što, je li?« Pa stade iza Zlatoustog i pogleda veliki list hartije, a zatim gurnu Zlatoustog ustranu i pažljivo uze list u svoje spretne rukeZlatousti se prenu iz snova pa sa bojažljivim očekivanjem pogleda u majstora. Ovaj je držao crtež obema rukama i vrlo pažljivo ga posma­ trao, pomalo oštro gledajući svojim strogim svetloplavim očima. »Koga si to nacrtao?« upita Niklaus posle nekog vremena. »To je moj prijatelj, jedan mladi kaluđer i naučnik«. »Dobro. Operi ruke, onamo u dvorištu ima česma. Zatim ćem" na ručak. Moji pomoćnici nisu tu, imaju posla izvan radionice«. Zlatousti poslušno pođe, nađe dvorište i česmu i opra ruke! dao bi ne znam šta samo da sazna majstorove misli. Kad se vratio.

ovoga nije bilo u radionici, ali Zlatousti ga je čuo kako posluje u susednoj odaji; malo potom se pojavio, i sam umiven, a mesto kecelje nosio je lep kaput od čoje u kome je izgledao gospodstveno i svečano. Pošao je napred, uz stepenice sa ogradom od orahovine, čiji su stubovi nosili male izrezbarene anđeoske glave, pa kroz pretsoblje koje je bilo puno starih i novih kipova, a onda u jednu lepu sobu sa patosom, zidovima i tavanicom od tvrda drveta, gde se u jednom uglu, kraj prozora, nalazio postavljen sto. U sobu hitro uđe neka devojka; Zlatousti ju je poznao, bila je to ona lepa devojka od sinoć. »Lizbeta«, reče majstor, »moraš postaviti još za jednoga, doveo sam gosta. Ovo je — pazi, pa ustvari još ne znam njegovo ime«. Zlatousti reče kako se zove. »Zlatousti, dakle. Možemo li ručati?« »Za trenutak, oče«. Ona donese jedan tanjir, žurno izađe i ubrzo se vrati sa slu­ žavkom, koja stavi na sto jelo: svinjetinu, sočivo i beli hleb. Za vreme jela otac je razgovarao sa devojkom o raznim stvarima, a Zlatousti je sedeo ćutke, jeo malo i osećao se veoma nesigurnim i potištenim. Devojka mu se jako svidela, bila je kršna i lepog stasa, rastom je skoro dostizala oca, ali sedela je smerno i sasvim nepristupačno kao iza stakla i nije se obraćala strancu ni rečju ni pogledom. Kad završiše sa jelom, majstor reče: »Ja ću još da se odmorim pola sata. Ti idi u radionicu ili se malo prošetaj napolju, kasnije ćemo razgovarati o onoj stvari«. Zlatousti ga pozdravi i izađe. Prošao je već sat i više otkako je majstor video njegov crtež, i ni jednom rečju ga nije pomenuo. A sad da čeka još pola sata! No, to se nije moglo izmeniti, morao je da sačeka. U radionicu nije otišao, jer nije želeo da ponovo vidi svoj crtež. Izašao je u dvorište, seo na česmensko korito i stao posmatrati vodenu nit koja je neprekidno tekla iz lule, stropoštavala se u du­ boku kamenu školjku, padajući dizala sićušne talase i neprestano Povlačila sa sobom u dubinu malčice vazduha, koji je neprestano u obliku belih bisernih mehura težio natrag, uvis. U tamnom vodenom ogledalu video je svoj lik i razmišljao je o tom kako ovaj Zlatousti Koji ga gleda iz vode već odavno nije više Zlatousti iz manastira ili ^'dijin Zlatousti, a nije već ni Zlatousti iz šuma. Razmišljao je o tom Kako i on i svaki čovek otiče i neprestano se preobražava i najzad >e raspada, dok njegov lik koji je stvorio umetnik uvek ostaje neprome nlJivo isti.
a

Možda se, mislio je, koren sve umetnosti a možda i sveg duha lazi u strahu od smrti. Mi je se bojimo, jeza nas obuzima od p r o -

104

105

Spolja mu je dolazio u susret bogati biskupski grad. tako li si mislio?« smejao se. drugi će jesti za njegovim stolom — ali njegovo delo će ostati. Tad začu majstora kako silazi niz stepenice.laznosti. zavodljivošću i obiljem. ali za ispoljavanje te darovitosti nikad ne nalaze Va sredstva. Slušaj me sad. zaustavi se najzad kraj prozora i reče na svoj pomalo oklevajući i suv način: »Kod nas je običaj da šegrt uči najmanje četiri godine i da njegov otac plaća majstoru za učenje«. Toliko unapred da znaš. Sern toga. Bude li ti mogućno da neko vreme ostaneš ovde u gradu. Žena po kojoj je majstor oblikovao svoju lepu Madonu možda je već uvela ili mrtva. Zeleo bih da ti pomognem da postaneš umetnik. maj­ storove lagane i odmerene reci stavljale su ga na muke i izgledale mu odvratno dosadne i muđrijaške. u tihoj manastirskoj crkvi će se belasati još i iposle stotinu godina i mnogo duže. ali je ipak lepKad ne bi to bio. ipak mu se na površini život prelivao u svim bojama. a uskoro će i on umreti. nekoliko puta pogleda Zlatoustov crtež. otpustio bih te i zaboravio. možeš dolaziti k meni i ponešto učiti. onda ćeš. Ali mogao bi nešto da pokušaš. A ti si već odrastao momak i po svom uzrastu bi već odavno mogao biti kalfa. i umeću da se snađem ovde u gradu baš kao i napolju u šumama. da me primite za učenika?« Majstor nepokolebljivo produži na svoj stari način: »Ja sam o tvojoj stvari razmišljao ceo sat. »Ah. kao što vidiš. sa svim umetnostima. s tugom gledamo kako cveće neprestano vene i kako lišće opada. Shvatam da vi ne želite da snosite brigu i odgovornost za . J e r ima ljudi kojima je dato da duboko i snažno 6c aju lepotu sveta i da u svojoj duši nose uzvišene. Niklaus ga stade začuđeno gledati. Pa ako kao umetnici stvaramo kipove ili kao mislioci tražimo zakone i formulišerno misli. plemenite slike. »Ne. i večno će se osmjehivati istim ustima. pa je i kod majstora i kod pozlatara stao učiti kako se Postupa sa drvetom i gipsom. Video sam tvoj crtež. pa sad i ti moraš imati strpljenja da me saslušaš. e °fna daroviti. ja bih ti poklonio pola zlatnika. iznutra ga Je njegovo probuđeno umetništvo obdarivalo novim osećanjima i isku­ stvima. XI Novi prizori okružiše Zlatoustog ovde u gradu> i za njega poče nov život. i u sopstvenom srcu osećamo izvesnost da smo i mi prolazni 5 da ćemo uskoro uvenuti. morati da se latiš nečega drugog. četrnaest ili najviše petnaest godina. Ima grešaka. A i rekao sam ti već da u svom domu ne želim da držim šegrte. Žestoko je uzviknuo: »Zašto mi govo­ rite sve to kad uopšte i ne pomišljate. Zlatousti pomisli da se majstor boji da od njega neće dobiti nagradu za poučavanje. pa čak i majstor. prsnu u smeh. Rekao sam ti kakav je u našem esnafu običaj k a d su u pitanju šegrti. ti i ne izgledaš kao neko ko bi dozvolio da mu naređuju i pristao da bude nečiji potrčko«. dabome. raspara šav oko skrivenog dukata i iščeprka ga. Zato munjevitom brzinom izvadi nož iz džepa. Pošto on tu zastade. zadrži svoj novac. Moći ćeš da slomiš nekoliko mojih rezbarskih noževa i da pokvariš nekoliko drvenih trupaca. mi to činimo da bismo ipak makar nešto spasli iz velikog mrtvačkog kola. A ko nije bio šegrt i nije otslužio svoj rok. pa ako se pokaže da nisi duborezac. lakom i zlatom u listovima.. Zlatousti nije spadao u one zlosrećne umetnike koji su. ne možeš više postati. Ali šegrt. i ostaće večno lepo. Naime. tako ga i ovaj novi život dočeka s veseJjem i mnogim obećanjima. Smatram velikom srećom što ste mi dozvolili da učim kod vas. šegrti obično počinju da uče sa trinaest. Od sveg srca vam hvala što ste pristali da mi to učinite«. To je sada počinjalo najveselije i najlakše doba u Zlatoustovom životu. kad mu Zlatousti pruži zlatnik. drugi će stanovati u njegovom domu. pa pohita u radi­ onicu. u svako doba možeš otići. doduše. da bismo ostavili nešto što će biti trajnije od nas samih. To će biti bez obaveze i ugovora. i polovinu svog roka moraju da provedu poslužujući i izvlačeći deblji kraj. koliko bujno rascvalim toliko i setnim. Majstor Niklaus pođe gore-dole. Ako i nije bio načet razlog tuge i saznanja u njegovoj duši. 1 koji ne nalaze puta da se tih slika liše i da ih na radost ostalima 106 107 . »Ja nemam zavi­ čaja. Uz majstorovu pomoć našao je smeštaj u kući jednog pozlatara na Ribljoj pijaci. Šegrta sa bradom još niko nije video u našem esnafu. možda si za to predodređen. Više ništa ne želim da kažem o crtežu. a onda. niti si ti običan šegrt. sa bojama. »Zahvaljujem vam od sveg srca«. sa stotinom prijatnih igara i prizora. Ali niti sam ja običan učitelj. Jesi li zadovo­ ljan time?« Zlatousti ga je postiđeno i ganuto saslušao. uzviknuo je. mladi čoveče. Kao što su ga ova zemlja i ovaj grad bili dočekali s vedri­ nom. sa ženama. Zlatoustovo nestrpljenje bese poraslo do krajnjih granica. taj u našem esnafu ne može postati ni kalfa i maj­ stor.mene kao za nekog šegrta.

iznesu na svetlost dana i saopšte. umerenom. Doduše. bar oni najbolji među njima. Učio je lako. Kad ti ćud dozvoli. Onda je bila ljubav posredi. morao je da upropasti pokoji lep komad drveta i da više puta dobro poseče prste. u nekoj varošici e s u postavljali propovedaonicu u duborezu. Zar je nekoliko godina lutanja bilo dovoljno da ga načine lenjim i nepouzdanim? Da li je to u njemu jačalo i preovlađivalo nasleđe stečeno od majke? Ili je krivica do nečega drugog? Odlično se sećao svojih prvih godina u manastiru. Zašto li je onda imao onoliko strpljenja. Zatim je postigao željeni cilj. ljubav prema ženama. A jednom je čak video i da je Niklaus. Iako je Zlatousti poštovao svoga majstora. Dobro je što znamo: ti dolaziš sa druma i iz šuma. čovek koji se žestoko opirao Zlatoustovim najjačim nagonima. Dokle god ga je neki posao prikivao. ali sam majstor nije pretstavljao uzor za njega. a oni poslovi koji nisu bili tegobni ali su iziskivali vremena i marljivosti. sa vazda budnom radoznalošću prodirao u skro vi tosti njegovog bića i njegovog života. a isto toliko retko poziva goste u kuću. i da je on. putovanje. doduše. to je išlo samo od sebe. Njegovi prekori bili su na mestu. kada je onako dobro i revnosno učio. 108 109 . da se ponekad raduje kad bi ga razočarao i naljutio. veoma divi majstoru Niklausu. i Zlatousti ih je ćutke slušao. on je radio revnosno. on ga je podjednako i voleo i mrzeo. u maj­ storu Niklausu boravio je još jedan čovek: pomalo strog i bojažljiv otac porodice i esnaflija. Ali brzo se oslobađao početništva i sticao je spretnost. Lako mu je padalo i zabavljalo ga je da se služi rukama i da se uči vičnim potezima i veštinama zanata. Zlatousti. ipak je morao da se ozbiljno trudi oko duboreza. ipak je posle godinu dana saznao do u najmanju sitnicu sve što se moglo saznati o Niklausu. monaškog života i vrline. gde je inače bilo dosta mesta. Za njega je ovaj majstor postao veoma važna ličnost. težnja za nezavisnošću. zašto mu je pošlo za rukom da se onako neumorno posveti latinskoj sintaksi i da nauči sve one grčke aoriste. i jednog dana ćeš im se opet vratiti! Ko ne bi znao da ti nisi građanin ni zanatlija već beskućnik i skitnica. Zlatousti nije patio od ovog nedo­ statka. koji se prilagodio mirnom. Pa na čemu je sad? Kuda ga vodi put? Odakle dolaze smetnje? Isprva nije bio kadar da to otkrije. a nedeljom igranje na seoskim igralištima. štaviše. i tako je učenik s lju­ bavlju i sa nepoverenjem. pored vidovnjaka i mudraca. ne pokušavajući da se pravda. Video je kako ni šegrti ni kalfe ne stanuju u njegovom domu. njime su zagospo­ darili snažni pranagoni njegovog bića: pol. To je izgleda bilo u vezi sa dvojstvom u majstorovom biću. Ali prošle nedelje si čitava dva dana prodangubio u skitnji. Kipovi koje je Niklaus stvorio. I sam je znao da nije ni pouzdan ni vredan. čije su ruke bile kadre da duboka iskustva i slutnje prečaraju u vidljivo uobličenje. ona ga je to čeličila i davala mu krila. video je kako on retko izlazi nekuda. ti si sasvim dobar radnik. No potom je video onaj majstorov kip Marije. Mesto učenosti. iako nikada ne bi dozvolio sebi da druge ispituje o njemu ili da svoje mišljenje o njemu iznosi pred drugima. često su mu bili sasvim nepodnošljivi. Pored umetnika koji je izrezbario onu Bogorodicu pretužnih i prelepih usana. Uspeo je samo ovo da uvidi: da se. noću krišom posetio jednu ženu koja se daje za novac. No majstor je ipak često bio nezadovoljan njime i govorio mu je otprilike ovako: »Dobro je. gde je trebalo da ispoliraš dva anđela. poslovi kakvih u tom zanatu mnogo ima i koji traže da se obave sa odanošću i strpljenjem. otkrio je umetnika u sebi. kad bi ga kakva porudžbina sa strane s vremena na vrame naterala na Put. I sam se ponekad tome čudio. baš kao što mu je lako padalo i da večerom kod nekoliko drugova uči sviranje na lauti. zakoračio je novim putem i opet se ustalio. morao je da prolazi kroz teškoće i razočaranja. umeo tom prilikom da se po nekoliko dana čudesno preobrazi Podmladi. U ono doba je za jedan jedini pohvalan pogled voljenog učitelja umeo da se satima i nedeIjama trudi. koje mu sad nedostaje. ali da ga nipošto ne voli onako kao što je nekada voleo Narcisa. taj bi lako mogao doći u iskušenje da od tebe zaište ovo ili ono što svaki majstor zahteva od svojih mlađih. Posmatrao je kako dirljivo i ljubomorno voli svoju lepu kćer i kako se trudi da je od svih sakrije. Narcis mu je postao prijatelj. udovac koji je sa ćerkom i jednom ružnom sluškinjom vodio miran i donekle učauren život u svom tihom domu. njegovo učenje nije bilo ništa drugo do uporno zalaganje da stekne Naroisovu ljubav. prespavao pola dana«. veoma sređenom i pristojnom životu. koju je bilo moguć« zadobiti jedino putem cenjenja i priznanja. i začudo je upravo učeni Narcis bio onaj koji mu je pokazao njegovu nepodobnost za naučnika i koji mu je dočarao lik izgubljene majke. Težak ručni rad obavljao je nerado. prema ko­ jima je u dubini duše ipak bio sasvim ravnodušan? Ponekad je razbi­ jao glavu takvim mislima. bili su za Zlatoustog cenjeni uzori. što ti nisi moj šegrt ili kalfa. postavljao mu teške zadatke ili mu pružao priliku da uviđa svoju veštinu i da uživa u njoj. stalno ga je kopkalo da nešto otkrije o njemu. Juče si u dvorskoj radionici. Znao je i da iza strog© i Privremene uzdržljivosti udovca još poigravaju živi nagoni. pa je potom danima bio nemiran i Raspoložen.

čak i ljutilo: neka velika spokojnost i nevinost. njemu je ta figura izgledala odveć nečedna i svetovna da bi joj on mogao kumovati. a kojoj su oba pomoćnika već poodavno po ceo dan posvećivala sve svoje vrenie. crte vitezove kćeri Lidije. Majstor pohvali ovaj rad. ne kao neku malu devicu. već sa probuđenim čulnim i patničkim crtama. onakav kakav boravi u njegovom srcu kao najstarija i najvoljenija svetinja. Lizbeta. ali koje mu je neprestano izmicalo i skrivalo se. i ne samo što su sva lica voljenih žena dalje stvarala taj lik nego su ga i svaki potres. U onaj prvobitni lik ušle su crte Ciganke Liže. tako se i on sam nadao da će jednom. što se nije retko dešavalo: ljubavne veze. nije ni trebalo da pretstavlja neku određenu ženu. da potom doradu i završni posao Prepuste majstoru. neprekidno se menjao i razvijao. časovima opasnosti po život i blizine smrti. Lizbetina lepota. te bi po ceo dan ili po nekoliko dana izbegavao radionicu ili bi na poslu bio pometen i mrzovoljan. Bilo je sem toga još jedno lice koje je boravilo u njegovoj duši a ipak mu nije sasvim pripadalo. U danima pešačenja. nego se iza sve njene učtivosti i smernog ponašanja krila neka hladnoća. da je stavi u jednu grupu oko raspeća. sve Sa je to žestoko odvlačilo. pre se može 110 111 . lik ljudske majke. Često je verovao da ga vidi. niti je od svoje volje stvarao kip. Bilo je u njoj nešto što on još nije poznavao. nego je od crta i boja tog lika malo-pomalo nastao jedan lik majke koji više nije bio ličan. koja mu se veoma dopadala. bilo u sladostrašću ili u bolovima. kad god bi ispao iz koloseka. i on nije mogao dokučiti da li je njoj otac nametnuo nepristupačnost i zaziranje od muškaraca. privukla je Zlatoustove oči još onog prvog dana. u tome radu je ponovo nalazio sebe samog. vidi jednom kako se izobličava i razlistava i Obelodanjuje svoju tajnu. ali da je prikaže ne onakvu kakva je sada. Ovo lice već odavno nije bilo isto ono koje mu se nekada. toliko različita od lepote devojaka sa druma i seljačkih žena. Nije on stajao na tom mestu. ponekad mu se pojavljivao u snu. igranke. Bilo je to lice majke. Jer ovaj lik. a i onaj ko bi hteo da se oženi njome morao bi biti sin valjanih roditelja i član nekog uglednijeg esnafa. pokazalo iz izgubljenih dubina sećanja. Ali o tom liku Eve. Njegovo prvo uspelo delo bila je jedna figura od gline. Na kipu Narcisa Zlatousti je radio sa dubokom ljubavlju. i o onome što bi trebalo da izražava. koja je pretstavljala slatki zavodljivi stas male Julije. što ga je žestoko privlačilo. A onda dođe red na figuru Narcisa. posle razgovora sa Narcisom. a po mogućstvu trebalo bi još da ima novaca i kuću. jer Niklaus je hteo. Često je čeznuo za tim da ovo mirno. postajalo je dublje i raznolikije. kockanje a često i tuča. neka oholost. U crtanju je brzo stekao veliku sigurnost. radio je samo u časovima pripravnosti. kad bude zreU1 i sigurniji u svoju veštinu. Video je da Lizbetu čuvaju kao kakvu dragocenost i da je beznadežno očekivati od nje ljubav pre venčanja. bančenje sa drugovima. te ga njena čednost nije dirala i sputavala (on nikad ne bi mogao zavesti dete). Tek što je njen lik njegovom unutrašnjem oku postao malo prisniji. lice koje je čežnjivo želeo da jednom uhvati i prikaže kao umetnik. majke Eve. stvoriti lik svetske majke. koju je izvodio po narudžbini. a ipak nije imala ničeg detinjastog. svako iskustvo i svaki doživljaj oblikovali i davali mu svoje crte. a ipak u isti mah činilo nepoverljivim.S vremenom je osim te radoznalosti i nešto drugo počelo zadr­ žavati Zlatoustog u majstorovom domu i obuzimati mu pažnju. čija mu se voljena zamišljena prilika sve čistije Pomaljala iz drveta. već je osetio želju da po njoj jednom stvori kip. nije znao reći ništa drugo sem da on treba da pokazuje životno uživanje i strast u njihovom prisnom rođaštvu sa bolom i smrću. maj­ čino lice se postepeno preobražavalo i bogatilo. Kao što je majstor Niklaus u nekoliko Madona prikazao lik napaćene Bogorodice. i to kao apostola Jovana. ono svetio i čisto ustrojeno osećanje s kojim je e «ada bio predan prijatelju i radovao se njegovom vodstvu. nastao je lik Eve. predano i _ r u šeno. svoje umetništvo i svoju oušu. nego ga je dra­ žila i izazivala. Ali taj unutrašnji lik. već život sam kao pramajku. u ljubavnim noćima* u časovima čežnje. A na svom a Postolu Jovanu. Tokom jedne godine Zlatousti je mnogo naučio. nekada samo od uspomena načinjen lik njegove sopstvene majke i njegove ljubavi prema njoj. to više nije bio lik njegove sopstvene majke. ako mu kasnije jednom pođe za rukom da ga načini vidljivim. lepo i nepomično lice. U tim časovima nije bio ni veseo ni tužan. visoka dobra dva pedlja. jer ona nikad nije ulazila u radionicu. a osim duboreza Niklaus mu je povre­ meno davao da se okuša i u modelisanju ilovače. Lidijine sestre. koju Zlatousti poče da radi u drvetu. nešto osobito. već kao Magdalenu. pri' kazao ga sa savršenstvom i snagom izraza koji su se Zlatoustom činil' nenadmašnim. u srce mu se vraćalo ono osećanje r ahopoštovanja. Retko ju je viđao. ako uspe. ali ne ispuni Zlatoustovu želju da se kip odlije u metalu. iij to odgovara i njenoj sopstvenoj prirodi. neka vaspitanost i čistota. i mnoga druga ženska lica. nije znao ni za z 'votna uživanja ni za prolaznost. Njegovom pogledu nije izmi­ calo ni da ga majstor nikako više ne poziva k sebi na ručak i da gleda da mu oteža svaki susret s njom. Bila je to lepa kći.

ali ne svete. na ukras crkvama i većničkim dvoranama — lepe stvari. nastali najbolji modu onim starim kipo­ vima koje je majstor čuvao gore u pretsoblju. koje nije pred sobom pot­ puno pr^navao. koju je odonda često nedeljom posećivao. njegovo srce je pripadalo ženama. nekog Ciganina. uprkos svim ćudima i prekidima jednom biti gotov. Postao je lep i snažan čovek. malo-pomalo se izgubio ovih posledn Jih godina. samo sićušnu sreću. razume se. One se nisu morale truditi da ga Pridobiju. kad bi iz ljudskih ruku mogla izlaziti jedino takva umetnička dela. na taj tajanstveni i sveti način. nužni likovi. on je to odavno znao. žene su ga veoma želele. promenljivosti života i prikazao čist lik svoga bića. ali njemu ne. odazivao se i jedva primetnom udvaranju. dva bedna razloga: zato što mu je bilo stalo do toga da bude slavan umetnik. eto. samo prijatnost. na radost ljubitelja umetnosti. ne za velike podu­ hvate ili za uživanja. na svoj stid i tugu. kakvo ni velikim majsto­ rima često ne polazi za rukom. ako su donosili samo lagodnost.. iz uživanja u sopstvenoj veštini. gledao je majstor kako ovaj Ciganin. ali žilavo i nepogrešivo stvara svoj drveni kip apostola. načinjene s velikim majstorstvom. Narcis. postaju istinska dela. Tako će jednom nastati i onaj lik. koji je njegovo strpljenje često stavljao na teška iskušenja. to nije bio posao za njega. među muškarcima nije bio naročito omiljen. dovoljan je bio već i pogled koji ište. Pa ako je i pored toga bio prema njemu strpljiviji no što mu je bilo drago. besumnje. sa aršinom u ruci. onaj drugi. ma koliko bio često kivan na njega — o Jovanu mu nikad nije rekao ni reci. Možda se to drugima isplaćuje. lik ljudske majke. otkako ga je Narcis probudio iz milog sn a njegovih manastirskih godina. Mada je bilo mnogo čega što se m a j ­ storu nije sviđalo kod njegovog učenika.reći da se to onaj drugi. njegovim čestim tučama. pa ne znam koliko ljupke bile. Kad je prvi put došao do tog saznanja. On je. satima sluša te većnike ili priore kad naručuju kod njega neki portal ili predikaonicu? On je to činio iz dva razloga. makar bio i dobro plaćen. nekog prijaška kome se ne može verovati. već i sopstvenim srcem znao. u svojim sopstvenim rukama je osetio kako umetnik može iznositi u svet takve lepuškaste stvari. zatrpan porudžbinama. osećao je Zlatousti ponekad sa jezom. sve ga to. ma koliko ga prekoravao. na osnovu onog tako dirljivog. Njemu nije bilo alc ° da odoli nekoj ženi. Tako su. Tako je nastala majstorova nezaboravna Madona u manastiru. Moguće je stva­ rati i drukčije likove. pobožnog i uslužnog manastir­ skog đaka odavno je postao sasvim drugi čovek. zanatlijama. njegov unutarnji lik. Na taj način. German Hese 112 113 . o njegovoj ravnodušnosti prema novcu i imetku. izrađenu tanano kao čipka. On je znao ne samo neka takva dela koja su poticala od Niklausa i drugih majstora i koja su uza svu ljupkost zamisli i uza svu brižljivost u izradi ipak bila samo puke igračke. neumrljani nikakvim htenjem i nika­ kvom sujetom! Ali nije tako. On je tražio drugo nešto. blagog. nije vredelo biti umetnik samo zato da bi se pravili dopadljivi kipovi anđela ili kakve druge tričarije. A promenila se i njegova narav. mirnim zadovoljnim dušama. nije moglo odobrovoljiti. čiji je kip nastajao pred njegovim očima. Zašto majstor Niklaus prihvata sve te porudžbine? Zašto drži dva pomoćnika? Zašto. takvi sveti. svima milog. ljupke i zanosne stvari. duboko u Zlatoustom komešala se krv majke. Da blistavim zlatom u listovima lepo pozlati kakvu Bogorodičinu krunu. u to majstor nije sumnjao. služio njegovim rukama umetnika da bi izišao iz prolaznosti i. Katkada su mu se zanat i majstor gadili kao ma tora končasta boranija. Prijatelja nije 'fnao. Ah. A nije mu izmaklo ni kakvim očima ta skitnica posmatra njegovu kćer Lizbetu. Ono što je saznao o Zlatoustovom životu. koja je već odavno bila bogata devojka. koji je dolutao k njemu iz šuma. Ah. on to nije činio iz osećanja dužnosti ili iz bojažljivosti. koji mu je bio još tajanstveniji. °d lepuškastog. Narcis ga je probudio. Ostatak mladićke ljupkosti i dečačke bezazlenosti. ne prave likove iz duše. otkako su ga izvajali svet i lutanje. Sa osećanjem ljubavi i duševnog srodstva. uzeo je k sebi. putovanje ga je lišilo paperja. iz zabave. već zbog apostola Jovana. onaj jedinstveni. za čipkaste okovratniW 1 i brokatne haljine i za bračni krevet od orahovine. već novca za svoju kćer. I majstor se već nekoliko puta ljutito kajao što je primio ovog nezgodnog i nepouzdanog momka. Ze ne su mu otvorile oči. pun skupoće!)" pokrivača i lanenih čaršava! Kao da ova lepa devojka nije mogla isto tako dobro iskusiti ljubav na bilo kom senjaku! Dok je ovako razmišljao. Taj kip će. njegovim mnogobrojnim ljubavnim vezama. novca za njenu spremu. o njegovom rasipni­ štvu. iz častoljublja. tako lepog a ipak tako nespretnog crteža zbog koga ga je onda zadržao kod sebe. građanima. smrtno se rastužio. često zamalo što nije pobegao. i zato što je hteo da nakupi novca. sada polako i ćudljivo. ponos i prezren je beskućnika prema okućenima i imućnima. prema kome je osećao još više strahopoštovanja. zbog kojih se Zlatousti ranije tolikima sviđao. Za njega su umetnost i umetništvo bili bezvredni ako nisu palili kao sunce i bili silni kao bura. i tada će to biti delo kakvo nijedan njegov kalfa nikad neće moći da napravi.

kratkotrajno. to muško-žensko. i jezgro njegove česte sklonosti ka seti i mrzovolji stvaralo se iz iskustva o letimičnosti i prolaznosti čulne na­ slade. najblaženije napetosti pouzdano zna da će sa sledećim dahom morati da iščili i da umre. volja. koje ga je često ogorčavalo do nepodnošljivosti. večno ubija. to ga je više smatrao uzvišenim primerom i svetim znamenjem. u njoj su ljubav i stravičnost spojeni u jedno. A iskustvo ga je naučilo da je svaka žena lepa i da je kadra da usreći. i ne samo sažaljenju nego i izvesnoj večno budnoj radoznalosti. koju niko nije želeo. Onoj tuzi i onoj jezi od prolaznosti umeo je da se prepusti sa istom predanošću kao i ljubavi. Sva ona umetnička dela koja su uistinu uzvišena i koja nisu tek valjane opsenarije nego su prožeta večitom tajnom. samovanje i nezavisnost. ona je izvor sreće i izvor smrti. da neka precvetala žena može biti više no materinski. niti nema­ rni -_ n e g 0 umetnosti samoj. zlato. ta prividno toliko duhovna ^ n j a . nepokoran i samovlastan. Nesputanost. Čim bi on počeo da se predaje nekoj ženi — trajalo to nedeljama ili samo nekoliko časova — ona bi bila lepa za njega. makar po­ nekad jarosno zanemarivao radionicu i posao — za njega samog je taj lv °t bio ropstvo. i ona je bila čulna slast. ka čulnoj nasladi i ka smrti. bili su joj potrebni alat. zahteva žrtve. svoje usrdne ljubavi prema umetnosti. ili može imati začetak u čistom svetu ideja. novo predavanje svetioj strani života. koji je imao veoma tanano osećanje za lepotu. Smrt i čulna naslada su jedno isto. prezirao ih je. ne recima niti svešću. ponositost 114 115 . da svaka žena ima svoju tajnu i svoju čar. No majka Eva će ovo dvo­ struko lice najbolje pokazati. igra polova. naprimer ona majstorova Bogorodica. on je ipak dozvoljavao da ga uzbude i zavedu žene koje nisu bile ni naro­ čito lepe a ni mlade. duh. nasmešeno dvostruko lice. onda bi se davao potpuno. ali onim dubljim znanjem krvi. to je za njega bilo najvažnije. koje čoveku pružaju blaženstvo kad uđe u njih. Majka je Eva. sticanje i imovina takođe nisu mogli da ga prikuju. boje. i one koje muškarci nimalo ne cene. Majku života je moguće nazvati ljubavlju ili uživanjem. i tek sada je Zlatousti potpuno pronikao u reci svoga prijatelja. Duže od tri godine je Zlatousti njoj prinosio na žrtvu °no što mu je uz ljubavnu strast bilo najvažnije i najneophodnije: slo­ bodu. U raznolikim vidovima je slutio. Znao je. i koja bi ga pri­ dobila zahvaljujući njegovom sažaljenju. zahtevala je tolike ništavne stvari! Njoj je bio potreban krov glavom. Ali bilo je žena koje bi ga posle tri ili posle deset ljubavnih noći još jače vezale za sebe. i što je duže nosio u grudima njen lik. Ljubav žena. i to ne mislima. koji je s vremena na vreme obilno zarađivao. Tamo se Narcis osećao kao kod kuće. Na igrankama bi se ponekad približio nekoj po­ starijoj i obeshrabrenoj devojci. očaravajuće proplamsavanje ljubavne stra­ sti. Umetnost. duha i krvi. Kao što ljubavna naslada u trenutku svoje najviše. a okončati se u n a j ­ krvavijoj puti. Ali umetnost nije čist Poklon. niti budućnosti. ona večno rađa. nikad im ne bi prineo ni najmanju žrtvu. nije svaka bila kadra da ga podjednako dugo priveže za sebe. On prema najmlađoj i najlepšoj nije pokazivao ni trunke više ljubavi ili zahvalnosti no prema nekoj koja nije bila lepa. Ljubav i čulna naslada su u njegovim očima jedine bile kadre da život odista zagreju i ispune vrednošću. njen kratki čežnjivi požar. U umetnosti i u umetnikovanju nalazila se za Zlatoustog moguć­ nost izmirenja njegovih najdubljih suprotnosti. vazda novog simbola za razdor njegove prirode. sposobne za nečuven žar i pre­ davanje. ili bar veličanstvenog. tumaranje koje ne zna za međe. on nikad nije polovično voleo. ilovača. ona može početi u najvećoj čulnosti i odvesti u najveću apstrak­ ciju. on koji je oduvek najviše voleo sasvim mlade devojke u njihovom prvom proleću. da su i najneuglednije. opi0s t beskonačnim prostranstvom. proizvoljnost lutaačkog života.I on. bilo mu je svejedno hoće li biti biskup ili prosjak. Njoj je on žrtvovao divlju slobodu u šumama. Moguće je do suza čeznuti za Narcisom. Očinska strana života. Istina. ona staje veoma mnogo. a moguće je nazvati je i grobom i truljenjem. Nije ° n bio primoran da se potčinjava majstoru. a bilo je opet drugih koje bi već nakon prvoga puta bile iscrpene i zaboravljene. iziskivala j r a d i strpljenje. već samo osećanjima: umetnost je spoj očinskog i materinskog sveta. sve je to odbacio. postati onakav kakav je on — to nije moguće. drvo. razumeo ih i video u njemu svoju suprotnost. — sve to nije bilo njegov zavičaj. moguće je čudesno sanjati o njemu. U tome su sve žene jednake. a to je i oblikovao i učinio vidljivim u kipu Jovana. njeno brzo gašenje — eto u tome je on video jezgro svega doživljavanja. i bezbrižno je rasipao novac. ali dostići ga. ona se nikako ne može dobiti besplatno. to suobitavanje nagonskoga i čiste duhovnosti. ako mu jednom pođe za rukom da je oblikuje. tako i najdublja osamlje* nost i predavanje seti pouzdano znaju da će ih iznenada progutati po­ žuda. Makar drugi nalazili da je on prilično ćudljiv. rastuženo i slatko nežna. svoje povremene divlje mržnje prema njoj. oporu slast opasnosti. Hitro. Nekim tajnim čulom Zlatousti je slutio i tajnu svog umetništva. Castoljublje mu je bilo ne­ poznato. Svaki nedostatak u pogledu mladosti ili lepote nadoknađivala je neka naročita crta. i ta seta je takođe bila ljubav. sva ona prava i nesumnjiva umetnička dela imaju to opasno. to mu je postalo znamenje svekolike slasti i svekolike patnje života. da njegov put vodi ka majci.

reče Niklaus. nered i pobuna. Pomislio bi čovek da ju je načinio neko u čijem srcu je veoma svetio i vedro«. Zato će biti najbolje. Posmatranje mu je počelo predanim zanosom pred spomenikom njegove rane mladosti i prvog prijateljstva. »Dobro je«. koji će u njegovom životu možda moći da se još jedanput ponovi. Dođe i jutarnji čas kada je kip bio završen. neće više pod njima rasti i cvetati. Sva utamničena divljina. četkicom nežno istera i poslednje ostatke drvenog trunja iz kose svoga Jovana. ovim ljupkim i smerno uzdignutim.metlu. Ovom lepom. prilika ljudske majke. smrknuto lice mu se poče prolepšavati i vedriti. zaslužio si ga«. u duši mu nije postojao nijedan lik koji bi mogao oteloviti. da se danas ne rastane samo sa svojim Jovanom nego u isti mah i sa maj­ storom. Taj rad se bio otegao. ono već sutra neće pripadati njemu. još mu nije bio do­ stižan. brižljivo počisti šupu. »Rado ću doći. ostavivši Zlatoustog da radi neometan. »Mogućno je to«. U jednoj maloj šupi za drva iza kalfenske radionice dovršavao je rad. Možda biste. Niklaus uzdahnuvši reče: »Ova prilika je prožeta pobožnošću i jasnoćom. sva pritešnjena snaga njegovog bića kuljala je na ovu pomoćnu odušku. nego mi ga je on stavio u dušu«. a sve je imalo i smisla dokle god je trajao rad na apostolu Jovanu. da ga povlači po zemlji držeći ga za kosu ili da mu valjano stegne grlo i počne ga daviti — sve mu je to veoma prijalo i za neko vreme bi izviđalo njegove mračne ćudi. sa svitkom hartije u ruci. ropskom poretku i ustaljenosti svog sadašnjeg života svetio se pomalo u izvesnim pusto­ lovinama koje su bile u vezi s ljubavlju. Nisam naročito skroman. Ušao je tiho i stajao kraj vrata sve dok ga Niklaus ne primeti i ne oslovi. Ovo je tvoj kalfenski rad. a i žena posle prvog porođaja: neko uzvišeno posvećenje. A on. u tučnjavama sa suparnicima. neće više očekivati njegove ruke. Ustao je i pogledao svog prijatelja Narcisa. sa gradom i sa umetnošću. Zlatousti se osmehnu. i lepi apostol će ostati. Zlatousti je stajao i posmatrao svoje delo. vodiča njegovih mla­ dićkih godina. Zlatousti?« »Moj kip je završen. činilo mu se. da dobije nekoliko udaraca toljagom. neće za njega više biti utočište. ali moram ti reći: ja sam 116 117 . sada si izučio. Sada je ćutke i pažljivo stao da posmatra delo. da se munjevito okrene i navali. Ustvari. pa se zaradova. Pošto je još jednom polako obišao oko Jovanovog kipa. »Šta je. pa se onda dugo zadrža pred njim. On je u kip un'eo jasnoću i mir. Onaj željeni lik nad likovima. Zlatousti donese . uteha i smisao života. želeli da pređete preko i da ga pogledate«. Pokazaću tvoj kip ljudima u esnafu 1 zahtevaću da ti za to daju majstorsko pismo. pre no što krenete na ručak. ne ja. ali završilo se pravom burom briga i teških misli. A i ženama se to sviđalo. da ga opali pesnicom po bradi. Da na putu ka nekoj devojci ili prilikom povratka sa igranke iznenada bude napadnut u mračnoj uličici. predanosti i pobožnosti koji je izgledao kao pupoljak osmeha. moraće sada da se rastane sa svojim delom. a možda će ostati i usamljen i jedini. dugu­ ljastim rukama nisu bili nepoznati bol i smrt. Zlatousti je esnafu pridavao malo važnosti. kako stoji podignuta lica kao da osluškuje. i on je poslednje tanano oblikovanje lica i ruku obavio sa svečanom i strpljivom duhovnom pribranošću. kada će sve ovo progutati uobičajen tok dana. tu sad stoji njegovo delo. iako su bili prožeti mladošću i unutarnjom muzikom. Niklaus već poodavno nije video kip. ali puna sreće i mira. i Zlatousti vide kako se njegove stroge plave oči pune radošću. On ovde nije više imao nikakva posla. Oni zajedno odoše preko i ostaviše vrata otvorena da bude svetlije. Sve ovo mu je bogato ispunjavalo dane. pobožnom i produhovljenom licu. i njegovo nežno cvetanje nikada se neće okončati. ni izdaleka dostižan. Evo. pri čemu se da­ vio i škrgutao zubima. ozbiljna je.bede. I on će ostati usamljen i prazan. evo odmah«. Da sad opet glača figurice anđela i da rezbari šare? On se otrže iz svojih misli i pređe u majstorovu radionicu. sat i duže. duboku ozbiljnost a u isti mah već i pota­ jan strah od trenutka kada će i sve ovo što je sad uzvišeno i jedin­ stveno biti doživljeno i minulo i stavljeno na svoje mesto. svejedno^ bila je čisto nastrojena i nije trpela nikakav nesklad. ovoj vitkoj > bezmalo lelujavoj prilici. »Tajna je na koji način nastaju vakvi kipovi. nisam ja sam načinio ovaj kip. koji ga je napravio. ali znao je koliko Priznanje pretstavljaju ove majstorove reci. i on je postao poznat kavgadzija koga su se pribojavali. odeven u haljine lepog omiljenog učenika. prelazeći iz odbrane u napad. Bila duša iza tih plemenitih crta vesela ili tužna. Jedan deo onoga što je žrtvovao opet je nalazio. »Veoma je dobro. »Vi znate da u ovom kipu nisam prikazao sebe već svog najdraZe 8 Prijatelja. i sa izra­ zom stišanosti. Covek na dan svoje svadbe ili na dan proizvođenja za viteza oseća kako mu nešto slično nadima grudi. da zadihan pritisne uza se zadihanog neprijatelja. Zlatousti. ali nepoznati su im bili očajanje. svečano obuzet osećanjem retkog i velikog doživljaja. reče majstor. i bio je prinuđen da stalno iznova prinosi žrtvu.

ne po umetnosti i brižljivosti. kako se ribe sa bolno otvorenim ustima i prestravljeno ukočenim zlat­ nim očima mirno predaju smrti ili se besno i očajnički brane od nje. pa se onda opruže. zašto ne vide ova usta. ništa ne razabiraju! Svejedno da u tu pred njihovim očima skapava neka jadna mila životinja ili ne k i majstor u licu kakvog svetitelja obelodanjuje svu nadu. u kome su se nalazila dva zlatnika. XII Sutradan se Zlatousti nije mogao odlučiti da pođe u radionicu. Kao i toliko puta ranije. a i kucao se s njima. I Lizbeta se bila doterala i oko vrata je nosila lanac sa dragim kamenjem. ti besumnje i sam to znaš. i njegove oči nisu skrivale koliko mu se sviđa. ni njihove žene. čudesno lepih životinja. oči mu opet dobiše strog izraz. nego po istinitosti. razdrte duše. Oboje su mu se obraćali. nešto što nije samo doživljeno i uočeno i začeto u ljubavi. bilo mu je jednako po strasti i tajanstvenosti. utančano korišćenje slučajnosti u sklopu drveta — sve te lepote nisu. smelosti u uobličenju izduženih šaka i prstiju. i bile su čak i za bogodanog uimetnika mogućne samo ako do tančina poznaje zanat. Kao i ranije već za neveselih dana. To je bilo pre nekoliko godina. a za ručkom je osim šarana i vina bilo još jedno iznenađenje: majstor mu je poklonio kožni čemer. ni ovu jezivu. slobodnim. i to delo ga je i danas ushitilo i porazilo svojom snagom. i bile su vrlo lepe. kao dokon čovek koji ne zna kuda će. očešljan i umiven. Ono je tajna«. ali su ipak i one postojale. bestežinskim lebdenjem. mrtve.stvorio mnoga dela koja daleko zaostaju za tvojim. pa odjaha do manastira gde je prvi put video neko majstorovo delo i čuo njegovo ime. a nadmašivalo ga je umetnošću. svu pleme119 . na premorenom konju. njega obuze sažaljenje prema tim životinjama i tužno neraspoloženje prema ljudima. majstore. ipak vredno napora ceo svoj život staviti u službu umetnosti. Ali danas ćeš se odmoriti. Gledao je žene i sluškinje kako idu na pijacu. Sad je na tom radu video pojedinosti koje samo umetnik 118 vidi. čovek ne samo što mora da nosi slike u svojoj duši nego mu i oči i ruke moraju biti neverovatno iškolovane i izvežbane. Možda je. doduše. Opet je žarko zaželeo da to lepo nepomično lice navede da govori i da ga natera da otkrije svoju tajnu. nego je i do poslednjeg vlakna uobličeno s velikim majstorstvom? Ovo je veliko pitanje. pomislio sam: nešto slično nećeš moći ponovo da stvoriš. žalosna parčad mesa za trpezu zadovoljnih proždrljivaca? Ništa ne vide " ljudi. reče Zlatousti. mimo svakog očekivanja. kada im poslednji slab drhtaj progmiže po koži koja umire. »Da«. a zatim se popeo u svoj sobičak na Ribljoj pijaci. Ovog puta nije sedeo nem dok su otac i kći razgovarali. obuzet patnjama. Jedna krčma je još bila otvorena. I zato verujem. No ipak. ni ribari. da ću uskoro opet krenuti na put«. kako iz kaca vade i pokazuju hladne srebrne ribe. Da bi mogao tako nešto napraviti. Zašto ga to ne veseli? Zašto se zbog sve te počasti ne oseća nimalo svečano? Slučajno mu pade na pamet da iznajmi konja. takvo delo nije moguće ponoviti. Za tebe bi tek trebalo da počne pravi rad. Zlatoustove oči su bile marljive. Zlatousti se vratio u grad kasno u noć. ugašene. naročito se zadržao kraj česme na Ribljoj pijaci i posmatrao trgovce ribom i njihove grube žene kako nude i hvale robu. Ona se prema njemu ponašala učtivo. iskoristio je priliku da pažljivo osmotri tu lepu devojku otmena i pomalo ohola lica. ni kupci što se cenkaju. Posle obeda je zahvalio. tihe nežne pokrete odeće. ni ovo nepodnošljivo preobraze n j e tajanstvenih. a u podne ćeš mi biti gost na ručku«. tumarao je po gradu. zašto su oni tako tupi i sirovi i neizrecivo glupi i nedotupavni. ali ga je razočaralo što nije rumenela niti se zagrejala. srce mu ni izdaleka nije bilo obuzeto strahopoštovanjem i plašljivom radošću kao onda kada je uzburkana srca prvi put stupao u ove lepe i tihe odaje. sad zbilja nije trenutak da bežiš. ništa ne znaju i ne primećuju. »kad je figura bila gotova i kad sam je pogledao. zašto niko od njih ništa ne vidi. U podne se Zlatousti pojavi u prazničnom ruhu. sa jednostavnošću i žarom vizije. nekorisnu očajničku borbu. tamo je pojeo nešto hleba i popio vina. po cenu slobode. »Razgovaraćemo još o tome. obuzet sumnjama. No. a ipak je bilo toliko davno da se nije moglo ni zamisliti. Niklaus ga pogleda začuđeno i ljutito. bilo je lepše od njegovog Jovana. dok se peo uz stepenice ka pretsoblju prepunom kipova. nagrada Zlatoustome za završeni kip. Ovog puta je znao šta to znači i koliko je retka počast to što ga majstor poziva za svoj sto. dakle. U manastirskoj crkvi je stao pred Bogorodicu i P°" smatrao je. bile ništa u poređenju sa celinom. po cenu velikih do­ življaja. samo da bi se jednom stvorilo nešto ovako lepo. a zatim je ćelo popodne neodlučno švrljao po gradu. Majstor ga je veoma počastvovao. zadržao se malčice pred duborezom u pretsoblju. ove samrtno uplašene oči i repove što besno tuku oko sebe.

neka žestoka zaljubljenost. poslovnih ljudi. koji je bio prepun pustolovina i zgoda i fantastične igre njegovih čudesnih šala i lakrdija. Možda su ga našli i sahranili? A ako se tako desilo — da li je sada već otpalo sve meso s njegovih kostiju. jurio je za devojkama. koji ipak nije spadao u one sasvim obične? Živi li još neki Viktor u snovima žena koje je nekada voleo? Ah. samozadovoljstvo. danas je bio prinuđen da misli na Viktora. Zlatoustom se iznenada ukaza privi­ đenje. ostavljali i radost i mir. Ne. Da. A kosti — šta će s njima biti? Koliko li će još trajati. kupaca ribe. toliko puta je sa njega spadala ova masna gojazna zaslepljenost. razmišljanje. I tako je sa svim i svačim. pun požude za umetnošću. tuga. sve se brzo rascveta i brzo povene. srce mu je uzburkavao talas života. sem nekoliko nepovezanih uspomena na njega. smeju se ili podriguju jedan pred drugim. Bio je to samo trenutak. Da mu je onda neko rekao kako će doći dan kada će ga Niklaus priznati za ravnog sebi i od esnafa tražiti za njega majstorsko pismo.. u njemu iznenada rascvala neka radost. Ne govorim čoveku koji ima ču^u radionicu i koji od gradova i manastira dobija narudžbine što 120 121 . Uvek je u takvim časovima bio prinuđen da sa bolnom radoznalošću. tajanstveno lice majke iščeznu. koji de­ setak ili samo nekoliko godina. tištanje beznadežne ljubavi prema ribama na umoru. dok je mirisao neki cvet. setni i zamišljeni Zlatousti bio joj je drag koliko i šaran koji skončava na pločniku Riblje pijace. Sve je za nju. Ali duboko u Zlatoustovoj duši treperilo je i dalje njegovo bledo svetlucanje. osećao se veseo među njima sličnim. Šta sve u njemu samom nije cvetalo kada je pre nekoliko godina došao u ovaj grad. uobraženost i gnjili duševni mir. ponosita i hladna devica Lizbeta draga koliko i po šumi rasute kosti onog Viktora koji je nekada tako želeo da mu ukrade dukat. Usta su mi žedna istine. I sada će se to vratiti. »Dozvolite mi da vam kažem nekoliko reci. srca prepunog bojažljive sete i ogorčenog neprijatelj­ stva prema svetu i prema sebi samom. A sad nije ništa drugo do p r e cvali cvet. ka posmatranju patnje. dok se igrao » nekom mačkom. osmehuje na truljenje. smrti. video ga je kako se osmehuje na rađanja. ah. da li su sve pojeli crvi? Ima li još kose na njegovoj lobanji i obrva nad njegovim očnim dupljama? A od Viktorovog života. Svinje su oni. i svima je dobro. dižu buku. kako sa zanetim osmehom divno i grozno gleda. Ali njega su toliko puta. na putovanje. a potom sve prekrije sneg. šaljakaju se. ili bi mu se. da li su ga zveri sasvim pojele ili je bar nešto ostalo od njega. preko čijih je otežalih usana preletao °naj bezimeni osmeh smrti kao vetar i mesečina! Zlatousti pođe ka majstorovoj kući. stalno su užurbani.nitost. nadimaju se od važnosti. mnogo gori i raspusniji od svinja! Istina je. kao kad munja zapalaca: video je lice pramajke. ništa ih ne potresa! Svi su oni za­ dovoljni ili zaposleni. na umiranja. svu patnju i sav tamni i ljuti strah ljudskog života. zapomažu zbog dva-tri groša. on bi verovao da u rukama drži svu sreću ovoga sveta. dok i one ne izgube svoj oblik i pret­ vore se u zemlju? Ah. a vi ** Jedini koji će to možda razurneti. bola. ono bledo lice što podrhtava. Neka sve njih đavo nosi. da čoveka jeza obuzme — ništa oni ne vide. on ne želi sreću i sitost drugih. nad svime je kao mesec visio njen stravični osmejak. sa smehom i bez groze jeo pečene ribe sa tanjira. cveću koje vene. No munja se začas ugasila. pa je zatim razmišljao i mozgao o tome šta li je sad ustvari postalo od toga Viktora. pun plašljivog dubokog poštovanja prema majstoru Niklausu! Da li je nešto od toga ostalo u životu? Ništa više nego od dugačke razbojničke prilike jadnog Viktora. n e. viču. bilo je podne. verovatno su ostale kosti i možda koja pregršt kose. i on sačeka dok ne ču kako Niklaus unutra ostavlja posao i pere ruke. neizvesnosti svekolikog postojanja. kako se osmehuje na umetnost. ka zurenju u provaliju. danas. kome je onda zario nož među rebra i koga je ostavio da obliven krvlju leži na jelo­ vom granju. koje je sačuvao njegov ubica. Dok je razmišljao o tome. sutra ili prekosutra. i svet će opet biti dobar i prekrasan. on se i sam često i pre­ često nalazio u njihovoj sredini. svi se osećaju kako valja i vanredno su zadovoljni sobom i svetom. Ponekad bi se tako. bilo podjednako vredno. dok se beznadežno predavao gledanju besmislenosti i stravičnosti.U takvom sam stanju da moram govoriti s nekim čovekom. Ah. pa je osećao da ga nešto vuče u samoću i u razmišljanje. želja da otpeva kakvu lepu pesmu ili da crta. dok ne dođe užas zbog ljudskog tupog krmačkog životarenja i zijanja i neviđenja. nešto sasušeno i lišeno radosti. b e sumnje je sve umrlo i ugaslo. Sve dok ne dođe ono drugo. građana. postoji još bilo šta od ovog ljudskog života. želeo bih aa vam kažem nešto što vam mogu reći možda upravo sada i nikad lse . — šta li je od njega ostalo? Da li. često namah kao nekom čarolijom. da li je sve istrulelo. čežnje koja guši. ponovo vraćala detinjasta pomirenost sa životom. na šuštavo jesenje lišće. Onda uđe k njemu. majstore. može i sad dok perete r u k e i oblačite kaput. sa mučnim stezanjem srca misli na putujućeg đaka Viktora. ona krupna zrela miholjska usta. dok je sa sažaljenjem posmatrao ribe a s gađenjem ljude na tržnici. nadneseno nad provalijom života. pramajku.

anđela i demona. kada je to bilo. Činilo mu se. za nekoliko dana. moram još kudikamo više iskusiti i doživeti. ali danas još ne mogu. Nije li onda s Nar­ cisom jednom govorio o tome? Ah.mu mogu služiti na čast. Tamo je olišao. ona govore savršeno jasno. Majstor mu je želeo dobra. nemaju oblika. Hteo bih i ja da jedinom napravim nešto onako lepo. a ti dotle provodi vreme kako hoćeš. slutio kraljevske krune i svetla ženska ramena. voda u čijem kristalu kao vazda budne mogućnosti borave oblici svih ljudi. one nemaju obrise. jer su iz kuća ribar­ skog predgrađa tu bacali svakojako smeće u reku. tako i zaneti profil nekog čoveka. 3 seo na obalski zid i zagledao. činilo mi se najvišim ciljem na zemlji da postanem ravan njemu. sve stvarne. postoji jedan. Da sad ostavimo to. ove senke i slutnje. pa se sad okrenuo i pogle­ dao Zlatoustog. koji ću jednom morati da načinim. Napravio sam sada jedan kip. »Kazao si šta imaš«. Sećao se kako su mu nekada u Marijabronu latinska i grčka slova bila povod za slična sanjarenja o obli­ cima. ali šta ću. ovo zlatno problistavanje pod vodom. pokri­ vene su koprenom i nose bezbroj značenja. najlepši kip koji poznajem. poznajem tu prazninu. a možda i nikad neću moći. ta igra senki može za časak biti bogata prizo­ rima. Lice mu je bilo strogo. zbivanjima i zgodama koliko i sav Vergilije. ona su oblik od po­ v i k a do kraja. da čuje n Jegov mirni pametni glas. iako ima mnogo posla. i da zarađujem novac i da postanem onakav kakve su sve zanatlije. to ne želim. gledao kako na dnu treperi bezoblično svetlucanje. ali šta mu je mogao pomoći? Znao je jedno mesto kraj obale gde voda nije bila duboka. pre koliko stotina godina? Ah. Ja mislim drukčije no ti. ali razumem i tebe i ono što hoćeš da kažeš. magičnog prediva istkani su noćni snovi: ništavnost koja u sebi sadrži sve slike sveta. se u vodu. a ipak puna najblaženijih obe­ ćanja. može ponekad nagovestiti nešto beskrajno lepo ili nečuveno tužno. ali ne ljutito. moguće je samo ih slutiti kao neku daleku lepu mogućnost. nešto što tako duboko potresa srce kao što je vaša Bogorodica — ali da postanem takav kakav ste vi i da živim kao što vi živite. videlo bi se kako tu i tamo nešto zasvetli prigušenim zlatnim sjajem i pri­ mamljivo se presijava. ja sam mnogo stariji od tebe. Narcis! Rado bi dao svoja dva zlatna dukata samo da ga Vl di. Želim da patim od gladi i žeđi i da zaboravim i otresem se svega što sam ovde kod vas proživeo i naučio. to ne želim«. ali je uvek bilo čarobno lepo i primamljivo to kratko prigušeno prosijavanje potonulog zlatnog blaga sa vlažnog crnog dna. Bolje reći. tebi je potrebna sloboda. Zlatousti dragi. svak voda ga je privlačila. Nema drugog kipa koji bih mogao načiniti. možda neka stara rbina od tanjira. Tog čoveka sam voleo i poštovao. gledan iskosa otpozadi. Ja ne gledam na tebe kao na pomoćnika. Jovana. neke stvari što se nisu mogle razaznati. Govorićemo o tvojoj budućnosti. ili neki bačeni iskrivljeni srp. kako je u njima gledao čuda preobraženja. Vidiš. nego želim da živim i da putujem. kad su one upravo suprotne onoj lepoti koju bi umetnik mogao da stvori. sa uimetničkim delima je upravo obrnuto. Majstor bese oprao i obrisao ruke. ne sada. Za nekoliko dana pozvaću te. i da živim zanatliskim životom u radionici. Jer dok je lep °ta onih neizrecivih stvari bez ikakva obličja i sastoji se samo od tajne. on je takav kakav je. Ništa nije neumoljivije 122 123 . Proći će ona. zašto pružaju blaženstvo. ili za deset godina ili kasnije. da s njim porazgovara jedan sat. jedan daleki sveti lik. da ga drži za ruku. Opet se udubio u tu igru. Da bih ga mogao načiniti. i štošta sam iskusio. istinite slike duše su kao ova mala vodena tajna. majstore. veruj mi«. »i ja sam te saslušao. neka beznačajnost. zaneto je zurio u reku što je proticala. a tekla je nad dnom punim starudije i otpadaka. Kao što bi iz polumraka zelene rečne dubine za uzdrhtao trenutak sevnulo nešto neizrecivo zlatno ili srebrno. i da rezfoarim propovedaonice. Zlatousti ode nezadovoljan. Ali dotle. reče on. da osećam leto i zimu. a katkad je to možda bila i neka riba u mulju. životinja. I zašto li su ove stvari tako lepe. A kad se odavde kroz žuborava kristalna vlakanca vode pogleda dole put tamnog dna što se nejasno nazire. i da lakujem kipove. ne. neki gojazni manić ili neka crvenperka što se tamo dole okreće pa joj se za trenutak zrak svetlosti odbleskuje od svetlog trbušnog peraja i od krljušti — nikad se nije moglo tačno videti šta je to ustvari. Zeleo bih o mnogo čemu da razgovaram s tobom. da gledam svet i da kušam njegovu lepotu i njegovu stravu. Vodu je mnogo voleo. Možda ga mogu stvoriti za tri-četiri godine. ne želim da se bavim zanatom. ili pak: kad noću pod kolima visi fenjer i baca na zidove ogromne senke paoka koji se vrte. Od istog tog nestvarnog. imam raznorazne pla­ nove. ili neki svetao gladak kamen ili gleđosana opeka. Govorim majstoru koji je izradio Bogorodicu u onom manastiru. sve istinske tajne. ne postoji nijedan koji me traži i koji me nagoni da ga stvorim. A dotle se strpi! Ja dobro znam kako je to k a d se završi neko delo koje je čoveku ležalo na srcu. i nisam ga mogao stvoriti onako savršenog kao što je vaša Bogorodica. Ne očekujem te U radionici. sve ove nestvarne i vilinske pojave — zašto 1 su tako neizrecivo lepe. i koji ima dva pomoćnika i lepu i bogatu kuiću.

neprestano me je susretala.položaj. komad po četiri talira. delo njegovih ruku. inače ne­ spojive. Nagnuvši se preko zida. oblikovan kip. pretstavim i nateram da progovori. dužan da joj poveri svoju sudbinu. držao luč nad po­ steljom seljanke koja se porađala: onda je taj lik počeo da živi u meni. k a d bi ona bila samo igra mojih misli ili častoljubiva umetnička želja. u dlaku tačno nacrta donju usnu ili očne kapke na Niklausovom kipu Marije. do novca i ustaljenog života. čemu sam na tragu. s one strane reke. On. on je u svakom slučaju bio dužan da ide za njom. da ih stavi u džep i da ih pojede van grada. nego su mu uprkos izvesnoj lepoti dosadna i gotovo mrska. zlato u oku nekog šarana i mala tanana srebrna vlakanca na ivici nekog laptirovog krila beskrajno su lepši. Zlatousti ga spazi i zamoli ga za komadić hleba. ka raznim bogatim oltarima i propovedaonicama. Ali jedna stvar mu je tokom tog misaonog vežbanja ipak postala jasna. krasniji od čitave dvorane prepune takvih umetničkih dela. nego je u tome što su najveće suprotnosti na svetu. u zimsku noć. jednu za drugom. a s vremena na vreme bi prekinuo pesmu i zagrizao u veliko parče bela hleba koje je nosio u ruci. Često je dalek i izgubljen. naime. nalazi se u njemu kao koštica u trešnji. i njena se tajna ne sastoji. To vodi do slave i imena. ljupkosti ili snazi. stao je polako bacati loptice hleba u vodu.jasno i određeno od neke nacrtane ili u drvetu urezane linije glave ilf usta. nauman da zatraži nešto namirnica. gledao je kako svetla loptica tone u m u t n u vodu i gledao je kako se oko nje jate i tiskaju hitre riblje glave. osećati kako ona privlači i doziva. Jasno je sad osećao svoj trenutni . mije mu dužnost bila da kreće za umetnošću. i to zadugo. Ali jedno je znao: ići za majkom. kao što je i danas. koja je bila sluškinja u kući nekog mesara i koju je on zvao »gospo­ daricom kobasica i šunki«. nego video! Ona živi u meni. Možda će jednom od majke nastati svima vidljiv. možda se tamo krije smisao njegovog života. jer im je nedostajalo ono glavno: tajna. svetim Sebastijanima i ljupko nakovrdžanim glavicama anđela. On bi bio kadar da tačno. ako mi jednom bude mogućno. a i sam je učestvovao u izradi nekih među njima. zlatno probleskivanje svete tajne. crkve i palate bile su pune takvih nesrećnih umetničkih dela. Tek. ništa manje no onda prilikom rastanka sa Narcisom i ma­ nastirom. možda će ona zauvek ostati san. strepnju pred odlukom. To je ono što je zajedničko i snu i najvišem umetničkom delu: tajna. pomalo grubom licu poja­ vio osmeh. već jedino za pozivom majke. grubosti ili krhkosti. jer ja je nisam izmislio. Radionice. Prvi put sam je naslutio kad sam u onom selu. potpuno se preobrazio u ovaj novi lik. Nalazio se. dobrota i okrutnost. kako će se uskoro pojaviti na sporednim vratima. primamljivanje. Možda. — to je dobro. ona je bila njegova zvezda. kao kod drugih figura. življi. Kad se Katarina Pojavila na prozoru i k a d joj se na čvrstom. u naročitoj punoći ili mršavosti. ali ona nije boginja i nije cilj. nešto ga iznenada natera da se seti kako je u ranijim prilikama isto ovako sta­ jao ovde i čekao. u ovoj ili onoj poje­ dinosti.. i do sušenja i kržljanja onih unutarnjih čula kojima je tajna jedino dostupna. Lik moje sopstvene majke. Unietnost je letpa. ali iznenada zatreperi i pojavi se. postalo mu je jasno zašto mu se tolika besprekonna i dobro načinjena umetnička dela nimalo ne sviđaju. Šta bi vredelo da svoje prste načini još spretnijima? Po maj­ storu Niklausu se moglo videti kuda to vodi. Ali pramajka nije puka misao. kako loptica za lopticom tone i nestaje. Posmatrao je. Uobičajenim zviždukom pozvao ju je na ku­ hinjski prozor. bar za njega nije. Da sam ja izmislio tu fi­ guru. što se rasplinjava. To je prilika velike roditeljke. čija je crvena masna zemlja tako snažno blistala pod sočnim vinovim lišćem. duboko zadovoljan. sve je postalo jasno. u ovom liku sklopile mir i borave jedna uz drugu: rađanje i smrt. sa dva prsta iščupa nešto sredine i napravi od nje malene lopte. Nije mu bilo jasno kako je moguće da ono što je najodređenije i najoblikovanije deluje na dušu sasvim slično kao i ono najneuhvatljivije i najbezobličnije. na jednom važnom putu: na putu ka majci. život i uništenje. tu nije bilo ničeg neodre­ đenog. mogao bih uvideti njen nedostatak i zaboraviti je. Možda se tamo nalazi cilj. to je život. i gde su u proleće cvetali mali plavi zumbuli. ničeg što obmanjuje. nekada najdraži za mene. dok je najzad neka ne proguta. kako će on to uzeti i pri tom J e malo pomilovati i priviti uza se. s nešto pastrme ili suvih kobasica u ruci. koji tako nežno mirišu na voće. Možda on nikada neće moći da oblikuje njen lik. on to nije znao. Ona su tako teško razočaravala zato što su budila žudnju za najvišim a ipak je nisu tolila. slutnja. kad je već ispružio ruku da joj da uobičajeni znak. A sad je odluka bila već nadomak ruke. kao što je i očekivala — i najednom 124 125 . pramajke. Zlatousti je zaneto razmišljao o tome. ono što sam nekoliko puta video kako je zasjalo i što bih želeo da kao umetnik. onda za nju ne bi bilo šteta. putovati k njoj. Neki dečak je pevajući silazio niz ulicu pored obale. To vodi ka izradi lepuškastih skupocenih igračaka. Potoni je osetio glad i potražio jednu svoju draganu. na jednom od brežuljaka Pod vinogradima. Ali danas je izgleda bio dan odluka i uviđanja. Dalje je Zlatousti razmišljao: tajna je ono što ja volim. I on jasno i s puno dosade vide u isti mah sve što će se dogoditi u sledećirn trenucima: kako će ona shvatiti njegov znak i kako će se povući.

. On je zapravo očekivao da će ga Niklaus malo izgrditi što dane provodi u neradu i skitnji. Biće teško sa ovim Zlatoustim. Smišljao je da za Zlatoustog izgradi i proširi dvorišnu radionicu i da mu ustupi sobu u potkrovlju. Brzo sve precvetava. i da će mu onda predložiti da ostane kod njega kao kalfa. ovaj će mladi čovek onda ubrzo postati njegov zet. dodade on nakon svog izlaganja. Ni tu nije bilo smetnji. »Ti si me shvatio«. rešen da se tu nikad više ne pojavi. promisli neko vreme. Bio je lep i imao je smisla dok je majstor bio uzor i Lizbeta princeza. O putovanje. jer. e bi nikad bio kadar da načini kip kao što je kip Jovana. da prima kobasicu. neočekivanog za Zlatoustog. Ako se taj momak ustali i ako. onda ona pristaje na njega. i da mu ponudi učešće u dobiti. nešto mehaničko i lišeno tajne. a on se već okrenuo i nestao iz sokaka. Zlatousti sa čuđenjem i nelagodnošću . o pustaro pod mesečinom i oprezno praćeni životinjski tragu po sivoj i vlažnoj travi u praskozorje! Ovde u gradu. zaneto se igrala berući cvet za cvetom. Pri- voleo je esnaf da Zlatoustom izda majstorsko pismo i kovao je plan da ga trajno veže za sebe. Bilo mu je dosta toga. nešto što je njega nedostojno. sanjalački je sedela na ivici sveta. pa i u pogledu Lizbete. I jednog dana majstor posla po Zlatoustog. da se s njim dogovara o svim većim porudžbinama. sa tužnim i groznim ljubavnim osmehom. neka suva šljiva ili stara korica hleba prijali su slađe no ovde u blagostanju čitav esnafski ručak. Tih dana. Ali ni najbolji pomoćnik koga je Niklaus ikad imao. prastara i večito mlada. nemam ništa protiv«. dok je Zlatousti gledao kako iza njega bledi jedan precvetali deo života. zbog kojih se svakoga dana kolje toliko svinja i teladi i toliko lepih nesrećnih riba izvlači iz reke! Pa i on sam — koliko li se i sam razmazio i pokvario. I gle. Sad je tome došao kraj. pljuje on na to. ne otsluživši čak ni propisan šegrtski rok. već je previše često bio ovde. da ih izvodi za­ jedno s njim. Sreća ti je u džepu. i ništa ne preostaje sem kostiju i praha. niti savio toplo gnezdašce. mislio sam da ću ti prirediti veliku radosti "^ l dobro. kod okućenih ljudi. m °j predlog ti je došao neočekivano. Lizbeta nije bila protiv. da u njenom ljubaznom osmejku vidi nešto što je odveć često viđao. već pomalo zgrčena i razočarana lica kad njegova laskaPonuda ne bi smesta radosno i ponizno primljena. Služavka je još stajala i gledala. lepo odelo. brzo se iscrpe svako uživanje. Pa ipak. posle čega Niklaus ispovrte svoj veliki plan i ponudu. Pa ako majstor Niklaus i zanat sve dosad i nisu uspeli da potpuno ukrote ovog Ciganina. mirisni dašak je iščileo. da oseća kako se devojčine snažne grudi tiskaju uz njega i da ih kao za uzdarje malo prištine. a ne kao potčinjenog. To je možda suviše smelo. Opet ju je video na dva-tri trena: džinovskog rasta. možda želiš da prvo razmisliš 0 tome. opet je sedeo u lepoj. i to kao saradnika. Rastužilo ga je i zbunilo što je prinuđen da tako sedi pred ovim čovekom. va 126 127 . Voli li on nju još. Ovaj život ovde izgubio je smisao. ponovo ga pozva na ručak. koji se odonda više nije pojavljivao. bio je podnošljiv dok je radio na svome Jovanu. odjednom. na zavejanom polju. Nije odmah smislio šta da odgovori. ali morao je da se odvaži na to. to je kost bez srži. opet se kucao sa majstorom i majstorovom ćerkom. i dok je tužno opijen rastajanjem tumarao pri­ snim predelom. to mu danas najednom nije više bilo moguće. Tako je sve lepo bilo udešeno i ptičici je mamac bio lepo okačen iza zamke. Nek drugi neko miluje te grudi! Nek drugi neko jede one ukusne kobasice! Uopšte. koliki probirači ovi tusti građani. očet­ kan i očešljan. na licu mu se zamrznu osmeh. sve dok se ova ne udalji. donekle odveć svečanoj sobi. čak i ljubav. život za životom. a i da mu za njegov prijem u esnaf pokloni novo.mu se učini beskrajno glupo i ružno da opet pokreće čitav ovaj m e ­ hanički tok često doživljenih postupaka i da u tome igra ulogu. o slobodo. »i nije potrebno da ti govorim kako valjda nijedan mlad čovek. cvetić je svanuo. kako je odvratno postao sličan ovim gojaznim građanima! Na putovanju. Žestokim talasom ga zapljusnu osećanje prolaznosti. To me pomalo boli. sve je bilo tako lako i stajalo tako malo. šta se sve u ovom sitom i zadovoljnom gradu iz dana u dan ne poždere i ne straći! Koliki su lenjivci. Tako je majstor brižno računao. pa °dgurnu od sebe pehar koji je još upola pun stajao pred njim. sa zvezdama u kosi. postane majstor. ustade i reče: »No. Iznenada mu se učinilo da u njenom dobrom grubom licu vidi izvesnu crtu beživotne navike. i lagano ih puštajući da padaju u bezdan. Majstor. da li je još ozbiljno želi? Ne. Nije dokraja opisao uobičajeni znak rukom. Lizbeti će to već sasvim poći za rukom.pogleda svoga majstora. a nije hteo da njegova čuvena radionica spadne na običnu zanatlisku radnju. koje je često znalo da ga tako duboko muči i tako duboko opija. prečesto je viđao ovaj večno isti osmejak i uzvraćao ga bez strasti što izvire iz srca. koja je posle onog ručka i očekivala tako nešto. razume se. Zlatousti«. majstor Niklaus se silno trudio da se pobrine za nje­ govu budućnost i da ovog nemirnog gosta zauvek ustali i skrasi. Što je još juče bio kadar da učini bez razmišljanja. A sad je ovako ispalo. kolike maze. dok je on n sam sve stariji i siromašniji zamislima i stvaralačkom snagom. i on opet dođe. nešto ostaje: večna majka. Oprezno je ispitao i šta misli Lizibeta. nije tako brzo n a p r e ­ dovao do majstora.

»Majstore«, reče Zlatousti, s mukom pronalazeći reći, »ne ljutite se na mene! Od svega srca vam zahvaljujem za vašu blagonaklonost, a još vige vam zahvaljujem za strpljenje s kojim ste postupali sa mnom dok sam bio učenik. Nikada neću zaboraviti koliko ste me zadužili. Ali rok za razmišljanje mi nije potreban, ja sam se odavno odlučio«. »Na šta si se odlučio?« »Doneo sam odluku još p r s no što sam se odazvao vašem pozivu i pre no što sam mogao i slutiti za vaše laskave ponude. Neću više ostati ovde, krenuću na put«. Niklaus poblede i smrknuto ga pogleda. »Majstore«, stade ga Zlatousti preklinjati, »verujte mi da ne že­ lim da vas uvredim! Rekao sam vam šta sam odlučio. Tu se više ništa ne može izmeniti. Moram da idem, moram na put, moram u slobodu. Dopustite da vam još jednom od sveg srca zahvalim, i dopustite da se prijateljski rastanemo«. Pa mu pruži ruku, osećajući da će zaplakati. Niklaus ne prihvati njegovu ruku; lice mu je pobelelo i počeo je sve brže da hoda goredole po sobi, a koraci su mu tutnjili od besa. Nikada ga Zlatousti nije takvog video. Onda se majstor najednom zaustavi, sa strahovitim naporom se savlada i procedi kroza zube, ne pogledavši Zlatoustog: »Dobro, onda idi! Ali idi odmah! Da ne budem prinuđen da te još jednom vidim! Da ne učinim i ne kažem nešto zbog čega bih se jednom mogao kajati. Odlazi!« Zlatousti još jednom pruži ruku prema njemu. Majstor napravi izraz kao da će pljunuti na ponuđenu ruku. Tad se Zlatousti, koji je na to i sam pobledeo, okrete, tiho iziđe iz sobe, napolju stavi kapu na glavu, otšunja se niza stepenice, prelazeći rukom-preko izrezbarenih glava na štabovima, uđe u malu dvorišnu radionicu i postaja malo pred svojim Jovanom, opraštajući se, pa napusti kuću sa silnim bolom u srcu, jačim no što ga je osećao nekada kad je napuštao vitezov zamak i sirotu Lidiju. Bar se sve brzo svršilo! Bar se nisu uzalud prosipale reci! To mu je bila jedina utešna pomisao dok je prelazio preko praga i kad mu se ulica i grad iznenada ukazaše oku sa onim preobraženim, tuđim likom koji uobičajene stvari dobijaju kad se naše srce rastane s njima. Osvrnuo se i pogledao kućnu kapiju — bila je to sad kapija jedne tuđe, za njega zatvorene kuće. Prispevši u svoj sobičak, Zlatousti stade da se sprema za odlazak' Istina, nije bilo bogzna šta da se sprema; jedini mu je posao bio da se oprosti. Na zidu je visila slika koju je sam naslikao, jedna nežna

jladona, a visile su i ležale unaokolo i druge stvari koje su njemu p r i ­ padale: praznični šešir, par cipela za igranke, smotuljak crteža, jedna mala lauta, izvestan broj figurica koje je izvajao od ilovače, nekoliko poklona od ljubavnica: venac od veštačkog cveća, čaša crvena kao rubin, stari stvrdnuti lecederski kolač u obliku srca i slične drangulije, čije je svako parče imalo svoj značaj i svoju povest i bilo mu drago, a što je sad sve bilo dosadna starudija jer ništa od toga nije mogao poneti. Bar je nešto učinio: sa svojim gazdom trampio je rubinsku čašu za jedan jak i valjan lovački nož, koji je naoštrio na tocilu u dvorištu, izmrvio je kolač i nahranio njime kokoške u susednoj avliji, sliku Mađone poklonio je svojoj gazdarici, i za to dobio ko­ risno uzdarje — jedan stari putnički telećak i dosta hrane za put. U telećak je strpao nekoliko svojih košulja i nekoliko manjih crteža, omotanih oko parčeta drške od metle, i namirnice. Ostale tričarije mo­ rao je da ostavi. U gradu je bilo nekoliko žena od kojih bi bio red da se oprosti; kod jedne je još koliko sinoć spavao, ne rekavši joj šta je naumio. Da, tako se čoveku, kad hoće da otputuje, kace za noge razne stvari. Samo, to se ne srne ozbiljno uzeti. Nije nikom rekao zbogom, jedino svojim domaćinima. To je učinio uveče, da bi u cik zore mogao da krene. Uprkos tome, ujutru je neko ustao i, baš kad je on hteo da tiho napusti kuću, pozvao ga da uđe u kujnu i popije mleko. Bila je to kći njegovih domaćina, devojčica od petnaest godina, tiho i bolešljivo stvo­ renje lepih očiju, ali sa manom u kuku, zbog čega je ćopala. Zvala se Marija. Neispavana lica, bleda, ali brižljivo odevena i očešljana, po­ služila ga je u kujni toplim mlekom i hlebom i izgledala je veoma oža­ lošćena što on odlazi. On joj zahvali i za rastanak je sažaljivo poljubi u tanka usta. Ona pobožno, sklopljenih očiju, primi njegov poljubac.

XIII U prvo vreme svog novog putovanja, u prvoj požudnoj vrtoglai od ponovo stečene slobode, Zlatousti je bio prinuđen da iznova uči kako se živi bezavičajnim i bezvremenim životom lutalice. Nepotčinjeni n Uednom čoveku, zavisni samo od vremena i godišnjih doba, bez cilja Pre d sobom, bez krova nad glavom, bez ikakva imetka i izloženi svakoj ^ d i slučaja, ljudi bez zavičaja žive detinjastim i hrabrim, siromaškim 1 l a ž n i m životom. Oni su sinovi Adama, prognanika iz raja, i braća 811 životinja, čistih i nevinih. Iz ruke neba oni redom, čas za časom,
Vlc

128

German Hese

i nn

uzimaju ono što im se daje: sunce, kišu, maglu, sneg, toplotu i hlad­ noću, blagostanje i nevolju; za njih ne postoji vreme, ne postoji istorija, ne postoji stremljenje niti onaj neobični idol razvitka i napretka, u koji vlasnici kuća tako očajnički veruju. Lutalica može biti nežan ili surov, umešan ili budalast, hrabar ili bojažljiv, ali vazda je on u srcu dete, vazda živi kao u prvi dan, pre početka vascele svetske po­ vesti, vazda će nekoliko jednostavnih nagona i potreba voditi njegov život. On može biti pametan ili glup; može duboko u duši biti svestan koliko je trošan i prolazan sav život i koliko sirotinjski i bojažljivo sve živo pronosi malčice svoje tople krvi kroz led svetskih prostran­ stava, ili može samo detinjasto i požudno slušati zapovesti svog jadnog trbuha — ali uvek će on biti protivnik i smrtni neprijatelj imućnog i okućenog, koji ga mrzi, prezire i boji ga se, jer ne želi da se potseća na sve to: na letimičnost svakog postojanja, na stalno venjenje sveg života, na neumoljivu ledenu smrt, koja svud oko nas ispunjava svemir. Detinjastost lutalačkog života, njegovo poreklo od majke, njegovo odvraćanje od zakona i duha, njegova napuštenost i potajna neprestana blizina smrti, sve je to odavno već snažno obuzelo Zlatoustovu dužu i utisnulo joj svoj žig. Što su ipak u njemu boravili duh i volja, što je ipak bio umetnik, to mu je činilo život bogatim i teškim. Ta svaki život tek od rascepa i protivrečja postaje bogat i cvetan. Šta bi zna­ čili razum i trezvenost bez saznanja o opijenosti, šta bi značila naslada čula kad se iza nje ne bi nalazila smrt, i šta bi značila ljubav bez večitog smrtnog neprijateljstva polova? Leto i jesen minuse, Zlatousti se s mukom probijao kroz oskudne mesece, opijeno je išao kroz slatko mirisavo proleće, godišnja doba su tako žurno promicala, tako brzo se nanovo spuštalo visoko letnje sunce. Prolazila je godina za godinom, i izgledalo je da je Zlatousti zaboravio da na zemlji postoji išta drugo sem gladi i ljubavi i ovog tihog stra­ vičnog hitanja godišnjih doba; izgledalo je da je on potpuno potonuo u materinski, nagonski, praiskonski svet. Ali u svakom snu i pri sva­ kom zamišljenom počinku, pogleda uprtog ka cvetnim ili uvelim doli­ nama, bio je obuzet gledanjem, bio je umetnik, patio je od bolne čežnje da to milo i besmisleno proticanje života ukroti duhom i preobrati u smisao. Jednom je — a od one krvave pustolovine sa Viktorom putovao je isključivo sam — sreo jednog druga, koji mu se neprimetno priklju­ čio i koga se dugo nije mogao otarasiti. Ali ovaj nije bio od Viktorova soja, nego je bio hodočasnik u Rim, još mlad čovek u mantiji i sa hadžiskim klobukom na glavi, a zvao se Robert i poticao sa Bodenskol jezera. Ovaj čovek, zanatliski sin i neko vreme vaspitavan u školi kod

Jcaluđera Svetoga Gala, još kao dečak uvrteo je sebi u glavu hodočašće Rim, stalno se predavao ovoj omiljenoj misli i iskoristio prvu priliku u da je ostvari. A ta prilika bila je smrt njegovog oca, u čijoj je radio­ nici on radio kao stolar. Tek što starca sahraniše, Robert saopšti svojoj majci i sestri da ga ništa ne može sprečiti da smesta krene na hodočašće u Rim, kako bi utolio svoju čežnju i iskajao svoje i očeve grehe. Uzalud su one dve žene kukale, uzalud ga grdile, on ostade tvrdoglav i mesto da brine o njima dvema, krenu na put, bez majčinog blagoslova i uz ljutite sestrine grdnje. Gonila ga je pre svega strast za putovanjem, a njoj se pridružila izvesna površna pobožnost, to jest izvesna sklonost ka boravku u blizini crkvenih mesta i duhovnih obreda, uživanje u službi božjoj, u krštenju, pogrebima, misama, tamjanu i plamenu sveca. Znao je nešto malo latinski, ali njegova detinjasta duša nije težila za učenošću, nego za sanjarenjem i tihom zanesenošću u senci crkvenih svo­ dova. Kao dečak je strasno bio predan bogosluženju kao crkvenjakov pomoćnik. Zlatousti ga nije shvatao naročito ozbiljno a ipak ga je rado trpeo, jer u nagonskoj predanosti putovanju i tuđini osećao se pomalo srodan s njim. Robert je, dakle, onda zadovoljno krenuo i zaista stigao čak do Rima, koristio se gostoprimstvom bezbrojnih manastira i paro­ hija, nagledao se planina i juga, u Rimu se među svim onim crkvama i pobožnim priredbama divno osećao, otslušao je stotine misa i molio se na najčuvenijim i najsvetijim mestima, naprimao se pričešća i n a uđisao' tamjana više no što je bilo potrebno za njegove neznatne mla­ dalačke grehove i za grehove njegova oca. Zadržao se godinu i nešto više dana, a kad se najzad vratio i ponovo stupio u očevu kućicu, nisu ga dočekali kao izgubljenog sina, nego je sestra u međuvremenu pre­ uzela domaće dužnosti i prava, najmila jednog valjanog stolarskog kalfu, a potom se i udala za njega, i tako savršeno upravljala kućom i radionicom da je povratnik posle kratkog boravka uvideo da je izli­ šan, i nifco ga nije ni savetovao da ostane kad je ubrzo opet pomenuo odlazak i putovanje. Njemu to nije teško palo, primio je od majke ne­ koliko ušteđenih groševa, opet je navukao hadžiske haljine i krenuo n a novo hodočašće, bez cilja, pravo kroz carstvo, kao polusveštena skitnica. Niz mantiju su mu zveckale posvećene brojanice i spomennovčići iz poznatih mesta hodočašća. Tako je naišao na Zlatoustog, pešačio pored njega jedan dan, ^enjujući s njim lutalačka iskustva, izgubio se u prvoj varošici, tu tamo ga opet sretao, i najzad sasvim ostao uz njega, kao podnošljiv uslužan saputnik. Zlatousti mu se veoma sviđao, sitnim uslugama se 'udio da stekne njegovu naklonost, divio se njegovom znanju, njegovoj rn elosti i duhu, i voleo je njegovo zdravlje, snagu i iskrenost. Svikli
9*

130

131

su jedan na drugog, jer i Zlatousti je bio trpeljiv. Samo jedno nije trpeo: kad bi ga spopala njegova tuga ili zamišljenost, tvrdoglavo je ćutao i gledao mimo svog druga kao da ovaj i ne postoji, i tad se nije smelo ni brbljati, ni pitati ni tešiti, nego ga je čovek morao ostaviti na miru i pustiti da ćuti. To je Robert brzo naučio. Otkako je primetio da Zlatousti zna napamet svu silu latinskih stihova i pesama, otkako ga je pred portalom jedne katedrale čuo kako objašnjava kamene ki­ pove, otkako ga je video da po jednom golom zidu, kraj koga su se od­ marali, hitrim i krupnim potezima crvene krede crta likove u prirodnoj veličini, on je svoga druga počeo smatrati za božjeg ljubimca i bez­ malo za čarobnjaka. Da je on i miljenik žena i da je mnoge osvojio jednim jedinim pogledom i osmehom, to je Robert takođe video; ovo mu se manje sviđalo, ali i tome se ipak morao diviti. Njihovo putovanje se jedanput prekide na neočekivan način. Jednog dana, kad dođoše u blizinu nekog sela, dočeka ih omanja go­ mila seljaka, naoružanih batinama, vrljikama i mlatilima, i njihov vođa im izdaleka doviknu da se smesta okrenu i izgube, da se tornjaju dođavola i da se nikad više ne pojavljuju, inače će ih ubiti. Tek što je Zlatousti zastao, želeći da sazna šta se to desilo, kad ga već pogodi ka­ menica posred grudi. Robert, za kojim se osvrnuo, bese odmaglio kao sumanut. Seljaci preteći počeše da se približuju, i Zlatoustom ne ostade ništa drugo no da nešto sporije požuri za svojim pobeglim drugom. Robert ga je drhteći čekao pod jednim raspećem koje je stajalo nasred polja. »Junački si trčao«, nasmeja se Zlatousti. »Nego šta li su ti štrokavci uvrteli u svoje tvrde glavurde? Da nije rat? Stavljaju naoružanu stražu pred svoje gnezdo i neće nikog da puste unutra! Baš me zanima šta li se krije iza toga«. Ni jedan ni drugi nisu imali pojma o tome. Tek sutradan ujutru na jednom usamljenom majuru stekoše izvesna iskustva i počeše da odgonetaju tajnu. Ovaj majur, koji se sastojao od kolibe, staje i ambara, okružen zelenom okućnicom po kojoj su rasli visoka trava i mnoge voćke, ležao je neobično miran i usnuo: nisu se čuli ljudski glasovi, ni koraci, ni dečja vika, ni klepanje kose; u dvorištu je sred trave sta­ jala jedna krava i mukala, i videlo se da je bilo vreme da je neko po­ muze. Oni dođoše pred kuću, zakucaše na vrata, ne dobiše odgovor; odoše do staje, a ona je bila otvorena i prazna; odoše do ambara, na čijem se slamnom krovu prelivala pod suncem svetlozelena mahovina, pa ni tu ne nađoše žive duše. Vratiše se do kuće, začuđeni i potišten' zbog opustelosti ove naseobine, još jednom zalupaše pesnicama u vrata. ali odgovora opet nije bilo.. Zlatousti pokuša da otvori vrata i na svoje

čuđenje vide da nisu zaključana, gurnu ih u n u t r a i uđe u mračnu sobu. »pomozi bog«, uzviknu on, »ima li koga u kući?« — ali sve ostade mirno. Robert ostade pred vratima. Zlatousti radoznalo pođe dalje. U kolibi je vazduh bio loš, osećao se neobičan i otužan zadah. Na ognji­ štu je bilo puno pepela, on dunu i na dnu zatinjaše žiške po ugljenisanim panjevima. I on tad kroz polumrak vide kako neko sedi iza ognjišta; neko je tamo sedeo na stolici i spavao, izgleda neka stara žena. Ništa mu nije vredelo da viče, kuća kao da je bila začarana. On ljubazno potapša zaspalu ženu po ramenu, ali ona se ne pomače, i on tek tad primeti da ona sedi usred paukove mreže, čije su niti delom bile pričvršćene za njenu kosu i kolena. »Mrtva je«, pomisli on lako je naježivši, pa da bi se uverio, priđe ognjištu, poče da džara i duva dok nije buknuo plamen na kome je mogao da zapali jedan poduži iver. Njime je osvetlio lice žene na stolici. Pod sedom kosom video je modro-crnkasto lice lesa, jedno oko je zurilo otvoreno i caklilo se pra­ zno i olovno. Žena je umrla tu, sedeći na stolici. No, sad joj više ne može pomoći. Sa zapaljenim iverom u ruci Zlatousti produži da cunja i u istoj odaji, na pragu od vrata koja su vodila u zadnji sobičak, pronađe još jedan leš, nekog dečaka od svojih osam ili devet godina, sa natečenim, izobličenim licem, odevenog samo u košulju. Ležao je potrbuške na pragu načinjenom od grede, a obe šake je čvrsto i jarosno stisnuo u pesnice. Ovo je drugi, pomisli Zlatousti; kao u nekom ružnom snu po­ šao je dalje, u zadnju sobu, čiji su prozorski kapci stajali otvoreni pa je dnevna svetlost sve jarko obasjavala. On pažljivo ugasi svoju svetiljku i izgazi varnice na podu. U zadnjoj sobi nalazile su se t r i postelje. Prva je bila prazna, ispod grubog sivog čaršava virila je slama. U drugoj je opet neko le­ žao, neki bradati muškarac, ukočeno je ležao na leđima, zavaljene glave i isturene vilice i brade; to je svakako bio domaćin. Njegovo upalo lice se bledunjavo presijavalo pod novom i neobičnom bojom smrti, jedna ruka mu je visila do poda, a tamo je preturen i prazan l e ­ žao glinen krčag, i tle još nije bilo upilo prosutu vodu koja se stekla u jedno ulegnuće gde se još videla malena bara. A u drugoj postelji, sa­ svim uvijena i zatrpana čaršavom i ponjavama, ležala je neka snažna, krupna žena, lica zarivena u postelju, gruba kosa boje slame prelivala J°j se pod dnevnom svetlošću. Pored nje i spletena s njom, kao da ju Je zarobio i udavio izgužvani čaršav, ležala je jedna poluodrasla devojka, ona slameno-plave kose, sa sivkasto-modrim pegama po mrtvačkom licu.

132

133

Ali da te Pustim da bežiš. Sa potiljka i kose majke. reče Zlatousti ljubazno-podrugljivim tonom. sa celim svojim detinjskim ponašanjem. možeš videti i mnogo neobičniji prizor. neobično je videti neku mrtvu staricu da tako sedi na stolici. ali njegov položaj na pragu i njegove čvrsto stegnute deeje pesnice odavali su mnogo: nemoćnu patnju. Najzad mu dosadi Robertovo vikanje pred napolje. »ti si pametniji no što bi čovek rekao. nestrpljiv i bo­ jažljiv. ali odveć brzo si se vratio. Roberte. osmotrio im je glave. 134 135 . za­ jedno i obojica ćemo zajedno ili crći ili pobeći od ove proklete kuge. sasvim se predao gledanju mrtvaca. Zlatousti! A ti si se toliko zadržao unutra. gušim se od tuge kad pomislim tako nešto. Ova koliba je besumnje prilično gadno izgledala. bezbrižno. to je neka čudna seljačka kuća. može pogoditi i tebe i mene. bože. prestrašenim glasom. Robert je užasnuto zurio u njega. a onda je najednom uzviknuo glasom koji se gušio: »Oh. ne mogu ostati s tobom«. u svojim sobama. tako istinito. i nigde nikog nema da ti sklopi °ci i nikoga da ti iskopa grob i baci nešto zemlje na tebe — ne. Ostaćemo. To je kuga! Tako mi jadne duše. mali Roberte. Videćemo hoćemo li se čitave kože izvući. Pazi. Zlatoustov pogled prelazio je sa jednog mrtvaca na drugog. ja sam milosrdan čovek. to je kuga. u sigurnom skrovištu i nevid­ ljivi. Na devojčinom liou. i ti negde nasred polja le gneš da umreš. a jedan mrtav dečak leži na samom pragu. Na seljakovom licu bilo je prkosa i uzdržanog bola. ali ga prijateljeva ruka uhvati za mantiju. dok se on otimao i opirao. Ta govori!« . njegovo lice nije ništa govorilo. razrogačenih očiju. zapravo sićušan i mali u poređenju sa mrtvacima. kriknu na sav glas. on je. O. još su se nalazili tra­ govi bespomoćne samrtne strave. sada shvatam i one seljake koji nas juče nisu hteli pustiti u selo. strah i strasna želja za bekstvom. pomalo uzdržani stav bio je lep. Kako je tiho u ovoj začaranoj kolibi! Kako neobično i strašno miriše! Kako je ovaj mali ljudski zavičaj. i verovatno si u pravu. svojom radoznalošću. Zlatousti. Zao mi je. već se i zadah oseća«. Po svoj prilici kuga vlada °vim krajem. bradato lice mu je okomito i uko­ čeno štrcalo u vazduhu kao lice nekog ratnika opruženog na razboj ištu. i kako to gledaš. Ovaj mirno i prkosno protegnuti. a pacovi će im pojesti prste. u kome još tinja ostatak vatre na ognjištu. Zlatousti je voleo Roberta. potpuno ispunjen i prožet smrću! Uskoro će ovim tihim prili­ kama otpasti meso sa obraza. tako nenamešteno. sve je bilo puno veličine i sudbine. nezaštićeno. Svi su mrtvi. ali moram da odem. ono poslednje i najkukavnije. Zlato­ usti je sve pažljivo posmatrao. »Zar nikog nema u kući? Oh. a i ženu koja je sedela. Zlatousti se osmehnu. to ovo petoro čini ovde kod kuće. vratima. opazi onu staricu gde sedi. No dirljiv je bio mali leš dečaka koji je potrbuške ležao preko praga. Zlatousti ga je gledao strogo. sa nemim prekorom. iako je već bilo veoma izobličeno. U posteljama leže troje. pokret usred koga su se ukočili. a ja te pustim da pobegneš. U međuvremenu Robert poče napolju da viče. Dakle. Nije odgovorio Robertu. ali muževno. Podrobno je osmotrio one što su ležali. sad mi je sve jasno. čovek koji je tako dočekao smrt besumnje nije bio ni neznatan ni bojažljiv. Sva­ kako. pođe prema ognjištu. »Ti si veliki junak. neću to ponavljati: nas dvojica se nalazimo u ^toj opasnosti. ne prilazi mi. Ima ih petoro. to ne mogu. Zlatousti je već viđao mrtvace. Roberte. pazi i dobro zapamti što ću reći. bože. Zato niko nije ni pomuzao kravu«. Žurno se vratio. nastanjen leševima. raspadanje i truljenje. »Za ime božje! Onde sedi neka mrtva žena uz ognjište. pa si možda i dirao mrtvace! Dalje od mene. pa ipak je u ovom trenutku pomi­ slio koliko je živ čovek sa svojim strahom. koja se tako duboko i divlje zarila u postelju. pa iziđe Sta je?« upita on tiho. I već se okrenu da beži. »Momčiću moj«. srce mi je odveć meko. ruke. Napred!« Robert neodlučno stupi u kolibu. sa onom osobitom mešavinom iskrenog saosećanja i hladnog opažanja kakva je svojstvena umetnicima. to ćemo saznati u prvom salašu ili selu. bespomoćno branjenje od nečuvenih bolova. pa ipak je sve to za Zlatoustog imalo duboko privlačnu snagu. i zadah na lešine je bio odvratan. i kad primeti da je mrtva. pri dnevnoj svetlosti. iza nezaključanih vrata. ti si sigurno zaražen. umro teško. Šta je to? Zašto nikoga nema kraj nje? Zašto je ne sahranjuju? O. Potom ćemo pomusti onu lepu kravu preko. činilo se. dakle. Ono što drugi ljudi čine u sanduku i u grobu. Ćela porodica leži i mrtva je. Naročito se neukrotiva kosa nikako nije htela pomiriti sa smrću. ali još nikada nije naišao na ovakav prizor neumo­ ljivog delanja smrti. ali ako pođeš još koji korak dalje. Njegov drug ga bojažljivo pogleda. »Uđi i pogledaj. i neumo­ ljivo čvrsto ga držao. prija­ telju dragi. No. bestidno. avetinjski i tužan. nešto je u tome pridobilo njegovu ljubav i prodrlo mu u dušu. i kad pomislim da si se možda zarazio tamo unutra. tako sam samcat. kuća je izumrla. Kraj same njegove glave bila je u vratima urezana rupa za mačku. čitali su se bes.. Duboko je to upijao u sebe. Zlatousti ga odmeri hladnim pogledom.

Tako je i bilo. i često je bio sasvim unezveren od straha. mnogi nesahranjeni mrtvaci su trunuli napolju ili po sobama. Došli su jednom do nekog malog grada. a kad bi na konačištu zapalili vatru. dražajši. išao je napet i natmuren kroz zemlju smrti. a mnogi su bili nagi. Putujući dalje ubrzo su svuda počeli nailaziti na Crnu smrt. jedna košulja je polako lepršala na vetru. bio je jako utvrđen. ti čini kako ti je volja. želeći da odobrovolji Zlatoustog. nema vrdanja. strahovito privučen prizorom velikog umiranja. s olovnim osmehom punim patnje i smrti. Robert nije više pokušavao da pobegne. ako i nije kuga posredi. a uze preklinjali i svoga druga da to ne učini. Ukočeno i optužujući. ne želim ništa da čujem. i obojici je tako bilo dobro. lica duboko zavu­ čenih u kapuljače. On nije osećao njegov strah. i to sva troja do vrha puna leševa. a ni njegovo gađenje. dugo je držao glavu i ruke nad dimom (to je važilo kao lekovito). Robert je živeo u nepre­ stanom strahu od zaraze. Iza jednog otvorenog Prozora video se neki pekar sred svojih taina i somuna. svuda je vla­ dalo izobilje. Kad se vratio. duboka svega tri asova. nego je usred gole ledine bila iskopana jama. svaki čas je mislio da je zaražen. kroz kapiju izađe jedan sveštekrst u ruci. ali velika kao neka dvorana. pošto je prešao nekoliko stotina koraka. igra mališana. Zlato­ usti ode sam u grad. kako sluge sa sve četiri strane plitkoga groba zapališe velike vatre i ćutke pohitaše u grad. kako sveštenik mrmljajući mahnu krstom nad njima i udalji se. makar i ne dobili kugu«. ali na bedemu uopšte nije bilo stražara. dajem ti reč. a poljima je lutala zadivi jala stoka. rek'ao: »Za trenutak sam se uplašio od tebe. »Nisam unutra video ništa sem onoga što čeka i mene i tebe i sve nas. U stajama su mukale krave. i ne pomišljajući da priđu i zatrpaju jamu. sahrani me ili po. Ali to im je prijalo samo upola. Robert se stade opirati da uđe u grad. čije je komešanje. u pamćenju mu uskrsnuše mnogi gradići i mnoge kapije kroz koje je ovako prolazio. Nekoliko slugu u neobičnim ogrtačima. s du­ šom punom goleme jeseni. Nije mu pošlo za rukom da zadrži svog prijatelja. a Zlatousti na malom otstojanju pođe za mrtvačkim kolima. kao spleteno u mrežu. A ako j a budem morao da umrem. On pogleda unutra: ležalo ih je tamo možda pedeset ili više. Dobro su živeli. za njim naiđoše troja teretna kola. Samo je. Ušao je kroz nečuvanu kapiju. i od tog trenutka je Zlatousti zapovedao a Ro­ bert slušao. kao bledo džinovsko lice s očima Meduze. obznanjivalo raznolikost ljudskog rada.Ako se ti razboliš i umreš. dvoja sa n ik. sred kojeg se brbljava melodija neke žuborave česme isticala suviše glasno i gotovo bučno. veselja. Zlatousti poa z a prstom na jedan hleb. A ovde. I sad jezik za zube. svađa žena. Zlatousti ostade. na ivici šume klali i pekli jariće i prasiće i pili vino i jabukovaču iz podruma koji su ostali bez vlasnika. pa Iju— "to ali bez vike zatvori prozorče kad stranac zagrize u hleb i ode ne Plativši. A i imao je zbog čega da preklinje. druževnosti i obavljanja dužnosti. Robert ga skoro na kolenima poče preklinjati da što pre krenu. U taj m a h začuše neko zvono. Nije mi se svidelo tvoje lice kad si izlazio iz te kuće smrti. pa se čak i u snu svud redom pipao da vidi nisu li mu na nogama. Robert se izgubi. tvoje se lice promenilo. onu strahovitu radoznalost. štrcala je tu i tamo po koja ruka ili noga u vazduhu. i pekar ga oprezno pruži kroz prozor na dugačkom loparu. koja je vladala zemljom. meni je svejedno. jer je u Zlatoustovom otsutnom pogledu video onu potonulost i ukočenost koje su mu bile već suviše poznate. u drugima su neometano mogli da idu kroz sve sokake. često mu se i rugao. onu obraćenost ka užasnome. ja ću te sahraniti. i kad je čuo kako mu koraci od­ jekuju po kaldrmi. bačenih jedni na druge. ništa nije zvučalo. reče Zlatousti oklevajući. Zlatousti ga je često grdio. niko nije vikao. No dotle. Mnogi salaši su ležali napušteni. prijatna lupa čekića po zvonkim nakovnjima. posmatrajući kako sluge motkama i čakijama počeše vući mrtvace iz kola i gurati ih na gomilu u veliku jamu. stade čekati da mu Zlatousti ostavi novac. a jedna s parom volova. tanani i grubi šumovi. Mislio sam da si navukao kugu. sve je ležalo ukočeno u Mrtvačkom ćutanju. pa se sećao kako su ga onda do­ čekivali dečja cika. niko se nije smejao. utuvi to! Bićemo potrebni jedan drugome. Ali. no tu se nije nalazilo groblje. prebledela lica. na rukama i pod pazuhom počele rasti guke. srca otežala od pesme kose koja je obarala naviljke. gadilo mu se kad bi pogledao leševe. nepomuzene ili gladne. zastali su. Ponekad mu se opet ukazivao lik večite majke. Oni su muzli i hranili krave i koze. od kapije je išao bedem u visini kuća oko celoga grada. pa ni u širom otvorenoj kapiji. Zar je ono što si video unutra bilo toliko strašno?« »Nije bilo strašno«. pod ovom praznom kapijom i na ovoj pustoj ulici. Na prozorima neke lepe kuće nalazio se čitav niz glinenih 136 137 . begni. kloparanje kola i mnogi drugi zvuči. Neka sela nisu puštala strance da uđu. noseći konjskom zapregom. nego potraži u staji kakvo vedro da najzad pomuzemo kravu«. trčalo je sa strane i teralo životinje.

posmat r a o ju je dok ona to nije osetila i pogledala naniže. naravno da sam danas zadovoljan. Bližilo se veče. kolibom. tako«. a ona zavrte glavom. i obradovala se što se on vraća. Oh. »E. sa crvenom maramom oko glave. on neće dalje Ići s njim. Poći ću s tobom. polako i slabo. Evo sad ide i peva. »Kako se zoveš?« upita je on. . dosta je. . Sad ćeš lepo poći s nama i veselićeš se što smo dobili ovako lepo društvo. dakle. Njihova pesma je zvučala po taktu koraka. a zatim devojka malo-pomalo poče da govori koliko se raduje što opet vidi nebo i drveće i livade i kako nema reci da opiše kako je grozno bilo unutra u kužnom gradu. Od dvojice lekara jedan je umro. Ona ga upitno pogleda. Devojka je još stajala onde na prozoru. Sutra ćemo naći neki zavičajčić gde će nam biti lepo i Sde ćemo se radovati što nam se meso još nije odvojilo od kostiju. ozbiljno mislim«. reče Robert. očekuje da trpi njeno društvo. i razrogačio oči kad je spazio devojku. »Ne«. daleko iza pustare dizale su se crne šume. pa kroz drugu. najpre ćutke. »Ne premišljaj se dugo. govorim u zbilji«. pusti matore ljude nek umiru. slušaj: sad ćemo neko vreme živeti na miru i u dobrom zdravlju i sklonićemo se kugi s puta. Lena poče da se osmehuje. tad i preko njenog porumenelog lica. Robert se od sveg srca slagao. »Jesi li kod oca i majke. uzviknu Zlatousti. Ovog puta se nije odmah pokorio. samo dalje!« U blizini kapije Robert se bio neraspoloženo šćućurio na zemljiSkočio je kad naiđe Zlatousti. Da neko iz te proklete kužne jame izvodi neku osobu i da od njega. Ona se zove Lena i ostaće sa mnom. protumara kroz jednu bezljudnu ulicu. Potražićemo kakvo lepo mesto s nekom napuštenom. Zlatousti ga pusti da psuje i kuka dok se nije malo utišao. Samo ako ne zahtevaju od njega da pruži Leni ruku ili da joj dotakne h a l j i n u . njegovom strpljenju je sad došao kraj. »to niko neće tražiti od tebe. vikao je. Dobro pazi da ti to ne padne na pamet!« Nastaviše put utroje. Slažeš li se?« Kako da ne. A šta bi i mogao da primeti? Najzad se Lena umori. to je ludo da ne može luđe biti. pa našao >m ovako lepu draganu. a u drugim kućama su grobarski momci krali. strašnih događaja. Robert je slušao užasnuto i pohotno. reče Zlatousti. Onda hodi. r 6 1 1 0 ' da li si već kadgod ujesen videla u šumi one krupne pečurke °Je puževi toliko vole i koje su dobre za jelo?« S£ 138 139 . Hodi. rekao je. i po­ lako se vrati. On polako po­ đe dalje. puštajući da sve te grozote nađu oduške. počeo je da jadikuje i da pravi scene. Leno. ili ćemo je sami sagraditi) i tamo ćemo ja i Lena biti domaćin i domaćica. Sve ume ovaj Zlatousti. ovde u gradu je tako strašno. »Lena. on polako krete dalje. začuđena. oklevajući. Sad ćemo malčice živeti lepo i prijatno. »a sad prestani da nas pozdravljaš tom pesmom. i on se protivi. terali razvrat i kurvali se. draga moja. »Hoćeš li se skoro očešljati?« doviknu joj on. Iz neke druge kuće dopiralo je grcanje i jadikovanje dečjih glasova. Ali u sledećoj ulici Zlatousti vide kako gore iza jednog prozora stoji neka lepa devojka i češlja kosu. a ona ubrzo iziđe za njim i stiže ga još p r e kapije. zadovoljan sam. Ispričala je nekoliko događaja. nagnuta. »Da. čas veselo čas svečano.saksija u kojima je inače cvetalo cveće. Tad Zlatousti poče sporije da ide i sasvim tiho zapeva jednu pesmu sa mnogo strofa. sa malim zave­ žljajem u ruci. Ah. a iza njih niska plava brda koja kao da su sama od sebe Postajala sve plavlja. i u mnogim kućama leže mrtvaci i trunu jer ih niko ne iznosi. a drugi odlazi samo bogatašima. dok je Robert slušao blaženo i sa dubokim čuđenjem — nikada dotle nije čuo Zlatoustog da peva. Roberte. ali prigušenim glasom. Samo dalje odavde. to je kušanje boga. a sa svakom strofom glas mu je postajao sve zvučniji. »Još se nisi razbolela?« upita on. dobro je što su te grobarski momci ostavili meni. čudesan čovek! Pevao je vesto i čisto. I Lena već pri drugoj pesmi poče tiho pevušeći da ga prati. spazila ga i zacrvenela se. a Zlatousti je ostao mi­ ran i ravnodušan. taj mali grad mora da je bio pakao. svi umiru. i nije stav­ ljao nikakve primedbe. pređe osmejak. crnokosa. ili kod tuđih ljudi u službi? — Kod tuđina. Ali evo da i tebe obrađujem. Ona mu mahnu. otići ćemo u šumu i lepo ćemo živeti«. a ubrzo mu se sa­ svim glasno pridruži. »Onda kreni sa mnom iz ovog mrtvačkog grada. I poče da priča i da oslobađa dušu od tužnih i gadnih prizora koje je morala da gleda. »Danas si tako zadovoljan«. a ti ćeš biti naš prija­ telj i živećeš s nama. a kad joj se on ljubazno osmehnu. Čak ti je naj­ strože zabranjeno da Lenu makar i prstom dodirneš. a sad je preko golih ivica visilo samo sparušeno lišće. Ona s osmehom naže svetio lice kroz otvor prozora. ponestade joj reci. mi smo mladi i zdravi i želimo da još neko vreme lepo prozivimo. bujica presuši. i često su sa leševima izvlačili iz postelja još žive bolesnike i trpali ih na strvoderske dvokolice i zajedno sa mrtvacima ih bacali u jame. niko je nije prekidao. Mnoge strahote je pričala. Ona ga pogleda ispitivački. Roberta.

Ostaćemo ovde. pa brineš i o dalekoj budućnosti. pronaći ćeš ti opet svoju kuću kad prođe ova zaraza. U međuvremenu je Lena išla da trafl šumske plodove i brinula se o kozi. Lena iznenada reče sanjalačkim glasom: »A kako će biti kad dođe zima?« Niko ne odgovori. Zlatousti se neobično za­ primeti da. a onda su svaki predmet koji je Zlatousti izneo iz nje morali prvo okaditi i oprati pre no što ga je Robert dotakao. moramo se danas zadovoljiti kozjim mlekom. A međuprostore.i brzo vene mladost. No nju ne umiriše te reci. kraće ili duže. Lena polako da niko nije ozbiljno nameravao da ovaj zavičaj nije zavičaj. a to je Robertu bilo naročito po volji. odavno već spavala. Za jelo nam nije još mnogo ostalo. tako da Zlatousti predloži da je izaberu za stan mesto njihove brvnare. a ti ćeš u našem zamku podići pre­ gradni zid. se nasmeja. kako bismo dobili dve odaje. Nežno ju je privio na grudi i dok je ona. da toliko dugo ostane na istom mestu. ovog puta bez ijednog mrtvaca. treba da digneš zid. drugu za tebe i kozu. 140 141 . odlučio je. Jednoga dana. »ako 1 nisi dunđerin. Ti. Hleba je nedostajalo. Kako su dani prolazili. zaposliti se i zarađivati za život. dok je ovde prijatno i živimo lepo. gde gore vatre? Treba <*a budeš radosna što ne ležiš onde u jami i što ti kiša ne kvasi košulju. pa uveče ode da spava napolju. tragao za hranom. lepa je. već kako nam se svidi«. zamorena i zasićena. da ti slatki život još struji *elom i da si još kadra da se smejež i da pevaš«. zadovoljio se time što je nasekao tuce mladih brezovih stabala i što je od njih opleo čvrstu i grubu ogradu. Pa obori Tad Zlatousti reče. Mirisao je njenu kestenjastu kosu i privijao se uz njeno telo. Bila je prazna. Sutradan nađoše što su tražili. »Mala glupa devojčice«. on je još dugo ostao budan i slušao kako joj bije srce. bojažljivu i neiskusnu. Potok nije bio daleko. pa izabraše jednu lepšu i povedoše je sa sobom. U jednom malom brezovom šu­ marku nalazila se koliba od grubo istesanih brvana. Robert je hteo da pokaže šta ume. a zatim popravili ležaje i sazidali ognjište. svi su pomagali. Iako sve to nije bilo bogzna šta. »No. i izumrle kuće. Nadaleko i naširoko nije bilo ljudi. svejedno hoće li n a m biti dosta ili neće. a sve troje je uživalo u tome da izgrađuje svoj maleni zavičaj i da ga svakog dana malčice ulepša. dakle. To je zahtevalo vremena. nerado gle­ dajući kako Zlatousti ulazi u pustu kuću. Zlatousti i Lena pođoše da nađu pa­ prat i mahovinu koju bi prostrti kao ležaj. i vatreno je govo­ rio o tome šta bi sve sagradio kad bi imao tezgu i alat i železni ugaonih i eksere. tako su oni završili prvo pregradu od pletera. koju su možda po­ digle drvoseče ili lovci. jednu sekiru. ali J bilo veselo i lepo. Onda ćeš otići svojim roditeljima ili rođacima. voda je bila bistra i pitka. A sada je još leto. kao da govori detetu: »Ti si seljačka kći. A i miriše isto tako prijatno. jednu vedricu za mleko. a našli su i jednu njivicu s repom. ali loša strana je bila u tome što se za jelo nije moglo naći gotovo ni- šta. se nalazi među lutalicama. niko nije mislio na zimu. Ali to nije mogao završiti za jedan dan. »zar si već zaboravila ukop­ n e . »Zar će potom svemu doći kraj? i ti ćeš otići? A ja?« Zlatousti zgrabi njenu kiku i blago je povuče. Lena je bila zaljubljena i srećna. neće ona večito trajati. Zlatousti je ipak našao dva tronošca. a i sam Robert nađe da je ovo dobra koliba i u zdravom kraju. Cesto su pevali za vreme rada. i svuda u okolini vlada smrt. ali punu ljubavi. nekoliko komada glinenog posuđa. dok su zajedno pili mleko i hvalili svoj domaći život. Sutra ću pak u potragu za hranom«. Na to treba da misliš. i veliku jamu pred kapijom. »Tvoja kosa je upravo njihove kestenjaste boje. jesam«. ili ćeš ponovo otići u grad. Robert gleda ispred sebe. Leno. Zlatousti otkri u Leni milu drugaricu u igri. a Robert stade oštriti nož o komad šljunka da bi nasekao mlada stabla za zid. Leno. a jednog dana uhvatio je u polju i dve zalutale kokoške. ipak si ne­ kada bio stolar. Zato ćemo i ostati ovde. Roberte«. U blizini se nalazila jedna napuštena seljačka koliba. Pregrada u kolibi je vrlo lepo polazila za rukom. jednu za Lenu i mene. Da otpevamo još jednu? Ili si možda gladna? U mora telećaku će se naći još ponešto ukusno«. no zato su uhvatili još jednu kozu. pobodenu u pod kolibe. Usput su nailazili na koze koje su tumarale bez pastira.»On. izviđao susedstvo i donosio sa so­ bom razne stvari. da glavu. na to da si umakla. Lep je život. a Zlatousti je krstario u blizini ' ispitivao okolinu. vrata popustiše pod pritiskom. a u isti mah mislio na veliku plitku jamu u koju su zakukuljeni đavoli pobacali sve one leševe sa kola. a nas dvoje ćemo pripremiti ležaj e za sve. jer tako su bili sigurni i od zaraze i od napada. reče Zlatousti. Pošto nije imao ništa sem noža i ruku. »često sam ih viđala«. lepa i prolazna je sreća. e treba zatvoriti opletom od žutilovke. na kraju su je sve troje pravili. nasmeja se ona. šaleći se i hrabreći je. ali Robert se naježeno usprotivi. Ne plaši se. rekao je. »A potom?« uzviknu Lena žestoko. Svi odmah pristupiše poslu.

jer ni kod jednog se ne zna da li se u "lemu slučajno ne krije kužni otrov. u njemu p r e ovladaše sažaljenje i zabrinutost. želeo je da ga još zlostavlja. Zlatousti joj opra grudi. ali odmah se uspravila i sa zanesenim pogledom punim strasti i divljenja posmatrala kako njen snažni lju­ bavnik odvlači uljeza. mislio je on. Pa na­ pregnuto oslušnu. on nije želeo da "Ha ikakva posla sa leševima. te pođe u tom pravcu. vatreno se raspi­ tivao o pojedinostima borbe. Mislio je na nju. ali sa pritajenim zvu­ kom pretnje u glasu: »O tome su. ja ću još ovog časa zapaliti kolibu. potpuno razderane košulje. strah joj je još prožimao svaku kost. onaj uplašeni glas se ponovi. Da bi se otresao Roberta. On požuri. sve dok onaj ne ostavi devojku i dok mu se ne opusti u rukama. i sva Ijutina. ostaviću i Roberta. bile su izgrebane. jer je hrana postala prilično oskudna. njene gole grudi krvarile su. a idućeg proleća kupicu nove jake cipele i onda ću krenuti i nekako se probijati dok ne dođem u naš manastir. Jednoga dana je Zlatousti. Otiđi onamo i potrudi se da skloniš leš. mlitav i iščašen. a jarost mu se još nije bila utolila. i potrudiću se da negde do zime ponovo stignem u veliki grad i dođem majstoru Niklausu. Grudi su joj krvarile. sa praćkom u ruci. Zlatousti ga stade vući po tlu do nekoliko sivih golih stena koje su štrcale iz zemlje. kako ga davi. ali najednom poblede. Nema sreće koja dugo traje. upola nežno. njegovo sivo lice sa čupavom bradom i retkom. oskudnom kosom jadno je visilo za­ valjeno unazad. ne. Kad ju je najzad ugledao. biće valjda već de­ set godina što ga nisam video. Lena se nalazila u blizini i brala šumske plodove. mada je ovaj bio težak. makar samo na dan ili dva. Ali uskoro je bila kadra da Pođe sa Zlatoustim do kolibe. pa ćemo krenuti svako na svoju stranu. Tu je dva-tri puta digao pobeđenoga. Na tome i ostade. dugo tumarao po okolini. u nadi da uhvati koju jarebicu ili bilo kakvu drugu divljač. 142 143 . Ako je suviše teško da se iskopa jama za njega. uskoro će mi svega biti dosta. i zapomagala rvući se sa nekim čovekom koji je hteo da je siluje. Iznenadio ga je baš kad je ovaj hteo da Lenu sasvim obori na zemlju. životu u kolibi dođe kraj. »i ne želim da tebe pu­ stim da odeš. jadala se. on bi ponekad prošao blizu nje. Neki neuobičajen krik prenu ga iz misli. nemir i tuga što se u njemu benu nakupili izliše se sada u pomahnitali bes prema nepoznatom n a ­ padaču. a dok se udaljavao od mrtvaca. setio se onog jadnog secikese Viktora. ljubazno. slomljenog vrata. »Vrat si mu slomio. i da ga neće pustiti da ode od nje. jer opet je pričala o jeseni i o budućnosti. neznanac ju je bio požudno ščepao. to je bio Lenin glas. ali na njenu radost pade senka. Ta čovek ne može biti radostan kad zna da uskoro sve mora da se svrši i da prođe!« Zlatousti joj ponovo odgovori. dosta smo pričali«. veliš? Divno! Zlatousti. rekao je: »A sad bi i ti mogao nešto da učin >š. Lena ga je ozareno gledala. koje je bilo mršavo. No Robert odbi ovaj predlog. jednom je došao do nje i pojeo ne­ koliko bobica. u Marijabron. i ona se pomiri s tim. Zatim je bacio telo.»Ali ja ne želim da odlazim«. i on odjednom postade svestan koliko se svim mislima i željama već udaljio odavde. zimu ću tamo provesti. Ali Zlatousti nije želeo da nastavi razgovor o tome. od tebe čovek valja da se pribojava«. Zlatousti se baci na njega i besnim rukama mu steže grlo. već svi mudraci i svetitelji razbijali glavu. Lenice. kako mu lomi vrat i baca njegov leš. i dalje ga daveći. Robert se veoma uzbudio zbog tog događaja. i ona iscrpeno klonu u žbunje borovnica. njemu se učini da pre­ poznaje Lenin glas. Uskoro se dovoljno približio — da. Sad će se to ubrzo okončati. žilavo i obraslo vunastom bradicom. Ali ako ti ovo što sad imamo nije dovoljno dobro i ne raduje te više. ili bi je čuo kako peva. Lena kličući ustade i polete Zlatoustom oko vrata. ohladio se sada. Leno. moraš ga preneti do močvare ili dobro prekriti kamenjem i zemljom«. a na jednoj dojci se videla rana od zuba onoga gada. upola ljutito. onemoćalog i polumrtvog. ali kad ču kako se njeno vikanje ponavlja. i pozdravim Narcisa. i mislio kako je ovo drugi čovek koji je umro od njegove ruke. Mrtvac je ležao kao ubijena zmija. video preko žbunja njenu glavu i njen mrki vrat uokviren lanenom košuljom. Zlatousti pristiže u n e ­ koliko dugačkih skokova. Okani se toga. smuči joj se. pa ću produžiti pešačenje sam. i još je drhtala celim telom i s mukom disala. potom je produžio da švrlja i neko vreme je nije video. i ona je kao u nekoj velikoj nevolji uzvikivala njegovo ime. iako mu nije bilo drago što ga zove. xrv Još pre no što leto bese sasvim minulo. jos pomalo ljutit. i kako joj se čini da je zatrudnela. i tresnuo mu glavu o oštre kamene ivice. drukčiji no što su oni zamišljali. Moram ga ponovo videti. ona je sedela ili klečala na ledini. Sa uživanjem je pritiskao.

otežala. užasnutih i ushićenih očiju sinula neka gordost.Lena je ležala u kolibi. ponovo je ustala. Ovo drugo je slagao. on bi možda kasnije. vrebao zalutalu stoku. ne brini. ali Roberta obuze podozrenje kad ču da je Lena još bolesna. neko duboko strasno sauživanje u osveti i ubijanju. i ona bi se mogla zaraziti. da i ti ne dobiješ bolest. rekao mu je to da ga se otrese. bilo mu se smučilo od straha. Spavala je. ali je Zlatousti rano posla da spava. Zlatousti je spavao dok ga rosa nije ovlažila. ležao opružen na le­ đima i zurio u blede noćne oblake. ali ubrzo se osećala bolje. Svakog jutra sam mislila o tome i strepela. sasvim loše je pristajao u ovo doba ispunjeno sudbinom i potresima. Robert se izgubi nečujno. znao je da ga nikad neće zaboraviti: to je iz ši­ rom otvorenih. Ona zavrte glavom. On pozva Zlatoustog. Sunce jarko granu. straha od Zlatoustog. Ozdravićeš ti brzo«. a u međuvremenu bi koji časak prospa­ vao. i u snu vide svog starog konja Zvezdana i lepo keste­ novo drvo pred manastirom. Zar je zato otišao iz manastira. Ne. bila je veoma raspoložena. Robert se izgubi i ne pojavi se više. krupne oči pune pohote i strasti za ubijanjem. Bio je to neobičan pogled. i da bi tamo među kamenjem ubio onog nesrećnika? Zar to sve ima smisla. On se osećao nemirnim. pa su lovili duže od pola dana i najzad jednu uhvatili. Išao je gore-dole po mraku. Ujed na grudima ju je boleo. a i ja sam zaražen«. od kuge. »Čuvaj se. osluškujući. Ja moram umreti. Sada. Kad je ponovo ušao k Leni. »Čisti se u pakao zajedno s tvojom ovcom!« doviknu mu Zlato­ usti. bilo mu je žao izgubljene nevinosti i detinjstva njegove duše. a povešće i kozu. Zlatousti ga je bio sit. I on još J e dnom zaspa. opet osetio kako je ova želja uzdrhtala u njemu. bilo mu je na duši kao da iz beskrajne ualjine i pustinje okreće pogled ka nekom izgubljenom. ona je ležala i spavala. lice Eve. Nekoliko krivih crven­ kastih borovih stabala na ivici šume blistalo je već od sunca. potstakla vatru i skuvala mleko za večeru. protežući umorno telo i duboko udišući va­ zduh. lepim i strašnim. slutio je da je došao kraj igranju zavičaja. ne ljuti na njega. više volim da umrem«. on će ostati. sa izvesnim užasom. nije znao gleda li u oblake na nebu ili u sumorni svet sopstvene duše. ogromno lice. Svet je bio lep ovoga tužnog jutra. jasno je video skoru smrt na njenom licu. neko likovanje. najzad se digao i izišao iz kolibe. »Onda se tornjaj dođavola«. sred oblaka sevnu kao daleka munja nečije bledo. zastrvena pogleda. Sutradan se Lena razbolela. Makar taj Robert i bio dobroćudan. A on je bio ćutljiv i mračan. vazduh je bio svež i sladak. kakvo nikad nije ni video ni slutio u nekom ženskom licu. Valjalo je opraštati se. no iznenada je širom otvorilo oči. zaboga. sa godinama. Ona posluša kao jagnjesce. toliko se divila Zlatoustom. Zlato­ usti kasno u noć pođe da legne. onog trenutka kad je zaspao na kamenu. sedeo tako i tonuo u misli i u duboku tugu. Zgrabio je kozu i smestio je kod sebe. iza pregrade. Robert je to poznavao i ostavio ga je na miru. Zavalio se. Pošto nije mogao da zaspi. Uskoro će ponovo otpočeti lutanje. Najednom. On pođe još malo. i zaboravio Lenino lice. uvredio majstora Niklausa i od­ rekao se lepe Lizbete — da bi sad noćivao sred pustare. Bilo je sveže. i milije mi je da umrem nego da jednoga dana vidim da je tvoje mesto prazno i d& si me ostavio. Legao je na zemlju nedaleko od kolibe. Robert je ujutru u šumarku zatekao dve ovce. Zlatousti joj je s vremena na vreme davao po gutljaj vode. reče. bio mu je odveć kuka­ vica i odveć sićušan. »Lena je na umoru. udaljeni brežuljci još se nisu videli od jutarnje magle. potražiće napolju mesto za spavanje. mislio je. Ali jedno ga je naročito teralo da se zamisli. Ostaviše je da leži. on je za ovo vreme čuvao ovcu. Mesecima već njegove oči nisu doživele ništa što bi ga zapalilo željom: »Ovo se mora nacrtati!« Pri onom pogledu je. jer su imali puno posla. ne smeš mi više prila­ ziti toliko blizu. Zlatousti reče Leni: »Ja ću biti pored tebe. i saže se ka Leni. seo zatim na jedan kamen. slab vetar je ćarlijao kroz breze. Da nije bilo tog pogleda. Bilo mu je žao Viktora. neka se Zlatousti. bez koze. Ne trudi se da me tešiš. Zlatousti je pregleda i opipa. »ne želim da te vidim više«. Lena se vrlo loše ©sećala. zar je bilo vredno da se proživi? Srce mu se steglo od besmisla i od preziranja samog sebe. mili. Utom ga Robert pozva iz šume. bih su veoma umorni kad su se predveče vratili sa ulovljenom životinjom. osećao strepnju i na­ gon za putovanjem. Ali taj pogled je njeno lice seljačke devojke načinio veličan­ stvenim. izbrecnu se Zlatousti besno na njega. mislio je na Viktora. straha od usamlje­ nosti i noći. dok je svitalo. bilo je već sasvim uvelo i trošno. ostavio Narcisa. i pronađe kužne guke. Ćutao je o tome. Uhvatio je pogled s kojim ga je Lena posmatrala kad je drmusao i bacio onog mrtvog čoveka. Da li je bolje? Ako to nije kuga. milom zaviSerman Hese 144 145 . Na časak je izišao iz kolibe da se nadiše vazduha i da pogleda kakvo je nebo. bilo mu je žao onoga koga je danas ubio. Ujutru joj je već bilo veoma zlo. i ne ostade u kolibi. koje odmah pobegoše od njega. i od dugog gledanja rasturiše mu se misli.

netremice joj gledao u lice i neutešno ali pažljivo posmatrao njeno umiranje. Zapušteni. i tako je spavao dok se nije razdanilo. Ali to nikako ije mogao. Retko bi rekla koju reč. pljačkali po praznim izumrlim kućama. kazala bi »Zlatousti« ili »dragi« i trudila se da jezikom ovlazi natekle plavičaste usne. leže na zemlja On leže pored nje. Pošto Lena nije više htela da uzima mleka. još pre no što bi izdahnuli. čučali su drugi pred grobljima ili pred svojim opustelim kućama. A ipak je ono što ga je očekivalo bilo još gore no što je on mi­ slio. zadivljali. sve kuće redom. straha i' duševnog pomračenja. ali ona nikom nije govorila. gonjeni strahom od smrti. on ga se sam sit napio. Umrla je bez kukanja.čaju. a čas bi izvlačili samrtnike iz postelja. za jauka njegovo srce. mrtvaci koji su ležali nesahranjeni. umarati se. sa glavom na njenom boku. drago. U jednom gradu je Zlatousti rosna srca gledao kako čitava Jevrejska ulica gori. a ono najgore nisu bile izumrle kuće. * je unaokolo stajao narod i podvriskivao. zatim se disanje zaustavi. dobro dete. i polako se opet smirila. Pade mu na pamet koza. udisati vazduh. Ona je bila pri svesti. Onda bi joj on dao nekoliko kapi vode. malo se nasmejala. Nikada nije tako neutešno kretao na putovanje. zlurado brinu o sirenju umiranja. sve dok plamen nije zahvatio čitav Krov i dok prve grede ne počeše da se ruše. stao iza ople* tene pregrade i poslednji put pogledao Lenino jadno mrtvačko liceNije mu se dalo da pokojnicu tu ostavi da leži. Zlatousti ustade. katkada bi zaspala. I kozu je nekoliko puta izveo napolje da se napase. taj bi 10 izgubljen. a potom je izišao napolje i seo u žbunje vresa. učinilo mu se da ga zove. lica užarena od vatre. Potom bi opet stao uz Lenin ležaj. koračati. Zaplašeni begunci su usamljeni lutali unaokolo. to bi možda ublažilo njegovu duboku potištenost. Čuo je kako Lena slabim glasom nešto govori. i padoše mu na um ribe na umoru koje je na Ribljoj pijaci tako često gledao i sažaljevao: upravo tako su se i one gasile. ukoliko ga ne bi opomenuli i ako ne bi uspeo da po^gne. živi koji pod teretom užasa i straha od smrti kao da su pogubili i oči i duše. stalno ga pratilo i postajalo sve strasnije što je dalje išao. psi čuvari koji su od gladi krepavali na lancu i raspadali se. svako je tvrdio da poznaje zločince koji su krivi za zarazu i koji su n Jeni zlonamerni začetnici. masovne grobnice pred gradovima. pa se pridigao i uspravio na svom ležaj u. Drugi su se skupljali obuzeti razjarenom. Jos je neko vreme klečao pored Lene. a kad bi se probudila. U ludilu straha i ogorčenja na sve IM 146 147 . druge hrane nije ni bilo. a preko kože kao da joj promile lak drhtaj. SuV iđ od žutilovke za tren oka se jarko rasplamsa. Živi su bili ono najgore. oterao je kozu na ledinu i otišao. čas bi po svojoj volji ostavljali leševe nesahranjene. samo je još upola otvarala oči. putovati. Ljudi koji su nosili leševe i bolnički momci vladali su kao dželati. Koza stade plašljivo da skače i da žalosno vreći. Lice mlade devojke oko očiju i nosa je iz časa u čas izgledalo starije. i oči mu sa gorkom radoznalošću stadoše ići za linijama što su se pod vrelim dahom smrti tako jadno krivile i mrsile. samo je tepala reci preda se. zar i ti već hoćeš da me napustiš? Zar si me već sita? Silno je želeo da pobegne. Roditelji su napuštali deou i muževi žene kad bi ih uhvatila bolest. Na koga bi se posumnjalo da čini te gnusobe. napije vode i prožeta. Pakleni ljudi. Onda je poslednji put ušao u kolibu. ili bi se krivica svaljivala na ev reje. bogataši su pri Pisivali siromasima krivicu i obrnuto. i truju njime bunare i stoku. Iduće noći je umrla. koja. naže se nad njeno već izobličeno lice. pričalo se. gledati nove slike. Jedva se usuđi­ vao da svakih nekoliko sati za trenutak iziđe napolje i nadiše se čistog vazduha. Ali nije mogao. niz obraze obrasle plavom bradom tekle su mu suze. a raskukane begunce te1 su oružjem natrag u vatru. na taj način što iz leševa onih koji su umrli od kuge v ade zarazni otrov i premazuju njime zidove i kvake. pa još jednom uđe u kolibu i izvede životinju. samo je kratak trzaj prošao kroz nju. ili na Italijane. Putovati. Sem toga. a kad se probudio. priređivali pijanke i slavili praznike igre i ljubavi. Svuda je putnik imao prilike da vidi i čuje čudne i jezovite stvari. tugujući ili bogohuleći. ili na lekare. užasnutom strašću za životom. sumanutih očiju. I najgore od svega: svako je tražio nekog krivca za nepodnošljivu bedu. pošto je malo njuškala unaokolo. Sve do šume ga je pratio n dim sa zgarišta. Iz kolibe nije poneo ništa sem kresiva. Otišao je i nakupi" nekoliko naramaka suvaraka i svelih šibljika. kaznili bi ga smrću ili sudovi ili svetina. pogrdne reći. Počelo je to već u prvim salašima i selima. na svežem mladom vratu nalazilo se lice starice koje je brzo venulo. i trpali ih na mrtvačka kola. pod velom groze. Trebalo je zapravo da je zakolje i da ispeče i pojede parče mesa. sa trzajem i tihim bolnim žmarcima koji bi im promileli kožom i odnosili sa sobom sjaj i život. to bi mu prijalo. Draga Leno. Čitav kraj. izbegavajući svaki dodir sa ljudima. kapci su joj bili umorni i klonuli. deca što su prosjačila. mrmljao joj nežne reci. reci odmila. pa ih bacio u kolib* ukresao vatru i zapalio. njemu zacepta srce kad to vide. da bi skupio snagu za putovanje. odmah potom počela teško da uzdiše i da se zagrcava. bilo mu je nemogućno da ovo dete ostavi da tu usamljeno leži i umre. na kojima je smrt svirala u gajde. čitava prostrana pokrajina nalazila se pod oblakom smrti. Napolju je zastao 1 z posmatrao.

Neumorno je posmatrao kosca. mučeni nevini ljudi. dok su njoj dozvolili da pobegne. svuda su se pružale nove slike i doživljaji. lekara. Na njoj je neki nepoznati kolega izvukao nauk onoga što je video od Crne smrti. a mnogi i sasvim. svet je izgledao razoren i zatrovan. no jednog jutra se nekud izgubio. ne koštano i strogo. njen poziv ljubavno mamljenje. zvuči na jesen i na zasićenost. izgle­ dalo je da mu više nimalo nije stalo do života otkako je ostavio Lenu u zapaljenoj kolibi. tokom svog putovanja kroz smrt malčice poremetio umom. sudija ili dželat. Najzad mu je neka ćumurdžika primila mališana: muž joj bese umro. opata. i u blizini smrti kandilo života utoliko jače i prisnije šija.strane su ubijani. izvodila kralja. Cilj mu je bio grad majstora Niklausa. voleo očajne grozničave žene. upola presvisnuo od gladi. koju je pozna­ vao nekad u mladosti. Dabra je bila ta slika. seljak*: najamnika. razjapljena stomaka. u sebe tu sliku. onde ne zvuči samo ovako resko i ratnički. Nije se bojao. opijen pesmom smrti. ustreptalih nozdrva je udisao vazduh smrti. Malčice je možda poremetila umom i iilada Jevrejka Rebeka. materinski. no ona se sad vratila. širom otvorenih čul* U jednom manastiru je video jednu nedavno načinjenu sliku n» zidu. svuda su se orile gajde smrti. iz njegove divlje slike zvučale su kosti i strava. i od njenog dodira bi ga prošli žmarci kao od ljubavi. koga . tužan a ipak prožet žarom. nego pre slatko i zavodljivo. prepun venjenja ' umiranja. udara se u lice. i prodorno je vikao ljudima u uši gorku propoved o neminovnosti umiranja. Kad se Zlatousti nagledao naslikanog mrtvačkog kola i kad je pošao dalje. pa ščepa n Jene pobesnele ruke i zaustavi ih. Ali svuda je morao da proboravi. brao cvet uživanja koji je brzo venuo. Čitava tri dana je s njime bio neki mali kenjkavi seoski dečak. gledao u ukočene tupe oči pijanih ljudi. kad se patio zbog snega i gladi. sa razbuktalom strašću. onamo ga je vukao gl38 u srcu. s novom snagom ga je nešto povuklo ka majstoru i ka stvaranju. često je na njima svirao na lauti ili bi tokom grozničavih noći igrao pod sjajem buktinja. Ali sa ovom kužnom smrti nije bilo moguće boriti se. Zlatousti. prirodno. slušao pesmu prolaznosti. svuda ga je obuzimala vazda ista tiha strast da bude prisutan i da budnih očiju prolazi kroz pakao. a skeleti muzikanata su to pra^ sviranjem u šuplje kosti. i on Se branio. ni traga od nevinosti. Bilo mu je žao. divlja pesma smrti zvučala je u njemu sasvim drukčije. Na zidu je bilo naslikan1' mrtvačko kolo. u pepeo. biskupa. čovek je bio. mameći put zavičaja. branio se. a i ponekih surovih dana na putu. Julije po imenu. predan patnji sve» što je naglas kukala. Zlatoustove radoznale oči su duboko upiJ8. otkako je iz dana u dan prolazio kroz zemlju opustošenu smrću. nigde nije uzmicao. spaljivani. To je bila smrt sa kojom se moglo boriti. nepoznati kolega nije loše video i nacrtao tu stvar. po koji dan. poče da govori devojci i pritom °Pazi da su joj i lice i stas izvanredno lepi. video i doživeo. o pokvarenosti ljudi. po čitavo pola sata bi zamišljeno pričao živo­ tinji. Često je nalazio utočišta u plahovitim svetkovinama onih koji su bili željni života. one zim­ ske noći pod jelama. i bio je prepun smrti. Zlatousti je međutim želeo drukčiju sliku. Nekada je iskusio strah od smrti. grofa. Njemu dođe žao kose. pevao je i bančio uz vino na luđačkim pirovima. kada su ga Viktorovi prsti čvrsto stegli oko vrata. sve je vodila sa sobom. kra 148 149 . i Zlatousti se već odavno predao. P u t je bio dugačak. Smrt može u očima ostalih biti ratnik. i tu je bleda koštunjava smrt igrom izvodila ljude » života. Ali ipak to nije bilo isto ono što je on sam. Jadikovala je za svojim °cem. Jeo je plesniv hleb u zamrlim kućama. Međutim. stroga i neumoljiva. koja ga prisili da je dugo posmatra. lepa crna devojka zapaljenih očiju. neki švrća od svojih pet ili šest godina. brzo je upoznao njihov zvuk. koji mu je zadao mnogo nevolje i koga je s mukom uspeo da se oslobodi. za tanjir čorbe pomagao da se iznose mrtvaci. neka ogromna radoznalost gonila ga je i potsticala mu budnost. Danima ga je pratio neki pas beskućnik. Ovde je bila naslikana neminovnost umiranja. drhtavih r u k u i nogu. Tužno je putovao. Svet se zamračio i zadivljao je. koja je bila veoma lepa. često je učestvovao u očajničkim pirovima. o umetnosti. smrt je zavijajući pevala svoju pesmu. J e r Zlatousti je. i čupa svoju Cr nu kosu. koga je satima nosio na leđima. zvuči i duboko i s puno ljubavi. grejao ga dok je spavao. Našao ju je u polju pred nekim malim gradom gde kleči i zapeva J jedne pocrnele ugljenisane lomače. Gde smrt pruža svoju ruku u život. gledao u ukočene pijane oči žena. ni traga od ljubavi. o grudima i bedrima jedne mlade plemićke kćeri. viteza. strogi otac — za njega je smrt bila i majka i dragana. pa je želela da kraj sebe opet ima neko živo biće. iscrpenih udova. za dva groša pomagao da se goli leševi zatrpaju zemljom. svi ljudi u kužnoj oblasti su pomalo Poremetili. Zlatousti ju je slušao načuljenih ušiju. jeo mu iz ruke. o postojanju boga. navikao se da razgovara sa psom. pobedio i umakao.su sa još četrnaest drugih Jevreja po naređenju vlasti spaIl. s kojom se zadržao dva dana. svuda su sažaljenje ili radoznalost zahtevali od njega po koji sat. bila je to valjana propoved. gledao kako se gase oči samrtnika. od koje se moglo braniti. Zlatousti je gledao to s besom i gađenjem.prinuđen da se preda i da je pusti da se istutnji. činilo se da na zemlji nema više ni traga od radosti. Bojazan nije osećao.

i istrulećemo negde usred polja. dok najzad nije zaspala. a ipak već bila predana umiranju. Ma koliko malo ličile jedna na drugu. Utom je pao mrak. Voleti takve žene nanosi patnje. Leto je bilo na izmaku. lepa devojko. ona dolazi samo od prevelike patnje. za ilo­ vačom i drvetom. Ali sve je to govorio u vetar. ima takve čarolije: da oni dalje žive u njegovoj duši i da ih on oblikuje i sačuva. ali obuzet žestokom čežnjom za hartijom i olovkom. skoči i poče bežati. Kad samo pomisli da će te usne i grudi postati plen »svinja« i istrunuti nasred polja! Zar nema nikakve sile. činićeš uvek samo ono u čemu ćeš uživati«. Bila je to jesen isena veselja. »Cuj«. sažaljivo j zaštitnički brundao i nudio joj pomoć. pa je najednom i sam osetio koliko je nekorisno recima i razlozima pridobijati nečiju naklonost. Pa hajde da dotle još živimo i da volimo jedno drug"' Ah. a ujutru poče da joj se udvara. da će je poznati kao Jevrejku i ubiti. »takvi ste vi hrišćani! Prvo pomažeš kćeri da sahrani oca. uskoro će i nas odneti smrt. reče on tiho. pođi sa mnom. pa iz još vrelog pepela pokupiše sve kosti. Pa skide kapu i duboko se poklonivši pozdravi je kao kakvu kneginju. Potom i on malo prospava. te Zlatousti potraži mesto za spavanje i u jednom hrastovom šumarku načini devojci ležaj. i veoma joj je naklonjen. sirotu plašljivu Lidiju i bojažljivu ogorčenu Jevrejku. odnese ih preko polja na jedno skrovito mesto i zatrpaše ih zemljom. »pa vidiš da ti ne želim nikakvo zlo. Budi tužna dokle god je to potrebno. pusti ga da teče i preobrazi ga u trajne likove! Sve žarče i požudnije hitao je dalje. koga su ubili tvoji sunarodnici i čiji mali nokat više vredi od tebe celog. »pa zar ne vidiš da svuda vlada smrt. svinje«. svinje ste vi. misliš na svoga oca. kako je ovo dugo putovanje kroz zemlju smrti utisnulo u njega bezbroj likova. ova ponosita i nesrećna jevrejska devojka ipak ga je nekako potsećala na Lidiju. sve to ništa ne vredi. Kod mene ćeš moći da budeš po volji tužna ili radosna. On je strpljivo stezao njene ruke koje su se trzale i nežno joj govorio. morao ju je pustiti da propadne. neću te doticati. a u šumi se nalaze vuci i Cigani. Njeno gordo vladarsko lice bilo je ukočeno od odbijanja- »Takvi ste vi«. Mnogi su tvrdili da će sa jesenjim danima ' u najgorem slučaju s početkom zime zaraza prestati. rekla je jetko i besno. i s našim kostima će se igrati krtice. Zaćutao je i tužno J u je pogledao. iako sam prema tebi imao dobre namere. Rekao joj je da ona ne može ostati tako sama. Ne želi ona da čini ništa u čemu će uživati. tihi odazov i preda­ vanje pozivu zemaljske majke. utoliko bolje po nju. Dok je govorila. jer mu je žao nje. Zlatousti je u njenim očima video kako kroz mržnju prosijava nešto što ga je dirnulo i postidelo i duboko mu se kosnulo srca. Pazi. obeća joj da će čuvati stražu. Dugo je ostao ožalošćen i nije ni s kim mogao da razgovara. da po svim kućama i gradovima ljudi umiru i da je sve prepuno jada? Pa i razbesnelost glupih ljudi koji su spalili tvoga oca nije ništa drugo do jad i nevolja. povesti sa sobom i zaštitiće je i ođ vukova i od ljudi. želi da čini samo ono što će je boleti. na 1 150 151 . jednako otvorenih očiju i radozna­ lih čula. Neka on sad ide. Ti si ožalošćena.. samo ću te gledati i brinuti za tebe«. reče on. međutim. Još mnoge dane mislio je na crnu razjarenu devojku i mnogu noć je sanjao o vitkoj rasplamsaloj lepoti njena tela. pripravnost na umiranje. Ali otkud bi i mogao biti dobar! Ah. Ja nisam dobar čovek. On će je. kako je silno čeznuo da na miru utone mišlju u njega. i nisi to čestito ni obavio. pa stade slušati kako ona ležeći nastavi da plače i da grca. reče ona najzad glasom punim mržnje i prezira. rekao je. On bi prinuđen da pojuri za njom i da je uhvati. već su suviše govorili. Oprosti mi. nikada više neće ni pomisliti na nešto nalik na uživanje. pa onda nastavi. Ona ga smrknuto sasluša. a devojka već treba da ti pripadne i da pođe da se kurva s tobom. ili će je razuzdane skitnice silovati. vitezovu kćer. »Rebeka«. ali ne neumitno umiranje. Tek sada sam to razumeo«. ne želiš sada ni da čuješ za ljubav. Ona ga zamoli da joj pomogne da sahrani oca. nego želju za umiranjem. i što je pre vuk proždere. kako je ovo obilje u njegovoj duši težilo za oduškom. O. kolika bi šteta bila za tvoj beli vrat i za tvoje malo stopalo! Mila. Ali sutra ili prekosutra ili još kasnije ja ću te opet upitati. a onda se teška srca udalji. Takvi ste vi! Isprva sam mislila da si ti možda dobar čovek. Sa strahom i ushićenjem je osećao koliko mu je duša puna slika. Dugo je još molio. Video je u njenim očima smrt. Zlatousti je prolazio kroz krajeve u kojima nije bilo Vl «e nikoga da obere voće. za radionicom i stvaranjem. i nikad neće dozvoliti da te mile i mudre očne kapke i ta ljupka ramena prožderu zveri ili da sagore na lomači. i optuživala sebe što nije pustila da i nju spale.očajna. koja je izgle­ dala namenjena sreći i cvetanju. »Rebeka«. »možda si u pravu. nikakve čarolije da spase ove skupocene cvetove? Da. a dotle ću te štititi i donosiću ti hranu i neću te ni pipnuti. te je padalo sa drveća i trulelo u travi. Ali njemu se neko vreme činilo da nikad nije voleo nijednu osim ove dve. pošto ima oči u glavi i zna šta je lepota.

međutim. Za sve te vesti naš putnik se nije mnogo zani­ mao. ćutljiva znamenja ljudskog života. prisniju. Sad nije više želeo da umre. očvrsli u kamen. želiš li da nas sve pustiš da propadnemo?« S uzdahom je izišao kroz visoki portal. kako se bližio. pre toliko godina. dok se vraćao iz sveta prepun slika. J e r biskup bese napustio grad °dmah po izbijanju zaraze i sad je stolovao daleko u jednom svom 2at nku u unutrašnjosti. i 0 tome da je stigao carski namesnik da zavede red.drugim mestima su ga raznosile i tamanile zadivljale rulje koje su dolazile iz gradova u surovim pljačkaškim povorkama. ni u jednoj nije bilo sveštenika. iako se u crkvi nalazilo nekoliko ispovedaonica. pričali su mu o nemirima i narodnim ustancima. i kako su siromasi ostavljali svoju braću nesahranjenu. pred budućim ljudima će stajati bez imena i svoje povesti. nadahnutiju umetnost. Vraćam se iz sveta i postao sam loš i nekoristan čovek. zašto nas vodiš takvim stazama? Zar mi nismo tvoja deca? Zar tvoj sin nije umro za as? Zar nema svetitelja i anđela da nas povedu kuda treba? Ili su sve n to lepe izmišljene priče koje se pričaju deci i kojima se i sami popovi smeju? Razočarao sam se u tebe. video sam kako su se bogataši zagradili u svojim kućama ili se razbežali. znao je da je i tamo bila kuga. Pa zar si nas sasvim zaboravio. Međutim. on će ih stvoriti. Ranije. apostola i muče­ nika. i u njegovom manastiru. kad bi ovde stajali i jadna lepa Jevrejka Rebeka i sirota Lena spaljena sa kolibom i mala Lidija i majstor Niklaus! Ali oni će jednom stajati i vekovati. Kasnije. a ipak stvoreni od ljudske ruke i iz ljudskog duha. i uđe u željeni grad kroz istu °nu kapiju kroz koju je nekada. u dubokim nišama koje su podupirali ukrasni stubići. ni­ jedna lepa seoska devojka nije ga vezala za sebe duže od jedne noći. loše održavaš poredak u njemu. i njihovi likovi. sklopi oči i poče da šapuće kroz rešetku na otvoru: »Premili bože. prestravljeno i skrušeno. a ipak su. kako su sumnji­ čili jedan drugoga i kako su ubijali Jevreje kao stoku. posmatrao ih je sa izvesnom nadmenošću i u novom načinu svoga majstora video je mnogo življu. Ubijao sam. a mo2 đa i sad još vlada. kakve je već često viđao. gledajući ćutljive kamene kipove. nepomični. i nije mi mnogo ostalo. bili su pomrli. krao. Video sam kuće i ulice pune mrtvaca. ukočeni i njemu strani. izgledali su mu lepi i dostojanstveni. ležali su u bolnici. kako mršavi i visoki stoje u svojim ukočeno nabranim odeždama. i u to poslednje vreme često ga je spopadao strah da na samom kraju ne zakači kugu i ne umre u nekoj staji. duše obeležene brazgotinama i tragovima žestokih pustolovina i doživljaja. Učinio je ono što beskonačno dugo nije činio: osvrnuo se da nađe neku ispovedaonicu. Poneka vest iz biskupskog grada dolazila je do n Jega već usput. danas ga ove pradrevne stroge figure iznenada sa neodoljivom snagom takoše u srce. Danas. skitao dokon i jeo tuđ hleb. XV Najzad Zlatousti stiže do cilja. pošto ga je pri završetku njegovog prvog velikog putovanja onoliko potresla i ushitila ona mila i tužna Bogorodica majstora Niklausa. bilo je kipova nalik na ove. Bože dragi. nadljudski. Zlatousti se sporo bližio svom cilju. on ih je posmatrao rado. loše si stvorio ovaj svet. pretstavljali likovanje i pobedu nad smrću i očajanjem. koji njega danas obuzimaju ljubavlju i patnjom. Zlatoustovi koraci su potmulo odzvanjali među kamenim svodovima. kipovi anđela. razbežali se. ali donekle odveć svečani i pomalo ukočeni i staromodni. nabujaše osećanje strahopoštovanja i groženje od vlastitog straćenog i sažeženog života. da izda vanredne zakone i zaštiti imovinu i život građana. U njegovom zadivljalom srcu. proćerdao sam svoje mlade godine kao ra­ sipnik. zašto si nas tako stvorio. Strogi i gluvi su stajali onde gore na svom uzanom postolju. Jednom je prošao pored neke crkve na čijem su se portalu. On kleče pred jednom praznom ispovedaonicom. Crkva je bila pusta. Ah. Nijedan lep gradić nije ga mogao primamiti da otpočine. Video sam kako toliki nevini trpe i propadaju i kako toliki zlikovci plivaju u blago­ stanju. prvi put prošao kad Je tražio svog majstora. strahom i strašću. grad i radionica u kojoj 152 153 . nedostižni. kako bi pri­ znao svoje grehe i primio kaznu. kao tiha. ne pre no što doživi sreću da se još jednom nađe u nekoj radionici i preda se stvaranju. Pobožno je stajao pred tim dostojanstvenim kipovima. ali bez zanosa. zar ti je toliko dozlogrdilo ono što si stvorio. nalazili mnogi kameni kipovi iz veoma davnog doba. kurvao se. stojeći ovako u svom dostojanstvu i lepoti i nadživljujući jedno prolazno ljudsko pokolenje za drugim. nalazio je da su ti starinski svečani kipovi od kamena odveć glomazni. u Marijabronu. Prvi put u životu činilo mu se da je svet odveć prostran i nemačko carstvo suviše veliko. bojeći se zaraze. pretstavljali beskonačnu utehu. Samo da grad još stoji na svom mestu. vidi šta je postalo od mene. u kojima je i dalje kucalo srce jednog davno minulog doba i u kojima su strahovanja i ushićenja davno iščezlih naraštaja posle mnogo vekova. nepristupačni i molbama i pitanjima. obuzet bolnom čežnjom za pribiranjem misli i za novim stvaranjem. prkosili prolaznosti. oče. kao mladić. anđele i svetitelje.

Hajde. gde je sve odjekivalo. u crnoj haljini bez ukrasa. »Nema ovde više nikakvog majstora Niklausa«. ili su stajale nepomično. Margrita. »Majstor? Nema ovde nikakvog majstora. vide kipove koje je sakupio Niklaus. Od lepe gorde Lizbete postala je neka plašljiva. Kako sve brzo prolazi! Još donedavno gorele su ovde vatre protiv kuge i vladali odvratni bolnički momci. i u poznatoj odaji. nesigurna pogleda i bojažljiva držanja. Iziđe ista ona stara sluškinja koja ga je nekada dočekala prili­ kom njegovog prvog ulaska u ovu kuću. na njihovim lepim sigur­ nim kućama. Ona ga pogleda plašljivo i nepoverljivo. kao da bi u poslednji čas mogao nešto propustiti. stari nezgrapni toranj na katedrali i vitki novi na Marijinoj crkvi. dade svom licu neobično strog izgled. kuga se bese ugasila. tek Pošto ju je po drugi put pogledao. Vrata od sobe se otvoriše. Samo ako je majstor još tu. nije više moglo imati nikakva značaja. Dva nasmejana kasapska momka prođoše terajući tele. Pa htede da ga izgura iz kapije.je hteo da dela! Sve ostalo mu nije bilo važno. Kad je stigao. Iz dalekovidih. pa kroz mračni hodnik pohita prema radionici. na njihovom umirujućem i okrepljujućem osećanju da imaju zavičaj. još je tu i tamo iz sutona dubine dopiralo ono prigušeno zlatno svetlucanje što toliko obećava i toliko potstiče na sanjarenje. on će to pregoreti. Zlatousti. još su dole u zelenom kristalu klizile tamne ribe kao senke. On pusti zvekir da padne sa treskom. odlazite. onda je sve dobro. bolešljivim licem. Ma koliko već sve u ovoj kući. ne mogu ja ovde stajati i brbljati«. napola ugaslih očiju ne zasvetluca dobrodošlica. ali je ostarela i postala neljubaznija. i tek kad se približio sokaku majstora Niklausa i kad je ponovo zakoračio putem kojim je pre toliko vremena godinama svakog dana išao na posao. tekla je bistra reka. niti osećao nešto slično. namigu­ jući i veselo dobacujući nekoj sluškinji koja je više njih u jednoj baštenskoj kućici skupljala rublje. veliki blistavi trg! O. počev od onog tren^ kad je na svoj užas zatekao vrata zaključana. »Margrita nije htela da me pusti unutra. još više poružnjala. no on je uhvati za ruku i po­ vika: »Ta govori. i stade čekati. Ah. Oh. hladna. recite mi: zar je istina da J e vaš otac umro?« 154 155 . on ustrča uz stepenice. činilo bi mu se sasvim nemogućno da pričeka do sutra. po­ srbljena stara devojka. u kome se sve rušilo. oseća se zahvalnim i oseća naklonost čak i prema okućenima. Kad Zlatousti ponovo ugleda grad. svetlozelena i svetloplava. sa žutim. Zar na kraju ipak ne treba zavideti stalno nastanjenima. uzburka mu srce dotle nedo­ življen talas pokrenut novim viđenjem i zavičajnim osećanjem. nikom nije dopušteno da uđe«. delom drukčije usled novih građevina i čudnih nemilih obeležja? Došlo mu je da zaplače dok je išao ulicama. Žurno. Najednom mu se srce veoma steglo. Glasom punim strepnje on upita za majstora. »Umro je. »Oprostite«. i drugi mostovi i gradovi lepo su izgledali. zar me ne poznaješ? Moram do majstora Niklausa«. i on da bi se savladao. okrenute prema struji. ljudi se smeju i šaljakaju. on tu sedi i ushićuje se ponovnim viđe­ njem. Pod svodovima mosta. očekivao se biskupov povratak i ljudi su se radovali odlasku namesnika i vraćanju uobičajenog mirnog života. na njihovom spokojnom građanskom životu. ni Lene ni jevrejske princeze. i nije poznala Zlatoustog. Bila je zaključana. Zar "te ne poznajete? Pa ja sam Zlatousti. poznajući kuću po kuću. sve se još nalazilo na svom starom mestu: kapije. Zlatousti neko vreme posede na kamenoj ogradi pored reke. no kad je on. natpise na gostionicama i zanatskim radnjama. u polumraku. bilo avetinjsko i začarano i kao u nekom mučnom snu. da im je dom u sobi i radionici. gurnu ustranu staricu. jasna zvonjava sa Svetog Lorenca. njemu sada kad je ugledao Lizbetu zaista prođoše žmarci niz kičmu. među ženom i detetom. on i radionica. za ime božje! Ja sam Zlatousti. Pošao je brže. reče ona negostaprimljivo. čoveče. koja vičući potrča za njim. Ustao je osmehujući se i krenuo dalje. hteo je da još koliko danas razgovara sa maj" storom i da se o svemu obavesti. a ako je ipak tako. pa ni s njim samim nije bilo drukčije: eto. Nije. srce poče da mu biva potišten" i nemirno. Može li to značiti nešto loše? Ranije se nikad nije dešavalo da ova vrata budu zaključana usred bela dana. njen izgled mu steže srce. I u drugim vodama bilo je toga. Dok je starica išla za njim kukajući i grdeći. kako je dobro što je sve to čekalo na njega! Nije li on jednom na putu sanjao kako dolazi ovamo i sve zatiče tuđe i promenjeno. on priđe dobro poznatoj kući. poznade. i ništa nije potsećalo na to da su i u ovom gradu vladali razbesnela smrt i sumanuti ljudski strah. istina. Odlazite. a njemu se ipak činilo da već ko zna otkada nije gledao ovako nešto. poslugom i susedima? Bilo je kasno popodne. kao da nije bilo ni bede ni smrti. delom razoreno i u ruševinama. Da nije majstor počem još ljut na njega? To je bilo tako davno. ne bi mogao podneti nikakvo odlaga­ nje. izrezbarena vrata i saksije sa cvećem. reče on. i na prisojnoj strani ulice sunce je grejalo kuće. a sad život opet teče dalje. A onda glasno pozva gospođicu Lizbetu. lepe česme. i Lizbeta se pojavi. maši se za kvaku i žestoko se uplaši kad vide da su vrata zaključana.

rekao je neko snebivljivo. govoreći 156 157 . rekao je ljubazno. prominu. gospođice Lizbeta. Hoće li njegov današnji bol jednom svenuti i izgubiti vrednost. Tako je to: prolazi i ono što je tužno. rekla je oklevajući. Marija ga povede sa sobom. Morao Je da ruča kod njenih roditelja. dubina je ležala u mraku. pa ni patnja. i još mu ljubazno dade i pehar vina. Margrita će vas izvesti napolje«. »Radionica? Zatvorena je. a ni meni. i to mu zazvuča kao kad se zakiva poklopac na mrtvačkom sanduku. i suton se pretvori u noć. i najzad dođe vreme kad se čovek više ne može setiti šta je to bilo što ga je nekada toliko bolelo. skuvala mu je mleko i on ju je poljubio. Radovao se što ga ipak još neko u ovom gradu poznaje i voli. biće mi drago. on zahvali i iziđe. »Zlatousti! Pa ti si to. proćerdanom mladošću. Sada je porasla i imala veoma lepe oči. izgube dubinu i vrednost. upola bojažljivo. Setio se kako je jednog davnog jutra isto ovako tumarao ovuda. potonuo u ove misli. Ali on je nije poznao. divio se ribama i sažaljevao ih i bio veoma tužan. ali još je ćopala i izgledala pomalo zapušteno. On joj Pruži ruku. Kraj česme je nekoliko ribarki prodavalo svoju živu robu. i starica odmah zalupi kućna vrata za njim i namače reze. Ulica uz obalu se smirila. čuo je neki tihi glas kako prijateljski izgovara njegovo ime. u sobi u kojoj je još visila njegova slika i gde je njegova crvena rubinska čaša stajala na pervazu iznad kamina. Zarumenela se dok je to pričala. »Njemu više ne možete učiniti ni­ kakvu uslugu. Ah.Po njenom pogledu video je da ga je sad poznala. upola zlo. i ovaj gorki jad ostareti i umoriti se. Ako tražite posla. »A radionica?« omače mu se pitanje. skuvala mleko u kuhinji. on vide pred sobom onoga ko ga je pozvao: jednu mladu devojku. baš kao i radosti. »Tako. oterala bi ga uz pogrde. a ona je njegov poljubac primila mirno i svečano kao svetu tajnu. Kasno uveče otišao je u jednu krčmu. hladan je bio kamen na kome je sedeo. Tako sam žalostan što moram ovo da čujem! Vidim da vam je bilo teško. Setio se sad svega: ona je u hladno jutro čekala na njega i bila je toliko tužna zbog njegovog odlaska. vi ste Zlatousti?« reče ona. Otišao je do Riblje pijace. mislio je. »Uzalud ste se potrudili da dođete. plakao za Lenom. gde se nalazila kuća ti kojoj je nekada imao sobičak. plakao je za Lizbetinom izgubljenom lepotom. rečna struja se sumorno propinjala uz stub mosta. a usput je pojeo ono parče hleba. a bio besan na žene i na kupce. i on stade da zuri u lepe blistave životinje u čabricama. Bio je veoma tužan. nije više bilo zlatnog svetlucanja da probleskuje odozdo. Cesto je to ranije gledao. ponovo se setio kako je često osećao sažaljenje prema ribama. Glas joj je zvučao neprijatno. i bolovi i očajanja prolaze. bila je to Marija. i da mu je nekada. toga se još dobro spominjao. besumnje će i ovaj bol. Najzad je mogao da zaplače. ublede. preko ruku i kolena tekle su mu vrele suze. za jevrejskom devojkom. Ona se povuče dublje u sobna vrata. samo recite. Sedeo je i plakao. hteo sam samo da vas pozdravim. Ni hleb ni vino nisu mu hteli niz grlo. pomalo nežnu i bolešljivu. od vode je bila hladnoća. On je nije poznavao. Ona mu ispriča da je kći njegovih neka­ dašnjih domaćina. Plakao je za mrtvim majstorom. ali sa lepim tamnim očima. a otada je prošlo mnogo vremena i mnogo je vode pro­ teklo niz reku. »Zlatousti«. morate krenuti do nekog drugog«. za svo­ jom svenulom. i kad se osvrnu. on je zamoli za parče hleba i ona mu dade. Prespavao je noć u krčmi na jednoj klupiKrčmarica ga ujutru probudi. Sunce bese zašlo. Polako se vratio do zida pored obale i ponovo seo na staro mesto više reke. Cuo je još kako obe reze oštro zveknuše. Osećao je: da je imala hrabrosti. Oh. srce mi se kida što vas zatičera tako — tako slomljenu bolom«. U sledećem trenutku je već sišao dole. Prođe jedan sat. a pozvaše ga i da ostane nekoliko dana kod njih. »Gospođice Lizbeta«. a video je u isti mah i da ovde nije ostao u dobroj uspomeni. za Robertom. i što je za njega zatvorena radionica u kojoj bi mogao da okuša sreću stvaranja i da svali sa duše teret slika? Da. Ništa nije postojano. I bolovi precvetavaju i venu. gde je nekada često ban­ čio sa drugovima. Krčmarica ga poznade. On pokuša da se pribere. Moj otac je umro«. i njih će on zaboraviti. ali zbog čega je bio toliko tužan — to više nije znao. zar ne?« reče snebivljivi glas. i on joj u glasu oseti nešto od pređašnje oholosti. majstora i vas. njegovo očajanje što je majstor mrtav i što je umro ljutit na njega. Onda je još bila dete. onog ranog jutra pred njegov odlazak. bilo je to ono mršavo dete sa bolesnim ku­ kom koje se onda onako milo i bojažljivo postaralo za njega. a on se nije mnogo opirao. »ja ne tražim posla. Dok je zurio ka ribama. Nikada više nije mislio na nju. »Hvala«. kađ bih sad pao preko zida i nestao u reci! Svet je opet bio prepun smrti. Da. Ako vam kao zahva­ lan učenik vašega oca mogu učiniti bilo kakvu uslugu. »Otkad si opet u gradu? Zar me više ne poznaješ? Pa ja sam Marija«.

izvlačio oholo i čvrsto lice gospođice Lizbete. slutećim potezima nazna­ čivao jednu veliku žensku priliku. Dokle god je crtao. Onda je car. zato što je voleo taj grad zbog uspomena na srećnija vre­ mena i zato što mu je godila ljubav jadne Marije. onakvo kakvo je bilo kad mu se posle smrti onog skitnice prezadovoljno. kao begunca od smrti što kosi. jedrih udova i rascvala lica puna 2 elje za uživanjem i moći. koja je već zrela za đavolov ražanj. »o tome se ne govori. vitku crnooku jevrejsku devojku. njene lepe oči. Bila je to neka Plemkinja na konju. svuda su mrtvaci ležali na sve strane. njena uzana gorda usta. radoznalih. koji je carev miljenik i stalno prima poslanstva i delegacije kao neki knez. njena ohola čemerna usta. sa svojih nekoliko konjanika i vojnika zaveo je red u gradu. očekuje se biskupov povratak. njena usta puna odricanja. Sad sam se evo vratio. čas nežnirn figurama nacrtanim s puno ljubavi. nego je kugu dobila lepa Lizbeta. kad se već topilo prelazeći u bezobličje. Tu je saznao i šta se desilo u kući njegovog majstora. Mnogo puta je nacrtao Lenino lice. Od poslednjeg tabaka isekao je jedno parče i na njemu škrtim potezima nacrtao Marijino lice. koje je vo­ leo i od koga je strepeo. u gradu nije bilo ni reda ni bezbednosti. reče domaćin. Držala se na svom mrkovu pomalo zapovednički i oholo. i uveče od svece. kao putnika. kao ljubavnika. nije znao gde se nalazio. nego su joj ispod Pomalo hladnih očiju ustreptale nozdrve bile prijemčive za sve mirise sveta. koje su s mukom vukle. a njen otac ju je toliko negovao da je umro još pre no što je ona sasvim ozdravila. Grof je pomalo preterano cedio građanstvo. Saznao je i razne druge događaje iz doba kuge. makar i bez radionice. istog trenutka se krenuo i osetio silnu žudnju da se ogleda sa ovom gordom ženom. i Lenino lice kakvo je postalo u njenoj poslednjoj noći. ovo gospodarenje licima. a na licu joj se pod setnim očima vidi dašak osmeha. To joj je poklonio. video kako ga neumoljivo čeka novo putovanje. Pešačio sam i pešačio. ceo svet mu se sastojao jedino od stola. Zlatousti! Ona ne bi odbila. setio se nedavnih doživljaja. njeno lice prepuno bola i prepuno ogorčenja. bele hartije. Ali sad je svakako vreme da prestane njegova vlada.kako se raduju što ga ponovo vide. Zatim upitaše i gosta o njegovim doživljajima. On tu ljubav nije mogao uzvratiti. »Radionica stoji prazna«. Pomalo hladnih plavih očiju. on je oštar gospodar. svikla oa naređuje. Kad ju je Zlatousti video. Razmisli o tome. »i valjan duborezac tu bi našao lep dom i dosta para. a moj majstor je mrtav! Dozvolite mi da ostanem nekoliko dana i da se odmorim. i kraj njih strvoderske momke koji su nosili duge motke. Nacrtao je malog seoskog dečaka koga je jednom video kako stisnutih pesničica leži mrtav na pragu pored svojih roditelja. No. Nekoliko dana se Zlatousti nije bavio ničim drugim do crtanjem. Beskrajno mu je prijalo ovo strujanje. a krupna opuštena usta izgledala su u najvećem stepenu kadra Za Primanje i davanje. pošto je biskup pobegao. neka visoka žena svetloplave kose. Ona se spasla. Niklaus nije umro od kuge. i možda ću sve to jednom uspeti da zaboravim. a oči su im mračno škiljile kroz proreze crnih obrazina. Sad se prenuo. Marija mu je nabavila hartiju i pero. pa je sedeo u svojoj sobi i sa­ tima crtao. ali njeno tiho. ružno lice stare sluškinje Margrite. zemaljsku majku. lice majstora Niklausa. saznao je da je rulja najpre zapalila jednu bolnicu. Agnesa. a potom prodrla u neke bogataške kuće i opljačkala ih. opštinskom veću je odavno već dojadilo da mesto dobroga biskupa ima na vratu takvog jednog dvoranina i ratnika. No više od svega toga zadržavala ga je u tome mestu žarka potreba da jednom opet bude umetnik. prenoseći na hartiju prebogatu sli­ kovnicu svoje duše. i svuda su ljudi bili pomahnitali i zli od straha. Za nekoliko dana ispunio je crtežima sve tabake koje mu je Marija nabavila. pa ću onda produžiti put«. puna samopouzdanja i slutljive čulne rado^alosti. pa je počeo da tumara po gradu sa čudno podeljenim osećanjem ponovnog viđenja i rastajanja. grofa Hajnriha. Za nju više nema izbora«. ali nije izgledala zatvorena ili odbojna. nije joj mogao ništa pružiti sem prijateljstva i saža­ ljenja. i neko vreme. Osećanje težine. »Ah«. Stalno iznova je crtao Rebeku. Iz- 158 159 . onakvo kakvo je ranije znao. Ostao je zato što je bio razočaran i neodlučan. Prilikom jedne takve šetnje sreo je ženu čiji je lik najednom Postao novo središte svih njegovih rasutih osećanja. uskoro će oni otići. a do­ zlogrdila je i njegova naloznica. poslao jednog namesnika. ležala je smrtno bolesna. zajaženosti i prepunjenosti u njegovoj duši našlo je u crtanju oduške i olakšanja. Predano je sedeo pognut nad belom hartijom. sa tri kljusine pred njima. kako sedi ruku skrštenih na krilu. njenu milu mladalačku priliku koja je izgledala toliko stvorena za ljubav. makar se za nevolju poma­ gao oskudnim i nepodesnim alatom. A češće je i tankim. samo je njena lepota propala. i svuda je vladala zaraza. kao igrača na orgijama koje su usred kuge priređivali ljudi gladni života. prekrivao velike tabake čas žurno našaranim. kad se već vraćalo zemlji. zaljubljeno i ubilački smešilo. Crtao je sebe samog. Nije ostao odmaranja radi. Ja sam ostao živ. ponizno obožavanje ipak ga je zagrevalo. koji se upravo nalazio u blizini. reče on tužno. Nacrtao je jedna kola puna leševa. ovaj osećaj u ruci koja je crtala. čvrstih. Valja priznati.

Prema svima ostalima u dvorcu. Ova dva dana su ga prožela srećom. Morala je da čeka čitavo pola sata. namesnika. Odmah je osetio da je ta plava lavica srodna njemu. videću šta se može učiniti s tobom. nije se začudio. Moraš znati da u dvorcu imam samo dvoje u koje se mogu pouzdati: konjušara Maksa i sobaricu Bertu. i lepim recima ga na­ veo da mu potkrati i lepo očešlja kosu i bradu. kad je izjahala i videla da je on opet spremno čeka. Agnesa svrati kod kujundžije. »Zašto trčiš za mnom?« upita ona. »Lepo. A sad su. budi na oprezu. i sve tako polako projaha kroz donju kapiju. Sutradan ujutru. Ona polako skide sa vrata tanak zlatan lanac i pruži mu ga.gledao mu je plemenit cilj da osvoji ovu ženu.neznanac ide za njom. Agnesa projaha oko bedema. Doći ćeš takav kakav si. Ovaj zastade. Ona je bila sjahala. samo što je bio veoma zadivljao. neka te smatraju za prosjaka. Zeleo je da taj vrat obujmi svojom šakom i da joj iz očiju izmami plavičastu hladnu tajnu. pa preko mosta. činilo mu se. To te može stati glave«. što ga je smrt poštedela tokom ovih stravičnih meseci! Herman Hese 160 161 . Ali ako si mislio da ćeš ovde napolju moći da bez opasnosti ubereš cvetić. namesnikova ljubavnica. Zeleo bih da ti sebe ponudim kao poklon. orne za borbu i pomalo nemirne. odmah stadoše osvrtati da ugledaju njenog progonitelja. a nozdrve su joj jako podrhtavale. Zlatousti. Kraj puta za pokloničku crkvu Svetoga Vida.od posluge izbrecne na tebe. evo. Lepo je bilo pokloniti svoju slobodu ovoj lepotici. Još koliko prekjuče on ne bi sr natrao mogućnim da će mu se svet još jednom javiti očima tako ra­ dostan i nasmejan. i skide kapu. a on je uze osmehujući se. Potom stavi lanac u džep i uputi se niz­ brdo prema reci i gradu. zbilja već prošle. koliko divlja toliko i nažna. odlebdele kao zlatno lišće sa granja. jer neznanac je išao polako. ali u kosi su mu se već videle sede vlasi i sa lica su mu se čitale brige. Nećeš ga davati iz ruku. Oči joj se.'Videla je kako. zastala je da ga sačeka. pa sama produži polako da jaše. snažan i ponosan. Dobro me slu­ šaj: pred veće ćeš u zamku pokazati ovaj lanac i reći ćeš da si ga na­ šao.Kakve li sreće što je još živ. Ko je ona. jer bih ja. tužan čak i zbog toga što su i ne­ volja i patnja prolazne. ako zatreba. pristupačna svim burama. »Dobro. a plavo­ kosi stranac se već našao kraj kapije i sa divljenjem joj se zagledao u oči. ne želeći da se zaduva. Samo pre ne­ koliko dana bio je još toliko tužan. Ona je bila. Odmah je saznao da ona živi u dvorcu i da je to Agnesa. Stigao je svež i osmehnut. »Šta želiš od mene?« »Oh«. a ipak zaodeven najnežnijom detinjom kožom. nežno je poljubi i blago protrlja obraz o nju. Tek što Agnesa iziđe iz dvorca. Dva dana ju je progonio. najlepša žena koju je ikada video. Činilo mu se da ljubav na njega još nikad nije tako zračila kao iz ove žene. sa grančicom jarkocrvenog šipka u zubima. srete nepoznatog. »mnogo više bih želeo da ti nešto poklonim no da nešto primim od tebe. ostani miran. okusiću koliko su ti zlatna usta. Zastao je kraj jednog česmenog korita i ogledao se u vodi. možda želela da ga pri­ mim lično od tebe. Trećeg dana ujutru Agnesa izjaha iz dvorske kapije. gledajući je u oči. Ošinula ga je za trenutak zapovedničkim pogledom. Samo jednom se osvrnula. bio je već tu. i život da stave na kocku«. čiji su ga visoki stas i plavo nasmejano z >votno obilje potsetili na lik njegove majke kakav je nosio u srcu ne kada davno kao dečak u Marijabronu. sav je zračio nanovo steče­ nom mladošću. I zaista. veselja i mladosti ovako snažno i neodoljivo struji kroz rv . ona mu jednim osmehom uputi izazov. to nije bilo teško raspitati se. Pa mu pruži ruku. a stranac iskrsnu iza jošja. ovaj je bio kršan i smeo muškarac. pa je Zlatousti osetio svoju nadmoćnost nad njim. »Tvoje je da mi naređuješ«. pa se oslonila na bršljanom obrasli strmi potporni zid i gledala ususret svom progonitelju. gde je u to vreme bilo sasvim pusto. vična strastima po iskustvu krvi nasleđenom od pradavnina. Ako se neko. valjalo ga je uzeti ozbiljno. i ne bi mu se činilo strašnom smrću da odlazeći k njoj slomi vrat. mogla je biti i sama carica. Moraš pronaći jedno od to dvoje i reći im da te povedu k meni. u pratnji jednog sluge na konju. reče on. i kad iziđe iz radionice. Vinogradi su bili već goli. reci. lepa gospo. oni su neprijatelji. onda si se pre­ vario. Još istog časa otišao je do jednog berberina. Zlatousti osmehujući se zavrte glavom kad Pogleda na grad i kad mu se ovaj učini prijazan i mio. Opomenula sam te. »A kako se zoveš?« »Zlatousti«. između zamršene plave kose i okovratnika od modre kadije video je kako se pomalja njen čvrsti vrat. privezala konja. Ja mogu da volim samo muškarce koji umeju. da će biti kadar da još jednom oseti kako mu buJ lc a života. sa drveća je opadao jedan po jedan žut list. Lik mu se bratski slagao s likom plave žene. uključujući i grofa. On tom prilikom vide i grofa. Lepo je bilo i duboko ga je dražilo osećanje da svoj život stavlja na ovu jedinu kocku. Lepo je bilo pokazati se ovoj ženi i ponuditi joj borbu. Ona posla slugu s nekim nalogom. Ona projaha. pa onda čini sa mnom što god hoćeš«. bogata čulima i dušom. a on je otprati pogledom. svog poznanika.

slatka ribo zlatna. istopi me. a potom je morao dugo da čeka u hodnicima. ako to želiš. no vratar ga zadrža. »Zlatousti«. »oh. Ne ljuti se na 162 n» 163 . reče on. zar si još budna?« »Jesam«. Potom ćutke iščeze kroz jedna vrata. Nikada još nije svirač svirao na ovakvoj lauti. korak po korak. Tamo je gorela svetlost. Pošto je čekala nekoliko sati. On onda blago prebaci pokrivač preko nje i poljubi je u oči. Dobro došao. što si ti ča­ robnjak! Od tebe. ili si samo sirota skitnica?« »Ja sam sve što zaželiš«. i kad ti oba­ vijem prste oko vrata i zasviram na tebi. Bilo je kasno. ćutke pozdraviše jedno drugo sjedinjeni u prvom poljupcu. glasonoše su hitale. dok su kn se ruke igrale. Pred ponoć je stigao na Riblju pijacu i bacio pogled na kuću. privučeni jedno dru­ gom i spleteni izgubili su se u njegovoj mirisnoj noći. »odakle si mi doletela? Jesi li ratnik. Na svoje čuđenje zatekao je kapiju otvorenu. već Agnesa glavom. Na vratima sobe za odeću dočeka ga sobarica i izvede ga iz zamka. nežnim i zahvalnim rukama su brali njegove željene plodove. dođi sutra opet!« Pa povuče za gajtan od zvona. Odmah potom. Ovaj čas pripada tebi i meni. ili svirač. Hodi> srce moje. Dođi opet. a posle izvesnog vremena se opet pojavi i mahnu mu da uđe. Napolju su dvorski ljudi i popovi većali. on sad večera u njiho­ vom društvu i besumnje će još dugo pregovarati s njima. »oh. besumnje niko nije više budan. sluge su tiho promicale. Na stolu je stajala pripremljena večera. u ložnicu. ubij me!« Duboko u njegovom grlu zabruja zvuk sreće kad vide kako se tvrd izraz njenih hladnih očiju topi i postaje sve slabiji. ja nisam došao da jedem tvoje lepe đakoni je ni da pijem tvoje belo vino. Još jednom. dok je ona ležala uzdrhtala i sklopljenih očiju. verovatno će morati da Provede noć napolju. kroz unutrašnju kapiju i uz stepenice sluge su uvodile jednu malu povorku svestenika i crkvenih velikodostojnika. Njima je cvetao raj. Marija je sedela za kuhinj­ skim stolom pored malene uljane svetiljke. prođe kraj njega. ona se trže i preplašeno skoči. »Marija. rasedlavali su konje. upita ga ona. Do njegove sobe išlo *e kroz kuhinju. ali ne iziđe sobarica. došao sam jedino tebe radi«. »Inače bi zatekao kuću zaključanu«. ispitujući se uzajamno. posedaše. A još više bih volela da umrem od tebe. Odrediše jednog slugu da ga prati.Uveče je otišao u zamak. oko vrata optočenoj belim kr­ znom. gaseći se kao srebrni žmarci po koži ribe na umoru. »Morao si da čekaš«. ljubav­ nici o tome ništa nisu znali. za trenutak se zastideo svoje siromaštine. nikada još lauta nije zvučala pod ovako snažnim i vičnim prstima. ja ću te opomenuti. dok su ga njene hladne plave oči ozbiljno posmatrale. Zlatousti htede da pođe za njima. želela bih da dobijem! dete. Pa joj polako skide belo krzno s vrata i uz tepanje joj smače ha­ ljine s tela. reče ona. sad idem. ne bih hteo da me grof ubije. u svetloplavoj haljini. u jednom otvorenom kovčegu nalazila se sva sila cipela. »ja sam potpuno tvoj. još mnogo puta!« Ona je ćutala i ležala dok se on oblačio. Najzad se pojavi jedna lepuškasta živahna žena. Njemu se činilo da se u ovom trenutku stekla sva sreća koju čovek uopšte može doživeti. na drvenim klinovima visili su ženski šeširi. pijući oboje iz istog plavičastog pehara. Svirač sam. a ti si. visoku i jarko obasjanu svećama. gledali su kako se svetlucaju njegove bele cvetne tajne. nasmeja se on tiho. On uđe u jednu malu sobu. koja je snažno mirisala na krzno i na sladunjav parfem i bila prepuna okačenih haljina i ogrtača. njene požudne usne približiše se nje­ govima. začućemo anđeoski poj. sednice sa sveštenicima uvek dugo traju. dragi. reče ona. Tako je kasno. rekao joj je na uvo: »Zlato moje lepo. udišući miris haljina. reče ona tiho. Ona ga povede kroz vrata. Uzdahnuvši. Kod grofa se nalaze svešteni izaslanici. i ona ga brižljivo posluži hlebom i maslacem i parčetom mesa i nasu mu bela vina u lepu plavičastu čašu. Kao nežni drhtaj i zamiranje proleprša jeza dubinom njenih očiju. tiho ga upita: »Jeste li vi Zlatousti?« i dade mu rukom znak da pođe za njom. Ne bih hteo da umrem. Marija. Počeše jesti. »Oh«. On izvadi zlatni lanac i reče da mu je naloženo da ga ne predaje nikom drugom do lično milostivoj gospođi ili njenoj sobarici. Tu je stajao i čekao neko pola sata. Kad on uđe. Pre toga bih želeo da tebe i sebe još jednom načinim ovako srećnim kao što smo danas bili. mutnozlatne boje kao otsev onog čarobnog svetlueanja duboko u reci. a tanak mesečev srp se sasvim zagnjurio iza drveća. gladeći rukom krzna i radoznalo se osmehujući silnoj lepoj odeći što je visila oko njega. što si čekala. on se polako diže i poče da navlači odelo. »Lepa ptičice moja«. moj a slatka lauta. Ona polako. Ona se naže prema njemu. Tako je želeo da joj pokloni zlatnik. On joj lagano obavi ruku oko vrata. Najzad se unutrašnja vrata otvoriše. šaputala mu je ona žarko na uho. Tiho se uvukao unutra i zatvorio vrata za sobom. Zlatousti«. zašto moraš da ideš? Dođi sutra opet! Bude li opasnosti. Upravo je bila zadremala. U dvorištu zamka bilo je vrlo živo. »Verujem da smo sad bezbedni. »Zlatousti«. priđe čoveku koji ju je čekao. Ispij me. »Zao mi je.

jeo je bobice. kasnije će on to nadoknaditi. pa kroz puste vinograde uzbrdo po strmim stepenastim stazama. pun blaženog nestrpljenja. Zlatousti. tako puna žena i ljubavi. Spustio se na jednu od tih humki. želeo je da je vidi još jednom. nadaleko razbacana mesta. a pogled se pružao na čitavu prostranu dolinu i na brežuljke i brda s one strane reke. gde se moglo sedeti na suvom sred pucketave jesenje trave. ćela ova slikovnica.»Ja se na tebe nikad ne ljutim. svi oni krajevi koji su sada daljina i sećanje — nekada su bili bliskost i sadašnjost. bodar i umoran. Rekao je Mariji da je naumio da prošeta po okolini i da će se verovatno veoma kasno vratiti. naslagane jedna preko druge. za­ tvaraš se u neku radionicu i gledaš da sazdaš spomenik prolaznom ži­ votu — onda moraš da se odrekneš života. A kad sutra i njega smrt odnese. zamci i manastiri. sve donde gde su se planine i nebo susretali u plavičastoj igri. Sav taj prostrani predeo. da nešto stvori i ostavi za sobom. puštaš čula da igraju. i nije smeo da od nje išta propusti. te se nisu više mogli razlikovati. Ona ništa ne reče na to. koja se danas preliva lepim bojama. Danas nije želeo da viđa ljude ni da mu štogod odvraća pažnju. nove slike. Negde u toj daljini. Ili uzmeš da se braniš. i svi ti ljudi. gladovao i mrznuo se. pre svega Jovan. sve će se to raspasti i ugasiti. i možda vodila zlu ishodu — danas se ona širom rascvetala. ali nema zaštite od prolaznosti. dalek i začaran. za granicom vidljivog. nalazili su se duboko u njemu i bili povezani jedni s drugima. nešto što će ga nadživeti. ovaj nestvarni svet unutra u njegovoj glavi. svejedno da li su živi ili mrtvi. od ovih putovanja. doduše. a i još veću daljinu no što oko može videti. nove žene. njegovom kajanju. pa se onda ispravila i bojažljivo rekla: »Idi sad da spavaš. Samo sam malčice tužna«. malen kao igračka. Zlatousti. njegovoj čežnji. Znao je: sva ta bezbrojna. »Ne treba da budeš tužna. pa neka mu da oveće parče hleba. Da li će mu poći za rukom da spase nešto od ovog unutrašnjeg sveta i da ga obelodani? Ili će večito biti kao i dosad: stalno novi gradovi. pod drvećem i oblacima. letnjih jutara i zimskih noći. da se zaceniš od snaeha i da ridaš od plača! Ili živiš. u njegovoj ljubavi. — možda nekadašnja utvrđenja« a možda i grobovi. a zatim još ova slikovnica. Od ovog života. a nije znao šta da kaže. malo je otplakala. novi predeli. i pusti ga da ode. koje mu na put ne daju ništa sem ove nemirne. a ona je stajala i ćutala. preko onih planinskih grebena i onih pustara je pešačio. sit se podojiš n a grudima stare majke Eve — onda. onda 164 165 . a negde. kosovi su pred njegovim koracima bežali u žbunje. a i činilo mu se da je noćas sa­ njao majstora Niklausa. koliko bolne toliko i lepe prepunjenosti srca? Bedno je to kako život vuče čoveka za nos. od svih ovih godina otkako je krenuo u svet — do danas je ostalo malo ploda. a daleko dole tekla je reka u plavom luku i video se grad. jedino tuga. ili je već umrla. Makar i ova ljubavna sreća sa Agnesom bila kratkog veka. napuni mu džep hlebom i jabukama. nalazi se i manastir njegove mladosti. te pustare i šume. hteo je da blagi jesenji dan provede napolju. odjahao bi u manastir do lepe Madone svoga maj­ stora. onda si samo još oruđe. na venac za vencem. tako bih volela da sam zdrava i lepa i snažna. čije je rupe već prvog dana bila zakrpila. Onde je sunce mlako sijalo kroz splet golog granja. a sutra trune. gore se izgubi. Da je imao konja. onda si kao pečurka u šumi. bila sam tako sa­ njiva. s jezom osećajući njegovu ruku na svojoj kosi. Ovde gore nalazili su se mali travom obrasli bedemi i humke iz starog neznabožačkog doba. tamo negde njegov drug Robert valjda i sad još pešači. negde tamo napolju leži mrtvi Viktor. Zbog čega si tužna?« »Ah. Laku noć!« XVI Zlatousti je proveo dan na brežuljcima. a uveče neka nipošto ne čeka zbog njega. On je zbunjeno stajao kraj nje. Pričala sam gluposti. silno ju je žalio. najviši greben. novi doživ­ ljaji. otuda se više nijedan zvuk nije čuo osim zvona što pozivaju na molitvu. Onda ne bi morao noću da ideš u tuđe kuće i da voliš druge žene. došlo je vreme da još nešto učini. u njegovom sećanju. No. Ostalo je nekoliko kipova koje je nekad načinio u radionici. U onim šumama je stotinu puta spavao. pređe četkom preko njegovog starog kaputa. plašljivo čučali i crnim blistavim očima virili iz cestara. ležale su spaljene kosti dobre Lene. Oprezno joj je rukom dodirnuo glavu i pomilovao je po kosi. Zlatousti. onde je bio veseo i tužan. niti gorčina. Oh. Onda bi svakako jednom ostao i sa mnom i malo i mene milovao«.u šumi i ne prestade da se penje sve dok nije izbio na poslednji. prepešačile su njegove noge. Nikakva nada nije zvučala u njenom blagom glasu. ti gradovi i sela. ako ga kuga nije odnela. luta sirota i proganjana nesrećna Rebeka. uzdiže se zamak viteza s lepim ćerkama. naiđe pokoje silno uži­ vanje. ovaj lepi i bolni svet slika iz uspomena. On pođe preko reke.

Brzo! Ne odaj me!« 166 167 . Ali kroz njegovu tvorevinu prolazi naprslina. i jedno je vazda isto onako važno i poželjno kao i ono drugo! Ženama je tu možda lakše. obuzeta ljubavlju i obuzeta strahom. nasledni greh. bilo zato što je neuspela i nesavršena. za to su bili potrebni sav njegov život. gotovo i n e r n o . On se morao veoma potruditi da je malo razvedri. doduše. ptico moja. Popovsko poslanstvo se još nalazilo unutra. boravi njegova lepa kraljevska dragana. ionako će brzo doći kraj našem bavljenju ovde. u susret mu naiđe mala povorka dečaka koji su pevali i na štapovima visoko nosili izdubljene repe. U sećanju mu iskrsnuše poluzaboravljeni zvuči — zar nije već jednom davno čuo tu pesmu? Tako mu je Lidija nekad govorila. Za to su bila potrebna čula izoštrena u nasladi i u opasnosti. crkve. milovao je. obuzeta strašnim slikama bojazni. Volim te.se. na suprotnostima. reče ona zahvalno. potrebna je bila bezavičajnost. šumu. dok se Agnesa nije pojavila i nežno ga povela u svoju sobu. Zlatousti. misleći na Agnesu i na veće. Oh. jedući hleb. upravio je pogled na grad. nežno ali nimalo veselo. radosno i zahvalno se spominjao protekle noći. Da bi doživeo sreću te noći. većnicu. Kad se smrklo. muškost i ženskost. slobodu i poredak. ili razuman ili osećajan — nikad ne možeš istovremeno doživeti udisanje i izdisanje. mostove. kad si nežan i gučeš i brbljaš. Postalo je sveže. Grof je danas ljut. u koje su bila urezana lica i stavljene zapaljene svece. mili. Šta bi ljubav bila bez prikrivanja! Šta bi ljubav bila bez opasnosti! Blago je privukao Agnesu k sebi. Njemu najzad pođe za rukom da se ušunja unutra i da pro­ nađe sobaricu Bertu. a ipak se u ljubavi može toliko za­ boraviti i predavati. nagon i duh. ljubio joj obrve. privi jala se uz ijega obuzeta ljubavlju. Možda ima supruga i otaca porodice koji uprkos vemosti nisu izgubili čulno uživanje? Možda ima okućenih kojima nedostatak slobode i opasnosti nije saaušio srce? Možda. »Za ime božje. Mala maskarada donese sa sobom miris zime. Kod muškaraca mesto te jednostavne plodnosti postoji večita čežnja. Nežno ga dočeka njeno lepo lice. a ne odreći se plem­ stva stvaralaštva! Zar to nije mogućno? Možda postoje ljudi kojima je to mogućno. tako nežno-tužno. »Ti umeš da budeš tako mio«. Radosno je mislio na nju. kuće su ga gledale mirnim crvenkastim očima prozora. bilo zato što je to seme vraga. bila boja­ žljiva. hodajući. »Iz grla ti iz­ laze tako duboki tonovi. bila je tužna. Ovako je bilo i sa majstorom Niklausom. obilje i slast života. Ah. to je on!« povika ona očajno. Kod njih je priroda tako udesila da uži­ vanje samo od sebe donosi ploda i da od ljubavne sreće nastaje dete. nalaziš u službi neprolaznoga. ali pritom se sušiš i gubiš slobodu. sve učenje kod žena. u kojoj sad vlada grof Hajnrih. potreban vasceli onaj svet slika koji se tokom mnogih godina gomilao u njegovoj duši. grof je opozvan. godišnja doba. gorda bi­ skupova palata. sa takvom ljubavlju i strepnjom. Pevušio joj na uvo tihe reci udvaranja. on ne sme da se požali. da li se zlurado potsmeva svojoj sopsrvenoj tvorevini? Ne. sve propešačene snežne noći i sve prijateljstvo i prisnost sa životinjama. Pod onim kulama i dugačkim krovovima boravi Agnesa. ugledao trg i Riblju pijacu. da bi ovu čude­ snu ženu toliko mogao u~rećiti. Dugo je tumarao pred dvorcem. držao je za ruku. odmarajući se. cvećem. ribama. Brzo. a ne plaćati to svojim životom! Ziveti. On je voleo da sluša tu nežno-plašljivu pesmu. Pa da li je bog. Opet se sakrio u ostavi za haljine. uvek moraš jedno platiti gubitkom drugog. ili lutalica ili ćilta. sišao je opet u grad i približio se dvorcu. Tako se plašim za tebe«. Ceo dan je proveo na tim uzvišicama jesenjeg izgleda. brinula se. bilo zato što bog možda sa tom pukotinom i čežnjom ljudskoga života ima neke naročite namere. sve putovanje i nevolja. on ne može biti zao kad je stvorio srne i jelene. •Hožeš pobeći kroz sobičak. i Zlatousti je gledao za njom osmehujući se. drvećem. ali nije se razvedrila. zao ili neprijateljski nastrojen. tu i tamo se video neki duhovnik kako stoji iza prozora. Ali zašto bi ta čežnja i nezadovoljenost bila greh? Zar iz nje ne niče sve lepo i sveto što je čovek stvorio i što vraća bogu kao žrtvu zahvalnicu? Pritisnut mislima. Polako je pod njegovim poljupcima i ljubavnim recima sticala nešto pouzdanja. Dokle god je njegov život bašta u kojoj cveta takvo čarobno cveće kao što je Agnesa. Video nije još nijednoga. Ona je zahvalno primala njegova milovanja. Izgledalo je da sav život počiva na dvojstvu. Ah. obuzeta brigama. ako život nije rascepljen ovim suvim ili — ili! Stvarati. A onamo se dizao i dvorac. ribe i ptice. Diralo ga je 1 ushićavalo što je ona zbog njega tako bojažljiva i zabrinuta. ili si žena ili čovek. koja izgleda tako ohola. uskoro će se vratiti onaj glupi biskup. cveće. Tako je ona noću do­ lazila u njegov sobičak. ali sav ovaj život ipak ima samo onda smisla ako se i jedno i drugo može izvojštiti. kad bismo bili daleko odavde! Ovde mi se više ne sviđa. a sobi se stadoše približavati brzi koraci. nagnjavili su ga popovi. vo­ dom. leptirima. »to je grof. koji je sve tako stvorio. samo da te ne vidi! Ubio bi te istog trena. I najednom se žestoko trgla: u blizini se zalupiše neka vrata.

Neka ga smatraju za lopova. krao je ovde. a pred njima su pripravno stajala tri najamnika sa isukanim mačevima. »Dobro ga svežite«. i čekali pred ka­ pijom. Zastali su pred nekim polu­ kružnim. te mu je. gospodaru. Neka je taj čovek i lopov. no ti osećaji su mu tek kasnije doprli do svesti. Sta­ jao je ukočenih očiju i ništa nije ni video ni čuo. »Ne. nešto bezoblično. i u tom trenutku se setio Agnesinih oproštajnih reci: »Ne odaj me!« Ne. te jedan najamnik uze fenjer a sluga se trčeći vrati da uzme ključ. neće je odati. glave oslonjene a sto.I istoga časa ga ugura u sobičak u kom su stajale haljine. i srce poče da mu divlje i bolno tuče. Najamnici se ne usudiše da protivreče. »Ostavi mi tu svetiljku. »Oprostite«. dolazili su od dvorske kapele. Krađa je dovoljna«. pa su počeli da se dogovaraju i da grde. uplaši se i on. Ali pošto ćeš ionako biti obešen. on ostade sam i poče oklevajući da pipa po mraku. druže«. pa preko unutrašnjeg dvorišta. prkosno je stiskao zube. Poznavali su tog duhov­ nika. A onda se otvoriše vrata prekoputa. Onaj sa fenjerom radoznalo osvetli lice uhapšeniku. Zlatousti nije primećivao ni sveštenike niti je gledao svoje ču­ vare. »Sutra će zorom doći jedan pop. svršetak. odgovoriše mu. reče sveštenik. bio je izgubljen. koji se nije branio. »Onda ću ja«. Zlatousti je stajao i zurio. neko ga je morao videti kad se uvlačio ovamo. Potom odoše i brižljivo zatvoriše teška vrata. Ne. Ja sam siromah. sputaše ruke. I tek u tom trenutku. Upao je u klopku. Tako je bilo neugodno sedeti. Začuo je kako grof n sobi glasno govori sa Agnesom. »Tako. avetinjsko: provaliju. Vi mi jamčite da ga pre toga ne odvedu. gvožđem okovanim vratima koja su vodila u podrum. To će mu doći glave. Oni mu privukoše jedan tronožac do stola i rekoše mu da sedne. a vi ste tako bogati! Vratiću sve što sam uzeo. Zatvorite ga. tek što je uhvaćen na delu. Nije mogao videti ništa sem svetiljke. Kad je čuo da je taj čovek osuđen na smrt i da je lopov. sedeći na tronošcu. uzviknu grof glasom koji je škripao od ru­ ganja i oholosti. on upita da li je imao ispovednika. »sutra ujutru pre jutrenja doći k njemu sa pričešćem i saslušati njegovu ispovest. a neki 168 169 . u nekom sumraku punom strave. naslonivši glavu na sto kao na dželatski panj. l e s u mu bol. A koliko i može goreti ovakva svetiljka? Za jedan sat bi se ionako ugasila. Laku noć!« I tako je ostao sam u mraku. Jedan od sveštenika poče sa živim učešćem da šapće s najamnicima. smrt. a jedan sluga je išao napred i nosio fenjer. ili ću te probosti«. Isprva 16 samo sedeo. Sve se to desilo za nekoliko časaka. Srce mu je čekićalo. koju su držali pred sa­ mim njegovim licem. možda je to izlaz. kad je otkrio da su vrata spolja zaključana. zamoli Zlatousti. pa ćeš još moći da se ispovediš«. jer nije bilo ključa da otvore vrata. Pa žestoko zakuca na zatvorena vrata i povika: »Jeste li tu? Otvarajte!« Vrata se otvoriše spolja. Pa se poče polako približavati. ali ipak kao i svaki hrišćanin ima pravo na ispovednika i pričešće«. Najzad stiže sluga s ključem i otključa vrata. sažalite se — « »Dosta! Baš bih hteo znati da nisi bio toliko drzak da uznemiravaš i milostivu gospođu. bratac. Istog trena Zlatousti žurnim pokretom zgrabi nekoliko haljina i ogrtača koji su visili oko njega i prebaci ih preko ruke. pripadao je gospodi iz poslanstva. Jesi li ovdašnji građanin?« »Ne. pa zastadoše pred ovom grupom i obojica pažljivo stadoše posmatrati taj noćni prizor: tri n a ­ jamnika i vezanog čoveka kako stoje i čekaju. evo!« I prostre ogrtače po tlu. Biće i ovako dobro. držeći svećnjak u levoj a isu­ kani mač u desnoj ruci. A iza svetiljke. nekoliko puta su ga videli kako jede za grof ovim stolom. prošaputa Zlatousti. A zašto i da uskrate ispovest onoj sirotoj skitnici? Gospoda se udaljiše. mogao bi njome da počiniš neko zlo. ogromno. Mogao je biti nesrećan slučaj što je neko zaključao ova vrata otkako je on prošao kroz njih. Ali on u to nije verovao. Tako ga ođvedoše dugačkim hodnikom niz stepenice. ja nemam zavičaja. a veze oko ručnih zglobova nano. gospodaru. dakle? Nije bilo mudro od tebe što si radi starih ogrtača stavio život na kocku. Grof ga odmah ugleda. »To je neka skitnica. a sutra ujutru obesite hulju o vešala«. i iz Agnesine sobe uđe grof. Zatvorenika ođvedoše u jednu zasvođenu prostoriju u podrumu i on spotičući se i teturajući siđe niz neko­ liko stepenika. tri naoružana čoveka i jedan vezani. U tom t r e ­ nutku pored njih prođoše dvojica od onih sveštenika koji su bili u go­ stima kod grofa. i tiho pokušao da ih otvori. Tu je oko stola stajalo nekoliko tronožaca bez naslona. •^e mu jedan najamnik. Pa poče da se pipajući između haljina probija ka izlaznim vratima. krao si. Sa gospodinom grofom razgovaraću još danas. nije potre­ bno da to istražujemo. Najzad se našao kraj vrata koja vode u hodnik. »ja sam siromah. lagano trepereći. »Ko si ti? Šta činiš ovde? Odgovaraj. nečujno stupajući nogu pred nogu. Zlatoustom. Stajao je drhteći u mraku. Tako su stajali. video je još nešto. Budi pametan i pomiri se sa sudbinom. zaslepljivala oči. bilo je to predvorje nekog podruma za vino. ali ga je ta odluka činila čvrstim.

Postojalo je isuviše stvari sa kojima se još nije rastao. pripadao joj. Morao se oprostiti od lepe Agnese: nikada više neće videti njenu visoku priliku. od svega će biti otrgnut. vraćao joj je čitavo svoje biće i svoj život. a on je neće više čuti kako peva. plave oči. pod poznim jesenjim suncem. Iz ucveljenosti njegovog srca navre uzdah i žalosno zapomaganje: »O majko. uvidi i da se prožme njime. Ah. tonući i opra­ štajući se svekoliki lepi i zamršeni život još jednom je zasjao kroz sva njegova čula. teći će reka i nemo će plivati tamne ribe. od sviranja na lauti. o. propalo! A morao se okaniti i nade u ponovno viđenje sa Narcisom. suze mu žestoko linuše. ali Zlatoustog više nema da se vrati kući. Oh. Bilo je upravo nemo­ guće uvideti to. od plavog neba prošaranog belim oblacima. on nije Kao ništa do ovaj nesigurni. krave će mukati u seoskim stajama. Usred plakanja zaspao je. od putovanja. i nadanje u sve one figure koje je još želeo da načini! Sve je to propalo. lep i živ. isečeni konopcem. od smene dana i noći i godi­ šnjih doba. zagrcavši. potoci opervaženi zelenim jošjem. od sunca. i suđenja i večnosti. iscrpenost i san ga materinski privinuše u naručje. Kad se probudio. postojala večnost ili ne: on nije žudeo za njom. da se potčini neizbežnom umiranju. kukavno povijen. reći koju reč za njega i omogućiti u °dlaganje ili bekstvo? Strasno se udubljivao u te misli i neprestano s 170 171 . Pa se morao oprostiti od sopstvenih ruku. pokušavajući da primi na sebe ono što mu je naloženo. sijače sunce i zvezdano nebo. leđa i vrat su mu sevali od bolova. tako mu iz dubine sećanja odgo­ vori jedan lik. Sad Marija možda još sedi budna. sa anilini apostolom Jovanom. Udisao je jutarnji miris pustare. i za to vreme bio daleko od svoje nevolje. ti lepi blistavi svete pre­ pun slika. daljine i šumoviti brežuljci. jela i pića. sirota Marija sa dobrim zaljubljenim očima i ćopavom nogom. pa hartija i pisaljka. i on se sav skrhan pređade beskonačnom bolu. ruke. biće stvar na koju sleću ptice da je kljuju. Zglobovi su ga ljuto Pekli. Sada je veće. njoj se predavao. sve m u to više neće pripadati. možda s e on uveriti u njegovu nevinost. kroz potišteno srce mu je kao uspomena proleteo proplamsali otsjaj vascelog raznobojnog sveta. biće ono što je majstor Niklaus. i boga oca. njoj obraćen plakao je zbog nepodnošljive patnje koju nanosi neumitno umiranje. Oko njega je vladala potpuna tmina. Nije verovao da će njegove svete tajne moći mnogo da mu pomognu. njene hladne plave oči. i kraj te noći će i njemu doneti kraj. Nije to bila prilika majke iz njegovih misli i umetničkih snova. I tad se setio da su mu obećali sveštenika. psi c e lajati. osećao ukus slatkog mladog vina i mladih čvrstih oraha. a Zlatousti je neće više videti. nije znao koliko mu časova još ostaje da živi. ovo disanje. što su svi oni koje je gledao kako leže po izumrlim kućama i na pretrpanim mrtvačkim kolima. Sutra će vazduhom leteti neka ptica. Visiće. vlažna. osetio je žestoke bolove. njoj je vraćao šumu. spustiće se prvi sneg na daleka brda — i sve će dalje ići svojim tokom. od gladi i žeđi. Njoj je uputio svoju jadikovku. o majko!« I kako izreče to čarobno ime. i on se sav skupi od šiknulog bola i oseti kako mu suza za suzom navire iz očiju. Pa k mora postojati neki spas! Možda će sveštenik značiti spas. kao neutešno dete. On je u tim stva"ma već odavno izgubio svaku izvesnost. kakav još od manastirskih dana nije više video. čeznuo za njom! Ali morao se oprostiti i od bre­ žuljaka. oteturao po mraku do zida. uzdrhtala usta! Nadao se da će ih još često ljubiti. i on nije znao koliko je spavao. devojke. njenu svetlu blistavu kosu. kako da te ostavim! Rasplakan je ležao preko stola. nikada više mile zlatne malje na njenoj mirisavoj koži. Nije bilo lako to uvideti i prožeti se time. opro­ stiti se od drveća i šuma. oči. i sve to bez njega. Prospavao je sat-dva. sunce. nije želeo ništa sem da živi. Zbogom. da to udahne. duvace vetar i nosiće žuto lišće po zemlji. koliko je još danas na onim brežuljcima. od spavanja i buđenja. sedi i čeka u kuhinji. pribrao se i ponovo postao svestan svoga položaja. Možda će već u sledećem trenutku doći i povesti ga na pogubljenje. prolazni život. hvata je san i opet se budi. S mukom se uspravio. stavljao ih u materinske ruke. — i te nade se morao lišiti. Oh. mladi ljudi će kretati na igranku. noći na mostovima obasjanim mesečinom. lik majke. ovo osećanje a s e nalazi u svojoj koži. pevaće neka devojka na prozoru.nagon ga je terao da i telom i čulima učini ono što je sad bilo naloženo njegovom srcu: da se preda neumitnosti. Nije bio siguran da li Uo Pšte ima neba. Predao se tome talasu. od svega. Sutra neće više živeti. od ljubavi. mislio na nju. naslonio se i počeo da razmišlja. zbogom. Pomahnitalo se 'Sao. Ali. svako drvo će bacati svoju senku ispred sebe. bio je to lik njegove sopstvene majke. To je morao pokušati da shvati. što je Lena u spaljenoj kolibi. Čitavu večnost je tako prosedeo. svi ljudi će veselo ili tužno gledati svojim živim očima. nikada više slabljenje i podrhtavanje oholosti u tim očima. od sopstvenih očiju. Nije bio siguran da li će i najpotpunije razrešenje i °Proštaj grehova moći da ga uvedu u nebo. počinje noć. Časovi ove noći bili su mu dati da to učini. od kojih se još nije oprostio.

biti prinuđen da ga ubije Jedna od ovih stolica poslužiće u tu svrhu. Bilo je to teško. pažljivo premišljajući šta treba da kaže svešteniku pa da ga pridobije za svog pomagača. ova odlučna volja za spasenjem. uzalud je pokušao da prihvati takvu sudbinu i da se pomiri s njom: nije mu pošlo za rukom. Sada je strasno želeo da dođe trenutak koga se pre nekoliko časova toliko bojao. dobro poznatu. Otkako su mu ruke bile slobodne nije više verovao u smrt. Bio je rešen da živi. da trlja konopac o kamenu ivicu jednog stepenika. dok je još u punom cvetu ova napregnuta priprav­ nost. moć odlučivanja i budnost moraće postepeno da popuste. moguće je da će ga ostaviti njegovoj sudbini. nosio je redovničku odeću manastira Marijabrona. a ipak ga se bojao kao toga časa. U isti mah je sa žudnjom posmatrao oskud­ no jačanje svetlosti u procepu. da ga ubedi. on će morati da se izvuče iz zamka. a onda da trči. Po dvorišnom pločniku odjeknuše koraci. možda će mu neko spolja priteći u pomoć? Agnesa je žena. posle strahovito dugog vremena on postiže toliko da mu se konopac učini malo razlabavljen. onda će. A ako od toga ništa ne bude. Bio je rešen da umakne. začu se kako neko stavlja ključ u bravu i okreće ga. Jednog preimućstva bio je svestan: oči su mu se privikle na mračnu prostoriju. mesto konopca stalno su mu čukljevi udarali o kamen. on postiže što je želeo.se vraćao na njih. dželat bi mogao dobiti srdobolju. svim silama će se upeti da ga očara. — Oh. Ne pođe li mu on za ru­ kom. Tad mu padoše na um stepenice niz koje je doteturao u ovaj podrum. mogao je da ga odreši. Još nikada u svom životu Zlatousti nije ovako motrio svitanje. igra još ne mora biti izgubljena. noseći čirak sa dve svece. Ali ona ga voli. Nozdrve su mu podrhtavale od požude za slobodom i životom. sve ostale mogućnosti su bile puki snovi. ruke su mu bile slobodne! Ali potom jedva da je i prst mogao da pokrene. šake su mu bile natekle i utrnule a ruke sve do ramena ukočeno zgrčene. Najzad se napolju svet probudi. mogla seukazati neka dotle neslućena mogućnost za bekstvo. dakle. on ipak neće dići ruke. Grozničavo je sad sedeo za stolom. Vratio se do stola i stao se vežbati u tome da sedi na tronošcu tako držeći ruke između kolena da se odmah ne primeti kako nije vezan. Stade da traži i nađe ih. i možda će ipak nešto moći da učini. bez stražara. jer time je morao da počne. da zubima razveže konopac. onda će on izvesti svoj plan. jurnuće na dželata i oboriće ga. vešala bi se mogla slomiti. dvojicu. Sveštenik je pretstavljao jedinu vrednu kartu u njegovoj igri. ubiti ga. Kad je povratio dah. njegova pažljivost. pokušati da pridobije sveštenika za sebe. to ga je palilo kao oganj. da ga zagreje. kad bi samo mogao privoleti tog popa da mu odveže ruke! Time bi već beskrajno mnogo bilo postignuto! U međuvremenu je pokušavao. zavičajnu 172 173 . U svakom slu­ čaju. Besno se naprežući. i iza koga su nevidljive ruke opet zatvorile vrata. tu strahovitu napetost nije više bilo moguće dugo podnositi. ako ovoga ma i na časak ostave nasamo s njim. Pa ipak. ovako ga iščekivao. podmetnuće stražaru nogu. da trči! Marija će ga pustiti u kuću i sakriti. Pripremiće se za odbranu i boriti se svim silama. A onda. Možda se napolju šunja sobarica Berta — a zar nije postojao i jedan konjušar za koga je rekla da se u njega mogu pouzdati? A ako se niko ne pojavi i ako mu niko ne đa znak. bez pratnje. za to nije osećao dovoljno snage u šakama i rukama. da mu se dodvori laskanjem. A i njegova snaga. no. a svaki taj zvuk se posle duge mrtve tišine razlegao kao grmljavina. Dakle. brzo se preobući u njegovu mantiju i u njoj pobeći! Dok ostali Pronađu ubijenoga. Sav uzdrhtao od napetosti i odlučnosti motrio je očima lovca kako ona kukavna svetlost kroz procep ispod vrata polako postaje sve jača. do poslednjeg trenutka će svakom kapi krvi braniti svoj život. Ne bude li već postigao da mu onaj pop pomogne. sve dalje. Najpre će. Stražar će morati brzo da dovede sveštenika. kakvog li neobičnog i potresnog slučaja: sveštenik koji ušao. trojicu ili koliko ih već naiđe. Ali nije popuštao. najzad neprijatelj poče da se pri­ bližava. ne obazirući se na bolove. i moć joj ne dopire daleko. Ušao je sam. I najzad se teška vrata polako malčice otvoriše i zaškripaše u arkama. Unutra uđe jedan sveštenik. a možda ni hra­ brost. počeo je da se pipajući kreće pored zida. Bio je prinuđen da ih vežba. Zlatousti se opirao umiranju. A ko zna. postoje razne slučajnosti i sticaji okolnosti. ispitujući korak po korak vlažni podrumski zid da nađe kakvu oštru izbočinu. Moraće to da pokuša. želeo ga. naterao ih je da se kreću. Kad se između vrata i praga već ukaza majušna tanka pruga sive jutarnje svetlosti. J e r skovao je sad jedan plan koji mu je izgledao dobar. osećao je kako teče krv. Konopac je bio prestrugan. dok će drugi ovde isprva biti sasvim slepi. gotovo nije više imao strp­ ljenja da ga sačeka. po svaku cenu. pa makar se pritom ceo svet skrhao. Onda kleče i pokuša. Da ga udavi nije mogao. Stajao je dašćući sred zatvorske noći. Sve je sad ispalo drukčije no što je zatočenik zamišljao. Bilo izvodljivo. natekle ruke i šake jako su ga bolele. sad je u polumraku razaznavao i naslućivao sve oblike i razmere. pobiće stolicom stražare. kako bi krv opet zastrujala kroz njih.

pa su ih dugo čvrsto držali i stiskali i osećali duboko uzbuđenje. Narcise. Bilo je to mršavo lice. mogu te umiriti što se tiče vešala. Vide ih. Zlatousti ničim drugim ne bi mogao da mu brže pridobije srce. ti si postao o p a t A ja sam i dan-danji skitnica. pa je bio prinu­ đen da odvrati pogled. sav se tresao. Obuzdao se. Čitav svet se odjednom promenio. čvrsto i jasno srezano. Imaćemo. nažalost neće smeti dugo da potraje. baš kao ponekad u đačke dane. Narcise«. ukrotio stomak. Uistinu. »Narcise!« prošaputa on jedva čujno. pa onda drhtavom rukom vrati čirak na mesto. onakvu kakvu su nekad nosili opat Danijel. sve odrano i nateklo i obli­ veno krvlju. nim sveznajućim očima zaplakao. ti si to svakako zaboravio. u najčudesnijem trenutku njegovog života Nar­ cis se opet pojavljuje. »Uostalom. Nije smeo da to ponovo čini. ili i ranije. ali sam to ime još vrlo davno ostavio. koje kao da su oblikovali isključivo duh i volja. »Dobro. Zlatousti. Zagrcati i klonuti. Bilo bi mu vrlo teško da ubije ovog redovnika. Ali. ma koliko da ga želim. u njemu uskrsnu nešto što ga stade opominjati: nH kada. možda je to dobar znak. ne samo što je nosio odeću fratara iz Marijabrona. Narcise. Ovaj čovek. Stajao je čekajući i ćutao. Trebaće. Zlatousti pro­ mrmlja odgovor. kako su to postupali s tobom!« XVII »Hvaljen Isus«. Sem toga. da 1 z a mene dobiješ konja«. Kao opčinjen je Zlatousti gledao u to lice. Zlatousti. i otputovaćemo već za dva sata.odeću. reče on. dakle. Narcis ni obrvom ne mrdnu. »Izvini. rekao je hladno i pomalo namešteno umorno. Bilo je to lice koje je on poznavao. dragi moj. Oh. ali u recima im još dugo potraJaše uzdržavanje i lakrdija. Ali možda ipak neće biti drugog izlaza sem ubistva. a od nesvestice mu se glava činila kao prazan mehur. Sveštenik je ćutao. jest«. O. sve dok se Zlato­ usti ne uznemiri i dok ispitivački ne podiže pogled ka čoveku što je stajao pred njim. ja sam nekada bio Narcis. »Dobićemo ga. ovo ne naročito časno uto­ čište. vrlo tankih usana. Eto. A onda pogleda opatu u lice. »Zovi me tako. Dečačko-prkosnim i pomalo podruglji­ vim tonom. Zlatousti je bio potresen do dna duše. naš razgovor. ali se svim srcem saglašavao sa ovom malom komedijom. »Da. pred ovim tai»" 174 175 . verovatno zato da mu spase život — a on zar da ponovo grune pred njim u plač ili da padne u nesvest? Ne. kako je sad video na svoju pometnju. A zar ne želiš da mi pružiš ruku?« Zlatousti se opet savlada. kao dečak. nesvesti — eto za čim je u ovom trenutku sve u njemu čeznuloAli iz dubina mladićkih uspomena. ja sam osuđen na vešala. »Jest. Pojava ove manastirske odeće obećava možda nešto prijatno. dovoljno vremena da se o svemu napričamo. On steže zube. i za jedan sat. nego je nosio i oznake opatskog dostojanstva. A kako? Na konjima? Izvrsno. oterao. takođe glumeći ravnodušnost. i on je drukčije zamišljao ponovni susret. Uspeo je da veštački pribranim glasom kaže: »Moraš mi dozvo­ liti da te i dalje zovem Narcisom«. Dobio sam nalog da ti to saopštim i da te povedem sa sobom. Pomilovan si. ali *ako to izgledaju tvoje ruke! Za ime božje. zureći preda se u zemlju. napustićemo. Sve oko njega poče da se vrti u krug. verovatno će me već obesiti. dakle. ne uspevši da se uzdrži. Ovo malo đečaštva i hvalisavosti u prijateljevom držanju silno ga je zabavljalo i u isti mah i diralo. J e r ovde u gradu ne smeš ostati. Otkako sam se zamonašio zovem se Jovan«. utroba mu se stezala. dakle. — taj ponos je on shvatao i odobravao ga u duši. ne. koje je Narcisova pojava pri­ zvala i dočarala. Kažem ti to samo koliko da ti objasnim situaciju«. amice. »Kao što vidim. predati se su­ zama. i ja ću se pridružiti tvojoj pratnji. on je pred ovim lepim strogim licem. Iza očnih jabučica ga je zapeklo nešto nalik na pritisak bujice suza. i taj iznenadni slom njegove natčovečanske napetosti pretio je da ga uguši. Sputao je srce. On se nesigurnom rukom maši za čirak. Ne srne da pokaže slabost. otac Anselmo otac Martin! To što je video čudesno mu se kosnulo srca.nesvesticu iz glave. Ali ponos koji se krio iza toga i koji je Zlatoustom zabranjivao da mu se plačući obisne o vrat. šta je bilo: hoćeš li mi sad dati ruku?« Oni tad pružiše ruke jedan drugom. Jer vidiš. kao avet. Putuješ li natrag u Marijabron? Da? Divno. on izusti odgovor na pitanje. ne. reče sveštenik i stavi čirak na sto. diže ga i prinese tuđem licu da bi mogao videti oči.

razume se. čvrsto sam verovao u naše po­ novno viđenje. »to je zapravo bio vrlo ružan plan. Naime. a nisi to valjda ni očekivao. Zlatousti se nije rastužio zbog Zvezdanove smrti. Pa ti još ništa ne znaš. A najbolja figura koju sam onda načinio. stalno«. nisi hteo da umreš? Hteo si da se odupreš tome?« »Razume se da sam to hteo. No sad smo. A reci mi i da li su fratri Anselmo i Martin još živi. naravno da me ne razumeš. Narcise. nažalost. Možeš mi se jednom ispovediti ako hoćeš. naime to da sam te ja jednom već nazvao Jovanom«. i Zlatousti pređe pogledom preko svih prozora na dvorcu. opat sam . znači. »Začas ćeš sve čuti«. koje sam se i odviše nagledao. ali ne zove se Narcis nego Jovan. mladi kaluđer i jedan nao­ ružani konjušar. sa nepunih sedamdeset godina. »Još si. Veoma se radovao tome. imam tamo da obavim još neka posla«. često je još govorio o tebi. Marija ostade na kapiji dok se konja­ nici ne izgubiše iz vida. Zlatousti isto tako tiho odgovori: »Oh. »Sećaš li se još mog konjčića Zvezdana koji se nalazio u vašoj manastirskoj konjušnici?« upita Zlatousti. »što je taj siroti konjić prvo biće u vašem manastiru za koje pitam. reče Narcis hladnim glasom. Ali bilo kog drugog sveštenika mogao bih i te kako. Rekli su mi da će doći neki sveštenik. on. reče Narcis oklevajući. Pouzdano sam računao s tim da ću ga opet zateći i da ću ponovo raditi °d njega. Trenutno ne govorim rado o smrti. Onda ustade i pođe prema vratima. u nadi da na nekom opazi Agnesu. Pa žestoko otvori teška vrata. Zlatousti. to već pomenuli.Jedan mlad kaluđer. mislio na mene?« upita Narcis tiho. moga majstora Niklausa. niti je po svoj prilici ikada znao po imenu nekog drugog manastirskog konja. Ćopajući. ja sam ga veoma poštovao. naime. »To ne bi bio prvi čovek koga bih ubio«. Njega je nasledio otac Martin. Narcise! Palo mi je nešto na pamet. Marija se bila jako zabrinula za njega. bez bolesti i bolova. jedan mladić od drveta. »Zašto hrabro? Pa nije bilo opasnosti«. veruj što ti kažem«. Kad uzjahaše. od Jebe je bilo veoma hrabro što si ušao k meni tako. jer ti si njegov naslednik. e. Sam sam sebi ovako udesio ruke. »Dakle«. Nije išlo lako. iskusio. u prirodnoj veličini. Stalno. polako se vratila u kuću. zbog ove protekle noći. opraše mu ruke i malo ih previše Ubrzo potom izvedoše konje. a i zbog kuge. I ja tebi imam puno da pričam. Narcise. reče Narcis. Ra­ dujem se tome. bavio se tamo spremanjem prtljaga. »I ti se sećaš toga!« »O da. obeća da će se jednom vratiti i odjaha. Zlatousti reče: »Imam još jednu molbu. Zlatoustom dadoše da jede. Ali zadovoljan sam što je kuga bar tebe poštedela. »Ne. Ispričaj mi kada je 1 kako umro opat Danijel. nikad n 'sam mislio da bi ti mogao umreti. zahvali im bezbroj puta. »Pa ipak«. da. »Oh. Narcis ga povede sa sobom u svoju gostinsku sobu. »Opat Danijel je umro još pre am godina. duboresca. sećam se«. naš nekadašnji olski upravitelj. Jahali su učetvoro: Narcis. pretstavlja tvoj lik. »o tim stvarima razgovaraćemo kasnije. koji ni­ kad nije vodio brigu o životinjama. Ja bih ga onda ubio i pobegao bih u njegovim haljinama. Ali nije je više video. Spreman sam da čujem sve n a j Sore. Nije to bilo lepo od mene. i unutra proviri bledunjavo jutroNišta više nisu rekli. Još pre mnogo godina sam ti jednom dao ime Jovan. Najednom mu se glas rastuži i potamne. »Svakako. evo. to sam. »Ne razumem te«. Ili mi i inače možeš pričati o svom životu. A hteo sam u prvi mah da izbegnem pričanje o samim smrtnim slučajevima. On se oprosti od nje i njenih roditelja.»Ostavi to. Zaćutaše. ako bi nosili marijabronsku mantiju. otpre godinu dana. Ja nisam njegov naslednik. On te je voleo. Ustvari sam hteo da pitam o nečem sasvim drugom. Pa bio sam vezan i morao sam se osloboditi. nisam mogao zamisliti mrtva. A ipak je bio mrtav kad sam došao«. poče on opet. Nećeš ga više zateći. tako sam bio smislio ćelu stvar. bez pratnje«. Obojici je bilo mučno na duši. da znaš. Ali mogao sam i sam znati da je umro. ranije bio kipar i duborezac i nameravam da to opet postanem. a jednom ionako mora biti reci o tome. njegov pratilac. to svakako nisam mogao slutiti«. postojala je samo ta mala opasnost da te ubijem. A da ćeš upravo ti biti taj sveštenik. mislio sam na tebe. Zar bi zaista mogao ubiti nekog sveštenika koji ti dolazi kao ispovednik?« »Tebe ne. Narcise. n i oca Anselma više nema. »Znači. Dobar plan«. No verovanje može obmanuti. To je apostol Jovan pod krstom«. ne. s He 176 r m a n Hese 177 . Obradovao se što je Narcis tako dobro znao šta se desilo sa Zvezdanom. Pojahaše. Ja sam. Doduše. Dozvoli da krenemo preko Riblje pijace. a možda ni ma koga od tvojih kaluđera. . —• Da pođemo?« »Još trenutak. Sti­ goše na Riblju pijacu. Uostalom. koji je umro lane. i ono će ti zauvek ostati. pre svega o našem opatu Danijelu. »Ismejaćeš me«. Ima nekih sedam ili osam godina otkako smo morali da ga ubijemo«.

No potoni je bio k a d a r da pro­ duži jahanje. jesam«. ako mi ne bi bila data moć da to sprečim.z» 178 179 . Nisu uspeli da prevale rastojanje predviđeno za taj dan. a trenutno ima nekih stvari koje treba raspraviti između cara i našega duhovničkog reda. ili bar pristao na to? Pa toliki su hercozi. Zlato-j usti je bio suviše iscrpen. Zlatousti?« »Ah. »Pa. politika je posredi. zaista je izgledalo da sam lopov. »Pa. Svet je takav«. a Zlatousti nije više pitao. Posle dužeg vremena Narcis upita: »Zar je istina da su te zatvo­ rili zbog krađe? Grof je tvrdio da si se ušunjao u dvorac i u unutra­ šnje odaje i da si tamo krao«. a kad bi ga obuzimala želja za razgovorom. još nijedan Pravi mislilac nije tvrdio. I »Tačno. »Ti bi to. Rekao si da to piše kod Aristotela. on je to znao. »I. Evo. trpeo?« »Besumnje. pa je i sutradan ostao da leži. »kakav je to svet u kome smo prinuđeni da živimo? Zar to nije pakao? Zar to nije odvratno. No zašto kažeš da se mi ne služimo idejom pravičn °sti? Mi to činimo svakog dana i svakog sata. Red me je dodelio jednom izaslanstvu koje je imalo da pregovara sa grofom. samo s '° se niko njima ne služi«. »Da te pitam. Čeznem da čujem tvoje objašnjenje te protivrečnosti«. pritom ga obuzeše to­ plina i strast. Narcise! Mislim: možeš li zamisliti da bi u izvesnom slučaju izdao zapovest da se ubijaju Jevreji. da je on velika harmonija krugova u čijoj sredini stoluje tvorac. ruke mu nisu više mogle držati uzde. »Da. dakle. Ja nikad nisam poricao zlo u svetu. u vašim mislima i udžbenicima. i njega tu uhvati groznica. dakle«. završi on žestoko. Narcis mu je spokojnoi a ipak radosno izlazio u susret. »U tebi se nakupilo mnogo jeda protiv nas teologa. Narcise: da li ste i vi kadgod spaljivali Jevreje»Spaljivali Jevreje? Pa kako bismo? Kod nas nema Jevreja«. voleo je njegova tako plaha. Dakle. u Svetom pismu izrikom stoji da ljudsko srce o zlu snuje. dragi moj. život je zao. i dužnost mi je da vodim manastir. Ne govorimo o tome! Imaš li još šta da pitaš?« »Svakako. Me­ đutim. i mi svakog dana vidimo kako se to potvrđuje«. koja su bila tako puna bezgraničnog poverenja u dun i mudrost njegovog prijatelja. odvedoše ga u postelju. a ipak te je malčice izneverilo. Ja sam tvorca uvek štovao kao savršenog. ili kod svetoga Tome. Uspeh nije bio veliki«. Jahali su. »A koliko puta si ti pre tvrdio da je svet božanski. »Tako!« uzviknu Zlatousti ljutito. podmladio se i postao čio. A kad mu ubrzo ruke ozdraviše. bio je pristupačan razlozima«. Jako se čudim što me je ipak pustio da umaknem«. dragi prlja­ viju! Ali još nisi postao mislilac. tako detinjasta pitanja.U poslednje vreme uopšte više nije mogao da hoda. Zaćutao je. Nije ni bilo potrebno đa sazna da je sinoć. saletao je svogi prijatelja Narcisa stotinom nestrp* ljivih pitanja. »Vrlo dobro. i život na zemlji je pun prostaštva i svinjarija. nala ze se pravda i savršenost. Sad konačno vidim kako vi učenjaci to shvatate. a ležanje je z a njega bilo veliko mučenje. Ali reci: da li bi bio kadar da spaljuješ Jevreje? Mol® li zamisliti da je takav slučaj moguć?« »Ne. Da. a kuga j e } nas posetila. to Vl priznajete. i da je čovek dobar. i da trpim takvu groznu stvar«. moguće je dokazati ih. utrkivao se usput sa konjušarem. gradonačelnici. vrlo mnogo. — Ti si po svoj prilici gledao neko spaljivanje Jevreja. Naprotiv. umro je od vodene bolesti. Zlatousti je ubrzo osetio umor. pa se s naporom držao u sedlu. i u ovom manastiru je 'vot isto tako malo savršen i bezgrešan kao i u spoljašnjem svetu. i bila bi ti dosadna. »Ne bih izdao zapovest takve vrste. zašto bih to činio? Smatraš li me za fanatika?« »Shvati me. mnogi su umrli. sasvim je moguće zamisliti da bih bio prinuđen da gledam. Zlatousti opširno ispriča Rebekinu povest. One postoje. Nađoše konačište u jednom selu. Narcis se nasmeja. Međutim. — to. ja sam opat. da ono što postoji jeste dobro. biskupi i ostali vlastodršci izdavali takve zapovesti«. Otkad već nije jahao! Živnuo je. Pa . »Tvoje pamćenje je čudesno. Namesnik je carev miljenik i njegov punomoćnik u nekim pitanjima. Moraćeš još Ponešto da doučiš. taj život morao biti plaćen nekolikim ustupcima nepopustljivom grofu. jesi li ga sprečio? — Nisi? — Vidiš«. voliš da sve ispremećeš. Ali negde iza toga. kad je Narcis molio grofa za Zlatoustov život. besumnje. Zlatousti se nasmeja. Da je život na zemlji har­ moničan i pravedan. n a Prirner. P r e svega: otkud ti ovde u biskupskom gradu i kod namesnika?« »To je duga priča. ponovo je bio očaran Zlatoustim. ali nikada i njegovu tvore­ vinu. zar se sve u čoveku ne buni na to?« »Svakako. opet je veoma uživao u putovanju na konju. i tako dalje. imao sam sastanak sa grofovom ljubavnicom.

tako je. i to skoro ćelo vreme putujući. Ja i ne mislim na tebe. reče on toplo. ovaj 'pralik' u dlaku se poklapa sa onim što stari filozofi b i v a j u 'idejom'«. na veliko umiranje. dragi moj. lakomislen kakvog te je bog dao. doduše.ipak mi postojano i neprestano suprotstavljamo naslednom grehu ideju pravičnosti i trudimo. Ali ipak nadžive mnogi ljudski vek i s one strane nepo­ stojanog magnovenja tvore mirno carstvo slika i svetinja. drvetom i bojama nešto postojeće ali prolazno otrže od smrti i privodi dužem trajanju. ti vidiš da si u svetu okru­ žen smrću i stravom. Međutim. bio je to jedan čuven majstor. Dakle. i toliko sam bio potresen kad sam je video. »samo kazuj što ti je na srcu. Nije li tako?« »Svakako. Ali reci mi: zar nisi osim tog očajnič­ kog trčkaranja između uživanja i strave. i za časak zaboravljam na stravu. u našem manastiru već odavno nije bilo nijednog umetnika. »Sasvim si u pravu«. on je duhovan. Nalazim uživanje. na pse što su na lancu skapali od gladi — i kad pomislim na sve to i kad vidim te slike pred sobom. Našao sam ga. recimo. i nadam se da ćeš dugo biti moj gost u Marijabronu i da ćeš mi do­ zvoliti da ti opremim radionicu. »O tome ćeš mi kasnije još pričati. »Potsmevaš mi se«. i trudimo se da popravimo zlo i da svoj život neprestano rav­ n a m o prema bogu«. »To je slučaj sa većinom ljudi. i ni sve kužne kuće. »Divno! A sad si. To je lik čiji je za­ vičaj u umetnikovoj duši. žive takvi likovi. živo obličje. i da bi bolje bilo da nisu to učinile i da bog nije stvorio ovaj užasni svet i da Spasitelj nije dozvolio da ga radi toga sveta nekorisno razapnu na krst«. Ja sam video mnoga umetnička dela. Narcise. Video sam da od budalaste igre i mrtvačkog kola ljudskog života nešto preostaje i produžava da traje: umetnička dela. ja ne­ prestano gledam da utešim svoje srce i da poberem lepo cveće koje se nalazi usred ovog pakla. pošto sam već neke tri godine proveo po svetu. oprečna ovim tužnim i očajnim! Kad se osećaš pri­ jatno na konju i kad jašeš kroz neki lep predeo. razume se. svečeri uvlačiš u zamak da se udvaraš grofovoj ljubavnici. »Veoma mi se sviđa to što si rekao. se da je uzmemo za meru svoga nesavršenoga života. nemoj zaboraviti da postoje sasvim drukčija osećanja. ugledao sam u nekoj manastirskoj crkvi jednu Bogo­ rodicu od drveta. Međutim.grobnice. srce mi se steže od bola i čini mi se da su nas naše majke donele na neki beznadežno jeziv i paklen svet. dakle o likovima koji ne Postoje nigde do u tvoračkom duhu. Još mnogo pre no što postane vidljiva i stekne stvarnost. ni svi spaljeni Jevreji na svetu ne mogu te sprečiti da pođeš za svojim uživanjem. A to su osećanja! To su osećanja čoveka kome stravič­ nost života ne da mira. jesam. i od njih toežiš u uživanje. da ti nisi dobar opat. na svu tu stravičnu pustoš. Pa rekao sam ti već da sam između ostalog postao i umetnik. verujem da svojom definicijom još nisi iscrpao čudesnost umetnosti. sagore ili istrunu ili ih razbiju. »Ah. umetnička tvorevina već postoji kao lik u umetnikovoj duši! A ovaj lik. »nikad ne bih po­ mislio da se ti tako dobro razumeš u umetnost! Pralik dobrih umetničkih dela nije neko stvarno. Pralik nije od mesa i krvi. Ti si govorio o 'pralikovima'. »Tu si u pravu«. onda ti svet izgleda sasvim drukčiji. ono te opet ostavlja usred pustinje«. tako je«. Ali mislim na Rebeku. moje poverenje u tvoju snagu je veliko. na masovne . uzviknu Zlatousti sa žarom. niti. — zar nisi pokušao da pođes ' kojim drugim putem?« »O. toliko je bila lepa. no koje je moguće ostvariti u materiji i uprizoriti ih. Ali uživanje je kratko­ trajno. »Vrlo dobro si to formulisao. Zlatousti. jer to je bezmalo ovekovečenje prolaznosti«. da sam se počeo raspitivati i tražiti majstora koji ju je stvorio. mada ono može biti povod za to. na spaljene Jevreje. i ne znajući zašao usred filozofije i izrekao jednu njenu tajnu«. reci mi sve. I u meni. i nadam se da ću ih jednom pretstaviti i da ću ti ih pokazati«. »O. Nadam se da ćeš stvoriti još mnoga lepa dela. Narcise. Pokušao sam da se bavim umetnošću. ne. na ulice i sobe po kojima su ležali i za­ udarali kužni leševi. I ona. Pošto je svet toliko pun smrti i strave. jednom propadnu. Jednoga dana. osim tog njihanja između na­ slađivanja životom i osećanja smrti. »Da. Verujem da se umetnost ne sastoji samo u tome što se kamenom. Ali recis mi šta je to bilo što ti je umetnost donela i po čemu je bila značajna za tebe?« »To je bilo preođolevanje prolaznosti. t 180 181 . I čini mi se dobrim i utešnim da sarađujem u tome. Mada ona zbog toga nije ništa manje prisutna«. ili kad se. samo ima ih malo koji to osećaju sa takvom snagom i žestinom kao ti. da. mnoge svece i mnoge Madone za koje ne verujem da su samo verni portreti nekog određenog čoveka koji je nekad živeo i čije je oblike ili boje umetnik sačuvao«. Narcis blagonaklono klimnu glavom svom prijatelju. Ali u nečemu se veoma varaš: to što govoriš ti sma­ traš za misli.' postao sam njegov uče­ nik i radio sam nekoliko godina kod njega«. na zadivljalu decu koja su ostala sama. i malo njih je obuzeto potrebom da postanu svesni tih osećanja.

odlazio pod praminjanjem retkih snežnih pahulja. Posle obeda on se po sutonu iskrade do bašte. nežnih ruku i učenjačkog lica. živi i mrtvi. opomenu ga on. Od pobožnosti pak nije više kod mene ostalo ni traga. jer tad s je jasno video šta je postao Narcis: postao je čovek. Tokom ovog putovanja sa sve većom čežnjom se radovao što će mu se pokazati. vođa. usred ovog beskonačnog i besmislenog mrtvačkog kola telesnog bitisanja postoji tvoracki duh. poče srce bolno da se steže u radosnoj strepnji. Kad budeš to pokazao. ja te samo pozivam da budeš naš gost i da kod nas urediš radionicu. sa mirnom pouzdanošću i lakim potsmehom u odnosu na svetovne ljude i svetski život. Videću šta je postalo od tebe. obraćanje. muževnog i viteškog. Iskrsnuše grupe jošja.»Da. i Zlatoustom. pogleda preko ograde na leje. Pazi. Julija. Ali ponekad su ga obuzimale i sumnje. Zlatoustog je obuzimalo divljenje kad god bi njegov prijatelj tako govorio. on nije želeo da postane redovnik. stvara­ oca. kako raskomadan i neplodan leži iza 182 183 . lepa Rebeka. bilo nešto loše. Ovaj čovek. slušao viteza kako priča o svom hadžiluku. naiđe zatim jedna visoka jasenova šuma. njen ishod — doba slobode i lutanja —• i povratak. čovek koji snosi odgovornost. »bojim se da ti ne znaš koga to ustvari dovodiš u svoj manastir. ponosita i stroga plemkinja. pa vodenica. i gde je morao da ispravlja njegove latinske rečenice. »Narcise«. prognan i duboko ojađen. ovome duhu u tebi ja sam se stalno obraćao otkako si kao dečak došao k meni. to zvuči sasvim verovatno«. ne znaš više šta je zakon i poredak. Bilo da je od tebe postalo nešto dobro. godinama se već nisam ni ispovedao. početak zrelosti i žetve. pa jedan stari ambar. ^Pavao je na slami s konjušarem. on je želeo da stvara dela. ali čovek pun pouzdanosti i hrabrosti. i prožimalo ga je srećom što će nekadašnji zavičaj njegove mladosti biti zavičaj ovih dela. izjašnjavajući se za ideje i za pralikove. Zlatousti zamoli opata da ovde ne pominje njegovo "ne i da ga pusti da kao i konjušar obeduje sa poslugom. i ledinu preko koje je nekada. Ta vizija se izgubi. i tog novog Narcisa. a u kući je živela i njome upravljala Jedna veoma lepa. prepoznao je brežuljke preko kojih je nekada jahao s vitezovom ćerkom Lidijom. Doduše čovek duha i crkve. veoma lepa i pomalo zla. O. da ga gleda sa velike visine i jasno vidi njegova tri velika stupnja: zavi­ snost od Narcisa. pa potok. kad ga ugleda. ni pobožni ni učeni. Toga časa se Zlatoustom učini da mu je život stekao smisao. Ali mi se toga nimalo ne bojimo. Tako i učiniše. ja ću biti prvi a leoji će te zamoliti da opet odeš iz njega«. dragi moj. Ne. i lco potom nađem da naš dom nije mesto za tebe. posle tebe ja snosim za to glavnu odgovornost. pokazaćeš mi to. pošto je Narcis u njemu video čoveka ravnog sebi. Ali prema Narcisu našao je sad jedan odnos koji mu je odgovarao. majstor Niklaus. a teret uspomena pritiskivao mu je gru d i . ti stupaš u duhovni svet. U zamku nije više bilo ni starog viteza ni Lidije. životom. Taj d u h kod tebe nije duh mislioca nego duh umetnika. pa zamak. otac Anselmo. iz večnoga njihanja između uživanja i očajanja. Zlato­ r o g ne poznaše ni ona ni posluga. Ja nisam kaluđer. toga dana su zašli preko jednog va­ lovitog prostranog predela sa pustim crvenkastim močvarnim sklado­ vima. otšunja se do stajskih vratnica i baci pogled na konje. prijatelji i neprijatelji. ni molio ni pričešćivao«. jedino što je još ostalo nekoliko lovaca i slugu. nije više nekadašnji mladić i nije više blagi produhovljeni apostol Jovan. i jednog jutra ugledaše golo drveće pokriveno gustom slanom. I još nešto: ne zaboravi da sam onda u naše mladićko doba ja bio onaj koji te je probudio i naveo da kreneš u svetovni život. Meni su poznata tri velika zaveta. srećan sam što sam od tebe čuo to priznanje. Od tebe bi začelo postao vrlo loš kaluđer. lepa Agnesa i još mnogi drugi. Narcis ostade spokojan. jer zamak je spadao u određene postaje na njiho­ vom putovanju. Sad ponovo možemo biti prijatelji«. čuvao si svinje kao izgubljeni sin. niti želim da to postanem. ne više odnos zavisnosti. sa čude­ snim bolom je prepoznao prozor pisarnice u kojoj je u ono vreme. i on će ti pokazati put iz mutne zbrke čulnoga sveta. Mnoge figure su ga očekivale: Narcis. ali ne volim ni nevinost ni poslušnost. i priznaj eš da usred zamr­ šenog i bolnog ograšja života. Ujahaše u dvorište. Nije potrebno da se i dalje dičiš svojim silnim grehovima. uz svoga suPruga. želeo je sada da uobliči svojim rukama. Ali ja te uopšte i ne pozivam da stupiš u naš red. Još je izgledala čudesno lepa. Sada je bez poniženja mogao biti gost njegovog nadmoć­ nog duha. a linije otegnutog niza brežuljaka su čudno potsećale na nešto davno poznato. Ali svejedno je duh. što će mu u kipovima obelodaniti svoj unutrašnji svet. recima. kad god bi istupao kao opat. već odnos slobode i uzajamnosti. a te vrline ne iz­ gledaju mi ni naročito muževne. svojim delima. u svet nas filozofa i teologa. Jahali su kroz svezu poznu jesen. Očekivao sam ga — još odonda otkako si napustio svog učitelja Narcisa i našao hrabrosti da budeš svoj. u mladosti koja je sad izgledala kao iz bajke. svaki čas se budio. »I tako. opat Danijel. »Izgleda da si postao neznabožac. ovaj Nar­ cis. i protiv siromaštva nemam ništa protiv. Ah. koje su već izgledale * a o U zimu. Ti si živeo uobičajenim svetskim životom.

bogat prekrasnim slikama. koju je još i kao dečak voleo i crtao. i nijedna nije stajala za sebe. Narcis ga. nije govorio ni reći. primali od njih svoje dostojanstvo. pre koliko vremena! — tražio gospinu travu za oca Anselma i gde ga je Ciganka Liza načinila muškarcem. »Slušaj. tako nespretan. i bratija i svetovnjaci. u jednoj gostinskoj ćeliji. izgleda. još su bujale one iste malene biljke.njega sav njegov život. on je ipak tek sada sagledao lepotu ovih stvari i duh koji ih je stvorio. on to ipak nije gledao očima đaka. Njegova prošlost. . Zlatousti se osećao veoma malen. Tako se nedavno u dvorištu biskupove rezidencije osvrtao u nadi da će se Agnesa još jednom pojaviti. Moram ti reći da mi 184 185 . To ih je činilo slič­ nima isto onoliko koliko i manastirska nošnja. bežanje. pa iako nije video ništa što se već i onda nije nalazilo na istom mestu. ali tek sada ju je gledao probuđenim očima. »polako ću. bio sav njegov život: rastajanje. slikalo. u portalima. Usred ovog svog manastira Narcis je u Zlatoustovim očima stra­ vično porastao. Kako su mlada i glupa i lepa njihova dečačka lica — zar je zbilja i on nekada bio tako mlad. istom poretku. dok su uzjahivali i spremali se da pođu. i vrlo polako se spajalo sa dobro poznatim. u nadi da će još jednom videti Juliju. kamene i drvene figure na oltarima. živelo. živeli su u čvrstom poretku i bili su zaposleni. plašljivo je bacao pogled ka prozorima. Takav je. Video je u gornjoj kapeli staru kamenu Bogorodicu. nego je svaka poticala iz istog duha i stajala je između starih zidova. Nje nije bilo. kad bi brat vratar odlazio da zaključa. dobroćudno priprostog opata Danijela. koje on ni najboljim i najuspelijim radom nikad neće nadmašiti. pa se saže da uzme jedan sa tla. mračno se opustio na sedlu. ovog tihog snažnog jedinstva. njegovo prvo mladićko doba iz svakog mu je kuta slatko i dirljivo mirisalo u susret. I usred ovoga sveta. te su ga ostavljali na miru. prinosili im svoju ličnost na žrtvu. činilo mu se. 'Pak morati da se naviknem na tvoje novo ime. iako se ovde nije pojavilo ništa novo. mrki i uveli. Niko ga ovde nije znao izuzev opata. iako je sve stojalo onako kao u njegovo đačko doba i pre toga stotinu i više godina.ipak su i jedan i drugi služili istom jedinstvu. ležali raspukli bodljikavi plodovi. i video je da je ona čudesno delo. zvono za večernje i nedeljnu zvonjavu. ovdašnji ljudi. znali su ga portali i prozori. od jednog duha. zatekao ga je i jedan gotovo nepoznati. klesalo. Ali znalo ga je drveće u dvorištu. toliko siromašan vrednošću. a nikada se nije osećao manji no kad bi video opata Jovana. No sad su se već približavali cilju. stubova i svodova kao u svom prirodnom zavičaju. je ostavio. tupkanje sandala po kame­ nim pločama. Sve što se ovde tokom nekoliko stotina godina zidalo. već prvih dana mu je to bolo oči. iako se prema njemu nije ophodio drukčije no kao ljubazan drug i domaćin. a ni Julija se više nije pojavila. Pored kamenih oluka. huku tamnog vodeničnog potoka između tesnih. niko nije znao ko je on. konja. XVIII Zlatousti je prvih dana stanovao u samom manastiru. svoga prijatelja Narcisa. tako lep i detinjast? Ali sem ovog dobro poznatog manastira. crkvene svodove. niti je bila slučajna. tankousnog opata Jovana. kako vlada i upravlja ovim golemim a ipak tihim i prisnim poretkom. da sve zvuke ponovo čuje. uvenuli bokori ruža u unutrašnjem dvorištu.: ljubav ga je gonila da sve ponovo osmotri. bitisanje praznih ruku i ozebla srca. Makar postojala i mnogo veća razlika u ličnostima učenog. istoj misli. večernje zveckanje svežnja sa ključevima. A onda projahaše kroz marijabronsku kapiju i pod južnjačkim kestenom sjahaše sa. Koji trenutak pre no što su ugledali manastirski toranj i krovove. mislilo i učilo. Video je i osećao srazmere ovih zdanja. stare slike. i posle nekoliko dana stigli su do njega. opate Jovane«. Ubrzo se Zlatousti jedva usuđivao da ga oslov­ ljava sa »ti« i da ga naziva Narcisom. Zlatousti nežno dotače stablo. ispod koga su. a dugačke grane stare jabuke u bašti kovačnice još su bile isto povijene. Jer. vodenica i njen točak. zdravac i žilovlak. rodina gnezda na ambaru i na trpezariji. sve je bilo od jednog soja. prejahali su preko onih kamenitih zaparloženih njiva na ko­ jima je nekada — o. u koje se slivala lušnica sa krova laičke trpezarije. i slagalo se jedno s drugim kao što se slažu grane nekog đrveta. Potom mu na njegovu molbu urediše sobu prekoputa kovačnice u jednoj od pomoćnih zgrada koje su okružavale veliko dvorište kao kakav trg. dobijalo sve veću važnost. toliko siromašan ljubavlju! Ujutru. A takvih divnih stvari bilo je mnogo. rekao mu je jednom. i jedno­ stavnog. Ponovni susret ga je tako žestoko opčinio da se i on sam pone­ kad tome čudio. padanje u zaborav. kamene ploče hodnika. ali razbijen na tolike krhotine. Ali jače od svega drugog vazda ga je diralo kad bi se začulo malo školsko zvono i kad bi za vreme odmora svi mana­ stirski đaci zatopotali niz stepenice i po dvorištu. na miru. mahovinom obraslih zidova. Celog dana ga je to pratilo.

Oni niti mogu. zar ne. »da nikad neću uspeti da steknem neki pojam o tvom misaonom svetu. Još jednom me. Zlatousti ga prekide. evo odmah ćeš to uspeti. u kome se misli bez pretstava«. Mesto toga si. »O. Slušaj: mislilac pokušava da suštinu sveta sazna i pretstavi logikom. Pa ipak. mešovito je. Stoga sam ti ja ranije tako često govorio: ne pokušavaj da podražavaš mislioca ili asketu. vidiš li. ja ne raspolažem drugim jezikom do ovim. nego postao mislilac. Ti si umetnik. objasniću ti to. pažljivo prati. »Oprosti. nego je potpuno i do kraja stvarnost. Gotovo me hvata želja da ti dođem na generalnu ispovest. dakle uopšte nisu mislioci. reče Zlatousti. za mene od pojmova. bogu hvala. prijatelju Zlatousti. ali zar pojmovi i apstrakcije. time slobodno raapolaži! Za ono što se mora naručiti sa strane. k ao umetnik. oni mislio 01 koji ne mogu da se oslobode pretstava. i mislilac i umetnik. »Bojim se«. gde možeš biti stvaralac i gospodar. već u pojmovima i formulama. među­ tim. pa poče da kazuje svoje reci još preciznije i bolje formulisane no inače. najviši je pojam: savršeno biće. Naime. Govori samo«. mi smo moguć­ nosti. a ja laički brat. i u jeziku si naročito voleo reci i zvukove kojima su svojstveni čuuio-pesnički kvaliteti. ne mogu to drukčije izraziti. tek nastaje. Što od materijala za rad možeš naći ovde. Ti svakako iz sopstvenog iskustva poznaješ taj proces. prilikom čitanja i pisanja ti si pokazivao izvesnu nesklo­ nost prema pojmovnom i apstraktnom. slikari bez kičice. Ali šta to ustvari znači: ostvariti sebe?« »To je filozofski pojam. ukratko i pomalo grubo rečeno. može se misliti bez pretstava! Mišljenje nema ni najmanje veze sa pretstavama. A mi smo prolazni. Savršeno biće je bog. preko iriridžija. mi nastajemo. A sad čuj kako mislim o tebi i o tvojim namerama! Moraš mi dati malo vremena da se izrazim: ja sam naučnik i hteo bih da pokušam da ti ćelu stvar pretstavim na osnovu svog načina mišljenja. mogao si da počiniš veliko zlo. »Ti me vidiš. nije mešovit. ipak i sami nisu pretstave. On zna da su naš razum i njegovo oruđe. na jednom mestu i na jednoj užnosti koji mojoj prirodi donekle olakšavaju da se ostvari. Ono se ne ostvaruje u slikama. kao što si ranijih godina često tako strpljivo činio«. a govorio sam ti i da to nije nedostatak. sastavi spisak. I ti si mogao da postaneš takav.se veoma dopada kod vas. Bog. Mističari su. i izradio si dosta «Pova. Vidiš me jj* živim okružen zajednicom i tradicijom koje mi odgovaraju i pomažu. delimično. Sve drugo što postoji samo je polovično. učenike Aristotela i svetoga Tome. Jer. Ja sam ti uvek govorio da ti nisi podoban za mislioca. nema potpunoga bića. postajemo za jedan stepen sličniji savr­ šenom i božanskom. on je jedan. tamo učestvujemo u pravome biću. pa po obavljenoj pokori da zamolim da me primite k a o laičkog brata. čini ono što jedino ima smisla. Međutim. nesavršeni instrumenti — kao što i pametan umetnik vrlo dobro zna da njegova kičica ili dleto nikad neće moći da savršeno izraze blistavo biće nekog anđela ili svetitelja. »Radujem se tome«. Pazi. hoćeš. Onda mi se činilo da bi od tebe mogao postati pesnik. reče Narcis. Da ti onda nisi pobegao u svet. čovek čini ono najviše što je kadar. Pa ako ti je neki takav kip zaista pošao za rukom. odmah ću dati nalog kovaču i tesaru da ti se stave na raspolaganje. pošto si u naknadu za to vlada­ lac na području slika. anastir nije nebo. ti bi bio opat. »Eazumeo sam«. dakle reci pri kojima se može nešto zamisliti«. Filozofija počinje upravo tamo gde prestaju slike! Baš smo se o tome mi nekad tako često prepirali kao mladići: za tebe se svet sastojao od slika. Oni su potajni umetnici: pesnici bez stihova. od mogućnosti ka ostvarenju. Ali. a sam da ne budem i ne postanem ništa. onda bi našem prijateljstvu došao kraj. za nas nema savršenstva. ko­ jima ti daješ prednost. kako bi video da li se isplatilo što si me svojom molbom spasao od vešala«. Za nas. on nema mogućnosti. postao bi mističar. niti smeju drukčije. pun je nesavršenosti. ne mogu više podneti da ovako samo živim pored tebe i da posmatram tvoj rad. ali pristojno vođen manastir1 život ipak beskrajno više potstiče ljude moga soja no svetovni 186 187 . Među njima ima veoma darovitih i plemenitih duhova. mesto da se kao mislilac zaglibiš u onome što nije za tebe«. ako si sliku nekog čoveka očistio od slučajnosti i sveo na čistu formu — onda si. i jedan i drugi to pokušavaju. trudi se da samog sebe ostvariš!« »Tek donekle te razumem. I ja bih voleo da radim i da ti pokažem ko sam i šta umem. muzičari bez tonova. »Pokušaću da te pratim. dakle. ostvario taj ljudski lik«. nego budi svoj. Tamo pak gde »i prelazimo od potencije k delu. »Možeš u svako doba početi đa uređuješ svoju radionicu. trudeći se da se ostvari daro­ vima koje je dobio od prirode. sastoji se od mogućnosti. svaki na svoj način. »Seti se kako sam ti još u našim đačkim danima ponekad govo­ rio da te smatram umetnikom. logika. postao umetnik i zavladao si svetom slika. slike? Ili ti zbilja voliš i upotrebljavaš u mišljenju samo one reci pri kojima čovek sebi ništa ne može pretstaviti? Zar se može misliti a da se pritom ništa ne zamišlja?« »Dobro je što si to upitao! Pa naravno. ali oni su svi bez izuzetka nesrećni ljudi. To znači: ostvariti se.

no samo do primene mišljenja n a praktičan i vidljiv svet. jednog mladog sanjalicu. Vidiš. mirno me pusti da mislim. odabrao mnoge komade za sebe i naredio da se jedan za drugim prenesu u travom obraslu baštu iza njegove radionice. Reč 'prostor' nije za mene ništa. koji ga je bojažljivo voleo i bezmerno poštovao. Neću govoriti o moralnoj strani. bušilice i renda. dleta. potrebno je da matematički izračuna i izmeri mnoge stvarne i mnoge fiktivne prostore«. ali čisto mišljenje. Zlatousti porumene od zbunjenosti zbog pohvale. »Tako je. Zlatousti nije želeo ništa bolje. Ali problem prostora. niti je vredna ijedne misli dokle god pritom ne zamislim neto stvarni prostor. spri­ jateljio se sa Zlatoustim. ovde u našem domu bilo mnogo lakše da se ostvarujem no što je tebi bilo. mladić od svojih dvadeset godina. i mi odajemo priznanje njegovom vežbanju. svakako. mogu pustiti da me vode plusovi i minusi. Pre no što se čovek kao mislilac usudi da načne problem prostora. čijeg je sina. Ali smatrao bih da je detinjasto i besmisleno kad bi neki čovek čitav svoj život proveo sedeći nad takvim računskim zadacima i kad bi večito prekrivao hartiju nizovima brojeva«. a sad već odavno ne bih mogao. dakle. tome se veoma divim. jedan primer ti to može objasniti. Kod dunđerina i u šumi je razgledao sve zalihe posečenog drveta. i sudi o mome mišljenju po njegovim rezultatima. i mogu resiti zadatak. kraj nakovnja. Tojest — mogao sam nekada. Meni je. Osmehujući se Narcis mu upade u reč: »Ti zapravo hoćeš d a kažeš da nimalo ne držiš do mišljenja. posmatrati i meriti taj pro­ stor. ne izgleda nedostojan zadatak«. Mogu ti odgovoriti: mi nimalo ne oskudevamo u prilikama za primenu svoga mišljenja. Naučiti računanje sasvim je dobra stvar. Ti ne možeš odbacivati mišljenje kao takvo. sedi ovde i kao neki starac priča 0 Putovanjima i delima iz prošlosti. 188 189 . Ali ne polazi mi za rukom da zamislim da vršenje takvih formalnih zadataka ima neku drugu vrednost sem kao misaono vežbanje za đake. sve što mu je bilo potrebno za obradu drveta. Zlatousti mu je obećao da će ga učiti da svira na lauti. a smeće kod njega da oproba i rezbarenje. gde ih je naslagao da se osuše i svojim rukama sklepao nastrešnicu nad njima. Ukloni ih. i čini to svakog časa. a bila je pogodna za radionicu. recimo zvezdani prostor. kraj kvasilice i kraj točila. Ako mi napišeš neki niz brojeva i znakova. nego u okviru naučenih formi mišljenja obavljaš jedan formalan zadatak«. »No. Narcise. a ovamo tek zapravo treba da za­ počne stvarni život. niti nam nedostaje volja za to. baš kao što ću i ja o tvom umetništvu suditi na osnovu tvojih dela. »Varaš se. a i od radosti. Jer tebi je bilo neuporedivo teže«. naprimer. Kod dunđerina je poručio crtaći sto i drugi pribor. Cesto ga je molio da mu priča o majstoru Niklausu i o biskupskom gradu. on prekide svog prijatelja: »Najveći deo onoga što si mi hteo reći mogao sam da razumem. Zlatousti je to ponekad rado činio. svuda je pomagao i bio obuzet vatrenim uče­ šćem i radoznalošću. Zlatousti. u tome ti ne pomažu nikakve pretstave. Ali jedno još nikako neće da mi uđe u glavu: ono što ti nazivaš 'čistim mišljenjem'. evo. ona mogu iskrsnuti u njemu kao sile koje su jače od njega. A imao je mnogo posla i kod kovača. zato što se između tebe i tvojih dela još nalaze prepreke. Ako se Zlatousti u manastiru i kraj Narcisa katkad osećao veoma ne­ korisnim i potištenim. a odobravati nje­ govu 'primenu'! Protivreonost je jasna. kao čist problem mišlje­ nja. Dakle. »Tako je. Ali kako bi mogao nešto 'primeniti' ako to prethodno nije naučio i uvežbao? Pa i umetnik nepre­ stano vežba svoje oko i svoju maštu. potraži ili sam sagradi radionicu i pređi na stvaranje svojih dela! Mnoga pitanja će se pritom resiti sama od sebe«. Našao je jednu prostoriju kraj dvorišnih vratnica koja je tre­ nutno stajala prazna. Ti si sad nemiran i razdražen. znakovi plus i minus? Kakve slike sadrži neka. ja se bez ikakvih pretstava mogu probiti kroz njih. sasvim opčinio i pridobio za sebe. kvadrati. dugačak spisak. besumnje. svakako. već iz sasvim praktičnih razloga zahteva izvesnu zastićenost od sveta. koje sam dužan da upražnjavam i da predajem. zagrade i tako dalje. to mi. Sastavio je spisak predmeta koje su manastirske kiridžije imale postepeno da mu donesu iz najbližih gradova. koji mu je tačno nacrtao. Mislilac Narcis je. rezultate svoga mišljenja stotinu puta primenjivao kako na svog prijatelja • Zlatoustog tako i na svakog svog kaluđera.život. Sa njim bi sad po pola dana prestajao kraj vignja. a °nda bi se iznenada začudio što. dakle tvoje takozvano mišljenje bez slika i operisanje recima pri kojima se ništa ne može zamisliti«. uistinu mi takođe ne izgleda kao predmet na koji bi neki čovek trebalo da straći svoj rad i svoje godine. mogao se razgaliti uz Eriha. pa makar došlo do izraza samo u malobrojnim istinskim delima. ti pretpostavljaš da taj vređni račundžija stalno rešava nove školske zadatke koje mu postavlja učitelj Ali on i sam sebi može postavljati pitanja. što je on silno želeo. i tu su izrađivali razne krive i prave rezbar­ ske noževe. Da bi skrenuo razgovor. A što si ti uprkos tome našao put i postao umetnik. jednačina? Nikakve! Kad rešavaš neki aritmetički ili alge­ barski zadatak. Kovačev sin Erih. Seti se samo matematike! Kakve pretstave sadrže brojevi? Ili.

One su mu zadavale brige. pa najzad i suzan jstvo kod grofa i ona grozna noć u dvorskom podrumu. dok je poslovao kod ko­ vača i dunđerina. nešto što se tek tako postavi negde da izaziva radoznalost. osećam bolje. Ovaj ga je p o setio nekoliko puta. i kojim je hteo da se oduži za manastirsku gostoprimljivost. Treba da 190 191 . nije šetao hodnikom oko unutrašnjeg dvorišta. Najradije bi napravio neki oltar ili propovedaonicu. postavljao poneko pitanje i nije prekidao njegove odgovore. No zato ga je jednog dana Zlatousti iznenadio molbom da sasluša njegovu ispovest. jer ovaj se brinuo i kajao zbog bezbožnih misli koje su u poređenju sa njegovim sopstvenim sum­ njama i misaonim bezdanima bile bezazlene. Sad. ogorčeno i nežno se borio s njim. A pošto već živim s vama u manastiru. veće no što je pretpostavljao. ali u međuvremenu bi ne retko sedeo po pola sata. pat­ njama i grehovima svoga prijatelja. nosiće kipove četiri jevanđelista. Osećao je da je sad dorastao tome i nije hteo više da čeka. drugome lik pokojnog oca Martina. jer oni ga dotle i nisu poznavali. ali ni za jedno ni za drugo nije bilo ni potrebe ni mesta. trebalo je da pokazuje božju tvorevinu. niko ga više nije viđao. neka klonulost požude i radoznalosti. Za pokoru mu je naložio da četiri nedelje pre pričešćivanja živi umereno i nevino. živnuo bi i podmladio se. — napolju je ležao sneg. A za­ hvaljujući zamišljenosti koja ga je obuzela prvih nedelja. ali to su bile slatke brige. kao što se pecač bori sa nekom velikom štukom.Da se u poslednje vreme jako promenio i da je izgledao mnogo stariji no što je bio. uzvišenje za čitača. zaboravio bezmalo i na Narcisa. to nije niko mogao primetiti. slike iz pri' rode i iz jednostavnog života praotaca. tanušne bore na licu. nego je poput starih dela u ovome domu trebalo potpuno da pripada zgradi i životu manastira i da postane jedan njegov deo. A potom bi se opet nasmešio i bio ga­ nut što mu je prijatelj ostao nevino detinjast. pa ni ovaj ponekih dana nije ni reci čuo od njega. priznao je. »iz­ gledao sam sebi odviše sićušan. osećao sam da sam se već dovoljno ponižavao pred tobom. povremeno loš san i katkad na dnu srca izvestan zamor. svaki otpor ga je poučavao i oštrio mu osećanja. On saopšti taj plan opatui koji ga pohvali i usrdno odobri. za šta ga je Erih stalno molio. Zatim mu je rekao: »Opominjem te da ne shvatiš olako ovu po­ koru. ograda. U fratarskoj trpezariji nalazilo se jedno uzvišeno udubljen je gde je uvek za vreme obeda neki mlađi brat čitao žitija. ushićeno i očajno se t r u ­ dio oko tog dela kao oko neke nepristupačne žene. umoran. da svake zore sasluša prvo jutrenje i da svako veče očita tri očenaša i jedan hvalospev Mariji. njegovog naslednika. njegov osvrt na raniji život stekao je izvesnu sre­ đenost i jasnoću. ispovedanja i p r i c ešća. međutim. zaboravio na manastir. neko sivo mlako osećanje zadovoljenosti i zasićenosti. ili i po čitave sate. sa figurama od kojih bi neke bile upola reljefne a neke se skoro sasvim odvajale od podloge. »Nisam se dosad mogao prelomiti da to učinim«. Obedovao je sad kod vodeničara — a taj nije više bio isti onaj koga je nekada kao đak često posećivao. video je koliko je ovaj bio potresan i obuziman strahom i koliko se blizu propasti ponekad nalazio. čak i razočaranje. Nevolje lutanja i nestalnog života besumnje su ga već i ra­ nije ispijale. dok je razgovarao sa Erihom. nije više švrljao po šumi. ali ga je opomenuo i bez po­ štede kaznio zbog njegovog zanemarivanja molitava. potresli do dna duše. Zato je pronašao nešto drugo. Veoma značajno je za njega bilo pitanje odakle da počne svoj posao. opat je slušao o pustolovinama. on bi se raskravio. Jednom jevanđelisti hteo je da da izgled pokojnog opata Danijela. ali nije video ništa osim crteža. a i pričanju. predavanju ponovnom viđenju i uspomenama iz mladosti. Prvo delo koje je nameravao da ovde načini. U radionicu pak nije puštao nikoga sem svoga pomoćnika Eriha. To udubljenje je bilo neukrašeno. nakon dugog razmišljanja skovao je sledeći plan: jedan njegov deo će prikazivati svet a draž 1 božansku reč. Bio je kao iščezao za manastir. i od toga je ostala poneka posledica: sede vlasi u plavoj bradi. Bio je duboko dirnut mnogim ispovedačevim priznanjima. sad imam svoj posao i nisam više niko i ništa. želeo bih da se potčinim pravilima«. ispovednik nije odveć ozbiljno uzimao njegove stvarne grehove. Nepomičnog lica. predan bezvoljnosti i ravnodušnosti. osmehnut i sanjarski zanesen. Trajala je blizu dva sata. stepenice što izrastaju iz snažnog hrastovog stabla i uvijaju se. Ne znam da li se još dobro sećaš teksta službe božje. nije više po završetku časova sačekivao buljuk đaka. Zaboravio je na sve ostalo. Naišao je na velike teškoće. Dok je obavljao pripreme za svoj posao. a u kipu jevanđeliste Luke hteo je da ovekoveči svog majstora Niklausa. Gornji deo. Sad se. svi su mu se divili i voleli ga. kada je rad konačno mogao da počne. nije smelo biti nešto slučajno. a zatim su ga kužna zaraza sa svojini silnim užasima. Na Zlatoustovo čuđenje. Narcis ga je bez ikakvih ceremonija primio na ispovest. a Božić bese već prošao — Zlatoustov život dobi drukčiji izgled. a ravnodušno je saslušao i onaj deo ispovesti u kome je Zlatousti priznao gubljenje svoje vere u božju praved­ nost i dobrotu. Zlatousti od­ luči da pristup do nalonja i sam nalonj ukrasi drvenom oblogom. Donji deo. nalik na propovedaonicu. Za svoje prvo delo.

a počešće ga je. »Oh«. radujući se tome što ima vernika i učenika. ti se seti ovoga časa i moje opomene. i dalje obavlja svakodnevne vežbe. jedan treptaj žice za drugim. stvoren u slobodnoj igri. koja je spirala sa njega kako oholost oduševljenja tako i oholost očajanja. Nipošto ne bi trebalo da se za vreme vežbanja baviš ovim budalastim mislima koje priliče maloj deciTreba da govoriš svoj očenaš i svoju himnu Mariji i treba da se udu­ biš u njihove reci i da se prožmeš njima. i trudio se da ukroti buru u svom srcu. U poređenju sa onim kome se obraćaju naše mo­ litve — sve naše delanje je detinjasto. kad bi sve bilo u skladu i kad ga nikakve sumnje ne bi senčile. Ponekad uveče posle grozni­ čavih časova rada nije mogao da se smiri i pribere. Onda je otišao Narcisu. Za to vreme je njegovo delo napredovalo. Isto tak° i ti treba da se moliš«. Zlatousti je stajao ^ a njega. činilo mu se. Svete reci ne treba da govoriš i da slušaš onako kako se govore i slušaju ljudske reci. nekoliko puta je zaboravio na vežbe. Ako je borbu za svoje delo morao vo­ diti isključivo kao usamljenik i posvetiti mu svu strast svojih čula i svoje duše. Ipak Je trebalo da još pričekam«. na hvalospev svemu sazdanome i njegovoj lepoti. životinja i ljudi. Na kipovima jevanđelista radio je u svoje najbolje dane. opet su dostojan­ stvene reci proletale preko njega i kroz njega kao zvezde. ni prilikom pevanja ili sviranja na lauti ne juriš za nekakvim mudrim mislima niti umuješ. Kad završi delo.ga pratiš reč po reč i da se predaš njegovom smislu. kome je pritom bilo dozvoljeno da poslužuje i koji se sada bavio jednom jedinom mišlju: da postane umetnik. s njenog lica su zračile nevinost i dobrota. izgledala je puna uzvišenih stvaralačkih planova. I on opet postade kadar da se moli. »obećao si i ne treba to da prekršiš. puna tuge za izgubljenim jedinstvom i nevinošću. tek ova ispovest i pokora donese Zlatoustom jedno vreme utoljenosti i mira koje ga je ispunjavalo dubokom srećom. iako se Erih najviše divio baš ovome. ćuteći. Potužio se zbog toga svome prijatelju. Izvesnih dana ni on nije smeo ući u radionicu. nego se trudiš da što čistije i savršenije izvede s jedan ton za drugim. pošto je ovaj bio zauzet. čovek n e razmišlja o tome da li je pevanje korisno ili nije. a u isti mah puna očajničke svesti o ništavnosti stvaralaštva. Kad je završio opata Danijela. A tad je oko podne. ali vođen potajnim poretkom i zakonom. ličilo je to na neku slikovnicu. on je svako jutro i veče osećao da mu lake ali savesno obavljane duhovne vežbe donose spas od dnevnih uzbuđenja i da čitavo njegovo biće priključuju jednom višem poretku koji ga otrže iz opasne usamljenosti stvaraoca i uvodi ga u božje carstvo poput deteta. po isteku vremena određenog za pokoru i posle uzimanja pričešća. reče Narcis. a u njegovoj sredini otac Noje između vinova lišća i grožđa. Bilo da je posredi bio lep slučaj ili da je opatovo poznavanje duša bilo toliko duboko. Najbolje mu je. Tokom svih tih meseci delo nije video niko izuzev Eriha. Narcis je stajao i gledao. biljaka. Usred rada bogatog napetostima. Stajao je i nije žurio. recimo. brigama i zadovoljstvima. Nije tvoje da razmišljaš da li bog čuje tvoju molitvu ili da li bog kakvog ga ti zamišljaš uopšte postoji. naredio je Erihu da počisti radio­ nicu. onda je sav moj ovdašnji rad izgubio svoju vrednost. mnogo ju je voleo. Kipom majstora Niklausa bio je manje zadovoljan. biće lQ še. isto onako kao što. Ostale delove duboreza zastro je čaršavima i samo ovu jednu fi­ guru izložio svetlosti. To mu nije uvek polazilo za rukom. uveo prija­ telja u svoju radionicu i doveo ga pred kip. u pobožne vežbe je ronio kao u neku duboku hladnu vodu. Opet se njegovo napregnuto i požudno Ja gasilo natkriljeno bezmernim poretkom. i ako mu ono srećno ispadne za rukom. nameravao je da zamoli njegovog oca da ga pusti. čas molitve ga je ipak neprestano vraćao nevinosti. pa da ga on vaspitava kao stalnog pomoćnika. nedeljama i mesecima. Očenaš i nekoliko hvalospeva ću ja lično još danas očitati s tobom i daću ti uputstva na koje reci i značajna mesta treba naročito da obratiš pažnju. počni spočetka i reci kazuj i unosi ih u srce onako kako ću ti pokazati«. Sa velikim zadovoljstvom je opat video da Zlatousti. pa je. mislio Je > »ako sad jedan od nas dvojice ne bude dorastao ovom trenutku. sa naučničkom Pažnjom i brižljivošću posmatrao je priliku u drvetu. Herman Hese 192 193 . ometala i mučila pomisao da je čitanje molitava na kraju krajeva detinjasto paštenje oko jednog boga koji uopšte ne postoji ili mu bar ne može pomoći. poučavao ga i puštao da štogod pokuša. Dok se za vreme rada često pušio od besa i nestrpljenja ili se ushićavao do sladostrašća. Dok peva. Drugih pak dana Zlatousti se bavio oko njega. Nije tvoje ni da razmišljaš da li su tvoja nastojanja detinjasta. Kad god uhvatiš sebe da samo nižeš reci. Ako moje delo nije dovoljno dobro ili ako on ne bude mogao da sa razume. strpljivo sačekao do sutradan. dok se trudio da se usretsredi. Iz debelog stuba oko koga su se uvijale stepenice rastao je i navirao čitav jedan mali svet obličja. a to će se dešavati češće no što misliš. nego peva. »Produži«. Ova prilika je pokazivala duševni razdor i tugu. polazila za rukom figura kojoj je dao crte opata Da­ nijela.

i to prvi put. neko oko. lišća i korova. ti to znaš. Osim Eriha. osmeh ljubavi i predanosti. Tek sada vidim koliko ima puteva do saznanja i da Put duha nije jedini a možda ni najbolji. jednostavnost. O tvojoj umetnosti ne mogu ti reći ništa što tebi ne bi izgledalo smešno.Minuti su mu ličili na sate. Nikada nije bio otsutan duže od jednog ili dva dana. čak i sada odmeravajući reci. svakako. Tad bi naložio učeniku šta će raditi. »da ja ne mogu razumeti šta "tože biti mišljenje bez pretstava?« »Odavno sam to shvatio. »Da«. spominjao se onog časa kad j e ' m a j ­ stor Niklaus držao u rukama njegov prvi crtež. Ja to nisam. peške ili na konju. U rezbariju na stepeni­ cama uned je čitav jedan mali raj. Ti ne sklanjaš pogled °đ toga. »radujem se zbog toga. i on se odmah oseti izbavljen. zureći u široke svodove šumskih krošanja i u bujni gustiš paprati i žutilovki. Posmatrao je sa radošću i čuđenjem. Narcis se okrete prema njemu. A ti privij'aš srcu upravo ono najnepostojanije i najsmrtm Je i otkrivaš smisao sveta upravo u prolaznome. Počinjem da razumevam šta je umetnost. a s njim sve što nam je onda bilo sveto i zbog čega nam je ono doba nezaboravno. dok su se svud redom pojavljivala životinjska tela i glave. tu je to raslo i razvijalo se u cvet. nego si i sam. s pticama u granju. reče Zlatousti. reče Narcis sasvim tiho. Tvrdio sam doduše. dok ga materija vuče dole i vezuje za ono što je prolazno. »Shvataš li sada«. Kao što je pokojni otac Danijel stajao pred našim mladalačkim strahopoštovanjem. To je moj put. osećam da ne smem. da cenim umetnost. on je često dolazio. Retko bi naišao neki dan kad mu ne bi bilo moguće da radi. Ti mu se približaij* XIX Dve godine je Zlatousti radio na ovom delu. Ovaj vredni život retko je nešto pre­ kidalo. Ali vidim kako ti na suprotnom putu. i zahvaljujući tvom predavanju. vlažne od znoja. evo. O. a počev od druge godine sasvim mu dođeliše Eriha kao učenika. »ti svakako ne očekuješ od mene da ja najednom postanem znalac umetnosti. ali začelo ne lošija od igre sa logikom. opet stoji preda mnom. na putu kroz čula. s nasladom je dubao biljke što divlje đikaju. neku talasastu bradu. To se sad rascvetava ono što je njegov p r i ­ jatelj nosio u svom nemirnom. i ra­ dionica mu je ponekad bila najmilija prostorija u manastiru. ono se uzdiže _° najvišega. pa pohitao u okolinu. i ne samo što si mi opet poklonio našega opata Dani­ jela. potpuno otvorio dušu preda mnom. Video je kako na prijateljevom uzanom licu nešto cveta. video je neko svetlucanje kao da su usamljenost i gordost ovog lica za trenutak probijene. Naše mišljenje je stalno apstrahovanje. Nemoj da više govorimo o tome. Zlatousti primeti kako njegovom prijatelju podrhtava srce od uzbuđenja. Potom bi sa no­ vom strašću pristupao poslu. °dvraćanje pogleda od čulnosti. Jednom je zamišljeno rekao: »Mnogo učim od tebe. rekao je kratko. kakav smo trenutak dočekali!« U velikoj odaji zavlada tišina. isto toliko duboko poimaš tajnu postojanja i izražavaš je ^nogo življe no što je to kadra većina mislilaca«. i ne samo njega nego i sve što smo mi onda videli u njemu: dostojanstvo. Bogato si me obdario ovim što sam video. kako bi uzvisio svoj život i dao mu smisao. to on treba da stremi od čula ka duhovnome. odlazio i u lov. u tvorevinu. Zlatousti. grama­ tikom i teologijom. sa uživanjem je oblikovao jedan ljupki divlji predeo. samo je Narcis poznavao njegovo delo. snažnim potezima bi srezao neka usta. »Zlatousti«. u čitav jedan mali nabujali svet: možda puka igra. Mislio sam otprilike ovako: pošto je čovek podozriva smesa duha i ma­ terije. oprezno i nežno bi iz drveta izdvajao ljudske glave. ja ću ostati na njemu. dobrotu. Usred te pradrevne gradine što je mirno bujala prikazao je nekoliko prizora i z 194 195 . tu ili tamo posetio bi neku seljačku kćer. prkosnom i detinjskom srcu. ti mu se daješ. pun drveća. prijatelju moj. Sada znam ko si. pa iz njega ne prosijava ništa drugo doli srce puno ljubavi. nešto što na njemu nije cvetalo još od dečačkih godina: osmeh. iz navike. Mi mislioci gledamo da se pribli­ žilo bogu na taj način što odvajamo svet od njega. gotovo snebivljiv osmeh na tom licu punom duha i volje. Pa mu od zbunjenosti ponestade daha. pošto mu duh otvara saznanje večnoga. Banije mi se činilo da se ona ne može uzeti sasvim ozbiljno kad se uporedi sa mišljenjem i naukom. pokušaj sazdavanja jednog čisto du­ hovnog sveta. do znamenja večnosti. života starozavetnih patrijarha. u šumi se nadisao opominjućeg mirisa slobode i lutalačkog života. tako. Ali dopusti mi da ti jedno ka­ žem: na prvi pogled sam u ovom jevanđelisti poznao našeg opata Danijela. kad bi mu nemir ili zasićenost ogadili delo. od napetosti je stiskao ukrštene šake. Zlatousti. Ali sad će biti vreme da pođeš na ručak«. ali ustvari sam bio ohol i gledao n a nju s visine. i satima ležao sred zelenila.

kad bi se malo naskitao i nasvetkovao. Dok je švrljao izvan manastira. tražio je to čežnjivo i nepoverljivo kao što kakav pas traži neki trag koji je nanjušio pa izgubio. ali to nije zaboravio. Zlatousti je gutao ukusnu ribu i divljač. ipak bolje polazi za rukom. Zlatousti. nacrt je već bi" gotov. Mir. Čvrsto je odlučio: čim završi kip Lidije . u nastrojenju. ocenjivali. nedelju dana je radio na kipu Lidije. za pomoćnika Eriha. hvalili. Mučile su ga brige. Neraspoloženo je posmatrao sebe sama i slegao ramenima nad sobom. i on nije više znao da li je delo bilo vredno žrtve. ne postoji. Ali to je borba. ali ne i za njega. Nije više išao k njoj. niti znaš za moje borbe u ćeliji za molitvu. Nije dobro ovako dugo živeti u manastiru i među s amim muškarcima. blaženo se smejala njegovim dosetkama. Za ovaj oltar Zlatousti je hteo da načini kip Marije. ali mu se činila pogodnom da Erih na njoj izvede svoj kalfenski rad. i to ne zbog nekoliko pre vremena osedelih vlasi. koja mu se mnogo svidela. . i on prvi put oseti da izgleda star u očima jedne mlade žene. On se međutim vratio. propuštao je jutarnju misu. ali njegovo srce i njegova radio­ nica zjapili su prazni. I jedno i drugo je ljudskih ruku delo i nedovoljno je. »Ne bi trebalo da mi zavidiš. jednom prilikom. nije više bio mlad. ali ne onog koji stalno u nama boravi i ne napušta nas više. Ti vidiš jedino da sam ja manje podložan ćudima od tebe. to vama misliocima i teolozima. »Ne znam. »Možda je tako«. Nedavno ga je jedan mali doživljaj naterao da se zamisli. »i ni ti ni ja u tome ne možemo potpuno razumeti jedan drugoga. nešto ga je opet neodoljivo vuklo natrag. zbog tvog mira«. A kad bi dan ili dva proveo napolju. on je postao drukčiji.Marije. ti ne znaš ni za moje borbe prilikom stu­ diranja. ni zbog nekoliko bora oko očiju. život mu je proticao neuredno.čestit i vičan zanatu. Sada je sa Erihom birao drvo za oltar i davao mu da ga pripremi za obradu. Erih to javi opatu. i reći će mi nekoliko pohvala. Ima mira. Na dan otkrivanja kaluđeri su ga pozvali za svoju trpezu i priredili m u gozbu. Postoji samo jedan mir. postao je domaća životinja. osećao se odgovornim za započeti oltar. koji se stiče stalno iznova u neprekidnoj borbi i koji se iz dana u dan ponovo mora izvojštiti. za pripremljeno drvo. razgledali su ga. pa je opet počeo da tumara. bio je duboko nemi­ ran i nezadovoljan. i duša će mi biti prazna i poharana kao i radionica«. vredan i. izgleda. kao i tvoj«. postao je lišen slobode. Posle nekoliko nedelja Zlatoustovo veliko delo bese završeno i postavljeno. osećao je to i sam. Narcise. Uznemirila bi mu se savest. usta­ lio se. tražio je miris prošlosti. on će u njemu zauvek dobiti dobrog saradnika koji će moći da ga zameni i da ga oslobodi za one radove koji su mu jedino još ležali na srcu. odbraniti se od očajanja. i onda ću se vratiti u golu praznu radionicu. Nije više bio slobodan. pa se i opat malo uplaši da Zlatousti nije zauvek otišao. Franciska je bila u pravu. uspomenu na svoje nekadašnje lutanje. zalivenu najstarijim manastirskim vinom. zbog tvoje ravnodušnosti. Ali izaći na kraj sa životom. Ali svim ljudima dobre volje zajed­ ničko je ovo: da se na kraju stidimo svojih dela.vaš time što voliš i još jednom stvaraš njegovu tvorevinu. nalazio je da je po­ stao stravično sličan majstoru Niklausu. Za kaluđere je to možda dobro. Za jedno novo delo. slavili su Zlatoustog i ukazivali mu počast. nalazio je da je star. nije više bio ni orao ni zec. koja je pripadala manastiru i u kojoj je jedan fratar iz Marijabrona činodejstvovao kao sveštenik. koje je opat želeo i naručio. krenuće na put i još jednom će pokušati da živi lu'alačkim životom. jer je ponovo počeo da luta i da dugo seta po šumama. i to smatraš mirom. 196 197 . Ti me ne vidiš kako vojujem. osećao je da ga radionica očekuje. Devojka je rado slušala njegovo ćaska­ nje. te se potrudio da je očara. Ponovilo se ono što je već odavno doživeo: njegovo delo postalo je vlasništvo drugih. prijatelju. otkako je završio onaj veliki posao. i to više kao novo putovanje i novu slobodu. lepu bojažljivu vitezovu kćer Lidiju. I ne znam da li možeš razumeti kako je meni na srcu kad pomislim da će ovo delo ovde uskoro biti gotovo. kakav ti zamišljaš. Dobro je što ne znaš za njih. ali ni slobodan ni mlad. mislio je da li će uskoro i on sam postati onakav kakav je bio Niklaus. svakako. Francisku po imenu. da neprestano moramo počinjati iznova. Prilikom svog tumaranja naišao je na neku mladu seljačku devojku. ali njegovo udvaranje je odbijala. da se žrtva mora vazda nanovo prinositi«. primenjujući sve svoje nekadašnje udvaračke veštine. Sada je mnogo mislio na majstora Niklausa. Ova mu porudžbina inače nije bila naročito važna. nego više zbog nečeg u biću. Često ga je Zlatousti ostavljao samog.»Nećemo se prepirati oko toga. Ni ti ne vidiš sve moje borbe. a jače od starog vina zagrejali su ga učešće i radost sa kojima je Narcis pozdravio njegovo delo i priznanje koje su mu odavali. bio je to oltar za Marijinu kapelu u Nojcelu. a u njemu je želeo da ovekoveči jedan od nezaboravnih likova iz svoje mladosti. pošto se nekoliko dana nije vraćao. ali umetnost je nevinija«. to je borba i žrtvovanje kao i svaki valjani život. ražalošćen svim onim što mi u mom delu nije pošlo za ru­ kom i što vi ostali uopšte ne možete videti. ali ti zavidim zbog tvog spokojstva. Ja ti već odavno više ne zavidim zbog tvoje nauke. reče Narcis. Onda će ga odneti i postaviti negde. Ako se Erih pokaže kako treba.

bojažljivu devojačku priliku. mi u ćelom manastiru nemamo ništa tome ravno. Ovde je sve oko njega pomalo suro i ozbiljno. Ne zaboravi da obraćaš pažnju na Eriha. dok se leto približavalo. na njegovu prvu ljubav. Ko­ liko briga zadaje drugima taj plavi dečak. Da li će mu se zbilja vratiti. milovanje. sad si načinio ovaj pre­ krasni kip! Radujem se zbog tebe i ponosim se tobom!« »Da«. reče Zlatousti. Pomisao na putovanje mu je donosila utehu. i ne žalosti se. setna zaljubljenost u kip. a kad bude sašiveno. a onda ću uzeti duže otsustvo. Završiću ovu Mariju. svakako ćeš me opet videti. Narcis se u mislima mnogo bavio svojim prijateljem. sa divljenjem i sa ljubavlju punom strahopo­ štovanja. ali sve ostalo. »kip je ispao sasvim lepo. Zlatousti je naručio jednostavnu konjaničku odoru i čizme. u uspomenu na ondašnje dane. pa ću opet potražiti svoju mladost i sve ono što mi je nekada bilo tako drago. njene ljubazno-tužne usne. Čak je moglo izgledati da on odugovlači sa polaskom. To je kladenac iz koga sam ja zahvatao. Obojici je rastanak padao teško. i ta privrženost mi se ne sviđa. i sada ću je prihvatiti. na njegova prva putovanja. ali nimalo lako se ne rastajem. »Raduješ li se putovanju?« Zlatousti zatrepta očima. »Jesi. pokazao ga je opatu. kao leptir. Sada će opet lepršati tamo-amo. plahovit i nezasit. Ali sad me čuj. moja zaljubljenost. na njegovu mladost. Ti znaš. dugačke prste. a on je i dalje uređivao ovo i ono. dok je uobličavao stroge nabore na haljini koji su joj se spuštali sa plemenitih kolena. Pro­ lazio je dan za danom. uvuklo mu se u krv. za to su potrebne žene i putovanje i tumaranje i neprestano nove slike. U novom odelu. lepo. Nemoj ništa reći. I majstor Niklaus je bio takav. Moram ti priznati da sam se ovih poslednjih meseci neko­ liko puta brinuo za tebe. sa novom kapom na glavi. Kad god je mogao. sa njegovim najnežnijim uspomenama. moje udvaranje tolikim že­ nama. osećao je da je taj kip istovetan sa svim što je najbolje u njegovoj duši.. bila je potrebna čitava moja mla­ dost.. sa njegovom mladošću. dajem ti reč. Možeš li to shvatiti? — No. »Hoću li te videti opet?« upita Narcis. završavao kip Marije. kao što sam rekao. dragi moj. i onda ću odjahati u svet. ćeretanje. ako mi tvoja krasna raga ne slomi vrat. primeti Narcis. Nije to zbog toga što mi se ovde ne bi više sviđalo. »Pa. i to tako kao da mu je to poslednje delo. Hoćeš li mi uslišiti želju?« Nisu više mnogo pričali o tome. pa da otputujem«. Ah. to mi ipak izgleda manje veselo no što bi se pomi­ slilo. jer nigde mi ne bi moglo biti tako dobro kao ovde. Vratiću se. zavoditi žene. neočekivano došavši da se oprosti. kao veliko dete. dabome. sad opet požudno i rado­ znalo krstari kroz svet.« »Ja sam ti je često nudio«. lepo zasvođene nokte. sad će ponovo grešiti. dragi moj. i nikada nisam tražio platu za svoj rad ovde . Odlučio se preko noći. I odjaha. zamoliću te za konja i za nekoliko talira. dosta je bilo brbljanja o glupostima! Blagoslovi me. I da mi niko nije dirao kip! On će ostati u mojoj sobi. i to ga je zarazilo. Iako je Nar­ cisu teško padao pretstojeći rastanak. njene otmene ruke. vođen svojim snažnim mutnim nagonima. Bila je prava sreća vajati njen povijeni vrat. dragi vetropir? Sad taj čudesni i dragi čovek opet ide svojom zamršenom putanjom nad kojom nema vlasti. ne znam za koje vreme. »Oh. i Erih je posmatrao kip. licu. vredno je prianjao na posao. No onda ga Zlatousti ipak iznenadi jednog dana. A evo. Ali evo. i oni imaju razumevanja za rad umetnika. a kad bise izgubio i otsustvovao duže od jednog dana. ljubav. on se ponekad pomalo smeškao Zlatoustovoj zaljubljenosti i tome što nije kadar da se odvoji od kipa Marije. a Zlatousti se pravio čvršći i ravnodušniji no što je bio u duši. Video sam da si nemiran i da patiš. Narcise! Da ovaj kip ispadne lepo. brinuo se za njega i čeznuo za njim. Drugo je posredi. Bog neka ga čuva. Narcis reče: »Ovo je tvoje najlepše delo. da bi se što pre oslobodio. Pa inače ne bi imao nikoga ko bi te nazivao Nar­ cisom i zadavao ti brige. pomalo nezgrapno i muževno. a gleda 198 199 . drukčije ne može ni biti. i. možda će se opet uplesti U neko ubistvo. Pobožno je radio na nežnom kipu. podavati se svojim prohtevima.Sa muškarcima se može lepo i pametno razgovarati. koji se tuži da stari. u lepu. došao je Narcisu da se pozdravi s njim. ja sam bio tvoj gost. Sada je došao da kaže zbogom i da dobije blagoslov za put. Kad ga je gotovo završio. obazrivo i s puno lju­ bavi davao je krajnje. sad kad treba da krenem. osećam da mi se srce suši. dospeti u opasnost i u zatvor. ja sam ponekad brižno mislio: možda se on neće više vratiti. I dok se iz drveta postepeno poma­ ljala Lidijina prilika. Kladenac će se ubrzo iscrpsti. obuzimala ga je duboka i bolna radost. igranje. uživanje lišeno misli — sve to ne uspeva među muškarcima. i ne smeš davati ključ iz ruke«. kosi. da mu je milo što ga ovi poslednji nežni radovi na kipu neprestano pomalo zadržavaju. odlepršala Ptica. mladi i zdravi ljudi ne znaju za to. radovao sam se. Smejaćeš mi se. Narcise. neka se vrati živ i zdrav. i tako izgubiti život. savršeno uobličenje rukama. To mu je kao neka bolest. Poručiću novo odelo. Maločas se već ispovedio i primio pričešće. moje putovanje.

strepnja i čežnja bez­ brojnih ljudi. sa ljubavlju i čežnjom. zahvalno i brižno. ispravniji je. voditi čist život. nije dao čula i nagone. počev od rane mladosti. Da nije možda trebalo da svome pri­ jatelju malo više otkrije koliko ga voli. da njegovoj strastvenosti suprotstavi svoju uzdržanost i misaonu sređenost. njegov sopstveni život je bolji. a ni njegova ljubav niti poštovanje prema njemu nisu se umanjili. kad se pogleda sa božje strane — da li je onda poredak i zapt jednog primernog života. pijanu životnu pometnju. svaka usta. svako oko. životniji i nezamenljiviji od svega što bi mogao stvoriti neki mislilac? Zar ovaj umetnik. Ali zar svaki sićušan potez neke Zlatoustove figure. A zatim je. najtiše što može biti. svojom dijalektikom! To su bila pitanja oko kojih su kružile njegove misli. ne pouke. — sve mu je to prijatelj često snažno potresao i stavljao pod pitanje. i da se može zaprljati silnom prašinom i krvlju. pun sklada. Njemu se u suštini veoma sviđalo što se to tvrdoglavo dete tako teško moglo ukrotiti. gordi ili sveti pokreti. a ponekad i sa sumnjama i samoprekorima. što god mu je Narcis poklonio. — otada je dobro znao da u tom nestalnom zavodničkom srcu boravi preobilje svetlosti i božje milosti. Se 200 201 . potresajući i opominjući upleo u Zlatoustovu mladost i postavio njegov život u nov prostor. ne objašnjenja. potvrde i okrepljenja? Nasmešen i tužan. i možda nije samo bezazlenije i ljudski je voditi život kao Zlatousti. Zlatousti mu je pokazao da čovek namenjen uzvišenim stvarima može veoma duboko zaroniti u krvavu. kesten je odavno precvetao. da li je onda sve to zaista bolje od Zlatoustovog života? Da li je čovek doista stvoren za to da izučava Aristotela i Tomu Akvinskog. hrabrije i plemenitije pocepanih cipela pešačiti kroz šume i po drumovima. Ovaj je to Primao sa zahvalnošću. to je višestruko primio ka ° uzdarje. i začelo je dobro što Narcis to nije pokazao svome prijatelju. činiti grehove i uzimati na sebe nji­ hove gorke posledice. mlečasto. njegov svet. otkako se vratio. i bezgrešno šetati među njegovim dobro čuvanim lejama. unutarnjim oblikom i poretkom ozarene tvorevine. u kojima je vodio i poučavao svog prijatelja. da može bluditi kroz duboke tmine. ove ruke što preklinju ili blagosloveno počivaju u krilu. što ga hvataju takve ćudi. ustrojio znamenja njihove patnje i njihovog stremljenja. nje­ govu lepo raspoređenu misaonu tvorevinu. koliko malo želi da on bude drukčiji. nije nebrojenim ljudima. ovo nevino bilje i cveće. sad naterao njega da se zamisli. svaka rašljika i bora na haljini ne znače mnogo više. opatove misli vraćale njego­ vom prijatelju. Ali kad se pogleda odozgo. ne opomene. da uživa. opranih ruku. njegov manastirski život. sposobnost da greši. podnositi sunce i kišu. ne bi li u njima našli utehe. besummje i hrabrije i veličanstveni je prepu­ stiti se jezivoj bujici i darmaru. svi ovi smeli i blagi. on je mnogo čistiji i bolji od života ovakvog umetnika. nego pravi. neprestana težnja za jasnoćom i pravičnošću. krvave tmine. lutalice i zavodnika žena. n e . U svakom slučaju. ustaljeniji. sa strane razuma i morala. glad i nevolje. već je. kad ga je stvorio. smireno-žive. to je život poretka i stroge službe. Potresao ga.takvim detinjim očima! Kako li zbog njega čovek mora strepeti! A ipak se Narcis od sveg srca radovao zbog njega. primorao da počne da sumnja i da ispituje sebe. na kraju. možda suviše malo — ko zna da li ne bi bio k a d a r da ga zadrži? Ali nije njega Zlatousti samo obogatio. tako je n Jegov prijatelj. a da ipak ne postane sićušan i prost i da ne zatre u sebi ono što je božansko. a da u svetilištu njegove duše ne u t m u božanska svetlost i tvoračka snaga. svojim strogim manastirskim vaspitanjem. Njemu je bilo lako da prilikom razgovora sa prijateljem izgleda nadmoćan. Prijatelj mu je svojim odlaskom dao vremena da se posveti ra zrnišljanju. zar nisu stvarniji. ovi prisni likovi koji zrače dušom. Nedelje su prolazile. neprestano je priznavao njegovu nadmoćnost i vodstvo. O. da zna grčki. trajno žrtvovanje. da očajava? Oko tih pitanja kružile su opatove misli kad bi se bavile njegovim pri­ jateljem. držanje postrani od prljavštine i krvi. uzvišeni život. Svakog dana su se. Možda je teže. a otkada je video kako se iz Zlatoustovih umrljanih ruku pomaljaju ove čudesne. njegovu dužnost. sadašnjim i budućim. sređeniji i uzorniji. Duboko je Narcis zagledao u pometen život svoga prijatelja. povučenost u filozofiju i pobožnost. podići lep vrt misli. Svet u kome je Narcis živeo i gde mu je bio zavičaj. da umrtvljuje čula i da beži iz sveta? Zar mu bog. obličja kojima se mogu obratiti pobožnost i strahopoštovanje. igrati se čulnim radostima i plaćati za njih patnjom. osiromašio i oslabio. u razne časove. negoli postrance od sveta. Kao štoon nekada. odricanje od sveta i čulne sreće. pre mnogo godina. njegovu učenost. Nema sumnje: kad se pogleda iz manastirskog ugla. pokazao dela rođena iz oluja 1 Patnji svog obilato šibanog života: ne reci. Narcis se sećao svih onih prilika. što je opet krenuo na put i što će se istutnjiti. koliko su ga on i njegova umetnost obogatili? Malo mu je ispričao o svemu tome. On ga je i osiromašio. Kako je u poređenju s tim on sam siromašan sa svojim znanjem. Da. čije je srce tako puno protivrečja i patnje. Bio mu Je ravnopravan.

bilo je prepuno žive ljubavi. Teško mu je padalo da se opet toga liši. kao da sasvim i ne postoji. Možda ju je zaveo. na kome je visilo jedno malo ogledalo. možda prevario i napustio. vukao se. dobroćudan. koje su se ozbiljno trudile. a rode stadoše leteti visoko i spre' m a t i se za rastanak. davnašnji. ali sve što je ovde od toga ostalo bilo je dobro i verno. kao da mu je bilo stalo da sazna nešto o tom stranom čoveku. Ali nije imao nijednog ravnog sebi. ponašao se kao da samo dolazi iz sporedne odaje i kao da se još pre neki čas tu nalazio. koje bi trebalo da pripada samo njegovoj dužnosti i bogu. Zagospodario je time. a on 'Pak nije imao ništa protiv njega i ipak mu se sviđao: nalazilo mu se XX Leto je prolazilo. prašnjavim. a kako je plemenit i jasan njegov plod koji se tu nalazi! Narcis se borio. stvorio ovaj lepi i dirljivi kip devojke. a ipak ustvari vedar i čio. već pre neki osmeh. Poznao ga je. patničkih crta. Tu nenadoknadivost pružao mu je samo Zlatousti. Pozadi u sobi video je svoju Madonu. Čudno je ovaj promenjeni. Potom obučen leže na postelju. On nije ništa znao o njegovom poreklu. divljenje i čežnju zaljubljenog čoveka. Nije pridavao važnosti svome povratku. to je Narcis više uviđao šta je on značio za njega. a ipak taj čovek što se vratio kao da je postao sasvim drukčiji: neki lažan Zlatousti. žabe u ribnjaku zaćutaše. Samo je kazao: »Moram da spavam«. Ali poneo ju je sa sobom i sačuvao u svojoj duši. Poslao je Eriha napolje i otišao u svoj sobičak pored radionice. ali u kojima se ipak nije čitao bol. Pažljivo je posmatrao Zlatoustog koji ga je gledao iz ogledala: jednog umornog Zlatoustog. bolesnih. On je u manastiru imao nekoliko učenih fratara. Kako je tajanstven ovaj život. strani Zlatousti pogledao u oči svome mladom pomoćniku. možda pošto je mnogo godina nije video. Unutra je skinuo kapu i pustio je da padne. kukolj i lepa kata povenuše nestadoše. ni priče. to je bio on sam. i u njeno lice. Što se Zlatousti duže zadržavao. kojim se niko ne bi mogao podičiti. Često je odlazio do radionice. pomalo zapušten čovek. Vratio se to s puta neki veoma umoran i pomalo otupeo starac. i najzad je. i nije ulazio u mana­ stir. po tihoj kiši. nagonskog. jako osedele brade. Klimnuo mu je glavom i opet ga Poznao: da. sivim licem. jednog čoveka koji je posustao i ostareo. I tada se Zlatousti opet pojavi! 202 H 203 . tromo priđe zidu. sa napola ugaslim. Jako sam umoran. pažljivo skinuo platno sa kipa i zadržao se pred njim. Iz malene. strpljivi osmeh. jednog odličnog gramaticara. gde se nalazila Marija. on ustade. Brižljivo je čitao to lice u ogledalu. doduše. Erih se uplaši kad ga vide da ulazi. Došao je bio peške. koji je uvenuo. I u likovima na trpezariskom nalonju pročitao je pokoju stvar iz povesti svog prijatelja. Potsećalo ga je na ovo ili ono lice koje je poznavao. ali nije otišao da skloni prekrivač i da je pozdravi. Mesto toga odvukao se do prozorčeta. nijednog s kojim bi se ozbiljno mogao meriti. pošto ni­ kako nije mogao da zaspi. jednog znalca Platona. koji je nastavio rad na oltaru i veoma čeznuo da se njegov majstor vrati. Pružio je ruku i nije ništa rekao. Posle nekog vremena. i izgledao je bolestan i veoma umoran. i srce mu je zakucalo u pozdrav. ne treba nikom da kazuješ da sam došao. privrženo ovom prijatelja Stigao je jednog popodneva. čestitih duša. ni pitanja. očvrslo i ohrapavilo rode su na kuli iznad kapije odavno izlegle mlade i počele ih učiti letenju. i izgledao je strahovito umoran. sokolio pomoćnika Eriha. Imao je među monasima nekoliko vernih. Po­ nekad bi opat otključao Zlatoustov sobičak. izuo cipele i prišao postelji. Išao je s napo­ rom. spazio napolju zbunjenoga Eriha kako čeka i doviknuo mu: »Erih. bez konja. pomalo i na svetog Jakova u crkvi. vernije od najboljeg muža. Ali on je sve osetio. neko lice koje mu je bilo dobro poznato. video je da je ta devojačka prilika dugo živela u srcu njegovog prijatelja. jednog ili dvojicu suptilnih teologa. na prvi pogled. Bila je to povest skitnice. to je odgovaralo osećanju koje je imao o se bi samom. upalih crta. nije izneverio svoju stazu. pokrivenu platnom. njene ruke uneo svu nežnost. Ima vremena do sutra«.svetlozeleno bukvino lišće odavno je potamnelo. pomalo na starog viteza koji je nekad naredio da mu sašiju paževsko odelo. kako su mutno i divlje tekle njegove bujice. Zlatousti mu nikad nije ispričao događaj sa Lidijom. i kao da ga se n e tiče naročito. mutne površine ogledala posmatrao ga je jedan star. njen stav. n a starog bradatog svetog Jakova koji je pod svojim hadžiskim šeširom Ogledao tako prastar i posiveo. i pogleda u njega. Pomalo na majstora Niklausa. bulke i različak. ni pozdrava. nego se pravo sa kapije uputio svojoj radionici. stariji za mnogo godina. klimnuo joj je glavom. bezavičajnog i nevernog čoveka. Sa čežnjom je mislio na dalekog prijatelja. neki neugledan čovek. ali mu je sad postalo tuđe. Ali patio je zbog tog gubitka i patio je od saznanja koliko je njegovo srce. nije u svom strogom služenju ništa zanemarivao.

Zlatousti. za koga su ti poslednji razgovori sa Zlatoustim postali neobično važni. Ali shvatićeš da se nisam mogao vratiti tek što sam krenuo. vidiš i sam da to nisam mogao. pomislio sam: pre no što mi kucne v 204 205 . Cesto je ležao sasvim ravnodušan. kad si me posetio u zatvoru da mi spaseš život. nego se lišio i još ponečeg. Čitav tok njegovog poslednjeg putovanja nikada se nije obelodanio. predavanja i dobrog staračkog raspoloženja. Jahao sam kroz šumu i preturio sam se zajedno s konjem. zatekli su Zlatoustog kako spava za crtaćim stolom. utvrdi da je beznadežno bolestan. negovaćemo te i imaćeš sve što zaželiš. video je i ono drugo. Zlatousti se nasmeja.na licu nešto što raniji lepuškasti Zlatousti nije imao. slabiji. ono ti je bilo dobro. Bile su mi oči veće od trbuha. pao sam u potok i ćelu noć preležao u hladnoj vodi. Nema više pomena o igrankama i o ženama. video je i da ovaj Zlatousti. Onda. Nešto je ispričao. da pregleda bolesnika. Otada osećam bolove 'u unutra gde sam slomio rebra. Ovaj mu se ljubazno osmehivao. Iako ga je Erih pripremio. čak i ravnodušnosti. Narcise. Narcisu se srce preseče od straha kad vide kako izgleda njegov prijatelj. poprilično se nismo videli. »Da. Sad mi je opet dobro«. Tiho se nasmejao i video lik u ogledalu kako se smeje zajedno s njim: baš je pravog lepotana doveo kući sa svog puta! Krasno se to vratio sa svog malog izleta na konju. Narcis ga pogleda u oči. nema više pomena o jahanju. koji je ostao pored njega. Zato sam nastavio da jašem. evo me opet. Neke odlomke iz Zlatoustovog pričanja i ispovedanja saopštio je Narcis. On je takođe video ne samo ugaslost i jadnu svelost ovoga lica. još ponešto ga je napustilo: mladost. ustade i pruži mu ruku. lakše se s njim moglo izići na kraj. Narcise. i ne samo što je izgubio konja i bisage i talire. čak ni pred tobom. Jednom rećjft stideo sam se. »Ozdravićeš ti kod nas. već prvih dana. Mirno je zaspao. došao. samouverenost. i zatim sam dugo ležao u jednoj bolnici. ponekad je imao groznicu i govorio smušeno. Potom je opet legao na postelju i najzad zaspao. toliko tuđ i promenjen. onu čudesno prijatnu crtu bezbrižnosti. Trebalo je da se smesta vratiš«.. da se njegova duša ili već silno udaljila od stvarnosti i ide putevima sna. Ali kad sam video da tamo Napolju nema više radosti za mene. Smetam li ti u poslu?« On priđe bliže. ali je bio bezbrižniji. reših da ja dođem k tebi. Bio je stariji. Odmah ga odnesoše u postelju. a ponekad bi mu se duh razbistrio. Zdravo. Sad se više ne stidim. kad dođe Narcis da ga poseti. nije više sasvim prisutan. Sad ću ostati ovde. ili se već nalazi pred vratnicama koje vode u onaj svet. Vičan čitanju ljudskih lica. ti si tako pametan. stalno zaboravljam o čemu J e zapravo reč. ali nisam hteo da se vratim. »Da li si osećao jake bolove?« »Bolove? Da. No. zdravlje. Bila bi to sramota. Kad su ušli u sobu. jadniji. sad mi je to jasno! Nisam se usudio da se tako jednostavno vratim. pa ti ćeš to shvatiti. Kad videh da te nema. Opat prestrašeno pohita i dovede manastir­ skog lekara. oni su me urazumili. evo. »Kada su počeli bolovi? Bilo je to još na početku mog putovanja. još godinama. Onda ga prenese u jednu bolesničku sobu. a kad zbog bolova nisam više mogao jahati. Izvini što te još nisam posetio«. stideo sam se što ffl' putovanje nije uspelo. Veoma J e bolelo. Ali ono s mojom majkom.. i on odmah zaćuta i osmehujući se sklopi oči. Ne. slabi čovek u ogledalu bio mu je miliji od onog Zlatoustog kakav je on tako dugo bio. rumenilo na licu i snaga u pogledu. da nisi nešto pitao? Kao da sam omađijan. Nema iše pomena o putovanju. kraj sveg umora i trošnosti videla se izvesna crta zadovoljstva ili bar ravnodušnosti. a neke pomoćnik. bolovi su sasvim dobri. a Zlatousti ostavi svoju hartiju. To je sad sasvim prošlo«. Sledećeg dana je sedeo u svom sobičku nagnut nad stolom i pokušavao da malo crta. veoma se radujem. Vi biste me slatko ismejali da sam se tako brzo opet poja­ vio i da sam izuo jahaće čizme. Ali pazi. bolove prilično osećam. ali. — poderan i prazne kese. Ali sad sam. inače bih ostao još dugo. i dadoše mu Eriha da stalno bdi nad njim. »Da. »Jesi li bolestan?« upita on obazrivo. bilo je to detinjasto. Narcis ga uhvati za mišicu. zadovolj­ niji. Hvala bogu. Izvini. Produžio sam put i još sam malčice tumarao okolo. Razboleo sam se već na početku svog puto­ vanja. Ali kako to da se nisi odmah vratio kad si počeo da se loše osećaš! Pa ti zaista ne treba da se stidiš pred nama. Zastao je na vratima i rekao: »Kazali su mi da si se vratio. ali mislio sam da bi to izgledalo smešno. prodao sam konjića. Onda se još nisam mnogo udaljio odavide. nešto je ostavljao da nagađaju.« Mrmljanje mu se ugasilo u osmehu. Pa ipak mu se taj lik sviđao: ovaj ostareli. a lekar. oca Antona. morao sam silno da se ugrizam za usne. i onda su uvek zvali Narcisa. i bolestan sam. »Da. jer sam se stideo od tebe. Nasmejao se i spustio jedan naborani očni kapak. Ah.

Primam tvoje reci i zahvalan sam ti zbog njih«. voleo bih da još malo crtam i da napravim nekoliko figura. A bio sam i te sreće da iskusim kako čulnost može biti produhovljena. Nadam se da će smrt pretstavljati veliku sreću. to je tačno. moja majka ponovo primiti k sebi i vratiti me u nepostojanje i u nevinost«. Bogorodica-Lidija stajala je u sobi i gledala ih. Kao mladić. Ne. I ja sam tebe uvek voleo. polako se naže k njemu. Sasušeno drvo je zauvek mrtvo.. sreću ogromnu kao što je ona kad prvi put saznamo ljubav. to takođe više ne želim. A ako i pored toga znam šta je ljubav. čoveku je ipak potrebno nešto što će ga veseliti«. načinio sam dosta kipova. Tebe sam mogao da volim. Zlatousti. zatim. polovina mog života bila Je posvećena pridobijanju tvoje naklonosti. koliko si uvek značio za mene. Ali nipošto ne bih želeo da prezrivo govorim o njima. Sa mnom je drukčije. »oprosti što ti to nisam mogao ranije reći. Ti ne možeš oceniti šta to znači. mislim o tome. o tome ja ne razmišljam mnogo. brinuo o konjiću Zvezdanu. rascvetalo drvo u divljini. To znači izvor u pustinji. Tebi jedino zahvaljujem što mi srce nije usahlo. to je ipak bila zabluda. i o tome šta je postalo od moga života. Loše je on sazdao ovaj svet. Naš opat Danijel mi je jednom rekao da me smatra oholim i verovatno je bio u pravu. smrznuta ptica se nikad više ne vraća u život. pa dok smo jahali ka manastiru. i često sam se plašio da nikad više nećeš ushteti da se vratiš«. dok sam još bio tvoj učenik. Zlatousti zavrte glavom: »No. koji si tako gord. i nije važno hoće li biti koji više ili manje. ali voleo ih nisam nikada. Narcise. svet i žene ostavili na cedilu. »Misliš li na mir s bogom? Ne. »Otac Anton smatra da ti često trpiš žestoke bolove. A sad si mi rekao. one su tako podatne i požudne. Shvatio sam da si to činio zbog mene. zašapta mu prijatelj u uvo. nikad mi se nije desilo da n'. trudim se da s njima budem pravedan i strpljiv. Ja nisam nepravičan prema ljudima. kad su me putovanja i slo­ boda. Prilikom jedne od svojih poslednjih poseta. mesto smrti s kosom. Dozvoli mi da ti danas kažem koliko te volim. želeo sam da postanem čovek duha kakav si ti. Ranije nisam lako podnosio bolove. nakon što Zlatousti nekoliko dana nije ništa govorio. Tu radoznalost ne izaziva onaj svet. Onda sam se bacio na drugu stranu života. često sam bio veoma srećan. tebe jedinog među ljudima. Moj je život bio siromašan ljubavlju. Narcis mu reče: »Tako se radujem što si se vratio. On je loše sazdao svet i nemamo zbog čega da ga sl avimo. i mada sam P°nekad mislio da će mi umiranje lako pasti. Nema drugoga sveta. a ni o čulnom uživanju. besumnje. i ti si me obavestio. Narcise. i veoma sam se obradovao tome. koliko si mi obogatio život. đa 206 207 . tebe su tolike žene volele i razmazile. Kako ti Polazi za rukom. i žene su mi pomogle da tamo nađem zadovoljstvo. Ali sa bolovima u grudima sklopio sa tn mir. onda kad sam te posetio u zatvoru. da ih tako mirno podnosiš? Čini mi se da si sa da stekao mir«. a d je to trebalo da postane zbilja. u ovom času kad mi ništa više nije ostalo. ona za tebe nije ništa retko. »Zlatousti«. Ali zaista sam rado­ znao kako će to biti. i onda učini nešto što za tolike godine njihovog prijateljstva nikad nije učinio: dodirnu usnama Zlatoustovo čelo i kosu. onda je to zbog tebe. nije mnogo stalo da li ću ga ja veličati ili n *ću. Trebalo je da ti to kažem. Toliko si. gubitak ne bi bio veliki«. »Zašto radoznao?« upita Narcis. ti koji inače teško i da razlikuješ konje. Da stvaram pak umetnićka dela. »Ti večito misliš o umiranju?« upita ga Narcis. Ti si mi pokazao da nisam za to pozvan. Najpre začuđen. to je svakako pomalo glupo od mene. Ne mogu se odvojiti od misli da će me. Onda sam video da si ti. Ti si svikao na ljubav. na čula. Zlatousti se osmehnu radosno i pomalo zbunjeno. Narcis ga opet zateče bodrijeg i razgovornog. Zlatousti primeti šta se desilo. ili kad sam video tvoje prve figure. ali ni to ne traje dugo. »Da. Znao sam da i ti mene voliš. Želim to. Stoga je za mene došlo vreme da umrem. a ako ćeš iskreno. one noći u zatvoru grofa Hajnriha. rado­ znalo očekujem umiranje samo stoga što se još držim verovanja ili sna da putujem ka svojoj majci. nedostajalo mi je ono što najviše vredi. a i njemu. Od dva naučnika u manastiru miliji mi je onaj koji je učeniji. Napustila me je životinjska sreća pohote — a ne bih je osećao ni kad bi žene i danas još trčale za mnom. u (biskupovoj rezidenciji. ali nikad se ne bih nadao da ćeš mi to jednom reći. kome su bol i ljubav palili srce. Sad vidim da je zbilja tako bilo i da me zaista voliš. što je u meni ostalo jedno mesto koje milost može dosegnuti«. ili bilo kojom drugom prilikom.suđen čas. mi nedostajao. i radoznao sam kako će to biti«. Ne želim se mirim s njim. »Eh. Rekao je tihim mirnim glasom koji je imao u svojim jasnim časovima: »Kad si me ono onda spasao vešala. Ali sada su se oba ta plamena ugasila. Narcis. To za tebe neće biti od naročite važnosti. taj mir nisam: stekao. a isto tako ni čovek kad umre. i ne verujem više u to. upitao sam te za svoga konja Zvezdana. potresen. Odatle se rađa umetnost. ti.-kog slabog naučnika volim uprkos njegovoj slabosti. Možda ga se još neko vreme sećaju pošto ode. svakog dana sam mislio na tebe.

Ona je svuda. »hoću da ti ispričam. Zlatousti mu sa osmehom pogleda u oči. »pričekaj do sutra«. kojima mi vadi srce- Revnosno ona to čiiii. Moram se oprostiti s tobom. Slušaj me još jedan trenutak. ni na šta više nisam mislio sem na Agnesu. bio sam zadovoljan zbog toga. »Dragi moj«. prsti su joj u mojim grudima«. kao priliku prepunu ljubavi i prepunu tajne. bili smo lepuškasti mladi dečaci. Ponekad pritiskuje i ječi kao u sladostrašću. o majci. Narcis ga zamoli da se štedi. Neprestano je govorio o njoj. Još do nedavno bi mi sasvim nepodnošljiva bila pomisao da bih mogao umreti a da nisam načinio njen kip. ona je bila najlepša žena koju sam poznavao i voleo. ali sve je bilo sasvim drukčije no onda u zatvoru. to nisu neprijatelji. Našao sam. i grudi su me pekle od bolova. rado sam ga osluškivao. Obuhvatila mi je šakama srce i odvaja ga i prazni me. Rado umirem. to su majčini prsti. ona mi to olakšava«. Hteo sam da ti pričam o majci. Sada je ona smrt. P o ­ nekad se smeje i pevucka nežne tonove. i koji je izgledao toliko star i toliko loman. stvara i oblikuje 0n a mene. čija se lepota ništa nije umanjila. jer sam zajedno s konjem pao niz strminu u potok i slomio rebra i ostao da ležim u vodi. ali ti si je opet prizvao. a danas to ne izgleda važno ni meni. »Neko vreme sam zaboravio majku. Bio je to glas moje majke. nazovi to kako hoćeš. a uz to me je pohodio neki san ili neko priviđenje. kad se ti bolovi vrate. Ranije sam se stideo da ti to kažem. našao sam je i našao sam priliku da joj se pokažem i da razgovaram s njom.odmah se pokazalo: ja prosto nisam mogao da umrem. I zamisli. Naime. nije više ništa očekivala od mene. Narcise: nije više htela ni da čuje za mene! Bio sam joj odveć star. da je to majka uza me i da me drži na krilu i da mi je otvorila grudi i duboko zavukla prste između rebara da mi izvadi srce. Lepo. to nisu bolovi. nisam želeo da vam se vratim tako razočaran i smešan. glad. hteo sam da je opet vidim. a sa mnom umire i moj san. Ležao sam. želeo sam da još jednom budem s njom. Herman Hese 208 209 . A gle sad kakva mi se čudna stvar desila s njom: mesto da moje ruke nju stvaraju i oblikuju. i glas mu oslabi. a na rastanku ti još moram sve reći. dubok ženski glas. zamoli ga Narcis. ona ne želi da obelodanim njenu tajnu. život bi mi izgledao nekoristan. i da imam snage u rukama mogao "ih da ga ovaplotim. kroz oblake joj vidim lice. Ali ja sam nastavio da jašem. čulna naslada. Onda smo bili još mladići. zbila se promena u meni. Cuo sam gde se priča da se grof Hajnrih vratio i da je njegova ljubavnica Agnesa opet s njim. Agnesu. Ležao sam u vodi i video da moram umreti. 2 avela me je da umrem. Nisam imao ništa protiv toga. Onda sam prvi put upoznao prave bolove. »Sećaš li se još?« upitao je jednom poslednjih dana. ona je bila lepa Madona majstora Niklausa. i dok sam tako jahao. dakle. lepa figura. Ali još onda me je majka pozvala. bolelo me je kao da mi životinjske gubice proždiru utrobu. Draže joj je da umrem. pun strasti i ljubavi. sa onim novim osmehom koji je doneo sa svog putovanja. Kad sam to video \ shvatio. Smejaćeš se. koje sam otada često imao. Ali ona to ne želi. onoga časa. Time se moje putovanje ustvari i okončalo. bio sam još suviše snažan i divalj. umiranje mi više nije izgle­ dalo strašno. i ja sam morao poći za njom. Već prilikom samog pada osetio sam kako mi se unutra u grudima nešto slomilo. To je. i bila je i strah. lik v elike majke Eve. ogromno kao oblak. i opirao sam se i vikao. i to slamanje me je veselilo. i posle nedelju dana sam je našao. ljubav. kad sam ono onda seo na svog konja i odjahao odavde. »ne mogu da čekam do sutra. nisam joj više bio dovoljno lep i veseo. ona mi je bila najsvetlija među svim likovima. »Ne«. već su me sasvim na­ pustili i snaga i mladost i pamet. Tamo. i njen tužni osmeh me isisava i iz­ vlači ini srce iz grudi«. i onda veoma bolelo. reče on. Ona je bila Ciganka Liza. morali bi svaki deo na meni po dvaput da ubiju. ona je bila život. Osećao sam te žestoke bolove. a ponekad kao da je treptao suštom dobrotom i mudrošću. »Ne govori suviše. nije me više bolelo. Još ga vidim. Ali onda me je ta vest silno pekla. prošaputao je. Ima već dosta godina kako mi je najdraži i najtajanstveniji san da stvorim figuru majke. nisam to učinio naslepo. i ona tamo lebdi i tužno se smeši. Jahao sam sve dalje. već gore na nebu. neprestano sam je nosio u duši. tebi to ne izgleda važno. i koji ponekad kao da je bio pomalo slabouman. I onda sam video da je to ona. i kako su mi srce stegli njeni prsti. Ponekad se ne nalazi kraj mene. nagon. dragi moj«. Govorenje ga je zamaralo. Pa i sada. No sada je drukčije«. ali najednom sam čuo neki glas kako se smeje — neki glas koji nisam čuo još od detinjstva.

ali njihov smisao ostao mu je skriven. pokrenuvši se malo. Narcise.. .Potreseno je slušao Narcis te reci. Oba poslednja dana Narcis je presedeo na njegovoj postelji. Poneke reci je čuo tek. nejasno.' i gledao ga kako se gasi. Zlatoustove poslednje reci pekle su mu srce kao živi oganj. Sta je kasnije još mrmljao. Očima se opraštao od njega. i danju i noću. to se više nije moglo razumeti. poneke je dobro čuo. Bez majke se ne može umreti«. kao da je pokušao da zavrti glavom: »Ali kako ćeš ti jednom umreti. morao se duboko nagnuti na<l lice svog prijatelja da bi ga mogao razumeti. A onda bolesnik još jednom otvori oči i zagleda se u lice svog prijatelja. kad nemaš majke? Bez majke se ne može voleti. Pa prošaputa.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful