Ненад Живковић

Антологија Творца града

1

Ненад Живковић

Антологија Творца града

2

Ненад Живковић

Антологија Творца града

АНТОЛОГИЈА ПЕСНИКА
ТВОРЦА ГРАДА

Београд, 2011.

3

Ненад Живковић

Антологија Творца града

4

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Зорица Аћимовић
УЗ ЈУТАРЊУ КАФУ
Читам те...
уз јутарњу кафу.
Постајеш ми близак
и чудно драг...
Пожелим да могу да ти испричам
да ми треба једно раме
на које бих спустила главу
док седим на клупи поред реке
загледана у звездани бескрај,
огрнута тишином и спокојем,
затечена окамењеним тренутком...
Пожелим да можеш да чујеш
ту причу о додиру душа
док седим на клупи поред реке
загледана у светлуцаву површину воде,
обгрљена месечевим зрацима,
са дланом спуштеним на тај посебан длан
који је чувао нежност само за мене
свих ових година...

5

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ПРОЛАЗНИК
Нема те данима,
месецима...
Губе ми се погледи
по даљинама.
Крза се
оштрина слуха.
Топи се чежња.
Сагорева жеља.
Помислим:
Заборавио си...
Надам се:
Заборавићу...
Појављујеш се
као путник
на репу комете.
У пролазу
прошапућеш
пар лепих речи.
Поспеш ме
мрвицама нежности
као звезданом прашином.
Помислим:
Постојиш...
Надам се:
Пробудићу се...

6

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Мирјана Балтезаревић

СЕНТЕЦИЈА

У животу љубимо
ледене и
вреле
мушкарце,
жене
Како ко изабере
делове...
врлине...
или горчине...
тражимо кључеве
капије среће.
Не жали за прошлим
изузетак буди

7

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ЖЕЛИМ (ТЕ) СВЕ
Желим (Те) све!
(Уверена сам
да се још само
љубави могу дивити)
Благословите ме!
Сем удаха не желим
ништа знати
(Желим маштати!)
Ко уопште зна тачан број
птица, дрвећа, камења?

8

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Милан Вишњић
УСКА ПРУГА
Ни признајем године
и не очекујем од њих спас
јер брига њих за мене
за сваку моју нову бору
и седу влас
Не очекујем да ће да ми врате
дане младости
дане нека сутра ћу и баш ме брига
кад ми је све било равно
од родне Војводине па до Стига
Не брине ме ни судњи час
ни колико ћу живети дуго
Ја се бринем за нас
хоћемо ли бар за живота
стићи до циља
јер предуго путујемо овом уском пругом
на путу једно ка другом

9

Ненад Живковић

Антологија Творца града

РАДУЈ СЕ ЖИВОТУ
Радуј се животу и свакој секунди
која ти је дата. Отвори срце, испуни плућа
и бори се фајтерски у свакој рунди
као да је одлучујућа
Јер живот је само трен
између смрти и рођења
и сваком од нас је подарен
да се надишемо искушења
Утоли своју жеђ,утоли своју глад
осмехом облак сиви офарбај у плаво
јер после нећеш имати кад
кад бели багрем направи хлад
над твојом уснулом главом

10

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Предраг Вранић
УСУДИ СЕ ДА ПРИЗНАШ
немам речи
да искажем
да покажем
упозорим!
да вриштим
и да се само надам
да ће неко пожелети
да ме чује
јер људима
више одговара
да глуве
много је лакше бити
глуп и слеп
то не захтева
преокрет
а то што све иде
у курац
и што нам деца висе по угловима
конзумирајући шприц
већ са петнаест година
то ником ништа
то што нам старци скапавају
по становима
упишани
у смраду сопствених
гована
и никог није брига

11

Ненад Живковић

Антологија Творца града

то ником ништа
то што се сваки контејнер на улици
дневно преврне
бар десет пута
и то је ништа
то што смо се затровали
са свих страна
што једемо говна и отрове
и претварамо се у зомбије
и то је ништа
то што лажемо како зинемо
и да се удешавамо
да барем мало живим изгледамо
а кад останемо сами
као да су нам киселину у лице просули
и то је ништа
то што смо подли
себични
лаковерни
одвратни и бесни
себи тесни
и то је ништа

12

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ма на све
што је живо
смо се посрали
и
никад нисмо признали
колики смо гадови
смрадови
бедни плашљиви јадови
и то је ништа
на крају
све је ништа
за оног који одбија
срцем
и истином
да јесте
сада

13

Ненад Живковић

Антологија Творца града

МОЛИТВА
не могу да издржим
морам да се пржим
спаљујем
на ватри
искаљујем
тако ми је хладно
крај срца
ледена ломача
пуца
грохотом се разбија
у ветар
упија
носи
ме клетва
на крај
света
не знам
куд ћу
не знам
како
живот ме је
систематично
растакао

14

Ненад Живковић

Антологија Творца града

кланицу сам собом
проварио
зубе сам себи
почупао
и по шуми
ужаса и раскола
посадио
и смрт сам повратио
покидане коже
бодље
у срце
завио
сву децу
подавио
колац очаја
у грло набио
душу своју
разврату
поклонио
нема са чим
се нисам
јебао

15

Ненад Живковић

Антологија Творца града

сваку прљавштину
собом
почистио
само да бих схватио
Боже
од речи твоје
дрхтим
клањам ти се
ја
кретен
без мозга
и лица
јадна
пропалица

16

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Драгана Вуковић
МОЈА ЉУБАВ
Не, не оклевај, мораш напред.
Не бацај поглед иза,
ни осмех, ни реч...
Посула сам ти стазу
звазданим прахом, горе, више, највише,
ка твојим сновима.
Када будеш на врху,ти
само махни...
да закључам своје капије
страха за тебе,
и лагано вратим се у своје катанце.
Да својим откуцајима
одбројавам твоје дамаре,
тамо далеко крај узглавља неке друге жене,
да шапатом затварам ти очи,
ако она заборави.
Да ти се смешкам у вечерима,
док замишљено причаш,
и када те нико не буде слушао.
Да ти рецитујем у сновима ако изда празан јастук.
Да преплићем ти прсте по седој коси
и смејем се потврди времеплова.
Да заплачем уместо тебе,
мени је лакше и познатије.
Да уселим своје очи
у твоје списе и сачувам их
од устајалости и жутила.
Да ти заиграм, са првим дашком пролећа,
ту негде на рамену,
док тумараш поспаним градом.
Да те покријем, када запрети олуја,
она животна, неуморна пратиља сваког од нас.
Ти спавај снено, лењо, дечијим сном,
има ко бди, ко заспати неће и ко чува твоја окна...

17

Ненад Живковић

Антологија Творца града

БЕЖИ
Бежи
Сврби ме бол,
Она разарајућа
Досада,
Пијавица залепљена
За излазак срчаног била.
Бежи, напасти,
Имам припремљено
Јато птица
Са кљуновима од смеха
И ветровима под крилима.
Бежи, непозвана лицемерко,
Вражијим ножевима
Сечеш живо месо.
Бежи, запевају заставе надања.
Није што ћеш мене
дотући
Ту живи он,
Убићеш ми њега.

18

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Биљана Гајић
НЕПОТРЕБНО ДУГАЧКА ПЈЕСМА О ЈЕДНОМ
ДИЈАЛОГУ И ДВА МОНОЛОГА
У том необичном простору
Ви и ја заинтересовано посматрамо како се играју
два монолога и један дијалог
А они, разбарушени тинејџери
отимају се око давно заборављених тема
за које више не знам ни одакле, ни како пристижу
Када сте закуцали на моја врата
и остали у мојој соби за разговор
сјећам се, отворили смо Вам мој сан и ја
(два немира су се мотала око ногу саплићући ме)
Питали сте ме:
„Желите ли купити један дијалог на опште теме
Само толико ми је преостало
Знате, управо ми је неко ко се зове Живот
откупио све дијалоге које сам имао у понуди.
Уз овај посљедњи иде и један монолог гратис“
Размишљала сам ни секунду
ја која нисам она од јуче и која бира шта ће бити
сутра
између вриска и уздаха саплитана немирима
дозволила сам осмјеху да отвори врата широм
и показала Вам најудобнију фотељу у соби разговора
Истина, давно је требало тој соби освјежити боје

19

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Не сјећам се баш најбоље ни када се то догодило
знам само да су се борили кишан и сунчан дан
Сјећам се и како сте се обрадовали позиву на кафу
и како сте ме окрзнули погледом разумјевања
када сам Вам рекла да се не обазирете на буку из
ормара у углу
јер то је само некакав стари бол који повремено,
када је барометар у паду, онако закључан зарежи
А ја сам са осмјехом пригрлила Вашу ситну лаж
јер дијалог уопште није био о општим темама
Не, Драги мој,
без краја је и почетка
без рока трајања
о страсти и њежности
о нечему што неподношљиво личи на љубав које
нема
Истина, веома вјешто сте уплели и свакодневицу
по неку боју, па и ону сиву коју не волим
по неку сличицу патином пресвучену
Од некуд се појавио и мој већ заборављени монолог
И тако је све кренуло…..
Заборавила сам да Вам кажем: Вријеме и ја
давно смо склопили договор о ненападању
Одатле и тај утисак који Вас збуњује
јер вријеме заобилази моју собу за причање
онако шарено офарбану с вана, а похабану изнутра
окачену о поноћ
у том необичном простору

20

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ПОГЛЕД У ТИШИНУ
(за нас, дивље птице)
Оголи простор око нас
да зауставим вријеме
и научим те трајању
док смо овако заглављени
између два од многих
злих времена
Оних у којима су
звијезде падалице
скакале са облакодера
са суицидном намјером
суноврата у ништа
и оних када смо видјели
црвене сњегове
и непотребно бучне зоре
презапослене свештенике
како заборављају
Свету тајну крштења
парове згрљене страхом
без да спомену љубав
Гледала сам и беспоштедну хајку
на посљедње трагове људскости
Гледај тишину
између два времена
додирни ме ћутањем
не дозволи ми да убијам
лошим стихом
том тако јефтином монетом

21

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Тишину шапата
пушташ да клизи мојим бедрима
у мојим ћутањима
у временима када небо неће црвенити
и капати крв сузе
Оголи простор око нас
и дај шансу мојим рукама
да вају паралелан свијет
по нашој мјери
онај који готово опипљив
живи у мојој подсвијести
Забијам око у твој ревер
заборављајући свако своје јуче
све ратове
па и онај који сам гледала изнутра
чекам те за корак бржа
погледа зароњеног у тишину
Чекам то извјесно сутра
бојено ватром
кристално јасно
оковано само страстима
заглављено између два времена
за нас дивље птице.

22

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Вера Гајић
ЈЕСАМ
Молитва моја опрост тражи
јер класје сам,
што га благослов твоје руке
гладнима дарује.
И суза радости,
што се Каину у срце враћа.
Воћка сам првог греха
са дрвета живота,
која још казном жеже.
Ја сам откос,
што га братска рука
у сноп прерано веже.
Јутарња слана ја сам,
па вечно пупољак трном парам,
пролећни мраз што зором
обљуби изданке младе.
Суза сам твоја,
канула из бескраја до срца земље...
рањене да окади.
И светлост бола ја сам
уморним недрима у нади.
Град сам опустошени
где над узглављем секире стоје,
где свето распеће
Авеља болом љуби,
колиба напуштена
из које смрт се буди
да прошлост грешну у таму сахрани.
Град сам опустошени
где још секира стоји
у незараслој рани.

23

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Камен сам
и покајање на путу искупљења,
и грана издвојена
срамотним додиром Јуде,
рука што моли и памти
у темељ зазидана.
Јесам камен.
Онај, са кога реч Божија
кроз Синај пламти.
Ја сам ватра
што буктињу ломаче болом одржава,
вечна туга и клетва
што прати од постања.
ветар сам Хиландара
кроз Јерусалим што дува.
Јесам ватра.
Она, која се у недрима
к’о воштаница за мртве чува.
Последњи целов сам
док се стихира пева,
почасни плотун
на свом безметном путу,
арка што одабране,
снагом промисли Божије
ка васкрсењу носи,
и немирно море ја сам,
када обали пркоси.
А само сам зрно.
Оно, што од свевишњег
очекује чуда.
Целов сам,
што га подари Христос,
јесам и целов
што га утисну Јуда.

24

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ПИЈАВИЦА ДУШЕ
Сипај!
Она циганска топла срца
низ грло нека склизне!
Сипај, да заборавим на све.
На бол,
што к’о бесно псето
за срце гризе,
празнину,
што рези самотним путем,
на жар,
што крв ми разгорева.
Сипај море,
нектар дај.
Растопљен дукат
међу зубима звечи,
а језик трне и дебља,
коме још требају речи.
Хоћу, да завијам на месец,
хоћу да успавам ону
што влада дубинама,
ону, што сенку лажну
за друштво ми намеће,
и тражи, узалуд тражи
истину у венама...
Наточи роде!
Пијавицу душе
једном да напојим,
до бесвести!
А онда псовке животу
да бацим у лице,
да букне вулкан

25

Ненад Живковић

Антологија Творца града

запретан годинама...
Издајник!
Нека носи кормило моје лађе!
Нека узврати ударцима,
ако ме у талогу нађе!
А чаша?!
Ноћ крије.
Зору не рађа.
Грло стиснуто грудвом бола
кроз стакло врисак порађа.
Још дај,
да пијем,
сипај!
Недра ноктима да раскрвим,
звер да протерам из тамнина!
Ону, што без милости,
бесним кикотом срце кида,
у понор чаше кап по кап
расточен живот слива,
а јеца, јеца из дубина.
Сипај! Брже!
Нека потоне сјај!
Нека замукне глас!
За трен обневиди све.
Ништа ми псина не нуди више,
сем душе мртве,
мамурног дана...
Наливај,
право у срце.
Дуго је до усана!

26

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Милко Грбовић
ЧАРНОВАЊЕ
Опет за нас колац шиље,
то баш нешто ново није,
под чије ћу ја окриље
где ћу сада, Арсеније?
Ко и онда, опет за нас
палацају исте змије,
како јуче, тако данас
пут под ноге, Арсеније.
Огњишта нам запретена,
стрњике нам голе труну,
на која нам сад вретена
судба преде црну вуну?
У чије ће сада јасле
да Марија сина скрије,
кад су наше свеће згасле
где су лучи Арсеније?
Испијени сумњом истом
одакле смо, ко смо, шта смо?
Док се други ките листом
ми још и не проклијасмо.
Ветар нас ко лако семе
свуд развеје и премеље,
други давно дигли слеме
ми немамо ни темеље.

27

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Рана наша свеболећа
огрезла у живе красте,
шта за ова три столећа
ми не знасмо, а ви знасте?
Нити веру нит' неверу
не разлучих вактом овим,
на коме ћу ја северу
да свој усуд одјуговим?
На северу ти се згреја
пред југовом зимом љутом,
где је моја Сент Андреја
да ме згреје својим скутом?
Опет нам се видик мути
- и то знано од раније,
опет некуд маме пути
куд нас воде, Арсеније?

28

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ИВЕР
Од свих мука и свих зала
где баш ова да ме снађе,
да сам треска што је пала
далеко од своје грађе?
Кад је знано одвајкада:
Ивер пада где је клада.
Какав ли сам то преседан
судбу кунем, Бога хулим,
што талогу том сам предан
да окончам с лишћем трулим?
Срца крута и озебла
размишљам о својој коби,
да сам осто део дебла
шта од мене постало би:
макар пармак тора овч’ег
ил' вратнице на појати,
или онај тужни ковчег
где ће мрца опојати,
ил’ пракљача којом праља
на камену платно мрешка…
Излишна је прича даља
сам по себи – ја сам грешка.
Чим не служим више ничем
но изреку да поричем
ону што ме сад прогања
што не падох близу пања.

29

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Покрепале снове вучем,
у безнађе наду палу,
да ме скупе с неким лучем
у фуруни за потпалу,
да с њим букнем, па да затим
у пепео пређем сињи,
да се више не инатим
тој изреци што ме кињи.
Нек машице луг разгрну
кроз решетку прође црну,
ивер који грешком паде
далеко од своје кладе.

30

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Татјана Дебељачки

ОДАНА
Истина не постоји,
Истина и лаж
Се подржавају!
Свака истина нужно
У себи носи нешто лажно!
Амбициозна
лаж није толико лажна,
измишљена, није вечна.
У себи не садржи истину
прилагођену саму од себе.
Решава енигму тајанствености
не обазирући се да ли истина
када се преокрене чини лаж!
Ове две супротне моћи
узастопно покрећу једна другу,
негирају се у игри речи,
покрећу бес, осветнички гнев.
Загонетно, одгонетно, стидим те се!
Скривен ми поглед под велом,
боја светлости задивљујући опус!!!

31

Ненад Живковић

Антологија Творца града

МАШТА
Дању владаш, ноћу зебеш
машто везена златном иглом
и жељама од конопље
Из ноћи у ноћ
само авантуре,
Лепотице дана
дрхтим под твојом росом
у помислима узалудним.
Вулкани и страсти прикривам лажно
због оних који желе
талоге гнева.
Терам зебњу
уз молитву вољу,
а разум питам:
шта даље?
Свечане маште
Смењујте се
Као ноћ-дан, дан-ноћ
Ти, ви и они
ти и ти
Без вас се није могло
душе мале то и то
Можда не заслужујем
не узимајте за зло,
реч по реч.
Са сенком у сенку
сви путујемо
из маште у машту.
отварамо се,
песничка судбино
вечно владаш, вечно зебеш.

32

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Емилија Девић

ЉУЉАШКА АНЂЕЛА
У мрежи од сунчевих златних нити
љуљашка се анђела скрива
Пожелиш ли на њој бити,
видјети анђела како снива?
Напити се сунчаног сјаја
и прелити га у своје очи,
наслутити један дјелић раја
стећи анђеоске моћи?
Одјенути хаљину од броката
окитити се свјетлошћу самом,
напити се сунчаног злата
раскрстити са тамом?
У мрежи сунчаних златних нити
љуљашка се анђела њише,
на неком облаку
он снове моје и твоје пише!

33

Ненад Живковић

Антологија Творца града

НОЋАС...
Ноћас је вријеме мира
ноћас се тајне крију,
музика тиха свира
анђели се мали смију
Ноћас ме мјесец жути
гледа са неба,
ноћас сан се слути
нитко ми ноћас не треба
Ноћас сањам звијезде,
мисли су саме стале,
вранци мира језде,
маске све су пале
Ноћас и ноћ спава,
виле се скриле,
сан постао је јава,
тајне се збиле.

34

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Биљана Диковић
ЗАПИСАНА
Мислима разлиставам сусрете
наших прстију и изговорених речи
који су замрсили дугине боје,
месечеве мене и путање планета...
Старе и нове цивилизације се преплеле.
...постоји сурова истина
да нећемо препознати знаке
само нама важне - због тога...
али вреди...
Слике наших лутања
по сопственим пустињама
и оазама спознаје
личе на фатаморгану будућег.
А било је тако опипљиво и потпуно...
... и љубим те
тишином која ишчекује свитање
мирисом ветра што распоређује кораке
по раскршћима надања,
укусом јагода из шума које говоре,
висином планина избора за другачије...
Птици што широко крилима
разнежи рубове душе моје
са унутрашње стране,
сваки пут кад ти се имена сетим
а да га и не изговорим,
кажем:
бескрајно те волим, Љубави моја.

35

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ПОСЛЕДЊА РЕЧ
Кад напишем Последњу реч
биће то почаст
свим до сада написаним
Стрепњама, Чежњама,и Траговима
од Ходања на рукама...
Биће то тачка
обојена Душом мојом
на све свечане речи
које су из пера мог потекле
да осветле
најмоћније осећање
- ЉУБАВ!
Кад напишем Последњу реч
биће то нови Почетак
свих крајева
Добро преко сваког зла
Сунчева светлост преко свих сумрака
извор свих понорница
да изнедре
и После мене
Најљубавнију песму...

36

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Тамара Луцић Динић
ЈА И ОНА
Заспах синоћ мирно на изненађење лудих.
И пробудих се,
И целу вечност већ, другу себе узалудно будим…
Пробудих се поред себе, и не тражим разлог.
Не тражим руке своје да омиришем, ни себе да
загрлим,
Не тражим себе да утешим јер неутешна сам
обострано.
Ни трен не покушах да схватим а одједном схватих
јасно
Пробудих се јутрос у магли нацртаној на души.
Пробудих се јутрос ал' касно…
Касним да видим, касним да се повинујем,
Касним са одлукама а одлучила сам давно.
И осраматила себе громогласно и јавно.
Пробудих се јутрос у подножју земље и на извору
сенке
Пробудила се у бунилу и сну не знајући што?
Да остали људи постоје покушала бих да знам,
ал нико није, а и свако је са собом ипак сам…
Заспах синоћ на теби у жељи да ти си…
а ни мирис твој,
ни додир твој,
па изгледа да ипак ниси…
Све је помало чудно и све је помало нестварно
стварно.
А непробуђено умире болно, лагано…
И не постоји крај кад почетак касни.
Кад људи су чудни,
кад истине неразумне а конфузни вазда јасни.
Вечност пролази у сваком трену,
ја пролазим држећи уснулу руку своју – или њену!

37

Ненад Живковић

Антологија Творца града

НЕ ТРЕБА ОВДЕ НАСЛОВ
Ко да одгонетне речи у лице злу извриштане .Песму
је неко отпевао ал далеко и тише
А клетве погрешно усмерене на нечију децу...
Ко је изазвао Бога да звецка ножевима... кад он то
никад није...
А опет која се тама завукла у бели дан па се од
бистрих погледа крије...
Нису нам очеви а ни синови криви,
Пљујмо на - Опрости! И извини! - које наше усне
никад не окусише.
Каменујмо прљаве жеље...
Поветарце непријатно суве, реке млитаво празне.
Јер вец 2.000 година живимо без праве добре казне!
Судије мрачније од неправде ,Богови сити
многобоштва
- хоће само један да влада...
Кад питаш када - они би сада.
Кад упиташ што... истог момента умре свака јебена
нада!
Без поворке сахрањујемо свако своју доброту
Смешимо се краљу, спремни за голготу...
По ожиљцима препознам свако лице, по сузама сан...
Не бесимо се ми због призора, већ због склада...
А кад одеш довољно далеко нема пастира, остају
само изгубљена полудела стада!!!

38

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Владимир Дулановић
КАДА СВЕ ОВО ЈЕДНОМ ПРОЂЕ
Када све ово једном прође
Прострујаћеш лако као зрака кроз гране
Ветар ће ме пољубити бронзаног.
Звиждук низ сокак кад мине
Однећеш цегер сећања
По којима познајеш немир.
Када све ово оћутим
Неће болети много
Сан о уснулој птици.
Када све ово прође
Једном
Мирисаћу на штене, младо
Непрогледано
Начуљеног уха
Неисплакано...
И чекати сутон
И шапат благ...
Да све ово прошло је
Да не прође
Никад.
Када све ово
Ниједном прође...

39

Ненад Живковић

Антологија Творца града

УРАМЉЕНА
Када бих је голу,дремљиву
Урамио јабукама злаћаним, сочним
На трави
Потоком умио, маслачком засуо
Сунцем љубио, дахом сушио...
На њу би бумбари и бубамаре
Славуји, пчеле и мрави
На њу би хрчак и јеленак
Два три лептира и вилин коњиц...
На њу би фруле и бехари
Ветрови громки, шумски пожари
На њу би чобани, на њу би свици
На њу би друмски разбојници...
На њу би сви на јуриш, скупа!
Као мој поглед, влажан и сам
Док она се гипко, нехајно, просто
Пропиње на врхове прстију
Откида леденицу са стрехе
Зајапурена и румена
Да је,нестварна дотакне усном
Напуклом
Завуче ми је под џемпер, у недра
Зацакли оком
Зазвони смехом
И утекне...

40

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Дања Ђокић
ОСТАВШТИНА ЗА БУДУЋНОСТ
Слиједећи траг
слијепећи се
заувијек
сишли смо на трг
цестом
изломљеном
петом угравиран
стајао је отисак сна
питао си ме
(улицом тутњао
свијет тргом је)
ту гдје је
ту гдје смо
живот
гдје стаје
за вијек
остаје
она
(јефтина што нит
је фина)
вођена
вијеком
(ријеком)
вјечност
гдје постаје

41

Ненад Живковић

Антологија Творца града

СВЕ ЈЕ ВОДИЛО ОД ТЕБЕ
Дођем ти
као три у један
класик
обавезно
као најслабије рангирана
на платној листи емоција
углавном дијелећи себе
на тебе и само тебе
никад не лажем
оно је што пружам
вјерношћу
(вјеруј ми
безрезервно)
ја сам ти
све и ништа
пролазом што замиче
разуђеном сјенком
дрхтаја залуђеног
у трансу
заувијек
беспоговорно
слушам те тад кад
нитко други то не умије
с молитвом
дођеш ми стално
(знам знамен
знан и незнан
другима од површности)
тебе мијеном у мени
додирујем
опраштањем

42

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Драгица Ждралић

СЈЕЋАЊЕ
Кад прошлост зазвони
кроз ходник сјећања
Обасјава те свјетиљка
даљина
које плове под небом
бескраја.
Између мојих прстију и твоје косе
ноћ дријема
под звијездама љубави.
А у луци
на пучини времена
сидро наде
љуби једра-брода свог!

43

Ненад Живковић

Антологија Творца града

СПАВАЈ
Спавај у њежности
Као да те
Мали вилински штапић додирује,
Као ријеч што плови на површини длана
И додир постаје.
Спавај у благости
Која ти преостаје...

44

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Ненад Живковић

СМРТ ПЕСНИЦИМА
Не дајте песницима да говоре
они не знају чак ни да ћуте
што им више делите ловоре
они се све више буне и љуте...
Зачепите уста стихоклепцима
спасите нас од њихових којештарија
уступите место духовним слепцима
њихова ће увек бити старија.
И ког ђавола вечито пишу
слажу некакве сулуде речи
стално се пренемажу и уздишу...
Неко мора да их спречи.
Удрите песника где год га нађете
док још има некакве наде
јер, ако ви не можете да се снађете
они вас разбише у комаде.
Мирно се вратите вашим заблудама
урлању, вриштању, и другим крицима
знам, лепо је међу дворским лудама,
ал’ најпре запушите уста песницима.

45

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ПО ИСТОМЕ ТРАГУ
Покрећу се брда, сливају се мора
Гледао сам земљу мени тако драгу
Уз громове силне пуцала је кора
Да не згазим нигде по истоме трагу.
На планине сиње спустила се магла
Удваја се видик у две боје ноћи
Једна тако спора, друга тако нагла
Уздрхтало слутим по мене ће доћи.
Пружају ми руке разјапљених уста
Нека чудна бића из других времена
Продирем кроз таму долина је пуста
Миришљава течност извире из стена.
Будим се у јутро суморно и тужно
Да погледам земљу мени тако драгу
Ишао сам смерно, знам да није нужно
Да се увек гази по истоме трагу.
Речима ћу рећи то што може брда
Са постоља својих да помери моћно
Натераћу тако у збегове крда
Нека мисли моје плове даноноћно.
Погледом ћу својим да разбијем стење
Нек' мирисна течност мирише по мени
Ја богатство своје дајем у бесцење
Јер речи су моје на највишој цени.
Спремам се да заспим одлучујем смело
Па да сањам земљу мени тако драгу
Кад будемо једном само једно тело
Тада ћемо ићи по истоме трагу.

46

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Анђелко Заблаћански
ЧУЛНОСТ
Слушај како поноћ бије у мојим недрима
Док од страха да одлазиш блед сам као јесен
Чуј у мени лађа тоне с напетим једрима
А хтео сам да свуд пловим сновима занесен
Гледај како плаче месец у мојим очима
Онај исти што с нама је у бестиду сјао
Види – гори пут ми твоја још на длановима
А већ сасвим у очај сам безимени пао
Загорчале мајске трешње на мојим уснама
А још јуче на њима си тражила нирвану
Окуси сад ту даљину што стоји у нама
Речи што се не изусте у празном дивану
Удахни ме као мирис кише у прашини
Кад се нога успомена само блату враћа
И све има воњ трулежи у нашој тишини
А некад смо мирисали попут медног саћа
Додирни ме само слутњом да негде постојим
Безумношћу нашом вођен и са жељом јаком
Пипни око себе само још свуд с тобом стојим
Као зрак и тамна мрља у дубоком мраку
Све осети само чулом које жена има
Да ли вреди да за мене ветар тугом бојиш
Или сунце да ми нудиш када стегне зима
И преда мном увек чулна у осмеху стојиш

47

Ненад Живковић

Антологија Творца града

УЗДАСИ САЗНАЊА
Слушао сам ноћас даљину што сања
У погледу немом расуле се косе
Ту на мом рамену уздаси сазнања
Да додири жудње ко зна где нас носе
Таласи немира запљускују груди
Док луташ ми маштом а већ сасвим моја
Крај мене, у мени – у слутњи што руди
Да у теби нађох суштини спокоја
И тако занесен заборавим пиће
Што сам, не знам ни кад, с другом женом пио
Јер с твојим погледом тек јутро ми свиће
Оно кад сам некад пун радости био
Али не знам како све то да запишем
И убедим разум – дирнем осећања
Да више од маште у теби ја дишем
Да део си мене и кад се не сања
А ти већ то јеси – моја јава луда
И сву ноћ ја слушам уздисаје твоје
Баш као и коса расута си свуда
Крај мене, у мени – ти си већ све моје

48

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Бранка Зенг

ОД ПЕСМЕ, ДО ПЕСМЕ
Мој наклон, Вама! Ево ме пред Вашим судом.
„Научи занат, каза ми Човек“! Али не рече,
где се та школа налази. Како научити, да оно што
тиња,
ту радост, тугу, тај невидљиви сјај Мисли, Као Река
што тече, у облику скулптуре изложити. У Рам
уплести
нити, које се крију као Тајна. Док Јутро,
мирисно затрепери као Цвет.
Знам, помислили сте: „Учи се од оних који знају!
Који су стварали стил“. Ех, Ви сте у праву! Али...
Нећу тако! Хоћу да дишем свој лични стих! Ја,
Као Живот, будим се и течем, Река постајем,
Чежња која се огледа У Твом Оку, читам
Твоје ... су речи као Киша која купа и напаја
Мисли. Заувек се губи Стид, Острво сам,
али Журим, остављам Траг. Да Не Журим,
у Јесен бићу Инспирација за Живот. Сутра,
у Споменар сакривам Поље, Војводина,
мене рађа! Град, читам као Длан.
Размишљам док Песимисти показујем
Речи које су песма, Боја Љубави!
Вама се клањам, понизно молим. Судите!

49

Ненад Живковић

Антологија Творца града

РАЗМИШЉАМ…
О јутру, које ће пробудити,
сенку на зиду раздвајања
мисли, пуштених да излете
кроз отворен прозор, туробног
дана у покушају да то постане.
Одбацивши осмех нестаје…
претварајући се у себе настаје,
после јутра рођен, одлази у ноћ.
Постаје, као у огледалу слика јутра…
Жеље расту, светло су пробуђено.
Цвркутом растерују сивило
неодређеног без облика,
дана из ког тек треба
да се родим, у светлу
измилелих осећања
да постојим ликом,
налик зори, мирису мора,
шуму лишћа, топлоти додира,
радости, да будем Живот!
Пење се у пркос свему,
буди звук, покрет, успавану
живост, одбија престанак и после
заласка, извире попут реке
нестале у врлетима, жубори
у венама налазећи смисао
од кога гради нови настанак
дана хранећи га светлом
наставља да траје новим
током протицања трајања…

50

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Милица Благојевић-Јанковић
НИЧИЈА ЗЕМЉА (ОНА)
Од камена смотана,
Кроз песму проклета,
У реч бачена,
Кроз врисак згажена.
По небу скројена,
У звезде збројена,
У телима зачета,
Од греха начета,
У зору полегла,
У ноћ ускисла,
Од соли скорела,
По шећеру посута...
Од грожђа киселија,
Од погледа смелија...
Од Месеца жућа,
Од мрака гушћа,
И горка и слатка,
И груба и глатка,
Мокра и сува.
Од Сунца врелија,
Од мене зрелија...
Све више гола,
све мање боса...

51

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Била једном,
Једна,
Земља.
Нечија.
И ничија.
Лажу да нико је неће.
Кажу да нигде је нема.
А била је ту она,
Дуго гажена,
Теретом мажена...
По небу скројена,
У звезде збројена.

52

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ЗЕМЉИ КОЈУ САМ РОДИЛА
Земљина земља је моју приземнила
док сам ја земљу земљи позајмила,
земља се земљама сама преградила,
уземљена, старом се земљом дозидала.
У мени је земља негде цветала,
негде се у срцу сама кидала,
на некој трави птица је певала,
док се земља у мени спремала
да посеје ново зрно наде,
да упије још мало воде хладне
са извора из мог ока,
чијом земљом ходају вукови гладни,
где се не зна - ко шта и због чега ради,
где ме свака суза изнова боли,
којој не браним да је виде
ако, је то, оно, што она воли,
нека само изволи!
Мене у земљи земљом зидали
нечије ме руке туђе садиле,
за мене снове моје градиле
и терале ме да се из ока
сама вадим
и поново сама садим.
У мом телу
земљано срце куца,
мени је, земљи, кожа
сува и жедна,
до крви она пуца...
За мене, земљу, црну,
нема сванућа,
ничег осим беспућа...

53

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Мојом се земљом,
нисам клела, ни кад сам хтела.
Нисам смела!
Од земље сам себе поново
правила,
Од земље се земљом поново
сејала,
У земљи се земљом поново
родила,
Да бих се и ја, земља, поново
смејала,
Као дете, поново земљом
ходала.

54

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Сузана Јефтић
СВЕКРВА ЈЕ ИЗАШЛА ИЗ РАЈА
Хало Пожега, ко је на централи
морам да се пожалим својој баба Мари
Спојите ме хитно, ствар је деликатна
и не може баш из прве, одмах да се нахвата
Јутро је било, један поподне,
наташте поједох свекрвине бонбоне
Шта се десило, ја вам појма немам
послијеподневни сан више не могу да дријемам
Колаче правим, везем цвијетне гоблене
а ни са аутом немам оне проблеме
Пјешке идем, носим све на крке
а што сам брза, као да сам дошла са трке...
У чему је грешка марљивог ми дана
Кад очи расколачим, привиђа ми се утвара.
Дајте ми молим вас, моју бабу Мару
она ће ми рећи, који орган је у квару...!

55

Ненад Живковић

Антологија Творца града

НЕ ОПИРИ СЕ ДОК ТЕ ЉУБИМ
Не опири се док те љубим
коса ти вечерас мирише на сламу
низ крагну, рукама лепршавим, оковану
снио сам грешан о теби сан.
Не одбијај оно што те сљедовало јуче
Умјесто двије, само једну сузу пусти
умјесто мора, ни ријеч не изусти
сутра већ данас, иза леђа нам каска.
Не опири се искоченим грудима
измамит ћу ти ноге са сандалица лаких
на рамена широка од бога ми датих
сплазаш се по мени по изгужваном мраку.
Не брани се оком лукавим тамним
на пијаци, пред берберином, прозрела си небо
клекну и ћутке одреза ми ребро
и опирем се, опирем се док ме љубиш.

56

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Гордана Лакић

КОЊАНИЦИ
Стигле су ме ноћас потјере
пред твојим вратима
док сам ноктима копала, као куја,
пролаз испод прага
да те нађем
и зубе њежно заријем
у глатку бијелу кожу твог врата
прије него ме ухвате.
А дошли су прерано
строги анђели Савјести
на снажним бијелим коњима
и гледали како се као црв увијам
од неутажене жеље пути
и њихових хладних очију које су ме пекле, пекле...
Сабласна магла пуног мјесеца,
искре нестрпљења испод коњских копита,
моја хаљина знојем натопљена се леди;
сви ћуте, а тишина разара и мозак и груди.

57

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Сама себе сам окивала
и коњима за седла везала
са много чворова, неразвезивих.
Спуштена глава, коса као змије преко лица,
а стопала боса, крвава, модра...
Нисам се окретала,
знала сам,
када ране залижем
покидаћу срамотне ланце
ланце срамоте
и опет трком за твојим мирисом.
Као јалова куја грепсти и цвилити пред твојим
вратима
тихо
да ти не чујеш,
као ни до сада.
Да ме не видиш, да не сазнаш
да сјене на прозору нису привиђења
да плач у ноћи није пјесма кише.
Да се не уплашиш
и не ставиш ланце и ограде
и врата окована,
јер постоји нешто
јаче од свих врата
што ми прићи не да
-моји коњаници.

58

Ненад Живковић

Антологија Творца града

БЕЗ КОРИЈЕЊА
Вода си био.
Дошао тихо, шапућући,
из неке своје прошлости.
Са собом донио срећу, љубав...
Запљуснуо ме и нестао у мору.
Са другим ријекама.
Вјетар си био.
Прољетни, мирисни, онај немироносац.
Снажан, да одузме дах,
благ, да осуши сузе.
Замрсио ми косу,
дотакао усне
и одвео ласте.
Ватра си био.
Пламени одсјај далеког сунца.
Спржио си моје руже,
опекао тијело
и исцрпио моје изворе.
А рекли су ми стари да без тебе нема живота.
Само земља,
Земља никад ниси био.
Оно што остаје,
што се посједује и чува.
И зато немам с ким испреплести коријење
и пустити дјецу,
која плачу у тијелу,
да живе и расту.

59

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Далиборка Пешут Мандић
ЈЕСЕЊЕ СУЗЕ
Ноћ над градом
лагано плови.
У тој ноћи
ништа се не чује,
само тишина
која царује на улицама.
Почиње киша да ромори.
Падају капљице кише
и одјекују
у тишини.
Пролазим
мокрим улицама града
и видим небо,
тамно,
некако сурово изгледа.
На тренутак
је киша
престала падати.
Вјетар је почео дувати.
Лишће на дрвећу
је почело шумити.
Гране су се њихале,
било је све у складу
тужне симфоније.
Шетам између
вјетра и кише.
Осјећам
на лицу капљице.
Вјетар ми мрси косу
а лишће
шуштећи говори
да су то капљице
јесењих суза.
Сузе које чувају тајну
у ноћи
док киша
добује с вјетром.

60

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ВОЗ ЧЕЖЊЕ

Ове ноћи возом чежње путујем
путем бескрајне тишине
тамо у даљини остајем
и питам се: "Гдје ме воде испрекидане шине?"
Ту, иза високе стијене
чује се шумно море
и таласи што обалу пјене
ријечима пјесме што о теби говоре.
Колико дуго ту већ стојим
и гледам у звијезде што небом плове
и неуморне барке љубави бројим
што кроз душу бисерне сузе лове.
Сад се враћам путем
пуним зова
и ако тамо опет будем
поклонићу ти прегршт стихова.

61

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Невен Милаковић

МАЈКА
Је л` исто овако шездесет и треће,
Нед трошним кућерком гдје ме мати роди,
Тињ`о мјесец жути, к`о пламичак свијеће
На рибарском чуну што пучином броди?
Је л` исто овако те далеке ноћи,
Кријући се стихом од себе и људи,
Пјев`о неки пјесник о тешкој самоћи,
Да окружен бучном руљом не полуди.
Задња ће ми ријеч к`о и прва бити,
Њом ћу се са собом најзад измирити
Кад ме на послетку зла сустигне хајка,
И сав ће ми живот стати у пет слова
Кад ме од кошмарних, опет отме снова,
Прва и последња... најмилија... МАЈКА.

62

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ГОРДОСТ
Обмано слатка, клицо лелека,
Ватро што пржи мисли и кости,
Праслико пада, бољко без лијека,
Гдје ти пирујеш, врлина пости.
Уставо мрска, душа те ријека
Док бљујеш отров, надуту храни,
Плијен ти рака и колијевка,
И опјевани и поругани.
Идом си грким мед отровала,
Да жуч заволи који те куша,
Тобом је луча у амбис пала,
Тобом се гости предворје ада,
Кад твоја тмуша крв запјенуша
Поган се роди, а човјек страда.

63

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Виолета Милићевић
ХРАСТ
Храста тог старог
дуго гледах плод
јер тражих
траг истоветности
или бар сличности
између плода и храста.
Тек очврсла опна
поносито је чувала тајну
свог порекла
која се открива
само посвећенима,
само онима
који су истовремено
загледани
и у прапочетке
и у вечност.
Њихове очи виде
оно што је невидљиво
људима који живе
само за данас.
Само посвећени,
гледајући плод,
виде како већ ниче храст
у чијем ће хладу
сутра наћи спокој.

64

Ненад Живковић

Антологија Творца града

СВЕТЛОСТ ПОСТОЈАЊА
Снова се насањах, стварности наживех,
ал у мени јоште букти стари пламен
што времена прошла са будућим спаја –
неумрлих нада јединствени знамен.
Јест`, и ја се надам, ко сви што пре мене
надаху се - срећи што никад не мине,
и љубави једној што све друго ништи
сем лепоте суште и суште истине:
да је човек саткан од слабашне грађе,
али да би хтео да што дуже траје,
бар док срећу своју негде не пронађе
и љубав што на смрт никад не пристаје.
Тада сан и стварност у једно се стопе
па се снови живе а стварност се сања,
и постане човек исто што и љубав –
победа над смрћу, светлост постојања.

65

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Јована Милованчевић

ПОСЛЕДЊА ИГРА
Музика твојих уздисаја
алегоричном ћутњом говори у мени.
Киша је.
Сада, у мају када беле повесме наших живота,
нежно слутећи, смањују нашу страст
и дивљу пожуду.
Све је тако танано и смело...
Као последња изгубљена музика,
у одајама нашег раја,
негде у метафизици наших додира.
у звуцима ове непрегледне ноћи,
Пуне уздисаја и крикова даљине...певам ти!
Најдаљу песму у неизграђеним путевима,
у одајама ван простора.
Само за тебе стварам музику вилинских корака.
Покоравам ти се.
Спремна да ти на прагу испишем судбину,
кишним нотама заборављене зиме.
Мај је. Најлепши месец када титрају виолине
и ходају ноћи по нашим крововима,
цветне, са изанђалом слутњом твојих корака.

66

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Покрени мој валцер и претвори ме
у хипнотисану лутку која никад не стаје.
Игра, игра, игра, изгара у игри и поново игра
све смелије и похотније.
Она игра, игра, краде ватре у студеним ноћима.
Краде крациозност од валова мора.
Игра, игра, игра!
Докле год постоји и последња музика,
докле год не утихне и последња зима.
Она игра, игра, очајнички игра.
Умире у све бржим тактовима,
не постиже, испада из ритма.
Али...нестаје и последња зима.
Твоја лутка и даље за тебе игра, игра, игра.
На подијуму и умире.
Ти је ни не гледаш.

67

Ненад Живковић

Антологија Творца града

У АПСУРДУ ПОСТОЈИ ПРОСТОР ЗА НАДУ
Око мене лете кривци за моје сопствене грехе,
за моју нему невиност која ме нељудски спотиче.
Сви су непоправљиво криви.
Сви се цинично смеју над просутим делићима мога
тела.
Сви ме умарају својим присуством
и сви ме вуку на своје стране,
на своје безобразне путеве, пуне себичности.
Не знам ко сам...
Борим се да то негде прочитам.
У месечини, у бестелесној магли
или једноставно, да склопим њих две
и направим идеалну комбинацију,
комбинацију апсурда.
Можда је то права реч...
Апсурд, тихи апсурд мога бића.
Ту сам сакрила све и стихове и наговештај живота
и своју обичност, ту сам оставила простор за наду.
Око мене се и даље појављују кривци
за моје сопствене грехе али ја им опраштам.
Ваљда због месечине која ће изгрејати из магле,
некада.
Када све око нас друго, престане да постоји.

68

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Надежда Михајловић
БЛАГО
Желим да љубав запамтим твоју
Очи кад склопим своје
Толико те волим
Опрости ми благо моје
Месец док купа постељу нашу
Ја тразим више; пољупци твоји
По грудима мојим
Да пљуште, попут кише
Узимам све чари ноћи
Да те заведем, учиним срећним
Ти да останеш цео
А мене само, тек један део
Да после свега љубави моја
Косом те покријем
И дојкама запојасам
Никада не оставим
Љубав нашу не заборавим
Не умем другачије,
Таква сам, праштај!
Оков сам твој и љубав твоја
- Јава и сан
- Ноћ и дан
Све твоје волим,
Док очи не потамне моје
Не, не умем ја другачије
Опрости ми благо моје

69

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ЗАНОС ПРОЛЕЋА
Магија чулности
Игра лептира
Пиће Богова
Занос пролећа
Тераса од цветова
Вино с кровова
Дуга под сводовима
Љубав без стида
Хаљина у трави
Булке у коси
Шапат на врату
Перле по дрвећу
Сати у низу
Птице у пролазу
Јелени у трку
Реке у бујицу
У прстен стављам
Радост живота
Да запамтим
Занос још једног
Пролећа

70

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Радован Недовић
***
...идеш и не стајеш
идеш и не пролазиш
како то
и како не видиш
који путеви не воде
никуд
не воде и само гуше путнике
некаквим сретањем
сретањем које одузима глас
и постојање нечега
и ако нема ништа
теби сам окренуо вјетроказе
и нема вјетра опет
макар ме и однијели
однесеност је милост
мајке
или орла а обоје су јаки и
никад не остављају
теби мјесече рећи ћу
само једно
не крећи никуд
прије зоре
морао бих зоре
једном да препознам и ја
макар календарски

71

Ненад Живковић

Антологија Творца града

отишао је талас на ком је јахала
моја нада
нада и тишина ненадања
све у пакету
као лијек и
противотров
застани и не гледај ме
снага је моја у програму
ватро сјајем задојена
као дијете
са груди мајке кад заспало
нова јутра сања
јутра - мајчинска

72

Ненад Живковић

Антологија Творца града

***
...опет и опет
са истог камена
и према небу истом
али када
неком задатом и
чистом
не марим за магле
и вјетрове
кише и сњегове
марим за моје зраке
и омеђеног Пута
траке
цијепа се простор
око мене
неће да ме пусти
љути се он само
што имам отворене
чељусти
сва је срећа што
орао сам
и орлови не смију
болове никакве да крију
они се само према
Сунцу одвију
и никакве траве не
траже
јер шта да им се
каже

73

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Биљана Били Пантелић
КАДА ЦВЕЋЕ ЗБОРИ
0

С ове друге стране
Цвеће набрах
Ал’ тебе зато
Ником не продадох
Не одах тајну нашу
У Води је ено
Чучи
Стално чекам
Шта ће да излучи
I
Багдад ћути плаво
Он реку ти
Претвори у Злато
Озвучје да л’
Да ли ту је клатно
Којим растерује се кал
Дал’ жал
Који скупља наносе
Вековима
По песку да копам , зар
Као и гар
У који кад зађеш
Увек нешто нађеш
Колико таквих плажа има
Осама
Светионика
Који на њима горе
Призивају галебове
Чистаче

74

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Као и тргови голубове
Стадиони навијаче
Баланс који буку прави
Светионици
Рефлектори
Омогућавају виђење мрака
Представе бесмисла
Сазнања лака
Уиграна рола привида
Ал’ дал’ то је виђење право
Кажу просветљен
А лучан је и Ђаво
И ти сад не знаш више
Шта заправо је право ?
II
Чија те боја бојадише
Док љиљан мирише
На стратиште
Окупан Звездом
Истачкан сазвежђем
Медведа дал’
Наилази Вал
Кишу што зове
Бели Љиљани плове
Творећ Пут Млечни
Лежим на том Путу
Док флуид ми течни
Кроз крв
На реку се спаја
Дишем ритам
Бескраја
Скитам
Док сјај
Слива се потоцима

75

Ненад Живковић

Антологија Творца града

III
А шта да питам
Кад свеједно лије
И ’ко жели
Може да пије
Сузе
Што из Цвећа капљу
У мирис одевене
Струја струју стиже
Оцртавајућ мапу
Немих постојања
’Ко жели , видеће
Нема одустајања
Једном кад крочиш
Све што тад срочиш
У Белег
Ће преточено бити
У одсјају Сенка
Што кроз поглед
Закрпит ће
Одела многа

76

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ГАВВРАНА
Помрачење
Дупло помрачење
Значи помрачит ће ми
Кућу
Мозак
Друм
Да негира
Самог себе
Круг
Што се назире
Велики круг
Када зађеш ти у дебло
које не прихвата наум
Као И шљиве што су зелене
Преко пута Липе
Птице
Још су снене
А руке
Посташе неме
Мирис
Што сагледава
Црно-бела мачка
И тачка
Врачка
Што чачка
Мрежом постојања
Велики круг
Постаје му друг
Плуг
Што оре цваст
Раст
Који не престаје

77

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Постоје нити
Које траже исходиште
Истине вриште
Попуњавајућ
Двориште
Из којег извиру
Алеје
Које свака за се
Круг твори
Обједињене
У цваст
Који нема име
Обојен бојом
Суштом
И човек је круг
Е .. кад би се цвеће звало
Колико би ливада цветних било
Пчела
Меда
Међ круговима
Ваља творит реда
Стог беседа ту је
Ликује
И штује
Поврат
Окупан Кишом
Пријављује се кришом
Док су сене
Потопљене
Кроз њене
Је испала тачка
Усне
Кроз ружу осмеха
Марица Т
Што пчелама звук даје
Заокружује се Црно јаје

78

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Са утиснутим
ГавВраном
Што се једва назире
Иве опкољавају
Поток
Блато што кључа
Непризор
У јајету
Птице чуче
Чекају потонуће
Да излете
Печат што у гротло
Се спушта
ГавВрана
Је име њено!

79

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Светлана Цеца Полак
ЈЕЦАЈ НЕБА
А што си се раскрилила над овим
вазда насмејаним небом,
Па зубе пљујеш олова пуне,
На багреме беле, храстове, жбуње,
Од јаблана вешала правиш;
Судиће ти шуме,
Свака ће травка да те прокуне
И кад ти се поглед рђав на тмину привикне,
Сунце ће ти судити и Месец и Звезде...
И они ће да зажмуре...
Проћи ће година много
а ти се никада више нећеш моћи заклети Богом,
Цркве ће ти бити прашњаве и празне без икога
Да те дарива или за здравље пита,
Јер ти ето, јутрос, ништа није
да ми смрвиш сунцокрете, моја жита...
А што мо к'о авет кружиш над главом,
К'о неман нека чепатрљаш славом,
кад' ми је пролеће у земљи и оранице миришу,
Што ми јагњад будиш и чангријаш сада
Када ми голубови, магарци и вуци као једно дишу...

80

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Да Бог да да те не чује
ни једна, једина врлина људскога рода,
Мале ни велике радости ни туге
И нека ти се страст смирају, никада не пода,
Јер ти данас ништа није
да ми свежеш мостове ни пруге...
И ово небо, небо вазда насмејано....!
Да ми сто пут на дан пшеница плаче,
Што сикћеш ко лажљива врана,
Мислиш жене ће ми вашљивице бити а
Деца гробљем трчати одрпана...
Сврбеће тебе ово нераспевано поље кукуруза,
Коровом клијати шуме а вода цурети из блата,
Јер те молим да руке склопиш окрвављене
а ти нећеш, нећеш из ината....

81

Ненад Живковић

Антологија Творца града

УЖАРЕНИ ПОКОРИ
Браћу гугутања са трепавица,
Она које прорекла није
Клетва твоја и моја,
Оче мој мртви сиромашни,
Док нам се амбра слива низ лица.
Није то ни камен,ни опсег, ни смола,
Грамзиву срчу стакала,
Гутам ја из утробе што зија,
К'о слепац слушам без бола
Преврат и блеку недужних оваца.
Не слушај ме,
Оче мој мртви, сиромашни
Јер сад бих ти рекла:
Да сам могла,
Имала би ја и других отаца;
Плетиво жеге,
Што се пода мном к'о амбис шири
Распеваћу у небеса,
Лакше би ми било када би' знала
ко су нам и шта тотеми били.
Ти сада видиш у мени
Описе својих џелата,
Осећам оточја којима сплавариш пун туге
Што ја се психоидно плашим рата,
Звезда, животиња и људи,
Постајем камен,
А не Богохулим....
Ја лудим
Од ужарених покора.

82

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Раде Радека
ЉУДИ БЕЗ АДРЕСЕ
За њих нико више и не пита,
за њих нигде више места нема
И несрећа њихова нам смета
Животаре људи без имена.
Милостињу не знају да приме,
посла нема ни за њих ни за друге
покушавају само да преживе
И да при том не умру од туге.
Док их селе из места у место
Из прихватилишта у прихватилиште,
Своје место под небеским сводом
Тужна душа крајишничка иште.
Лутају по земљи Србији,
и спавају где их сни задесе
дал прогнани или избеглице,
тешко живе људи без адресе.

83

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ДАЉИНА
Кад угледам моју мајку стару
како тужна стоји на бунару
ја се сетим мора и Динаре
јаве ми се успомене старе.
Гледа тужна мате у даљину
земља равна одавде до Срема.
ех да може још једном да буде
усред наших брда и камена.
Тешко ти је бити избеглица
на све стране непозната лица
јесу браћа, ал` су другачији,
где си сада крају најмилији.
Кад угледам мога старог ђеда
како тужно Фрушку гору гледа
ја се сетим мора и Динаре
замирише вино из букаре.
Сетим се и куће, винограда
у дворишту расцветале липе,
тамо нам је мате свако јутро
наливала козје варенике.

84

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Јасмина Поповић
ХАЈДЕ ДА СЕ МЕЊАМО
Дај ми дугме са твоје кошуље
да закопчам своју коврџу,
кроз прву рупицу провучем нит пркоса
а у четврту нечујно оставим
нехаја дах, ил' можда страх.
Даћу ти брош са хаљине нескројене
од платна неистканог белог,
да прикачиш њиме све твоје
кораке лагане, да застану,
у његовом бљеску остану.
Даћу ти сопствени одраз
раскошног мргођења,
ако ми даш у поглед зароњено
твоје око свевидо.
Дај ми копчу са твога каиша
да њиме обавијем моје обле
крлетке, препуне бљештавих кикота.
Даћу ти - ако ми даш.
Хајде да се мењемо,
даћу ти нетражено, не тражим дато ми.
У овој игри, тек да знаш свакоме своје више не може,
не врачај ми, не враћам ни ја.

85

Ненад Живковић

Антологија Творца града

КЛЕТВА
Закључај се у мене;
закопчај твоје време
временом мојим.
Потони у моје дно
ваздуха да немаш,
себе да убијеш у мојој
тами.
Грч у грчу нестајања
у твом и мом
вапају проклетника.
Ту, у крику да ти се
вриштећи церим, вештичје злурадо,
осветнички злокобно.
Рањен мојом раном,
згужван мојим бесмислом
издахни.
Остани мртва птицо
да никада не полетиш.
Цвили јауком несретника,
горећеш у моме паклу
заувек.

86

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Васа Радовановић
КАФАНСКИ СОНЕТ
Драгану Жигићу
Конобаре брате не отварај врата
Скриј ме под окриљем ових мокрих двери
Напољу је беснило, пуца брат на брата
Напољу су нељуди, напољу су звери
Конобаре брате стави кључ у браву
Ова четир` стола Твоја су држава
Ушао сам овде да сачувам главу
Напољу је звери нуде за бадава
Конобаре брате замандали време
Поклони ми азил свог мокрог краљевства
Напољу су развили радио-антене
Слободне лудаке хушкају на зверства
чуј лавеж керова, долазе уходе
Конобаре брате не дај да ме воде

87

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ДИВЉИ ЉУДИ И ПИТОМЕ ЗВЕРИ
Обезверена вера.
Обезнађена нада.
Страдалник ко звер звера
Страхом од канонада.
Бојиште, поље смрти.
Мирис барута дима.
Косач пртину прти
Широким замасима.
Топови кроје међу.
Бајонет истину суди.
Која је разлика између
Дивљих звери и људи?

88

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Цветана Самарџић

ДЛАН
Опчинио ме док си га пружао ка мени,
једне јесени док лиле су суморне кише,
хладан задрхтао је при додиру.
Дуги меки прсти поклопили су
моју мајушну шаку
нестала је у њој.
Прошапутао си немарно своје име
моје запамтио
кршећи руке због зиме.
Трамвај је засвирао
ауто се испречио
ништа чула нисам
пипнуо си ми образ
руменило га је облило
отишао си
још увек је кишило
врапци су дремали шћућурени на гранама.
Опчинио ме је длан док ме је додирнуо.

89

Ненад Живковић

Антологија Творца града

РУКА
Рука оста празна
као сва моја сећања
згрчена крај постеље
без воље и милости
као разбијени крчаг
натопљен крвљу
протраћених дана
беживотно
милећи по јастуку
тражећи мило лице
гњурајући по драгом мирису
којем се још осећа траг
волела сам те
био си ми драг, твој смешак
још милује ме.
Сањам да нестајем
батргајући се по кланцима
разроване утрине
грцајући до грла
у прљавој води,
опет извлачећи се,
немоћно пузећи
удишући мирис
разапетих тела.
Где си нестао?
Глава ми је мокра, врела,
а рука оста празна
као сва моја сећања.

90

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Лепа Симић

НЕРАСКИДИВЕ ДУШЕ ДВЕ
Писма
Претакала су уздахе нечујне
Белином папира.
Спаљивали су их
Да нам се изгуби сваки траг...
Много је ветрова одшумило
Дозивајући те мени
Укрстили нам се путеви чекања и,
Поново згаснуше пепелиштем
Северњача сам што трепери
Бледим сјајем на туђем небу
Наше је изнад где се не греши
Љубави бескрај где има
Писмима овде везане душе
Можда вечност загреје?
А дотле...

91

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ЈЕДНА И ЈЕДИНИНСТВЕНА
Избораним лицем
Бразде
Забележиле време
Блага душа трајање
Поглед таласа
Све краћи ход
Ћутање говори
Тишину срца
А твој мио глас
Љубав неизмерну
Танано чудно
Насмешено шапће
Не дам чежњи
Поглед да замути
На лоше да крене
Од срца да ишчупа свето
За благост се молим
Да унесе радост
Неизбрисивој доброти
У Твом СРЦУ.

92

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Јелена М. Ћирић

НОЋ ПО МЕРИ
Ноћ си скројио по мом телу.
И вечност да је трајала целу мало би било.
Пролио жеље к'о лаву врелу,
украо Амору најдужу стрелу звао ме 'Вило'.
Дрхтала ноћ ... И дрхтала ја.
Близу раја, далеко од сна.
Касом до јутра ...
Јецај са слашћу хтедох да помирим
и уздасима дан да подмитим да окасни сутра.
Ал' душмански бела сванула зора.
На телу ми и најмања пора
дисала Тобом...
Док ноћ опет завесу спусти,
кожом док завеју Твоји прсти шта ћу са собом!?

93

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ХОЋЕШ ЛИ...?

Хоћеш ли се спасти
страсти и сласти
у дане
с краја лета?
Или ћеш залити жељу
да цвета,
да се успне
до врха света?
Хоћеш ли ми рећи
ил' стидом порећи
да од себе
не можеш побећи?
Да ме будан сањаш,
снове са мном гањаш,
да сам есенција
твојој срећи.
Хоћеш ли ми (пр)одати
све љубавне тајне
док бројимо ноћу
звезде сјајне?
И предати кључе
да те тело моје
у најслађе воћњаке
одвуче?

94

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Саво Шкобић
НАПИСАЋУ ТИ ПЈЕСМУ
Рекох, написаћу ти пјесму.
Пјесму за твоју душу и душе теби драгих људи.
Пјесму која осликава тебе изнутра, из ока у око
Као што птица мајка у оку свог птића види да је
уплашено
Или сретно,
Као што облак из прикрајка пријети олујом,
Као што кап росе на латици цвијета нуди љепоту
живљења,
Као уздах.
Такву пјесму треба да ти напишем
И у њој да не помињем ништа ружно,
Ништа пријетеће ни за тебе ни за срну у трку,
Ни за жубор ријеке.
А како да пјевам о срећи, када сретна ниси?
Како у твом оку да препознам росу,
Када је то суза?
Још једино у твом смјешку,
Твом тајанственом смјешку видим наду
Магловиту, плавичасту наду
што као да је од сатена лелуја на твом уздаху.
И ево, написах ти пјесму
Недоречену као што су и наши снови,
Као наше ријечи које се губе у вјетру,
Као нијеме трепераве звијезде у свом бескрају.
Ипак, написах ти пјесму из срца.

95

Ненад Живковић

Антологија Творца града

КАДА ПЈЕСНИК УМРЕ
Када пјесник умре
и склопи своје свевидеће очи
зашути вјетар у крошњи брезе
замрзне се и трептај звијезда.
Када пјесник умре
откине се последњи осмијех
са његових нијемих усана
и птице што лете ка југу ушуте.
Када пјесник умре
на страницама његове књиге
залепршају плаве измаглице
и зашуште у молу.
Када пјесник умре
умру и сва праскозорја,
сви сутони, сва љепота
јер пјесник више не пјева о њима.
Када пјесник умре,
роди се у крошњи брезе,
у звијездама, у измаглицама.
у птицама што лете ка југу.

96

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Аћимовић, Зорица - рођена je хладног зимског
дана, у понедељак, 12. јануара 1970. године. Велика и
мала казаљка су се поклопиле на броју 3 - свет је пожелео да је види.
Љубав према уметности наследила од родитеља
просветних радника, љубав према железници стицала
учећи и радећи.
Од 1989. године ради као отправник возова.
Од 1990. године ужива у благослову материнства.
Младен, Јелена и Тамара су јој највећа радост и богатство.
2009. године је издала прву књигу Окамењени тренутак. Тренутно припрема књигу Љубав у празном
загрљају.
Мирјана Балтезаревић - рођена је 07. 06. 1969. у
Фочи. Живи у Нишу, удата је и има сина Луку. Члан
је Удружења писаца Чегар из Ниша. Члан је СКОР-а.
Године 2011. издала је књигу за децу Дневник малог Луке у издању издавачке куће Арте – Београд.
Вишњић, Милан - рођен је 28. јуна 1957. у селу
Међа на српско-румунској граници у Банату. Поезијом се бави од најранијих дечачких дана. До сада је
објавио збирку песама "Не пушта она кишу". Живи и
ради у Кучеву на истоку Србије.
Вранић, Предраг - рођен је 2. 10. 1972. у Београду, где живи и ради. По професији је књижар. Уједно
је и апсолвент ФОН-а.
Вуковић, Драгана - рођена је 15.05.1969. у Петковици општина Шабац. Живи и ради у Шапцу, издала је једну заједничку и једну самосталну збирку песама 2001. "Стихови на јастуку", "Жигови". Бави се
писањем поезије.

97

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Гајић, Биљана - рођена је 1960. у Тузли, правниккриминалист, сада пензионер. Пише поезију, искључиво љубавну лирику, приче, написала је једну драму
"Сајбер самоубиство пјесника".
До сада су јој пјесме биле објављиване на разним
електронским сајтовима (Корени, Балканске зоре, Диогенес...), у зборницима и билтенима (Зборник "Гарави сокак" - инђија, Билтен Милош Црњански – Бијељина). Члан је умјетничке групе АРТЕ из Београда,
гдје пише, објављује и представља свој рад. Поред
писања, бави се и фотографијом (дизајн и обрада) као
и сликањем.
Гајић, Вера - рођена je у Шапцу на Ваведење. Завршила je средњу медицинску школу. Од 1969. се бави писањем. Била је један од оснивача књижевног
клуба Шабац, делегат књижевне омладине Шабац,
оснивач и потпредседник завичајног удружења књижевних стваралаца Шабац, оснивач и члан редакције
часописа за књижевност и културу "Испод Дуге"...
Пише поезију, прозу и песме за децу. До сада има
двадесетак награда и признања. Објавила je две заједничке и три самосталне збирке 1983, 1993, 1998,
2001. Заступљена је у неколико збирки песама и две
антологије.
Од 2002 године се активно бави сликањем. Стварала је у Шапцу, Београду, Сарајеву, Италији, Грчкој.
Имала петнаестак изложби до сада. Њене слике красе
корице часописа за културу и две збирке поезије.
Године 2005. спонзорисала je пливање за Богојављенски часни крст сликом Богојављење, а 2007. године добила је повељу за поезију на XVI међународном конкурсу краљевског књижевног клуба "Карађорђе и Карађорђевићи".
Грбовић, Милко - рођен је на Савиндан, 1957. у
селу Готовуши код Пљеваља. После завршене гимназије у Пљевљима, дипломирао је на Економском фа-

98

Ненад Живковић

Антологија Творца града

култету у Београду. Пише поезију, афоризме и колумне.
Од пезије, пише родољубиво-ангажовану, сатиричну, љубавну, еротску, на верске теме итд. Заступљен
је у 20-ак зборника и неколико антолгоија. Добитник
је више награда.
Објавио је три књиге поезије: „Пирови порази“,
2001, ламентирајуће национална поезије, „На небеску
вагу“ 2008, верске теме и „Вјетар пуше с Готовуше“,
2010, завичајно-носталгична сећања на детињство.
Дебељачки, Татјана - рођена je 23. 04. 1967. године у Ужицу. Пише поезију, кратку прозу, приче и хаику. Члан је Удружења Књижевника Србије - УКС од
2004. годин и Хаику Друштва Србије – ХДС Србије.
ХУСЦГ-Монтенегро и HDPR Croatia. Члан удружења
писаца "Поета" од Београд, 2008. Члан je Хрватскоg
Књижевног Друштва – ХКД од Croatia 2009. Члан je
Друштва песника "Антун Иваношић" Осијек 2011,
Савеза Југословенских Књижевника у Отаџбини и
Расејању-Београд, Књижевног клуба Јесењин-Београд.
До сада je издала четiри збирке поезије: «КУЋА
ОД СТАКЛА» издавач «АРТ» Ужице, година издавања 1996; збирка поезије «ТВОЈА», издавач «НАРОДНА КЊИГА» Београд, година издавања 2003;
збирка хаику песама «ВУЛКАН» издавач «Лотос»
Ваљево, година издавања 2004. ЦД Књига у издању
АРТ+“КУЋА ОД СТАКЛА“, 2005. СР-ЕН са Музиком. АХ-ЕХ-ИХ-ОХ-УХ издавач Поета, Београд
2008. Поезија и хаику прведени су на више језика.
Девић, Емилија - рођена је 24. 02. 1957. у Поречу, гдје је завршила основну и угоститељску школу.
Пјесме пише још од дјетињства, и оне су јој љубав.
Објавила је 1.маја збирку пјесама: Чувари сна.

99

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Пише и по другим порталима: Webstilus, Magicus,
Glas poezije, Duhovna izgradnja, Poezija online, Jutro
poezije...
Удата је и мајка је троје одрасле дјеце.
Диковић, Биљана - рођена је 15. 09. 1964. у Пожеги. Добитник је више књижевних награда на локалном, државном и међународном нивоу. До сада је
објавила три књиге поезије „Несанице“ 1998, „Песме
уснуле звезде“, 2005. (међународна награда за необјављену збирку поезије 2004.), „Душа душе моје“,
2009. године (промоција на Сајму књига 2010. у Београду).
Ради као новинар и активно учествује у културним
догађајима у граду Ужицу, на Радио Ужицу, недељницима Вести и Ужичка недеља, књижевном часопису Међај, електронским часописима који се баве
књижевним стваралаштвом, лектор и коректор више
књига, зборника и часописа, организатор и учесник
књижевних сусрета, представљања књижевности у
граду и Србији. Члан је Удружења новинара Србије.
Песме су јој објављиване у часописима и зборницима
књижевних манифестација и сусрета, у штампаним,
електронским и медијима за особе са посебним потребама. Пише и награђивана је за поезију на теме
љубави, религије и родољубља. Као новинар и песник живи и ствара у Ужицу.
Динић-Лућић, Тамара - рођена је 25.12.1975, завршила је Економски факултет у Нишу, живи и ради
у Неготину.
Дулановић, Владимир - рођен је 01. 10. 1965. у
Новој Вароши, где живи и ради као библиотекар у
Градској библиотеци. Објавио је збирку песама "Претежно љубавне" 2001. Бави се глумом и позоришном
режијом. Режирао око 20 представа, највише дечијих.

100

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Ђокић, Дања - рођена је 05. 10. 1960. у Плочама,
Хрватска. Објављивала је у многим класичним и електроничким часописима. Заступљена је у зборницима
„Балканско перо 2009“ (Сарајево) и „Диогенес“ (аутори са подручја бивше Југославије), судјеловала је
на манифестацијама „Шопови дани на Пливи 2009.“ и
„3. Новосарајевски књижевни сусрети 2009.“, "Гарави сокак 2010." Инђија.
Уз поезију, пише и прозу и књижевне приказе, а
бави се и дигитал арт графиком. Члан је „Удружења
за културу Ново Сарајево“. Пјесме су јој превођене
на македонски и словенски језик. Живи и ствара у
Сарајеву. Године 2008. JUDITA Окучани, објавила јој
је збирку поезије „Мирисни трагови у мени“; године
2010. UG ESSEGG Осијек. објавила јој је збирку пјесама „Дах прољећа у сазрелој јесени“; 2010. године
UG ESSEGG Осијек објавила јој је збирку пјесама
„Равнотежа свемира у којем смо се срели“; године
2010. UG ESSEGG објавила јој је збирку пјесама
"Мјесец у сузи"
Ждралић, Драгица - рођена је у Мостару 03. 8.
1974. Објављене збирке поезије: "Суза избјеглице",
1997, "Птице лете доље", 2000, "Молитва анђелу",
2001. Члан је удружења књижевника РС и књижевне
зајед-нице "Јован Дучић", Требиње.
Живковић, Ненад - рођен је 19. 11. 1963. у Великом Градишту.
До сада објавио два романа Холограм и Гроф Безљудов, збирку песама Фатаморгана, збирку прича
Тотално безвезне приче, као и једну коаутурску збирку песама у корист изградње авалског торња Хало,
Авала!
Заступљен у неколико антологија кратких прича и
песама. Живи и ради у Београду.

101

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Заблаћански, Анђелко - рођен је 4. 12. 1959. године у Глушцима код Богатића. Основну школу завршио је у родном месту, средњу техничку у Сремској
Митровици, а студирао у Новом Саду, али због тешке
саобраћајне несреће (1982) све прекида и себе проналази у писању. Поезију, афоризме и кратке приче пише дуго, али је ретко објављивао (Круг, Експрес, Политика, Новости, Шабачки гласник...). Песмама је
заступљен у неколико зборника и антологија
(Шумадијске метафоре, Антологија песништва
Шапчана и Подрињаца...), а као афористичар у зборницима и лексиконима (Ко је ко у нашем хумору и сатири, Књига угурсуза, Извајане мисли, Антологија
балканског афоризма...) Објавио је самосталне
збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра
сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле
јаве (2009), Раскршћа несанице (2011) и једну
самосталну збирку афоризама Палацање (2006).
На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу
2008, у категорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку Везирове сузе.
Живи у Глушцима.
Зенг, Бранка - рођена је 1955. у Панчеву где и данас живи. Први објављени текстови објављени су у
локалном недељнику „Панчевац“ у периоду од 19951998. године. Били су посвећени проблемима особа
са инвалидитетом. Поезију и прозу, пише од 1997.
Године 1998. зрењанински књижевни часопис
„Улазница“ објављује две песме Град и Ја, тиме је
практично отпочела њена путања ка заједничким зборницима и првој самосталној збирки поезије, „Сунцокрет“.
Јанковић-Благојевић, Милица - рођена је 26. 11.
1971. године у Крагујевцу. Већ као гимназијалка показује одређене литерарне афинитете. Студирала је
медицину и због материјалних могућности, нажалост,

102

Ненад Живковић

Антологија Творца града

прекида студије. У међувремену, бави се књижевним
радом, објављује књижевне радове у бројним магазинима и часописима, од којих су многе кратке приче
преведене на енглески језик. Добила је позитивне
критике и признања многих значајних литерарних
критичара и културолога. Да се укуси литерарне критике и читалаца поклапају потврђују и распродати
тиражи њених књига.
На сатиричној позорници „Жикишон“, у Параћину
2005. године, освојила је друго место за причу под
називом Слепо огледало. Њене приче су ушле у састав неколико зборника: Празна прича у зборнику
кратких прича под називом Најкраће приче 2004 (Алма, Београд 2005), у Антологији најкраћих необјављених прича часописа „Акт“ (Ваљево 2005), у поетско-прозном зборнику Пробуди се глас (Дом културе,
Књажевац 2005)и у књизи Врата моје приче (Алма,
Београд 2005).
До сада је објавила збирку прича Крадљивица времена (Легенда, Чачак 2009) и шест романа: Инстинкт (Савез књижевника Југославије, Београд 2004.
и Легенда, Чачак 2006, II издање), Обележена (Добра
књига, Београд 2005. и Легенда, Чачак 2010, IV издање), Улична зебра (Едитор, Београд 2006. и Легенда,
Чачак 2008, II издање), Врело месо (Легенда, Чачак
2007), Брак за ручак (Пан књига, Нови Сад 2009) и
Оаза у облацима љубави (Харизма, Панчево 2011).
Тренутно живи и ради у Панчеву
Јефтић, Сузана - рођена је 1. 6. 1977. у Пули, удата, мајка двоје дјеце, живи и ради у Аустрији, пише
из радозналости, дружења и забаве.
Лакић, Гордана – рођена је 1980. у Сарајеву. Завршила је средњу економску школу. Бави се фотографијом и писањем. Живи и ради у Вишеграду.

103

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Невен Милаковић - рођен je у Подгорици, живи у
Бару. Инжењер металургије.
Објавио је збирке поезије: Радост покајања и Дар
Мајке Божије, те зборник: Румија Јованова.
Припремио је за штампу збирку сонетних вијенаца: Вијенци и збирку поезије: Иконостас
Мандић, Далиборка Пешут - рођена је 1973. г. у
Краљеву. Основну и средњу школу завршила је у Хрватској и Србији. Још као девојчица показивала је интерес за креативност и уметност. Својим изгледом
привукла је пажњу модних креатора тако да је неко
време провела као манекен у Београду и Амстердаму.
Након мајчине смрти 1999. године сели се код сестре
у Холандију, где наставља са манекенском каријером,
а почела је да пише и поезију. Живот је слагао коцкице и тако је Далиборка 2003. године упознала своју
животну љубав. Пасе Далиборка преселила у Кичинер у Канади, где и данас живи и ствара у кругу своје
породице. Њене приче и песме објављиване су у часописима у Србији и Хрватској 2005. и 2006. године.
У 2008. години постаје члан удружења песника и писаца "Десанка Максимовић", које постоји од 1978. године, са седиштем у Торонту. Три њене песме (Ослушкуј, Бадње вече, Срушени снови) уврштене су у
Зборник „На таласима речи“, удружења "Десанка Максимовић" који је штампан 2009. године у Београду.
Гостовала је у радио емисији „Оаза“ Предрага Војиновића у Кичинеру. Објавила је прву збирку песама
„Трагом снова“ 2009. године у издању штампарије
„Графичар“ из Ужица. Сву своју љубав, стваралаштво и брижност поклања Марку И Јелени. Члан Књижевног клуба “Милош Црњански” из Бијељине.
Милићевић, Виолета - рођена је 18. 11 1968. у
Петровцу на Млави.
У основној школи освајала је награде на конкурсима часописа "Мале Новине", Дечје Новине" и "Змај".

104

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Године 1987. постаје студент Филолошког факултета у Београду (група: југословенске књижевности и
српскохрватски језик), а након завршених студија
проналази своје место под сунцем у граду који сматра пупком света, у коме једино живи у правом и пуном смислу те речи, иако јој дух радо залази у неке
временски и просторно удаљене градове.
Прву збирку песама "Трг чуда" објавила је 2005.
године. Заступљена је у збирци "Хало, Авала – песници за авалски торањ", коју су приредили Бранко О.
Томић и Ненад Живковић, а објавило 2006. г. УКС.
Ради као професор књижевности и језика у средњој школи.
Милованчевић, Јована - рођена je 1993. г. Живи
у Тополи. Иде у гимназију. Године 2008. издала је
сво-ју прву збирку песама под називом Огрлица од
живо-та. Промовисала је по градовима широм
Србије. Члан је књижевног удружења Запис. Песме
су јој увр-штене у неколико годишњака и зборника.
Бавила се радијским новинарством, писала је
колумне за неко-лико регионалних часописа. Аутор
је награђене пред-ставе Стазама немих за најбољи
ученички текст, на сусретима гимназија Србије. Бави
се писањем i глу-мом: свира гитару и тренира карате.
Михајловић, Надежда - рођена је 26. 12. 1955. у
Београду. Живи и ради у Смедеревској Паланци. Дипломирани учитељ и васпитач, ради на припреми деце за школу у вртићу; "Чика Јова Змај". Лепе Уметности воли од детињства. Слика, свира и пише поезију
још из средње школе. Члан књижевног клуба у свом
граду.
Недовић, Радован - рођен је у селу Пријелозима
поред Бјеласице између Берана и Бијелог поља. Гимназију је завршио у Беранама а студије физике и хемије у Београду гдје је ушао у врхунски спорт и био

105

Ненад Живковић

Антологија Творца града

репрезентативац Југославије. Године 1991. одлази у
Швајцарску, гдје заснива по други пут породицу и
добија другог сина. Прве кораке писања имао је у основној школи и у Т. пиониру а у Београду му Матија
Бећковић пушта у Репортеру „Јелена, жена које нема“ као и „Слобода-беранска“. Члан је удружења српских књижевника у Швајцарској. На Творцу града је
нашао себе и у вријеме личних ерозија.
Пантелић, Биљана - рођена је у Београду где и
данас живи и ствара. Детињство је провела у Загребу
где је 1985. године издала свој музички првенац под
надимком Nicky. Наредних година се бавила музиком
до почетка рата када се сели у Ровињ где јој се придружује њена јединица Петра. Када је Петра стасала за
школовање, враћа се у родни град где почиње њено
стваралаштво ал' овај пут у улози песника.
Нагињала је томе у раном детињству , ал' се тада
више концентрисала на музику. Данас је више посвећена писању мада има и припремљен нов музички
материјал, са сопственим текстом и музиком!
Полак, Светлана - рођена и одрасла у Београду
где се и школовала. Слободни је уметник и живи и
ради тренутно на релацији Сан Франциско-Београд.
Члан је неколико удружења књижевника и добитница неколико награда.
Одборник је за културу и добитница Златне значке, као допринос преданом доприносу култури.
Ауторизована дела: Професија жене лопова, сценарио, 2002; Конфигурација-Урнебес-сценарио, 2003;
Погед у вис - поезија, 2007; Добровољни пакао, роман, 2008; Ја га користим само за секс, роман, 2009,
друго издање 2010; Сломљеног врата главу смо дигли
- поезија, 2010; На релију са усудом - роман, 2011;
Аменхеметов минут - роман објављен на простору
САД и Србије истовремено, 2011.

106

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Коаутор је приручника: Мушкарци, шта мислите
о...'' - приручник, 2008; Емоционална детоксикација
за седам дана - приручник, 2009; и сатиричне приче:
И ми имамо Бермудски троугао бре, 2009. која је награђена једном од награда Златне кациге.
Поповић, Јасмина - рођена је 03.11.1961. у Смедереву, где је завршлила основну школу и гимназију.
Живи и ради у Смедереву. По занимању је књиговођа. Поезију пише већ дуго. Није објављивала, нити је
учествовала на поетским такмичењима и нема своју
књигу поезије.
Радека, Раде - рођен је 1963. у Земуну, живи и ради у Београду, објављивао је песме углавном на сајтовима.
Радовановић, Васа - рођен је 1961. године. Живи
и ствара у Београду. Објавио је пет књига песама:
"Блесав град" (1988.), "Боемска прича" (1993.), "Боја,
мирис, звук" (1999.), "Крик себра" (2004.) и "Кап
бистре воде" (2009).
Превођен је на француски, енглески и јапански
језик и заступљен у више антологија.
Члан је Удружења књижевника Србије.
Самарџић, Цветана - рођена је 04. 06. 1657. у Банату, селу Идвор. Живи и ради у Београду. Има разних интересовања; слика, иконопише, пише песме и
др. Воли све што је везано за децу. Како сама каже
вечити је предшколац душом и телом.
Симић, Лепа - рођена је 14 маја на југу Србије.
Средњу школу завршила је у родном месту. Живи и
ствара у Цириху. Велики је сањар и заљублленик у
поезију и прозу.

107

Ненад Живковић

Антологија Творца града

Песме су јој као деца, доживљава их на један посебан начин - објављује у свим медијима широм света.
Члан је Удружења српских писаца Швајцарске.
Ћирић, Јелена М. - рођена је 15. новембра 1973.
године у Смедереву, Србија. Одрасла је у Пожаревцу,
где је завршила основну школу и гимназију. Након
дипломирања на Правном факултету Универзитета у
Београду, радила је у Окружном суду у Пожаревцу.
Са породицом тренутно живи у Прагу, Чешка република.
Писањем се бави од школских дана. Досадашњи
рад представила је кроз неколико сајтова и зборника.
Добитник је друге награде на II Европском Facebook
песничком фестивалу, у организацији Банатског културног центра, фебруара 2011. године за песму (Ауто) портрет, као и још неколико награда на песничким такмичењима (трећа награда на Другим књижевним сусретима у Смедеревској Паланци 2011. г. за
песму Њиве, трећа награда на IV међународној ликовној и песничкој колонији у Крчедину 2011. за песму Ћилибар).
Члан је Књижевног клуба „Милош Црњански“ из
Бијељине. Објавила је збирку песама под називом
„ЖАР“.
Шкобић, Саво - рођен је 21. 10. 1947. у Травнику,
а већ од 1950. па све до 1994. живи и пише у Новом
Травнику. Ту је завршио и Гимназију, те је радио на
мјесту аниматора културе у ДПО. Већ у 6. разреду
објављује му часопис „Чик“, Београд, прву пјесму и
од тада пише и објављује пјесме и приче у: Политикином забавнику, Плавом вјеснику, Ослобођењу и
многим другим. Радио Сарајево му откупљује, снима
и емитује као радио игру позоришну представу за дјецу „Гдје је мој нос?“
Бави се постављањем и писањем позоришних представа у свом граду, а у Вишеграду (гдје су га доније-

108

Ненад Живковић

Антологија Творца града

ли вјетрови рата), од 1997. до љета 2010. режирао је
40 позоришних представа за дјецу и одрасле, од тога
је 18 и написао. Са вишеградским глумиштем играо
је у преко 200 представа, што у Вишеграду, што на
страни. За комедију „Заљубишка“, добио је 2007. награду за најбољи оригинални текст позоришне представе за дјецу на 19. међународном Фестивалу хумора
за дјецу у Лазаревцу.
Издавачка кућа Српска књига из Руме му је објавила три збирке позоришних представа за дјецу:
„Мо-ре у лавору“, 2004, „Машта може свашта“,
2006. и „Заљубишка“ 2009, а исте године му његов
Нови Тра-вник за поклон објављује збирку комедија
за одрасле Хинђубис.
Запослен је у вишеградском Дому културе.

109

Ненад Живковић

Антологија Творца града

САДРЖАЈ:
Зорица Аћимовић.................................................5
Мирјана Балтезаревић.........................................7
Драгана Вуковић................................................17
Биљана Гајић......................................................19
Вера Гајић...........................................................23
Милко Грбовић..................................................27
Татјана Дебељачки............................................31
Емилија Девић...................................................33
Тамара Луцић Динић.........................................37
Владимир Дулановић........................................39
Дања Ђокић........................................................41
Драгица Ждралић..............................................43
Ненад Живковић................................................45
Анђелко Заблаћански........................................47
Бранка Зенг.........................................................49
Милица Благојевић-Јанковић...........................51
Гордана Лакић....................................................57
Далиборка Пешут Мандић................................60
Невен Милаковић..............................................62
Виолета Милићевић..........................................64
Јована Милованчевић........................................66
Надежда Михајловић.........................................69
Радован Недовић................................................71
Биљана Били Пантелић ....................................74
Светлана Цеца Полак........................................80
Раде Радека.........................................................83
Јасмина Поповић...............................................85
Васа Радовановић..............................................87
Цветана Самарџић.............................................89
Лепа Симић........................................................91
Јелена М. Ћирић................................................93
Саво Шкобић......................................................95

110