You are on page 1of 8

O emu govore kada kau Srbijanac?

Zoran irjakovi Svakoga koga poznajem i koga sam uo da kae iptar ubeivao sam da tu re ne koristi. Obino su mi odgovarali da "iptari sami sebe tako zovu" ili da se tako na srpskom "govori od vajkada" i da ne nameravaju da prekinu sa korienjem ove rune rei. Ovi izgovori nisu prihvatljivi. Albanci su ispravno razumeli u emu je sutina: re iptar jeste uvreda. Onaj kome nije jasno o emu govorimo kada kaemo iptar moe da ode do Kruevca ili Kraljeva i porazgovara s nekim od desetina hiljada kosovskih Srba koji su u centralnu Srbiju stigli tokom prethodne etiri decenije. Naime, kada umadijski "starosedeoci" ele da uvrede kosovarske "doljake", kada ele da sugeriu da su to inferiorni i primitivni ljudi koji im uzimaju posao, oni im ne kau da su Albanci nego da su iptari. Njihovu, obino brojnu, decu vrnjaci su podrugljivo nazivali iptariima. Naalost, pojavila se jo jedna runa re Srbijanac. Ona je nekada upotrebljavana da oznai Srbina iz Srbije. Oko toga se slau nai najvei jezikoslovci od Vuka Karadia do akademika Egona Feketea. Ali bavljenje etimologijom i radovima mudrih filologa nije od velike pomoi za razumevanje savremenog znaenja ove rei. Vremenom je re Srbijanac prestala da bude neutralna i dobila je uvredljiv prizvuk. Srbijanac je tako Srbinu postao ono to je seljaina seljaku, Turin (i Balija) Bonjaku, iptar Albancu, ustaa Hrvatu, peder homoseksualcu, crnuga crncu, arivista doljaku, palanka gradu ili, odnedavno, umljanin graaninu Republike Srpske. Ono to re Srbijanac danas podrazumeva, njeno konotativno znaenje, mnogo je vanije od onoga to ona formalno opisuje, njenog denotativnog znaenja. Naravno, to ne znai da nema pristojnog sveta koji kada kae Srbijanac ne mislli na "primitivnu pravoslavnu stoku sa Ovara i Kablara", kao to postoji i nemali broj Srba koji kada kau iptar ne misle na "prljave muslimanske divljake koji su sili sa Prokletija". Ali mislim da je to sasvim nevano ak i kada je naivna, upotreba ovih rei nije nevina. Srbijanac je, kao i iptar, Balija ili Geda, postala pogrdna re koju svi oni koji ele da iskau elementarno potovanje i budu shvaeni kao dobronamerni i pristojni ljudi treba da izbegavaju. Ovakva promena vrednosnog predznaka nikako nije redak sluaj. Tako je, na primer, re crnuga (nigger) nekada bila vrednosno neutralni izraz za amerike crnce, a danas je jedna od najrunijih rei u engleskom jeziku. Praktino jedini koji se u SAD danas usuuju da je javno izgovore su crni ljudi. Ameriki reperi je, meutim, obino upotrebljavaju u argonskoj varijanti nigga, ime se izraava razlika izmeu govora marginalizovanih crnakih krajeva i privilegovanih gradskih etvrti sa dominantno belakim stanovnitvom.

Veliki broj beogradskih homoseksualaca za sebe, svoje partnere i prijatelje redovno kae peder (ili pederka), a mnogi klubove u koje vole da izlaze nazivaju pederanama. Ali, kao i jedan od izraza za enski polni organ, ova je re u kolokvijalnom govoru ostala sinonim za iroku lepezu veoma runih osobina. Ipak, danas e se malo ko usuditi da u medijima izgovori ili napie re peder. Nije malo Srba koji upotrebljavaju izraz Srbijanac. Koriste ga neki od onih koji veruju da su umadinci marginalizovani i da zemljom vladaju "preani", doljaci sa Dinarskog masiva i okolnih planina. Oni smatraju da su "srbijanska" politika, kultura i ekonomija danas okupirane od strane Srba koji govore ijekavicu i koji su roeni zapadno od Drine ili juno od Lima. Pored njih, ovde na rei srbijanski insistra i jedan vaan beogradski centar moi, sastavljen uglavnom od ljudi za koje je ak i najmanja "Srbijanica" prevelika. Naalost, Srbi jo uvek nisu jedini koji javno "smeju" da kau srbijanski. tavie, oni koji insistiraju na korienju ovog uvredljivog prideva tvrde da im nije jasno ta je tu uopte sporno i sve one koji nastoje da ukau na rune konotacije ove rei optuuju za "velikosrpstvo", to je jedan od najveih grehova u novokomponovanom "Svetom pismu" politike korektnosti i podobnosti. Ne samo da su odrednice Srbijanac i srbijanski postale odomaene u brojnim medijima irom bive Jugoslavije, ve poinju da se pojavljuju i u apsurdnim konstrukcijama koje, istini za volju, bar pomau da ukaemo na njihov pravi smisao. Na primer, Radio Slobodna Evropa, ameriki dravni medij koji "emitira program na junoslavenskim jezicima", nedavno je poeo da govori "srbijanski patrijarh". Na odrednici "srbijanski patrijarh" najdoslednije insistira Southeast European Times, glasilo iji je "sponzor", kako je navedeno na sajtu, "Amerika komanda u Evropi, zdruena vojna komanda odgovorna za operacije Sjedinjenih Drava u 52 zemlje". Istini za volju, Glas Amerike, jo jedan ameriki dravni medij koji redovno objavljuje priloge na srpskom jeziku, bar u sluaju patrijarha nije sproveo lingvistiko ienje. Ako postoji neto to zasigurno nije srbijansko, onda je to patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Ali, ak i ako se radi o nesporazumu ili greci, ona je frojdovska a ne sluajna. Guranje Srba u sve manju Srbiju odavno nije samo verbalno. tavie, mnogi veruju da je ovaj proces zasluen, pravedan i "dobar za ceo region". Ipak, ako elimo da razumemo ta nam stvarno govore kad nam kau da smo Srbijanci, ili kad za srpskog patrijarha kau da je srbijanski, smatram da je od kljunog znaaja to to jeziki inenjering ima rasistiku pozadinu koja je veto kamuflirana pozivanjem na geografiju i srpske zloine. Po svemu sudei, imenica Srbijanac je peorativne konotacije stekla najpre u Vojvodini u prvim godinama jugoslovenske kraljevine. Pojedini habsburki Srbi su tako nazivali svoje osmanske sunarodnike koji su iveli

juno od Dunava i Save kada su eleli da sugeriu da su to ne samo drugaiji ljudi, ve inferiorni, primitivni, prljavi i zaostali podanici azijatskih varvara. Naime, kao suprotnost panonskim navodno gospodskim, kulturnim i civilizovanim Srbima i drugim podanicima bekog dvora, izmiljeni su zatucani, umsko-branski Srbijanci ija su obeleja bili, kako kae pesma, "jelek, anterija i opanci". Srbijanci tada bivaju predstavljeni kao jedan novi, pravoslavni avatar stare orijentalne opasnosti i zla. U re sa neutralnim znaenjem polako poinje da se uitava slika nehabsburkih Srba kao, praktino, (ne)kulturnog naslea koje su Osmanlije ostavile severno od Bosfora. Re Srbijanac ima sve manje veze sa lingvistikom i geografijom, a sve vie sa jednim specifinim rasizmom. Ova promena znaenja odraava prihvatanje stanovita da su Turci na Balkanu stvorili jednu ne tek drugaiju, ve lou i fatalnu, "neevropsku" Evropu. Drugim reima, oni su omoguili da se ovde zapati "primitivni" orijentalni duh, da "kontaminira" deo Evrope i, to je najvanije, (pre)oblikuje kulturu njenih stanovnika, meu kojima su bili i Srbi(janci). Takvo shvatanje je kultur-rasistiko, izraz rasizma u kome je "obojenu" kou zamenila "ocrnjena" kultura. Vratiu se na to neto kasnije. Kao i za razumevanje srodnih uvreda koje istovremeno izraavaju dehumanizaciju i opasnost, korisni su radovi autora koji su kritikovali orijentalizam. Tvorac ovog pojma je Edvard Said, otac postkolonijalnih studija i neumorni borac protiv zapadnjakog imperijalizma u njegovim brojnim (i neretko sasvim netransparentim) inkarnacijama. Po Saidu, orijentalizam je nain na koji su na Zapadu u knjievnosti, umetnosti, popularnoj kulturi, nauci, javnom govoru i reklamama, izmeu ostalog opisivani pripadnici drugaijih, istonih kultura, prvenstveno stanovnici onih drava koje su bile meta zapadnih osvajaa i kolonizatora. Said i njegovi brojni sledbenici su se fokusirali na predstave neZapadnjaka kao primitivnih i opasnih ljudi koji su, navodno, okovani svojom okamenjenom kulturom i tradicijom. Naalost, "neiniciranima" argon koji koriste kritiari orijentalizma moe delovati rogobatno ili odbojno. Stoga u pokuati da ga u nastavku teksta izbegnem gde god je to mogue. Orijentalizam ovde ima jedan specifian aspekt koji smatram posebno znaajnim. Iako ne treba gubiti iz vida narcizam malih razlika, Saidovi sledbenici bi rei kao to su seljaina, palanka, iptar ili Srbijanac danas smestili u arsenal unutranjeg orijentalizma, onog koji se ne koristi za omalovaavanje naroda koji su upadljivo razliiti i ive negde daleko, ve se odnosi na (najee ne rasno ili fiziki) drugaije ljude koji su tu negde, pored ili oko nas. Njemu su, pored mnogih ovdanjih ovinista, skloni balkanski "imaginarni Evropljani" koji vole da veruju da se nadirui Orijent, koga se gade i koji preziru, nekako zaustavio ba na njihovom kunom pragu i na

vratima zaguljivog kluba u kome vole da konzumiraju zapadnu modernost. Da parafraziram kneza Meterniha, ultrakonzervativnog austrougarskog ministra spoljnih poslova, za mnoge od balkanskih kultur-rasista Azija poinje iza oka, juno ili istono od ulice u kojoj ive. Ali njihov unutranji orijentalizam ima isti cilj kao i onaj originalni, zapadnjaki. S jedne strane, njime se opravdava dominacija nad navodno preteim i necivilizovanim, "ocrnjenim" grupama ili narodima. Istovremeno, to je jo gore, on im oduzima pravo da govore i ini da praktino niko ne slua ono to ti oklevetani ljudi ele da kau. Logika ovakvog uutkivanja je jednostavna koliko i delotvorna: zato bi neko obraao panju na ono to govore osobe koje su uverljivo predstavljene kao infantilne, zaostale, divlje ili genocidne? Ista (ne samo) diskurzivna operacija je omoguila i da srpski nacionalizam bude izjednaen sa nacizmom. tavie, sluajui neke od naih antiratnih preduzetnica teko je ne pomisliti da je Hitler bio Srbin, da je nacizam bio filozofija srbijanske palanke i da je Auvic bio Diznilend u odnosu na Srebrenicu. U sutini, one nam sugeriu da se u svakom kulturno nedekontaminiranom Srbinu krije (ne)kulturom programirani kolja. One su "srbijanizaciju" ovdanjih Srba uspeno predstavile kao deo projekta kulturne dekontaminacije. tavie, u velikoj meri zahvaljajui sve irem prihvatanju i odomaivanju dehumanizujueg diskursa dekontaminacije, svaki pokuaj da se strahovi, problemi i frustracije Srba predstave kao racionalni ili opravdani danas s lakoom moe biti prokazan kao jo jedan izraz nacifikovanog nacionalizma, najava sledee faze genocidnog rata za Veliku Srbiju ili nova podvala iz neunitive SANU/SPC/DB kuhinje. Ali pozivi na "borbu protiv velikosrpske hegemonije", seanje na nesrpske rtve i insistiranje na "divljanju" srpskih ekstremista samo prikrivaju pravu prirodu esencijalizacije koja Srbe uokvirava kao veite zlotvore. Naravno, odrednica srbijanski je jedan od benignijih vidova ove esencijalizacije, ali je na ovom primeru mogue videti ta podrazumeva logika koja Srbe pretvara u runi evropski izuzetak. Slike pacovizovanih, ozverenih i nacifikovanih Srba ukljuene su u mnogo stariju matricu koju je krajem sedamdesetih opisao Said. Naime, orijentalistika dehumanizacija i satanizacija utemeljena je na konstruisanju slika dva zla: "divljih" Afrikanaca i "krvolonih" Azijata, afrikog "srca tame" i vene "zelene opasnosti". Osmanlije i njihovo muslimansko carstvo su pri tom predstavljani ne samo kao najvea pretnja, ve i kao suta suprotnost prosveenoj i modernoj Evropi. Ali Balkanski ratovi su Turke uglavnom "vratili" u Aziju, a zatim im je Ataturk uveo latinicu, skinuo im fesove i zarove i uterao ih u frakove i pod cilindre. Miloevi i Srebrenica su kasnije "pokazali" da su Srbijanci, Gede i Srbende, zapravo, "pravi" batinici i humanoidni ostaci orijentalne poasti

koje ak ni Tito, taj samoupravni Ataturk, nije uspeo da iskoreni, dekontaminira i modernizuje. Pretvoreni smo u poslednje evropske divljake i sinonim za evropsko "srce tame". U nama je "otkriven" spoj najtamnije Afrike i najopasnije Azije, dva bauka na kojima se temelji evropski "civilizacijski" narcizam. Relevantnost ovog, predmiloevievskog, orijentalistikog aspekta ilustruje i injenica da se mnogi od nas seaju titoistike Jugoslavije i pamte trenutke kada su nas austrougarski Jugosloveni, obino negde na hrvatskom primorju ili u Zagrebu, podrugljivo oslovljavali kao Srbijance i odmeravali nau civilizovanost i kontaminiranost "smrdljivim" orijentom. Seam se da sam sredinom osamdesetih morao da odgovaram na pitanja da li volim kavurmu i pihtije i da li pijem koka-kolu uz ribu. Za moje zagrebake sagovornike, Elektrini orgazam i Miki Manojlovi su bili fantastini, kajmak je bio odlian, kod nekih su mogli da prou ak i duvan varci i ljivovica, ali mi smo, ipak, bili balkanska stoka. Kavurma i koka-kola su bili deo testa "civilizovanosti" i "modernosti" da bi bili prihvaeni, Srbijanci su praktino morali da pokau da su dekontaminirani od svoje tursko-bizantijske (ne)kulture. To shvatanje su prihvatali i Srbi u Hrvatskoj, posebno oni koji su iveli u velikim gradovima i u Slavoniji. U gradiima i naseljima u podnoju Psunja i Papuka re Srbijanac je koriena kao sinonim za nie bie. Ba kao re nacionalista u argonu "graanske" Srbije, ona je u svakodnevnom govoru mnogih slavonskih i zagrebakih Srba postala diskvalifikacija posle koje prestaje svaki razgovor oznaavala je (ne)ljude ("to junije, to gore") koji nemaju ta da kau i ije rei nije vredno razmatrati. Dodue, ima i onih koji tvrde da su habzburke Jugoslovenke bile manje gadljive i esto spremne da svoj osetljivi centralnoevropski nosi izloe balkanskim opasnostima. Naime, kao i za druge orijentalne "divljake", uz "srbijanske" i "iptarske" mukarce je vezivan stari stereotip: smrde, runa im je lobanja, ali su potentni. Demokratsko, krevetsko bratstvo i jedinstvo je bilo kratak i redak predah od realnosti koju je skrivala Brozova diktatura. Uz Savez komunista i samoupravljanje, kultur-rasizam je bio jedna od stvari od kojih se u nesrenoj zajednici nije moglo pobei. irom drave koja se protezala suvie istono i previe zapadno da bi mogla da preivi jedne demokratske izbore, kulturrasizam je bio konstanta koja se pojavljivala u najrazliitijim, esto prividno nevinim oblicima jedan od njih su imenica Srbijanac i iz njega izvedena odrednica srbijanski. To su samo neki od razloga zato veina ljudi koje poznajem ima meu njima i ultranacioanalista i turboliberala ove rei doivljava kao uvredu i nema mnogo strpljenja za razliita objanjenja, bez obzira da li se oni koji ih nude pozivaju na geografsku korektnost, Naertanije i nacrt

Memoranduma ili broj nesrpskih leeva. Sline stavove imaju i mnogi novinari. Devedesetih je od novinara koji su pravili program koji se zvanino zvao "Srpska sekcija svetske slube BBC-ija" traeno da u svojim izvetajima govore, na primer, "srbijanski predsednik". Veina je odbila da umesto proskribovanog izraza "srpski predsednik" koristi sugerisanu frazu i opredelila se da govori o "predsedniku Srbije", dok su dopisnici iz Beograda koristili izraze kao to je "ovdanji predsednik". Novinari koji su nastavili da govore "srpski predsednik" su redovno opominjani, ali njihovi prilozi nisu cenzurisani. Kako pokazuje internet arhiva pokojnog srpskog BBC-ija (1939. 2011. godine), 891 put je pomenut "predsednik Srbije", a 44 puta "srpski predsednik". Nije bilo "srbijanskog predsednika", mada su 14 puta pomenuti "srbijanski premijer" i razliiti "srbijanski ministri". U jednom prilogu se pominje "muftija srbijanski", to je najmanje sporna, mada i dalje neprihvatljiva, upotreba ovog prideva. Mnogi s pravom istiu da je preciznije i pravilnije rei, na primer, "predsednik Srbije" ili "predsjednik Hrvatske". Ali nije teko ilustrovati da se ovde ne radi o gramatici i logici. Na primer, Slobodna Evropa, medij sklon metastaziranoj "srbijanizaciji", tokom proteklih godinu dana je primereniju frazu "predsjednik Hrvatske" upotrebio 64 puta, dok je etnocentrina odrednica "hrvatski predsjednik" pomenuta u 77 navrata. S druge strane, ovaj medij je tokom poslednjih est meseci "predsjednika Srbije" pomenuo 83 puta, "srbijanskog predsjednika" 14 puta, a "srpski predsjednik" im se omakao 3 puta. U istom periodu, novinari Slobodne Evrope koji koriste ekavicu su nekoliko stotina puta pomenuli "predsednika Srbije" a samo jednom druga dva oblika. To sugerie da za njih vae drugaija pravila i da se ovde ne radi o geografiji i lingvistikim pitanjima. Kada gramatika i logika dobiju nacionalnost i dravljanstvo, onda vie nismo u sferi jezike ili politike korektnosti ve u domenu kulturrasizma ili ovinizma. Katarska Al Jazeera Balkans je neto uviavnija. Iako je uporedno korienje naziva "srpski predsednik" i "srbijanski predsednik" navodno izazivalo zabunu, redakcija je posle konsultacija sa novinarima poslala uputstvo u kome se, izmeu ostalog, navodi da spikeri treba da itaju onako kako su novinari ili dopisnici napisali i da svako naeg predsednika i druge ovdanje aktere moe da nazove onako kako smatra za shodno. Ako na trenutak ostavimo po strani motive i konotacije pojma srbijanski, ovakve zabrane i uputstva deo su standarde prakse u mnogim redakcijama irom sveta i, po sebi, ne predstavljaju cenzuru. Na primer, mnoge velike medijske kue u SAD imaju prirunike (obino nazvane Stylebook ili Style Manual) u kojima se izriito zabranjuje ili ograniava

upotreba odreenih rei. Neretko se radi o podebelim knjigama koje periodino bivaju revidirane i dopunjene novim preporukama. Tako je, na primer, posle 11. septembra jedan broj medija svojim novinarima i urednicima propisao da mogu nazvati "fundamentalistikim" samo one amerike hrianske crkve i njihove pripadnike koji sami sebe tako nazivaju. Fundamentalizam je pojam koji je dugo bio vezivan iskljuivo za konzervativne amerike protestante prvi put je upotrebljen u SAD 1910. godine i decenijama su ga i mediji i mnoge nedenominacijske crkve i paracrkvene organizacije koristile kao vrednosno neutralnan opis. tavie, mnogi su bili ponosni fundamentalisti. Tokom sedamdesetih, vie od polovine hriana u saveznim dravama na amerikom Jugu sebe je opisivalo kao fundamentaliste. Van liberalnih krugova u gradovima na istonoj i zapadnoj obali, re je poela da dobija snane negativne konotacije tek poetkom osamdesetih, prvenstveno u kontekstu krize talaca u Iranu. Ipak, mnogi "ponovo roeni" ameriki hriani i dalje insistiraju da "fundamentalizam nije runa re". Na crnu listu nisu stavljani samo ispolitizovani pojmovi. Na primer, u jednoj od amerikih redakcija s kojom sam saraivao bilo je zabranjeno rei "nadrealno". Urednici su, ini se s razlogom, zakljuili da je postala ne samo izlizana, ve i da je prilino besmislena. Naalost, nema nieg nadrealnog u objanjenjima koja su, prema svedoenju bivih novinara, davali ("srbijanski") urednici BBC-ijevog programa na srpskom. Na primedbe novinara da bi u programu moralo da se govori "makedonijanski" i "hrvaanski" Hrvati i Makedonci nisu jedini stanovnici ove dve bive jugoslovenske republike, jedan od urednika je tvrdio da to nije isto i da se ne sme sluiti srpskoj hegemoniji. Navodno, neophodno je bilo isticati da predsednik Srbije nije predsednik svih Srba. Iako sugerisano kao antinacionalistiko, ovo objanjenje se oslanja na esencijalizaciju koju su koristili srpski ovinisti kada su nas krajem osamdesetih i poetkom devedesetih ubeivali da su Albanci i Hrvati vena opasnost, da se radi o "nacionalnom" kulturom zatrovanim ljudima kojima se nikada ne moe verovati. Zato rei Srbijanac i srbijanski ne samo da vreaju, one nas na jedan perverzan nain vraaju u runu prolost. U njima opstaje duh devedesetih. Logika koju su tada primenjivali da bi nas naveli da o Hrvatima razmiljamo kao ustaama poiva na istim premisama kao i argumentacija kojom se danas obrazlae potreba da se o Srbima iz (nehabsburkog dela) Srbije govori kao o Srbijancima. Jasenovac i Srebrenica, dva glavna kulturrasistika aduta, uglavnom slue da sakriju ovinistike stavove i opravdaju (ne samo) jeziko ienje i inenjering koji je proizveo srbijanskog patrijarha. Nije na meni da sudim ta druge ljude vrea i ugroava. Ali verujem da je jedini relevantan kriterijum ta je uvreda predstavlja sud ljudi na koje se ta

re odnosi, bili oni Albanci ili Srbi. Raduje me da smo se u medijima, bar onima koje pristojan svet uzima ozbiljno, ratosiljali iptara. Vreme je da se reimo i Srbijanaca.