You are on page 1of 500

Издавач

Ро »Народни лист«
ООУ Р »Новинско-издавачка дјелатност«
Задар
За издавача
Проф. Дане Вученовић
Главни уредник
Проф. др. Јулијан Медини
Одговорни уредник
Мр. Марко Атлагић
Уредништво
Проф. др. Јулијан Медини, мр. Миленко Пекић и проф. др. Иво Петрициоли
Редакцијски одбор
Марко Атлагић, предсједник, Марко Иванишевић, Сава Јовановић, Јулијан Медини,
Милош Миљевић, Стипе Морић, Стијепо Обад, Миленко Пекић, Иво Петрициоли,
Милан Пртаин, Душан Старевић и Србољуб Зорица
Рецензенти
Проф. др. Гојко Јаковчев
Мр. Дамир Магаш
Генерал Владимир Маричић
Проф. др. Стијепо Обад
Мр. Миленко Пекић
Проф. др. Иво Петрициоли
Сажетке превела на енглески језик
Светлана Рогановић
Лектор
Доц. др. Јосип Лисац

YU ИСБН 86-7377-013-0

БЕНКОВАЧКИ КРАЈ
КРОЗ ВЈЕКОВЕ
ЗБОРНИК2

РАДОВИ С НАУЧНОГ СКУПА

БЕН К О ВА ЧК И КРАЈ КРОЗ ВЈЕКОВЕ
БЕНКОВАЦ, 22 - 24. АПРИЛА 1983.

Бенковац, 1988.

Umjesto predgovora
Pojavom Zbornika 1 posa o па objavi materijala s naučnog skupa »Benkovački
кгај kroz vjekove«, održanog o d 22. do 24. aprila 1983. godine u čast 40. godišnjice II
zasjedanja A VNOJ-a i ZA VNOH-a, nije stao - naprotiv, jo š je snažnije nastavljen. Prispjeli radovi su p o m n o pregledani i sv i k o ji su p o vo ljn o recenzirani štampaju se u o vo j
knjizi - Z bom ik u 2.
Jedan broj referata nije bio predan Uredništvu na vrijeme. Pridodaju li se ovim
zakašnjelim, ali valjanim napisim a o benkovačkom кгаји i oni radovi koji su pročitani
na tribini benkovačkog skupa k oje autori, izn a m a nepoznatih razloga, nisu stigli uobličiti za tisak, onda znam o i o m ogućem narednom poduhvatu - objavi i trećeg Z bom ika.
N em inovno j e zahvaliti se ljudim a i institucijama koji to zaslužiše, a u prvom redu Republičkoj zajednici za znanstveni rad SR Hrvatske bez čijeg sufinciranja ovaj
Zbornik 2 ne bi bio u Vašim гиката.
I u naredno sm o ubijedeni: s pojavom ovog tom a jo š će se snažnije intenzivirati
izučavanje svekolike zbilje Ijudi k o ji nastavljaju sjevem odalm atinski region zvan benkovački kraj. Uostalom, to je bila i nakana organizatora.
Budu li ova nastojanja pratila i čitatelji - u prvo m redu žitelji benkovačke komune - neće se trebati brinuti o sudbini narednih zbom ika, koji bi trebalil rasvijetliti i ostale nepoznanice o benkovačkom кгаји.
Uredništvo

5

LUCIJAN KOS

RAZVOJ PROMETNIH VEZA BENKOVAČKOG KRAJA

Sažetak
N ašom obalom išle su rimske ceste i ргет а unutrašnjosti. Venecija za svog
dugog vladanja obraćala j e pažnju sam o na т оге, ali su j e sukobi s Turcima prisiljavali da i u zaleđu ućvršćuje svoju granicu u potpunom bespuću - u Ravnim
Kotarima i u Bukovici. N jenim padom , Austrija j e prva počela graditi ceste iz
Zadra ргет а Kninu i Obrovcu. Francuzi su iz svojih vojno-strateških razloga nastavili s gradnjom cesta. Povratkom Austrije u Dalmaciju pokrenuto j e i pitanje
gradnje željeznice iz Zadra i Splita ргет а Kninu i ostaloj unutrašnjosti. Gradnja
željezničke pruge preko Like ostvarena j e bila izm edu dva rata, a ргеко Bosne, te
relacija Z adar-K nin za naših dana. O d posebn e j e važnosti u ovoj mikroregiji
gradnja cestovnih saobraćajnica, o d kojih j e izgradeno 5 magistralnih, 21 regionalna i više lokalnih cesta, koje su iz osnova preobrazile i unaprijedile ovaj кгај.
Povećanjem robnog prom eta i proširenjem industrije, Bukovica i Ravni
K otari kao ekonom sko-prom etni faktor uključuju se sve više u sva privredna
područja naše zemlje.

U najstarijim vremenima zagorskim dijelom sjeverne Dalmacije išle su prve ilirske, liburnijske i rimske ceste, i to od stare Jadere (Zadra) na Nedinum (Nadin), Asseria (Podgrađe), Bumom (Ivoševci) preko Scardonae (Skradina) na Salonu (S olin Split). Prve solidnije ceste na Mediteranu, a tako i u našim krajevima izgrađene su bile
za dobra rimskog carstva i imale su u stvari 3 trake za konjanike, za zaprežna kola sa
spurilama - udubinama kotača i za pješake. Dok je glavna takva cesta išla paralelno s
obalom, ostale su išle od obale u pravcu unutrašnjosti; na zapad prema Senia (Senju) i
Tarsatica (Rijeci), na jug prema Saloni, dotle su ostale išle od obale prema unutrašnjosti Siscia (Sisku), a na istok prema Sirmiumu (Sremskoj Mitrovici) i Singidunumu
(Beogradu).
Venecija za gotovo 4 stoljetnog vladanja Dalmacijom slabo se je brinula za izgradnju cesta u ovim krajevima. Jedina mletačka cesta išla je od Zadra do Zemunika
(15 km), što je i razumljivo, jer je ona svu svoju snagu kao »kraljica Jadrana« (otud i
naziv za Jadran »Culfo di Venezia« - Mletački zaljev) obraćala k moru, pa su je i interesirali samo otoci i uski primorski, obalni pojas. U ovim krajevima to je bila prvobitno prva gorska kosa nad Zadrom, Biogradom i Šibenikom prema Ravnim Kotarima.
7

Njeni dalmatinski gradovi bili su joj most za obranu od turskih navala, a besuće zaleđa
kao prirodna brana joj je i odgovaralo da se turska vojska što teže probija do njenih
posjeda. Turci su 1527 g. prvi put osvojili Benkovac (Castrum Benkovich), ali Benkovac je već i tada bio stjecište puteva i glavni trgovački centar ovog kraja. Granična linija između Venecije i Turske pomicala se je u pravcu Ravnih Kotara i Bukovice, a ovisila je o jačini i uspjehu osvajačkih pothvata zaraćenih strana (linea Nani, 1669; 1. Grimani, 1699; M ocenigo, 1727, tako da je to područje bilo stalno pod udarom jednog ili
drugog osvajača.' »Signoria« držala se je krilatice »Što su putevi gori, nemili su gosti
rjeđi«, tako da namjerno nije htjela graditi komunikacije sa svojim susjedima preko
Velebita i Dinare.
Početkom 19. stolj. stanje cestovnih saobraćajnica bilo je tako slabo da ih tadašnja štampa ovako opisuje: »Po svemu k o p n u ,... ne mogaše se putovati nego zlim putem vazda mučno, često trudno, a katkad i pogibeljno ...«J Poznati mletački putopisac i
prirodnjak Alberto Fortis u svom poznatom djelu Viaggio in Dalmazia, koji je bio više
puta u Dalmaciji opisuje, između ostalog, i Bukovicu i Ravne Kotare, te ističe da je to
kraj »bez puteva - senza le strade «.3 Naš zemljak Ivan Lovrić iz Sinja u djelu Bilješke
0 putu p o D alm aciji opata A. Fortisa i živo t Stanislava Sočivice4 ispravlja Fortisa u nekim opisima života i običaja Morlaka, ali se oba pisca slažu u tome da su Bukovica i
Ravni Kotari u ekonomsko-prometnom i kulturno-prosvjetnom pogledu vrlo zaostala
područja. Cestovnim saobraćajnicama od Zadra ргеко Benkovca do Knina, te od Zadra ргеко Zemunika, Smilčića i Karina do Obrovca kretale su se još od 1897. g. konjska i volovska zaprežna kola prevozeći raznu robu, a putnici i pošta prevozili su se poštanskim kočijama. Na relacijama Zadar - Obrovac i Zadar - Knin vršio se je tada redoviti promet diližansama, a istom 1912. g. krenuo je i prvi automobil iz Zadra za Knin
1 obr. 4 puta tjedno u oba pravca zaustavljajući se u Babindubu, Zemuniku, Škabrnji,
Nadinu, Benkovcu, Lišanima, Đevrskama, Kistanju, Radučiću i Staroj Straži. Nakon
povratka Austrije u Dalmaciju, ova je 1832. g. pristupila izgradnji carske ceste Zemunik - Smilčić - Karin - Obrovac i dalje do ličke granice (Prezid) prema Gračacu i Gospiću (Ova je cesta završena istom 1913. g.). Benkovac kao istaknuti ekonomsko-saobraćajni punkt dobiva 1846. g. c. kr. preturu (sud), a 1868. g., ukidanjem dotadašnjih okružja, već je i sjedište kotara.
Osvojenjem Dalmacije od strane Austrije nakon pada Mletačke Republike 1797.
g. odmah se je i pristupilo izgradnji cesta; na ovom području od Zrmanje do Knina i
do Radučića, kao i od Zemunika preko Benkovca i Ostrovice do Knina. Dolaskom
Francuza u Dalmaciju Požunskim mirom 1806/14. g., pošto oni nisu imali dovoljno
svog brodovlja za pomorski saobraćaj, a i plovidba je bila nesigurna zbog prisustva na
Jadranu Rusa, Engleza i gusara, to je glavni zapovjednik francuske vojske u Dalmaciji
general August Marmont u suradnji sa generalnim providurom Vincenzom Dandolom
- predstavnikom civilne vlasti, pokrenuo pitanje izgradnje cesta mobilizirajući široke
narodne mase, isključivo iz vojno-strateških, a ne ekonomsko-prometnih razloga. I zaista pristupilo se je ne samo izgradnji cesta koje će spajati Zadar - glavni grad Dalmacije preko Benkovca i Knina sa Dubrovnikom, poznate kao mediteranske i primorske
ceste, već je izgradeno i više kolnih putova na kraćim relacijama »sridikopni, primorski i prieci..., gdi mogu dojti na konak ljudi i životinje ...«,5 - od Zadra do Knina, od Šibenika do Skradina i dr.
1 »... povlačenje granica... nije bilo čvrsto, pa su i dalje izbijali sporovi,...« (iz rada Traljić,
S. M., Tursko-mletačke granice u Dalmaciji u XVI i XVII stoljeću, Radovi IJAZU, Zadar, 20,
1973. str. 447-458 sa pril.).
1 Kraljski Dalmatin, Zadar, 1808, br. 31, str. 241.
1 Alberto Fortis (1741-1803), Viaggio in Dalmazia, Venezia, 1774. god., 2 svez.
4 Ovo je djelo objavljeno 1776. godine,
’ H.A.Z., stampe num. 570.

8

U cilju da se ovaj zaostali kraj i prometno poveže ne samo kopnenim saobraćajnicama, ve<5 i pomorskim putem, to je Senjsko parobrodarsko društvo 1885, g. uspostavilo redovitu parobrodarsku prugu Rijeka - Senj - Obrovac za izvoz poljoprivrednih
proizvoda iz Bukovice i Ravnih Kotara, te za uvoz ostalih, industrijskih proizvoda u to
područje, a posebno soli jer je Obrovac, pored toga što je bio i izvozna luka za drvo,
bio već tada poznato stovarište soli za Liku i Bosnu.*
S obzirom da je Dalmacija prirodni izlaz bogatog zaleda, to je tadašnja vlast započela gradnjom željezničke pruge Split - Siverić (1874. g.) s ogrankom do Šibenika, te
sa produženjem i do Knina (1883. g.). Razlog tome je bio što je Austrija podizala Trst,
a Mađarska Rijeku na štetu naših luka. A i stara Jugoslavija je favorizirala Galac i Solun umjesto da se je okrenula svojoj obali. U međusobnim borbama za saobraćajne
pravce, lička željeznička pruga bila je dovršena nakon pola stoljeća od početka gradnje, tj. 1926. godine. Istina, sredinom prošlog stoljeća počelo se je razmišljati da se naši
dalmatinski gradovi, a posebno Zadar i Split, povežu željeznicom sa svojim zaleđem.
Tako je, pored niza stranih i naših stručnjaka i političara, Zadranin F. Borelli 1856. g. u
svom djelu Bilješke s koristi i važnosti Dunavsko-jadranske željeznice... pledirao za izgradnju »drugog ušća Dunava« na Jadranu. I zaista, 1862. g. Trgovačke komore u Zadru i Splitu predložile su gradnju željezničke pruge Osijek - Zadar preko turske Bosne
ili preko madarske Like na Karlovac i dalje s povezivanjem na tada upravo otvorenu
prugu Zidani Most - Zagreb - Sisak, kao i s naknadno izgrađenim prugama Zagreb Karlovac (1865. g.), te Karlovac - Rijeka (1873. g.). Bio je čak 1909. g. izraden i projekt
za gradnju željezničke pruge Zadar - Zemunik - Benkovac - Đevrske - Pađene, ali izbijanjem svjetskog rata 1914. g. ta je gradnja bila odgođena. I u bivšoj Jugoslaviji bilo
je više projekata ove željezničke veze (Zadar - Benkovac - Pađene, Zadar - Benkovac
- Knin, Biograd - Benkovac - Padene i dr.7
Sve veća zakrčenost naših luka s razmjerno vrlo malim kapacitetima, a posebno
tadašnjih naših glavnih uvozno-izvoznih luka Sušaka i Splita uz otuđeni Zadar pristupilo se je 1936. g. gradnji druge, nove unske pruge, ali je i ova dovršena istom za naših
dana, ljeti 1951. godine.
Poslijeratna izgradnja željezničke pruge Zadar - Benkovac - Knin (95 km), koja
se je počela graditi 1953. g. a dovršena je bila 1968. g., donijela je preporod i u potpunosti preobrazila cijelo područje i Bukovice i Ravnih Kotara. Ta pruga, iako prolazi
kroz pasivne krajeve, ostvarila je revolucionami preobražaj podmčja kojim prolazi povezujući neposredno 3 općinska centra Zadar, Benkovac i Knin, a posredno i Obrovac,
Biograd, Drniš i Šibenik, a preko njih i ostala podmčja naše zemlje. Iako propusna
moć ove pm ge iznosi 16 putničkih i 12 teretnih vlakova s oko 689.000 bruto tona putničkih vlakova i 2,190.000 bmto tona teretnih vlakova, to je ona, istina, u putničkom
saobraćaju relativno dobro iskorištena, dok u robnom prometu znatno zaostaje, što je i
čini nerentabilnom (1970. g. veličina robnog prometa iznosila je samo 5 teretnih vlakova s 518.000 bm to tona; 1980. g. samo 4 teretna vlaka sa 309.000 bm to tona). Razlog
tome je, što luka Zadar - njena industrijsko teretna luka Gaženica nije dostigla odgovarajuće kapacitete u prometu robe, koji bi pospješili prijevozničku djelatnost pruge, a
i željeznički čvor Knin po svojim tehničko-eksploatacionim elementima premašuje sadašnje potrebe prometa robe i putnika (1970. g. promet robe u ovom čvoru iznosio je
2500 t, a 1980. g. samo 1645 t, dok su njegovi kapaciteti za preko 5000 t robe.) Kako
ova željeznička pmga prolazi Ravnim Kotarima i Bukovicom - njihovim najnaseljeni*
Traljić, S. M., Izvoz drva preko Obrovca krajem XVI stolj. (Radovi CJAZU, Zadar, 21,
1974, str. 261-269).
1
Jelinović dr Z., Borba za jadranske pruge i njeni ekonomski ciljevi, Zagreb, 1957 (izd. JAZU, Zagreb);
L. K., Borba za željezničku prugu Knin-Zadar u prošlosti (Glas Zadra, br. 95/1953, str. 3).
9

jim dijelom, to je ona za stanovništvo od životnog značenja, pa bi trebalo što više aktivirati i kompenzirati nastali manjak, ispravljanjem krivina pojačati još više njenu propusnu moć, cestovno povezati sva naselja koja gravitiraju ovoj pruzi, te povećati dopremu i otpremu robe ргеко teretne luke Zadar, a time i ove pruge. S teretnom lukom
Gaženica u Zadru ova željeznička pruga zauzima i zauzimat će sve veću ulogu ne samo
u privredi ove regije, već i u općem jugoslovenskom saobraćajno-privrednom sistemu.
Prednosti su ove pruge, kakva je ona sada, što je njena komercijalna brzina vlakova veća u odnosima na Rijeku za 1/3, na Kopar za 1,5 puta, a na Pulu i Split za 2 puta.
Stara Jugoslavija nije obraćala naročitu pažnju izgradnji cesta u neposrednom
zaledu obalnog pojasa jer je, istina, imala razvijen pomorski obalni i lokalni putnički i
robni saobraćaj između glavnih centara i ostalih većih i manjih naselja na obali i otocima. Pored toga, ovdje je i Zadar - silom otrgnut od svog prirodnog zaleđa - Bukovice,
Ravnih Kotara i ostalog dijela unutrašnjosti, tako da se osim Šibenika - glavnog centra
primorskog dijela, i Knina - glavnog centra zagorskog dijela sjeverne Dalmacije, njena
manja trgovišta Benkovac, Biograd, D m iš i Preko nisu mogla znatnije ekonomski-prometno razvijati. To je bio glavni razlog da su i Bukovica i Ravni Kotari ostali i dalje u
teškoj prometno-ekonomskoj izolaciji.
Istom poslije dmgog svjetskog rata, ovom najzaostalijem dijelu SR Hrvatske iz
sredstava za nerazvijene krajeve data je mogućnost da se i ekonomski i prometno i kulturno uzdigne i unaprijedi. Kako je nerazvijena saobraćajna mreža limitirajući faktor
ekonomskog razvoja svake regije i subregije, to se je odmah uz rješavanje izgradnje vodoopskrbe i elektrike, pristupilo i izgradnji cestovnih prometnica, uključujući i izgradnju željezničke pruge Zadar - Benkovac - Knin.
Od naročite je važnosti da 2 magistralne ceste 8 presijecaju Bukovicu i Ravne Kotare, i to ceste
- br. 2, M ASLENICA - OBROVAC - ŽEGAR - ERVENIK - Knin’ .
.60 km
- br. 29, POSEDARJE - ZELENI HRAST - BENKOVAC - D R N IŠ 10 . . .
56
Osim ovih dviju magistralnih cesta, periferno obuhvaćaju Bukovicu i Ravne Kotare još 3 takve ceste, i to cesta
- br. 13/11, OBROVAC - KARIN - Zadar, kao dio magistralne ceste na relaciji
Karlovac - Plitvice - T. Korenica - Udbina
- Gračac - OBROVAC - KARIN - Z a d a r ................................................................... 44
- br. 2, MASLENICA - Zadar ............................................................................. 30
- br. 11/2, Knin - Š ib e n ik ................................................. .......................................... 52
Ukupno:

242 km

Za razvoj ekonomike ovog zaostalog područja od ne manje važnosti su i regionalne ceste," koje ne samo presijecaju Bukovicu i Ravne Kotare (pod A), već idu i periferno tim područjem i povezuju ga s ostalom cestovnom mrežom (pod B). Regionalne
ceste ovog podmčja su:

* Magistralna cesta je javna cesta koja povezuje važnija privredna područja, čije su prometne trake široke po 3,5 m, što ovisi o konfiguraciji terena, gustoći i strukturi prometa, ali ne uže
od 3 m. Polumjeri zavoja, usponi i padovi i dr. takve ceste moraju omogućavati siguran promet za
veće brzine, ne manje od 60 km/h. Izgradnja i održavanje ovih cesta financira se iz sredstava Republičkog SIZ-а za ceste.
* 2/2/II Odluke o utvrđivanju magistralnih cesta (Sl. I. SFRJ, br. 44/78, 5 i 13/80).
10 Cesta br. 29/12/1 ide dijelom »plave« magistrale, i to na relaciji Kraljevica - most kopno - Krk - Omišalj - Krk - Baška - trajektom - Lopar - Rab - Mišnjak - trajektom Stara NovaIja, zatim Pag - Ražanac - POSEDARJE - ZELENI HRAST - BENKOVAC - Drniš - Muć Klis - Blato/C - Šestanovac - Zagvozd - Vrgorac - Prolog - Kula Norinska - Metković (206,0
km). - Odluka o utvrđivanju magistralnih cesta... (vidi bilj. 9).
10

А)

Broj

330
331
335
336
338
339
340
341
342
343
344
345
346
351

2913 Nin-Briševo-MURVICA-DONJI ZEMUNIK......................... 23 km
2914 BABIN DUB-GALOVAC-KAKMA................... .. .................20 km
2920 GORNJIZEMUNIK-DONJE
BIUANE-BENKOVAC-Bribirske Mostine-Skradin-Gulin . 66 km
2921 ZELENI HRAST-ISLAM LATINSKI-SMILČIĆ-DONJE
B IU A N E .................................................................................... 13 km
2923 KARIN-BENKOVAC-BIOGRAD (traj. pr.)............................ 31 km
2924 SOPOT-MIRANJE-VRANA-PAKOŠTANE......................... 16 km
2925 BENKOVAC-BJELINA-MACURE-KISTANJE................... 33 km
2926 BUKOVIĆ-MEDVIĐA-KAŠTEL ŽEGARSKI...................... 32 km
2927 OBROVAC (Njivice)-MEDVIĐA-PARČIĆI-do c. 2925
(BENKOVAC)........................................................................... 27 km
2928 MACURE-ERVENIK ...............................................................13 km
2930 Otrić(želj. stan.)-Pribudić-Čupkovića most-STARA
STRAŽA-KISTANJE-ĐEVERSKE-Bribirske
Mostine-Mala Čista-Tijesno-Murter......................................92 km
2931 IVOŠEVCI-Oklaj-Dmiš............................................................24 km
2932 MIRANJE-STANKOVCI-do c. 2930 (O trić-...)...................... 24 km
2940 ĐEVRSKE-Roški slap-D m iš-M uć-K lis..................................85 km
Ukupno:

499 km

B)
320
327
328
329
332
337
347

2820
2910
2911
2912
2915

Udbina-Gomja Ploča-Lovinac-Mali Alan-OBROVAC . . . . 62 km
Ražanac-POUICA-Zadar........................................................ 26 km
POLJICA-Vrsi-Nin-...br. 2913 ( N i n ) .......................................18 km
Vir-Privlaka-Nin-Zadar...........................................................31 km
BIOGRAD-trajekt-Tkon-Pašman-Ugljen-Muline-trajekt
Zadar - do magistr. c. 2 / 2 / I I .................................................... 49 km
2922 Posedarje-Novigrad-DUBRAJA............................................... 18 km
2933 C. 2930 (Otrić - ...)-Zaton-do magistr. c. 2 ..............................18km
Ukupno:

222 krn

Sveukupno:

963 km

Pored magistralnih i regionalnih cesta, koje »protiču« Bukovicom i Ravnim Kotarima, za malu privredu od važnosti su i lokalne ceste od kojih su važnije:
- Islam Grčki-Donji K ašić-Sm ilčić-K orlat-K ula Atlagić-Benkovac,
- Šopot-M iranje-Pristeg-Stankovci-Velim ,
- Benkovac-Lisičić-Rodaljice-Bjelina-M odrino Selo,
- Obrovac-Zelengrad-Brgud-M edviđa-Parčić-M odrino Selo-K olašac-K istanje,
- Ervenik-Biovičino Selo-Kolašac,
- Ervenik - Mokro Polje -Pađene,
- Palvano-Radljevac-Zagrović,
- Buković-Popovići-Bmška,
- Brgud-Dobrovoljci-Đevrske,
- Kakma-Tinj-T. Lišane,
- Stankovci-Banjevci, i dr.
11
Regionalna cesta je javna cesta koja povezuje privredna područja republike, čije su prometne trake dovoljno široke, tako da omogućavaju siguran promet za brzine do 60 km/h.
Izgradnja i održavanje ovih cesta financira se iz sredstava Regionalnog SIZ-а za ceste u
Splitu.
Odluka o utvrđivanju regionalnih cesta (Nar. nov. SRH, br. 35/79).
11

Ove nove saobraćajnice treba da povežu i skrate udaljenosti Bukovice i Ravnih
Kotara od osnovnih magistralnih pravaca i da približe ovu mikroregiju privredno razvijenijim priobalnim i unutrašnjim regionima. Cestovna veza K arin-Benkovac-Biograd, veza Karinskog i Novigradskog mora s Pašmanskim i Zadarskim kanalom je od
naročitog turističkog značenja uz razvoj poljoprivrede u polačkom i vranskom bazenu.
Ovom cestom, biogradska rivijera povezana je ргеко željezničke stanice Benkovac s
općom željezničkom mrežom Jugoslavije, čime je na udaljenosti od 15,5 km olakšan
putnički promet i transport robe u ovom njenom neposrednom prirodnom zaleđu.
Činjenica je, da je, prema broju ukrštenih pravaca, Benkovac značajno cestovno
čvorište u Dalmaciji (Knin željezničko), jer se u njemu uz ostale ukrštavaju asfaltne
ceste
- Biograd - BENKOVAC - Obrovac-Gračac,
- Zadar-BEN K O V A C -K nin
- BENK OVAC-M iranje-Stankovci-Zaton.
Uključi li se cestovna mreža Bukovice i Ravnih Kotara u šira područja ne samo
općina Benkovac, Knin i Obrovac (za Bukovicu), te općina Benkovac, Biograd, Šibenik i Zadar (za Ravne Kotare) s područjem susjedne općine Drniš, vidljivo je da ukupna cestovna mreža dostiže blizu 2250 km dužine na preko 5000 km 2 površine. Cestovna
mreža ovog šireg područja 7 općina je: (stanje sa 1. х 1980. g .):12
C e s t e ( u km)
Općine

REGIONALNE

MAGISTRALNE
Suvre- Ostale
mene

Uk.

SuvreOstale
mene

LOKALNE

Uk.

Suvremene

Ostale

Ukupno
Uk.

Suvremene

Ostale

Uk.

3,0")

10,0

13,0

85,0

59,0

144,0

14,0

144,0

158,0

102,0

213,0

315,0

BI0GRAD

23,6

-

23,6

39,0

3,0

42,0

8,5

-

8,5

71,1

3,0

74,1

DRNIŠ

20,0

-

20,0

72,0

37,0

109,0

21,7

166,3

188,0

113,7

203,3

317,0

BENKOVAC

KNIN

72,0

47,0

119,0

55,5

18,5

74,0

46,5

64,0

110,5

174,0

129,5

303,5

OBROVAC

49,0

32,0

81,0

-

49,5

39,5

2,5

66,5

69,0

51,5

138,0

189,5

ŠIBENIK

95,2

-

95,2

79,8

67,7

147,5

77,7

123,1

200,8

252,7

190,8

443,5

ZADAR

77,3

6,0

83,3

1193

132,0

25Џ

117,5

152,4

269,9

290,4

604,5

Ukupno:

314,1
1079,1

1168,0 2247,1

Bukovica i Ravni Kotari u poslijeratnom razdoblju doživjeli su promjene koje su
rezultati ubrzane industrijalizacije zemlje. Ali unatoč tome, ovom kraju - pretežno Bukovici za njen ekonomski razvitak, bila je potrebna pomoć šire društvene zajednice. Između ostalog, na prvom mjestu dolazi njena što bolja saobraćajna povezanost općinskim sjedištima (s Benkovcem, s Obrovcem i s Kninom), te s obalnim gradovima Zadrom i Šibenikom. Činjenica je da su saobraćajnice bile limitirajući faktor razvoja
ovog kraja. Razmjerno velika udaljenost od ovih centara, dosadašnje slabe saobraćajne veze, mali stupanj urbanizacije, izrazitija deagrarizacija bile su uzrokom ekonomskog zaostajanja ovog kraja. Međutim, nova bukovačka cestovna magistrala koja ide
od Masleničkog mosta - stjecišta s pravca Rijeke i Zadra na Obrovac - Žegar - Ervenik za Knin i dalje u dužini od 60 km uz ostale 4 magistralne, 21 regionalne i više lokal11 Вгојепје prometa na cestama SR Hrvatske, 1 dio, Zagreb, 1980, str. 620-624.
13
Tokom 1980. god. izvršena je prekategorizacija cesta i na ovom području, tako da je regi-

onalna cesta br. 2921 postala magistralna cesta - 29 (vidi i bilj. 9 i 11).
12

nih cesta iz osnova će preobraziti ovaj kraj; ova cestovna mreža otvorila je i otvorit će
nove prostore ovoj najnerazvijenijoj regiji u SR Hrvatskoj. Benkovac uslijed svog povoljnog smještaja postao je najvažnije prometno čvorište prema Obrovcu, Zadru, Kninu i Biogradu. Druga je po važnosti magistralna cesta, koja ide od Posedarja preko Zelenog Hrasta i Benkovca za Drniš i dalje, ne samo da je nastavak tzv. »plave« magistrale i skreće ovdje ka zaleđu u pravcu Muća i Klisa do Metkovića, već je ona u stvari
za Bukovicu i Ravne Kotare »cesta života«, jer odterećuje teškim vozilima u ljetnoj sezoni Jadransku turističku cestu na ovom potezu. Ova cesta ide ravničarskim terenom
od sela Zeleni Hrast i Islama Grčkog preko isto tako ravničarskog Smilčića, Benkovca,
Stankovaca i Vrane do sela Zatona pred Šibenikom na Jadranskoj magistrali. Kao usporedni krak ove Jadranske magistrale prihvatit će ne samo dio njenog prometa, već će
i pospješiti bolju dopremu poljoprivrednih proizvoda na tržište, jer se uz nju nalaze
PD »Zadar« i »Vrana«. Ova cesta skraćuje putovanje od Benkovca do Šibenika za 30
km. Cijelo područje Stankovaca, Zatona i Šibenika je ovom cestom najkraćim putem
povezano preko Benkovca s Likom. - Treća magistralna cesta Obrovac - Karin - Zadar, također je od posebne ekonomsko-prometne važnosti za Bukovicu i Ravne Kotare, jer ne samo da skraćuje put prema Zadru, već i otvara nerazvijenu općinu Benkovac u pravcu Obrovca i dalje prema Rijeci. Ova cesta apsorbirat će promet robe iz
pravca Zagreba za Zadar i obr., jer sadašnji pravac te robe preko Masliničkog mosta
predstavlja »usko grlo«. Bitna je značajka ove ceste, što ona povezuje ličke i dalmatinske komune, povećava stočnu proizvodnju olakšanjem dopreme stoke na zainteresirana tržišta, aktivirat će i odredene turističke prednosti Like - Cerovačke pećine, kanjon
Zrmanje, nacionalni park Paklenicu i dr.
S obzirom da se Jadranskom turističkom cestom, pored tranzitnog prometa, vrši
i loco-promet, to je u projektu i gradnja obilaznice u dužini od 12 km koja bi se odvojila od Jadranske magistrale kod sela Musapstana, pa bi preko Ploča sjeverno zaobišla
Bibinje i Sukošan - u tom primorskom dijelu Ravnih Kotara i spojila bi se sa jadranskom magistralom negdje u početku Tustice. U drugoj fazi ova zaobilazna cesta produžila bi se do iza Biograda, čime bi lokalitet Tustica - Krmčina - Biograd (Kosa) bio rezerviran za turističku i stambenu izgradnju.
Već je studija o prostomom razvoju »Projekt gomji Jadran« iz 1971/72 god .14
utvrdila osnovne elemente ekonomskog modela i ovog područja. Bukovica i Ravni Kotari kao zagorski dijelovi sjevem e Dalmacije, omeđeni rijekom Zrmanjom na sjeveru,
rijekom Krkom na istoku, obalom na jugu, Novigradskim i Karinskim morem na zapadu podrobnije se mogu odrediti s morfološkog, klimatskog, hidrografskog, kulturološkog i penjažnog aspekta sa znatnim zahvatom i u ekonomsko-prometnu sfem , koja je
do sada bila za njih još nedefinirano područje. N a njegovom užem dijelu postoje kao
ključni parametri - cestovni i željeznički saobraćaj, a na njegovom širem dijelu i zračni
i pomorski saobraćaj. Sve to treba da se uklopi u jedinstveni sistem kako bi se postigli
osnovni ciljevi
- povezivanja ovog podm čja s obalnim pojasom regije,
- iskorištavanja svih prometnih čvorišta šireg podmčja,
- povezivanja određenih gravitacionih podm čja i njihovih centara radi što većeg
aktiviranja ekonomsko-prometnog razvoja ovog kraja.
Realiziranjem ovih ciljeva, povećanjem robnog prometa luke Zadar i željezničkog čvora Knin uz uvodenje novih i proširenje postojećih odgovarajućih industrija u
Benkovcu, Kistanjima i Obrovcu, mikroregija Bukovice i Ravnih Kotara postat će ravnopravni ekonomsko-prometni partner ne samo na podmčju šire regije Zadra, Knina i
Šibenika, te Biograda i Dmiša, već i na ostalom podmčju cijele Jugoslavije.
14 Koordinacioni regionalni prostomi plan »Gomji Jadran«, Rijeka, 1972, str. 124 sa pril.

13

Literatura:

A n d rović, I., Po Ravnim Kotarima ikršnojBukovici, Zadar, 1909, str. 265,
A la č e v ić , ing. J., Cradnja željeznica, Zagreb, 1950,
G orn ičić B udovački }., Razvitak željeznica u Hrvatskoj do 1918. god., Zagreb, 1952,
Beroš Dr. J., Zadar i Split u središtu gradnje cesta na prelazu u 19. stoljeće (Zadarska геvija, br. 5/63, str. 401-406; br. 6/63, str. 529-533), Program privrednog razvoja Dalmacije
1964-1970, Saobraćaj III, Split, 11/1964 (izd. Privredne komore kotara, Spht),
(Grupa aut.), Koncepcija i program razvoja Bukovice, Zagreb, X I /1972, str. 268 sa tab.
(izd. Republ. zavoda za planiranje, Zagreb),
Geografija SR Hrvatske, Knj. 6, Zagreb, 1974, str. 96-116 (Zadarska regija),
(Grupa aut.), Koncepcija i program razvoja Bukovice, Regionalni prostomi plan općina
Benkovac - Knin - Obrovac, Zagreb, 1975, str. 61 sa pril. (izd. Urbanistički institut SR Hrvatske,
Zagreb),
Brojenje prometa na cestama SR Hrvatske, 1 dio, Zagreb, 1980 (izd. Inst. prc metnih znanosti, Zagreb).

S u m m ary
TRAFFIC C O N N E C T IO N S IN THE R E G IO N OF B E N K O V A C A N D THEIR
D E V E L O PM E N T
Num erous Rom an roads spread n o t only along оиг coast, but towards the hinterlan d as well. During its long reign Venice was taking саге o f the coast only, but
frequent conflicts with Turks forced it to tum to the hinterland and fortify its borders
in the deserted regions o f R avni K otari and Bukovica. A fter the fall o f Venice, Austria
to o k over and started building roads from Zadar to Knin and Obrovac. The French as
well h ad g o o d m ilitary and strategic reasons for continuing the road construction. A s
soon as the Austrians cam e back to Dalmatia, th ey brought up the question o f possible
railroads from Zadar an d S plit to Knin andother hinterland towns. During the perio d
betw een the tw o world wars they m anaged to bu ild railroads through Lika, while those
connecting Zadar and Knin an d the one through Bosnia were built in the p o st-w a rp e riod. Num erous traffic arteries including 5 main roads, 21 regional roads and several
local roads were extrem ely significant since th ey greatly h elped im prove the whole
агеа.
В у increasing the tu m o ver and industrial capacities, Bukovica and Ravni K otari
are becom ing an im portant econom ic and trafflc factor o f the whole Yugoslavia.

14

MILENKO TEŠIĆ

VOJNOGEOGRAFSKA OBELEŽJA SEVERNE DALMACIJE S
POSEBNIM OSVRTOM NA BENKOVAČKI KRAJ

Sažetak
A utor raspravlja o glavnim geografskim obilježjim a sjevernodalmatinskog
prostora i o njihovom uticaju na vojne aktivnosti za vrijeme rata. On objašnjava
sm isao vojne geografije kao ogranka vojne nauke uopšte (taktike, operatike i
strategije), prim jenjujući većinu geografskih principa na razne ratne aktivnosti
na sjevernodalmatinskom području.
U vojnogeografskom smislu, cijela je sjevem a Dalmacija podijeljena na
Ravne kotare, obalu sa ostrvima, Bukovicu i doline dvaju velikih dalmatinskih
rijeka - Zrmanje i Krke. Svako navedeno podru čje j e obradeno sa vojnogeografskog stanovišta.
Iako j e p o d m čje Ravnih kotara imalo dobre m ogućnosti za eventualna slijetanja, ono samo nije zadovoljavalo potrebe, te j e bila neophodna podrška s
mora. M edutim , obala, a naročito ostrva, predstavljala su veliku prepreku pristajanju ratnih brodova. N eprijatelj j e m orao p rv o slom iti o tp o r na ostrvima i tek
onda na obali. To nije bilo nim alo lako, poseb n o imajući u vidu brojnost ostrva,
teškoće u plovidbi, mine itd.
Bukovica je planinski, izrazito krševit kraj, što naravno predstavlja značajnu predn ost za svakog branioca. U prošlom ratu partizani su uspješno odolijevali Italijanima, Nijemcima i četnicima, velikim dijelom zb o g tog prirodnog preimućstva.
Pored toga, doline Zrm anje i К гке su predstavljale ogrom ne prepreke napadačkim odredima na sjevem odalm atinskom prostom . K ro z dolinu Zrmanje je
vodio dobar put, dok j e dolina K rke bila potp u n o neprohodna.
G lavni pravci djelovanja u čitavom području im ali su sm jer o d mora prema Kninu, naročito k ad se radilo o napadim a s mora. Postojale su, medutim, i
d m g e m ogućnosti prodiranja koje su takode obradene u ovom radu.

15

U vod
Potrebno je na početku definisati šta se želi ostvariti postavljenom temom, odnosno objasniti značenje pojedinih segmenata teme - pojam vojnogeografskog obeležavanja, severna Dalmacija i benkovački kraj kao regije. Time bi trebao biti predstavljen predmet istraživanja u ovom radu i ciljevi koji se postavijaju na samom početku
obrade.
Geografsko izučavanje ima svoje različite aspekte, saglasno sistemu geografskih
nauka, odnosno geografiju kao kompleksu naučnih grana i disciplina, koje sve skupa
imaju jedinstveno usmerenje ka celovitom analitičko-sintetičkom predstavljanju ograničenog geografskog prostora na kojem žive ili bi mogli da žive ljudi, upravo radi društvenih interesa. Jedan od temeljnih interesa svake društvene zajednice je odbrana
zemlje u celini, a posebno regije koja je predmet izučavanja, u ovom slučaju severnodalmatinske odnosno benkovačke regije. Polazeći od geografskog prostora u svoj njegovoj složenosti (morfološka, hidrografska, meteorološka, biološka, demografska i
ekonomska obeležja) ratna veština proučava mogućnosti odbrane geografskog prostora. To se može vršiti na taktičkom (upotreba manjih snaga, njihov raspored, postupci,
. naoružanje), operativnom (snage odbrane u sklopu značajnijih pravaca dejstava, angažovanje različitih vidova i rodova oružanih snaga, ostvarivanje krupnijih ciljeva) i strategijskom nivou (uklapanje rejona odbrane u strategijski front, ostvarivanje ciljeva od
opšteg značaja i sl.). Vojna geografija je integralni deo ratne veštine, prema tome, taktike, operatike i strategije, a bavi se proučavanjem geografske sredine kao osnove za izvodenje borbenih dejstava bilo u odbrani ili napadu.
Kao što su geografska izučavanja određenog prostora složena, tako je i vojnogeografsko izučavanje složeno. Ono je pre svega fizičkogeografsko, ali može biti hidrografsko, klimatsko, ekonomsko, demografsko i sl., zavisno od zahteva odbrane, tj. od
značaja pojedinih prirodnih fenomena za odbranu, u pripremnom periodu (mir) ili u
toku samih borbenih dejstava.
Bilo bi pretenciozno obrađivati u jednom referatu sve vojno-geografske aspekte
severne Dalmacije, posebno benkovačkog kraja. U konkretnom slučaju predmet obrade je fizičko-geografska sredina, pre svega njena geomorfološka sadržina, ali će biti
obuhvaćeni aspekti geografskog položaja radi sagledavanja geostrategijskih komponenti severne Dalmacije i posebno benkovačkog kraja.
Granice Severne Dalmacije su u geografsko-istorijskom smislu arbitrarne, a u
vojnogeografskom smislu još više. U administrativnom pogledu u severnu Dalmaciju
se ubrajaju opštine Zadar, Biograd, Pag, Benkovac i Obrovac, zatim Šibenik, Drniš i
Knin, s tim da prva grupa gravitira Zadru, a druga Šibeniku. Nije cilj ovog rada da se
diskutuje arbitrarnost geografsko-istorijskih meda. Vojnogeografsko razgraničenje je,
međutim, nužno raspraviti.
Severna Dalmacija kao vojišna prostorija
Da bi se definisao geografski prostor u vojnogeografskom smislu potrebno je
sagledati kardinalne pravce koje bi potencijalni agresor mogao koristiti da bi ugrozio
taj prostor. U načelu pravci su mogući sa svih strana, uključujući i pravac kojim se koriste vazdušno-padobranski desanti, tj. pravac »iz vazduha«. Od položaja kao i od fizionomije makroreljefa zavisi kojim pravcima će biti data prednost. A pravci su upravo
determinirajući činioci za definisanje nekog geografskog prostora, naravno i prostora
severne Dalmacije.
Najistaknutije crte u reljefu su Velebit i Dinara. Ta dva orogena su prirodno razgraničenje severne Dalmacije u odnosu na Liku i Bosansku Krajinu. Prema istoku gra16

2 - B EN KO V A C KI K R A J ... Z BO R N IK 2

Potencijalna desantna osnovica u sevemoj i srednjoj Dalmaciji (ograničena tačkicama), desantni mostobran (označen kosim
crtama), rejoni iskrcavanja desanta s mora (kockasto šrafirani) i pravci dejstava s mora ka ciljevima u zaledu

сх? ❖

17

nica je slabije definisana, ali je ipak reljefom jasno izražena. To je niz planina koje se
skoro meridijanski nižu od severa ka jugu, bez obzira na činjenicu da sve imaju dinarski pravac protezanja: Kozjak, Promina, Moseć, Trtar i Vilaja; taj niz se na obali završava rtom Ploča. Prema tome, morfološki bi se u severnu Dalmaciju moglo uvrstiti šibensko-rogozničko primorje, kao i polja koja se nižu u Zagori, sve do Kninskog polja.
Istočna granica je u vojnogeografskom smislu još izrazitije određena dolinom reke
Krke. Prema tome, pomenuti planinski niz sa brojnim kraškim poljima što se nižu od
mora sve do Dinare, zajedno s kanjonskom dolinom reke Krke čini prirodno razgraničenje između sjeverne i srednje Dalmacije. Taj granični pojas ima istaknuto vojno značenje jer predstavlja prelaz između relativno niskog, zaravnjenog i manevarskog područja na zapadu (sjeverna Dalmacija) i brdovitog, planinskog, bezvodnog, kraškog
područja na istoku (srednja Dalmacija).
Prema moru granico je još teže odrediti. Izvan obalnog mora koje obuhvata
unutrašnje vode (međuotočna akvatorija) i pojas teritorijalnog mora (12 milja širokog
teritorijalog mora od vanjskog ruba otoka) prostire se otvoreno more na kome prestaje
jurisdikcija obalske pomorske države. Zato je otvoreno more i u ovom slučaju prostor
preko kojeg bi agresor najpre mogao izraziti svoje namere u odnosu na severnu Dalmaciju odnosno Jugoslaviju. Kao što je prikazano na skici, preko mora su ucrtani kardinalni pravci potencijalnih dejstava kojima bi najpre mogla biti ugrožena bezbednost
severne Dalmacije.
Otočni nizovi ispred obale, zajedno s obalskim pojasom koji se proteže pored
obalske linije u dubini od desetak kilometara u vazdušnom rastojanju, predstavljaju
prelaznu zonu od mora ka kopnu, prag preko kojeg bi svaki agresorlcoji ima pretenzije
na severnu Dalmaciju, morao da prede.
Na zapadu je Kvarnerska grupa otoka koja se prirodno nastavlja na srednjedalmatinsku, a takode na Velebitsko primorje, odnosno planinski masiv Velebita. Agresija
na sjevemu Dalmaciju preko Kvarnerske grupe otoka, odnosno sa zapada, je takode
moguća, ali pod pretpostavkom da je agresor prethodno ovladao tom grapom otoka i
Velebitskim primorjem, kao i međuotočnim prolazima koje bi koristio pomorski desant.
Prostor sevem e Dalmacije je po površini ograničen da bi se na njemu iskrcavale
jače snage agresora pomorskim ili vazdušnim desantom, odnosno jednovremeno pomorskim i vazdušnim desantovanjem. Razumljivo je da bi agresor nastojao da proširi
prostor na kome bi raspoređivao svoje snage. To bi teško mogao prema sevem gde su
Velebit i Dinara. Ali, podm čje prema istoku koje obiluje velikim poljima i relativno niskim planinama, moglo bi lako biti aneks prostor za agresora koji bi imao radikalne
pretenzije u odnosu na integritet Jugoslavije kao oražane sile.
Razumne morfološke granice tog aneks prostora u okvirima srednje Dalmacije
bile bi na severa opet Dinara, a na istoku dolina reke Neretve.
Ako opet pođemo od logične pretpostavke da bi agresija najpre mogla da usledi
preko mora (pomorsko-vazdušni desant), onda se mora konstatovati da bi prilazi s mora splitskom primorju bili otežani preko srednjedalmatinskih otoka, koji kao krupniji
od severodalmatinskih, nude braniocu više mogućnosti za protivdesantnu odbranu.
Osim toga, neposredno uz obalu srednje Dalmacije niže se planinski venac koji počinje Vilajom, pa se nastavlja prema istoku odnosno jugoistoku planinama Opor, Kozjak, Mosor i Biokovo. Taj venac predstavlja snažnu protivdesantnu prirodnu prepreku.
Bilo bi ga teško savladati i sa brojno i tehnički daleko nadmoćnijim snagama potencijalnog agresora.
Prilazi s mora u severodalmatinskom delu obale su nesumnjivo povoljniji, pa bi
se moglo očekivati da bi desantne snage agresora sa te osnovice uz eventualno prethodno ovladavanje severnom Dalmacijom, mogle forsirati pravce prema istoku koriš18

ćenjem prolaza između planinskih venaca što se sukcesivno nižu od obale ka unutrašnjosti.
Dakle, u vojnogeografskom smislu severna Dalmacija je tesno povezana sa srednjom. One zajedno mogu biti potencijalna desantna osnovica za agresora koji bi dolazio s mora, a imao radikalne pretenzije u odnosu na Jugoslaviju. Postavlja se geostrategijsko pitanje - koji bi cilj imao agresor ako bi uz masovno angažovanje daleko
nadmoćnijih snaga u odnosu na branioca, uspeo da ovlada naznačenom osnovicom.
Radikalna agresija na našu zemlju uz desant na prostoru Severne i Srednje Dalmacije pretpostavlja mogućnost širenja desanta u dubinu. Kojim pravcima? Prema kojima bližim ciljevima?
Iako je definisana desantna prostorija prostrana, uzdužnica od ušća Zrmanje do
ušća Neretve oko 180 km, a dubina od mora do grebena Dinare 50 km, ona nije velikog operativnog kapaciteta, nema mnogo manevarskog prostora. Agresor ne bi ovde
došao da bi se ovde duže zadržao, npr. samo radi razdvajanja našeg primorskog fronta
na kvarnerski i južnodalmatinski deo. Branilac bi osloncem na okolne planinske masive, teritoriju severne i srednje Dalmacije, na otoke, a u skladu s koncepcijom opštenarodne odbrane, bio u mogućnosti da nanosi agresoru neprekidne udare, manjeg ili
većeg formata, da ga nagriza i slabi. Malo je verovatno da bi agresor vezao za ovaj prostor sve desantne snage samo u cilju održavanja okupacionog režima na ovom prostoru. Njegov cilj je prodor u dubinu jugoslovenskog prostora.
Prema severozapadu iza masiva Velebita je prostrana manevarska prostorija Like. Prema njoj iz doline Zrmanje vode dve komunikacije preko prevoja Alan Veliki i
Mali. Ti pravci su vrlo ograničenog kapaciteta, s obzirom na mogućnosti presecanja
komunikacije, odnosno onemogućavanja prolaza motorizovane tehnike.
Dolinom Butišnice vodi pravac prema dolini Une. Doline su duboke, teško prohodne i još teže savladive. Preko Kaldrme, prevoja na visini od oko 800 m, vodi jedina
komunikacija (putna i željeznička) u dolinu Une. Opet pravac veoma ograničenog kapaciteta.
Preko visokih prevoja na Dinari izgrađena je jedina komunikacija između Kninskog polja i Bosanske Krajine (Grahova i Drvara). Takođe slabiji prelazi vode prema
severoistoku, u dolinu Vrbasa i Bosne. Tzv. rokadni pravci duž kraških polja u Dalmatinskoj zagori nude nešto povoljnije mogućnosti za agresorovu motorizovanu tehniku,
ali ni one nisu velike, imajući u vidu mogućnosti branioca na krškom terenu.
Dakle, agresor nema povoljne prirodne mogućnosti za širenje svoje desantne osnovice u dubinu jugoslovenskog ratišta. Vojnogeografski uslovi nude braniocu izvanredno povoljne mogućnosti za odbranu.
S obzirom na iznešene činjenice malo je verovatno da bi agresija počinjala na
prostoru severne i srednje Dalmacije. Desant na ovom prostoru se ne može isključiti,
ali samo pod pretpostavkom da je agresor već ostvario postavljene ciljeve u dubini jugoslovenskog ratišta, bez obzira da li dolazi sa Zapada ili sa Istoka (odnosno Severa).
Znači, primorski desant bi mogao biti sadejstvujući drugim pravcima u dubini jugoslovenskog ratišta.
Polazeći od navedenih premisa ne bi trebalo opasnosti na prostoru severne Dalmacije vezivati isključivo za pravce koji dolaze s mora. U dinamici rata na prostoru jugoslovenskog ratišta moguće je očekivati forsiranje pravaca koji imaju obratno usmereпЈе, tj. pravaca koji bi dolazili iz unutrašnjosti, npr. iz Like, Bosanske Krajine, dolina
Vrbasa, Bosne i Neretve. Naravno, nisu isključeni ni pravci koji bi bili usmereni Velebitskim primorjem, odnosno iz južne Dalmacije. U svim varijantama bi vazdušni desanti bili ne samo prateća već verovatno i dominantna praksa. Zato je potrebno biti
spreman za odbranu na svakom prostoru, u primorju i u unutrašnjosti. To je i razlog
da se dalje bavimo analizom geografskih objekata koji se u okvirima severne Dalmaci1

2*

19

о

еч

в
5
б
г*

1
§,
о
£
20>
*5
СЧ
О

•3
<b
•О
о
о
о
§о
о.
0
Ci.
•S

1s
.V)

2

о
*

је mogu smatrati ključnim, а to su: Ravni Kotari, obala sa otocima, Bukovica, doline
Zrmanje i Krke, najzad sam benkovački kraj.
Ravni K otari
Nigde od Istre do Bojane na našoj obali nema tako prostrane zaravnjene površine kao u severnoj Dalmaciji, u Ravnim Kotarima. Središnji položaj na jugoslovenskoj
obali Jadrana ima naglašeno vojno značenje. Ravni Kotari su pravi izazov za potenci-

jalnog agresora na jugoslovenskoj obali. Ovde se mogu iskrcavati respektivne snage
pomorskim i vazdušnim desantovanjem. Položaj Kotara je takav da kroz njega prolaze
sve longitudinalne komunikacije u obalskom pojasu, kao i sve transverzalne koje povezuje Knin i dolinu Zrmanje sa zadarsko-biogradskom obalom.
Ravni Kotari su ravna, blago talasasta i brdovita površina. Ističu se dva dela: severozapadni i jugoistočni.
Prvi deo je više uravnjen, a uzvišeniji delovi su blagih oblika i visine koja izuzetno prelazi 200 m. Proteže se od Velebitskog kanala, Ljubačkog i Ninskog zaliva do paralela 44° N, Krmčine - Ivaniševića Draga, odnosno izmedu Zadarskog kanala i Bukovice. Reljef se blago izdiže na prilazima moru, a sve više ka Bukovici. Relativno plodno
i zaravnjeno zemljište omogućava intenzivniju poljoprivredu i stočarstvo, posebno voćarstvo (vinogradi), zatim dobru naseljenost i naglašenu komunikativnost.
Jugoistočni deo Kotara je smešten ispod paralela 44° N. Izdužen je u dinarskom
pravcu protezanja. Jugoistočna granica je Šibenska luka (s Kanalom Sv. Ante) i Prokljansko jezero. Prema severu je prirodna granica bribirska greda koja se naslanja s
jedne strane na Prokljansko jezero, a s druge na Debelo brdo iznad Benkovca. Ovo
područje je manje zaravnjeno od prvog. Antiklinalna bila se ređaju od mora ka unutrašnjosti, dostižući visinu i preko 300 m. Grede su erozijom razrivene, isprekidane, pošumljene niskom vegetacijom, većinom makijom. Vransko jezero razdvaja uski pojas
obale izmedu Biograda i Pirovca od relativno višeg zaleđa na potezu Vrana - Dazlina.
Bez obzira na morfološke razlike za Ravne Kotare se u celini može konstatovati
da su podesna desantna prostorija, i to za pomorske i vazdušno-padobranske desante.
Ovde se mogu spuštati jedrilice kao i avioni sa desantnim snagama, na izgrađenim avio
pistama, ali takođe izvan njih. Blizina mora omogućava brzo snabdevanje iskrcalih
snaga materijalnim potrebama (gorivo, municija, hrana, tehnika i sl.).
Desant u Kotarima razdvaja Velebitsko primorje i Šibensko-splitski region, onemogućava rokadno pomeranje snaga branioca na najosetljivijem središnjem delu primorskog fronta. Prisiljava branioca da se koristi altemativnim rokadnim komunikacijama u pozadini (preko Knina).
Iako ima naglašene desantne pogodnosti rejon Kotara je vojnogeografski blokiran, izolovan od svoje okoline, i to morem, zatim Prokljanskim jezerom sa Šibenskom
lukom, te visokim pobrđem koje se brzo izdiže prema severu, sužavajući prostor za
eventualno nastupanje zaravnjenim delovima ka severu (Kninu). Iako je prostor komunikativan i prohodan izvan komunikacija, agresoru bi u Kotarima, pod pretpostavkom
da se ovde uspešno iskrcao, bilo tesno. Svi pravci koji bi omogućavali izlaz prema Velebitskom primorju, Lici, Kninu, Šibeniku i Drnišu, ograničenog su kapaciteta, lako se
mogu zatvarati, odnosno uspešno braniti.
Ni za iskrcavanje agresorovih snaga u Kotarima nije tako atraktivno kako bi se
moglo zaključiti na osnovu prostrane zaravnjene površine u središnjem delu naše obale. Ako se za momenat zanemari činjenica da je obala sa otocima velika prepreka, ostaje mogućnost branioca da se osloncem na s;imo zemljište Ravnih Kotara uspešno odupire npr. vazdušnim desantima.
U oba dela Kotara ima više uzvišenja koja omogućavaju dobru preglednost Kotara, smeštaj protivdesantnih omžja, izgradnju položaja koje nije lako neutralisati. Osloncem na te tzv. mikropoložaje branilac je u mogućnosti da nanosi snažne udare po
vazdušnodesantnim snagama. Spuštanje desanata po danu je skopčano s velikim rizikom po agresora zbog mogućeg protivnapada na desantnim mestima. Noćno spuštanje
1 desantnih snaga smanjuje mogućnost orijentacije iskrcalih snaga, prikupljanja radi огganizacije mostobrana. Kultivisane površine su ogradene kamenim zidovima, brojni su
maslinjaci, vinogradi. Sve to predstavlja ozbiljnu prepreku protivniku koji bi se noću
spuštao u ovakva područja.

21

Ако se navedenim momentima doda i činjenica da je kotarski кгај relativno gusto naseljen, da je stanovništvo neprijateljski orijentisano prema svakom agresoru, da je
ono organizovano u jedinstvenom sistemu opštenarodne odbrane, onda se mora pretpostaviti da desantnim snagama, bez obzira na brojnost, uvežbanost i tehničku opremljenost, ne može biti lako na prostoru Ravnih Kotara.
Obala i otoci
Vazdušni desant u Ravne Kotare se može pretpostaviti, ali samo pod uslovom da
on bude praćen pomorskim desantom. Jer, desantne snage u Kotarima moraju biti materijalno obezbeđene. U protivnom, osudene su na kapitulaciju.
Kakvi su vojnogeografski uslovi za iskrcavanje pomorskog desanta na obali od
Privlačkog gaza do rta Ploča?
Prva fizička prepreka na koju bi pomorski desant naišao na putu za sevemu Dalmaciju bili bi otoci. Oni su poređani u tri niza: 1) Dugi otok - Kornati - Žirje, 2) Sestrunj - Iž - Žut - Kaprije, 3) Ugljan - Pašman - Murter - Zlarin. Prema obali kopna
moguće je prići sa otvorenog mora samo retkim, uskim, navigacijski nedovoljno
povoljnim prolazima: Ilovička vrata sa Sestrunjskim kanalom, Prolaz Maknare, Velika
i Mala Proversa, prilazi s juga i jugoistoka Murterskom moru.
Branilac će nesumnjivo braniti otoke i prilaze obali kopna pre svega teritorijalnim, ali i drugim snagama, artiljerijsko-raketnim i pešadijskim naoružanjem, minama u
moru (na morskom dnu) i plažama podesnim za iskrcavanje, obalskim pomorskim snagama (patrolni i drugi brodovi), sistemom elektronskog i vizuelnog osmatranja. Nije
bez osnova ono što se u javnosti često čuje da su otoci naše tvrđave, da su to naši bojni
brodovi. I zaista, Ravni Kotari jesu atraktivni kao desantno područje, ali su za pomorsko-desantne snage teško dostižni.
Dugi otok i Kornati predstavljaju pravi kordon za agresorove pomorske snage.
To je zid koji obeshrabruje svakog napadača s mora. Prolazi Maknare i Proversa Velika i Mala zaista su toliko uski i plitki da se ne mogu koristiti za prolaz jačih pomorskih
snaga. Čak se i u mirnodopskom periodu izbegavaju za veće brodove. Prilaz MurterI skom moru između Žirja i Kurbevele je dovoljne širine, ali je zato hidro-navigacijski
/ krajnje nepovoljan: ima mnogo podvodnih grebena i hridi. Ni taj prolaz se ne koristi u
1 mirnodopskoj plovidbi, osim za čamce i nautički turizam.
Potencijalnom agresoru s mora se nude kao najpovoljniji prilazi kroz Ilovička
vrata (dalje Silbanskim kanalom kroz Virsko more), te prolazi kroz Žirjanski, Kaprijski
1; i Zlarinski kanal u Murtersko more. Virsko i Murtersko more su dovoljno prostrane
akvatorije da bi se mogle koristiti u manevarskom smislu za neposredne prilaze obali
9. izmedu Privlake i Šibenske luke.
Istočno od Šibenske grupe otoka je obala nezaštićena otocima. Prilaz obali izme| đu rta Ploče i Zlarina je uglavnom slobodan s otvorenog mora, ali je delimično »poШsut« navigacijskim preprekama u vidu hridi i grebena, odnosno otočića ispred Primoši| tena i Grebaštice. Upravo ovakvi prilazi obali nemaću i varijante pri izboru pravaca
1 koje bi agresor koristio prilikom eventualnog desantovanja na obalu severne Dalmacije. A kakve su mogućnosti za iskrcavanje na obali izmedu Privlake i rta Ploča?
U načelu, obala od Privlake do rta Ploča u celini je povoljna za iskrcavanje. Na
nJOJ je mnogo malih plaža, lučica i luka koje pri pomorskom desantu imaju izvanredno
veliki značaj. Pa i velike luke kao što su Zadar i Šibenik mogu, u za agresora povoljnoj
situaciji (slaba odbrana), poslužiti kao mesto za iskrcavanje, i to onih najtežih tereta.
To je razlog što bi agresor pri pomorskom desantu nastojao da sačuva te luke, pod ргеtpostavkom da će mu kasnije, ako ne odmah, biti potrebne za prihvat većih brodova.
Ali, iako je obala u celini povoljna, ima nekoliko vojnogeografskih činilaca koji nameću selekciju desantnih mesta prilikom planiranja desanata većih razmera.
23

Bukovički kras je krajnje negostoljubiv za svakog agresora. Vrlo je širok dijapazom mogućnosti
branioca u opštenarodnom odbrambenom ratu na ovom prostoru.
Duž celog obalskog ruba na udaljenosti od stotinjak metara od obalske linije,
proteže se uzvišenje u vidu grebena, ali blagih strana, uzvišenje čija visina izuzetno prelazi stotinu metara; delimično je raskinuto suvim dolinama duž kojih su izgradene komunikacije što spajaju !uke sa svojim zaleđem. To uzvišenje natkriljuje potencijalna
mesta za nasukivanje desantnih brodova, pa je zato veoma podesno za smeštaj elemanata neposredne (tzv. čamčane) protivdesantne odbrane uz primenu guste vatre pešadijskog, artiljerijskog i raketnog naoružanja.
Na delu obale od Krmčine do ulaza u Sibensku luku obala je manje podesna za
desante јег se iza nje prema severu nižu topografske prepreke u vidu kraških grebena, a
ni zaravnjeno zemljište se ne može smatrati povoljnim za npr. tenkove, jer je puno
kraških mikrooblika (škrape, vrtače, čebelji i sl.). Prohodnost je ovde mnogo slabija nego u severozapadnom delu Ravnih Kotara.
Vrlo su podesne plaže za nasukivanje desantnih brodova u delu obale od Zlarina
do rta Ploča. Ali, ovde su ргергеке koje se nižu po dubini još izrazitije nego u tribunjskom primorju. Ređaju se najčešće boz ikakvog reda kraške planine i manja uzvišenja.
Kretanje voziia izvan komunikacija je skoro u pravilu isključeno. Čak i kretanje pešaka je veoma otežano. Ako je agresoru cilj desantovanje u Ravnim Kotarima, onda mu
je pravac preko Virskog mora povoljniji nego pravac preko Murterskog mora, odnosno
pravac na Rogozničko primorje. Međutim, sva tri pravca imaju svojih prednosti za agresora, u odnosu na druge pravce (npr. preko Dugog otoka i Pašmana). Kao povoljna
mesta za iskrcavanje mogu se izdvojiti sledeći delovi obale: 1) između Privlake i Zadra,
2) izmedu Murtera i Vodica, 3) između Zlarina i rta Ploča. Upravo, to bi bio redosled u
24

odnosu na desantni cilj - Ravne Kotare. Ako bi agresor imao cilj Šibenik, kao i polja
istočno od doline r. Кгке, onda bi prednost svakako imao pravac između Zlarina i rta
Ploča.
Agresora koji vrši procenu mogućnosti desanta na Ravne kotare mora zabrinjavati brojnost otoka koji se nalaze na prilazu desantnom području. Ma koliko agresor
bio jak (brojčano i tehnički), on se ne može nikada zadovoljiti samo otvaranjem jednog
prilaza iskrcnim mestima. Branilac uvek ima mogućnosti da prebacuje snage s jednog
na drugi otok, da iranevriše svojim teritorijalnim jedinicama. To znači da bi agresor
morao da zaposeda sve otoke, da na svakom drži svoje posadne snage, da raspolaže i
plovnim snagama za održavanje veze među otocima. Poseban napor je potreban da bi
se očistili morski prilazi, tim pre što su danas zaprečna sredstva (minska i druga) daleko bolja nego u prošlom ratu. Protivminski ronioci moraju da pretraže celokupan prostor morskog dna preko kojeg bi trebali da predu agresorove desantne snage. Sve to zahteva od agresora angažovanje krupnih snaga da bi se neutralisala samo jedna opasnost - ona koja bi dolazila sa strane otoka. A takvih opasnosti na kopnu i moru ima više, imajući u vidu doktrinarna načela ratovanja na prostoru jugoslovenskog ratišta.
Bukovica
Severoistočno od Ravnih Kotara preko benkovačke grede (D ebelo brdo, 341 m)
prostire se brdsko-planinski kraj Bukovice, i to između dolina Zrmanje i Krke, Ravnih
Kotara i Novigradskog s Karinskim morem. Prostranstvo nije veliko, ali je veoma teško prohodno, slabo komunikativno, pasivno, divlje, slabo naseljeno.
Prosečna visina je 250 m. Ali, zaravni su veoma retke. Zemljište izrazito kraške
prirode veoma je ispresecano. Prisutni su svi oblici ljutog krša. Vegetacija je slaba, uglavnom šikara. Retka su naselja. Istina, ima 32 sela, ali su to manje razbacane grupe
kuća koje su izgrađene na starinski način (kamena gradnja, prizemne zgrade, otvorena
ognjišta, oskudni nameštaj). Nema rečnih tokova, osim bujičnjaka koji ožive jedino nakon jesensko-zimskih kiša slivajući se prema Zrmanji, manje prema Krki. Uglavnom
bezvodno područje, a voda za piće se obezbeđuje privatnim cistemama ili dopremanjem iz Zrmanje.
Bukovica je u prošlom ratu imala veliki značaj. Bila je stalno aktivan izvor novih
boraca u partizanskim jedinicama koje su se zadržavale na terenu (bataljon Bude Вогjan) odnosno kojima su se popunjavale dalmatinske i druge brigade. Prolazili su Italijani, četnici i Nemci ovim krajem, ali s*e nisu mogli zadržavati. Upravo, nije bilo moguće pretražiti svaki kutak Bukovice da bi se otkrile partizanske baze, da bi se ugušila
gnezda otpora okupatoru i njegovim saradnicima.
Velike su mogućnosti pružanja otpora višestruko jačem neprijatelju u području
Bukovice. Pretpostavlja se da je branilac upravo stanovnik Bukovice, odnosno sused
koji taj kraj dobro poznaje. Pećine, jame, vrtače i škrape su ovde tako brojne da predstavljaju tipični ambijent. Njih nije moguće ni na karti krupnijeg razmera sve registrovati. Podzemne kaveme se mogu koristiti za smeštaj boraca, stanovnika, naročito bolesnih i ranjenih, za skrivanje dragocenih materijala, municije, hrane, oružja. Uzvišene
tačke su odlični vatreni položaji. Naročito su dobra oružja za borbu na bliskim odstojanjima (automati, pištolji, bacači). Ima bezbroj mrtvih uglova, malih skloništa pogodnih za zasede za, skrivanje snajperista, za bombaške akcije. Retki putevi su ranjivi zbog
useka, prelaza, mostova, odnosno dobrih mogućnosti za rušenje, upotrebu mina i drugih vrsta eksploziva.
Ratovanje na ovakvim prostorima nije spojivo s krupnim jedinicama, npr. brigadnog formata. Čak i skupljanje četa npr. od 150 ljudi predstavlja nepotrebno ukrupnjavanje. Najpodesnije su grupe od 5-6 boraca, koje su normalnim sistemima poveza25

ne npr. u odred. Iako malobrojan, jedan odred može biti u Bukovici neuništiv. Naravno, sačinjen od veštih boraca, dobrih poznavaoca svoga kraja. To je prvi uslov za uspjeh u Bukovici.
Bukovica je odlična u frontalnoj borbi za sprečavanje prodora agresorovih snaga koje
se nalaze u Ravnim Kotarima, a pokušavaju da prodru ka Kninu preko Kistanja, odnosno dolinom Zrmanje opet ka Kninu ili prema Lici. Osloncem na masiv Bukovice
prilazi Kninu se dugo mogu kontrolisati, bez obzira na tehniku agresora.
U uslovima privremene zaposednutosti teritorije severne Dalmacije, pa i šire,
Bukovica je rejon iz kojeg se mogu preduzimati česti ispadi na komunikacije koje prolaze zapadno od doline Krke, odnosno dolinom Zrmanje, pa i u područje Ravnih Kotara. Agresor nikada ne može biti miran na putevima, pa i položajima koji bi bili na
dohvat ruke snagama ONO što se naslanjaju na Bukovicu.
Helikopteri su u ovakvim slučajevima najveća opasnost po branioce na prostoru
Bukovice. Oni mogu leteti nisko, zadržavati se na kritičnim mestima, spuštati, osmatrati, ali i tući pešadijskim naoružanjem po ciljevima na zemlji. Ali, Bukovica ih može naterati da je retko posećuju, odnosno da ne lete na malim visinama. Poznato je da su
partizanski borci u prošlom ratu obarali neprijateljske avione s puščanom i mitraljeskom vatrom. Danas su mogućnosti za dejstva po ciljevima u vazduhu daleko veće.
D oline Zrm anje i Krke
Vojnogeografski značaj dolina dve reke proističe pre svega iz njihovog položaja
obodom severne Dalmacije, posebno Ravnih kotara i Bukovice, a zatim izgledom samih dolina. Ono što je zajedničko za dve doline je da su obe snažne prepreke u širenju
agresorovih desantnih snaga koje bi se našle u Ravnim Kotarima odnosno Bukovici.
Imaju obe visoke kanjonske doline, strme strane. Prelaz preko njih je moguć samo retkim mostovima koji se lako mogu porušiti. Uzdužni tok obe reke je strm, vertikalna
erozija naglašena. U oba toka postoji po nekoliko kaskada. Posebno su poznati slapovi
u dolini reke Krke.
Zrmanja je duga 69 km. Izgradila je kompozitnu dolinu, sa više kotlinskih proširenja. Plovna je od svog ušća u Novigradsko more do Obrovca u dužini od 11 km. Duž
rečnog toka u dolini reke izgrađena je komunikacija koja povezuje naselja u njenoj dolini.
Malo je verovatno forsiranje duž doline prema izvorišnom delu Zrmanje, odnosno ka Kninskom polju. Iako je dolina prostrana, ima više suženja na kojima je lako organizovati efikasnu odbranu. Sa severne strane se naglo izdižu ogranci Velebita, a s
južne najviši delovi Bukovice. Zato je transverzalni smer forsiranja skoro isključen.
Dobra topografska zaštita doline Zrmanje daje joj istaknuto vojno značenje. Teritorijalne snage branioca mogu dolinu i u ratnim uslovima koristiti kao komunikaciju.
U bogato razuđenoj dolini ima više prirodnih skloništa, vrela, jama i pećina. Kraški
oblici u reljefu mogu biti dobre prepreke svakom agresoru koji bi se uvukao u dolinu
reke.
Dolina Krke ima kanjonske strane visine katkada preko 100 m. Usečena je u
krečnjacima Kistanjske površi. U svom donjem toku tone tako da nastaju izraziti pragovi u uzdužnom profilu. Pragovi su pojačani bigrenim naslagama, tako da se dobijaju
poznate kaskade (npr. Skradinski buk).
Reka je plovna od Prokljanskog jezera do Skradina, odnosno do Skradinskog
buka. Za razliku od Zrmanje duž rečne doline ne postoji izgrađena komunikacija. Dolina je teško prolazna u uzdužnom i poprečnom smislu.
Osim u energetskom smislu, posebno u korišćenju voda za piće i privredu, Krka
može u uslovima odbrane biti značajna i kao prepreka, a i kao pregrada, zavisno od
26

položaja snaga odnosno fronta. Njena dolina je povoljna za sklanjanje žive sile i materijala, što može doći do posebnog izražaja u uslovima eventualne privremene zaposednutosti severne Dalmacije.
Nekoliko reči i o unutrašnjim morima u koja se ulivaju dve reke. Novigradsko
more sa svojim produžetkom Karinskim morem, može da primi i manje pomorske snage koje su u mogućnosti da sadejstvuju u odbrani snagama na kopnu. Analogno vredi i
za Prokljansko jezero, koje se takođe duboko uvuklo u kopno.
Benkovački кгај
U vojnogeografskom smislu benkovački kraj obuhvata severne delove Ravnih
Kotara i južne delove Bukovice, a proteže se između Novigradskog mora i doline
Krke. Granice u vojnogeografskom smislu nisu čvrsto definisane. Benkovački kraj je u
stvari prelazna zona između Bukovice i Ravnih Kotara, pa mu pripadaju atributi jednog i drugog područja.
Benkovac ima posebno značenje kao raskrsnica puteva, pre svega magistralnog
puta od Zadra prema Kninu, a zatim puta od Novigrada prema Skradinu. U blizini je
odvojak glavnog puta kroz Bukovicu, prema Erveniku. Ako bi agresor ovladao Benkovcem, odnosno benkovačkim krajem, bio bi u stanju da obezbeđuje rub Ravnih Kotara gde bi se nalazile njegove glavne snage.
Benkovački kraj ima dobre prirodne pogodnosti za odbranu. Ispred Benkovca,
južnije se pružaju kose koje se frontalno postavljaju prema pravcima sa mora, odnosno
iz Ravnih Kotara. Te kose su podesne za obrazovanje pretpoložaja liniji koja se nudi
kao glavni položaj u odbrani benkovačkog kraja, Bukovice, te prilaza zaravnima što se
nižu od Kistanja ka Kninu. To je greben Debelog brda, koji se na zapadu naslanja na
Novigradsko more, a na istoku preko antiklinalnog uzvišenja iznad puta prema Skradinu (Ostrovička Lišane - Bribir) na dolinu Krke. Iznad ove prepreke nastavlja se prema
severu, posebno prema Bukovici glavičasto visoko zemljište koje nudi niz uzastopnih
položaja za organizaciju čvrste odbrane.
Kao demografsko-urbani centar na širokom unutrašnjem severodalmatinskom
području, Benkovac je prirodno predodređen i kao središte odbrambene strukture benkovačkog kraja, ali i znatno šireg područja. Smešten skoro u geografskom središtu severne Dalmacije, okružen uzvišenjima podesnim za organizaciju odbrane, Benkovac
može predstavljati topografski čvor odbrane agresoru koji bi dolazio s bilo koje strane.
U periodu privremene zaposednutosti teritorije sevem e Dalmacije Benkovac bi
opet mogao imati značajnu ulogu imajući u vidu da bi posadne snage agresora uvek bile nedovoljne da spreče udare iz Bukovice, doline Zrmanje, novigradsko-karinske regije, Kotara i s Kistanjske površi, a posebno antiokupacione aktivnosti koje bi dolazile iz
samog naselja.

27

S ит т а гу
ТНЕ M ILITAR Y-G EO G RAPH ICAL СН АRACTERISTICS OF THE N O R TH
D A LM A TIA WITH THE SPECIAL R E M A R K S O N THE B E N K O V A C R E G IO N
The author iz discussing the main geographicaI features in the space o f the North Dalmatia, an d the influances o f that features on the mi!itary activities in the war time. H e is explaining the sense o f the military geography as the branch o f the military
science (tactics, operatics and strategy), applying the m ajority o fth e geographical principles on the different activities in the war time, ju s t in the northdalmatian space.
The whole territory o f the North Dalmatia is devided in the military-geographical meaning on the Ravni Kotari, seacoast with islands, Bukovica, and at last the valleys o f Zrmanja an d Krka, tw o great rivers o f Dalmatia. Every part is elaborated in the
geographical a n d m ilitary view.
Ravni K otari as a region has g o o d opportunities for landing from the air. But
that landing can n o t be strong without the landing from the sea. But the seacoast and
specially the islands are great obstacle for landing assault ships. The епету m ust in
connection with our territory crash the real resistance on the islands, then on the shore.
That is n ’t so easy because there are т апу islands, an d navigational inconveniances, besides the т апу other obstacles, firstly mines.
Bukovica is m ountenous region with the real carst characteristics. That is the
great benefit fo r every defenders. In the last war the partizans were very successful in
the resistances against the Italians, Germans and chetnics, ju st because o f that natural
opportunities fo r defence.
A t last the valleys o fth e rivers Zrmanja and Krka are the real obstacles for every
attack echelon on the northdalmatian inner space. A long the Zrmanja vally there is a
g o o d rout. But through the Krka vally there isn ’t ап у communication.
The cardinal directions o f action through the whole region have the sense from
the sea tow ard the Knin. These are the natural routs for апу aggression from the sea.
But there are т апу other opportunities which are also discussed.
(preveo autor)

28

ANTIČKO STAKLO ASSERIJE
IZ ARHEOLOŠKOG MUZEJA U SPLITU

Sažetak
U Podgrađu nedaleko Benkovca i danas stoje čvrsti bedem i antičke Asserije, lokaliteta koji j e dao mnogobrojne izuzetno značajne nalaze iz različitih povjesnih razdoblja, p o čev o d prapovijesti do srednjega vijeka. U svoj raznolikosti
povijesnih epoha i arheološke grade, posebno m jesto zauzimaju veoma brojni
arheološki ostaci antičke Asserije. O d m aterijalne kulture antike, što je i tema
ovog rada, odredenu pažnju zavrijeduje antička staklena grada.
A rheološki m uzej u Splitu čuva, koliko j e to bilo moguće ustanoviti p o sačuvanom katalogu stakla i signaturama na staklenim predmetima, 162 staklena
primjerka. O d tog broja, balsamariji su zastupljeni sa preko 50% cjelokupne grade. Unatoč tako velikom broju balsamarija, k o ji su m edusobno oblikovno veoma
raznoliki, u kolekciji su sačuvani i ostali veoma raznorodni tipovi i forme.
Balsamariji, koje je , zb o g velike m edusobne srodnosti u formi i zb o g velike zastupljenosti širom Rim skog carstva, najteže klasificirati, preciznije kronološki determinirati i odrediti im m jesto proizvodnje, zastupljeni su u kolekciji antičkog stakla iz Asserije u Arheološkom m uzeju u Splitu s 85 primjeraka. O d tog
broja, najviše j e cjevastih balsamarija (br. 1-58, T. I, 1-26, T. 2, 1-20, T. 3,
1-12). Balsamariji zvonolikog tijela sačuvani su s nešto manjim brojem primjeraka (br. 65-84, t. 3, 19-24, T. 4, 1-13, sl. I), d o k su s pojedinačnim primjercima
predstavljeni balsamariji jajolikog tijela (br. 59-61, T. 3, 13-15), zatim balsamariji loptastog tijela (br. 62-63, T. 3, 16-17), te balsamariji diskoidnog tijela (br.
64, T. 3, 18) i balsamariji koničko-spljoštenog tijela (br. 85, T. 4, 14).
Narednu tipološku skupinu čine staklene boce koje j e moguće klasificirati
u nekoliko formi: boce trbušastog tijela (br. 86-102, T. 4, 15-16), zatim boce konično-spljoštenog tijela (br. 103-106, T. 6, 7-9, T. 7, I), te one konično spljoštenog tijela i širokog vrata (br. 107-108, T. 7, 2-3), kao i boce koničnog (br.
109-114, T. 7, 4-9), loptastog (br. 115, T. 8, 1) i cilindričnog tijela (br. 125-126,
T. 10, 1-2).
Posebnu pažnju svakako zaslužuju b oce zvonolikog tijela (br. 116-117, T.
8, 2 -3 ) koje su u provinciji Dalmaciji, s obzirom na ostale krajeve Rim skog carstva izuzetno brojne i homogene. U z jed a n dosta raritetan primjerak dvojne boce
(br. 127, sl. 3), posebnu studiju zavrijeduju četvrtaste boce (br. 118-124, T. 8,
4 -5 , T. 9, 1-4, sl. 2) koje su znatno zastupljene u m uzejskim zbirkama uzduž istočne Jadranske obale.

O d bočica su, kao posebna skupina, izdvojene poligonalne bočice, ovdje
nazvane i kvazi »М егкиг« bočicama (br. 128-129, T. 10, 3, 4), koje, p o nekim
svojim specifičnostima, odstupaju o d već atribuiranih srodnih oblika. Posebnu
formu sačinjavaju vretenaste bočice (br. 130-131, T. 11, 1-2).
Sasvim zasebnu tipološku skupinu čini, svega jedan primjerak kapalice
ptičjeg oblika (br. 132, T. 10, 5).
U kolekciji antičkog staklenog materijala u Arheološkom muzeju u Splitu,
sačuvano j e i sedam primjeraka čaša iz Asserije. M edusobno su veoma različite,
te predstavljaju sedam zasebnih formi: konična čaša s reljefnim lotosovim pupoljcim a (br. 133, sl. 4), zatim čaša (lampa) u obliku roga (br. 132, T. 11, 3), cilindrična čaša (br. 135, T. 11, 4) i cilindrična čaša zaobljenog dna (br. 136, T. 11, 5),
te čaša bačvastog (br. 137, T. 11, 6) i loptastog tijela (br. 139, T. 11, 5), kao i čaša
s uleknućima p o tijelu (br. 138, T. 11, 7) i poluloptasta čaša (br. 139, sl. 5).
Z djelice su sačuvane s p e t primjeraka i tri forme: konična zdjelica razvraćenog ruba (br. 140, T. 12, 1) te konične zdjelice s prstenastom nogom i rubom
(br. 141, 142, T. 12, 2, 3) i poluloptaste zdjelice (br. 143, 144, T. 12, 4, sl. 6). Plitice su predstavljene sam o s jedn im prim jerkom koji ima konično tijelo i dvije ukrasne ručice (br. 145, sl. 7).
Tipološku raznolikost dopunjavaju i staklene urne (ollae cinerariae) s naredne četiri forme i to, urne tipa amfora (br. 146-149, T. 12, 5, T. 13, 1-3), urne s
omega ručkama (br. 150, 151, T. 13, 4, T. 14, 1) te po jedna bikonička (br. 152, T.
14, 2) i loptasta uma (br. 153, T. 14, 3). Od devet poklopaca samo je jedan čunjasti (br. 154, T. 14, 4), dok su ostali kupolastog oblika (br. 155-162, T. 14, 5, 6 ,
T. 15, 1-6.
Donesena staklena građa najvećim dijelom potječe iz radionica istočnog
Sredozemlja i datira se u 1. i 2. st. Uz staklenu gradu kojoj nije moguće odrediti
radioničke centre, jer su takvi primjerci rasprostranjeni širom Rimskog carstva
tokom 1. i 2 . st. n. e., većina ostalih obrađenih tipova i formi potječe iz staklarskih radionica istočnog Sredozemlja, a datiraju najkasnije na početak 3. st. n. e.
Izvjestan broj staklenih primjeraka potječe iz italskih radioničkih centara, dok je
import iz galskih, odnosno galsko-rajnskih i panonskih radionica neznatan. Primjerci koji ukazuju na te galsko-rajnske i panonske radionice, kasniji su i potječu iz 3. do 4. i početka 5. st.
Za proučavanje antičkog stakla u provinciji Dalmaciji posebno su zanimljivi pojedini oblici koji ukazuju na lokalne radionice. Na prvom mjestu ovdje bi
trebalo istaći zvonolike boce (druga pol. 3. st. n. e.), te, ovdje nazvane, kvazi
»Merkur« bočice. Zbog velike brojnosti primjeraka i zbog nekih lokalnih specifičnosti moguće je pretpostaviti da su i četverokutne boce, kao i neki oblici balsamarija i boca, takoder produkt lokalnih staklarskih radionica u Dalmaciji.
Ovdje je svakako potrebno istaći da je antička nekropola Asserije dala veoma bogat repertoar staklenog materijala mada nikada nije bila sustavno istraživana. Nakana da se ovim radom stvori slika o, šire shvaćeno, lokalnoj produkciji
stakla u provinciji Dalmaciji, o importu staklene robe iz različitih krajeva Rimskog carstva u ovu provinciju, te o ekonomskoj moći i ukusu asserijatskih stanovnika, svakako bi bila kompletnija nakon sustavnih istraživanja ovog prvorazrednog arheološkog lokaliteta.
Uz Podgrađe nedaleko od Benkovca i danas stoje, usprkos prohujalim vremenima i razarajućoj moći ljudske ruke, čvrsti bedemi nekadašnje Asserije koja je dala
mnogobrojne izuzetno značajne nalaze iz različitih civilizacijskih epoha, počev od prapovijesti do srednjeg vijeka .1
30

Unatoč tome što se ovaj prvorazredni arheološki lokalitet istraživao samo na pojedinim mjestima (na prostoru antičkog foruma, na dijelu stambene gradske jezgre i
sjeverozapadnom dijelu bedema), te unatoč kontinuiranoj nastanjenosti kroz sve spomenute epohe i njima pripadajuće arheološke građe, posebno mjesto zauzimaju veoma
brojni arheološki ostaci antičke Asserije, koja je već početkom 1. st. n. e. postala rimski
municipij.2 Izložbene dvorane i depoi zadarskog ,3 splitskog 4 i zagrebačkog Arheološkog muzeja5 obiluju sitnim arheološkim materijalom asserijatske provenijencije, dok
epigrafički spomenici ispunjavaju lapidarije splitskog i osobito zadarskog Muzeja i
stranice Mommsenovog korpusa latinskih natpisa .4
Sva ta obimna arheološka građa do danas nije dovoljno znanstveno vrednovana
ni iscrpljena, pa je namjera ovog rada da obrada antičkog staklenog materijala Asserije, pohranjenog u Arheološkom muzeju u Splitu, bude daljnji doprinos poznavanju
društveno-ekonomskih prilika antičke Asserije .7
Antički stakleni materijal s ovog veoma značajnog lokaliteta dospijevao je u Arheološki muzej u Splitu tokom proteklih godina, najviše, koliko mi je poznato, od
1928. do 1930. godine, kao slučajni nalaz, vjerojatno češće kao otkup n ;goli donacija,
bez ikakve arheološke dokumentacije'.
To je svakako i razumljivo, jer antička nekropola Asserije, koja se pružala zapadno od Porte Trajane, do danas nije sustavno istraživana, pa je obrada antičkog
staklenog materijala, koji nema sumnje potječe s nekropole, jedino moguća primjenom
tipološko-komparativne metode .9
Arheološki muzej u Splitu čuva, koliko je to bilo moguće ustanoviti po sačuvanom katalogu stakla i signaturama na staklenim predmetima ,10 162 staklena primjerka.
Sva ta građa je tipološki i oblikovno veoma raznolika. Međutim, uz bočice, boce, zdjelice, čaše, kapalice, plitice, poklopce i staklene urne, balsamariji čine preko 50% cjelokupnog staklenog materijala (84 primjerka).
BALSAMARIJI su najbrojniji, kao što to pokazuju i ostali nalazi rimskih nekropola ranog perioda, jer su sastavni dio svake ranocarske nekropole mediteranskog prostora, a oblikovno ih je moguće klasificirati u nekoliko grupa: cjevasti balsamariji, zatim balsamariji jajolikog, loptastog, diskoidnog i zvonolikog tijela, te balsamariji konično spljoštenog tijela.

'Opsežan članak o istraživanju u Asseriji dali su H. L ieb el, W. W ilberg Ausgrabungen in Asseria, ЈбА1, 11, Wien, 1988.
' M. Su ić, Zadar u starom vijeku, Zadar, 1981.
‘ Osim znatnog broja kamene skulpture i plastike, zadarski Arheološki muzej čuva i manji
broj ostale arheološke građe s tog lokaliteta.
4
Osim staklene građe koja je ovdje objavljena, splitski Arheološki muzej posjeduje i velik
broj keramičkih uporabnih predmeta (vrčevi, zdjelice, uljanice...), a u lapidariju Muzeja čuva se i
nekoliko epigrafičkih spomenika.
1 Zagrebački Arheološki muzej posjeduje večim dijelom sitnu arheološku gradu.
‘ CIL III, 10181,2. 13339,1. 13343,2. 15018-15038., 15041, 15106., 15107, 15110, 15112,
15129'\ 306 - 308;
7 Stakleni materijal iz Asserije koji je pohranjen u Arheološkom muzeju u Splitu ovom prilikom, zbog karaktera publikacije u kojoj izlazi (Benkovaiki zbomik) ima reducirani kataloški
dio. Isto tako, zbog obimne i nadasve raznorodne građe, obrada svakog pojedinog tipa, oblika ili
varijante dana je samo u osnovnim naznakama. Naime, ovo drugo znači da svaki pojedini oblik
može biti tema za samostalni rad.
’ Građu je prikupljao muzejski povjerenik Novkovič, a veći dio građe je vjerojatno i prodan Arheološkom muzeju. U svakom slučaju, nekropola je doživjela znatnu devastaciju.
*
Po katalogu stakla AM u Splitu - katalog G, moguće je ustanoviti da nekoliko staklenih
predmeta pripada istoj grobnoj cjelini.
10
Signature na staklenim predmetima su ili kompletne, Ass. i inventarski broj, ili samo s
oznakom Ass.;
31

Unutar navedene podjele najbrojniji su cjevasti balsamariji (Т1,1-26; T 2, 1-20;
T 3, 1-12; br. 1-58;). To su male cjevaste" ili kako ih još nazivaju, kapljičaste '2 bočice
slobodno puhane iz prirodnog stakla plavkastozelenkaste boje ,13 kojima je tijelo neznatno šire od dugog cilindričnog vrata. Veoma su nemarno izrađene, tako da u pravilu imaju znatan broj mjehurića zraka u stijenkama i tragova razvlačenja staklene smjese. Nemarnost izrade naročito se manifestira kod izrade tijela i asimetričnosti oboda.
Razvraćen i ljevkast obod, koji postupno izlazi iz vrata, veoma rijetko završava prstenastim zadebljanjem. Dno je kod ovih primjeraka uglavnom zaobljeno ili ravno, a samo ponekad blago udubljeno.
Unutar ove forme, cjevastih balsamarija, javljaju se i inačice. To su primjerci s
naglašenim prijelazom iz tijela u vrat (suženje), odnosno primjerci kojima je odnos tijela prema vratu 1:1 do 1:3. Mada neki autori ističu mogućnost postojanja kronoloških
razlika između balsamarija sa suženjem na prijelazu iz tijela u vrat naspram primjeraka
bez tog suženja, davajući ovim drugim razvojnu prednost, ovdje te dvije varijante nisu
izdvojene, jer takve kronološke razlike nisu sa sigurnošću utvrđene.
Dugo se smatralo da su stakleni recipijenti poput cjevastih balsamarija služili za
sakupljanje suza pri oplakivanju pokojnika, po čemu su i dobili, kako to kaže M. C.
Calvi, romantični naziv lakrimariji. Njihova prava upotreba bila je pri obredu incineracije, gdje bi se bacali na lomaču zajedno s pokojnikom, da bi posebne pomasti i tamjani koje su oni sadržavali, sprečavali širenje neugodnih mirisa. Stoga se u suvremenoj
terminologiji takav recipijent i naziva ungventarijum ili češće balsamarium.
Klasifikacija balsamarija općenito, a samim tim i cjevastih balsamarija, u svrhu
preciznije kronološke determinacije, kao i odredenja mjesta proizvodnje, zbog velike
m edusobne srodnosti u formi i zbog velike zastupljenosti širom Rimskog carstva, znatno je otežana. Sastavni su dio svake antičke nekropole Mediteranskog prostora, posebno u 1., a i u 2 . st. n. e., a pojedine primjerke moguće je zateći i u grobovima s početka
3. st. n. e .'\ Budući da su do sada u Dalmaciji pronađene izuzetno velike količine cje-

11
U suvremenoj literaturi se uglavnom upotrebljava termin cjevasti balsamarij (vidi kod: 1.
Fadić, Tipologija i kronologija rimskog stakla iz Arheološke zbirke u Osoru, Izdanja HAD-a 7,
Zagreb, 1982. Forma 2,112, bilj. 21;
V. Šaranović - S vetek, Antičko staklo u jugoslavenskom delu provincije Donje Panonije, Novi Sad, 1986, grupa XI 3, 26; A. C erm anović - K uzm anović, Rimsko staklo, Beograd, 1987, 19;
15
Rijetki su primjerci iz bojanog stakla. Nekoliko ih se na primjer nalazi u Akvileji i Kelnu
(M. C. C a lv i, I vetri romani del Museo di Aquileia, Aquileia, 1968, 33, grupa E;)
14 C. Isin g s, Roman Glass from Dated Finds, Groningen/ Džakarta, 1957, 24, forma 8,
41, forma 27; M.C. Cal vi, o.c. 33, grupa E, T.A, 11-13; M .B ucovala, Vase antice de sticla la
Tomis, Constanta, 1968, 106, tip XLV d, br. 203 i dalje; N .S orok in a, Das Antike Glas der Nordschwarzmeerkuste, Annales du 4e Congres Jomoes Intemationales du Vere, Ravenne-Venice,
1967, T.3,8; F.F rem ersdorf, Das naturfarbene sogenannte blaugrune Glas in Koln, K6 ln,
1958, T. 82,40-41; J. Č adik, Grece-Roman and Egiptian Glass, Prag, 1970, T.8a; K .G oeth e r t-P o la sc h e k , Katalog der rdmischen GlSser des Rheinischen Landesmuseurns Trier, Mainz, 1977, forma 66a,b; M. V and erh oeven , Verres Romain (Ier - IIIme siecle) des Musees Curtius et du Verre d Liege, Liege, 1961, 11, grupa II, 5-13, T. I; O. V essberg, Roman glass in
Cyprus, Opusc. Archeol., 7, 1952, T. IX, 17—29; L. B erger, Romische Glaser aus Vindonissa,
Basel, 1960, 74-75, T. XII, 185-188; D. H arden, Roman Glass from Karanis, Michigan, 1936,
Tip E, F, klasa XIII, fabrikacija IX, 797, T. XX (primjerci u Karanisu su zelene boje); A. Cerm a n o v ić -K u z m a n o v ić , Rimsko staklo, o.c., 19; V. Š a ra n o v ić-K u z m a n o v ić, o.c., grupa XI 3, 26, T. XIV; F. W elker, ArchSologische Reihe Antike GlSser, im Frankfurter Museum
filr Vor-und FrOhgeschichte, Frankfurt am Main, 1987, 30; Pere V illalb a i Varneda, Vidres
del Museum Biblic de Montserrat (I), Empuries, 45-46, Barcelona 1983-84, 204; I. F adić, Tipologija i kronologija..., o.c., forma 2,112-113; I. Fadić Antičko staklo u Arheološkoj zbirci Franjevačkog samostana u Sinju, Izdanja HAD-a, sv. 8, Split, 1984, forma 5, 130-132; I. Fadić, Antičko
staklo Argyruntuma, Katalozi I, Zadar, 1986, forma 30, 36;

32

vastih balsamarija, opravdano je pretpostaviti da su ih proizvodile i lokalne radionice
stakla .15
Balsamariji jajolikog tijela iz Asserije zastupljeni su u Arheološkom muzeju u
Splitu s tri primjerka (ТЗ, 13-15; br. 59-61).
Osnovne odlike ove forme su zaobljeno ili ravno nenaglašeno dno, jajoliko tijelo
i kratak cilindričan vrat. Vrat najčešće ima blago suženje na prijelazu iz tijela u vrat i iz
vrata u ljevkasti obod. Ljevkasti obod nemarno je i nepravilno rezan, ali poneki primjerak završava s tankim prstenastim zaobljenjem. Kao što je to slučaj i s asserijatskim
balsamarijima ove forme, gotovo u pravilu izrazito su tankih stijenki plavkasto-zelenkaste boje. Osim iz prirodnog stakla, balsamariji jajolikog tijela izrađivani su i u boji,
kao na primjer od kobalt plavog, crvenog ili prljavo bijelog stakla.
Što se tiče rasprostranjenosti balsamarija jajolikog tijela, zapaža se da su veoma
rijetki, posebno u odnosu na ostale forme baslamarija. U našoj zemlji zastupljeni su sa
svega nekoliko primjeraka,"1 dok ih je u samoj Akvileji nađeno oko desetak .'7 Međutim, za akvilejske primjerke M. C. Calvi smatra da ti primjerci nisu dovoljno ni brojni
ni homogeni da bi se mogla ustvrditi akvilejska produkcija'*. Na Cipru ih je pronađen
znatno veći broj, pa postoji mišljenje da su se tamo i izrađivali.19 0 . Vessberg balsamarije jajolikog tijela na Cipru datira na kraj 1. st. p. n. e. i na početak 1. st. n. e.,“ . a takvu dataciju potvrđuju i ostali datirani nalazi.21
Može se pretpostaviti da je namjena balsamarija jajolikog tijela istovjetna s namjenom cjevastih balsamarija, što znači da su najvjerojatnije i oni služili pri obredu incineracije za pohranu posebnih pomasti i tamjana, te kao dio kozmetičkog pribora.
Karakteristika malih staklenih bočica - balsamarija loptastog tijela, koji se u kolekciji asserijatskog stakla u Splitu javljaju sa svega 2 primjerka (ТЗ, 16-17; br. 62, 63;),
blago su zaravnjeno ili neznatno udubljeno dno i loptasto tijelo koje prelazi u cilindrični vrat (odnos tijela i vrata oko 1:1). Obod je najčešće horizontalno razvraćen s prstenastim zadebljanjem ili nepravilno razvraćen i rezan. Primjerci s ljevkastim obodom
nešto su mlađi i rjeđi. Neovisno o kvaliteti stakla, loptasti balsamariji slobodno su puhani i veoma su tankih stijenki. Mada je većina primjeraka rađena iz prirodnog stakla
plavkasto-zelenkaste boje, kao što je to slučaj i s loptastim balsamarijima iz Asserije,
primjena bojanog stakla u izradi baslamarija ove forme nije izuzetak, posebno ne u radioničkim centrima sjeveme Italije odnosno Akvileje.”
Budući da su balsamariji loptastog tijela temeljna forma puhanog stakla, smatra
se da je njihova proizvodnja započela pronalaskom lule za puhanje stakla ( 2 . st. p. n.
e.).“ Sjevema Italija je dugo imala primat u proizvodnji ove forme,“ ali izradu balsamarija loptastog tijela u 1. i 2 . st. n. e. preuzimaju i ostale staklarske radionice širom
” O lokalnoj ili lokalnim radionicama stakla u provinciji Dalmaciji vidi kod: I. Fadić,
Tipologija i kronologija... o.c., 127; I. F adić, ^vntičko staklo... u Sinju, o.c., 141; I. Fadić, Antičko staklo o provinciji Dalmaciji, Dometi, '2, Rijeka, 1982, 61-66; I. Fadić, Antičko staklo
Argyruntuma, o.c., 8 ;
“ V. P aškvalin, Antičko staklo s područja Bosne i Hercegovine, Arheološki vestnik,
XXV, Ljubljana, 1976, br. 20, T. IV, 2; V. D a u to v a -R u še v lja n , Ranorimska nekropola u
uvali Sepen kod Omišlja na otoku Krku, Diadora, 6, Zadar, 1973, T XI; I. Fadić, Tipologija i kronologija..., o.c., forma 4, sl. 1/24-27, 114; Nekoliko primjeraka nalazi se i u Arheološkom muzeju
u Zadru.
” M. C. C a lv i, o.c., grupa D, 32;
“ Ibid.
“ O. V essberg, o.c., 134, ovaj autor balsamarije jajolikog tijela naziva kruškolikim (peаг-shaped body), donosi ih pod grupom A III alfa;
10 Ibid.
*' M. C. C a lv i, o.c., 32;
“ M. C. C a lv i, o.c., 28-31, grupa I;
“ Mada je izrada ovakvih bočica započela vrlo rano, datirani primjerci uglavnom potječu s
kraja 1. st. p.n.e. i iz l.st.n.e.; O. V essb erg, o.c., 131;
3 - BEN KO V A Č KI K R A J ... Z B O R N IK 2

33

Rimskog carstva. Prvenstveno zbog duge primjene ovog oblika, a i zbog izrade slobodnim puhanjem, balsamariji loptastog tijela nisu medusobno homogeni. Općenito se
može kazati da su najbrojniji u 1. st. n. ,e.2i Nalazište u našoj zemlji dala su, koliko je
to iz literature poznato, samo pojedinačne primjerke balsamarija loptastog tijela, a datiraju iz 1. i 2 . st. n. е .!6
Posebnu grupu balsamarija, kako je to već rečeno, sačinjavaju balsamariji diskoidnog tijela koji su u Asseriji predstavljeni samo s jednim primjerkom žućkaste boje (T
3, 18; br. 64). Osim diskoidnog tijela koje prelazi u cilindričan vrat i horizontalno razvraćen obod, karakteristika ovog oblika balsamarija su i veoma tanke stijenke, rađene
najčešće iz bojanog stakla.
Balsamariji diskoidnog tijela najbrojniji su u Akvileji i na njenom širem području ,27 dok su u drugim dijelovima Rimskog carstva pronađeni samo pojedinačni primjerci.1* M. C. Calvi smatra da su tipičan proizvod akvilejskih staklarskih radionica 1.
pol. 1. st. n. e.” .
Sasvim zasebna i uz cjevaste balsamarije izuzetno brojna kategorija slobodno
puhanih staklenih bočica malog recipijenta su balsamariji zvonolikog tijela. U splitskom Arheološkom muzeju sačuvano je 19 primjeraka ove forme balsamarija (Sl. 1., T
3, 19-24; T 4, 1-13; br. 65-84;). Zajednička im je osobina zvonoliko-konično tijelo i
dugi cilindrični vrat koji najčešće završava nepravilnim ljevkastim obodom bez prstenastog zadebljanja. Dno je kod ovog oblika u pravilu blago udubljeno, a prijelaz iz tijela u vrat naglašen suženjem. Izrađivani su, bez izuzetka, od stakla plavkastozelenkaste boje.
Proizvodnja balsamarija zvonolikog, odnosno zvonoliko-koničnog tijela, započela je na istočnom Sredozemlju ,30 ali se zbog velike brojnosti ovakvih primjeraka na širem prostoru Rimskog carstva, može ustvrditi da su njihovu izradu prenijeli staklari s
istoka ili su ih preuzele novoosnovane staklarske radionice .31 Zastupljenost balsamarija zvonolikog tijela prisutna je na širem prostoru Jugoslavije,” ali brojni primjerci po14 V. D am evski, Pregled tipova staklenog posuđa iz italskih, galskih, mediteranskih i
porajnjskih radionica na području Hrvatske u doba Rimskog carstva, Arheološki vestnik. XXV,
Ljubljana, 1976, 64;
11
P. la Baum e, Glas der antiken Welt, I, T. 57, N. 8 ; M. C. C alvi, o.c.,
grupa I, T. A, 19; A. K isa, Das Glas im Altertume, I—III, Leipzig, 1908, 330; J. Č adik, o.c., T.
8b; M. B u covala, o.c., 84 i dalje, tip XL, primjerci 137, 138, 139;
E. VVelker, o.c., 30; L. Berger, o.c., T. XII, 183, T. XX, 61 (183); C. Isin g s, o.c., 22,
23, 40, forma 6 i 26;
“ V. S a r a n o v ić -S v e te k , o.c., 29, 30, grupa XI, 10, a, b; I. Fadić, Tipologija i kronologija..., o.c., 116, forma 5, sl. 1/28-30; I. F adić, Antičko staklo u Arheološkoj zbirci..., o.c., 134,
forma 7, sl. 3/27-30; V. D a u to v a -R u še v lja n , o.c., T. XI, 32; V. P aškvalin, o.c., 113 i 119,
T. X, 5; I. F adić, Tipologija i kronologija..., o.c., 116, forma 5, sl. 1, 28-30; I. F adić, Antičko
staklo Argyruntuma, o.c., forma 28, T. VIII, 5, 6 ;
а’ M. C. C alvi, o.c., 28, 33, 34, »balsamari discoide«, frupa F alfa, T. A 14;
R Sunkovsky, Zur Entwicklung der r6 hrenf6 rmigen Balsamare, Jahreshefte des Osteneichischen Archi. Institutes in Wien, XLI, Wien, 1954, 20, T. 37 e; Za Ciparske i Kelnske primjerke vidi kod: M. C. C a lv i, o.c. 34 (Kelnski primjerak F. Fremersdorf smatra također sjevernoitalskim proizvodom);
” Ibid.
"R . Sunkovsky, o.c., 106; V. D an ev sk i, o.c., 64, C. Isin g s, o.c.,91; I. F ad ić, Tipologija i kronologija..., o.c., 112, forma 1, i drugi;
31 Ibid.
31 V. D am evski, o.c., 64; M. B ulat, Antičko staklo u Muzeju Slavonije, Areheološki
vestruk, X X \, Ljubljana, 1976, 401, 402, T. VI; I. Fadić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma
31, br. kat. 123-131, T. IX, 11-19; 1. F adić, Tipologija l kronologija, o.c., 112, forma 1, T. 1,
1-2; I. F ad ić, Antičko staklo u Arheološkoj zbirci,.., o.c., 134-136, forma 8, sl. 4 33-36; V. Šar a n o v ić -S v e te k , o.c., grupa XI, tip. 4; V. D a u to v a -R u še v lja n , o.c., 196, T. XI, 42; I.
M ik u lčić, Antičko staklo iz Scupia i ostali makedonski nalazi, Arheološki vestnik, XXV, LjubIjana, 1976,401, 402, T. VI; L. P le sn ič a r -G e c , Sevemo emonsko grobišče, Kataloziin monografije, 8, Ljubljana, 1972, T. XXXIII, grob 126/9, T. XLVII, grob 162, 4, T. CXVII, Grob 509, 5,
7, 9 T. CXXVI, grob 546, 9. T. CLI, grob 656, 13;

34

sebno su zapaženi na Jadranskoj obali.” Velik broj primjeraka, ujednačenost kvalitete
izrade i oblika dozvoljavaju pretpostavku da su se i balsamariji zvonolikog tijela izrađivali i u nekoj od lokalnih radionica na prostoru istočne Jadranske obale.
Jedini oblik balsamarija koji na ravnom ili blago udubljenom dnu ponekad sadrži žig, odnosno ime proizvođača (PATRIMONI, VOLUMNI IANU ARI ...)14 je balsam arij konično-spljoštenog tijela. Rađeni su iz stakla zelenkasto-plavkaste, žućkaste i
mliječne boje, slobodno su puhani i utiskivani na žig. Stijenke su im češće izrazito debele, posebno na konično-spljoštenom tijelu koje prelazi u cilindričan vrat i uglavnom
širi horizontalno razvraćeni obod.
Kao u Asseriji, tako i na drugim mjestima,” balsamariji konično-spljoštenog tijela ne čine brojnu skupinu, već se javljaju samo s pojedinačnim primjercima (T.4,14; br.
85). Radionice koje su proizvodile ovaj oblik balsamarija još uvijek nije moguće sa sigurnošću ustvrditi, međutim, postoji mišljenje da su se prvotno izrađivale na Cipru, u
vrijeme kad su ciparske staklarske radionice doživljavale svoj cvat (posebno u 2 . st.
n.e.).M Balsamariji konično-spljoštenog tijela s žigom proizvođača PATRIMONI izrađivali su se u Rimu.”
U kolekciji antičkog stakla iz Asserije, koje je pohranjeno u Arheološkom muzeju u Splitu, nalaze se i brojne BOCE. Oblikom su veoma različite pa ih je moguće klasificirati na one trbušastog tijela, konično-spljoštenog ili koničnog tijela, spljoštenog
tijela i širokog cilindričnog vrata, te one loptastog, zvonolikog, četverokutnog i cilindričnog tijela. Raritet svakako čini boca s dvostrukim recipijentom, odnosno dvojna
boca.
Medu asserijatskim materijalom, a i inače, najbrojnije su boce trbušastog tijela
(T.4, 15-16; T 5, 1-9; T.6 , 1-6; br. 86-102). Slobodno su puhane iz prirodnog stakla
plavkasto-zelenkaste boje a izuzetno su rijetki primjerci iz bojanog stakla. U debljim
stijenkama izraziti su tragovi razvlačenja staklene smjese i mjehurići zraka. Dno im je
ravno do blago udubljeno, tijelo trbušasto do trbušasto-konično, a vrat cilindričan.
Obod im je horizontalno izvijen i najčešće završava prstenastim zadebljanjem. Prijelaz
iz tijela u vrat samo je ponekad jače naglašen suženjem.
Za navedeni oblik boce smatra se da je produkt talijanskih staklarskih radionica.
Međutim, budući da u Akvileji boce trbušastog tijela čine gotovo izuzetak, proizvodnja
ovih boca može se vezati, što se tiče Apeninskog poluotoka, isključivo za prostor centralne Italije. Iznenađujuće je, međutim, da su nalazi trbušastih boca na našem priobalnom pojasu [-] Bakar, Krk, Osor, Nin, Zadar, Starigrad, Podgrade (Asserija), Bribir,
Solin...]“ izuzetno brojni i učestali. Takva slika nameće tvrdnju da su staklarske radionice u provinciji Dalmaciji s proizvodnjom boca trbušastog tijela snabdijevale i vjerojatno u potpunosti zadovoljavale lokalne potrebe stanovništva. Za osnaženje ovakve
tvrdnje dovoljno je navesti samo to da katalog akvilejskog stakla donosi svega dva pri" Vidi bilj. 32: V. D a u to v a -R u šev lja n i I. F ad ić;
14 Do sada najbolji pregled žigova na staklenim proizvodima dao je A. Kisa, o.c., III.
*’ C. Bal uta, Considerations sur la Product;v>n et la Difusion du Verre dans la Dacie Superieure, Annales du Congres fntemational d'Etuue Historique du Verre. 7, Liege, 1978,97; L.
B arkoczi, Die Datierten Glasfunde aus dem II Jahrhundert von Brigetio, Folia Archaeologica,
XVIII, Budapest, 1966-67, 76, sl. 30,3 M. B u covala, o.c., 118, br. 244 V. D am evski, o.c., 65,
T.XI,4; A. Frova, Vetri Romani con Marchi, Joumal o f Glass Studies, XIII, Corning/New
York, 1971., 38-44; K. G o eth ert-P o la sch ek , o.c., forma 74; O. V essberg, o.c., Pl. IX, 14,
16; I. Fadić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 29, br. kat. 11-13; V. Saranović-Svetek, o.c., 30-31 grupa XI, tip 16, A;
" V. D am evsk i, o.c., 64; C. Isin g s, o.c., 97; R. S unkovsk i, o.c., 106;
*’ A. K isa, o.c. 925,10;
" V. D am evsk i, o.c., 63, T.I,5; I. F ad ić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 2,
br. kat. 7-31; I. F ad ić, Tipologija i kronologija..., o.c., 120, forma 11, sl. 2. 39-43; Arheološki
muzej u Splitu i Zadru obiluju trbušastim bocama iz Solina, Nina i Zadra; (Antičko staklo Bribira
u pripremi za objavu u monografiji Bribir u antici);
35

mjerka trbušastih, odnosno trbušasto-koničnih boca,” te da od 1542 staklena primjerka koja su publicirana u katalogu stakla Muzeja u Trijeru, svega ih je 7 navedenog oblika boca .40 Nadalje, od cjelokupne do sada poznate grade antičkog stakla u jugoslavenskom dijelu provincije Donje Panonije, samo je šest staklenih primjeraka trbušastih
boca4'... Mada se navedeni oblik javlja s određenim brojem i na drugim prostorima
Rimskog carstva ,42 naspram navedenom, antički lokaliteti u provinciji Dalmaciji zaista
obiluju bocama trbušastog tijela .43
Boce trbušastog tijela moguće je datir^ti u 1. i 2. st. n.e ...44 Primjerci izrađivani
nakon tog razdoblja razlikuju se od navedenih u nekoliko bitnih elemenata .45
Boce konično-spljoštenog tijela brojna su forma staklenog materijala. U split.^kom Muzeju pohranjene su četiri ovakve boce iz Asserije (T. 6, 7 -9 ; T. 7, 1; br.
103-106).
Odlike konično-spljoštenih boca su u prvom redu konično-spljošteno tijelo, zatim dugi cilindričan vrat koji se sužava prema, u najvećem broju, prstenastom obodu.
Dno je kod ovakvih primjeraka znatno udubljeno ili rjeđe ravno. Po kvaliteti stakla nešto se razlikuju od ostalih srodnih formi boca, jer su većinom rađene od gotovo bezbojnog stakla (blage žućkaste, zelenkaste ili mliječne nijanse).
U osnovi se međusobno razlikuju po izradi konično-spljoštenog tijela, tako da u
prvu varijantu spadaju primjerci s plitkim spljošteno-koničnim tijelom 46 (T. 6 , 8), u drugoj su oni kojima konus nije izrazit već zaobljen 47 (T. 6 , 7 i 9; T. 7,1). Treću skupinu
spomenute forme čine boce s izrazitom profilacijom spljošteno-koničnog tijela .48
Boce konično-spljoštenog tijela u starijoj literaturi obraduju se bez uvažavanja
spomenutih razlika. Naprotiv, često se donose pod zajedničkim terminom »tipa svjećnjaka «,40 zajedno s bocama i balsamarijima koji međusobno nemaju nikakve srodnosti. Stoga je datacija, kao i određenje proizvodnog centra, boca konično-spljoštenog
tijela veoma otežana. Međutim, neovisno o veoma širokom periodu proizvodnje i upot39 M. C. C a lv i, o.c., 57, grupa B;
40 K. G o eth ert-P o la sch ek , o.c., 115, forma71;
41 V. Š a ra n o v ić-S v etek , o.c., 26 grupa XI, 2, T. XII, 4 (doneseni su u grupi balsamari-

ju?)
42 M orin-Jean, La vererie en Gaule sous PEmpire romain, Pariz, 1922, 23, forma 26; C.
Isin g s, o.c., forma 16; O. V essberg, o.c., 131; M. B u covala, o.c., 56, tip XXIII; P. la Baum e, o.c., T, 57, N. 18; L. Berger, o.c., 75, No. 192-194; Pere V illalb a i V arneda, o.c., 70,
76, 82;
43 I u drugim krajevima Jugoslavije nailazi se na trbušaste boce, ali su veoma rijetki primjerci trbušastih boca 1. i 2. st. Kasniji primjerci koji se nalaze u kontinentalnom dijelu zemlje
imaju sasvim različite karakteristike od navedene forme boca (drugačija kvaliteta i debljina stakla, drugačije dno, obod itd.). Rani primjerci nalaze se: L. P lesn ičar-G ec, o.c., grob 320, 734;
I. M ik u lčić, o.c., grob 114; V. D am evski, o.c., 63; Vidi i bilješku 41;
44 Vidi bilj. 38-42;
4’ Vidi bilj. 43;
44 A. K isa, o.c., T.A, 12, 14; O. V essb erg, o.c., 137, T.VIII; M. V an d erh oeven ,
o.c., T.XXVI, br. 112,113; M orin-Jean, o.c., forma 25,75; M. Grazia M a io li, I vetri d ella
n ec r o p o li rom ana de »Le P a lazzette« nel terito rio di C lase, F elix R aven n a, Firenza, 1974, 17, 21, sl. 11, 17; G. D a v id so n W ein b e rg , Evidence for Glass Manufacture in Ancient Thessaly, American Journal o f Arch., New York, sv. 66, br. 2, 1962., sl. 5; C. Balu ta , o.c., 103, sl. 1, 6-9; M. C. C alvi, o.c., 133-35, C alfa 2, T.21, 6 ; L. M arcando, Atti della
Accademia Nazionale dei Lincei, Notizie degti scavi di Antichota, serie VIII, V, XXVIII, Roma
1974, grob. 274, sl. 291, 371;
47 O. V essb erg, o.c., T.VIII, 17-19; M. Grazia M aioli, o.c., 21, sl. 20; M. C. C alvi,
o.c., 136, tip C beta 1, T. 22,3; R. S un kovsk i, Antike Glaser in Carnuntum und Wien, 1956, sl.
36 a; M orin -Jean , o.c., 21, sl. 20;
4' G. D a v id so n W einberg, o.c., T. 25, sl. I-За; M. C. C alvi, o.c., 134, tip C beta 2,
T.22,4;
4’ C. Isin g s, o.c., 97, forma 82 A 2; O. V essberg, o.c., 137 tip II, T. VIII; V. Dam evsk i, o.c., 65, T.XI,2,3,4, T.XII,3,4; V. Š a ra n o v ić-S v etek , o.c., 30, grupa XI, tip 16,a,b,c,d;

36

rebe (od 1. do 3 . ili čak 4 . st. n. e .),50 što svakako proizilazi iz spomenutog globalnog
sagledavanja, moguće je ustvrditi da su asserijatski primjerci rađeni krajem 1. i u 2 . st
n. e .51
Uz to što mnogi autori pretpostavljaju da su se boce konično-spljoštenog tijela
proizvodile na istočnom Mediteranu odnosno na Cipru ,52 sustavnija analiza ovakvih
boca i njihovih inačica, općenito, a tako i na našem prostoru ,53 posebno na istočnoj
Jadranskoj obali,54 nesumnjivo bi dala pozitivne rezultate o njihovoj dataciji i centrima
proizvodnje.
Boce konično-spljoštenog tijela i širokog cilindričnog vrata, koje su u zbirci asserijatskog stakla u Splitu zastupljene sa svega 2 primjerka (T. 7, 2 -3 ; br. 107, 108), veoma su srodne bocama konično-spljoštenog tijela, a posebno su srodne balsamarijima
istog oblika.
Zbog veoma malog broja objavljenih primjeraka nije moguće ustanoviti ni radioničke centre a ni rasprostranjenost proizvodnje i upotrebe boca konično-spljoštenog tijela i širokog vrata. Kvalitetom stakla i po izradi (debljina stijenki...) međusobno se
znatno razlikuju, pa se može pretpostaviti da su ih izrađivale različite radionice.55 Ako
je suditi po malom broju poznatih i datiranih primjeraka, najvjerojatnije je da su se izrađivale u 3. st. n. e .56
Boce koničnog tijela, dužeg cilindričnog vrata i prstenastog horizontalno razvraćenog oboda, te ravnog ili ponekad blago udubljenog dna, u asserijatskoj zbirci stakla
zastupljene su sa šest primjeraka (T. 7, 4 -9 ; br. 109-114). Kao i inače, ove boce rađene
su s debljim stijenkama stakla, zelenkasto-plavkaste, zelene ili plavkaste boje.5’
Na to da su se boce koničnog tijela, kao i njima srodne boce konično-trbušastog
i trbušastog tijela, proizvodile i u provinciji Dalmaciji, upućuje veliki broj pronađenih
primjeraka, kao i njihova međusobna homogenost forme, kvalitete i izrade.58 Inače,
ovakve boce izrađivane su u italskim radioničkim centrima .50 S ne tako velikim brojem
primjeraka, nalaze se i širom Rimskog carstva.00

50 Vidi bilj. 46-49;
".А. K isa, o.c., T.15; R. Sunkovsk i, o.c., sl. 36, b; A. C erm anović-K uzm anović,
Antička Dukla (Nekropole), (u daljnjem tekstu Duklja), Cetinje, 1975) Tip V, 2d; M. Grazia M aio li, o.c., 21, sl. 19; V. Š aran ović-S vetek , o.c., tip XI, 16 b; V. D am evski, o.c., 65, Т.Х1,2;
“ Vidi bilj. 46-48; Za boce profiliranog konično-spljoštenog tijela G. D avid son Weinberg smatra da su se izrađivale u Grčkoj, odnosno u Tesaliji;
53 A. C erm an ović-K uzm anović, Pregled i razvitak rimskog stakla u Cmoj Gori (u
daljnjem tekstu: Pregled i razvitak...), Arheološki vestnik, XXV, Ljubljana, 1976., T. V,9 i 111,15;
A. C erm an ović-K uzm anović, Oblici i hronologija rimskog staklenog materijala iz nekropole Municipija S... (u daljem tekstu: Oblici i hronologija...), Živa antika XXI, sv.l, Skopje, 1971,
294, 301, sl. 4, 19,21; V. Š a ran ović-S vetek , o.c., tip 16; V. D am evski, o.c., 65, T.XI,2;
54 I. F adić, Antičko staklo u Arheološkoj zbirci..., o.c., 128-130, sl. 1,4; I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 4, br. 33-49; Arheološki muzej u Zadru i Splitu čuva priličan
broj boca navedene forme;
55 Primjerak koji je pronaden u antičkom Starigradu (Argyruntumu) izrazito je debelih stijenki mliječne boje, dok su primjerci iz Asserije izrazito tankih stijenki (ako se izuzme dno). Primjerak iz Asserije br. 106 je zelenkasto-fućkaste boje, a primjerak br. 107 je bezbojan; Starigradska boca objavljena je kod: I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 5, br. 50);
” C. B aluta, o.c. jog. 1\ Regeszeti Fiizetek, II, 11, 1962, Magyar Nemzeti muzeum, T6 rteneti muzeum, 1962, T. 6,3; O. V essberg, o.c., Pl.VIII,IX; Donekle odgovarajući primjerak nalazi se i kod: V. D am evski, o.c., 64, T. XI,4;
5’ Primjerak 111, T.7,6 ima razvučene bijele niti u staklenoj smjesi.
581. F a d ić, Tipologija i kronologija..., o.c., forma 11, T.2,39-43; I. F adić, Antičko staklo
Argyruntuma, o.c., forma 2, 7-31; I. F ad ić, Antičko staklo u Arheološkoj zbirci..., o.c., 130, forma 3; M. S u ić, Muzeji i zbirke Zadra (Arheološki muzej Zadar), Zagreb, 1954, 40 (u ovom Muzeju, koliko mi je poznato, nalazi se velik broj boca koničnog tijela, a znatan broj istih čuva se i u
Arheološkom muzeju u Splitu).
58 V. D am evsk i. o.c.. 63:

Premda boce koničnog tijela neki autori poistovjećuju sa srodnim oblicima boca
i balsamarija različitog recipijenta, može ih se s većom sigurnošću datirati u 1 . i prvu
polovinu 2 . st. n. e.4'
Boce loptastog tijela spadaju u sasvim neuobičajene oblike boca, pogotovo kad
je riječ o primjercima koji su ukrašeni reljefnim rebrima (T. 8,1; br. 115). Reljefna rebra okomito izlaze iz baze boce do sredine loptastog tijela iz kojeg je bez posebnog naglašenja izvučen pravilan cilindrični vrat.
Mada su analogije za boce loptastog tijela koje je ukrašeno reljefnim rebrima zaista malobrojne, ovom prilikom je moguće izdvojiti dvije osnovne varijante. U prvu
spadaju boce, kao što je ova iz Asserije, s okomitim reljefnim rebrima od dna do sredine tijela ,62 dok u drugu skupinu spadaju primjerci kojima se rebra spuštaju od korijena
vrata do sredine tijela .63 U oba slučaja radi se o radijalno postavljenim rebrima koja
nalazimo i na zdjelama i šalicama tipa »Zarte Rippenschalen «.64
Za sada nije moguće govoriti o radionicama koje su primjenjivale jedan od načina izvedbi reljefnog ukrasa, ali je sigurno da primjerci, kao što je boca iz Asserije, pripadaju 1. st n. e.,6S a da su se boce kojima reljefna rebra idu od vrata ka sredini tijela izrađivale u 4. st. n. e .66
Osim u provinciji Dalmaciji, izuzetno rijedak oblik staklenih boca predstavljaju
boce zvon olikog tijela (T. 8 , 2-3; br. 116, 117). Visina ovih boca u pravilu iznosi oko
15,5 cm, a širina oko 9,5 cm. Zvonoliko tijelo je nešto manje od cilindričnog vrata, a
obod je gljivasto razvraćen i prstenast. Dno je kod svih poznatih primjeraka vidno
udubljeno.
Naspram izuzetno slabim komparacijama,67 na prostoru istočne Jadranske obale, ili točnije na obalnom pojasu provincije Dalmacije, pronađeno je preko 30 boca
zvonolikog tijela.6' Zbog izuzetne homogenosti svih primjeraka, zbog njihove brojnošti..., bez dvojbe se može tvrditi da su se izrađivale u provinciji Dalmaciji u drugoj polovini 3. st. n. e.6’ Mada je o bocama zvonolikog tijela već dosta pisano, one zaista zavređuju i jednu posebnu studiju s priloženom spektralnom analizom .70
60 C. Isin g s, o.c., 36, forma 16; L. Berger, o.c., 74,75; K. G o eth e rt-P o la sc h e k , forma 71; C. B aluta, o.c., sl. 2,7; L. P lesn iča r-G ec, o.c., Severno emonsko grobišče, Katalozi
in monografije, 8, Ljubljana, 1972., grob 734:2,3; M. B u covala, o.c., 56, 57, tip XXIII i tip
XXIV; M.C. C a lv i,o.c., 57,58, grupa b, T.B,6 i T,12,7; 0 . V essberg, o.c., 131, sličan tipu A 1
alfa; i ostali)
61 Vidi bilj. 58-60;
62 K. G o eth ert-P o la sch ek , o.c., 148, forma 88, br. 894;
61 V. S a ra n o v ić-S v etek , o.c., 24, grupa VI, tip 7, br. 96, T.X,6 ; C. Isin g s, o.c., 90, forma 71 (ovdje su donesena svega dva poznata primjerka, jedan iz Pompeja u muzeju Napulja i
drugi iz Akvileje, međutim, skica formi nije pouzdana...);
64 I. F a d ić, Tipologija i kronologija..., o.c., 122, forma 16, vidi i bilj. 124;
61 Vidi bilj. 62;
66 Vidi bilj. 63, primjerak iz Donje Panonije pripada sigumo datiranoj grobnoj cjelini67 Donekle analogne zvonolike boce nalazimo kod: M. B u covala, o.c., 110 i dalje (jedna
grupa datirana je u 2-3, a druga u 3-4 st.); R. S u n k ovsk i, o.c., 140, T. 22,1; Direktni komparativni materijal nalazimo kod: O. V essberg, o.c., pl. VIII, 24; G. D. W einberg, Evidence for
Glass Manufacture in Ancient Thessaly, American Joumal o f Arch., New York, sv. 66, br. 2,
1962, 129, 130, T. 27, sl. 10; F. Frem ersdorf, E. P olon yi-F rem ersd orf, Die Farblosen
Glaser der Friihzeit in Kčln, Die Denkmaler des Rdmischen in Kdln, IX, Koln, 1984., 48,117; A.
C erm an ović - K uzm anović, Oblici i hronologija... o.c., 294, sl. 4 i sl. 17; A. C erm anović
- K u zm an ović, Pregled i razvitak rimskog stakla..., o.c., 190, T. V, 11; I. F ad ić, Kasnoantički
stakleni materijal iz Muzeja u Cresu, Histria Archeologica, (u tisku); I. Fadić, Rimsko staklo u
provinciji Dalmaciji, Dometi, 12, Rijeka, 1982., 61-66; I. Fadić, Antičko staklo u Arheološkoj
zbirci..., o.c., forma 1; I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 1, 1-6;

Vidi bilj. 67, odnosno kod: 1. F ad ić, Antičko staklo u Arheološkoj zbirci..., o.c., bilj.
16-20 i 23;
38

Problematiku koja se javlja kod izučavanja boca kvadratičnog tijela na ovom je
mjestu moguće samo naznačiti. Naime, kako to pokazuje i sedam primjeraka kvadratičnih boca iz Asserije (T. 8, 4 -5 ; T. 9, 1-4, sl. 2, br. 118-124), razlike i osobitosti unutar boca ove forme su brojne. Postoje na primjer primjerci koji su puhani u kalup (kao
br. 118, 122, 124), naspram onih koji su slobodno puhani (br. 119, 120, 121, 123), što se
očituje u različitoj debljini stijenki.71 Pojedine boce, nadalje, na dnu sadrže žig proizvođača u vidu različitog simbola (br. 118, 122, 123) ili imenom proizvođača (br. 124; AEMILIUS BLASTIUS). Razlike su vidne i u izradi ručke, oboda, ramena, zatim u veličini, kvaliteti stakla itd .72
Zbog navedenog mada je D. Charlesvvorth o bocama kvadratičnog tijela napisala jednu ozbiljniju studiju, obradivši 97 primjeraka,73 definiranje pojedinih kategorija i
njihovih radioničkih središta, kao i precizna kronologija, još nisu riješeni.
S
obzirom na veliku brojnost kvadratičnih boca na pojedinim nalazištima na širem prostoru Rimskog carstva,74 a i zbog nepotpunog uvažavanja pojedinih specifičnosti, mišljenja o njihovom porijeklu su podvojena .75 Kao centri proizvodnje navode
se i Sirija, kao i Cipar, zatim Galija, a moguće i središnja Italija.76 Ipak se veći broj autora zalaže za galsko porijeklo kvadratičnih boca, kao što se i općenito smatra da su se
proizvodile u 1. i 2 . a moguće i 3. st n. e .77
Svakako bi detaljna obrada zaista brojnih četvrtastih boca na istočnoj Jadranskoj obali (najvjerojatnije preko 200 primjeraka) i ostalog komparativgog materijala širom Rimskog carstva riješila pitanje kronološke determinacije pojedinih varijanti kao i
provenijenciju tih primjeraka. Takva studija bi trebala potvrditi dosadašnje pretpostavke o njihovoj lokalnoj izradi.7*
Proizvodom, vjerojatno galskih staklarskih radionica, mogu se smatrati cilindrične boce koje su u Asseriji zastupljene s dva primjerka (T. 10, 1-2; br. 125, 126). Njihove karakteristike su visoko cilindrično tijelo, kratak cilindričan vrat na izrazitom ramenu, razvraćen i prstenast ili čak dvostruko prstenast obod (kao bn 126), te dvorebrasta

6’ Osim već datiranih primjeraka, precizniju dataciju zvonolikih boca u Dalmaciji omogućava jedan primjerak koji je pronađen prilikom zaštitnih istraživanja srednjovjekovne (i antičke)
nekropole u Biljanima Donjim (Trljuge) na lokalitetu Pržine. Boca je nadena u skeletnom grobu
3, zajedno s novcem Klaudija II, s glinenom svjetiljkom i prstenom.
70 Vidi bili. 67, 68 ;
71 Puhane u kalup su znatno debljih stijenki;
71 Ručke mogu biti trakaste, trakaste dvorebraste, široke trakaste s nizom kanelira..., obod
je uglavnom prstenast, ali može biti i dvostruko prstenast, gljivast..., rame je naglašeno ili okomito, a visine variraju od oko 5-6 cm pa do oko 30 cm visine;
71 D. C harlesw orth , Roman Square Bottles, Joumal o f Glass Studies, VIII, Coming /
New York, 1966;
74 A.D. F ra n ciscis, Vetri antichi scoperati ad Ercolano, Joumal o f Glass Studies, V.
Corning / NY, 1963 137-139; C. Isin g s, o.c., 63, »square bottles«, forma 50; M. Vanderhoeven, Verres Romain (1 er-II me sićles) des Musees Curtius et du Verre a Liege, Liege, 1961, 50,
grupa XV; M. C. C alvi, o.c., 83, »hydriae«, grupa C; M orin-Jean, o.c., 59 i dalje, »bouteille
prizmatique«, forma 14, 15, 16; K. G orthert - P o la sch ek , o.c., 193, »Vierkantige Flaschen«,
forma 114; S. H. Auth, Glass at Newark Museum, Newark, 1976., 110, »square bottles« 128; L.
Berger, o.c., T. 13, 199, 200; N. S orok in a. o.c., 77, T. 3,30-35; F. Frem ersdorf, o.c., 51, 52,
T. 116, 117; R. S un kovsk i, o.c., T. 10, b (krivo nazvane »Merkur« flašama; J. Č adik, o.c., T.
10, a, c;D . H arden, o.c., 273, T. XX, br. 757 (primjerak s uleknutim stranama); O. V essberg,
o.c., 125, 126, T. 6, 1-5 i T. XXIV 119, grupa A III alfa i A IV, kvadratične bočice ciparskog tipa;
71 N. Sorok in a, o.c., 77; V. Danevski, o.c., 64; i drugi;
76 Vidi bilj. 73 i 74;
71 M orin-Jean, o.c., 59; V. D a n ev sk i, o.c., 64 i drugi;
7’ I. F ad ić, Četvrtaste i poligonalne boce iz Arheološkog muzeja Istre u Puli, Izdanje
HAD-a, 11/2, Arheološka istraživanja u Istri i Hrvatskom primorju, Knjiga 2, Pula 1987. (u tisku); I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., forma 8, 53-62; I. F ad ić, Tipologija i kronologija..., o.c., 117, 118, forma 9;
39

trakasta ručica. Cesta pojava na cilindričnim bocama su i jedna ili više horizontalno
graviranih linija uokolo tijela (br. 126).
Ovakve boce, kao i drugu varijantu, zdepaste cilindrične boce jednake širine i visine, moguće je datirati na кгај 1. i u 2 . st. n. e .79
Veoma rijedak primjerak staklenih boca predstavljen je u kolekciji stakla iz Asserije, a iz fundusa stakla Arheološkog muzeja u Splitu, bocom s dvije кот оге - dvojna boca (sl. 3, br. 127).*° Radi se naime o trbušastoj boci čije je tijelo odvojeno u dvije
komore jednom tankom okomitom staklenom stijenkom. Vrat je također dvostruk i
sastavljen od dvije »cijevi«.
Ovakve boce s dvije komore sačinjavaju kategoriju recipijenata čije su forme veoma različite. Stoga je svaki primjerak gotovo jedinstven i nema direktnih analogija.
Tako na primjer postoje kvadratične boce s dva odjeljka koje su izrađivane i u glini ,81
zatim aribalosi s dvije komore *2 i dvodjelni vrčevi81. Slični vrčevi nađeni su i s tri pregratka, odnosno s tri lijevka na vratu.84
Bliska boca asserijatskom primjerku, s dvije komore, nađena je u Akvileji, 85 a jedan primjerak potječe s nekropole Duklje (Doclea) u Crnoj Gori8*. Dvodjelna boca iz
Duklje dio je grobne cjeline datirane u drugu polovinu 1. st. n. e. Moguće je da istom
periodu pripada i boca s dvije komore iz Asserije.87
Boćice malog četvrtastog i poligonalnog tijela (šesterokutnog i osmerokutnog), s
izrazito dugim i uskim cilindričnim vratom i horizontalno razvračenim prstenastim
obodom , ovdje su nazvane pseudo »М егкиг« bočice." To je učinjeno iz razloga što su
se pod formom tzv. »Merkur« boca, koje su konvencionalno nazvane tako zbog čestog
prikaza boga Merkura na bazi tih staklenki, obrađivale i male bočice četverokutnog,
šestorokutnog i osmerokutnog tijela. One oblikom nalikuju tzv. »Merkur« bocama,
mada su te sličnosti veoma površne. Prije svega, za razliku od »Merkuv« boca, malih
su dimenzija (ođ 10-14 cm visine), uglavno'i tankih stijenki (posebno šesterokutne i os-

f

79 Eng. Cylindrical bottle, njem. ZyUndrische Kannen, franc. bouteilles cylindrique, rumunj. cani cu согр cilindric; M. C. C alvi, o.c., 82, naziva ih hidrijama?; C. Isin g s, o.c., 67,
forma 51 a; K. G oethert - P olasch ak , o.c., 200, forma 118 a; M. B u covala, o.c., 29, Tip
IV; L. Berger, o.c., 78; M. V an d erh oeven , o.c., 66-68, grupa XVI; M orin-Jean, o.c., 53,
forma 8 ; F. F rem ersdorf, o.c., 32,48; R. S un k ovsk i, o.c., 21; L. P lesn iča r-G ec, o.c. grob
744; Nekoliko ovakvih boca nalazi se i u Arheološkim muzejima u Splitu i Zadru;
*° Ova forma se kod starijih autora naziva »dilecythes«, a taj naziv preuzela je i M.C. Calvi, o.c., 75,76, za dvojnu bocu iz Akvileje;
81 M orin -Jean , o.c., 63-64, forma 15 (donosi kao varijantu kvadratičnih boca);
81 M orin-Jean, o.c., 87,88, forma 35, donosi kao varijantu aribala i smatra ih »dosta ranim primjercima«, a nabraja tri primjerka dvodjelnih aribala iz Muzeja u Bonu i jednog kojeg donosi A. K isa, o.c., 323, fig. 61, koji se nalazi u Zbirci Niessen u Kolnu (trodjelna);
81 M orin -Jean , o.c., 102, forma 46, donosi kao varijantu forme 45, kao analogije donosi
jedan primjerak iz Orangea u Muzeju u Avignonu, zatim jedan primjerak iz Sirije u Muzeju Luvr,
te jedan primjerak iz Arheološkog muzeja u Reimsu;
84 M orin-Jean, o.c., 120, forma 63, donosi kao varijantu forme 62 (primjerak je stri odjeljka, a analogije navodi u Muzeju u Trevesu u Bonu i u Kolnu;
•’ M.C. C a lv i, o.c., 75, 76, kat. 187, T. C,12;
“ A. C erm anović - K uzm anović, Inventaria Archeologica, Jugoslavija, fascicule 8,
1965 Le necropole Romaine a Duklja (Doclea) per de Titograd en Montenegro, Y 68,4, tombe
323, grob je datiran u drugu polovinu 1. st. n. e.;
87 Svi objavljeni primjerci kod Morin-Jeana, koji samo donekle mogu poslužiti kao komparativni materijal, nisu nam dovolini za kronologiju, tim više što se autor kod obrade svih staklenih
predmeta sluzi veoma širokom datacijom (Romain I i Romain II);
** LF literaturi koja se bavi problematikom izučavanja antičkog stakla, pod tzv. »Merkur«
bocama ili bočicama obradivane su različite manje ili više srodne kategorije staklenih primjeraka.
Takav zajednički tretman u izučavanju u biti ipak različitih primjeraka, rezultirao je širokim kronološkim odrednicama cijele grupe staklenih predmeta, te s nemogućnosti spoznaje proizvodnih
centara za svaku pojedinu kategoriju (vidi npr. B. K irigin, Merkur bočice iz Arheološkog muzeja u Splitu, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, LXXIL, Split, 1980, 61-65);

40

merokutne), drugačije kvalitete stakla, a na bazi nikada nemaju reljefni prikaz boga
Merkura. Odnos tijela i vrata, kod ovdje nazvanih pseudo »Merkus« bočica, uvijek je
1:1 do 1:2, dok je tijelo kod »Merkur« boca uvijek veće u odnosu na vrat.M Dakle, pseudo »Merkur« bočice je neophodno, zbog svega navedenog, izučavati izdvojeno od
»Merkur« boca. Čak bi se unutar ove grupe posebno trebale izučavati one četverokutnog (t. 10,3, br. 128) i izdvojeno šesterokutnog i osmerokutnog tijela (T. 10,4, br. 129).
Ovo posljednje iz razloga što je primjećeno da su šesterokutne i osmerokutne pseudo
»Merkur« bočice brojne na istočnoj Jadranskoj obali, dok su na drugim antičkim nalazištima gotovo raritetne.,° To svakako još jednom potvrđuje neke lokalne specifičnosti
Jadranskog prostora i mogućnost postojanja vlastitih staklarskih radionica u provinciji
Dalmaciji.
Oba primjerka pseudo »Merkur« bočica iz Asserije (T, 10,3-4; br. 128. 129) objavljeni su u Vjesniku za arheologiju i historiju dalmatinsku, zajedno s ostalim bocama
ove forme iz splitskog Arheološkog muzeja.” Nekropola Argyruntuma (Starigrad kod
Zadra) dala je 9 primjeraka pseudo »Merkur« bočica ,92 a još znatan broj istih nalazi se
u Arheološkom muzeju u Zadru.” Svega jedan primjerak čuva se u Arheološkom muzeju Istre u Puli.’ 4
Uzevši u obzir sav komparativni materijal” i irelevantne pokazatelje, četverokutne pseudo »Merkur« bočice moguće je datirati na kraj 2. do u rano 4. st. n. e.,,> Za šesterokutne i osmerokutne bočice ove forme postoji mogućnost, kako je to već rečeno, da
su izrađivani u provinciji Dalmaciji, najvjerojatnije krajem 3. st...
Vretenaste bočice, koje na sredini tijela imaju proširenje, javljaju se s nekoliko
varijanti. Naime, obod im može biti prstenasto zaobljen, ljevkast s prstenastim završetkom, profiliran ili ravno rezan. Varijacije su uočljive i u samom obliku tijela9' kao i u
veličini pojedinih primjeraka (od 12 - 60 cm visine).
U Asseriji su zastupljene dvije različite vrste ovih bočica (T. 11,1-2; br. 130, 131).
Prva je znatno šireg recipijenta i s izrazitim proširenjem na sredini tijela, a obod, koji
završava prstenasto, izrazito je ljevkast (T. 11,1; br. 130).
Ovakvi primjerci najvjerojatnije su služili za isisavanje mlijeka kod upaljenih dojki dojilja, što bi se postizavalo stvaranjem vakuma u bočici, naslonjenoj na bradavicu
dojke, dok bi zapaljeni predmet sagorijevao u recipijentu” . Ovakve primjerke moguće
je datirati na kraj 3. i u 4. st.”
” I. F adić, Cetverokutne i poligonalne boce..., o.c., forma 5, a, b;
90 Ibid.
” B. K irigin , o.c., 61-65, kat. 1, 3, sl. 1,1 i 3;
" I, F ad ić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., 71-79, T. V, 9-11, T. VI, 1-6;
м Primjerci potječu s nekropola Zadra i Nina;
** I. F adić, Četverokutne i poligonalne boce..., o.c., forma 5b;
” Trois millenaires d’art verrier a travers les collestions publiques et privees de Belgiqiie,
Catalogue general de I’ exposition (u daljem tekstu: Trois millennaires d’art verrier...), Liege,
1958, br. 80 i 81; Isti se nalaze kod: M. V an d erh oeven, o.c., br. 114, 115; K. G oethert P olasch ek , o.c., forma 105; Glass from the ancient World, The гау Winrield Smith collection
(Aspeciai exhibition), Coming / N.Y., 1957, 135; A. K isa, 780-786; C. Isin g s, o.c., 100, 101;
M orin-Jean, o.c.,70;L. Barkoczi, Die datierten Glasfunde aus dem 3-4 Jahrhunder von Brigetio, Folia Archeologica, XIX, Budapest, 1968, sl. 29,1; M.C. C alvi, o.c., br. kat. 142, 143, T. B
5; O. D o p e lfe ld , ROmisches und FrSnkisches glas in Kdln, Kčln, 1966, sl. 57; Regeszeti fiizetek, ser. II - 11, Magyar Nemzeti Muzeum, 1962, T. XII, 1, 3, 5; E. B. D usen b ery, Ancient
Glass from the Cemeteries of samotrace, Joumal o f Glass Studies, IX, Coming / N. Y., 1967, 43,
44, sl. 29; C. Isin g s, Roman Glass in Limburg, Archaeologica Traiectina, IX, Groningen, 1971,
11, br. kat. 16, sl. 1. 16;
** Vidi bilj. 92, 94 i 95; V. D am evsk i, o.c., 65, T. VII, 4;
” a) širi recipijent sa naglašenijim proširenjem na sredini tijela, b) sasvim izduženi kapljičasti recipijent s blažim proširenjem na sredini tijela, c) izrazito vretenasti oblik s uleknutim uzdužnim stijenkama (oko 4 uleknuća).
*' Slični recipijenti za istu namjenu služili su i u novijim razdobljima;
" I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., 12, 31, forma 11, T.VI, 7-9, br. kat. 80-82;
41

Primjerci koji se javljaju nešto ranije od spomenute varijante imaju izrazito izduženo tijelo (kapljičasti završetak i postpuno, blaže proširenje na sredini tijela). Datiraju
se od kraja 2. do u 4. st.'°° (T. 11,2; br. 13J). Njihova namjena nije sasvim poznata, ali
po nalazima u Egiptu, gdje im je najvjerojatnije i započela proizvodnja, zna se da su
bile ovješane i omotane u pletenu slamu .101
Za vretenaste bočice se općenito smatra da su egipatskog porijekla, mada su najraniji primjerci pronađeni u Dura-Europosu (2. - 3. st.). U 3. i posebno 4. st. ova forma
postaje omiljena u Galiji, odnosno na rajnskom i podunavskom prostoru .102
Sasvim neobičnu formu staklenog materijala predstavlja KAPALICA - infundibulum (T. 10,5: br. 132). To su obično, manje ili više, stilizirani zoomorfni oblici, oblici
p tic e s kružnim i troljevkastim obodom (na mjestu glave), a ponekad taj cblik završava
i u obliku ptičje glave. Najčešće se na kraju stiliziranog repa nalazi mali otvor za ukapavanje ili isisavanje tekućine .103 Svi primjerci su slobodno puhani, u pravilu od prirodnog stakla, pa je stoga teško izdiferencirati radionice i odrediti vrijeme njihovog nastanka.10*
Namjena im je još uvijek nejasna. Teže prihvatljiva pretpostavka je da su služile
kao sisaljke za djecu, jer su često pronalažene u dječjim grobovima.'0S Vjerojatnije je
da su služile u farmaciji za precizno doziranje tekućine. Općenito je prihvaćeno da je
ovakav zoomorfni ifundibulum bio u upotrebi od 1. do 4. st. na cijelom prostoru Rimskog carstva'06. Primjerak iz Asserije moguće je, po nekim njegovim karakteristikama,
ipak, smatrati ranijim proizvodom ( 1. do 2 . st .).107
Od tipova staklenog posuđa u kolekciji asserijatskog stakla, koje je pohranjeno
u Arheološkom muzeju u Splitu, posebnoj tipološkoj skupini spadaju ČAŠE (sl. 4-5, T.
11,3-7, br. 133-139). Svih sedam primjeraka čaša iz Asserije međusobno se sasvim razlikuje, te čine sasvim zasebne forme.
Na neki način, svjetski raritet predstavlja konična čaša. Ovakve konične čaše s
reljefnom dekoracijom tzv. lotosovog pupoljka, poznate su iz domaće i svjetske litera,<и> Ibid.; Antike GlSser, Kassel, Staatliehe Kunstssammlungen, 1975, 71, 72, 138-140; S.
A uth, o.c., 116, 117, br. 140, 141; L. Bark 6 czi, Die datierten glasfunde aus dem II. Jahrhundert von Brigetio, Folia archaeologica, XVIII, Budapest, 1966/67, 77, sl. 29,4; M. B u covala,
o.c., 126 i dalje, tip XLVIII, e, br. 260-271; C. C alvi, o.c., 152, grupa A, br. 323, 324; A. Cerm a n o v ić-K u zm a n o v ić, oblici i hronologija..., o.c., 129, fig. 3,15; A. C erm anović-K uzm a n o v ić, Antička Duklja, o.c., 169-170, Tip V/4; O. D o p p e lfe ld , o.c., 67; K. G oethertP o la sch ek , o.c., 142, forma 85; S. Petru, Rimsko staklo Slovenije, Arheološki vestnik, XXV,
Ljubljana, 1976, Rćgeszeti fiizetek, II, o.c., T. 11,9, T.III, 4,9; O. V essberg, o.c., 30-32; A. Cerm a n o v ić-K u zm a n o v ić, Rimsko staklo, Naučna knjiga, Beograd, 1987, 22, sl. 73; 29, tip 9,
Т.ХН, 6 ; E. W elker, ArchSologische Reihe Antike GlSserim Frankfurter Museum fiir Vor-und
FrOhgeschichte, Frankfurt am Main, 1987, 31, grupa 30; Pere Villalba i Vameda, o.c., 198, 201,
11, 12;
D. H arden, br. 692, i fig. 4 d;
101 V. S a ra n o v ić-S v etek , o.c., 29, grupa XI, 9; i drugi;
'•3 O varijantama Ijevka za ukapavanje vidi kod: V. S aran ović-S vetek , o.c., bilj. 73,
74;
‘•4 Zbog slobodnog puhanja, stilizacija ptica je sasvim slučajna, pa je izrada oboda možda
najbolji indikator vremena i prostora nastanka.
,0’ V. S a r a n o v ić -S v e te k , o.c., 25, Tp IX, 1;
166 C. B aluta, o.c., 105; L. B arkoczi, o.c., 78, sl. 30,2; M. B u covala, o.c., 78, 79, tip
XXXVI, 123-126; M. B ul at, Antičko staklo u Muzeju Slavonije, Arheološki vestnik, XXV, LjubIjana, 1976, 89, br. 10; C. C a lv i, o.c., guttus, grupa c,d; M.T.F. C an ivet, I vetri romani di cornus conservati al Museo di Cagliari, Joumal o f Glass Studies, XI, Coming / N.Y., 1969, 22, br.
7,8; E.B. D u sen b ery , o.c., 48, fig. 49; G. M ariacher, T. F o rla ti, I vetri antichi del Museo
di Zara depositati al Correr, Bollettino dei Musei Civici Veneziani, VIII,1, Venezia, 1963,76; S.
P etru, P. Petru, Seviodunum (Dmovo pri Krškem), Ljubljana, Narodni muzej, 1978, T.XXV,
5-7; Rigćszeti fOzetek, o.c., XLIII,7, 9-11; O. V essberg, o.c., gutti, 4,5; V. D am evsk i, o.c.,
T.111,2; V. S a ra n o v ić-S v etek , o.c., 25; A. C erm an ović-K u zm an ović, Antička Duklja,
oc.., 173, grupa VII (grob 316); I. F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c., 139;
107 C. Isin g s, o.c., 45, forma 31;
42

ture kao skuplje staklene izrađevine, a imitiraju pupčasto metalno posuđe . Dekoracija na asserijatskom primjerku sastoji se od pet horizontalnih nizova reljefnih ispupčenja nalik bademu (lotosovom pupoljku) i od četiri niza horizontalno postavljenih kružnih ispupčenja koja se nalaze izmedu bademastog ukrasa 108 (sl. 4, br. 133).
Takav način ukrašavanja, s raznim varijacijama,109 nije nikakva posebitost kod
ove forme. Asserijatski primjerak konične čaše od prozirnog zelenkastog stakla, može
se smatrati svjetskim raritetom po najnižem frizu ispod lotosovih pupoljaka, koji, također u niskom reljefu, donosi četiri muške m aske :110
1. golobradi lik s frizurom na razdjeljak,
2 . kosmati i bradati Ик,
3. lik s čelavom glavom i velikim otvorenim ustima,
4. bradati i čelavi lik.
Ispod ruba staklene čaše je horizontalno usječena linija, a na dnu su dva kruga i
točka u sredini.
Uz pojedinačne, ali ipak donekle brojne analogije za ovu formu čaše, ni jedan
komparativni primjerak, uz brojne varijante u izradi,111 nema prikaze maski.112 Inače,
ovakve konične čaše s lotosovim pupoljcima, datiraju se u 1. st. n. e. Izrađivane su na
istočnom Sredozemlju, odnosno u Siriji (Sidon ) .113
Čaše ili lam pe u obliku roga 114(T. 11,3, br. 134) kasni su oblik staklenog pribora
i, neovisno o načinu njihove izvedbe, datiraju se u 4. i rano 5. st.115 Izrađene su od različite kvalitete i u različitim debljinama stakla, manje i više konične. Osim neukrašenih,
kao što je to slučaj s aserijatskom lampom, ukrašavane su s horizontalno graviranim linijama, različitim graviranim ornamentima, kao i kapljičastim reljefnim aplikacijama116. Ove posljednje karakteristične su za Crnomorski prostor,11’ dok ostale izvedbe
vjerojatno pripadaju rajnskim staklarskim radionicama11'
Cilindrične čaše s zaobljenim i blago udubljenim dnom puhane su u kalup (T.
11,5, br. 136). Rub im je ravan i rezan. U okolo cilindričnog tijela ukrašene su gravira10' Antički teatar na tlu Jugoslavije, Novi Sad, 1979, (B. K irigin), 236, br. kat. 476;
Vidi kod: L. Berger, o.c., T.8, 129-138; zatim kod: I. Fadić, Tipologija i kronologija..., o.c., 124, forma 19; S. G lu ščev ić, Neki oblici staklenog materijala iz antičke luke u Zatonu kraj Zadra, Arheološki vestnik, XXV, Ljubljana, 1976, 256, forma 1, T.1,1-2,
lle. Antički teatar na tlu Jugoslavije, o.c., (B. K irig in ), 236;
111 Vidi bilj. 109;
112 C. Isin g s, o.c., 45, forma 31; S. Auth, o.c., 78; E. D usenbery, o.c., 12-13, sl. 5; P.
La Baume, o.c., T. 45,2; N. S orokin a, o.c., 75, T.2,8; O. D o p p e lfe ld , o.c., 34, 35, T.18; A.
K isa, o.c., 647, sl. 272 d; M orin-Jean, o.c., 139, fig. 186, forma 104; Antike GlSser, o.c., br.
33,T. 8 ; M. B u covala, o.c., 52, 57a,b; Glass from the Ancient World, o.c. 58,71; G. Savage,
Glas, Stuttgart, 14; V. D am evski, o.c., 65,T.XII, 5 (primjerak iz Asserije); G. M ariacher, I
vetri antichi del Museo di ZARA, depositati al Correr, Bullettino dei Musei civici Veneziani, 8,
br. 1, 1963,5-6, sl. ll.isti primjerak objavljen je kod G. M ariacher, L'arte del vetro dall’antichiti al Rinascimento, Milano, 1966,37, br. 14; I. F adić, Tipologija i kronologija..., o.c., 124, forma 19; S. G lu ščev ić, o.c., 256, forma 1;
1.1 Vidi bilj. 112;
114 Ovakve čaše se često nazivaju i lampama, jer se pretpostavlja da su se ili vješale ili držale na stalcima, te su tako služile kao jedna vrsta uljanica (1 u min): npr. kod O. V essberg, o.c.,
Р1.Х, 11; D. H arden, o.c., klasa VI, pl. V, 436, 449;
1.1 Vidi bilj. 114 i C. Isin g s, Roman glass in Limburg, Archaeologica Traiectina, IX, Groningen, 1971, 72, fig. 16,47; M. V anderhoeven, Verres Romains tardifs Merovingiens..., o.c.,
61-65, grupa 15, br. 61 -68 ; A. K isa, o.c., T.E, 314,315; Regeszeti fUzetek, o.c., T.XXXIV,
XXXV; K. G o eth ert-P o la sch ek , o.c., 74, br. 314-319, forma 54; K. Sorokina, o.c., abb.74,
11; C. Baluta, o.c., 105, fig. 55-57; N. S orok in a, Die NuppenglSser von der Nordkflste des
Schwarzen Meeres, Annales du 5e Congres Intemational d'Etude Historique du Verre, Prague
1970, Liege, 1972, 74, tip III; V. Š a ra n o v ić-S v etek , o.c., grupa III, 8, T.IV, 1-4; M orin-Jean, forma 107;
,u Vidi bilj. 115;
■" N. S orok in a, Die NuppenglSser von des Schwarzen Meeres, o.c., 74;
n* Vidi npr. kod: V. S aran ović-S vetek , o.c., grupa III;
43

nim paralelnim horizontalnim linijama. Većina ih je izduženih, ali ima i primjeraka koji su jednake visine i širine pa nalikuju šalicama .119 Naspram spomenutih cilindričnih
šalica koje su, uslijed puhanja u kalup, debelih žućkastozelenkastih ili zelenkastoplavkastih stijenki, javlja se i posebna skupina ovakvih čaša, vjerojatno slobodno puhane.
Stijenke su im izrazito tanke i imaju izraženu nogu .120
Cilindrične čaše s zaobljenim dnom i s graviranim horizontalnim linijama uokolo tijela datiraju se u 1. st. n. e., a radionice koje su ih proizvodile za sada su još uvijek
nepoznate .121
Cilindrične čaše poput primjerka iz Asserije (T. 11,4, br. 135), međusobno se zaista znatno razlikuju. Različitog su vremena i mjesta nastanka, pa ovom prilikom neće
biti moguća njihova detaljnija komparativna obrada.
Za razliku od cilindričnih čaša, čaša bačvastog oblika (T. 11,6, br. 13) nema ni
približnih komparacija u dostupnoj literaturi. Donekle bi se mogla usporediti, po obliku recipijenta i reljefnim prstenastim obručima uokolo tijela, s bocama s jednom
drškom, koje se datiraju na sredinu 4. i prvu polovinu 5. st.122 Čaše slične navedenim,
samo s znatno manjim otvorom, datiraju se u drugu polovinu 4. st.12S a pojedini primjerci s ručkom (šalice) datiraju se u 2 . do 3. st .124
Čaše s uleknućima (depresijama) p o tijelu (T. 11,7, br. 138), koje su srodne takvim šalicama i zdjelicama, rađene su od prirodnog stakla plavkastozelenkaste boje.
Rub im je rezan a dno udubljeno. Stijenke su im izrazito tanke. Ovakav tip staklenog
posuđa datira se u 1. do 2 . st. n. e.12S
Poluloptasta čaša (sl. 5, br. 139) izrađena je od smede bojenog stakla i veoma je
rijedak primjerak staklenog materijala .124 Po skromnim analogijama m oguće je datirati
na sredinu 1. st. n. e .127
Sve ZDJELICE iz Asserije (5 primjeraka, T. 12,1-4, sl. 6 , br. 140-144) donesene
su u tri varijante, mada je mogućnost za njihovu diferencijaciju veća. Naime, one gotovo svaka pojedinačno mogu predstavljati zasebnu varijantu. Njihova je obrada već
publicirana, zajedno s ostalim zdjelicama iz Arheološkog muzeja u Splitu ,128 pa će se
ovdje iznijeti samo osnovne naznake. Konična zdjelica s razvraćenim rubom (T. 12,1,
br. 140) datira se u 2. do 3. st., a pretpostavlja se da bi mogla biti produktom Danubijskih i Rhinelandskih staklarskih radionica .12'1

“* Vidi npr. kod: O. D o p p e lfe ld , o.c., grupa 2.5., sl. 31 (datacija - prva pol. l.st.n.e.);
120 Vidi kod: S. G lu ščev ić, o.c., 260, forma 7, T.3,7-8, T4,l;
121 C. Isin g s, o.c, 44, forma 29; M .C.Calvi, 52, 53, T.6,4; E. D u sen b ery, o.c., 46

fig.39; L. B erger, o.c., 43, T6,96; Antike GIaser,o.c., T.8,34; Regeszeti Fuzetek, T.31,4; M. Buco v a la , o.c., 45, sl. 41,42; K. G o eth ert-P o la sch ek , o.c., forma 58b; A. C erm anovć-K uzm a n o v ić, Rimsko staklo, o.c., sl. 46; S. Gluščević, o.c., 260-262, forma 6, T.3,1-6- L. Plesniča r-G ec, o.c., grob 253, 21, grob 328, 3, grob 539, 8, grob 700, U; O. V essb erg, o.c., 159;
122 M. V and erh oeven , Verres Romains tardifs et Merovingiens... o.c., 52, pl. XIV, 53;
K. G o e th e r t-P o la sc h e k , o.c., 202, forma 121, (sredina 2, do sredine IV st.; Antike Glaser, 99,
T.24, G5; i drugdje);
121 K. G o eth ert-P o la sch ek , o.c., 149, forma 92a;
124 O. D o p p e lfe ld , o.c., grupa 3.7, 108;
,2S M. B u covala, o.c., tip XV, 88, 89, fig. III; V. D am evski, o.c, T.X,3; D. Harden,
o.c., klasa V, 391; C. Isin g s, o.c, 46, forma 32; G. M ariacher, T. F orlati, o.c, 13 fig 19’
G. M ariacher, o.c, fig. 29; O. V essberg, o.c, T.IV, 13, 14; I. Fadić, Antičko staklo
Argyruntuma, o.c, forma 20, T. VII, br. 94;
U6 A. von Saldern, Ancient Glass in Split (11. finer pieces from our collection), Journal
o f Glass Studies, VI, Coming/N.Y, 1964, 44, br. 6 ; B. K irigin, Roman Glass BowI’s from the
Archeological Museum at Split, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, 77, Split, 1984,
127, grupa VIII, 1, br. 41, Т.Х11;
. ... M°3:da forma 12 kod C. Isin g s, o.c.; B. K irigin , Roman Glass BowPs..,
o.c., bilj. 53;
,2‘ B. K irigin , Roman Glass.., o.c., 121-131, T.IX-XIV,2’ Ibid., 127, grupa VII, T. XII, 39;
|
44

Zdjelice s prstenastom nogom i rubom (T. 12,2-3, br. 141-142) zastupljene su s
jednim ranijim primjerkom (T. 12,2, br. 141), koji se datira u 1. st. n. e .,130 dok je primjerak sa zaobljenim tijelom (T. 12,3, br. 142) u upotrebi i u 2. st. n. e .131
U poluloptaste zdjelice spadala bi dva primjerka iz Asserije. Prvi je poluloptasta
zdjelica omamentiranog tijela, gravirana polukružićima, krugovima i linijama uokolo
tijela1” (T. 12,4a, b, br. 143), koju B. Kirigin donosi u grupi hemisveričnih zdjelica.1”
Ovakve zdjelice moguće je datirati u 4. st. n. e., a pripadaju rajnskim staklarskim radionicama .114 U drugu inačicu poluloptastih zdjela išla bi zdjela od zelenog prozirnog
stakla (sl. 6 , br. 144).13S Zbog slabijih analogija za direktnu komparaciju, moguće je samo pretpostaviti da su se i one izrađivale u 3. i 4. st.,116 najvjerojatnije u rajnskim radionicama .137
Staklene PLITICE, u kolekciji stakla iz Asserije, zastupljene su samo s jednim
primjerkom. To je konična plitica s dvije ukrasne ručke, koja je rađena iz stakla blijedo
žućkastozelenkaste boje. Konično tijelo završava razvraćenim obodom , na čijem rubu
se nalaze, nasuprot postavljene, dvije valovite ručice. Dno je blago udubljeno (sl. 7, br.
145). Ovakva staklena zdjelica pripada ranim proizvodima i datira se u 1 st. n. e.13“
Staklene URNE (ollae cinerariae) su imale posebnu namjenu u svakodnevnom
životu antike. Neovisno o tipu (urne tipa amfore, četvrtaste ili loptaste urne, urne s
omega ili M ručkama, bikonične um e s izduženim vratom...) upotrebljavale su se u kućanstvu za pohranu različitih namirnica i zimnice, kao i za pohranu posmrtnih ostataka spaljenog pokojnika. Sve su slobodno puhane od stakla plavkastozelenkaste boje, a
one četvrtaste ponekad imaju i žig proizvodača na bazi.
U Arheološkom muzeju u Splitu sačuvano je osam staklenih urni iz Asserije (T.
12,5a, b, T. 13,1-4 a , b, T.14, 1-3, br. 146-153). Četiri su tipa amfore (br. 146-149), dvije
su s omega mčkama (br. 150, 151), jedna je bikoničnog tijela bez ručki (br. 152) i jedna
je loptastog tijela, također bez mčki (br. 153).
Na priobalnom prostom istočne jadranske obale najbrojnije su urne tipa amfore
i urne s omega ručkama. One loptastog tijela bez mčki smatraju se ranijim i veoma homogenim i brojnim tipom, ali se to, izgleda, što se tiče.naših krajeva, može odnositi samo na kontinentalna antička naselja, kao na primjer Emonom, Doklejom... 139 I ollae
cinerariae loptastog tijela bez mčki ipak su neizostavni nalazi ranorimskih nekropola
jadranskog prostora, ali su zastupljene, u odnosu na ostale forme, u znatno manjem
broju .140 Neovisno o različitosti formi, staklene urne su bile izrađivane u 1. i 2 st .141 Po130 Ibid., 125, grupa VI, le, T. XI,30. U Arheološkom muzeju u Splitu nalazi se 7 primjeraka ovakvih zdjelica;
131 Ibid., 126, grupa VIc, Т.Х11, 36, u Arheološkom muzeju u Splitu sačuvano je 6 pnmjeraka veoma srodnih zdjelica,
131 Staklena bezbojna poluloptasta zdjelica sa zadebljanim dnom l blago razvraćemm rezanim rubom. U sredini na dnu gravirani krug, iznad kojeg, prema sredini recipijenta, još dva niza
graviranih krugova (5 pa 8). Iznad krugova dvije horizontalno gravirane linije, a pod rubom polukrugovi (elipse).
133 B. K irigin , Roman Glass.., o.c., 127, grupa VIII, 2;
134 Vidi kod V. Š era n o v ić-S v etek , o.c., 11, 12, grupa I, За, b, T.I, 4,8;
131 B. K irigin, Roman Glass.., o.c., grupa VIII, За, Т.ХШ, 49;
Ibidem;
137 V. S a ra n o v ić-S v etek , o.c., grupa III;
'3* C. Isin g s, o.c., 59, forma 43;
139 Na sjevernoj nekropoli Emone (L. P lesn iča r-G ec, o.c.) nalaze se 63 trbušaste urne
bez ručki, a samo su dvije nađene s omega ručkama (vidi kod I. F adić, Tipologija i kronologija.., o.c., bilj. 191). Na jugoist. nekropoli Dokleje nalazi se 9 staklenih umi, od kojih su sve trbušaste bez ručki (A. C erm an ović-K u zm an ović, Dokleja, o.c., 172);
'40 Takav je slučaj s primjercima iz zadarskog Arheološkog muzeja koji potječu iz nekropola Zadra i Nina, a nekropola Argyruntuma (Starigrada kod Zadra) dala je sličnu sliku (vidi kod I.
F adić, Antičko staklo Argyruntuma, o.c,);
141 C. Isin g s, o.c., 81-84, forma 62-65, i drugi;

sebno primjerci s omega ručkama i tipa amfore smatraju se proizvodom italskih staklarskih radionica.
Neizostavni dio staklenih umi su PO KLO PCl, koji su služili i za poklapanje nekih drugih staklenih recipijenata ka'o što je modiolus. Datiraju se, kao i staklene ume,
u 1. i 2. st. n.e .,142 a u Asseriji su zastupljeni s devet primjeraka (T. 14,4-6, T. 15,1-6, br.
154-162).
Svi oblici staklenih poklopaca rađeni su iz prirodnog stakla i slobodno su puhani, a kopija su keramičkih oblika s piksida, amfora i lutrofora. 143 U kolekciji asserijatskog stakla sačuvan je samo jedan čunjasti poklopac (br. 154) i, što je i inače pojava,
znatno veći broj kupolastih poklopaca (devet primjeraka: br. 155-162).
Imajući u vidu da je ovdje obrađena antička staklena građa samo dio antičkog
materijala koji je u proteklim godinama iz Asserije dospijevao u Arheološki muzej u
Splitu, 162 staklena primjerka koji se čuvaju u ovom Muzeju izuzetan su arheološki izvor za izučavanje ovog antičkog grada.
Od ukupnog broja sačuvanih primjeraka najviše je zastupljeno raznorodnih balsamarija (preko 50% cjelokupne građe, br. 1-85). Po brojnosti zatim dolaze različiti oblici boca (br. 86-127), a u tipološkom repertoam zastupljene su i bočice (br. 128-131),
kapalica (br. 132), čaše (br. 133-139), zdjelice (br. 140-144), plitica (br. 145), ume (br.
146-153) i poklopci (br. 154-162). Pojedini tipovi su oblikovno vrlo raznoliki i bogati i
ukazuju na različite proizvodne centre, kao i na različito vrijeme njihova nastanka. Od
posebnog je značenja, za izučavanje same Asserije, da ovaj stakleni materijal, iako nije
cjelovit, a niti je rezultat sustavnih arheoloških istraživanja, govori o veoma razvijenim
trgovačkim vezama i kontaktima antičkog stanovništva Asserije s gotovo cijelim prostorom Rimskog carstva.
Pojedini rani primjerci (posebno iz 1. i 2. st.) importirani su iz Sirije, Cipra i Italije, dok je u kasnijim razdobljima (posebno krajem 3. u 4. i početkom 5. st.) zapažena
intenzivnija trgovina s galskim i rajnskim, a moguće čak i panonskim staklarskim radionicama. U tom razdoblju od 5 stoljeća, svakako su brojniji tipovi i forme koje su proizvod ranocarskih staklarskih radionica.
Kao daljnji prilog izučavanju staklarskog obrta potrebno je istaknuti da neki oblici nedvojbeno ukazuju na postojanje staklarskih radionica i u provinciji Dalmaciji
(zvonolike boce, pseudo »Merkur« bočice, trbušaste i kvadratične boce, pa i neki oblici balsamarija).
Ovdje svakako treba naglasiti da su u kolekciji stakla iz Asserije sačuvani i pojedini izuzetno raritetni primjerci, primjerice konična čaša s lotosovim pupoljcima i maskama, bačvasta čaša, poluloptasta zdjela i dvojna boca.
Općenito gledajući, ne samo kvantitetom već i kvalitetom, odnosno skupocjenošću pojedinih primjeraka u momentu njihovog nastanka, mnogi primjerci spadaju u zaista luksuzne izrađevine antičkog staklarstva. Sve to samo govori da su stanovnici antičke Asserije, u razdoblju od gotovo pola tisućljeća (od 1. do 5. st.) živjeli na zavidnom
civilizacijskom, kulturnom i ekonomskom nivou .144

141 C. Isin g s, o.c, 85-87, forma 66 ;
145 M orin -Jean , o.c, 44;

l44. Na ustupljenoj građi i dokumentaciji zahvaljujem se kolegama iz Arheološkog muzeja
u Splitu. Posebno se zahvaljujem direktoru Muzeja Branku Kiriginu.
46

B A L SA M A R IJI
Cjevasti balsamariji:
1)
2)
3)
4)
5)
6)
7)
8)
9)
10)
11)
12)
13)
14)
15)
16)
17)
18)
19)
20)
21)
22)
23)
24)
25)
26)

T 1.1, v 9,1 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 262;
T 1.2, v 10,2 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 261;
T 1.3, v 8,6 cm, š 2,2 cm, br. kart. AM Zadar 260;
T 1.4, v 6 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 259;
T 1.5, v 9 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 258;
T 1.6, v 8,4 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 257;
T 1.7, v 9 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 256;
T 1.8, v 10,6 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 297;
T 1.9, v 8,7 cm, š 1,8 cm, br. kart. AM Zadar 296;
T 1.10, v 7,2 cm, š 2,2 cm, br. kart. AM Zadar 295;
T 1.11, v 8 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 294;
T 1.12, v 9,1 cm, š 2, cm, br. kart. AM Zadar 293;
T 1.13, v 9,5 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 299;
T 1.14, v 8,4 cm, š 2,2 cm, br. kart. AM Zadar 285;
T 1.15, v 9 cm, š 1,6 cm, br. kart. AM Zadar 284;
T 1.16, v 6,1 cm, š 1,6 cm, br. kart. AM Zadar 283;
T 1.17, v 7,7 cm, š 1,3 cm, br. kart. AM Zadar 282;
T 1.18, v 7,2 cm, š 1,6 cm, br. kart. AM Zadar 281;
T 1.19, v 9 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 280;
T 1.20, v 8,7 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 292;
T 1.21, v 8,4 cm, š 1,7 cm, br. kart. AM Zadar 291;
T 1.22, v 9,6 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 290;
T 1.23, v 11,6 cm, š 3 cm, br. kart. AM Zadar 289;
T 1.24, v 6,7 cm, š 2,8 cm, br. kart. AM Zadar 288;
T 1.25, v 7 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 287;
T 1.26, v 9,4 cm, š 2,3 cm, br. kart. AM Zadar 286;

27)
28)
29)
30)
31)
32)
33)
34)
35)
36)
37)
38)
39)
40)
41)
42)
43)
44)
45)

T 2.1, v 11 cm, š 3,7 cm, br. kart. AM Zadar 255;
T 2.2, v 12,6 cm, š 2,9 cm, br. kart. AM Zadar 254;
T 2.3, v 10 cm, š 1,9 cm, br. kart. AM Zadar 253;
T 2.4, v 10 cm, š 3 cm, br. kart. AM Zadar 252;
T 2.5, v 12 cm, š 2,8 cm, br. kart. AM Zadar 251;
T 2.6, v 8,8 cm, š 3 cm, br. kart. AM Zadar 250;
T 2.7, v 9 cm, š 3,3 cm, br. kart. AM Zadar 311;
T 2.8, v 9,6 cm, š 3,5 cm, br. kart. AM Zadar 310;
T 2.9, v 8 cm, š 2,5 cm, br. kart. AM Zadar 309;
T2.10, v 11,7 cm, š 2,7 cm, br. kart. AM Zadar 308;
T 2.11, v 12,3 cm, š 3,1 cm, br. kart. AM Zadar 307;
T 2.12, v 10,2 cm, š 3,3 cm, br. kart. AM Zadar 306;
T 2.13, v 10 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 249;
T 2.14, v 8,3 cm, š 1,7 cm, br. kart. AM Zadar 248;
T 2.15, v 9 cm, š 1,8 cm, br. kart. AM Zadar 247;
T 2.16, v 10,8 cm, š 1,8 cm, br. kart. AM Zadar 246;
T 2.17, v 9,6 cm, š 1,4 cm, br. kart. AM Zadar 245;
T 2.18, v 12,2 cm, š 1,7 cm, br. kart. AM Zadar 274;
T 2.19, v 9 cm, š 2,3 cm, br. kart. AM Zadar 273;

46)
47)
48)
49)
50)
51)

T 2.20, v 10,3 cm, š 1,8 cm, br. kart. AM Zadar 272;
T 3.1, v 8,4 cm, š 2,2 cm, br.
kart.
AMZadar 305;
T 3.2, v 9 cm, š 1,6 cm, br. kart. AM Zadar 304;
T 3.3, v 7,3 cm, š 1,8 cm, br.
kart.
AMZadar 303;
T 3.4, v 8,9 cm, š 1,7 cm, br.
kart.
AMZadar 302;
T 3.5, v 8,2 cm, š 1,7 cm, br.
kart.
AMZadar 301;

52)
53)
54)
55)
56)
57)
58)

Т 3.6, v 7,7 cm, š 2,2 cm, br. kart. AM Zadar 298;
T 3.7, v 6,1 cm, š 2 cm, br. karf. AM Zadar 300;
T 3.8, v 9,5 cm, š 2,5 cm, br. kart. AM Zadar 279;
T 3.9, v 8,7 cm, š 2,2 cm, br. kart. AM Zadar 278;
T 3.10, v 8,3 cm, š 2,3 cm, br. kart. AM Zadar 277;
T 3.11, v 6,6 cm, š 1,8 cm, br. kart. AM Zadar 276;
ТЗ.12, v 5,8 cm, š 1,5 cm,br. kart. AM Zadar 275;

Balsamarijijajolikog tijela:
59) T 3.13, v 8 cm, š 3 cm, br. kart. AM Zadar 243;
60) T 3.14, v 6,9 cm, š 2,7 cm, br. kart. AM Zadar 242;
61) T 3.15, v 7 cm, š 3,3 cm, br. kart. AM Zadar 241;
Balsmariji loptastog tijela:
62) T 3.16, v 5 cm, š 2,8 cm, br. kart. AM Zadar 312;
63) T 3.17, v 5,9 cm, š 3,2 cm, br. kart. AM Zadar 366;
Balsamarij diskoidnog tijela:
64) T 3.18, v 7,5 cm, š 5,5 cm, br. kart. AM Zadar 244, br. kat. G AM Split 1557;
Balsamariji zvonolikog tijela:
65)
66)
67)
68)
69)
70)

T 3.19, v 9,5 cm, š 4,2 cm, br. kart. AM Zadar 271;
T 3.20, v 11 cm, š 3,2 cm, br. kart. AM Zadar 270;
T 3.21, v 9 cm, š 4,7 cm, br. kart AM Zadar 269;
T 3.22, v 11 cm, š 3,4 cm, br. kart. AM Zadar 268;
T 3.23, v 13,5 cm, š 4 cm, br. kart. AM Zadar 267;
T 3.24, v 11,7 cm, š 5 cm, br. kart. AM Zadar 266;

71)
72)
73)
74)
75)
76)
77)
78)
79)
80)
81)
82)
83)
84)

T 4.1, v 7,1 cm, š 3,2 cm, br. kart. AM Zadar 318;
T 4.2, v 9,1 cm, š 2,4 cm, br. kart. AM Zadar 319;
T 4.3, v 9,8 cm, š 3,2 cm, br. kart. AM Zadar 320;
T 4.4, v 8,8 cm, š 2,6 cm, br. kart. AM Zadar 321;
T 4.5, v 9,8 cm, š 2,6 cm, br. kart. AM Zadar 322;
T 4.6, v 7,1 cm, š 3 cm, br. kart. AM Zadar 323;
T 4.7, v 6,6 cm, š 3,2 cm, br. kart. AM Zadar 240;
T 4,8, v 5,5 cm, š 3,4 cm, br. kart. AM Zadar 317;
T 4.9, v 9,1 cm, š 3,4 cm, br. kart. AM Zadar 316;
T 4.10, v 8,4 cm, š 3 cm, br. kart. AM Zadar 315;
T 4.11, v 7,9 cm, š 2,6 cm, br. kart. AM Zadar 314;
T4.12, v 5,9 cm, š 2 cm, br. kart. AM Zadar 313;
T 4.13, v 6,6 cm, š 2,6 cm, br. kart. AM Zadar 264;
Sl. 1, 13 cm, š 3,8 cm, br. kart. AM Zadar 398 (1593);

Sl.l Balsamarij zvonolikog
tijela br. 84. (skica)

Balsamarij konično-spljoštenog tijela:
85) T 4.14, v 10,4 cm, š 5,8 cm, br. kart. AM Zadar 265, br. kat. G AM Split 1545;

BOCE
Boce trbušastog tijela:
86) T 4.15, v 15,6 cm, š 8,85 cm, br. kart. AM Zadar 338, br. kat. G AM Split 1582;

87) T 4.16, v 12 cm, š 8,1 cm, br. kart. AM Zadar 337, br. kat. G AM Split 1582;
88) T 5.1, v 15,5 cm, š 8,8 cm, br. kart. AM Zadar 346, br. kat. G AM Split 1958;

89) T 5.2, v 14,7 cm, š 10 cm, br. kart. AM Zadar 330, br. kat. G AM Split 1587;
48

Восе konično-zbijenog tijela i širokog vrata:
107) T 7.2., v 16 cm, š 8 cm, br. kart. AM Zadar 339, br. kat. G AM Split 1597;
108) T 7.3, v 5,6 cm, š 7,2 cm, br. kart. AM Zadar 340;
Boce koničnog tijela:
109)
110)
111)
112)
113)
114)

T 7.4, v 13 cm, š 8 cm, br. kart. AM Zadar 324;
T 7.5, v 13 cm, š 6,4 cm, br. kart. AM Zadar 325;
T7.6, v 14,4 cm, š 7,4 cm, br. kart. AM Zadar 350, br. kat. G AM Split 1591;
T7.7, v 11,2. cm, š 5,3 cm, br. kart. AM Zadar 343, br. kat. G AM Split 1595;
T 7.8, v 12,8 cm, š 5,4 cm, br. kart. AM Zadar 332, br. kat. G AM Split 1592;
T 7.9, v 13 cm, š 6,4 cm, br. kart. AM Zadar 263;

Boca loptastog tijela:
115) T 8.1, v 12,5 cm, š 8,5 cm, br. kart. AM Zadar 336;
Boce zvonolikog tijela:
116) T 8.2, v 16,5 cm, š 9,5 cm, br. kart. AM Zadar 353, br. kat. G AM Split 1552;
117) T 8.3, v 10 cm, š 9,6 cm, br. kart. AM Zadar 354;

Sl.2 Boca četverokutnog tijela br. 124. (rekonstrukcija)
4 - B EN KO V A Č KI K R A J ... Z B O R N IK 2

Восе konično-zbijenog tijela i širokog vrata:
107) T 7.2., v 16 сш, š 8 cm, br. kart. AM Zadar 339, br. kat. G AM Split 1597;
108) T 7.3, v 5,6 cm, š 7,2 cm, br. kart. AM Zadar 340;
Boce koničnog tijela:
109) T 7.4, v 13 cm, š 8 cm, br. kart. AM Zadar 324;
110) T 7.5, v 13 cm, š 6,4 cm, br. kart. AM Zadar 325;
111) т 7.6, v 14,4 cm, š 7,4 cm, br. kart. AM Zadar 350, br. kat. G AM Split 1591;
112) T 7.7, v 11,2. cm, š 5,3 cm, br. kart. AM Zadar 343, br. kat. G AM Split 1595;
113) T 7.8, v 12,8 cm, š 5,4 cm, br. kart. AM Zadar 332, br. kat. G AM Split 1592;
114) T 7.9, v 13 cm, š 6,4 cm, br. kart. AM Zadar 263;
Boca loptastog tijela:
115) T 8.1, v 12,5 cm, š 8,5 cm, br. kart. AM Zadar 336;
Boce zvonolikog tijela:
116) T 8.2, v 16,5 cm, š 9,5 cm, br. kart. AM Zadar 353, br. kat. G AM Split 1552;
117) T 8.3, v 10 cm, š 9,6 cm, br. kart. AM Zadar 354;
Četverokutne boce:
118) T 8.4, v 12,4 cm, š 6,5 х 6,3 cm, br. kart. AM Zadar 359, br. kat. G AM Split 1579;
119) T 8.5, v 12,3 cm, š 7,5 х 7,5 cm, br. kart. AM Zadar 357, br. kat. G AM Split 1580;
120) T 9.1, v 15,3 cm, š 8,5 х 8,2 cm, br. kart. AM Zadr 358;
121) T 9.2, v 9,1 cm, š 4,9 х 4,9 cm, br. kart. AM Zadar 356;
122) T 9.3, v 22 cm, š 7,1 х 7,1 cm, br. kart. AM Zadar 360;
123) T 9.4, v 8,2 cm, š 4,2 х 3,4 cm, br. kart. AM Zadar 355;
124) Sl. 2, š 7,5 cm, d 6,8 cm, br. kart. AM Zadar 400;
Cilindrične boce:
125) T 10.1, v 13,7 cm, š 5,8 cm, br. kart. AM Zadar 361, br. kat. G AM Split 1543;
126) T 10.2, v 15,8 cm, š 5,4 cm, br. kart. AM Zadar 362, br. kat. G AM Split 1758;
Boca s dvije котоге (dvojna boca);
127) Sl. 3 v, 11,1 cm, br. kart. AM Zadar 399;

Sl.3 Dvojna boca br. 127.
(skica)

BOČICE
Pseudo »Мегкиг« bočice (četvorokutne i poligonalne):
128) T 10.3, v 14,4 cm, š 2,6 х 2,8 cm, br. kart. AM Zadar 363,br. kat. G AM Split 1555;
129) T 10.4, v 13,3 cm, š 3,5 cm, br. kart. AM Zadar 365, br. kat.G AM Split
1554;
Vretenaste bočice:
130) T
131) T
50

11.1, v 14,4 cm, š 2,3 cm, br. kart. AM Zadar 365;
11.2, v 12,2 cm, š 5,2 cm, br. kart. AM Zadar 368;

KAPALICA (infundibulum)
КараНса ptičjeg oblika:
132) T 10.5., v 8,4 cm, š 6 cm, d 8,4 cm, br. kart. AM Zadar 367;

ČAŠE
Konična čaša:
133) Sl. 4, v 13,5 cm, š 6,3 cm, br. kart. AM Zadar 397, br. kat. G AM Split 1551;

Sl.4 Konična čaša s reljefnim lotosovim pupoljcima i maskama
Čaša (lampa) u obliku roga:
134) T 11.3., v 16,5 cm, š 7 cm, br. kart. AM Zadar 377;
Cilindrična čaša:
135) T 11.4., v 11 cm, š 6,6 cm, br. kart. AM Zadar 375, br. kat. G AM Split 1570;
Cilindrična čaša s zaobljenim dnom:
136) T 11.5, v 7,3 cm, š 6,5 cm, br. kart. AM Zadar 374, br. kat. G AM Split 1546;
Čaša bačvastog oblika:
137) T 11.6, v 10,5 cm, š 6,9 cm, br. kart. AM Zadar 376;
Čaša s uleknućima po tijelu:
138) T 11.7, v 8,3 cm, š 7,5 cm, br. kart. AM Zadar 373;

Poluloptasta čaša:
139) Sl. 5, v 6,1 cm, š 8,7 cm, br. kart. AM zadar 396, br. kat. G AM Split 1571;

ZDELICE
Konične zdjelice razvraćenog ruba:
140) T 12.1, v 5 cm, š 10 cm, br. kart. AM Zadar 371;
Zdjelice s prstenastom nogom i rubom:
141) T 12.2, v 3,3 - 4, cm, š 4,7 cm, br. kart. AM Zadar 369, br. kat. G AM Split 1598;
142) T 12.3, v 6,4 cm, š 13 cm, br. kart. AM Zadar 372, br. kat. G AM Split 1548;

Poluloptasta zdjelica:
143) T 12.4, v 7,4 cm, š 11,3 cm, br. kart AM Zadar 370;
144) SI. 6, v 5 cm, š 11 cm, br. kart. AM Zadar - br. kat. G, AM Split, 1382
52

PLITICE

Konična plitica s dvije ukrasne ručice:
145) Sl. 7, v 2,8 сш, š 18,3 cm, br. kart. AM Zadar 395, br. kat. G AM Split 1574;

URNE (Ollae cinerariae)
Ume tipa атГоге:
146)
147)
148)
149)

T 12.5, v 21 cm, š 19 cm, br. kart. AM Zadar 387, br. kat. G AM Split 1574;
T 13.1, v 25 cm, š 21 cm, br. kart. AM Zadar 388, br. kat. G AM Split 1602;
T 13.2, v 26,5 cm, š 19,5 cm,br. kart. AM Zadar 389, br. kat. G AM Split 1575;
T 13.3, v 25 cm, š 22,5 cm, br. kart. AM Zadar 391, br. kat. G AM Split 1573;

Ume s omega ručkama:
150) T 13.4, v 26,5 cm, š 22 cm, br. kart. AM Zadar 392, br. kat. G AM Split 1541;
151) T 14.1, v 25,5 cm, š 14,7 cm, br. kart. AM Zadar 390, br. kat. G AM Split 1577;
Bikonične ume:
152) T 14.2, 28,5 cm, š 22,5 cm, br. kart. AM Zadar 394,br. kat. G AM Split 1603;
Loptasta uma:
153) T 14.3, v 20,5 cm, š 21 cm, br. kart. AM Zadar 393, br. kat. G AM Split 1576;

POKLOPCI
Čunjasti poklopac:
154) T 14.4, v 6 cm, š 15 cm, br. kart. AM Zadar 382, br. kat. G AM Split 1602 A;
Kupolasti poklopci:
155)
156)
157)
158)
159)
160)
161)
162)

T 14.5, v 6 cm, š 13,5 cm, br. kart. AM Zadar 380, br. kat. G AM Split 1603 A;
T 14.6, v 16,5 cm, š 7 cm, br. kart. AM Zadar 386, br. kat. G AM Split 1574 A;
T 15.1, v 6,5 cm, š 12 cm, br. kart. Am Zadar 384, br. kat. G Am Split 1575 A;
T 15.2, v 6,3 cm, š 13 cm, br. kart. AM Zadar 381, br. kat. G Am Split 1574 A;
T 15.3, v 5,5 cm, š 12 cm, br. kart. AM Zadar 383, br. kat. G AM Split 1577 A;
T 15.4, v 5,5 cm, š 12,8 cm, br. kart. AM Zadar 383, br. kat. G AM Split 1541 A;
T 15.5, v 5 cm, š 12 cm, br. kart. AM Zadar 378, br. kat. G AM Split 1541;
T 15.6, v 4,7 cm, š 12,4 cm, br. kart. AM Zadar 379, br. kat. G AM Split 1576A

S u m m ary
A N C IE N T G L A S S F R O M ASSERIA IN A R C H A E O LO G IC A L M U SE U M
I N SPLIT
The solid ramparts o fth e ancient ASSERIA in Podgrađe near Benkovac indicate
the im portant site throughout the history; from the prehistoric to the m edieval times.
A m on g these the ancient p erio d deserves our special attention, especially the objects
m ade o f glass.
Archaeological museum in Split has on display 162 glass specimens from Asseria as it ivas fou n d out in catalogs and after the signatures on the objects. M ore than
h a l f o f it are the b a l s a m a r i a / u n g u e n ta r ia (which differ inside the type itself) beside other types and forms.
C onsidering balsamaria which аге very sim ilar in form s and found throughout
the Rom an Empire, ои г 85 specim ens from Archaeological museum in S plit can hardly
be classified a n d /o r precisely and cronologically determined.
From that num ber the m ost numerous аге the tube-like flasks (no. 1 - 58, T. 1,
1-26, T.2, 1-20, Т.З, 19-24, T.4, 1-13, fig. 1) while o th ertyp e s аге presented individually
such as egg-bodied flasks (no. 59-61, Т.З, 13-15) roun dbodied (62-63, T. 3, 16-17), disc o id b o d ied (64, Т.З, 18) a n d conically flatened-bodied balsamaria (no. 85, T. 14)
Further typoIogical group consists o f bottles classified in few form s: belly-like
b o d ie d bottles (86-102, T.4, 15-16), conically-flatened b o d ied bottles (103-106, T.6, 7-9,
T.7,1), conicallv flatened and wide necked bottles (no. 107-108, T.7, 2-3) then conical
bottles (no. 109-114, T.7, 4-9), ball-like bottles (no. 115, T.8, 1) an dcylindrically bodied
ones (no. 125-126, T 10, 1-2).
Unlike other Rom an Em pire areas we frnd in provincia Dalmatia quite a numb er o f hom ogeneous bell-shaped bottles. (no. 116-117, T. 8,2-3). There is a гаге specim en o f a d o u b led bottle (no, 127. fig. 3) and square hasks (no. 118-124, T.8, 4-5, T.9,
1-4, fig. 2) being w idely presen ted in the collections along the Eastem A driatic coast.
A s a special group o f the sm all polygonal bottles we deal with so-called »M erсигу« bottles (no. 128-129, T.10, 3-4) which som ehow decline from the sim ilar shapes.
Spindle sh aped bottles m ake different form (no. 130-131, T .ll, 1-2). Entirely separated
group is that o f a bird-like d ropper (no. 132, T. 10,5).
In the sam e collection o f the ancient glass objects in Split there are seven different specim ens o f glasses from Asseria, m aking separate form s: conical lo tu s’ buds reliefed glass (no. 133, fig. 4), h o m sh aped g lass/lam p (no. 132, T. 11,3) cylindircal glass
(no. 135, T. 11,4) and cylindrically rounded based glass (no. 136, T. 11,5), then, barrel
b o d ie d glass (no. 137, T. 11,6) ball-like glass (no. 139, T.11,5), recessed bo d ied glass
(no. 138, T.l 1,7) an d sem i-sphered glass (no. 139, fig.5).
F iveglass bow ls can be regarded through three form s such as: conical bo w l with
outsplayed edges (no. 140, T.12,l), ringed fo o t and edge conical bow l (no. 141, 142, T.
12, 2, 3) and sem i-sphered bow ls (no. 143, 144, T. 12, 4, fig. 6). ShaIlow dishes are гегеsen ted b y one specim en o f a conical dou ble handed object (no. 145, fig. 7).
Typological variety o f form s sh ould be com pleted with glass um s (olle cinerariae) through fo u r fol!owing form s: am phora-like um s (no. 146-149, T.12, 5, T.13, 1-3),
om egahandled um s (no. 150, 151, T.13,4, T. 14,1), a byconical um (152, T. 14,3)
From the nine specim ens o f lids one is cone-like (no. 154, T.14,4) while other have dom e-like shapes (155-162, T. 14,5,6, T. 15,1-6).
A ll these glass objects m ostly com e from the E astem Mediterranean working
centres. A s the m ajority o f glass objects is alm ost certainly o f the p e rio d extending
from 1л to 2 nd cent, there аге even some 3rd cent. glass materials. The latter being produced either in italic, gallo-rhineland or panonian workhouses.
54

Such few er exam ples from the northem о г Panonian working centres аге dated
in 3 rć, * h or even
cent.
Dealing with the ancient glass in provincia Dalmatia we have to poin t out som e
interesting shapes which indicate the local producing centres.
In the first pla ce there аге the bell-shaped bottles from the second h a lfo fth e 3 rd
cent, and co-called »М егсигу« bottles. Then som e balsamaria and bottles beside numerous square bottles having special local features.
Although the ancient necropolis o f Asseria has never been thoroughly explored
it offers a whole repertoir o f glass vessels.
М у intention here was to p o in t out the certainty o f local making centres in Dalmatia as well as the b etter understanding o fth e im p orted glass wares from all over the
Roman Empire. It obviously indicates the ecconom ic p o w e r and a g o o d taste o fA sse rian peo p le o fth a t time.

55

TABLA 10

5 - BEN K O V A C K I K R A J ... Z B O R N IK 2

65

TONČI BURIĆ

HISTORIJATISTRAŽIVANJA SREDNJOVJEKOVNIH LOKALITETA U
BENKOVAČKOM KRAJU

Sažetak
A u tor p ra ti arheološka istraživanja k ro z tri različite epohe, po čevši od
prvih poduzetih akcija 80-tih godina 19. st. d o naših dana na terenu gd je j e je d nim dobrim dijelom i udaren tem elj hrvatske srednjovjekovne arheologije.
Ističe i uvjerenje da će se tek s utemeljenjem muzeja omogućiti sustavnije
arheološko istraživanje.

Benkovački kraj obuhvaća središnji dio Ravnih kotara i manjim dijelom zadire u
kraško područje Bukovice. To su veoma plodni tereni koji su od prapovijesti pružali
povoljne uvjete za boravak i nastanjivanje ljudi. Stoga cijelo područje obiluje arheološkim spomenicima iz svih epoha, pa tako i iz sednjeg vijeka. Istraživanje srednjovjekovnih lokaliteta otpočelo je još u prošlom stoljeću, istodobno s istraživanjima u kninskom kraju. To su, ujedno, regije na čijim je nalazištima i rođena nacionalna srednjovjekovna arheologija u Hrvatskoj. S obzirom na metodologiju rada i društveno-političke
okolnosti vrijeme od prvih, pionirskih istraživanja do danas možemo podijeliti u tri
kronološki i sadržajno različite epohe:
I. Od prvih istraživanja 80-ih godina XIX. st. do početka I. svjetskog rata, tj. do
sloma Austro-ugarske Monarhije;
II. Razdoblje između dva svjetska rata;
III. Od 1945. g. do danas. Ta se podjela ne odnosi samo na benkovački kraj, već
se može primijeniti na sve južnoslavenske zemlje koje su bile u sklopu habsburške imperije.
Osnovni pečat prvoj epohi daje energična ličnost fra Luje Maruna, arheologaamatera, čijim je zalaganjem i entuzijazmom osnovano 1887. g. Kninsko starinarsko
društvo, a 1893. g. otvoren za javnost »Prvi muzej hrvatskih spomenika« (danas Muzej
hrvatskih arholoških spomenika u Splitu), dok je društvo promijenilo ime u Hrvatsko
starinarsko društvo (dalje HSD), koje od 1895. g. izdaje svoj časopis Starohrvatska prosvjeta na čelu s glavnim urednikom, a ujedno i suradnikom, učiteljem Franom Radićem.' Time su postavljeni trajni temelji na kojima dobrim dijelom i danas leži naša na1
O historijatu HSD i djelatnosti Maruna i Radića dosta se pisalo. Važniji radovi su: S. Gunjaća, Rad osnivača Muzeja hrvatskih arheoloških spomenika i utemeljitelja Starohrvatske prosvjete (Povodom stogodišnjice rođenja fra Luje Maruna 1857 - 1957), Starohrvatska prosvjeta
71

cionalna arheologija. Marun i njegovo HSD razvijaju intenzivnu terensku djelatnost
koja je rezultirala otkrivanjem brojnih, mahom nepoznatih lokaliteta i stvaranjem dragocjenog fundusa srednjovjekovnih arheoloških spomenika u zbirkama kninskog
»Prvog muzeja hrvatskih spomenika«.
U tim radovima po prvi put se sustavno registriraju lokaliteti i spomenici s benkovačkog područja. Iskapanja se vrše u Podgradu (Asseria), Lišanima Ostrovičkim,
Morpolači, Ostrovici, uz brojna rekognosciranja cijelog područja. Kao i u kninskom
kraju, otkrivaju se ruševine predromaničkih crkava i njihovog kamenog namještaja, te
starohrvatske nekropole iz kojih potječu brojni primjerci nakita, oružja i oruđa, te
predmeta svakodnevne upotrebe.2
Te neospom o velike rezultate pratili su i razumljivi nedostaci pri takvim pionirskim počecima. Osnovna slabost bila je u pomanjkanju školovanog arheološkog i tehničkog kadra, potrebnog za takva istraživanja. Glavni Marunovi suradnici bili su obrazovani laici, mahom učitelji i svećenici. Zbog toga je i metodologija istraživanja bila na
veoma niskom nivou. Žeđ prvih istraživača za što spektakulamijim nalazima dovela je
do pravog raskopavanja značajnih nalazišta, često vođenih bez ikakve dokumentacije,
pa su tako u nepovrat izgubljeni dragocjeni znanstveni podaci, a većina lokaliteta i nije
sustavno do kraja istražena. Medutim, ono što i danas fascinira je savršena organizacija guste mreže terenskih suradnika u vrijeme dok još ne postoje institucionalizrane
profesionalne ustanove, niti stalni izvori financiranja. Preko tzv. povjerenika Marun je
redovito bio obavještavan o svakom novom slučajnom nalazu, ali im je, nažalcst, često
i povjeravao da samostalno vode iskapanja.
Među članovima utemeljiteljima HSD nalazimo i ime Nike Dapara, načelnika i
narodnog zastupnika iz Benkovca. Jedan od najagilnijih povjerenika bio je i Vladimir
Ardalić iz Đevrsaka, zaslužan za brojna otkrića s podmčja Bribira, Ostrovice i šireg
podm čja. Povjerenik je bio i Marko Zrilić, učitelj iz Polače, te Andrija Pelicarić, kotarski školski nadzom ik iz Benkovca. I u popisim a redovitih članova HSD javljaju se imena ljudi iz benkovačkog kraja. To su: prof. Josip Modrić, veleposjednik; Drago Plazonić, Ivan Bakija i Luka Vujić, trgovci iz Benkovca, zatim u Stankovcima Andrija Marić
i Jure Samac, župnici, te Marko Miletić, poštanski službenik, pa Ante Penić i Rube
Hammer, župnici u Lišanima; Pavao Perišić, župnik u Pemšiću; Antun Ratković, učitelj u Islamu Grčkom; Grlimir Petković, seljak iz Budaka; Miho Bronić, gvardijan iz
Karina; M iho Novaković iz Benkovca; pop Roko Ušalj iz Rodaljica i Frano Uzum,
župnik u Banjevcima. Kao Mamnovi suradnici spominju se još Pavao Roca iz Stankovaca i Mate Lovrić iz Ostrovice. Dakle, preko dvadeset ljudi, što je zaista impozantno
operativno tijelo koje se oslanja na još širi, poimenice nepoznati km g u narodu.1
Posebno je zanimljiv socijalno-klasni sastav nabrojenih članova. G otovo polovica ih pripada svećeničkom staležu (8), a zatim slijede trgovci (3), i to svi iz Benkovca,
pa činovnici (3), seljaci (2), učitelji (2), veleposjednici (1) i trojica pobliže nepoznatog
porijekla i zanimanja. Uočljiva je brojčana prevaga svećenstva, a među svjetovnjacima
dominiraju imućnije i obrazovanije skupine, u prvom redu trgovci, činovništvo i prosvjetni radnici, a i seljake zastupaju bogatiji pojedinci. Ako izuzmemo svećenstvo koje
(dalje SHP) III/6, Zagreb 1958; fra K. Jurišić, fra Lujo Marun osnivač starohrvatske arheologije,
Split 1979; D. Jelovina, Lujo Marun - utemeljitelj Hrvatskog starinarskog društva, Arheološka istraživanja u Zagrebu i njegovoj okolici, Zagreb 1981. i D. Vrsalović, Frano Radić, znanstveni izvjestitelj »Hrvatskog starinarskog društva u Kninu« i glavni urednik »Starohrvatske prosvjete«
(1857 - 1933), SHPIII/12, Split 1982.
‘ Prvi radovi u kojima se obraduje materijal i lokaliteti iz benkovačkog kraja objavljeni su
u godištima Starohrvatske prosvjete i Vjesnika hrvatskog arheološkog društva koja su tiskana do
1914. g.
*
Imena članova HSD preuzeta su iz službenih spiskova članstva tiskanih u Starohrvatskim
prosvjetama do I svjetskog rata.
72

pri kraju НхН. st. ima značajnu ulogu u društveno-političkom životu Dalmacije, većinu članstva čine tzv. srednji slojevi heterogenog sastava, ukratko sitna i srednja buržoazija, koja je tada u Dalmaciji dominantna socijalno-ekonomska skupina u društvenopolitičkom životu. Tako brojno i aktivno učešće tih elemenata u radu HSD plod je kulturno-patriotskih nastojanja koja su rezuitat pobjede Narodne stranke nad autonomašima, što je rezultiralo i značajnim kultumo-znanstvenim preporodom.4 U tom kontekstu treba promatrati osnivanje i rad HSD. Takva nastojanja nisu naišla na podršku
bečkih arheoloških kmgova koji još od početka НхН. st. favoriziraju klasičnu, antičku
arheologiju. Ilustrativan je primjer istraživanja antičke Asserije (Podgrađe) koja vode
Iveković i Sticotti uz pomoć Arheološkog instituta u Beču. Koliki im je bio interes za
srednjovjekovne nalaze pokazuje i činjenica da je Mamn pred njima morao spašavati
starohrvatske grobove. To je bio dio smišljene politike gušenja nacionalne svijesti, kako bi se onemogućilo sjedinjenje Dalmacije s Banskom Hrvatskom.
Tako je i materijalna pomoć koju država pmža HSD i njegovom muzeju bila minimalna. Godišnja subvencija dalmatinske vlade iznosila je 500 kmna u vrijeme kada
je, primjerice, samo iskapanje u Asseriji i Bumumu (Ivoševci) 1899. g. koštalo preko
200 kmna. U takvoj situaciji don Frane Bulić je sastavio proglas kojega je Mamn uputio hrvatskom narodu i odaziv je bio velik.5 Osim redovnih članova, ponajviše predstavnika građanske klase, čiji smo sastav vidjeli i na primjem benkovačkog kraja, priloge šalju i brojni pojedinci i ustanove, ne samo iz Dalmacije, već dobrim dijelom i iz
Sjeveme Hrvatske.* Zahvaljujući tako osebujnom načinu fmanciranja provedena su
brojna istraživanja oko Knina i u benkovačkom kraju.
S približavanjem х. svjetskog rata ta plodna i razgranata aktivnost sve više jenjava da bi za vrijeme rata sasvim prestala. Кгај rata donio je značajne političke promjene. Južnoslavenski narodi u sastavu Austro-Ugarske Monarhije ulaze u sklop novoosnovane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije. Time otpočinje i nova
faza u razvitku arheološke znanosti uopće, koja će u svemu zaostajati za prethodnom.
Aktivnost HSD obnovljena je 1926. g. ali nije uspjela dostići onaj obujam i intenzitet kakav je imala prije х. svjetskog rata. Stalna sredstva su i dalje veoma skromna, a mreža povjerenika se osipa. Time se gasi i nekad znatna terenska aktivnost, što također umanjuje interes širih slojeva za njen daljnji razvitak. Jedina pozitivna novina je
što u tim rijetkim kampanjama po prvi put učestvuju i školovani arheolozi i historičari,
kao Abramić, Ddžggve, Iveković, Šišić i dr. čijom pomoću je za kratko obnovljena i
Starohvratska p ro svjeta .7Uz Mamna na terenu sada djeluje župnik don Mate Klarić,
koji iskapa u Šopotu kod Benkovca bez ikakvog iskustva, što se vidno odrazilo na kvaliteti radova, premda je nalaz natpisa s imenom kneza Branimira ukazao na veoma
značajan lokalitet. Uvođenjem diktature Aleksandra Karađorđevića 1929. g. prekinuta
je i inače skromna aktivnost HSD.
Duboke stmkturalne promjene na socijalno-ekonomskom i političkom planu do
kojih je došlo nakon II svjetskog rata u Jugoslaviji stvorile su do tada neslućene mogućnosti i perspektive na svim segmentima dm štvenog razvitka, pa tako i na polju arheologije. U 50-im i 60-im godinama dolazi do velike ekspanzije u razvitku srednjovjekovne arheologije i iz temelja se mijenjaju uvjeti za njen razvoj. Promjene su vidne u
kadrovskoj stmkturi i ekipiranosti, a samim tim i u metodologiji rada. Veliki zaostatak
u odnosu na antičku arheologiju znatno je smanjen. Po prvi put se istraživanja temelje
na profesionalnim ustanovama (muzeji, instituti) s redovitim izvorima financiranja. U
4 O toj problematici cf. Šidak-Gross-Karaman-Šepić, Povijest hrvatskog naroda 1860 1914. g. Zagreb 1968, gdje je navedena i sva relevantna literatura.
* S. Gunjača, o.c, 10; D. Jelovina, o.c, 42.
• Cf. bilj. 3.
’ Izašla su svega dva godišta: 1927. i 1928. g.
73

njima djeluje mladi, školovani kadar arheologa i tehničkog osoblja. Obnavlja se izlaženje Starohrvatske prosvjete, a i drugi arheološki časopisi sve više objavljuju teme iz
medievalne arheologije (Diadora, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, Histria archaeologica itd.). Pri Muzeju hrvatskih arheoloških spomenika osniva se i Institut za nacionalnu arheologiju, čime su ostvarene pretpostavke za ozbiljni znanstvenoistraživački rad. Nažalost, ta značajna institucija je kasnije rasformirana, čime je nanesena neprocjenjiva šteta za nacionalnu arheologiju u Hrvatskoj.
Suvremena m etodologija rada koja se primjenjuje u terensko-istraživačkom radu
(upotreba kvadratne mreže, sustavno vođenje dokumentacije, postupna primjena interdisciplinarnih istraživanja, npr. učešće antropologa, zatim razvoj konzervatorske djelatnosti i primjena suvremenih tehničkih pomagala) uz česta rekognosciranja terena,
omogućili su da se na osnovu brojnih istraženih lokaliteta ostvare i prve monografske
sinteze iz srednjovjekovne arheologije.*
Utjecaj prethodnih razdoblja još se odražava u metodologiji rada, kao i u izboru
lokaliteta. Gotovo sva pažnja usmjerena je na nekropole, dok su istraživanja naseobinskih kompleksa i urbanih središta tek u začetku. Efikasna terenska mreža povjerenika,
osim rijetkih izuzetaka, kao što je Kazimir Tomić iz Smilčića, više ne postoji. To otvara
manevarski prostor za sve brojnije ilegalne istraživače i kolekcionare, koji često potpuno devastiraju pojedina nalazišta i spomenike. Takva inkriminirana djelatnost poput
nužnog zla prati razvoj naše arheologije uopće, što je posebice došlo do izražaja posljednjih 10-ak godina, kada opada intenzitet arheoloških istraživanja dosegnut u prethodnim desetljećima.
Uz Muzej hrvatskih arheoloških spomenika u sustavnim istraživanjima ranosrednjovjekovnih slavenskih i starohrvatskih nekropola i sakralnih objekata na području benkovačke regije učestvuje sada i Arheološki muzej u Zadru. Muzej hrvatskih arheoloških spomenika koncentrira svoja istraživanja na području sela Kašića, Biljana Donjih, Smilčića i Pridrage. Tim iskapanjima rukovodi S. Gunjača, te D. Jelovina i D.
Vrsalović. Istražene su nekropole Begovača u Biljanima Donjim, Grede, Mastirine i
Razbojine u Kašiću, sakralni objekti na Begovači i Mastirinama, Crkvini-Čerinac, te
drugi značajni lokaliteti na širem području Dalmacije. Istraživanja Arheološkog muzeja u Zadru otpočinje M. Suić, a dalje ih nastavlja J. Belošević. Tako je istražen sačuvani dio nekropole Glavčurak i nekropola Maklinovo brdo u Kašiću, te ostaci uništenih
nekropola Kulica u Smilčiću, Trljuge, Pržine u Biljanima Donjim, Klarića kuće u Stankovcima i Sv. Petar u Morpolači. Rezultati svih tih istraživanja uglavnom su objavljeni
u posebnim radovima u poslijeratnim godištima »Starohrvatske prosvjete i u Diadori,
a cjelovit pregled može se dobiti iz sintetskih radova D. Jelovine i J. Beloševića.’
Dosadašnji rezultati obavezuju na daljnja istraživanja, jer srednjovjekovna arheološka karta benkovačkog kraja još uvijek ima velikih praznina. U budućem radu trebalo bi znatno više pažnje posvetiti otkrivanju naseobinskih položaja i njihovom sustavnom istraživanju, posebice onih iz ranog srednjeg vijeka, jer se naša dosadašnja saznanja o materijalnoj kulturi tog razdoblja baziraju gotovo isključivo na arheološkom
materijalu iz nekropola i crkava, što pruža nepotpunu i okmjenu sliku o ’ rpnosti života te epohe na području Benkovačke regije, a slična je situacija i u drugn., regijama
Dalmacije. Nadam se da će i osnivanje Muzeja u Benkovcu još više potaknuti rad na
sustavnom rekognosciranju i istraživanju srednjovjekovnih lokaliteta u toj regiji.

* D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, Split 1976; J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata od 7 - 9. st., Zagreb 1981.
• Cf. prethodnu bilješku.

74

Б и т т а гу
SU R V E Y OF THE M EDIEVAL LO CALITIES A N D RE SE A R C H W O R K S IN THE
R E G IO N O F B E N K O V A C
The author foIIows various archeological research works throughout three difTerent periods, srtating from the very flrst activities initiated in 1880’s up to the present
time, in the locality representing the base o f the m odem Croatian m edieval archeo-

logy.

The author points out the urgent n eed to fou n d a museum in that region, which
would greatly im prove the quality o f the further research works.

75

*

1

— — 7

.

VEDRANA DELONGA

PREGLED SREDNJOVJEKOVNIH ARHEOLOŠKIH LOKALITETA
BENKOVAČKOG KRAJA

Sažetak
Bogata arheološka ostavština ovog regiona poznata j e na temelju mnogobrojnih nalazišta. Njih je, za sada, otkriveno i istraženo podosta, a datiraju se od
6. do 15. st.
U radu se kazuje o svim lokalitetim a za koje zna arheološka znanost.

Promatrajući arheološko-topografsku situaciju u srednjem vijeku na određenom
kulturno-historijskom prostoru kao što je to benkovački кгај, dolazimo do niza važnih
saznanja u pogledu topografske rasprostranjenosti srednjovjekovnih arheoloških nalazišta, njihovoj kronološkoj i kulturnoj pripadnosti kao i bitnim karakteristikama arheoloških izvora koji potječu s određenih lokaliteta. N a ovom mjestu kratko ćem o sintetizirati rezultate dosadašnjih istraživanja provedenih na području benkovačke regije na
osnovu čega se može dobiti opća slika topografske rasprostranjenosti i osnovne značajke srednjovjekovnih lokaliteta s ovog terena. Dosadašnja arheološka istraživanja prethistorijskih, antičkih i srednjovjekovnih lokaliteta na središnjem dijelu Ravnih kotara
potvrdila su dug kontinuitet naseljavanja u prošlosti. Zbog svojih prirodnih pogodnosti ovaj teren je oduvijek pružao sve preduvjete potrebne za razvijanje sjedilačkog načina života, što je rezultiralo bogatom arheološkom ostavštinom s mnogobrojnih nalazišta na ovom prostoru. Nova istraživanja će svakako upotpuniti arheološku sliku ovog
kraja i potvrditi specifično mjesto ove regije u odnosu na njenu kulturno-historijsku
pripadnost i povezanost s ostalim arheološkim mikroprostorima na području sjeveme
Dalmacije.
Period ranog srednjeg vijeka na ovom području možemo na osnovu arheološkog
materijala pratiti od 6. st., tj. od vremena seobe naroda. Razdoblju prisutnosti Istočnih
Gota u našim krajevima pripadaju grobni nalazi istočnogotskih fibula i kopče s lokaliteta Glavčurak u selu Kašiću,' kao i pojedinačni numizmatički nalazi istočnogotske
provenijencije s nalazišta u Smilčiću, Stankovcima, te iz neposredne okolice Benkovca,

1
J. B e lo še v ić , Nekoliko ranosrednjovjekovnih metalnih nalaza s pođručja sjeveme Dalmacije, Diadora, 3, Zadar 1965; Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola u selu Kašiću кгај Zadra,
Diadora, 4, Zadar 1968.
i

77

vjerojatno Aserije.2 Komparirajući relevantne arheološke ostatke s navedenih lokaliteta, te one na širem području Ravnih kotara u Pridrazi i Ninu, s podacima iz historijskih
izvora (Prokopije, Ravenat) pretpostavilo se da se radi o ostacima manjih ili većih naselja u sklopu istočnogotske provincije Libumije. Promatrajući veću koncentraciju istočnogotskih nalaza i njihov karakterističan raspored na ovom podm čju, u najnovije
vrijeme se pokušalo u našoj historijsko-arheološkoj znanosti, s dosta vjerojatnosti, ubicirati upravo na prostom oko Kašića Ravenatov Dan, naselje koje se navodi između
N ina i Karina.3
Problematika vezana uz arheološku ostavštinu iz vremena avaro-slavenskih provala u Dalmaciju još uvijek ostaje nedovoljno definirana posebno u odnosu na složeni
povijesni aspekt. Medutim, najnovija istraživanja ranosrednjovjekovnih lokaliteta u
sjevernoj Dalmaciji dala su značajne rezultate, prvenstveno važne za proučavanje najstarije slavenske i starohrvatske materijalne kulture u vremenu od 7. do 9. st., što je
umnogome upotpunilo sliku navedenog razdoblja na tlu Dalmacije uopće. Tome su u
prvom redu pridonijela istraživanja najstarijih slavenskih nekropola upravo u središnjem dijelu Ravnih kotara kao što su groblja na Razbojinama, Maklinovom brdu i
Glavčurku u selu Kašiću, te na širem podmčju sjeveme i srednje Dalmacije na Ždrijacu i Materizama kod Nina, Zdušu kod Vrlike i Bračića podvomici u Biskupiji kod Knina.
N a ovom arheološki izuzetno bogatom, ali još uvijek nedovoljno istraženom
podm čju, ubiciran je veliki broj nalazišta, od čega su najviše istraživani srednjovjekovni starohrvatski lokaliteti na podmčju današnjih sela Kašić-Smilčić-Biljane Donje. U
svrhu cjelovitijeg pregleda sažeto ćemo prikazati stanje rasprostranjenosti starohrvatskih arheoloških nalazišta, osobito nekropola s kronološki izdvojena dva horizonta:
starijim i mlađim, a koje su se ujedno i najviše istraživale na ovom podm čju sjeveme
Dalmacije, zatim lokalitete s ostacima crkvene arhitekture, uz nekoliko osnovnih podataka vezanih za istraživanja srednjovjekovnih naselja.
U proteklom razdoblju arheološka problematika nije bila dovoljno usmjerena istraživanju srednjovjekovnih naselja čiji se smještaj neposredno dovodi u vezu s postojanjem nekropola i sakralnih objekata. Općenito vrlo je mali broj ranosrednjovjekovnih, slavenskih ili hrvatskih položaja naseobinskog karaktera ubiciran do danas, kako
na širem teritoriju Dalmacije, tako i na podmčju Ravnih kotara. Potreba za istraživanjem ranijih slavenskih i starohrvatskih naselja nameće se sve više kao važan arheološko-historijski problem čije je rješavanje tek u početnoj fazi. Međutim, upravo na primjem lokaliteta gdje su se u posljednje vrijeme vodila sustavnija arheološka istraživanja, kao što je to npr. slučaj kod istraživanja u Ninu, naišlo se s istočne strane crkve sv.
Križa na vrlo zanimljive ostatke naseobina iz ranosrednjovjekovnog razdoblja.4 S obzirom na karakterističnu konstantu koja se odražava u kontinuiranju određenih naseobinskih položaja, inače specifičnu za plodna podm čja kao što su Ravni kotari, najveći
broj naseobinskih ostataka Slavena i Hrvata možemo očekivati unutar areala gdje je i
koncentracija srednjovjekovnih nekropola najveća, kao što je to npr. slučaj u kašićkoj
mikroregiji. Te naseobine unutar najplodnijih enklava uglavnom nastaju na kasnoantičkim gospodarskim objektima, a u čijoj su neposrednoj blizini otkrivena starohrvatska groblja, kao i ostaci kasnoantičke ruralne arhitekture. Registrirani su, ali neistraže-

1
Ž. D em o, Novac germanskih vladara druge pol. 5. do u drugu pol. 6. st. u numizmatičkoj zbirci Arheološkog muzeja u Zagrebu, Arheološki vestnik, XXXII, Ljubljana 1981, str. 454 481.
3 J. M ed in i, Provincia Libumia, Diadora, 9, Zadar 1980, str. 416.
4 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata od 7 - 9 stoljeća, Zagreb 1980, str. 21; to su bile
suhozidne adaptacije ranije antičke građevine, s nalazima kućnih ognjišta, većeg broja slavenske
keramike, nešto cijelih posuda i jednog avarskog jezičca.
78

ni, samo neki od takvih položaja uz nekropolu na Maklinovom brdu u Kašiću, Biljanima Donjim na Pržinama i Begovači, te Veljanima. Arheološka ostavština s mnogobrojnih prethistorijskih gradinskih naselja u sjevernoj Dalmaciji, od kojih su neka prerasla
u rimske municipije, ukazuje na kontinuitet naseljenosti na tim lokalitetima sve do
srednjovjekovnog razdoblja. Navest ćemo poznate primjere lokaliteta gdje se ušlo u
trag srednjovjekovnim naseobinskim objektima u Aseriji, Bribiru, Kninu ili pak u Kašiću gdje postoje indicije da je na dominantnom platou na kojem se danas nalazi seoska crkva s grobljem postojalo gradinsko naselje s kontinuitetom do u rani srednji vijek.
Istraživanja najstarijeg horizonta starohrvatskih nekropola koja su se intenzivno
vršila u poslijeratnom razdoblju na prostoru sjeverne Dalmacije, pružila su arheološku
građu koja je mnogo doprinijela upotpunjavanju i rasvjetljavanju brojnih pitanja arheološke i povijesne problematike o materijalnoj i duhovnoj kulturi Hrvata u razdoblju
od 7 do 9. st. Sustavna arheološka istraživanja starohrvatskih nekropola starijeg horizonta u benkovaćkoj regiji vršena su u selu Kašiću na nekoliko lokaliteta: na Maklinovom brdu, na Glavćurku,5 na Razbojinama u neposrednoj blizini nešto kacnijeg položaja na Mastirinama,4 zatim u selu Smilćiću na položaju Kulica, Biljanima Donjim na
položaju Pržina-Trljuge i u krajnjem jugoistočnom dijelu ove regije uz zaselak Klarića
kuće u Stankovcima.7
Gledajući topografsku rasprostranjenost i smještaj starohrvatskih nekropola od
7. do 9. st. u središnjem dijelu Ravnih kotara, uočava se da one topički kontinuiraju u
neposrednoj blizini prethistorijskih ili antičkih lokaliteta na pješčanim uzvišenjima,
kao npr. u Kašiću na Razbojinama, Maklinovom brdu, na Kulici u Smilčiću, u Stankovcima kod Klarića kuća i Morpolači. Pojavu da neke od nekropola preuzimaju položaj onih iz prethodnih razdoblja imamo kod primjera nekropole na Glavčurku u Kašiću gdje starohrvatsko groblje starijeg horizonta naliježe na kasnoantičko s nekoliko istočnogotskih ukopa ili u Biljanima Donjim - Pržine gdje kontinuira od prethistorijskih
i antičkih slojeva, kao što će to biti slučaj i na širem području Ravnih kotara na Ždrijacu u Ninu. Kontinuitet se također može pratiti i uz grobne humke kao na Glavčurku u
Kašiću ili šire u Ninu na Materizama.
Starohrvatska groblja starijeg horizonta pripadaju tipu tzv. ranosrednjovjekovnih groblja na redove od kojih su grobovi u običnoj zemljanoj raci i oni s djelomičnom
upotrebom kamenja najkarakterističniji i najbrojnije zastupljeni. Nalazi iz grobova
ovog horizonta s obzirom na upotrebnu funkciju svrstavaju se u nekoliko grupa. Od
oružja zastupljeni su bojni noževi, sjekire, raznovrsni vršci strelica koji su uglavnom геdoviti grobni inventar nekropole na Maklinovom brdu, u Biljanima - Pržine ili pak na
nešto daljem Ždrijacu u Ninu. Od predmeta dnevne upotrebe vrlo su česti, uz mnogobrojne obične noževe, i oni s ostacima okova od kožnih korica, željezna kresiva, kremenje, glineni pršljeni, dok su keramičke posude najbrojnije.* U odnosu na navedene
grobne priloge nakitni predmeti u starijem horizontu starohrvatskih grobova su malobrojni, a i tipološka zastupljenost je vrlo skromna: obične karičice i lijevane grozdolike
od plemenitog metala bizantske provenijencije, srebmi torkvesi i prstenje.'’ Posebno zanimljiva je gmpa nalaza koštanih recipijenata. Ovom horizontu pripadaju i nalazi ostmga karolinškog tipa kao dijelovi konjaničke opreme. Najnovijim arheološkim istraživanjima na ovom podmčju naišlo se na primjerke karolinških ostmga što je znatno

’ J. Belošević, o.c. str. 44 - 48, 49 - 50.
* D. J elo v in a , Starohrvatske nekropole, Split 1976, str. 48 - 49, 47.
7 J. Belošević, o.c., str. 50 - 52, 52 - 54, 55 - 57.
' Cf. materijal prikazan na Tab. LXVI - LXVIII u monografiji D. JELOVINA, Starohrvatske nekropole, 1976.
• Cf. Tab. XXXV u monografskom izdanju J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata...,
1980.

79

upotpunilo sliku rasprostranjenosti kao i kvantitativne i tipološke zastupljenosti ove
vrste nalaza općenito na prostoru sjeverozapadno od Кгке, posebno u odnosu na dosadašnju veću brojnost na lokalitetima srednjedalmatinskog područja od Кгке do Cetine. Najstariji primjerci karolinških ostruga koje karakterizira kratki tm nađeni su na
višeslojnoj nekropoli Begovača u Biljanima Donjim koje se datiraju na prijelaz 8. - 9.
st.'° kao i tipološki srodni nalazi na Ždrijacu kod Nina, a analogije im također nalazimo medu laganim, ali vrlo kvalitetnim karolinškim ostmgama biskupijskih grobova (1,
4, 7). G m pa ostmga s masivnim ostmžnim lukom registrirana je istraživanjem nekropole na Maklinovom brdu," te slučajnim nalazom рага ostm ga s pripadajućom gamiturom na lokalitetu Greblje u Ostrovici, 12 a stilsko-tipološke analogije im nalazimo
medu primjercima ostmga na Ždrijacu, Koljanima kod Vrlike i Biskupiji kod Knina.
Slučajni arheološki nalazi koji indiciraju položaje s još neistraženim starohrvatskim
nekropolama su oni registrirani na Vlačinama u Kašiću, iz same okolice Benkovca
unutar stare Aserije, u Stankovcima na seoskom groblju i u Ostrovici. Nažalost, nije
nam se sačuvao arheološki materijal iz ranosrednjovjekovnih grobova s već uništene
nekropole u Morpolači, o kojima 1906. i 1909. godine donosi vijesti Lujo Mamn, a saznajemo da su sadržavali kultumi inventar karakteristićan za ranosrednjovjekovne nekropole 9. st.: mač, ostmge, vjedrice, nakit.13
Na najstariji horizont starohrvatskih nekropola iz tzv. paganskog razdoblja nastavljaju se groblja mlađeg horizonta koja su ujedno i najbrojnija. Uočeno je da se ona
formiraju na položajima uz sakralni objekt, bilo da su grobovi raspoređeni uokolo same crkve ili su smješteni u njenoj neposrednoj blizini. Na osnovu brojnih ostataka sakralnih građevina zapaženo je da je skoro uz svaku veću ranosrednjovjekovnu nekropolu pronađena i crkva iz predromaničke faze za što su vrlo ilustrativan primjer istražene
crkve i groblja s ovog podmčja na Begovači i Mastirinama u Kašiću uz brojne analogne primjere na širem podmčju sjeveme i srednje Dalmacije: u Biskupiji kod Knina,
Bribiru kod Skradina, Koljanima kod Vrlike, Bijaćima kod Trogira, dok sličnu pojavu
možem o nesumnjivo očekivati i na brojnim registriranim, ali još neistraženim lokalitetima i na podm čju uže benkovačke regije.
Po općim karakteristikama prvenstveno grobnog kultumog inventara možemo ih
okvim o kronološki sistematizirati u dvije skupine. Prvoj pripadaju nekropole starijeg
stratuma od 9. do 12. st., a dmgoj gm pi one koje su okvim o nastale od 12. do 15. st. Za
obje skupine karakteristična je brojnost grobnih nalaza među kojima je nakit kvantitativno najbrojniji, posebno razni tipovi naušnica koje se javljaju u više varijanti. Tako
se u grobovima prve skupine kao najčešći nalazi nakita javljaju naušnice u obliku obične karičice, tipa s jednom jagodom u više varijanti, s četiri jagode, s koljencima, tzv. S
karičice, naroskane itd. Najraširenija pak gm pa naušnica, kako na cijelom teritoriju
srednjovjekovne Hrvatske, tako i u užoj benkovačkoj regiji, svakako je tip trojagodnih
naušnica unutar kojih se javlja cijeli niz raznih oblika. Samo je na nekropoli na Begovači u skupini od ukupno dvadeset grobova ustanovljeno 35 primjeraka trojagodnih
naušnica.14 N e ulazeći u pitanje datacije trojagodnih naušnica o čemu se još uvijek u
našoj arheoioškoj znanosti dosta polemizira, zapažamo da je njihova pojava redovita i
kvantitativno najveća upravo u kultumom inventam srednjovjekovnih nekropola mladeg horizonta, i to one skupine koju okvim o datiramo u razdoblje od 12. do 15. st. Po10 D. Jelovina
- D. V rsa lo v ić, Srednjovjekovno groblje na »Begovači« u selu Biljanima Donjim kod Zadra, Starohrvatska prosvjeta, III, 11, str. 84, Tab. XVII, 258.
11 J. Belošević, o.c., str. 44 - 46, Tab. XXIX
12 Isti, str. 64, Tab. LXIX.
11 D. Jelovina,
Starohrvatske nekropole, str. 55.
14
Isti, o.c., str. 31; ovdje usputno navodimo primjer da je arheološkim istraživanjima srednjovjekovne nekropole па Sv. Spasu u Cetini u ukupno 1162 istražena groba pronađeno 149 primjeraka naušnica tipa s tri jagode.
80

sebno su karakteristične one varijante trojagodnih naušnica koje s obzirom na kićeniju
tehniku izrade (na proboj, granulacijom ili s umetnutim diskoidnim elementima) predstavljaju razvijenije tipološke varijante i specifična su nakitna grupa karakteristična za
period 14. st.1*
Među istraženim srednjovjekovnim nekropolama s područja Benkovca, na primjeru groblja istraženog na Begovači u Biljanima Donjim, uočavaju se sve osnovne
značajke karakteristične za mlađi horizont srednjovjekovnih nekropola, bilo da je riječ
o osnovnim odlikama i izgledu grobne arhitekture ili o raznovrsnoj zastupljenosti
grobnog inventara. Naime, groblje na Begovači, s ostacima predromaničke crkve i s
ukupno 604 otkrivena groba predstavlja jednu od najvećih višeslojnih srednjovjekovnih nekropola na području Dalmacije.16
Najstarijem stratumu grobova od kojih su neki načinjeni od ostataka antičke arhitekture pripadao je arheološki materijal karakterističan za raniju fazu ukapanja: dva
para karolinških ostruga ranije faze, željezni noževi, pređica, kresivo. U srednjem sloju
nekropole nađen je najveći broj grobova. Među arheološkim nalazima ovog stratuma
najbrojniji je nakit: naušnice s jednom jagodom (45 primjeraka), obične karičice i s izduženom jagodom, S-karičice, naušnice s četiri jagode i 35 trojagodnih. Najmlađa faza
ukapanja koje se na Begovači vršilo do otprilike zaključno s 16. st. odgovara ujedno i
najgornjem sloju grobova, od kojih su neki bili pokriveni monolitnim nadgrobnim poklopnicama, a brojni su ostaci ulomaka predromaničke crkve uzidani kao spolia u grobove. Srodne karakteristike onima s nekropole na Begovači, osobito u sastavu i tipologiji grobnih nalaza, uočavaju se i u arheološkom materijalu s nekoliko srednjovjekovnih nekropola koje su sukcesivno istraživane na širem arealu kašićkog polja. Riječ je o
groblju koje se formiralo uokolo šesterolisne crkve na Mastirinama” i onom na položaju Grede-Čerinac.1* Za razliku od nekropole na Begovači, čiji gomji sloj srednjovjekovnih grobova kontinuira i u najmlađem razdoblju, sastav grobnih nalaza sa spomenute dvije nekropole, koji je općenito karakterističan za groblja iz okvimo 9-12. st., otprilike definira gomju granicu u trajanju nekropola, kada se u kasnijem srednjem vijeku proces ukapanja vjerojatno nastavlja na položajima Drače,1’ smještenom između
Mastirina i Razbojina, zatim uokolo srednjovjekovne crkve na Čerincu - Crkvina ili
topički neometano kontinuira na Begovači.
Krajem prošlog i početkom ovog stoljeća, u toku istraživanja u staroj Aseriji, ušlo se u trag srednjovjekovnoj nekropoli na prostom antičkog fom ma s istočne strane
crkve sv. Duha.” Međutim, s ciljem da se istraži i sakupi što veći broj antičkih spomenika istraživanja srednjovjekovnih grobova vršena su metodološki vrlo nekorektno, a
samo djelomično sačuvani grobni inventar uspio je L. Mamn prenijeti u Muzej hrvatskih starina u Kninu. Još mnogi srednjovjekovni lokaliteti benkovačkog kraja leže potpuno ili nedovoljno istraženi, dok mnogobrojni arheološki nalazi koji potječu s tih položaja indiciraju postojanje srednjovjekovnih nekropola. Takvi su lokaliteti registrirani
u Korlatu, Lišanima, Šopotu, Ostrovici, Morpolači, Budaku.

15 N. Jak šić, Naušnice s tri jagode u Muzeju hrvatskih arheoloških spomenika u Splitu,
Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, 23, 1983, str. 49 - 74.
“ D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovači« u selu Biljanima
Donjim..., str. 55 - 136.
17 D. Jelovina, Starohrvatsko groblje na »Mastirinama« u selu Kašiću kod Zadra, Starohrvatska prosvjeta, III, 12, 1982, str. 35 - 66
" D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Gredama« u selu Kašiću kod Zadra, Starohrvatska prosvjeta, III, 10, 1968, str. 69 - 92.
"5. G un jača, Trogodišnji rad Muzeja hrvatskih arheoloških spomenika (1955., 1956. i
1957. godine), Starohrvatska prosvjeta, III, 7, 1960, str. 272.
" D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, str. 37, Tab. LI - LIII.
6 - B EN KO V A Č KI K R A J ... Z B O R N IK 2

81

Kultumo-povijesna baština Hrvata dokumentirana je arheološki kroz brojne ostatke sakralnih građevina, a što je ujedno u neposrednoj vezi s mnogobrojnim nalazima predromaničkog crkvenog namještaja i epigrafičkih spomenika. Općenito se gradnja sakralnih gradevina na teritoriju ranosrednjovjekovne Hrvatske intenzivirala od
sredine 9. st. kao posljedica pokrštenja, te političko-dmštvene konsolidacije Hrvata.
Promatrajući, pak, topografsku rasprostranjenost sakralnih gradevina uočeno je da
one svojim smještajem u većini siučajeva topički kontinuiraju na položaju ranije starokršćanske crkve ili nasljeduju položaje kasnoantičkih, uglavnom gospodarskih objekata, kao što su npr. pokazala istraživanja lokaliteta na Begovači. Pokazalo se da je njihova najveća koncentracija u benkovačkoj regiji upravo na mbnim položajima, pribrežjima najplodnijih terena ili na vrlo blagim uzvišenjima u polju, a što je usko vezano uz postojanje srednjovjekovnih naselja, gdje se crkve javljaju u funkciji kultnih objekata mnogobrojnih srednjovjekovnih villa i vicusa. S obzirom na relativno bolji stupanj istraženosti srednjovjekovnih nekropola u odnosu na veliki broj registriranih
crkava, sakralna arhitektura općenito se manje istraživala i to opet u sklopu istraživanja srednjovjekovnih nekropoia. Ukazat ćemo u kraćim crtama na lokalitete s benkovačkog podmčja na kojima su slučajno pronalaženi arhitektonski ostaci crkvenih gradevina i ulomci pripadajućeg kamenog namještaja, kao i položaji na kojima su vršena
arheološka istraživanja srednjovjekovne arhitekture.
U poslijeratnom razdoblju vršena su istraživanja na sljedećim položajima u selu
Kašiću: na Mastirinama gdje je otkrivena šesterolisna predromanička crkva kojoj pripadaju i pronađeni fragmenti crkvenog namještaja,21 a na Begovaći u Biljanima Donjim longitudinalna crkva nastala na prostoru kasnoantičke villae rusticae.11 Na podmčja sela Smilčić istraživana je romanička crkva na položaju Čerinac-Crkvina.23 U periodu izmedu dva rata vršena su iskopavanja crkve u Šopotu kod Benkovca kojom priIikom su pronađeni greda i zabast oltarne pregrade crkve iz ranog srednjeg vijeka s
imenom hrvatskog kneza Branimira. U istom periodu poduzeli su se arheološki radovi
na lokalitetu Sv. Nediljica u Korlatu na otkrivanju ostataka crkve za koju se dugo vremena smatralo da potječe iz predromaničkog razdoblja, međutim, radi se o ostacima
starokršćanske crkve.24 Veći broj ulomaka predromaničke skulpture pronalazio se na
jednom obližnjem lokalitetu u Korlatu, na prostom uz crkvu sv. Jerolima. Možda ostatke jedne predromaničke građevine možemo očekivati upravo na ovom lokalitetu, na
kojem su inače vidljivi tragovi srednjovjekovnih grobova.
Preostaje nam još da u bitnim crtama ukažemo na brojne tragove srednjovjekovnog crkvenog graditeljstva čije ostatke možemo registrirati in situ unutar kompleksa
postojeće sakralne arhitekture ili slučajnim nalazima skuipture koja indicira postojanje
sakralnih objekata. Poiazeći u smjem od sjeverozapada prema jugoistoku već se u Islamu Grčkom na položaju Crkvina ubicira ranosrednjovjekovna crkva. U Veljanima danas se vide ostaci crkve sv. Petke sagrađene na prostom antičkog kompleksa. Vidljivi
ostaci srednjovjekovne arhitekture, te osobito veliki broj nalaza srednjovjekovne skulpture, koji tipološki i vremenski pripadaju različitim fazama, potječu iz Kule Atlagića,
srednjovjekovnog sela Tihlić, s položaja postojećih crkava sv. Petra i sv. Nikole (starog).25 Slične primjere nalazimo još na lokalitetima benkovačke okolice: npr. U Lepuri-

—21 Isti, SrednjovjetoVno groblje na Begovači..., str. 55 - 62,
21
S. Gunjača, o.c., str. 270; D. Jelovina, Starohrvatsko groblje na »Matirinama« u selu Kašiću kod Zadra, str. 35 - 36.
23 S. Gunjača, o.c., str. 271 - 72.
24 N. C am bi, Problemi starokršćanske arheologije na istočnoj jadranskoj obali, Materijali, XII, Zadar 1972, str. 272.
" I. P e tr ic io li, Pojava romaničke skulpture u Dalmadji, Zagreb 1960; S. Gunjača - D.
Jelovina, Starohrvatska baština, Zagreb 1976, str. 97.
82

ma, Budaku, pa na jugoistočnom perifernom dijelu na području Ostrovice. Podsjetimo
se na već spomenuti nalaz masivnih karolinških ostruga, fragmente predromaničke
skulpture i natpisa,” zatim arheoloških nalaza ranogotičkih ostruga iz 14. st. i keramike, gotičkih natpisa, a sve iz vremena kada je Ostrovica neposredno vezana uz ime feudalne obitelji Šubića i ima izuzetno značajno mjesto u hrvatskoj povijesti razvijenog i
kasnog srednjeg vijeka.27

S u m m ary
S U R V E Y O F THE M ED IEVAL AR C H E O LO G IC A L
L O C A L IT IE S IN THE R E G IO N O F B E N K O V A C
The rich cultural patrim ony o f the region o f Benkovac has becom e weII-known
thanks to its numerous archeological sites. The remnants fou n d there date form the
6tfle to the I5th century and have all been thoroughly examined.
This work enumerates all localities im portant to the archeological science.

V.
D elo n g a , Fragmenti predromaničkog crkvenog namještaja iz Ostrovice, Starohrvatska prosvjeta, III, 12, str. 6 7 -8 1 .
17 N. K la ić , Povijest Hrvata u razvijenom srednjem vijeku, Zagreb 1976, str. 669 - 90.
6*

83

.

'

RADOMIR JURIĆ

SREDNJOVJEKOVNI NAKIT N A BENKOVAČKOM PODRUČJU

Sažetak
U prilogu se daje kratki p rikaz nakita jed n o g o d germanskih naroda, Istočnih
Gota, iz početka 6. st., te srednjovjekovnoga nakita o d 8. do 15. st. pronadenog na benkovačkom području.
R a zvo j srednjovjekovnog nakita u D alm aciji m ože se, za sada, p ra titi kroz tri faze. Ista podjela vrijedi i za benkovačko područje. Jedino se ovdje nisu našli nakitni
predm eti iz 7. st. Najraniji prim jerci nakita tu se javljaju o d 8. st.
N akit I. faze (o d 8. d o sredine 9. st.) uz postojeće elem ente autohtone kasnorimske kulture i specifičnih avaroslavenskih elemenata sadrži utjecaje bizantskog kulturnog kruga s M editerana i franačke zapadnoevropske civilizacije.
N akit II. faze (o d sredine 9. do 12. st.) nastao j e prem a kasnorimskim i bizantskim uzorcima u domaćim radionicama. Pojedine značajke nakita ove faze nastavljaju
se i u narednoj III. fazi (o d 12. d o 15. st.), posebn o u 12. st. M edutim o d konca 12. st., a
osobito u 13. i 14. st. dalm atinski gradovi (Zadar, Split, D ubrovnik i K otor) postali su
važna zlatarska središta, pa je u njim a zasigum o izraden i veći d io kasnosrednjovjekovnog nakita. U najvećem broju zastupljene su naušnice s tri jagode, koje zapravo, doživIjavaju najveći cvat. Općenito se datiraju o d 13. d o 15. st. U uporabi su najviše bile u
14. st. Jedan dio nakita ove faze u slijedu traje i u narednom nakitu kasnijih razdoblja.
O pćenito se m ože istaći da srednjovjekovni nakit kakav poznajem o s benkovačkog područja sadrži gotovo sve glavne značajke Lakav ima nakit iz toga doba na ostalom području Dalmacije.

Čovjek ukršava svoje tijelo ili odjeću od najstarijih vremena, pa se može kazati
da nakitni predmeti idu u red najstarijih i najzanimljivijih proizvoda ljudske kulture. I
u razdobljima prapovijesti, antike i kasne antike, te u srednjem vijeku imamo divne
primjerke nakita, čija je raznovrsnost i luksuznost ovisila o općim društvnim, političkim, kultumim i estetskim poimanjima. Proučavajući i upoznavajući nakit možemo,
pored praćenja razvoja gospodarstva, dmštvenih odnosa, oblika vjerovanja, saznati još
i o poimanju lijepog, te o umjetničkom shvaćanju kroz različita razdoblja prohujalih
stoljeća, od vremena kada je nakit imao magijsko-apotropejsko značenje, pa do onog
vremena kada je imao i simboličku i uporabnu ili izrazito ukrasnu namjenu. Kroz stoljeća su se mijenjali i oblici i materijal od kojeg je bio izrađivan, te način izrade.

U našem prilogu dajemo kratki prikaz nakita jednog od germanskih naroda, Istočnih Gota, iz početka 6. st., te srednjovjekovnoga nakita od 8. do 15. st. pronađenog
na benkovačkom području.
Najveći dio nakitnih predmeta, kojima se ovdje bavimo, već prije je poznat našoj stručnoj i znanstvenoj javnosti. Tu mislimo pravenstveno na zananstvene prinose
Stjepana Gunjače, Janka Beloševića, Dušana Jelovine i Dasena Vrsalovića.
N akit Istočnih Gota na benkovačkom području
Ovo područje, kao i ostali dio Dalmacije, na koncu 5. st. osvajaju Istočni Goti i
drže ga pod svojom vlašću do 552. godine.1 Nekoliko primjeraka nakita toga naroda
pronađeno je u Kašiću (Glavčurak). Objelodanio ga je, kao što je poznato, J. Belošević1 godine 1965. i 1968. Zastupljeoe su naušnice, ogrlica, prstenje, fibule (spone) i vezice za pojas (tab. I, 1-7; tab. II, 1-4).
N aušnice1 s privjeskom u obliku skresanih krajeva (naušnice s poliedrom) iz Kašića su vrlo skromne izrade (tab. 1 ,4; tab. II, 3). Pronadena je ogrlica4 od zm a staklene
paste, jantara i kalcedona. Perla od kalcedona vezuje se uz germanski kultumi kmg,
dok su ostale autohtonog podrijetla (tab. I, 5). Zanimljiv je i nalaz dva srebma prstena,
koji su krasili mku jedne ženske osobe. Na pločicama imaju N - monogram, te su služili kao pečetnjak1 (tab. I, 6, 7).
Lučne spone (fibule) ukrašavale su žensku nošnju, a ujedno su imale i uporabnu
namjenu. Iz Kašića potječu dvije srebrne lučne spone, koje se međusobno razlikuju po
dimenzijama, po izradi i po ukrasu. Manja spona* je izradena u tehnici lijevanja s vidljivim tragovima pozlate, a ukrašena je rovašenjem. Ima bliže analogije, kako je to ustvrdio J. Belošević, s istočnogotskim sponama iz Plavna’ kod Knina, Han-Potoka* kod
1 J. M edin i, Provincia Libumia, Diadora, 9. Zadar 1980, 432-434.
1J. B e lo še v ić , Prvi arheološki tragovi Velike seobe naroda na području sjeveme Dalmacije, Diadora, 3, Zadar 1965,129-143, III tab. (dalje Prvi arheološki tragovi). - Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola u selu Kašiću kraj Zadra, Diadora, 4, Zadar 1968, 226-232, tab. III - V, VI, 2
(dalje Ranosrednjovjekovna nekropola).
1
J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 136-137, tab. III, 1, 2. - Isti, Ranosrednjovjekovna
nekropola, tab. III, 4,5. - R. Jurić, Nakit u srednjem vijeku, Nakit na tlu sjeveme Dalmacije od
prapovijesti do danas (katalog izložbe, te posebni otisak), Zadar 1981, 52, sl. 1, br. 6 (dalje Nakit).
- D. Mrkobrad, Arheološki nalazi seobe naroda u Jugoslaviji, Beograd 1980, 33, tab. XVII, 4, 10.
4 J. Belošević, Ranosrednjovjekovna nekropola, 223, tab. VI, 2. - D. Mrkobrad, nav. dj.,
35, tab. XX, 5. - R. Jurić, Nakit, 52, 183, sl. 1, br. 8.
* J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 133, tab. I, 3, 4. - Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola, tab. III, 2, 3. - D. Mrkobrad, nav. dj., tab. XVIII, 5. - R. Jurić, Nakit, 52, 183, sl. 1, br. 4, 5.
* J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 130 - 133, tab. I, I. - Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola, tab. III, 1. - Z. V in sk i, O rovašenim fibulama Ostrogota i Tirižana povodom rijetkog
tirinškog nalaza u Solinu, Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu, 3. ser., sv. VI-VII, Zagreb
1972-1973., tab. V, 47 (dalje O rovašenim fibulama). - Isti, Archaologische Spuren ostgotischer
Anvvesenheit im heutigen Berich Jugoslawiens, Simpozij »Problemi seobe naroda u Karpatskoj
kotlini«, Novi Sad 1976 (1978), tab. XVI, 2. - D. Mrkobrad, nav. dj. tab. XIV, 2. - R. Jurić, Nakit,
52, 183, sl. 1, br. 7.
’ O Istoćnogotskoj sponi iz Plavna vidi: S. Gunjača Tiniensia archaelogica - historica - topographica I, SHP, ser. III, sv. 6, Zagreb 1958, 135. J. K o v a č ev ić , Varvarska kolonizacija južnoslovenskih oblasti, Novi Sad 1960, 25, sl. 41 desno dolje (dalje Kolonizacija). - Z. Vinski, O гоvašenim fibulama, tab. V, 48, bilj. 97. - Isti, ArchSologische Spuren, tab. X, 5. - D. Mrkobrad,
nav. dj., tab. XIII, 5.
* Istočnogotskim sponama s toga nalazišta bavilu su se: W. R adim sky, Rčmische GrSber bei Han Potoci nSchst Mostar, Wissenschaft!iche Mitteilungen B. u. H., I, Sarajevo 1893, 306,
sl. 6. - Z. Vinski, Ein v6lkerwanderungszeitlicher Goldschuck aus der Herzegowina, Germania,
32, Berlin 1954, 309, sl. 2, 2. - Isti, O rovašenim fibulama, tab. XIII, 72, - Isti, Archaologische
Spuren, tab. XI, 1, 2. - N. Miletić, Izvještaj o zaštitnim iskapanjima u Potocima kod Mostara,
Glasnik Zemaljskog muzeja, N. S., XVII, Su.ujcvo 1964, 153-157. - D. Mrkobrad, nav. dj., tab.
XIII, 4, 6.
86

Tab. I. Istoinogotski nakit iz Kašića (Glavčurak).

Mostara i Kranja,’ a radionički je vrlo srodna sa sponom iz zbirke Dirgardt.10 Kašjćka
fibula je uvezena iz istočnogotskih radionica u Italiji datira se u prvu polovicu 6. st.
(tab. I, 3; tab. II 4). Druga veća spona" također je izrađena u tehnici lijevanja i ukrašena spiralnorovašenim ukrasom (tab. I, 1; tab. II, 1). Taj ukras Belošević objašnjava kao
reminiscenciju karavukovskog stila i ispravno je datira na sam početak 6. st. Međutim
Z. Vinski 11 tipološkom analizom zapaža da su ukrasi većih spirala u obliku povezanih
kuka (na glavi i nozi) nisu izrazito »karavukovski«, već ih tumači kao neposrednu tradiciju ukrašavanja svojstvenog fibulama tipa Beograd-Čukarica. Prihvaća Beloševićevu tvrdnju da je ta spona najstariji italsko-ostrogotski nalaz u Dalmaciji. Ova spona se
izrazito razlikuje od prethodne, te ima bližih sličnosti sa sponama iz Pećinske Rike11
kod Travnika i Rajlovca (Mihaljovići) kod Sarajeva.14
Od predmeta koji pripadaju istočnogotskoj nošnji ističe se masivna vezica ” za
pojas (Kašić, tab. I, 2; tab. II, 2), koja se može usporediti s dvije vezice luksuznije izrade iz Unešića16 kod Dmiša. Općenito je poznato da su izraziti istočnogotski nalazi lučne spone i masivne vezice za pojas, dok su naušnice, s poliedrom, prstenje i ogrlice u
uporabi i kod Gota i kod starosjedilaca. Poradi toga teško je, katkad, neke od tih nakitnih predmeta pripisati jednima ili drugima.
Ostali nakit horizonta 6. i početka 7. st., čiji je nosilac bilo domaće romanizirano
stanovništvo, ovdje posebno ne prikazujemo.
Srednjovjekovni nakit o d 8. do 15. st.
U katalogu izložbe »Nakit na tlu sjeveme Dalmacije od prapovijesti do danas«
(1981), te u referatu »Srednjovjekovni nakit Istre i Dalmacije«, podnesenom na Znanstvenom skupu Hrvatskog arheološkog društva u Puli 1982.17 prikazali smo srednjovjekovni nakit u Dalmaciji kroz tri razvojne faze. Kod takve podjele ostajemo, uglavnom i
za sada, premda u našim izučavanjima ima i novih elemenata koja ćemo iznijeti na
drugom mjestu.
*
A. R iegl, Die Krainburger Funde, Jahrbuch derZentralkomission, N. F. I, Wien 1903,
234 i d., tab. III, 7.
'• J. W erner, KatalogderSammlungDiergardt, B. I, Berlin 1961,25, br. 82(584), tab. 18.
- J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 133, tab. I, 2.
11
J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 133-135, tab. II. - Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola, tab. IV, V. - Z. Vinski, O rovašenim fibulama, 199-200, tab. VII, 65. - Isti, ArchSologische
Spuren, 40, tab. X, 3. - D. Mrkobrad, nav. dj., tab. XIV. Pogrešno se na istoj tabli navodi (sl. 3.)
da je ta fibula iz Kašića. Međutim, ona je s nalazišta Ljubljana - Dravlje. - R. Jurić, Nakit, sl. 1,
br. 9, tab. 29, sl. dolje.
11 Z. Vinski, O rovašenim fibulama, 199 - 200, tab. VII, 65, bilj. 120.
15 A. H offer, Fundorte rOmischer AltherthOmer im Bezirk Travnik, Wissenschaftliche
Mitteilungen B. u. H., V. Sarajevo 1897, 257-258, sl. 4. - J. Kovačević, Kolonizacija, 21, sl. 27. - Z.
Vinski, O rovašenim fibulama, tab. XIII, 72. - Isti, Archaologische Spuren, tab. XI, 3, 4. - D.
Mrkobrad, nav. dj., tab. XI, 3, 6.
14 N. Miletić, Nalaz ranosrednjovjekovnih fibula iz Rajlovca, Glasnik Zemaljskog muzeja,
N. S., X, Sarajevo f955, 151-154, sl. 1, - Ista, Nakit u Bosni i Hercegovini (katalog), Sarajevo
1963, 50, br. 200. - J. Kovačević, Kolonizacija, 22, sl. 29, sredina. - Z. Vinski, O rovašenim fibulama, 199, tab. XI, 64. - Isti, Archaologische Spuren, tab. IX, 3,4. - D. Mrkobrad, nav. dj., tab. XI,
4, 5.
15J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 134 - 135, tab. I, 5. - Isti, Ranosrednjovjekovna nekropola, tab. III, 8, 8a. - Z. Vinski, Archaologische Spuren, tab. XII, 1. - D. Mrkobrad, nav. dj.,
37, tab. XXIV, 3, 5. - R. Jurić, Nakit, 52, sl. 1, br. 2.
'• A. Riegl, Krainburger Funde, Jahrbuch der Zentrakomission, N. F., Wien 1903, 225, sl.
208, 209. - J. Kovačević, Kolonizacija, sl. 42, - Z. Vinski, ArchSologische Spuren, tab. XVI, 4;
tab. XVII, 1, 2. - J. Belošević, Prvi arheološki tragovi, 35. - D. Mrkobrad, nav. dj., tab. XXIII, 5,
7.
11 Rad je već duže vremena u tisku.
89

N akit I. faze - o d 7. d o sredine- 9. st.
Nakon što je Bizant pobijedio Istočne Gote, te njihova povlačenja u Italiju, Dalmacija s Libumijom se priključuje Istočnom Rimskom Carstvu. Posljedica toga je i obnova i nagli uspon privrednog i dmštvenog života kao i stabilizacija crkvene organizacije. Poradi provale Avara i Slavena u Dalmaciju nastaju značajne promjene u njenoj
povijesti, osobito doseljenjem Hrvata koji tu počinju svoj politički i kultumi razvitak.
Na benkovačkom podmčju nemamo nakitnih predmeta iz 7. st., već se najraniji
primjerci javljaju od 8. st. Pronađen je na nalazištima Kašić-Maklinovo brdo, KašičRazbojine, Biljane Donje - Trljuge, Biljane Donje - Pržine, te u Stankovcima, Rodaljicama (v. kartu 1.) i dr. Od nakita i ukrasnih dijelova odjeće javljaju se naušnice, ogrlice, privjesak, prstenje, pređice i jezičac (tab. III, 1-15; tab. IV, 1-5; sl. 1-4).
Naušnice su zastupljene u dva temeljna tipa: jednostavne karičice i grozdolike
naušnice izrađene su od bronce ili srebra. Jednostavne karčice18 se u ovoj fazi javljaju
u najvećem broju i zastupljene su u nekoliko inačica (tab. III, 1-5). Najzanimljivije in^čice čine karičice sa stiliziranim S-nastavkom (Kašić19 tab. III, 4,5). One se razlikuju od
S-naušnica koje se u velikom broju javljaju u narednoj fazi. Prema Beloševiću predstavljaju uvoz iz mediteransko-bizantskih radionica i okvim o se datiraju u 8. st.J0

Sl. 1. Primjerci naušnica grozdolikog tipa. 1,4 Kašić (Maklinovo brdo); 2 Nin (Ždrijac); 3,6 Biskupija (Crkvina); 5 Ivoševci (Bumum); Mj. 1:1.
Naušnice grozdolikog tipa J. Belošević21 je izdvojio u četiri podtipa, a javljaju se
opet u nekoliko inačica (tab. III, 6-8; sl. 1). Datiraju se od dm ge pol. 8. do sredine 9.
■* D. J e lo v in a , Ranosrednjovjekovna nekropola na »Razbojinama« u selu Kašiću kod
Zadra, Starohrvatska prosvjeta (dalje SHP) ser. III, sv. 10, Zagreb 1968, 39, 45, tab. X, 3. - J. Belošević, Materijalna kulture Hrvata od 7. do 9. st., Zagreb 1980, tab. XXIV, 8, 9; tab. XLIII, 3, 4,
9, 10 (dalje Materijalna kultura Hrvata), ISTI, La necropole paleocroate Kašić - Maklinovo brdo,
Inventaria archaeologica, Yugoslavia, Fasc. 28, Beograd 1982, у 271, 4, 5 (dalje KašićMaklinovo
brdo, Inventaria). - R. Jurić, Nakit, 54, 186, sl. 2, br. 1.
'* J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata na jadranskoj obali od doseijenja do 9. st., Materijali, XII (SADJ), Zadar 1976, sl. 6, br. 7 i 8 (dalje Materijalna kultura Hrvata na jadranskoj
obali). - Isti, Materijalna kultura Hrvata, 86, tab. XLIII, 7, 8; tab. LXXVIII, 3, 4. - R. Jurić, Nakit, 54, 186, sl. 2, br. 2.
20 J. Belošević, navedena djela u prethodnoj bilješci.
90

8

12

13.

14

11

15

Tab. III. Nekiprimjerci nakita I. faze na benkovaikom području.
1, 2 Biljane Donje (Trljuge); 3-15 Kašić (Maklinovo brdo).
91

Tab. IV. I. Ogrlica iz Biljana Donjih (Trljuge); Ogrlicc iz Kašića (Maklinovo brdo).
92

st.“ Srebrne naušnice iz grobova 23 i 53 iz Kašića (tab. III, 6-8, sl. 1, br. 1, 4) po takvoj
podjeli idu u četvrti podtip,” a skoro su identične (razlikuju se po nekom detalju i po
vrsti materijala od kojeg su izrađene) s naušnicama iz groba 62 (grob majke i djeteta) iz
Nina"* (Ždrijac, sl. 1. br. 2), te s onima iz Ivoševaca24 (sl. 1. br. 5) ili iz dječjeg groba (br.
112) iz Grboreza” kod Livna. Inače je taj grob po inventaru paralelan s grobom 53 iz
Kašića (par grozdolikih naušnica, ogrlica, prsten). Sve ove naušnice kao i takve s područja Dalmatinske Hrvatske su prema Beloševiću izravan bizantski import. Najznačajniji nalaz sa spomenutog područja predstavljaju naušnice iz groba hrvatske odličnice
iz Trilja.“ Taj nalaz, koji sačinjava 6 bizantskih naušnica, dvije puce, prsten, zlatna ogrlica i zlatni novac bizantskog cara Konstantina V Kopronima (741-775), već od prije,
a i u novije vrijeme izaziva pozornost mnogih stručnjaka. Jedna skupina znanstvenika
taj nalaz datira u drugu pol. 8. st. (Lj. Karaman, Z. Vinski, M. Ćorović-Ljubinković, D.
Jelovina, V. S. Jovanović, J. Belošević i dr.),2’ a druga kasnije u drugu pol. 9. do 10. st.
(J. Korošec, J. Werner, B. Dost&l i dr.).Jt
Vedrana Delonga29 se je, objelodanjujući sve primjerke bizantskog novca iz Muzeja hrvatskih arheoloških spomenika u Splitu, bavila pitanjem datiranja grobnih nalaza sa zlatnim novcem, a još i konkretnije problemom koliko zlatni novac Konstantina
V Kopronima kao prilog u grobovima može poslužiti u datiranju druge arheologijske
grade pronađene u grobovima na Crkvini u Biskupiji, te kome kriteriju dati prednost
(novcu ili građi). Iznijevši mišljenja nekih autora o tom problemu V. Delonga se pri-

2' Naušnicama toga tipa pronađenih na tlu Dalmatinske Hrvatske veću pozornost je posvetio J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 86 - 90, tab. XXXV, 1, 2; tab. XXXVI, 6, 7; tab.
XXXVII, 4-7, 10, 11; tab. XLIII, 13-16, 21-28, tab. LXXXV1II, 1, 2, 6-10, 15-18. Isti autor ih
obrađuje i na drugim mjestima: Materijalna kultura Hrvatana jadranskoj obali, sl. 6, br. 9-14; La
necropole paleocroate Nin-Ždrijac, Inventaria archaeologica, Yugoslavia, Fasc. 24, Beograd
1980, у 229 6,7; у 231, 4-7 (dalje Nin - Ždrijac, Inventaria); Kašić - Maklinovo brdo, Inventaria
277, 5, 6; Uber einige Besonderheiten in der Entvvicklung der Keramik auf dem Gebite Dalmatiens, Balcanoslavica, 3, Prilep - Negotin 1974, tab. VIII, 6-9 (dalje Ober einige Besonderheiten).
Vidi još: V. S. J o v a n o v ić, Prilozi hronologiji srednjovekovnih nekropola Jugoslavije i Bugarske I, Balcanoslavica, 6, Prilep 1977, 152, tab. XI, 6-9 (dalje Prilog hronologiji). - R. Jurić, Nakit,
54, 185-188, sl. 2, br. 2,4-6.
22 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 88.
21 Grozdolike naušnice pisac je svrstao u drugu varijantu četvrtogpodtipa, J.Belošević,
Materijalna kultura Hrvata, 88, tab. XXXV, 1, 2; tab. XLIII, 21.
Isto, tab. XXXVII, 4-7; tab. LXXXVIII, 15-18 - ISTI, Materijalna kultura Hrvata na
jadranskoj obali, sl. 6, 11, 12. - Isti, Nin - Ždrijac, Inventaria, у 233, 4-7.
24 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 88, tab. XLIII, 28.
“ Š. B e šla g ić - Đ. B asler, Grborezi - srednjovjekovnanekropola,Sarajevo
1964,
68-69, tab. XIX, 4.
24
U . K aram an, Zlatni nalaz iz Trilja nedaleko Splita, VAHD, XLIV, Split 1921, 3-19,
tab. I. - Isti, Iz koljevke hrvatske prošlosti, Zagreb 1930, 122, 130, sl. 126. - ISTI, Iskopine društva »Bihaća« u Mravincima i starohrvatska groblja, Rad JAZU, knj. 268, Zagreb 1940, 22, sl. 21
(dalje Iskopine društva »Bihaća«). - L. N id e r le , Slovenske starine, Novi Sad 1954, 139, sl. 50.
- J. Korošec, Uvod v materialno kulturo Slovanov zgodnjega srednjega veka, Ljubljana 1952,334,
sl. 137. - ISTI, Podela naušnica sa zvezdolikim priveskom u slovenskim kulturama Jugoslavije,
Glasnik Zemaljskog muzeja, N. S. IX, Sarajevo 1954, 81. - M. Ćorović - Ljubinković, Metalni
nakit belobrdskog tipa, Starinar, N. S. II, Beograd, 1951, 23 - 24. - Z. Vinski, Ponovno o naušnicama zvjezdolikog tipa, Glasnik Zemaljskog muzeja, N. S. X, Sarajevo 1955, 232. - S. Gunjača D. Jelovina, Starohrvatska baština, Zagreb 1976, 66, 105-106. - V. S. Jovanović, Prilozi hronologiji, 144-145, tab. I. - J. Wemer, Zur Zeitstellung der altkroatischen Grabfunde von Biskupija Crkvina (Marienkirche), Schild von Steier, Band 15/16, Graz 1978 - 1979, 228 i d. - J. Belošević,
Materijalna kultura Hrvata, 89, tab. LXXXIV, 1 - 1 1 .
2’ Nav. dj. tih autora u prethodnoj bilješci.
2* Nav. dj. tih autora u bilj. 26 i još B. D ost al, Slovanska pohribišti za stfedni doby hradištni na Moravt, Praha 1966, 35—37.
2* V. D e lo n g a , Bizantski novac u zbirci Muzeja hrvatskih arheoloških spomenika u Splitu, SHP, ser. III, sv. 11, Split 1981, 205-206, bilj. 30.

13

Tab. V. Neki primjerci naušnica II. faze na benkovačkom području.
1, 3, 9 Podgrade; 5, 7 Kašić (Mastirine); 2, 4, 6, 8, 10, II, 13 Biljane Donje (Begovača); 12 Kašić
(Crede).
94

ključuje onim autorima (primjerice Z. Vinski, J. Wemer), koji daju prednost arheološkoj gradi kod datiranja grobova iz Crkvine, ističući da novac iz tih grobova treba uzeti
isključivo kao pomoćno sredstvo pri datiranju arheoloških nalaza (terminus p o st
quem). Njena razmatranja nam se čine prihvatljivima, te bi ih trebalo primijeniti i u interpretaciji dm ge arheologijske građe koja je pronadena s novcem spomenutoga bizantskoga vladara na podmčju Dalmatinske Hrvatske. Smatramo da mora doći do kasnijeg datiranja triljskog nakita, te ga ne smjestiti u dmgu pol. 8. st., nego više u 9. st.30
Imajući to u vidu treba iznijeti mogućnost da pojedini primjerci grozdolikih naušnica
traju i u dmgoj pol. 9. st, a možda i nešto kasnije.31
Ogrlice32 potječu iz ženskih i dječjih grobova. Najčešće su od zma staklene paste
(tab. IV). Medutim, naden je i jedan primjerak (Kašić tab. IV, 3) ogrlice koja pored zrna tamnoplave i žute boje ima i dvije jagode od tiještenog zlatnog lim a P o z o r n o s t zavreduje srebrna ogrlica četvrtastog presjeka kojoj je po bridu izrađen niz polukmžnih
izreza, a potječe iz Kašića (Maklinovo brdo,3‘ tab. IV, 2).

Sl. 2. Srebmi polumjesečasti privjesak iz Kašića (Maklinovo brdo). Mj. cca 1:1.
Privjesci se u manjem broju javljaju u grobovima na podmčju Dalmatinske
Hrvatske. Izdvajamo polumjesečasti srebmi privjesak iz Kašića” koji je kasnorimskih
301 mi smo se na taj nakit osvmuli u radu »Srednjovjekovni nakit Istre i Dalmacije« (u tisku), gdje se predlaže kasmja datacija. Isto smo mišljenje рпје iznijeli: R. Jurić, Novi svezak »Starohrvatske prosvjete«, Zadarska revija, 2-3, Zadar 1983, 247.
11
Naušnice grozdolikog tipa kasnije datiraju čehoslovački arheolozi, primjerice B. Dostal,
nav. dj. u bilj. 28 našega rada. On smatra da su grozdolike naušnice na tlu Dalmatinske Hrvatske
nastale pod utjecajem Velike Morave (B. Dostal, Das Vordringen der grossmarischen Materialkultur in die NachbarlSnder, Magna Morawia, Zbomik 1100 vyroči prichodu byzantske mise na
Moravu, Praha 1965, 384. i d.). Ja, kao i Belošević, držim da su grozdolike naušnice u ranohrvatskim grobljima izravan uvoz iz mediteransko-bizantskih radionica.
“ Šire o ogrlicama: J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 90-91, tab. XXVI, 26, 27; tab.
XXXIV, 36, 47; tab. XXXV, 3, 12; tab. XXXVI, 10, 14; tab. XXXVII, 15; tab. XLIV 1-10; 12,
15,16; tab. LXXVII, 4-6. - Isti, Ober einige Besonderheiten, tab. X, 8,9. - Isti, Nin - Zdrijac, Inventaria у 229, 8; у 234,2; у 237, 26, 27; 238, 2. - Isti, Kašić - Maklinovo brdo, Inventaria, у 271,
6; 274, 1; 277, 3, 4; у 278, 2. - R. Jurić, Nakit, 54-55, 185, 189, sl. 2, br. 21, 22, 25. Navedena su i
djela koja se odnose na benkovačko područje.
31 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, 91, tab. XXXV, 3.
34 Isto, 91-92, tab. XXXV, 6; tab. LXXVII, 4. - Isti, Kašić-Maklinovo brdo, Inventaria, у
277, 3. - R. Jurić, Nakit 185, sl. 2, br. 25.
33 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata na jadranskoj obali, sl. 6, br. 1. - Isti, Materijalna kultura Hrvata, 93, tab. XXXV, 10; tab. LXXVII, 7. - ISTI, Kašić - Maklinovo brdo, Inventaria, у 278, 1. - R. Jurić, Nakit, 190, sl. 2, br. 19.
95

stilskih značajki, a ima paralele s primjerkom iz Stona“ i s privjescima iz groblja Kalaja Dalmaces” u sjevemoj Albaniji (ta nekropola pripada tzv. Koman kulturi 7. i 8. st.).
Kašićki primjerak Belošević datira u 8. st. (tab. III, 15, sl. 2).

Sl. 3. Srebmi prsten iz Kašića (Maklinovo braoj. Mj. сса 2:1.
Prstenje se u ovoj fazi javlja u ženskim i dječjim grobovima, te je i ono (prema
Beloševiću) izravnog bizantskog podrijetla. Zastupljeni su obični neukrašeni (smatram
domaćeg podrijetla), lijevani ili kovani, te efektno ukrašeni primjerci sa ili bez krune3*
(tab. III 9-12, sl. 3). Pronadeno je u Kašiću (Maklinovo brdo) i Biljanima Donjim
(Trljuge).” U srednjovjekovnom groblju u Kašiću na položaju Maklinovo brdo pronaden je i jedan jezičac avarskog podrijetla40 (tab. III, 14, sl. 4).

Sl. 4. Ukrasni jezičac za pojas iz Kašica (Maklinovo brdo). Mj. cca 2:1.
“ J. Kovačević, Kolonizacija, 25, sl. 43, gore. - Z. Vinski, Krstoliki nakit epohe seobe naroda Jugoslavije, Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu, 3. ser. sv. III, Zagreb 1968, 141, tab. IX,
51.
17 H. S p a h iu , Gjetje te vjetra nga varreza mesjetare e Kalase sž Dalmaces, lliria, I. Tirana 1971, tab. VIII, 4, 6, 8.
“ Takvu tipologiju za područje Dalmatinske Hrvatske donosi J. Belošević, Materijalna
kultura Hrvata, 93-95, tab. XXXIV, 37; tab. XXXV, 5; tab. XXXVI, 5, 12, 12a, 13; tab. XXXVIII,
8, 12, 13, 13a; tab. XLIII, 29-42; tab. LXXVIII, 11-14; tab. LXXXIV, 10.
14 S oba nalazišta donosi ga J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, tab. XXXV, 5; tab.
XLIII, 32, 35, 38, 40. - Isti, Kašić - Maklinovo brdo, Inventaria, у 271, 2, 2a, За; у 277,2. - R. Jurić, Nakit, 188-189. - Isti, Nakit u srednjem vijeku, Nakit na našem primorju izmedu Krke i Istre
od prapovijesti do danas, Zadar 1982, sl. 15.
40 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata, tab. LXXXIII, 16, 16a.
96

Uz postojeće elemente autohtone kasnorimske kulture i specifičnih avaroslavenskih elemenata, nakit I. faze, kako i u drugim dijelovima Dalmatinske Hrvatske, tako i
na benkovačkom području sadrži utjecaje bizantskog kulturnog kruga s Mediterana i
franačke zapadnoevropske civilizacije.
N akit II. faze - o d sredine 9. do 12. st.
Od sredine 9. st. iz hrvatske materijalne kulture se sve više gube pretkršćanske
predaje, te iz grobova nestaju uporabni predmeti, a u mnoštvu se javlja nakit.
Hrvati su svoje tijelo i odjeću ukrašavali naušnicama, ogrlicama, dijademima,
prstenjem, privjescima, vezicama za pojas, te pređicama, ukrasnim naljepcima i pucama.41 Taj nakit (tab. V, sl. 8) je prema kasnorimskim i bizantskim uzorcima nastao u
domaćim radionicama, kakve su primjerice postojale u okolici Knina i u Sisku. Medutim neki primjerci nakita, u uporabi kod Hrvata, mogli su biti izradeni u bizantskim radionicama na Mediteranu ili, što je vjerojatnije, u našim primorskim bizantskim gradovima (npr. Zadar).

Sl. 5. Naušnica s jednom jagodom iz Biljana Donjih (Begovača). Mj. cca 1:1.
Na benkovačkom području42 ranohrvatski nakit je pronađen u Biljanima Donjim (Begovača), Podgradu, Šopotu, Korlatu, Kašiću (Mastirine Glavčurak), Smilčiću i
dr. (v. kartu 1.). Najviše nakitnih predmeta se pronašlo u Biljanima Donjim na položaju Begovača i u Kašiću na položajima Mastirine i Grede, koje su uz ostale nalaze obje41 U prinosu u којеш se obrađuje srednjovjekovni nakit Istre i Dalmacije (R. Jurić, rad u
tisku), donosi se i širi izbor literature o ranohrvatskom nakitu na tom prostoru (bilj. 141). Ovom
prigodom: D. Jelovina, Statistički i tipološko-topografski pregled naušnica na području SR
Hrvatske, SHP, ser. III, sv. 8-9, Zagreb 1963, 101-119, tab. I - VIII. Isti, Starohrvatske nekropole,
Split 1976, 89-115 (niže tab. nakita). - D. Jelovina - D. Vrsalović, Die materielle Kultur der altkroatischen »GrSbfelder auf dem Gebiete des dalmatinischen Kroatien, Archaeoiogica Iugoslavica, VII, Beograd 1966, 92-95, tab. VIII - XIII. - Lj. Karaman, Starohrvatsko groblje na »Majdanu« kod Solina, VAHD, 21 (1930-1934), Split 1938, 67-100, tab. XIV - XX. (dalje Starohrvatsko groblje). - L. Marun, Popis naušnica »Prvog muzeja hrvatskih spomenika u Kninu, SHP,
god. V. sv. 1-4, Knin 1900; god. VI, sv. 1-4, Knin 1901, god. VII, sv. 2, Knin 1903. - R. Jurić, Nakit 56-63, 190-196, sl. 3, br. 1 - 39, tab. XXXI.
7 - BEN KO V A C KI K R A J ... Z BO R N IK 2

97

lodanili D. Jelovina i D. Vrsalović43 (tab. V, sl. 8). U ranohrvatskim grobljima najbrojnije su zastupljene naušnice (tab. V, sl. 5,6). Poznate su u više temeljnih tipova: karičice, karičice sa S-nastavkom, karičice od uvijene žice, karičice s koljencima, naroskane
naušnice, te naušnice tipa jedna, dvije, tri i četiri jagode.44 Svaki od nabrojenih tipova
javlja se u još više inačica. U manjem broju pronađeni su primjerci naušnica koje se vežu za karantansko, ketlaški kulturni krug (Biljanf Donje, Kašić), kao i naušnice iz bjelobrodskog kulturnog kruga.
/

Sl. 6. Srebma naušnica iz Kašića (Mastirine). Mj. cca 2:1.
Spomenuti tipovi nakita izrađeni su od bronce ili bakra, manje od srebra ili od
pozlaćenog srebra ili zlata, ponekad u tehnici filigrana i granulacije. Sporadično je izrađivan u tehnici lijevanja.
Od unaprijed navedenih oblika naušnica razlikuju se srebrne naušnice koje na
donjem dijelu karike imaju dva srcolika oblika od kojih jedan stoji u unutarnjem prostoru karike, a drugi je okrenut prema vani (tab. V, 14). One su zasigurno bizantskog
podrijetla, a pronadene su u Kašiću (položaj Grede)41 i u Biljanima Donjim46 (Begovača), te još u Istri (Buzet-Mala Vrata).47
41 D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 27-32, 37, 44-48, 89-115, tab. XL, XLI1, 2-10; tab.
XLIII, tab. XLV. tab. LI; tab. LII; tab. LXII, tab. LXII1; tab. LXIV, LXV. - Isti, Starohrvatsko
groblje na »Mastirinama« u selu Kašiću kod Zadra, SHP, ser. III, sv. 12, Split 1982, 35-81, tab. I
- VIII (dalje Starohrvatsko groblje na »Mastirinama«). - D. Jelovina - D. Vrsalović. Srednjovjekovno groblje na »Begovači« u selu Biljanima Donjima kod Zadra, SHP, ser. III, sv. 11, Split
1981, 55-136, tab. I-XV; tab. XVII-XLV (dalje Srednjovjekovno groblje na »Begovači«), - D.
V rsa lo v ić, Srednjovjekovno groblje na »Gredama« u selu Kašiću kod Zadra, SHP, ser. III, sv.
10, Zagreb 1968, 69-90, tab. I-VII (dalje Srednjovjekovno groblje). - R. Jurić, Nakit 56-63,
190-196, sl. 3, br. 1 - 39, tab. XXXI.
41 Nav. dj. u prethodnoj bilješci.
44 Prethodno je L. Niderle, Prspivky k vyvoji byzantskyh šperku ze IV - X. stoleti, Praha
1930, 131, podijelio naušnice ovog razdoblja na sedam temeljnih tipova, dok je LJ. Karaman, Starohrvatsko groblje, 90-91, svrstao u osam tipova. Uz manje korekture ta podjela vrijedi i danas
(D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 91, ih je svrstao u devet temeljnih tipova).
41 D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovači«, 95, tab. XIII, br.
241; tab. XXXVII, br. 549.
44 D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje, 78, tab. IV. dolje lijevo (grob 125).
47 B. M arušić, Langobardski i staroslavenski grobovi na Brešcu i kod Malih vrata ispod
Buzeta, Arheološki radovi i rasprave, 2, Zagreb 1962, tab. IV, 4-6.
98

Sl. 7. Ukrasni naljepci (aplika) s privjeskom iz Biljana Donjih (Begovača). Mj. cca 2:1.
Uz naušnicep/5ten./eje najviše zastupljeno u grobljima ove faze. D. Jelovina4* je
prstenje pronađeno na području Dalmatinske Hrvatske svrstao u četiri temeljne skupine, koje se opet dijele u posebne inačice. Tako se i na benkovačkom području javljaju
četiri temeljna tipa: žljebasti kovani prsteni (kanelirani), obični kovani bez ukrasa, lijevani masivni i prsteni s ukrasom. Veći broj ih je pronaden u Biljanima Donjim i Kašiću.4’ (sl. 8, br. 2, 3,).
U nevelikom broju javljaju se ogrlice. Izrađene su u nizovima od staklenih zmaca različitih oblika i boja. Podrijetlo im je teže odrediti. Izdvajaju se primjerci iz Biljana Donjih*0 (sl. 8, br. 1).
Puce su pored uporabne imale i ukrasnu namjenu. Okruglog su ili ponešto
spljoštenog i izduženog oblika. Poznata je jedna skupina jednostavnije, a druga luksuznije izrade, koje mogu opet biti ukrašene ili neukrašene. Pronađeni su primjerci iz Biljana Donjih51 i Kašića” (sl. 8, br. 7).
Ukrasni naljepci (aplike) ukrašavali su odjeću i pojns (sl. 8. br. 4, 5). Na benkovačkom području” pronađeni su u Kašiću i Biljanima Donjim (sl. 7), a poznati su još i
41
D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 106-109, tab. XXIV, 1-5, 9-13; tab. XXXVI, 4; tab.
XXXIX, 1; tab. XLII, 2,6; tab. XLIII, 7; tab. XLVI, 6,7; tab. LXXXIV, 6,7; tab. LXXXVIII, 8.
4,1 Nav. dj. u bilj. 42 našega prinosa.
10 D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 110-111, tab. XLII, 7. - D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovaći«, 124-125, tab. XXI, br. 318, tab. XXXI, br. 437. - R.
Jurić, Nakit, 195, sl. 3, br. 26.
“ D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovači«, tab. XXXI (gore) R. Jurić, Nakit, 195.
‘‘ D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje, tab. VI
11 D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 111-113, tab. XLIII, 12; tab. LXII, 15. - Isti, Starohrvatsko groblje na »Mastirinama«, tab. V. br. 79. - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje, tab.
VI. - D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovači«, 123, tab. XLV br. 55,
R. Jurić, Nakit, 59, 195, sl. 3, br. 34. Potječu još s nalazišta Bribir, Solin i dr.

7.

99

Karta 1. Nalazišta nakita na širem benkovačkom podrućju.

Sl. 8. Primjerci nakita II. faze. 1-6 Biljane Donje (Begovača); 7 Kašić (Grede). Mj. cca 1:1.

s drugih nalazišta u Dalmaciji (Crkvina u Biskupiji, Bribir, Solin, Mravinci i dr.).
Predice i vezice su imale više uporabnu nego ukrasnu namjenu. Javljaju se takoder na benkovačkom području.5*
Nakit III faze - o d 12. do sredine 15. st.
Početkom 12. kada Hrvati dolaze u ^ajedničku državu s Madarima, benkovačko
područje dijeli sudbinu ostaloga dijela Dalmacije. Većina dalmatinskih gradova nastavlja život kao samostalne gradske komune. S vremenom jačaju pojedini velikaši
Hrvatske i Bosne koji se često javljaju kao vladari dalmatinskih gradova, paktirajući
katkada s Mlečanima ili ugarsko-hrvatskim kraljevima. Isto vrijedi i za gradove u zaledu.
U 13. i 14. st. dalmatinski gradovi Zadar, Split, Dubrovnik i Kotor su postali važna zlatarska središta. U njima je izradivan i veći dio kasnosrednjovjekovnog nakita.”
“ D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 126-128, tab. XXXIX, 13, 14; tab. XLIV, 12, 13.
” I. P e tr ic io li, Prilozi izućavanju srednjovjekovnog zlatarstva u Zadru, Radovi Filozofskog fakulteta u Zadru, sv. 2,1960-1961, Zadar 1963, 141-145, tab. VI. - R. Jurić, Nakit, 199, tab.
XXXIII.

U povijesnim dokumentima tih i kasnijih stoljeća susreću se imena domaćih i stranih
zlatara.56
Kao i u prethodne dvije faze, i u ovoj III. fazi nakit potječe iz grobova. Na benkovačkom području56' poznat je iz nalazišta Biljane Donje (Begovača), Šopot, Smilčić,
Kašić, Podgrađe i dr. (v. kartu 1).
Javljaju se vitice, prstenje s krunom, naušnice, puce (tab. VI, 10), ukrasni naljepci, dijademi i vezice za pojas (tab.VI). Početkom 12. st. u manjoj uporabi su naušnice s
S-nastavkom (primjerice u Biljanima Donjim57 su pronađene s novcem kralja Kolomana tab.VI, 2). Isto tako dalje su u uporabi jednostavne karičice, te naušnice s koljencima i naroskane58 (tab. VI, 3-5). Medutim, u najvećem broju se javljaju naušnice s tri jagode5’ (tzv. kijevskog tipa), koje doživljavaju svoj najveći cvat. Izrađene su od srebra i
pozlaćena srebra, a ukrašene filigranom ili granulacijom, te tehnikom »a jour« i na
»proboj«. Zastupljene su u više inačica (tab. VI, 6, 7). Primjerice u Biljanima Donjim
je u 20 grobova pronađeno 35 primjeraka i gotovo sve su nekada ukrašavale odrasle
ženske osobe.60 D. Jelovina i D. Vrsalović su ih datirali u vrijeme od 9. do 13. st.“ . Na
nekoliko nalazišta u Dalmaciji naušnice s tri jagode su pronađene u depou s novcem
(primjerice u Pridrazi s novcem druge polovice 14. i poč. 15. st.)“ , te u grobovima u kojima je uz naušnice bio položen srednjovjekovni novac (primjerice u jednom grobu iz
Brnaza kod Sinja bio je položen novac Ljudevita Anžujskog)." Takvi nalazi nam omogućuju datiranje trojagodnih naušnica u kasni srednji vijek odvajajući ih tako od ranosrednjovjekovnog hrvatskog nakita.64 Ovakav zaključak osnažuje još i prikaz trojagodne naušnice na glavi ženskog lika s jedne konzole zvonika sv. Duje u Splitu (danas
" C. F isk o v ić, Dubrovaćki zlatari od XIII do XVII stoljeća, SHP, ser. III, sv. 1, Zagreb
1949, 143. i d. - Isti, Zadarski srednjovječni majstori, Split 1959, 107 - 131. - Isti, Dalmatinski
majstori u srednjovjekovnoj Bosni i Hercegovini, Simpozij »Srednjovjekovna Bosna i evropska
kultura«, Izdanje Muzeja grada Zenice, III, Zenica 1973, 167-181. - N. K laić - I. Petricioli, Zadar u srednjem vijeku, Zadar 1976, 531-543.
D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, 99-102, tab. XXXVIII; tab. XXXIX 2-11; tab.
XL, 1-9; tab. XLIV, 3-5, 7,8; tab. XLV, 6-10; tab. LII, 7-12, 15,16; tab. LIII, 1, 2, 5-8; tab. LXV, 5.
- D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovaći« tab. I - VII, IX, 161; tab.
Х-ХН; tab. XIII, 245, 246; tab. XXX, 442; tab. XXXI, 444, 445, 449; tab. XXXV, 506, 517, 518;
tab. XL; tab. XLII, 16, 23; tab. XLIII. - D. Jelovina, Starohrvatsko groblje na »Mastirinama«,
tab. I, 26. - R. Jurić, Nakit, 60-61, 196, 198, sl. 4. br. 8 i 16.
57 D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovači«, tab. XXX, 442.
” Nav. dj. u bilj 56.
” Nav dj. u bilj. 56 koja se tiču trojagodnih naušnica, te N. Jakšić, Pokušaj odredivanja
horizontalne stratigrafije starohrvatskih nekropola, Znanstveni skup »Novija i neobjavljena istraživanja u Dalmaciji, Vodice 10-13. svibnja 1976, Split 1978, 91-94.
“ D. Jelovina - D. Vrsalović, Srednjovjekovno groblje na »Begovači«, 114-116, tab. I, 22,
23; tab. II, 28, 38; tab. VI, 117; tab. VII, 130, 146; tab. IX, >61; tab. X, 189; tab. XI, 228; tab. XII,
232, 235, 236; tab. XIII, 245, 246; tab. XXXV, 518;'tab. \L II, 23.
•’ Isto, 116.
“ R. Jurić, Nakit, 61, 98, sl. 4, br. 14, tab. XXII, gore.
“ S. Gunjača, Starohrvatska crkva i kasnosrednjovjekovno groblje u Bmazima kod Sinja,
SHP, ser. III, sv. 4, Zagreb 1955, 126, 128.
“ Ovom problematikom smo se bavili u radu »Srednjovjekovni nakit Istre i Dalmacije« (u
tisku). U bilj. 182 iznijeli smo razloge kasnijeg datiranja toga nakita, pa ih ovdje ne ponavljam.
Priložena je i relevantna literatura koja se bavi ovom problematikom. Kada je ovaj rad već bio
pripremljen za tisak pojavio se je vrlo zanimljiv prinos N. Jakišića (Naušnica s tri jagode u Muzeju hrvatskih arheoioških spomenika u Splitu, Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, 23, Split
1983, 49-74 tab. I-IV). Autor te naušnice donosi u određenom redu grupirane prema tipovima
(Tip A do Tip F) i njihovim inačicama. Izuzetno čvrsta argumentacija omogućuje datiranje ovakvih naušnica u kasni srednji vijek (13. do 15. st.). Vrijedno je, nadalje, Jakšićevo zapažanje da se
time otvara i mogućnost otkrivanja proizvođača toga nakita, jer su povijesni dokumenti »zabilježili i takve podatke koji direktno svjedoče da su naušnice izradene u dalmatinskim radionicama i
bile vrlo tražene daleko od gradova u kojima su proizvedene«. Primjeri takvih dokumenata navode se u njegovu radu. Smatram da je pitanje krdnologija trojagodnih naušnica ovim prinosom zaključeno, odnosno u potpunosti riješeno, te učvrstilo naša ranija uvjerenja.
103

se konzola nalazi u Muzeju grada Splita) iz 14. st.“5 Upravo iz toga stoljeća su ovakve
naušnice i najbrojnije. Općenito ih datiramo od 13. do 15. st.
Vitice i prstenje (tab. VI, 11-14) s krunom zastupljeno je u većem broju.6” Primjerci jednostavnije izrade bili su u široj uporabi, a oni luksuznije izrade i materijala
pripadali su bogatijem krugu. Spomenimo bronćani prsten s krunom u obliku stepenićastog stošca iz Benkovca. Ukrasni naljepci i dijadem i67 (tab. VI, 8, 9) u uporabi su u
ovoj fazi i na benkovačkom (npr. Podgrade)68 i širem dalmatinskom prostoru (dijadem
iz Biskupije69).
Jedan d\o nakita koji smo prikazali u posljednjoj III. fazi u razvitku ranosrednjovjekovnog nakita, каке na benkovačku području, tako i na ostalom području Dalmacije, traje uz odredene promjene i u narodnom nakitu kasnijih razdoblja.70
Zaključujući prikaz srednjovjekovnog nakita na benkovačkom području* možemo istaći da on, zapravo, sadrži sve glavne značajke kakve ima i drugi nakit na ostalom
području Dalmacije, i to osobito od sredine 9. st. Naravno, primijetne su i neke, skoro
zanemarive, različitosti.

*’ LJ. Kara.an, Iskopine društva »Bihaća« 36. - D. Kećkemet, Figuralna skulptura romanićkog zvonika splitske katedrale, Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, 9, Split 1956, 124, sl.
17 i 18. - R. Jurić, Nakit, 61, tab. XXXIV - N. Jakšić, nav. dj., 73.
“ D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, tab. XXXVIII, 9-15. - D. Jelovina - D. Vrsalović,
Srednjovjekovno groblje na »Begovaći«, tab. XLIII i XLIV. - R. Jurić, Nakit 199.
•7 Na drugom mjestu (»Srednjovjekovni nakit Istre i Dalmacije« bilj. 190 - prinos u tisku)
dijademe smo datirali u kasni srednji vijek.
•* D. Jelovina, Starohrvatske nekropole, tab. LIII, 5-8.
•* S. Gunjaća, Muzej hrvatskih arheoloških spomenika od oslobodenja do danas, SHP, ser.
III, sv. 2, Zagreb 1952, 227-229, sl. 14.
70 Z. Vinski, Starohrvatske naušnice u Arheološkom muzeju u Zagrebu, SHP, ser. III, sv. 1,
Zagreb 1949, 35, bilj. 31.
*
Sve crteže u našem prilogu izradila je Danica Radojćić, a fotografije Franjo Nedved. I
ovom prigodom najsrdaćnije se zahvaljujem navedenim kolegama iz Arheološkog muzeja u Zadru.
104

Б и т т а гу
MEDIEVAL JEWELR Y I N THE R E G IO N OF B E N K O V A C
This work provides a b rief survey o f the pieces o f jew elry created in the 6 th c. by
the Germanic p eople o fE a st Goths, as wel! as o fth e m edieval jew elry (from the 8 tfl to
the 15 tfl c.) found in the region o f Benkovac.
В у the end o f the 5 th c. the East G oths conquered this region and the rest o f
Dalmatia and ruled until 522 A. D. This p e o p le ’s jew elry was discovered in Kašić
(Glavčurak) and it consists o f ear-rings, necklaces, rings, clasps and binders. It is important to mention two curved clasps, distinguished by their guality an d beauty.
M edieval jew elry (8 th - 1 5 th c.)
The developm ent o f t h e m edieval jew elry in Dalmatia can be follow ed throughout three phases. This division applies to the pieces found in the region o f Benkovac as
well. The only om am ental objects n ot discovered there are those dating from the 7 th c.
First phase ( 7 th - m id 9 th c.)
The earliest examples o f jew elry in this area date from the 8 th c. and were discovered in the localities o f K ršić (M aklinovo brdo, Razbojine), Biljane Donje, (Trljuge,
Pržine), Stankovci and Rodaljice. This jew elry consists o f ear-rings, necklaces, pendants, rings, and buckles. There are tw o main types o f ear-rings: sim ple loops and
cluster shaped ear-rings m adp o f silver or bronze. These cluster ear-rings were found
in Kašić. This type o f ear-rings can be com pared to the ones found in Nin (Ždrijac)
and in G rborez (b y Livno). They are thought to date from the second half o f t h e 8 th c.
up to the m iddle o f the 9 th c. We agree with J. Belošević that they represent a direct
Byzantine im port in Dalmatian Croatia.
The m ost exceptional o f all the necklaces is the silver one from K ašić (Maklinovo brdo). Archeological literature also mentions a h a lf - m oon shaped pendant coming
from K ašić as well. Briefly, besides the elem entary late Roman and specific A va ro Slav characteristics, the je w e lry from this phase shows traces o f the Byzantine culture
(coming from the Mediterranean) and o f t h e Franc culture from the west European civilization.
Second phase (m id 9 t h c . ~ 12 th c.)
The Croatians used to decorate their bodies and clothes with ear-rings, necklaces, diadems, rings, pendants, belt-binders, appliquees and buttons. These ornamental
objects were created in Croatian work shops, according to the late Roman and Byzantine eXamples. In the region o f Benkovac there are several early Croatian localities:
Biljane D onje (Brgovača), Podgrad, Korlat, Kašić, (Mastirine), Smilčić, etc. The m ost
frequent type o fje w e lry (ear-rings) can be d ivided into several kinds: sim ple loops, loops with an S pendant, curved wire loops, loo ps with joints, decorated ear-rings and
ear-rings with one, two, three or four straw bem es. A ll this veriety o f ear-rings has been found in the region o f Benkovac. Apart from ear-rings, the tombs in the region o f
Benkovac abound in rings. Other kinds o f je w elry are much less frequently found.
Third phase (12 th - m id 1 5 th c.)
A t the end o f the 12 th> then in the 13 th and 14 th c. several Dalmatian towns
(Zadar, Split, D ubrovnik an d K otor) became famous as centers o f skilful goldsm iths
and jew ellers. A large pa rt o f the late m edieval jew elry was created there.
In the region o f Benkovac several localities contain je w elry dating from the 3 rd
phase, like Biljane D onje (Begovača), Smilčić, Kašić, Podgrade, etc. The m ost frequent

typ e o f jew elry discovered there аге various twists, rings with crowns, еаг-rings, diadems, buttons, appliguees, belt-binders, etc. The m ost popular ear-rings were those
belonging to the so -c a lle d K iyev type (13 th c - 15 th) which experienced its golden
age in the 1 4 th c. A trace o f this je w e lry can be observed in national costumes o f subsequent periods.
A t the end let us conclude that the jew elry from the region o f Benkovac shares
the same main traits with jew elry fou nd in the rest o f Dalmatia.
m ilitary authorities decided to institutionalize the laws, in order to sto p killing and
robbing in Benkovac, and to restore p ea ce and order. Soon after that th ey founded several m unicipal institutions o fa low er rank (including Pretura) in Benkovac which made it less inferior to other towns, but its econom ic structure remained m ainly agricultural.

106

БО ГУ М И Л Х РА БА К

ВЛАШ КА И УСК О ЧКА К РЕТА Њ А У СЕВЕРНОЈ Д А Л М А Ц И ЈИ У
XVI С ТО Л ЕЋ У

Резиме
Власи које историјски извори бележе на тлу млетачке или турске северне Далмације нису били истог порекла. Влаха (пором ањ еног становништва Балкана) било ј е о д сам ог доласка Словена, дакле у хрватским жупама пре доласка Турака. Само изузетно м огли су се пре краја X IV ст. на
простору данаш ње северне Далм ације срести и власи из источнијих крајева, из делова преткосовске српске државе. У врем е османлијске поплаве западних балканских земаља са Турцима долазе м ногобројни власи, нарочито из некадашње централне и источне Херцеговине. Та сеоба ј е настала
принудом отоманских господара, којима су власи били потребни као помоћни војни одреди (мартолоси) и као привредници који би снабдевали
њ ихове гарнизоне. Са уииштењем угарско-хрватске власти у појасу од Карина д о Скрадина првих деценија X V I века досељ авањ е влаха православне
вере на простору РавМих Котара и Буковице постало је коначно.
Организација влаха у северној Д алм ацији показује исте значајке као
организација влаха у данаш њ ој источној Херцеговини. Историјски извори
нове досељенике најлакше прате на караванским саобраћајницама и на
м орској обали. Власи око К рке и Зрмање и на простору изм еђу д в е реке затекли су услове који су захватали обезбеђење љетних испаша, поред зимских пашњака близу морске обале. То стално пресељавањ е из регије зимског сточарења у област летњих трава (бирегионално сточарство) допринел о је очувањ у катунске организације, која се најлакше прати код суседних
цетинских влаха. Већа могућност преласка на зем љ орадњ у на терену Равних Котара и око Бенковца изазвала ј е њ ихову територијализацију а самим
тим и постепено потискивање катунске организације. Према томе, први
р а зл о г влашких кретања у северн ој Д алм ацији налазио се у начину њихов о г привређивања, тј. у бирегионалном сточарству.
Д р у ги разлог, који извори м ного чешће бележе била су њихова гибања зб о г политичких збивања. Ту аутор користи млетачке архивске извор е и Д невник Марина Сануда, поред вести које д а ју фондови Д убровачког
и Задарског архива. К ао војнички организовани мартолоси турски власи су
учествовали у снажном турском притиску на северну Д алм ацију и на уклањ ањ е угарско-хрватске власти из појаса К арин - Скрадин. За то време
107

треба забележити два турско-млетачка рата(1499-1503 и 1537-39). Све до
краја 30-их година турско-мартолошки притисак био је ја к а М лечани су се
само бранили. Сењски ускоци се дотад само маргинално помињу, више само у морским теснацима испод Велебита и око Новиграда. И зм еђу 1540. и
н о во г рата 1570-73. офанзивна иницијатива прелази на страну ускока из
Хрватског приморја, који готово сваке године, на крају зим е или после
летњих радова у п а д а ју у турске области око млетачких поседа северне Далмације, те отимају стоку, жито, љ у д е или р о б у која је караванима довожена
или одвожена нарочито у Шибеник. Ускочки препади такође спадају у
влаш ка кретања, је р су ускоци, осим малобројних дош љ ака у њ ихову средину, били такође власи из турског или млетачких крајева. Ускоци су најчешће нападали мореузима око Н овиграда у п равц у О бровца или Шибеника. Њ ихови су напади само повећани од 1573. д о 1601.
Покретати питање влаха (Влаха), посебно у хрватским земљама, дуго се
држало за незгодно из национално-политичких разлога, јер реч влах још није
престала да одзвања погрдно или да у далматинском приморском појасу има
сасвим релативно значење (брђанин за приморца, онај са копнене обале за оточанина). Поред тога, у неким изразито влашким областима (на пример у Црној Гори) то је могло значити натурање неке друге националне карактеристике или релативизирање савременог националог опредељења. Поред свих дужних обзира
према друштвеној пракси која није још превазиђена, за хисторичара питање влаха не може бити табу-тема, јер је несумњиво да је у даљој прошлости постојала
врста живља нашег поднебља која се разликовала својим начином привређивања, животним стилом, производним навикама, ношњом и друштвеним обичајима, дуго и говором па и хисторијском улогом. У овом раду говориће се о елементима који су напоменути и неће се улазити у дилеме о етничкој припадности
и пореклу у далекој прошлости ни о некадашњем језику Влаха. У тексту се жели
констатовати да су власи и на територији данашње северне Далмације били
стално у покрету, да им је повесна улога стално расла јер су утицали и на међудржавне односе некадашњих велесила и да су карактеристична гибања настала како због учешћа у ратним збивањима и живљењем уз оружје тако и услед начина
њиховог сточарења. Приказаће се удео влаха у ратним дејствима око заузимања
највећег дела данашње северне Далмације од стране Турака, и то посебно између
турских мартолоса и угарско-хрватских влаха (у времену, од 1499. до 1537). Потом ће се детаљно обрадити страдање влаха са османлијског подручја око млетачке границе од упада сењских ускока и уопште наступ ускока са Хрватског
приморја у северној Далмацији. При томе треба имати на уму да су сењски ускоци у највећој мери били такође власи, најпре више из млетачке Далмације и тзв.
Банадега, а потом из отоманских крајева. Та ће се активност пратити до 1601. године, кад ће сењски ускоци са офанзивних дејстава полако морати да пређу на дефанзивна. Пратиће се држање турских влаха као млетачких суседа (1537-1601) и
најзад ће се у закључном делу говорити о економским кретањима влаха у северној Далмацији током XVI века.
О
ускоцима се код нас много писало, али више патриотски и недовољно истраживачки, при чему нису иоле подробније коришћени односни архиви.
Рад је хисторијски по свом усмерењу, тематика је и политичка и политичко-социолошка, заснован је на оновременим хисторијским изворима и од методолош ких поступања могао је бити примењен само традиционални хисторијски
метод. Етнографске и економско-географске студије, уколико су уопш те могуће
за стања пре толико столећа, у нас нису вршене, а преносити садашња или ско108

рашња стања у далеку прошлост не би одговарале елементарном методолошком
захтеву хисторизма у најједноставнијој истини. Коришћена је пре свега пребогата млетачка архивска грађа, не само савремена него и оперативна у односу на
збивања. Добро су послужили и млетачки дневници (Марино Сандуо) и необјављени стари рукописи по светски познатим венецијанским библиотекама (Марчана, Корер, Кверини стампалија). Нека зрнца дала је и стара венецијанска хисториографија, на основу трагова који се до данас нису сачували. Задарска архивска, задарска рукописна и дубровачка архивска грађа, иако је брижљиво прегледана, могла је дати ефекте неке вредности, често само фрагменте. Млетачки и
други извештаји (на пример објављени папски, К. Хорват) црпљени су само онолико колико одговарају на питања постављена насловом рада, док су остали занимљиви или и важни елементи остављени за друга, каснија истраживања. Турска врела мало су могла бити укључена, јер су вести о ускоцима и власима у посматраној области ретка и декларативна у записницима диванског савета (Мухиме дефтери) или се (пописни дефтери) односе на друге проблематике.
У презентовању материјала примењена је наративна експозиција, најпогоднија за излагање бурних политичких догађаја. За квантитативно-статистичко
излагање нема документације, чак ни млетачке; таква би грађа уклањала субјективни чинилац, тј. човјека, који је оружаним дејствима ипак својом свешћу и
вољом игра пресудну улогу, без обзира на економско-социјалне индикаторе. Тематско изношење проблематике, које је језгровитије, овдје је укомпоновано самом композицијом (из шест делова текста). Оно би могло да води парафразирању »уводних партија«, каквих има у свакој повести о ускоцима; нови елементи
за тематски приступ могу се добити само анализом, за коју је наративна форма
најпримеренија. Мада се збивања посматрају са разних аспеката, настојало се да
не буде понављања.

109

I. Упади М орлака угарско-хрватског подручја и мартолоса турске во јс к е у
приморски млетачки појас 1499-1537.
Већ првих недеља 1499. године, пре него што је уследила објава рата између Млетачке Републике и Османлијске Империје, забележени су упади турске војске у шибенски крај. Седамнаестога јануара 200 ратника са Неретве упали су у село Сливно и одвукли су собом 74 житеља. Тада су у посебној опасности од Турака били и каштел Врана и град Новиград, али се ни каштел Надин није могао похвалити великом сигурношћу. На угарско-хрватско подручје управо је упућен један губернатор, који је имао да надзире област између градова Книна, Сисина
(?), Островице и још једног који су Турци већ ставили под свој удар. Ту су се налазили и поседи покојног грофа Карла Франкопана којимаЈе управљала његова
удовица Доротеја са својим синовима од којих је најстарији имао 20 година. Са
поменуте територије Турци су отерали 6000 грла стоке. У крају према Шибенику
очекивао се долазак херцеговачког санџак-бега. У међувремену Турци и мартолоси који су се већ налазили на терену стално су наносили штете. У насељима
страдиота, млетачких сељака-граничара, који су повучени за одбрану Шибеника,
та војска је отела 100 комада крупне и 300 грла ситне стоке као и 16 житеља. Притисак је постојао и јужније, око Трогира, где су угарски Морлаци примили ислам
и добивши добре хатове непрестано су прелазили граничне међе. Иван Франкопан и његова браћа били су спремни да се нагоде са Турцима и о томе су чак обавестили угарског краља. Средином фебруара турски мартолоси повели су са собом седам житеља из пет стародиотских насеља шибенске околине. На том сектору налазило се сто страдиота и 50 код новоподигнуте тврђавице Св. Марко.
Наредна турска пустошења изведена су на празник Благовести.'
Зимска кавалкада турске коњице понављала се у мањој или већој мери сваке зиме. То је било кружење непријатељском територијом, која је доласком пастира са летњих испаша, била боље напучена и богатија мрсом.
Дванаестога маја задарске власти послале су у Надин и Врану нове момке.
Тврђавица Св. Марко изнова је ојачана са 50 бораца и страдиота. Тада је ратно
стање између млетачке и турске државе већ почело. Средином јуна 6000 околних
муслимана дош ли су у шибенСко село Бистрицу, али су могли одвести само осам
становника места; ове је секретар шибенске општине, отишавши на турску територију, успео да поврати. Морлаци ни на млетачком подручју, као поданици
Крилатог лава, нису мировали, те су две наоружане барке морале бити упућене у
воде отока Пага да спречавају те влахе да не чине штете. Следећих дана Турци су
предузели кружење у околини куле Св. Марко и Шибеника и одвели су пет особа.
Првога јуна кнез и капетан Задра морали су да отпишу војводи Јаношу Корвину,
угарском заповеднику, који је у име неког свог пријатеља тражио неки посед поред Надина. Почетком друге половине јуна одред коњаника из контингента босанског намесника Скендер-паше, а по султановом наређењу, напао је Мали Земуник; место су бранили Томазо Венијер и браћа му и ту је погинуло 30 људи и
још више их је одведено у ропство. Неколико дана касније у шуми три миље од
Надина (а 17 од Задра) биваковало је 2000 људи који су били одређени да прокрстаре цели крај до задарских градских капија; они су већ држали 60 сужања. Та
1 Rapooni della Republica Veneta coi Slavi Meridionali. Brani tratti dei Diarj manostritti
di Marino Sanudo 1496-1533, Аркив за повјестницу југославенску, књ. V (у даљем тексту:
Аркив V), Загреб 1859, 18, 19, 20, 22, 26. - Подаци о турско-млетачком ратовању у данашњој
северној Далмацији 1499-1503, публиковани су у расправи: Б. Х рабак, Турске провале и
освајања на подручју данашње северне Далмације до средине XVI столећа, Радови Института за хрватску повијест, XIX, Загреб 1986, 73-80.
110

турска војска спустила се из логоришта код Книна и имала је налог да нападне
само млетачку територију. Према њима су из Задра пошли страдиоти-коњаници.
Из Задра упућено је и 220 дуката да се ојачају зидине у Надину и Врани. Неколико дана доцније (22-23. јуна), Турци су прокасали до Нина, али нису начинили већу штету, јер су људи и марва на време евакуисани на острва. Педесет одважних
и спретних људи послато је из Задра у Врану да се онемогући султановим борци;
ма да робе подграђе Вране. Тако малобројни, нису били у стању да спрече да нападачи не попале 40 села и да паљевине наставе све до на домак Задра, две миље
од града. Очекивало се да ће Турци харати потом до Новиграда, те су тамо довучени пшеница и новац.2 Двадесет петог јуна већ се знало да је Скендер-паша приспео на бојиште, што је био сигнал муслиманским подвижницима да још жешће
притисну млетачку сељачку сиротињу. Двадесет шестог јуна Турци су дошли све
до задарских предграђа, где су секли лозу и маслине. Сто турских војника одјахало је према Врани, али је штета била мала, с обзиром да је терен био припремљен за такву могућност. Истога јутра Скендер-паша је са својим атлијама
испао пред Кличевац (16 миља од Задра), попаливши многа насеља и начинивши
велик плен у људима и стоци. Сутрадан је Скендер-паша без успеха јуришао на
угарско-хрватску тврђаву Островицу. У то време он је већ гонио са собом 674
мушких и 1314 женских сужања са 37.987 грла стоке.3
Као једну од мера за одбрану задарског краја сенату у Венецији је (27. јуна)
предложено из Задра да се помилује изгнани влашки моћник Кожул, који је био
врло утицајан у том крају и могао се увести у одбрану против Турака. Из
чињенице да Турци нису напустили поход после напада на Островицу, него су се
само нешто удаљили, управљачи у Задру су претпостављали да ће Османлије обновити продор задарским подручјем, те су тражили 1000 дасака и позајмицу од
сто дуката за дужне исплате. За одбрану Надина упућено је сто момака и одговарајуће снабдевање. Син Ахмета Херцеговнћа, у својству војводе одреда од 500
коњаника, налазио се под заповедништвом свог оца паше који је под собом имао
укупно 1500 војника, док је Скендер-паша непосредно командовао са 2500 људи
на селима. Почетком јула 200 херцеговачких момака прекрстарило је шибенским
крајем и одвело је 40 особа, док је њих 600 пловним објектима превезено на сигурна места. Један босански јунак из Прусца изјавио је да је у најезди учествовало 200 коњаника из Босне, да је Кожул отео Скендер-паши једног човека са пашиног двора, кога потом није хтео да отпусти. Из састава пашине коњице задарским крајем протутњало је 280 коњаника код заповедништвом војводе Сулејмана. Из свог логора крај Островице паша је једне ноћи упутио 300-400 коњаника у
правцу који остали у табору нису могли установити. Робље које је Скендер-паша
држао продавано је по 30 дуката сужањ, док је 60 девојака паша поклонио султану.4
Првих дана јула 1499. у логор удаљен четири миље од Книна приспео је један нов паша са људством које је имало дужност да изведе ново кружење по задарској територији. Због тога је настављено са утврђивањем Надина. Желело се
1
Аркив X, 37, 38, 40, 42,43, 44; А. de B en ven u ti, Storia diZara dal 1409. a 1797, vol. I.
Milano 1944, 63.
3 B. К лаић, Повијест Хрвата од најстаријих времена до свршетка XIX VHV
стољећа, књ. IV, Загреб 1973, 257-8; V. L ago, Memorie sulla Dalmazia, vol. I, Venezia 1868,
299; C. F. B ia n ch i, Fasti di Zara, Zara 1888, 63; A. С тргачић, Упади османских гусара у
предјеле задарских отока, Задарска ревија II 1953, 4, 196. - Према једној вести из Шибеника
од 28. јуна Турци су савладали посаду угарско-хрватског упоришта Кличевац (Arkiv V,50).
4 Аркив V, 45, 46, 47, 48-50. - О војној организацији Далмације крајем XV века вид.:
G. Praga, L’organizazzione militare dela Dalmazia nel Quattrocento e la costruzione di Castel
vecchio di Trau, Archivio'storico perla Dalmazia, vol. HH, Roma 1936, 5 и II separata.
111

да се обезбеди и посада за ратне бродове, те је људима шибенског краја, који се
нису разбежали или нису боравили са својим стадима, обећано по седам дуката
ако пређу на бојне лађе. Скендер-пашине трупе су смењене, те су се повукле у
Босну да поделе плен. С обзиром да је задатак извршен, паша је позвао све оне
који су још били жељни ћара на пољу части да се пријаве, како би се за њих следовала бојна опрема и муниција и учврстили у јединице. Кожул је тада ушао у
млетачку службу а Иван, кнез Крбаве, поставио је страже у Книну, који је припадао војводи Јаношу Корвину. У то време хрватски војвода, кнез Жарко Дражојевић, који је држао.каштел Нутјак на Цетини и имао сто коњаника, понудио је
своје утврђење у свој одред Сињорији за 2000 дуката; он је постао млетачки плаћеник а његови дружиници стекли су статус страдиота.5 Војне акције имале су у
великој мери пљачкашки карактер, што не само да је била тактика турских
акинџијских подухвата пре главних операција, него је и састав турских граничних трупа на то упућивао: далеко највећи број бораца су сачињавали власи, било
као мартолоси у својим јединицама, било као припадници регуларних, нарочито
посадних трупа, примивши »закон« освајача али оставши и у вери својих предака. Одмах после средине јула причало се како је босанска ордија под Нином
пљачкала и да су дуждеви поданици бежали ка морској обали да изнесу живу главу. Осамнаестога јула једно комбиновано одељење од 400 коњаника и сто пешака
похарало је село Грбац на шибенском контаду; ту су сељаци пружали отпор, тако да су нападачи успели да заробе само четири сељана и заплене 200 комада
марве.6 Према вестима из Дубровника, субаша босанског санџак-бега упао је у
шибенски крај не да стиче плен, него да уништава засеоке и пали пшеницу.
Осамнаестога јула управљачи Задра јавили су Венецији да се босанске Османлије поново припремају за залет у млетачку Далмацију. Посада курирског
грипа имала је прилика да види похару нинског краја и људе који су изнова бежали на морску обалу. Тих дана Скендр-паша је сакупљао ратнике под Бистрицом
и оправљао је каштел Тресам (3), раније попаљен; паша је имао налог да похара
предео између Трогира и Шибеника, и за то су подигнути и заинтересовани Моралци. Четири дана касније 400-500 Скендер-пашиних људи је поново послато да
плени шибенски крај; они су доспели наново до капије утврђења, али су истога
дана добро подухваћени од млетачке одбране, те их је стотина заробљено а многи су погинули. Војвода Жарко се повукао најпре у Задар, а затим је прешао у
Сплит, одакле је слао своје мартолосе у обавештајне мисије преко турских међа;
њему је у шпијунским пословима помагала и нећака Челина, која је живела у једл ом каштелу 15 миља далеко од Сплита.7
Од турских команданата који су средином јула водили акције од Трогира
на север ваља поменути мостарског војводу Синана, коме лов није нарочито пошао за руком, јер је синџиром повезао само 30-40 особа. Како је куга годину дана
раније десетковала становништво тог краја, Синановој акцији се нису прикључили мартолоси, знајући да није много света остало по селима. Синан војвода је
био упоран, те је трипут пленио севернодалматинске пределе. Скендер-паша налазио се и последње трећине месеца јула над Островицом. Жалио се у писму Јаношу Корвину на кнеза Кожула, да му није предао све заробљенике муслимане.
Гласник книнске општине, кога је паша примио, интересовао се зашто се и
надаље купе ратници у Врхбосни, страхујући да би они могли бити упућени и на
5 Аркив V, 51, 53, 53-4, 57-8.
‘ / diarii di Marino Sanuto, vol. II, Venezia 1879 (У даљем тексту: MSD), 949, 954.
‘а B. Макуше., историјски споменици Јужних Словена и околних народа, кн>. II,
Београд 1882, 109 (234. VII 1499).
7 Аркив v, 56-7, 59-60, 54, 63, 74, 88.
112

угарско-хрватско поприште. Скендер-паша је почетком августа под Островицом
сакупио 9000 људи. Задарске обавештајне станице, распоређене на четири сата
хода од града, имале су задатак да на време јаве да ли се Турци спремају на Задар или на Фријаул. Извештај из Сења био је да ће пашине трупе под Островицом и у Босни (већ 20.000 аскера!) поћи на млетачку Далмацију. Кнински бановац Марчинко, који се неопажено са 60 коњаника спустио до Островице, у свом
предвиђању очекивао је да ће босански намесник са 16-20.000 војника поћи или
на Задар или на Истру и Фријаул, али је долазило у обзир и угарско Јајце. Сплићани су сматрали да је у највећој опасности подграђе вранског каштела.'
Турски ратни подухвати 1500. године каснили су и били су без раније упорности. Између 9. и 13. марта провалила су двојица Скендер-пашиних војвода са
700 коњаника у северну Далмацију, те су собом повели или усмртили 452 лица,
1080 комада крупне и 2000 ситне стоке. Почетком априла поред турских харања
и одвођења 50 особа и страдиоти су наносили штете. Турских 200-300 коњаника
напало је села Морић и Франк (?) и одвеле 60 људи и много стоке; нешто те стоке повратио је бановац. У другој половини јула војвода Жарко извршио је припреме за покрет против Турака; заједно са книнским баном прешао је у Цетину,
па је заробио 18 муслимана, шаљући их у Книн. Петнаестога јула, међутим, ненадано су се пред Задром и Нином појавили Турци, њих 2000; у задарском лазарету
понели су огртаче (склавине) заражених Задрана и тако су прошири заразу и међу својим људима. Турке је једино средином јула успешно гонио војвода Жарко.
Много их је више унесрећила, међутим, куга, добијена са опљачканим склавинама, тако да је од односног одељења остало је у животу свега 47 војника. Карактеристична су за то време и мала, патролна одељења, која су имала много већу могућност пљачкања него већи одреди. Један такав мали коњички вод или ескадрон
од свега 15 бораца пошао је од шибенских млинова према Задру, но лоше се намерио на војводу Жарка. Друга једна група Турака, одбијена под зидинама Нина,
кренула је ка Врани. Задарски ректори јавили су (18. јула) да се становништво
Дујна, близу Надина, једва (17. јула) склонило у планину Гримницу (8 миља од
Задра). Босански ратници су у неким теснацима на својој територији у околини
Ускопља (13 јула) и Бистрице били нападнути од мартолоса и Морлака, одред је
ипак стигао до Островице а потом се усмерио на Врану. Једна скупина од 1400
турских ратника дошла је (16. јула) пред нинско језеро и пред Нин. Уз помоћ стотину Пажана Турци су протерани испод Нина. Одбрану, пак, Вране помогао је
кнез Жарко са 50 коњаника.9
Деветнаестога јула око 22 часа 400 турских атлија дојурило је до врата задарског подграђа. Сутрадан су Турци дош ли у село Трново (девет сати хода од
Задра), где су остали да се одморе; само једна коњичка извидница послата је према Задру. Дан доцније Турци су се подигли из Трнова и кренули на каштел Перушић. Пош то су подграђе темељито опленили, нови корак су одредили под Островицом, гонећи узапћену стоку. Сељани Заблата и околних насеља уконили су
се пред поприштем и дошавши на морску обалу, сплавовима су пребацили своја
стада на једно острвце. Већи број Турака је 22. јула изненада испао пред Новиград а једна колона се огласила и код вранског подграђа. Затим је 2000 коњаника
кренуло према Скрадину и Шибенику. Претходно се већина њих три дана гости* Исто, 62, 74, 63, 66, 77, 84, 86, 87, 88.
* Исто, 97, 92, 107, 112, 113-4. - Приликом турског налета код Шибеника једног турског поданика као војника заробио је шибенски страдиот Иван Никшић звани Облешић,
који је остатак новца за откуп примио 10. јануара 1501. у дубровачком нотаријату од неких
Трстеничана са Пељешца, преко којих је ишла откупна акција (Хисторијски архив у Дубровнику - у дал»ем тексту: ХАД - Deb. pro Com. I, 100’ од 10. I 1501). Мора да је заробљеник био херцеговачки влах!
8 - BEN K O V A Č K l K R A J ... Z B O R N IK 2

113

ла на рачун тежака под Островицом. Нови коњаници који су стизали из Босне
нису били више спахије него сељаци и они су били лошији војници. Трупама је
било заповеђено да не дирају угарско-хрватско подручје, јер је са будимским двором одржавано стање мира. Део Турака који се у исто време нашао у шибенској
околини, није пленио. Од Турака који су се месеца августа пред Задром и Нином
стално налазили у покрету, многе је захватила зараза, стечена од склавина пред
Задром. Ипак, нису одустајали од освајања, те су за заузимање Нина припремили и 30 лествица. У првом налету болести од тих војника умрло је 40. Једанаестога августа у турском логору пред Задром помрло је даљих 20 људи. Због тога је
војвода Бистрице напустио са својим људима табор.10)
Двадесет првога августа кнез Жарко, подбан Книна, кнез Кожул и Мартин
Дудешић са својим дружинама, њих укупно око 300 коњаника, упали су у турску
територију, те су прокрстарили тим крајем до места Ракитно у Херцеговини,
отеравши у плен 400 грла ситне стоке, 900 волова, 110 коња и 50 заробљеника.
Кнез Жарко се са 60 својих коњаника налазио на платном списку у Шибенику, односно део његових људи важили су као страдиоти. Он није мировао ни касније. У
новембру исте 1500. године кнез Жарко и подбан Книна организовали су другу
провалу на турско подручје, запленивши 4000 комада ситне стоке, 2000 волова и
ухвативши 16 особа; спалили су и многа насеља." Они су у потпуности примили
турски начин ратовања, коме је претежнији циљ била пљачка него уништење живе борбене силе непријатеља. Власи у одредима били су жељни туђе марве.
Скендер-паша је првих дана септембра решио да не креће у Фријаул, јер за
такав поход није имао довољно сакупљених ратника, него да поново дође у задарски крај. Обавештајци из Примоштена јавили су да се, на пример у Благају,
муслимани не прикупљају под барјак, него да су заузети расправама са својим
хришћанима, па је пет ових и усмрћено, јер су као мартолоси пљачкали области
кнеза Михаила. Следећег месеца куга се појавила у две куће у Врани, где је посада, као и у Надину и Новиграду, у затишју, снабдевена двопеком и новцем. У Нину је нешто било тешкоћа са Шпанцима, војницима у градској посади, јер су захтевали плату. Средином октобра у Задру је од бана у Книну примљено саопштење да Скендер-пашин син намерава да се запути ка Задру, али да су га задржале велике кише као и очева обавеза да према Смедереву пошаље 5000 бораца, како би се блокирао угарски упад. Тек последњих дана октобра Турци су преко Зеленграда стигли пред Обровац, где су им се коњи тешко побијали у каменитом терену, а потом су пошли преко Кличевца и Надина ка Врани, у жељи да
пљачкају. У току ноћи 30. октобра уз јак ветар много је квасио дажд, па је, наводно, 2000 турских коњаника коначило у угарско-хрватском селу Бичини, две миље
од Надина. Били су у споразуму са бановцем, чији су људи калаузили Турцима.
У отимачини је учествовао и каштелан Вране и то у селу Крашћану. Подграђе
Вране је даље захватила куга, те су се житељи распрвали по околини. Ту је оперисало 2000 Босанаца под заповедништвом Јеребега, Јечебега и Соисмаила. Да не
би изненадили Нин, на другој страни, предвиђено је довођење 300 Пажана у
Нин.1Ј

Аркив v, 97, 98, 102,103, 104, 105, 112, 113-5, 116, 117, 120, 122; С. F. Bianchi, n.d„ 68;
V. K la ić , n.d., IV, 258; вид. и: V. Lago, n.d., 300. - У Скрадину je Јанош Корвин морао да
расправлја спор у вези с тамошнјим свештеником. Корвин је од Млечана тражио бродове
да начини понтонски мост (Аркив) V, 122).
11 Аркив V, 123, 126, 130 (борци кнеза Жарка траже новац, јер им свакако страдиотска
парцела земље није одговарала); II cobte Žarko Dražoević, Bullettino di Archeologia e Storia
dalmata, Сплит 1861, 192.
12 Аркив V, 128, 132 (28. октобар), 134, 140, 142-3.

Двадесет деветог октобра у 22 часа Турци су изненадили врански крај са
2000 коњаника а пошто су награбили плена вратили су се ка Островици и потом
У Грахово. Укупно је опљачкано 13 села вранског котара, чији су житељи страдали зато што због широког, који је дувао на мору, нису могли да се пребаце на оближњи оток. Тридесетог октобра турски хатови су се поново појавили пред Враном и то у саму поноћ, ухвативши 3000 људи и 2500 глава марве, пошто су опустошили села млетачке регије. Вратили су се у Кличевац (угарско-хрватско подручје). Одмах после тога кнез Жарко на позив бановца и заједно са овим извео је
сличну пљачкашку акцију на турској земљи, отеравши 4000 комада ситне и 2000
крупне стоке и дотеравши 16 сужања. Тринаестога новембра при попису у Задру,
установљено је да је због турских упада нестало 2500 житеља и 30.000 грла стоке
и да су се губици нарочито односили на задарски крај. У исто време 200 људи лежало је у граду због куге. Приходи задарске коморе износили су 31.810 лира а
трошкови 71.826, те комора није била у стању да новчано помогне ургентне потребе Вране, Надина и Нина. У Задру је тада живело 4500 становника. У град су
се доселили и Иван Франкопан са мајком Доротејом, кнез Жарко и Кожуле. Седамнаестога новембра стигао је у Задар и Томаш Словен са четом и истога дана
је упућен у Врану, као стража у пограђу. Нови прецизни подаци о губицима наводили су мањак од 5000 лица, од којих само у последњој провали 2500, док је стоке
укупно било мање за 35.000. Морлаци су стално отимали и то стање су докрајчили исти власи као турски организовани мартолоси. Шеснаестога новембра Турци су поново харали по шибенском крају и том приликом ухватили 40 особа и
2000 комада стоке. Кад су следећег дана за њима пошли страдиоти и сељани са
нешто грађана, Турци су их дочекали у заседи и заробили неколико страдиота и
Шибенчана пешака.13
Турска зимска офанзива почела је 29. децембра али се одмах распршила.
Сто педесет коњаника крстарило је по шибенској околини а 400 бораца се припремало у Врхбосни да нагрне на северну Далмацију. Посада у Врани је дала изјаву да не може више без плате живети у каштелу, а напуштање гарнизона желели су и војници у Нину. Следећих дана Турци су упали у задарски крај и узнемирили су сеоски свет Вране. На Врану и Нин била је усредсређена највећа пажња
Скендер-паше. Пред Враном влашки старешина Кожул је месец дана са својим
људима држао страже на седам места за само 20 дуката. У Врану и Нин је послат
позајмљен новац а у Врану и провидур страдиота Манолесо. Кнез-капетан Шибеника јавио је (9. јануара) да Скендер-паша сакупља много већу војску него што се
раније мислило и да има већ под заставом 9000 момака, што коњаника што пешака; главне мете његовог гибања требало је и даље да буду Врана и Нин. Потом Је Кожул преко посаде у Врани проширио гласине да босански санцак-бег
жели да најпре преузме кулу код шибенског пристаништа, и да су се зато чули
топовски пуцњи и топот 600 хатлија. Значај Вране у то доба може се просудити и
по томе што је војвода Јанош Корвин са својих 800 коњаника био спреман да напусти мост код Трогира и да пређе у Врану, плашећи се да Турци ту не управе
свој главни удар. Храна, прах и олово слати су и у Надин, а са јајачким баном,
Кожулом и људима госпође Доротеје уговорено је стражарење око Задра за 350
дуката. Задарске руководиоце посебно је забрињавало рушевно стање вранског
каштела, које је тражило темељиту репарацију, и то како оправку руинираних зидина тако и изградњу велике цистерне и довлачење хране и стрељива како би се
ту, ако затреба, могло сместити чак 200 војника са пушкама.14
11 Исто, 146, 148, 150, 153, 132, 154, 155, 158. - Услед турске ратне бујице многи хришћани сељаци, посебно у шибенском крају иселили су се године 1500. (Commissioner et relationes Venetae III, Загреб 1888, 239, релација o стању на шибенској територији 1566-68).
" Аркив VI (1863), 166, 161, 162, 163-4, 166, 167, 176, 182, 189; С. F. B ian ch i, Fasti,69.
115

Јачи турски притисак осетио се почетком фебруара 1501. на трогирском
сектору, док су грабљења људи и марве забележена крајем прве декаде фебруара
само код Грапца и Примоштена у шибенском котару. Поново су у средишту
пажње били могући продори према Врани и Нину, задарским крилима. Око 20.
марта Кожул, кога су Турци разбили, налазио се код Островице са свега 400 од
ранијих 700 војника, а нестали су и многи млетачки страдиоти, док су Угри од
Книна сви побијени. Подухват је био изведен ка Неретви, код места Блато, и том
приликом је Кожул убио турског капетана Војводину а Марин Будијевић је био
заробљен. Један Кожулов гласник, Синрин, који је приспео у Задар испричао је
целу догодовш тину. Експедиција је почела упадом војводе Јаноша у турско место Сућеска (Јуриска?) а циљ му је био да ухвати што више људи и марве. Турци
су се заклонили иза једног теснаца, имајући велик број пешака. На ту пешадију
натрапали су бановац Марчинко и Кожул. Бановац је наредио Кожулу да својим
одељењем заобиђе пешаке и нападне их са бока. Кожул је поступио по заповести,
али су се Марчинкови војници дали у бекство видећи да могу бити заокружени.
Потом су Турци лако обрачунавали са појединим изолованим одељењима упадача, под вођством мостарског војводе. С овим је укрстио оружје Кожулов син,
оборио га је с коња и одрубио му је главу. У том густом крешеву изгинули су и
многи други угледни Турци али и десетак кожулових јунака. Кнез Жарко је
рањен те је одбегао са мало својих бораца. Ту је хришћанских коњаника остало
око 500, док је на турској страни било само 200 хатлија али много пешадије. Најзад се и Кожул морао измакнути и одрећи задобијања плена. То је учинио нарочито зато што је његов врстан пријатељ Марин Јелачић из Радобиље, који је управо приспео из Босне, обавестио пријатеља да је својим очима видео велику
Скендер-пашину ордију, у којој је било много јаничара, тек дош лих, али и многобројних бомбарда и великих лукова за избацивање стрела.15 Кнез Жарко је пре
тога био постављен да чува околину Шибеника, али је због жеље за пустоловинама био некористан као територијални војни старешина, а људство посаде му је
пропало због непланираних подухвата.16
Крајем априла 1500 турских коњаника кружило је и пљачкало у околини
Шибеника; одвели су 40 особа и 1500 комада стоке.1’) Месеца јуна 1501. сарајевски намесник купио је војнике за наступ ка Сплиту, Трогиру, Шибенику и Врани.
Уместо Босанаца, суседни Кожулови власи пленили су око Шибеника октобра и
новембра 1501. године. Турци су те године, наводно, из шире околине Нина одвели 3000 људи и 25.000 глава стоке. Свака наредна пљачка била је мршавија него
раније, пош то је све мање било људи и животиња који би могли бити отерани.1*
Године 1502. нису забележени већи подухвати босанских ратника у северној
Далмацији. Ипак, није могло проћи без влашких робаца и работица. Влахе турских акинцијских одреда заменили су власи са угарско-хрватског подручја. У
првој недељи октобра, на пример, редили су Морлаци бановца. Шибенчани су за
отимачине кривили бановца и лош е су оцењивали Кожула, иначе млетачког плаћеника. Бановац из Книна морао је да се извини кнезу и капетану Шибеника због
пљачке коју су његови власи извршили Сињоријиним поданицима, и то и око
Трогира. Тридесет мартолоса је 22. и 23. октобра 1502. кружило и отимало у околини Шибеника, одвукавши десет лица. Кнез Жарко, заповедник над сто коњаника шибенског подручја, био је оптужен и 18. новембра морао је да се пред венеци“ Аркив VI, 195, 199, 209-10; В. К лаић, н.д., IV, 258.
16
А. М ia g o sto v ic h , Per una cronaca sebenicese, Rivista dalmata, anno IV, fasc. II, Zara 1908, 270 (28. III 1501).
" Аркив VI, 214.
B. М аш тровић, Град Нин и наше поморство, Задар 1969, 23; V. Miagostovich,
н .д ., анно V, ф асц. ИИ, 275 (15. В 1501).

јанским сенатом правда за зла која је проузрочио; био је спреман да преда Републици свој каштел на Цетини и да промени средину, тј. да се пребаци у Сплит.
Трећег новембра Морлаци угарско-хрватског крал>а, подређени бановцу и крбавском кнезу, обновили су пљачкашко обрушавање у трогирском крају, при чему је
плен дељен на три части - бановцу, Кожулу и војводи Ивану из Карађе (Крбава).
Постојала је бојазан да се бравуре не обнове и у шибенској области, па и да поступци Морлака и Турака буду у неку руку координирани. У празан простор убацило се 40 Турака, који су 17. и 18. децембра пленили по шибенском простору,
одводећи људе и стоку. Трогирани су исплатили за плате војника који су чували
околину града од турских а у последње време и од морлачких пљењења у годинама 1499-1502. чак 1500 дуката. Крајем године, 5. децембра, регистровани су случајеви куге у вранском подграђу. Осамнаестога децембра Кожул и кнез Иван од
Крбаве изразили су спремност да плате плен задобијен око Трогира.19
Почетком 1503. обновљена је констатација да гладну трогирску регију поново пустоше турски мартолоси и угарско-хрватски Морлаци. Двеста турских
људи је ноћи 22. јануара, осветљене месечином, опленило шибенско село Рогозницу, у коју су ушли у три сата после поноћи; одвели су 36 особа и 2000 грла ситне односно 200 комада крупне стоке. У Примоштену, који је затим дош ао на ред,
одвучено је само четири житеља и 40 комада крупне рогате марве. Кад су (5. фебруара) Кожул и други обавештајци јавили да се Скендер-паша припрема да би
поново опленио млетачки појас у северној Далмацији, у Нин, Надин и Врану
упућени су контингенти снабдевања, али су посаде захтевале и новац. Походних
маршева са стране Босанаца те године није било. Тек августа месеца »мудри« у
Венецији били су спремни да предложе редуцирање броја страдиота у целој Далмацији и зетском приморју; у Задру је одређено 63 левантинска страдиота, а изван града 47 других и 37 сељака; у шибенском крају предвиђено је 40 пешака и
пет коњаника под командом Петра Намуровића из Полешника, вероватно пореклом такође влаха. Месеца децембра накнадно је решено да се плаћа по 30
страдиота у Новиграду и Врани и 40 у Надину; у Надину је трошак износио само
50 дуката годишње, што би значило да су ти страдиоти били сељаци који су примали минималну плату годишње од само дукат и четвртину. Чим је минула турска опасност, у току октобра 1503. међусобно су се пљачкали Скрадињани и Трогирани. Кад су сазнали турски поданици и они су се (20. октобра) прикључили
отимачини, па су сишли у шибенски крај да плене; као прави лопови, побегли су
кад су опазили да су им за петама страдиоти. Седмицу дана касније опет су се
око Скрадина нашли неки млетачки власи са задарског подручја, те је из Задра
поручено да плен врате. Месеца децембра обновљене су распре између Шибенчана и угарских поданика око пљачке, али је ипак са баном постигнут споразум о
обезбеђењу стража против мартолоса из суседства и за пуштање из заробљеништва у Книну старешине скрадинских страдиота.”
Турци нису имали већег успеха у рату зато што су их Млечани у северној
Далмацији дочекали доста спремни. Још 1480. извршена је организација страдиота, сељака-граничара и нађени су терени за њихово насељавање. Без обзира да
ли су били Далматинци, Грци или Италијани, ти су људи ревносније бранили

" Аркив VI. 220, 220-1, 222, 225, 226, 228, 229.
Аркив VI, 234, 235, 236, 245, 248-9, 249, 253, 258, 263 (Шибенчани и Скрадињани око
пљачке). - Власи млетачког каштела Витури опљачкали су турску територију према Трогиру (Исто, 271).
117

границу него најамници, јер су уједно бранили свој дом и породицу.21 После године 1499. почела је систематска изградња тврђавица (Тин, Кукаљ, Бичине, док
су чланови породице Венијер подигли Хортек, Левово, Пећаре и Полешник,
Каштеле између Нина и Задра).22) Треба претпоставити да су се у одбрану
укључили и неки бегунци који су се населили у Клису и Скрадину. Њихову тврду
руку у насталом миру осетили су и Дубровчани, на пример у лето 1506. кад су им
Скрадињани и Клишани опљачкали поданике.23
У доба мира турски мартолози су угарско-хрватску територију више харали него млетачко приморје у северној Далмацији.24 Војвода Кожул и Скрадину
држао је у сужањству чак и неке дубровачке пословне људе,25 као турске пријатеље. Откуп за те људе упућиван је преко мостарског војводе.26
Од 1504. па за десет година владао је на границама млетачке северне Далмације углавном мир. Као непосредна заштита Задра сматрао се систем каштела
у које су спадали и Новиград, Нин, Надин и Врана. Тај ланац није био нарочито
чврст и важнија је била околност која се састојала у томе што су турски насртаји
постали много ређи и што су извођени незнатним снагама.2’ Пљачки је, међутим,
било и даље, само их нису вршила одељења регуларне војске него, мартолоситурски, угарско-хрватски па и млетачки.28 Само 40 коњаника турских прошетало
се шибенским крајем и похарало село Грбац 7. фебруара 1504, али су уграбили једино неку лепу девојку и десет волова. У ноћи између 26. и 27. јануара, између 22
и 4 сата изјутра Турци су насилно одузели стоку из неких села у близини Новиграда, отеравши сто а следеће ноћи још 300 грла стоке. Велика је незгода била у
томе што је 300 мартолоса било искључено из мировног уговора који су закључили султан и угарски краљ, тако да су они, ван закона, лако могли кршити поредак заснован на закону и споразумима. Месеца октобра 1504. мартолоси помешани са Турцима који су дошли из Босне упали су у шибенски крај, учинивши многе дркости и безочности. Наредног месеца 200 турских коњаника пљачкало је шибенски котар, па су чак оштетили млинове у близини града.”
Следећих година у задарском контаду владао је мир, а шибенски и трогирски крај били су више на удару лако покретних влаха под оружјем. Године 1505.
није било већих инцидената. Тек месеца новембра Турци су у шибенској околини
извели једну ноћну диверзију па су одвели 120 особа, 500 комада крупне и 3000
ситне стоке. Кретали су се ка Примоштену. Двадесет деветог марта, на карневалски дан, сто хатлија и више пешака Турака и мартолоса су грабили људе и марву
у трогирском крају. У последњој десетини јуна 200 турских коњаника скршили
су отпор малобројних страдиота и постигли су плен. Прве недеље следећег месеца 70 патника на седлу пленило је исти, шибенски предео. Првих дана јануара
1507. на исту територију повалило је 60 турских коњаника, харајући и убивши
старешину страдиота. Потом је наишла и скупина од 200 њихових другова која
В .,К л аи ћ , н.д., IV, 263. - Треба скренути пажњу да је већ 1503. било муслимана
на подручју које је сматрано хрватским. Неки Allia, Turchus de partibus Croatiae, поставио
je 4. јула 1503. за свог пуномоћника у Дубровнику Марина Бруска, хирурга из Барлете
(Х А Д .^ос. not. Ха, 57).
Г. П рага, н.д., 5сепарата.
2ГCommissiones et relationes venetae (у даљем тексту: CRV) 11, 173, релација Антонија
да Мула, задарског капетана 1540-1542.
“ ХАД, Cons. min. XXIX, 32 од 13. VIII 1506.
21 ХАД, Deb. not. LXVI, 163 од 1. IX 1508.
26 Аркив VI, 254.
21
С. Траљ ић, Врана и њезини господари у доба турске владавине, Радови Института ЈА ЗУ у Задру, XVIIII (1971), 350-1.
“ Аркив VI, 267, 271, 272, 273, 279-80.
а’ Исто, 275, 272, 273, 290.
118

ог
је одвела 16 особа. И месеца априла у тој регији јездило је 200 Турака, одлазећи
према угарско-хрватском подручју. Одмах затим, мартолоси су упали у трогирски атар, те неке одвели а неке убили. Јуна исте године турски гласник дош ао је у
Шибеник због пљачке коју су починили Турци и Морлаци.10) Јануара 1508. мартолоси и други Хрвати отерали су из задарске околине доста крупне и ситне стоке,
због чега је после о томе писано хрватском бану.31
Прва линија одбране против Босанаца није се налазила на млетачкој територији него југоисточној, у цетинској крајини, од Клиса узводно на север. Венција је давала стварно бесповратни кредит угарском краљу од 400 и више дуката
годишње, што је исплаћивано кнезу и већу Клиса.32
Мартолоси су фебруара 1509. упали у млетачку Далмацију и одвели нешто
људи и стоке. Два месеца касније они су посао обновили, али их је тада гонио
кнез Кожул, који је неколицину њих и ухватио те су бачени у окове. Јула 1509. бан
из Сења са својом коњицом прокрстарио је Ликом и стигао са севега до Надина
и Вране; од генералног провидура добио је храну а у Нину га је чекала једна галија да га врати у Сењ.33 То је био пролог у животну песму о ускочким подвизима, касније истина мање на копну а више на мору.
Турци или мартолоси кружили су задарским крајем у првој половини јануара 1510. Следећег месеца они су пред Задром настојали да изграде некакве бастионе да би обезбедили себи наредна освајања. У Сплиту су у то време покушали
да образују један коњички одред од 250 војника, састављен од турских мартолоса
којима би у млетачкој служби био на челу један муслиман који је изразио спремност да се покрсти а и брат се за њега заклео. О преузимању извесног броја
коњаника у млетачку помоћну војску разговарано је и у Сарајеву са санџак-бегом
феризом. У исто доба Сињорија је слала кнеза Кожула у помоћ немачком цару за
одбрану Книна, али је Кожул затезао да пође, јер је увек имао заосталих пограживања плате. Потом је узето у најам од Ивана Франкопана по 50 коњаника за
Задар и Трогир. Понуде за пријем у млетачку службу нису онерасположиле турске граничаре да не улазе у млетачко подручје према Шибенику и да не робе. Још
месеца марта Турци су опколили Книн, који је животарио без помоћи са стране.
Као део шире акције, 300 турских коњаника и 150 пешака приспели су у област
од Задра до Скрадина и реке Крке, уграбивши већи број особа и запленивши доста стоке ситног и крупног зуба. Измђу Задра и Надина патролирало је мање
турско одељење од 50 коњаника. Задарски управници су у свом извештају (20. априла) због сталих турских упада, тражили изградњу утврђених ровова и малих
локалних утврђења, где би се околни свет склањао од турске коњице, која без топова није била у стању да савлада фортификације. Такав један редут крајем протекле године саградили су у Земунику Томазо Венијер и његова браћа, а друга
два брата намеравала су да изграде сличан одбрамбени систем у селу Смоковић.
Почетком маја кнез Кожул је коначно требало да се укључи у одбрану Книна,
али је он тажио једног задарског бомбардера и новац за исплату својих стражара.
Он је ипак отишао и у лето је слао у Шибеник, свој гарнизон, гласника по плату.
У исто време, свега четири мартолоса, свакако из приватне, своје иницијативе,
ишло је у примоштенски атер и ухватило две млетачке страже. Двадесет трећег
Исто, 294, 295, 296,299, 300. - За јул 1505. ипак треба забележити да су Турци из Неретве упали у шибенски крај и да су робили (Archivio đi stato - у даљем тексту: ASV, Senato
I, Mar, R. XVI, fol. 87’ од 5. VIII 1505).
Аркив VI, 303 (Martolossi et altri Croati); A. de B en ven u ti, n .d ., 73.
< v i i \ c !J‘bri соттет°га,>della Republica di Venezia, т. VI, Venezia 1903, 102, н° 176, 171 од
'• XII 1508.

13 Аркив VI, 313, 314, 317.

119

јула Турци су опљачкали село Заблаће у шибенском котару, које није нападано 20
година, и одвели су 30 људи.“
Године 1511. није било, осим изузетно, турских провала у северној Далмацији, али су зато влашки пљачкаши наставили посао. Месеца марта неки мартолоси су начинили штету код Скрадина. На хришћанској страни слично је подухвате изводио кнез Кожул, који је преко једног ухваћеног Турчина, први сазнао о
смрти султана Бајазита II. Крајем прве декаде новембра 800 турских коњаника
прошуњали су се на задарску ^ериторију и одвели су известан број људи и стоке,
и то против воље централне државне власти. Наредне 1512. године није било ни
сточарских крађа ни влашког хајдуковања. Године 1513. било је пљачкашких посета, а у месецу јуну неки Турци пленили су у шибенском крају, но штете су претрпеле само страже. У исто време Турци су на реци Цетини заузели угарскехрватске каштеле Нутјак и Здрињ, и месеца јуна показивали су намеру да освоје
и Книн и Клис. Скендер-паша је желео да на челу походне војске од 20.000 људи
заузме и угарско-хрватски Скрадин; већ је знао да за операције на далматинској
обали акције мора да комбинује и са бродовима, те је мислио да фусте доведе до
брда.” Тада су Турци посели четири каштела у близини Скрадина - Островицу,
Зечево, Уздај и Сонковић.14 Првих недеља 1513. године било је уобичајено време
мартолошке провале, уз посебан притисак према два каштела који су се још налазили у хришћанским рукама. Тако су јављали (24. фебруара) Иван К. Франкопан и хрватски бан.17
После интензивније 1513. године, 1514. могла је бити прекретна. Првога
марта 10.000 турских војника налегли су под Книн, а према неким погрешним
обавештењима и заузели су град, те су намеравали да поседну и остале поседе
угарско-хрватског краља на тај страни. То Турци нису постигли ни почетком јесени, кад су последњих дана септембра мартолоси и Турци пљачкали посед Ивана К. Франкопана у Лици, отеравши 3000 глава крупне и 10-12.000 комада ситне
стоке. Удар је осетила и Врана, у чијем је крају најјаче позиције имао кнез Кожул. Он је са кнезом Иваном Корвином учествовао у пљачкашком походу са 250
коњаника; колона је продрла у Босну до Прусца, где је сабрано чекало 3000 бораца босанског санџак-бега. Месеца септембра 4000 аскера ускочило је у област крбавског кнеза Ивана Карловића Франкопана. Та војска је најпре пустила претходницу од 250 коњаника а потом је наишла главнина од 3000 људи, добро дисциплинованих, са две бомбарде и са доста широких пушака (аркибура). Ту је четири миље од Новиграда постојао каштел угарско-хрватске господе Аури. Четрнаестога октобра војска је освојила тврђавицу и засужњила 400 житеља. Сутрадан је војска заузела и каштел Корлат кнеза Jvoia Корлатовића. Борбе за гпад
Карин Ивана Храноиића граЈале су три дана, и ту су Турци одагнали у ропство
300 већином жена и кћери браниоца града. Млетачки каштел породице Венијер
'Посео је само један Турчин. Обровац није био угрожен, па чак није био ни опсађиван. Децембра месеца босански паша сакупио је поново 4000 коњаника, те се у

Исто, 323, 324, 325, 326, 327, 329, 335, 339,340, 356, 355. - О понудама да турски
коњаници ступе у службу Венеције за њене ратове у Италији вид.: Р. P reto, Venezia е i Turchi, Firenze 1975, 38.
“ Аркив VI, 366, 371, 399, 402, 403, 404; A. de B en ven u ti, n.d., 77; B. К лаић, н.д.,
IV, 300.
”• P- K aer, Preti e frati nella guerra con Turchi, Rivista dalmatica, anno III, fasc. V, Zara
1904, 187.
17 / Libri commemorali VI, 129, н°5 од 24. II 1515, Почитељу.

Врани претпостављало да ће те трупе поћи на Задар и Врану. Код Кожуловог
каштела (Островице) било је распоређено 3000 турских бораца.”
У условима мира, према мишљењу једног савременика, заробљавања је
највише било између година 1509. у 1524. кад је из Далмације одведено 10.000 житеља.” Тако је млетачка северна Далмација више страдала у миру него у прохујалом рату, јер тада није било територијалних губитака а мањак људи после ратних операција није био већи него сада, у миру.
Године 1515. Босанци су се обрачунали са угарско-хрватским поседом од
Сења до Скрадина, и то тако што је 1500 војника било већ 23. фебруара над
Сењом. У Шибенику су страховали због оближњег Скрадина, али стално у оку
Турцима, тај град тада ипак није био нападнут. У таквим случајевима, кад се покрену велике војске, нема места за локалне отимачине. Месеца марта бан Петар
Бериславић је са 500 коњаника и 2000 пешака боравио недалеко од Шибеника.
Крајем маја са 10.000 војника и са богатим пленом из Босне бан је подигао логор
код Новиграда.40
Година 1516. била је мирна. Тако је углавном било и наредних 12 месеци.
Мартолошке отимачине приређиване су на највише изложеном трогирском терену. Месеца октобра босански намесник са знатним бројем аскера, коњаника и пешака, дошао је у суседство Скрадина, али није напао град него је обновио два
турска каштела на Цетини. Последњих дана године Турци или мартолоси упали
су у шибенски крај и одвукли су неке особе.41 Ни 1518. није обележена великим
офанзивним подухватима. Фебруара 1518. турска коњица допрла је до пред
Скрадин и давши сигнал за испуштање стоке на испашу, запленила је више од
10Т комада марве. Одмах затим послат је гласник са писмом босанском санџакбегу Мустафи да се поврати преваром одведена стока, но враћено је само пет уграбљених особа. Хрватски бан је марта месеца пао под један каштел у близини
Скрадина који су Турци скоро посели, у жељи да га поврати; због мањка хране,
посада се морала уклонити, али су се Турци одмах почели припремати за посету.
Турски људи су и следећих месеци отимали по шибенском крају. Скрадински гусари, са своје стране, узаптили су неки брод са робом турских трговаца који су
одлазили на чувени сајам у Ланчано. Дакле, узајамна отимачина! И поред тога, у
Шибенику се (30. маја) причало да би Скрадињани пристали да постану султанови поданици. Октобра мецеса 25 хрватских коњаника отело је неку стоку у задарској регији, коју је Кожул имао да поврати; враћена је само 43 комада крупне
стоке уз надокнаду од 25 дуката; Кожулу, као млетачком плаћенику, је замерено
што није боље бранио поверени му терен и што на време није јавио властима у
Задру да наступа пљачкашка колона.42 Знало се да је Кожул пријатељ тих који су
нападали. Истога месеца и Турци су се умешали у гужву, те има архивских вести
о њиховом хватању једног »из Сукошана«.41
Двадесет деветог јануара умро је кнез Кожул и сахрањен је у Скрадину.
Његов посед са каштелом требало је да наследи његов нећак а не син који је већ и
сам био у годинама и није се истицао врлинама. Тај се каштел налазио шест
Ј* Аркив VI, 4109-10, 434, 437-8, 441; В. К лаић,«.д., IV, 302, 307; А. de B envenuti,
н.д., 78.
(delle cose veneziane i quali hanno scritto рег pubblico decreto, t. VI (III. Andrea Morosin i), Venezia 1719, 78.
3' Relazioni di meeser Andrea da Mula 1545, Venezia 1868, 14.
40 Аркив VI, 446, 447; Клаић, н. д., IV, 319, 310.
4' Аркив, VIII (1865), 7, 28, 31.
41 Исто, 33, 34, 39, 37-8, 46, ЦРВ 1(1878), 143.
41 А. de B envenuti, н.д., 80; Хисторијски архив у Задру (у даљем тексту: ХАЗд), Atti del conte di Zara, Pietro Marcello, vol. I, 11’ од 24. X 1518 (сужањ Тома Јурковић одредио је
за свог пуномоћника Јакоба Британца, тумача).
121

миља од Вране, на млетачком терену, на неплодном месту, много изложен турском притиску. Због тога је из Задра упућен гласник да поднесе извештај о управљачу каштела и његовој снабдевености. Тврђавицом је тада командовао један
Кожулов зет, који такође није био на добру гласу и одржавао је односе са Турцима, па је постојала опасност да утврђени замак не преда својим турским пријатељима. Сам Кожул је у својој писменој поруци замолио Сињорију да стави каштел под своју заштиту и да редовно снабдева и плаћа војнике, како би се каштел
одржао према Турцима. У венецијанском Колеђу је (15. марта) констатовано да
Турци са мартолосима сваког дана упадају у Далмацију и да за плаћање посада
треба одрешити кесу. За неке Турке који су 24. фебруара упали у Примоштен те
су отели пет особа речено је у шибенској општини да су лопови и разбојници;
тих 150 Турака или мартолоса потом су одвели још 12 житеља. Том приликом
ухваћено је и утаничено четири мартолоса, за које је дош ао у Шибеник турски чауш. Са своје стране, и Скрадињани су настављали са својим гусарством. Априла
1519. сплитски емин наоружао је за пловидбу један бригантин, бојећи се да не
нађе на пловидби барке Скрадињана. Против Скрадињана крајем априла довукла се у шибенске воде једна велика фуста турских гусара. У том моменту, кад су
се гусари спремали на обрачун пред њеним очима, морала је да интервенише и
Сињорија; послата галија ухватила је фусту и спалила ју је а 44 члана њене посаде стављена су под суд. Хајдучија се тако са копна проширила и на обални простор око северне Далмације. Ипак, било је прилика и за добросуседску сарадњу
између званичних представника турске и млетачке стране; на пример, пшеница
босанског санцак-бега самлевена је у млиновима крај Скрадина и укрцана на
његове лађе.44
Од 1520. године почиње доба турског поседања стратегијских тачака око
млетачког копненог појаса у северној Далмацији. Томе је највише допринела
смена на цариградском султанском престолу, јер је Сулејман Величанствени поново обратио пажњу Европи (док је његов отац Селим I упирао поглед на арапске земље Блиског истока). Но, било је догађаја који су и пре устоличења новог
владара помагали експанзију. Кад је средином децембра 1519. умро босански
санџак-бег, отворена је двострана серија упадачких акција. Кнез Иван Карловић
одм ах је иагрнуо у пограничин крај Босне, побио или повео 80 особа и потерао
доста стоке. Бановац се окренуо према млетачком подручју, те је повео 40 волова. Смрт свога заповедника и управног старешине много су више искористили
Босанци, јер више није било човека који их је ипак обуздавао. Две њихове колоне
прешле су млетачке међе. Једна са 600 коњаника у правцу Задра и друга, око 1.
фебруара, са 200 коњаника и 600 пешака у правцу Шибеника. Прва је одвела око
800 људи и 3440 грла стоке. Турцима су се супротставиле две чете територијалаца са укупно 150 људи. Они нису били у стању да отерају нападаче и њихово
гоњење није дало виднији резултат - заробљено је само 14 упадача. О мартолосима се уопштено мислило да долазе само као душмани. У поменутом турском
залету страдао је цео задарски контодо, похарано је десет села а нарочито су
страдали Врана, Надин и Новиград. У сва три места страдиотима су заповедали
странци, два Грка и један Арбанас. У суседном трогирском крају групе од 100 200 Турака и мартолоса су дневице долазиле и после њих је остајала само штета.
Око 20. јануара Млечани су напустили Кличевац. Друга турска навала у задарску
регију догодила се 21 - 22. фебруара. Концем марта из шибенске околине, више
изложене нападима, могло је да се отера свега 80 грла стоке.45 Турци су тада (пре
44 Аркив VIII, 54, 55, 56, 57-8, 58, 61, 65; А. de B en v en u ti, н.д., 82.
41 Аркив VIII, 67, 68, 68-9, 71-3, 77; / diarii di Marino Sanuto XXIX (1890), 392; A. de
B en v en u ti, н.д., 82-3.
122

20. марта) одвели многе сељаке и најамне раднике задарских патриција и грађана. Средином јуна задарска околина а посебно Сукошан и Перљен су се по трећи
пут те године нашли на удару османлијске најезде. Задарски кнез је предложио
дужду и сенату да се оточић према Сукошану утврди.46
Кад је у јесен 1520. умро Селим I, Босанци су се коначно ослободили да
крену према мору. Турци су се најпре окупили под Надином и наставцли су
пљачкашки наступ све до Нина. Њих је 500 остало у надинском крају.4’ Одбрана
је морала постати флексибилнија и погоднија за концентрацију и маневарску
снагу. Задржавање у појединим местима је умртвљавало мобилност трупа и оне
су увек биле инфериорније, јер су пред собом имале нападача удруженог у акцији. У три коњичке постаје, у Новиграду, Надину и Врани, налазили су се борци
разних националности па и држављанства. У Новиграду били су сељаци Млетачке Републике, у Надину Хрвати власи или поданици угарског краља и код Вране
распоређени су страдиоти, обично Грци са Леванта. Највише је било страдиота
сељака и Хрвата. Капетан мора, Ђ. М оро, тада најстарији заповедник у Задру,
сматрао је да у службу треба примити 100 Хрвата, понуђених од крбавског кнеза.4>
Зимска офанзива у шибенском крају почела је последњих дана децембра.
Турци су тежили да поседну Скрадин. У истом настојању, да онеспособе шибенски крај за пуни отпор, једна пљачкашка група је упала у шибенски котар. До
средине јануара нападачи су освојили један каштел и повели 500 житеља. Шеснаестога јануара 500 - 600 турских коњаника јахали су преко Вране и поред језера,
те су на море догџали велику количину стоке, да их одатле пребаце морем. Житељи су прешли на отоке, али им је ту претила глад. Ударна група се следећих
дана примакла Задру. Ту је опколила седам села и одвела 110 становника, 284
грла крупне и 961 ситне стоке. И у првом таласу (пре 20. јануара) спаљено је 11
села и одгедено 500 људи и много марве. Око Шибеника је фебруара 1521. било
1000 турских пешака и 50 коњаника, па је планирано упућивање у Шибеник 300
момака и седам тобџија. За страже око Вране примљено је под уговор нових 20
Хрвата.49
Угарско-хрватски Скрадин јејо ш у првој недељи 1521. понудио млетачким
представницима у Шибенику да пређе под власт Крилатог лава. Концем јануара
Турци су допрли до на седам миља о’д насеља. Кад је притисак нападача попустио, Скрадињани и Врањани су пошли да плене турску територију. Скрадински
бискуп говорио је 17. марта у венецијанском Колеџу да ће се његови парохијани
споразумети с Турцима, и то тако што ће султану обећати плаћање харача; они
би, међутим, остали уз хришћане, ако би од Млечана добили помоћи.50
Година 1522. била је година турског заузећа Скрадина. Још 9. јануара у
Шибенику се знало да ће 10.000 војника из Босне кренути на Шибеник. Двадесет
осмог маја 20.000 Мухамедових бораца приспело је под Книн. Једно одељење од
500 коњаника одвојено за Скрадин. Гарнизон у Книну предао се без отпора, после првих навала. Опсадних борби није било ни у Скрадину, јер се посада тога
града разбегла. Скрадин се нашао у рукама босанског паше око 1. јуна. Следећа
мета требало је да буде Шибеник. То су предосећали и у Задру, те су 20. новембра

44 ХАЗд, Atti del conte di Zara, Pietro Marcello, vo III, 154 od 18. VI 1520.
47 Аркив VIII, 88-89, 91, 94; C. Траљ ић, Врана 351.
4* V. B ru n elli, Le opere fortificatorie e la compagnia degli artiglieri del comun di Zara,
Rivista dalmata, anno IV, fasc, I, Zara 1907, 76.
4’ Аркив VIII, 93, 94, 95, 96, 97, 101; C. Траљ ић, Врана, 351; A. de B envenuti, н.д.,

84.

10 Аркив VIII, 103, 105, 105, 104; B. К лаић, н.д., IV, 378; А. de B en ven u ti, н.д., 84
123

јавили Венецији да херцеговачки санџак-бег намерава да пљачка шибенску околину. То је требало да буде у оквиру зимске операције у млетачку Далмацију. Један одред је у последњој декади децембра кружио задарским крајем, гонећи стоку и убравивши 34 житеља.51 Пролећни данак муслиманским ропцима биле су у
шибенској околини 300 особа. Четири дана после извршеног упада седам турских фуста тражило је улаз у шибенску луку како би остварило пролаз за Скрадин. Крајем априла турски коњаници стекли су значајни плен у селима задарског
окружја; било је само 40 јахача, али су успели да похарају три села. Према вести
Марина Сануда, Турци су те године заузели и Островицу, каштел Ивана Карловића, јер је неки Дамјан из реда чланова посаде ушао у преговоре с нападачима
да се каштел преда без борбе. Погранична пљачка у то време појачавана је и из
чињенице да су неке избеглице из Херцеговине долазиле у далматинске градове и
из њих одлазили у акцију приватних отимачина и личне освете. У том смислу, на
пример, писао је управљач дуката св. Саве трогирском администратору, но овај
је оспорио да прима такве избеглице, санџак-бег Мехмед Беговић, наиме тврдио
је да су пребези са његовог управног подручја најпре дошли у Клис али да су потом прешли на оточић Варницу, где могу очекивати помоћ у храни од млетачких
људи.51
Година 1524. почела је у свођењу рачуна између херцеговачког намесника,
иначе млетачког пријатеља, и Клишана. Да би опсада Клиса, коју је изводио херцеговачки војвода Мустафа, текла без узнемиравања и присуства млетачких
људи, скрадински диздар је писао шибенском кнезу да се не мисли да се акцијом
притисне и млетачка Далмација. Упад 150 турских коњаника у села Горицу,
Храшћане и Ф орцо, у наступу ка Врани, одакле су их дочекали артиљеријом, сведочило би да су Турци и даље толерисали, ако не и подстицали, самоиницијативне акције нижих војних старешина чији се интерес исцрпљивао у грабежи. Том
приликом поведено је 70 особа и небројена стока. Како се при гоњењу плена лагано одмиче, 70 страдиота-коњаника из Вране и Надина закасали су за нападачима. Бој је одржан код села Мирана и Камењана; страдиоти су се распршали
после погибије тројице својих другова. Међутим, сељаци који нису морали да
брину ко ће примати плате кад се погине, али су морали да бране свој мал, желели су да се боре. На њихову спремност војници из каштела су се поново прибрали и окршај је обновљен, трајући сад много дуже. Најзад су турски пљачкаши окренули леђа, оставивши 34 својих мртвих, неколико рањених и неколико десетина добрих коња. У акцији је учествовао и Петар Ваделић, заступник Дамјана Дохошића, врло храброг човека и великог мартолоса, који је у двобоју са једним
вредним момком, изгубио главу. У том пограничном упаду живот је изгубио и
чувени јунак Дели-Џафер бешли-баша, који је протекле зиме надвладао Јурја Божића. У борби против мартолоса, главних душмана на млетачкој међи, истакао
се тога пролећа и старешина шибенских страдиота, Петар Хелми, син једног
млетачког кавалијера, и то нарочито кад су мартолози дошли да одводе чељад и
марву у Примоштену, а он је од њих повратио плен и лично убио неколико пљачкаша. Другог јуна у венецијанском Колеџу одобрено је 2000 златника да се поправе фортификације задарске регије, у првом реду каштели Нин, Новиград,
Надин и Врана. Месеца септембра радило се и на зидинама Задра. Задрани су нарочито налагали да се ојача положај и тврђавска платна каштела Новиграда, за
који су држали да представља кључ за одбрану задарског контада. Месеца авгус-

“ Аркив VIII, 145, 150-1, 151, 154; MSD XXIX, 57495, 607, 643 м 652; CRV I, 173, 183:
В. К лаић, н.д., IV, 382-3; А. de B en v en u ti, н.д., 85-6.
51 Аркив VIII, 157, 157-8. 159. 165. 169, 171-2, 173; В. К лаић, н.д., IV, 389.
124

та најпре је један посланик из Шибеника отишао херцеговачком санџак-бегу да
се врати отето робље и стока а потом је санџак-бег послао једног свог склава да
удовољи захтеву.” Исте године Сенат у Венецији, после дужег опирања, дозволио је турским биремама да могу успоставити пловидбену везу између Скрадина,
на чијој се оправци управо током године много урадило, и мора реком Крком.54
О
провали Турака у задарски контадо расправљало је и Племићко веће Задра. Констатовано је да је цела околина града потпуно похарана и да су становници сеоских насеља допали ропства; да су локалне тврђице од слабе помоћи и
да је стварно добро утврђен и брањен само Задар; решено је да се од млетачке
владе захтева да појача страже ради одбране насеља у задарској регији и да се
разрушене зидине оспособе за своју функцију.” У то доба Врана је имала 561 житеља у граду и варошком подграђу а посада је бројала 25 коњаника; насеље је остваривало годишњи доходак од 2200 лира, а за плате војника давано је 2600
лира. Земуник је имао нешто мање чланова посаде а Надин упола више, док је
војска у Новиграду била двоструко већа.“
Турци у утврђеном Скрадину одмах су према суседству показали да је за
њих меродавна само сила и да им је животно начело грабеж. Неки од њих отели
су Шибенчанима 25 врећа пшенице која је ношена у млинове; како је о томе шибенски кнез више пута писао, скрадински кадија му је одговорио да му је досадно
да о томе мисли. Око млинова било је између Шибенчана и Скрадињана међусобица и касније, на пример у првој половини априла исте године. Крајем фебруара 400 Турака и мартолоса из Скрадина прошли су млетачким граничним појасом те су напали Карлобаг кнеза Ивана Карловића Франкопана, опљачкали су
околину места и одвели сто особа; између њих било је и племића, примерице
Гашпар и Иван Перошић, који су се са 50 - 60 коњаника супротставили нападачима. Пре тог подухвата, скрадински мартолоси излазили су у млетачку околину
да плене стоку. Том приликом су неки од њих заробљени, па и један син Дамјана
Коњклушића, који је некад био млетачки војник, али је због неких кривица (одласци без дозволе на турско подручје) побегао Турцима, где је стекао завидан
глас при акцијама заузимања каштела од Хрвата. Скрадински диздар и поменути Дамјан споразумели су се са браћом Перошићима да ови буду упућени у Задар, одакле би издејствовали размену за одређени број заробљених турских
коњаника; они су стигли у Задар 6. или 7. фебруара, те су преко Пага уређивали
ствари око свог откупа, а потом су пре ослобођења турских хатлија дошли у
Карлобаг, што је било противно споразуму. За освету, скрадински диздар је сакупио 500 муслимана и мартолоса па је обновио поход млетачким подручјем на
Карлобаг. Одвео је 300 сужања, а ослобођени Перошићи наваљивали су на гомиле Турака, стекавши репутацију у целој Хрватској. Окршаја на млетачко-турској
крајини задарске регије није потом било све до прве половине децембра.’
Према писму далматинског генералног провидура из Надина од 16. децембра, босански санџак-бег бацио је око на Обровац, те је према Обровцу упућена
војска, која је управо тога дана, тј. 16. децембра изјутра извела јуриш на обровачко подграђе. Изгледа да је због доласка турске војске Иван Карловић и послао

,s Аркив VIII, 173-4 и 175, 178, 179-80, 180, 181 и 187; А. de B envenuti, н.л., 86-87.
Године 1524. Турци су посели и значајну тврђаву Островицу (Deglistonci 54 С.
Љ убић, Огледало књижевие повиести југославјаиске, II, Ријека 1869, 123.
" ХАЗд, Libri consiliorum III, carte 25-6. - О одбрани Скрадина вид. чланак G. Prage
u Archivio per la Dalmazia, anno VIII, volXVI, fasc. 93, Roma 1933, 419-431.
“ CRV I, 200, 202, 219; C. Траљ ић, Врана, 351. - Код Нина терени су били пусти из
страха од Турака и мартолоса (ЦРВ II, 43, релација Vetora Barbadiga, 24. VI 1528).
*’ Аркив VIII, 193, 201, 198-99.
125

једног од својих секретара у Надин да се ту састане са генералним провидуром.
Секретар је изнео информације које је добио преко Поседарја: Обровац очекује
помоћ од 1000 коњаника и 2000 пешака; фортификације брани 40 бораца, који
имају довољ но брашна, вина, 14 коња (ако им понестане меса) и 25 стара барута;
замолио је да фуста у Новиграду служи за размењивање писама и порука. Сам
санцак-бег се ни у току 16. децембра није појавио на попришту, што је био знак
да ће се опсаде продужити. Људи из Поседарја слати у планину више Обровца да
сакупе брћане који би својим нападима узнемиравали опсаћиваче. Да спречи кнеза Ивана од Крбаве да веће снаге баци за одбрану Обровца, босански намесник је
упутио другу колону од 1000 коњаника и 500 пешака да нападну кнежево место
Добровицу. Задар је и следећих дана обавештаван о борбеним позицијама око
Обровца, а вести је 18. децембра донео један Циганин, очигледно погодан за обавештајни рад; овај је пренео да је део ордије из турског логора под Обровцем
упућен према Зеленграду (три миље од Обровца), и то 800 хатлија и 100 пешака
са два мала топа. На самом обровачком утврћењу топовске тутњаве означиле су
да је на тврћавним платинама начињена мања бреша. Браниоци су пушчаном
ватром били прецизни, те су усмртили око 40 Турака, изгубивши при томе само
једног друга. Двеста Турака паша је још 15. децембра одредио за улаз у подграће,
где је настало право гушање у коме су учествовали и неки племићи као и топићи
са цитаделе. Наступајуће ноћи борци за реч Мухамедову унели су угарак под наслагано дрво те су пламени језици почели да лижу бокове зидина. Потом је запуцало 300 пушака и два топа. Наредног јутра 50 коњаника успело се на једно
суседно брдо, са кога су се спустили под саме камене блокове тврћаве. Ништа,
мећутим, нису постигли ни до 20. децембра, кад су и опсађени сазнали да врхбосански санцак-бег долази са нових десет топова, подигнутих са книнске фортификације. Тада је под Обровцем било 2000 турских војника, што коњаника што пешака. Опсада Обровца није успела и Турци су били принуђени да се на почетку
зиме врате својим касарнским буџацима, оставивши на попришту 50 гробова
својих другова и више заробљених. У првој половини јануара 1526. они су се вратили у Скрадин, задржавши се неко време са санџак-бегом у једном месту на средини тога одстојања.”
У свим тим борбама Задар и његова ближа околина били су заклоњени и
поштеђени. Задарски крај је у извештају једног синдика, послатог у Далмацију
исте године, означен као најлепша земља или слабо насељена, одакле је задарска
комора убирала 5500 дуката прихода али на чију је одбрану и издржавање управе
трошила 6400. Град је чувало 24 чета, чији су припадници добијали осам дуката
годишње плате. У Нину је заповедао кнез са два каштелана и са 20 војника, док
су у Новиграду и Врани командовали племићи а у Надину контестабиле са 20 бораца. На подручју је укупно било 231 стродиот-коњаник са шест старешина, од
којих је само један био Задранин. Задар са отоцима бројао је 2630 а Шибеник
2200 становника. Предео између Задра и Шибеника био је обрађен и ту августа
1525. није владао страх од Турака и мартолоса из суседства.” Напредак за последњу четврт столећа био је очигледан. Јер, села Тињ и Храшћани су 1499. и
1500, због ратних прилика производили само 300 квинтала хлебног зрна, док су
пре рата од 1499. давала десет пута већу количину.60 Кад је запупило пролеће
1525. приступило се (са 500 дуката) утврђивању два села од већег значаја - поме-

*• Исто, 219-20, 221, 223-4, 224-5, 225-6, 226.
" Исто, 213-14, 217, 211.
и Г. С тан ојеви ћ, Југословенске зем љ еу млетачко-турским ратовима XVI-XVIII
вијека, Београд 1870, 29-30.
126

нутог Тиња и Љубе (Љубач). Програмом је било предвиђено и побошљање утврда у Надину и Врани, с обзиром да од 1501. до 1518. за фортификације поменутих места није много трошено.61
Крајем јануара 1526. 45 Новиграђана са 15 Истрана и још неким упали су у
турско подручје и извели су преко границе седам пастира, шест коња и 2500 или
чак 3000 грла стоке, од којих хиљаду није могло бити протерано преко Крке у
шибенску околину. Жалбе оштећених муслимана одмах су уследиле, уз претње
да ће се преко Порте тражити повраћај плена. У тој групи неки »четари« означени су као разбојници, уз друге који су без тог имена такође упражњавали зликовачки позив. Одмах су према Скрадину морала бити упућена коњичка одељења,
да суседи не би узвратили сличним подухватом у име освете. Кад су млетачке
власти настојале да украдену стоку нађу и врате, разбојници су део плена сакрили у некој шпиљи у планинама, а неки од њих умакли су на хрватско-угарску територију, отеравши 600 глава марве. »Четари« са пленом из шпиље били су опкољени и морали су вратити отето. Међу тим харамијама један је био муслиман
а тројица из Обровца. Представници млетачких власти одмах су се по грудили да
подмите скрадинске прваке како би они својом изјавом онемогућили евентуалан
поступак покренут из Цариграда. Последњег дана априла диздар Турали- ага,
поткапетан Скрадина Кулај Потхлијић и Насуп ђехаја, брат Давуда, војводе босанског санцак-бега пред двојицом муслиманских сведока посведочили су да су
фебруара исте године мартолоси из царевих земаља (не млетачки!) опљачкали
између Скрадина и Стекве неку стоку и одвели и чобане, и да је далматински
провидур Андре Чивран повратио 450 грла отете стоке, па је четворицу тих мартолоса ухватио а њиховог војводе одмах и обесио, гонећи и преосталих 19 разбојника према морској обали. Из овог примера јасно излази да су пљачке биле
обостране, мада много чешће са турске стране, да се није пазило на веру и државну припадност учесника подухвата, да су у овима учествовали како професионални разбојници (и са називом »чатари«) тако и житељи приморских паланки са
јачим прометом па и сељаци. Хајдучија је имала само једно заједничко-влашко
порекло, ту »интернационалну« за оно време ознаку лоповлука. Са млетачким
пљачкашима сарађивали су Истрани, са поседа немачког цара, као и власи муслимани, из султанових земаља. Седмога Јуна четири муслимана ухваћена су код
Надина.*2 То је свакако била татска дружина, групица која није од стране турских
војних власти убачена иза граничне линије ради шпијунских задатака, него неколико међу собом добро познатих људи који су ишли за својим лаким интересима.
Са турске стране године 1526. није било више сличних упада на млетачку теритоРИЈУ. јер је те године сам падишах водио поход против угарског краља.
Године 1527. угарско-хрватска тврђава Обровац пала је у руке војводе Мурат-бега, ћехаје санцак-бега Хусрева. Турски логор под градом почео се формирати још у последњој декади фебруара. Под град на Зрмањи 26. марта стигла су
још два санџак-бега, тако да је тада опсађивача било 2000. Тридесетог марта огласио се свега један топић и после његових 13 или 14 хитаца посада је капитулирала. Последице освојења Обровца биле су многобројне и за млетачку северну
Далмацију." Према једној хроници, те године су Турци заузели и Карин, а у то

*' Аркив VIII, 200; А. de B en v en u ti, н.д., 88-89; В. М акуш е, Споменици Јужних
Словена и околних народа из италијанских архива и библиотека, Гласник Српског ученог
друштва, I одељење, кн>. XIV, Београд 1882, 63.
“ Аркив VIII, 229, 231, 234, 246.
43
Аркив XII (1873), 268, 270, 271; В. К лаић, н.д., V (1973), 93, А. de B en ven u ti, н.д.,
90; ЦРВ I, 96; II, 43; А. de B en ven u ti, Foetezze venete in Dalmazia: I due Obbrovazzi, Attene° veneto, anno 129, vol. 123, n°2, Venezia 1938, 92.
127

време дош ло је до рушења неких каштела у Равним Котарима.*4 Крајем пролећа
Турици су спалили а потом коначно заузели и млетачки каштел Кличевац (између Бенковца и Раштевића).64 Општи метеж те године искористили су и Млечани
па су месеца октобра преузели кулу у Велиму, који је за одбрану својих добара
подигао шибенски грађанин Петар Војводић.67
Године 1528. и 1529. Османлије Босне биле су заузете на другим странама
те нису стигле и да упадају у млетачку северну Далмацију која се налазила
подаље од праваца њиховог освајања. Слично је било 1530, кад су Турци, суседи
млетачке Далмације, били заузети припремама у Обровцу и другде за поход на
ускочки Сењ и борбом Сењана који су својом диверзијом у Обровцу онемогућили планове за изградњу већег броја пловила. Нова је појава била да су турски
Морлаци почели својатати обрадиву земљу села млетачког подручја тиме што су
их орали и сејали а потом скидали плодове. Сињорија је интервенисала код босанског паше, настојећи да узурпације легализује тиме што би се ти власи сматрали закупцима без уговора који би били дужни да плаћају шестину рода. Ова
узурпација није била усамљена појава, јер је управо велики султанов поход на
Угарску и Беч 1529. значио почетак гибања у Царству као и почетак отимања од
закона. Млетачки посланик са даровима султану на походу при првом покушају
одласка из Сарајева за Београд (августа 1529) није могао да се пробије, јер је несигурно било и око самог Сарајева а искусан сарајевски емин је тврдио да су цесте разорене и да не може проћи ни обично магаре. Негде на дубровачком друму,
вероватно у Полимљу (септембра 1529) 150 мартолоса је напало велики караван
који је путовао за Цариград у Дубровник и приликом напада ноћу гдје су одсели
бољи гости, убили су или ранили шест млетачких велетрговаца.68
Једино кршење мировног стања 1531. године настало је месеца августа, кад
су малобројни Турци и мартолоси пљачкали на територији шибенске капетаније
те су пленили стоку и одвели две особе. Маја 1531. задарски капетан је са султановим представником одређивао турско-млетачке међе на сектору границе између Шибеника и Скрадина; њега је пратило 17 коњаника дакако као прва одбрана
у случају каквог мартолошког препада. Слично је војвода Мурат преко брата,
попа Јурја, тражио од Сињорије да му уступи три села која би према неким разлозима имала да припадну Обровцу. Можда је то било зато што је хтео да, поред
Обровца подигне нову утврду која би имала да осигура фусте, али је за поменуту
градњу морао претходно добити султанову сагласност. Страгиоти у Новиграду
помно су мотрили што се ради у ширем кругу Оброваца. Војвода Мурат послао
је 15. децембра штафете свима каштелима и местима на граници а сам је стално
био у седлу, покрећући пешаке од Скрадина на Книну, јер је имао циљ да предузме пљачкашки поход према Бихаћу и Ријеци. Крајем године вицебаил у Цариграду радио је на томе да се монахињама из Задра врате њихова села које су Турци
посели. Средином децембра турски Морлаци ушли су у трогирску околину, оче-

64 Сгопаса d’ignoto, Bullettino di Archeologia e Storia dalmata, anno V, Spalato 1882,191.
“ Аркив XII, 282. - Обровац je мало времена после преласка у османлијске руке постао војно-поморска база (С. Траљ ић, Организација турске морнарице у XVI стољећу,
Adriatica maritima, II, Задар 1974, 247.
“ G. Р. B ia n ch i, Fasi di Zara, 71.
•’ Аркив XII, 315.
M S D li( 1898), 216; Изводи за југословенску повиест из дневника Марина мл. Сануда за г. 1526-1533, Старине XVI, Загреб 1884, 169, 138 и 144, 191-2 (разбојништво је извршено код Пријепоља, о чему је тамошњи кадија морао да поднесе извештај Порти: МСД JIB,
328-9). - О хадјучији у Полимљу у то време вид.: Б. Х рабак, Хајдучија Херцеговаца
1465-1530, зборник радова: Ослободилачки покрети југословенских народа од XVl века до
почетка првог светског рата, Београд 1976, 20-21.
128

кујући искрцавање Хрвата са угарско-хрватског подрумја; приступили су и изградњи станица и утврћених ровова, које су снабдели топовима и аркибузима.*9
Земљу око Вране који су власници напустили Сињорија је као лено додељивала
заслужним Задранима.70
Око млинова између Скрадина и Шибеника било је спорова и даље, те је
почетком марта 1532. млетачки представник на Порти успео да издејствује тражено наређење као и да на рачун опљачканих Млечана у неком каравану наплати
23.000 акчи, шест златних полугица и нешто оружја, али није утерао и неко
прстење од којих један прстен са дијамантом. Средином априла многи турски
коњаници, долазећи из области изнад Книна, опљачкали су млетачки крај око
Скрадина, па су неке Морлаке и стоку повели у Хрватску; кад је о томе саопштено војводи Мурату који се у то време налазио у Скрадину, он је омаловажио притужбе, јер је свакако сам и координирао акцијом. За узврат, 17. априла неки су се
»бедници« са млетачке територије на једној барки ноћу искрцали под каштел Велим, те су опљачкали једно село влаха скрадинског диздара Мурата и одвели четири члана једне породице а остале на које су наишли су побили. Д а би се успоставили добри суседски односи са Турцима, кнез и капетан Шибеника је спровео
ислеђење; установио је да су на велику суботу два Морлака, бегунци из Ријеке, са
14 непознатих људи на баркама стигли и да су имали топ-мужар (са убацивањем
ђулета у цев одозго, тромблонски); њима су се прикључила два млетачка поданика из околине Велима. Поменути непознати људи са топом мора да су били ускоци из Хрватског приморја. Последњих дана априла са североисточне стране, свакако са правца Книна, спустило се 500 коњаника аустријског надвојводе у правцу
Шибеника, те су пљачкали насеља око Скрадина, отеравши неке волове. Војвода
Мурат одговорио је одласком према Книну и скупљањем веће војске коњаника и
пешака за харање у Хрватској (односно Лици). То је, иначе, било време турског
похода на Беч. За султанов излазак на војну босански паша и његов ћехаја Мурат
су реквирирали теретну караванску кљусад (»ронцини«) од Морлака. Због збивања у околини Скрадина, испред шибенске луке око 1. маја одмах су се нашле
четири добро урећене фусте, те су и Шибенчани морали излазити на отворено
море уз пратњу својих фуста; четири морешке фусте истога дана виђене су код
отока А зури; оне су пресреле и опљачкале у шибенским водама један већи брод,
где су засужњиле 200 особа и оплењену лађу отеглиле на задарско оточје Корнате. Ту су, према мишљењу шибенског капетана, морешке брзопловке такође грабиле. Гарнизонирање и кретање млетачких галија од Брача на север у вези са
врлудањем берберских фусти пратили су Морлаци са побрђа турске територије
(»Морлакије«), те су о томе јављали и млетачким заповедницима, као што су
свакако обавештавали своје мартолошке старешине. Четири фусте које су кренуле ка задарском оточју, још 8. маја нису поред Шибеника прошле ка југу. Тада се
у Задру причало да се турски војни обвезници купе у Босни за освајање Сења. То
је потврдио и генерални провидур Далмације писмом од 8. маја из Вране,
јављајући да је једна претходна трупа од 1000 војника већ кренула за Сењ, али да
је била распршена и да су трупе у Книну, које су припремиле и топове, снабдеване храном за осам дана. Чак и Морлаци задарског краја, у тој општој гужви поморско-копнене хајдучије настале у пролеће 1532. са поновљеним султановим
походом на Беч, излазили су на пучину и харали су суседне земље. Капетан млетачке фусте Бондумјер, примерице, ухватио је и спровео у задарску луку једног
Морлака који је на барци превозио отетих 300 дуката и шест коња, које је коње,

*’ MSD LV, 34; Старине XVI, 184, 180, 186, 191, 192.
’* MSD LIV (1899), 506, од 22. VII 1531.
9 - BEN K O V A Č K I K R A J ... Z BO R N IK 2

129

тобоже, нашао у Лабину (Истра); млетачки капетан је са узапћеним пленом отпловио у Бакар и предао га је Јерониму Задранину, аустријском капетану на Дунаву који беше у Ријеци, где је сакупљао посаду за дунавске бродове. Средином
маја Турци и Морлаци су поново навалили на Сењ, али су изнад града били разбијени, оставивши на висовима доста људи и много плена, одлазећи даље у
пљачку пред врата Ријеке.71
Само неколико дана раније турски власи су отели стоке и људи изнад Шибеника.
Двадесетог јуна старешина новиградских страдиота известио је генералног
провидура у Задру да је из Обровца пре неколико дана изашло 200-300 коњаника
и 800 момака пешке да оплене подручје Сења и Ријеке; да су дотерали и да чувају
многу заробљену чељад и стоку, с којима заједно бораве на пољу; да их је Гашпар Перуш(ић), синовац £неза Ивана од Крбаве, изненада напао са 400 коњаника
и извесним бројем пешака, да је покупио плен и растерао већи део обровачких
Турака; одведено је 15 њих, али су четири успели да се врате, мада их је више
могло побећи јер су лоше вођени. На другим странама границе млетачке северне
Далмације није било већих повреда, јер је већина мартолоса босанског санцака
поведена у Београд, да се прикључе ордији султановог похода. Они са западних
страна сакупили су се у Грахову, и ту је босански паша одредио потпашу Љубунчића да им заповеда према граничним местима Хрвата, те да спречи да ови плене султанове хараче. Ту су околност искористили царевци, те су најпре одред од
4000 људи истурили према босанском и још једном санџак-бегу који су пребацивали трупе преко Саве, а потом су се запутили у Босну да робе малобројне преостале муслимане и Морлаке, а нарочито нејач и многобројна стада и крда; плен
који су стекли ценио се на 700 особа, 1500 коња, 2000 говеда и небројено оваца;
прошли су 11 миља од Хливна. Многи Морлаци су пошли на царев поход да би
били ослобођени дажбина и посебно војнице (телос), што су тешко плаћали. У
областима према млетачким приморским градовима они су се већ стално населили и привикли на обраду земље, те су прихватили и празне парцеле млетачких
власника, особито у трогирском крају. Према једном извештају из Сарајева од
28. јуна, босански санџак-бег, пошто је превео трупе преко Саве код Кобаша, вратио се да би се сместио у месту Хартаси, на граници према Шибенику, не говорећи да ли ће ићи у походне колоне у Срем. Чувени мартолошки старешина Радич
дош ао је у Ускопље, добивши наређење из Хартаса да сакупи Морлаке и да пође
да хара Истру и све до Љубљане.”
Обровчани нису ни даље мировали. Деветог јула један Пажанин, приспевши из Обровца у Новиград, обавестио је двојицу страдиотских старешина да је
капетан Турака, звани Анан, са 9000 људи опљачкао место »Диламецо«, да је ухватио много турских Морлака, од којих је доста и побио, да је дотерао небројено
стоке, да је спалио подграђе Валград(!), каштел »Диламеца«. Против таквих
пљачкања турске територије из редова самих Турака пошао је Љубунчић са
жељом да поврати плен; обровачки капетан, међутим, дочекао је гониоце у заседу, те су многи побијени и заробљени. Плашећи се за даљу своју судбину, јер су
се одметнули од власти, Обровчани су пренели ствари од вредности у тврђаву а
весла својих фуста су склонили у Новиграду. Око 20. јуна диздари Обровца, Ко-

927.

71 Старине XXI (1889), 138-139, 140, 141, 142, 143, 145, 146, 149, MSD LIV 233, 233-4,

Велим се налази 18 миља од Шибеника и у њему је тада столовао кнез Лукач са два
коњаника. Велим и Врпоље су се тада налазили на удару мартолошке пљачке (CRV II, 82 и
83, релација Бернарда Балбија, бившег кнеза-капетана Шибеника, 26. I 1532 м.в.
71 Старине XXI, 168, 163, 166-7.
130

на(?) и Островице забранили су својим хришћанским поданицима да, по цену живота, не долазе у подграђе тих места са оружјем; Обровчани су, уз то, фусте извучене на копно пренели у тврђаву. Двадесет другог јула многи турски Морлаци са
граничног појаса пренели су своје ствари и дотерали своју стоку на млетачку територију, те се управили ка Надину и Новиграду.71 За разлику од Морлака на
граници који су већ били привикнути на земљу и мирни, власи који су се спуштали из Босне тога пролећа отимали су чељад изнад Шибеника.74
Обровац је представљао опасност за задарску регију. Зато је задарски капетан новембра 1532. тражио средства да се репарирају утврћења у Новигрду и Нину, чије су зидине биле оштећене а стање у самим каштелима лоше; оправке је
ваљало извршити и у Врани (према Островици), чији је покретни мост био покварен и где се налазило застарело наоружање; стање је било нешто повољније у
Надину (према турском Кличевцу), којим је десет година управљао Франческо
Ђустинијани.”
У Обровац је првих дана 1533. дош ао Мурат ћехаја да скупи новац и одреди 300 људи да секу дрва и припремају грађу за прављење фуста. На исти се начин радило и у Скрадину, где је већ почетком фебруара сакупљено врло много
лађа, тако да су представљале праву флотилу. Наоружање фуста у Обровцу угрожавало је безбедност целе северне Далмације. У Обровцу се налазила база и за
обавештајни рад у Италији. Његов диздар је месеца марта 1533. преко једног
свог пријатеља у Анкони сазнао да је формирана лига хришћанских држава у Болоњи у коју је ушла и Млетачка Република; штампано обавештење о томе заповедник града послао је намеснику у Сарајево а овај Порти.76 Месеца марта босански санџак-бег је наредио Обровчанима да се држе примирја и да не упадају у
аустријске поседе. Сами војници у Обровцу, доста унезверени, били су задовољни кад су сазнали да је Република решила да пошаље две галије и две фусте
као стражу у воде северне Далмације, и о томе су одмах обавестили босанског намесника.77
За следеће године, кад су историјски извори постали оскуднији, нема посебних вести о стању на млетачко-турској граници у северној Далмацији. Ваља претпоставити да су Турци били прилично запослени борбом са Хрватима и да су
имали много незгода да обуздају ускочке диверзије. Зато, без сумње, нису налазили за потребно да снаге р^сипају на пљачкашке провале у задарску регију. Стање
је релативно било мирно већ и зато што се добар део влаха на граници толико
стабилизовао да се и сам бринуо око свог дома.
Укупан осврт на период мира од 1504. године па до новог рата 1537. морао
би констатовати да је доба мира у великој мери било време бесконачних отимачких упада Морлака и Турака али и угарско-хрватских па и млетачких влаха, иако
о?их последњих у мањој мери. Главни турски удар примили су угарско-хрватске
области у суседству млетачке северне Далмације. Историјски резултат тога раздобља био је губитак власти угарско-хрватског краља на том простору. Трећина
посматраног столећа има три фазе развитка: од 1504. до 1514, кад су турско-мле71 Исто, 167, 169, 171. - Око 1530. почиње пресељавање влаха на ширим просторима.
На пример, власи су те године ускочили из Унца, Гламоча и других крајева западне Босне,
те су потражили заштиту у Хрватској. Последица тог ускакања се осетила већ следеће године, јер су хрватски крајишници чешће нападали те отоманске крајеве Босне (Е. Laszovvski, Monumenta habsburgica Regni Croatie, Dalmatie et Slavonie I, Загреб 1916, 411,
418— 9 .

74 MSD LVI (1901), 233-34, шибенски кнез-капетан Бернардо Балби 4. V 1532.
” Старине XXI, 196-7.
74 Старине XXV, 105, 107, 108, 116, 131; MSD LVI, 442, 498, 507-8; LVIII (1903), 46-7
77 MSD LVIII, 42, генерални провидур Gregorio Picamano, из Задра 1. IV 1533.

тачки залети били све интензивнији, од 1514. до 1527, кад су провале достигле
врхунац жестине и кад је претила опасност да не буде ликвидирана и млетачка
власт на поменутом простору, и од 1527. до 1537, кад су Турци били забављени
на другим бојиштима или су се у северном делу Јадрана морали носити са све
осионијим Сењанима; за задарски крај те деценија је била релативно мирна, само са узнемиравањима у неким годинама и то опет у вези с ускоцима и Обровцем."
Мада је рат Османлијског царства са Млетачком Републиком на територији северне Далмације каснио, па је чак Јунуз-бег по пети пут био послат у град на
лагунама као поклисар да се жали што је Задранин Наси отео неку турску лађу,”
извесне ратне припреме су ту извођене још у лето 1536. Отоманска армада допловила је на задарска размеђа, па су по заповести млетачког Сената све зграде у
пољу срушене, жито спаљено, лоза и воћке посечене, све у бојазни да не би послужили непријатељу; чак су демолиране и цркве и самостани изван градских бедема.*° Поред Задра, и Шибеник је током 1537-9. био прилично утврђен." Године
1537. око Задра било је концентрисано: 3700 пешака, 500 коњаника и чак 14 галија.*Ј
Босански Турци и пре рата 1537-9. нису били задовољни граничном линијом. Приликом утврђивања Обровца (октобра 1531) ћехаја босанског намесника
Мурат Тардић је тражио три млетачка села у обровачкој околини. Одмах затим
дош ло је до гужве на граници нешто јужније (у другој половини 1532) због деловања Петра Кружића и његових клишких витезова против суседних отоманских
влаха. Кад је избио рат, актуелизовина су отворена питања и према задарској регији, па су операције вођене на целој линији од Обровца до Скрадина. Акције су
почеле неуспешним налетом млетачке коњице под командом Франческа Брбара
на Карин и пуним поразом Млечана под Обровцем. Турци су одговорили дизањем 20.000 ратника да запоседну Надин и угрозе Задар.“ Први оружани покрет
предузели су, дакле, Млечани али не само код Карина и Обровца, него и наступом против Скрадина, истовремено, септембра 1537. Обе поменуте тврђаве браниле су локалне посаде. Скрадин је после краћег отпора капитулирао, мада је већина млетачких трупа била везана за операције против Обровца.*4 У Скрадину је
нађено 30.000 весала и велика количина бродограђевног дрва, што јасно показује
османлијске намере са десантом ка италијанској обали.*'
У рату је знатно више ангажована морнарица него у војни почетком столећа. Задатак млетачке флоте био је пре свега да пасивизира или потпуно уништи
турске поморске базе у Скрадину и Обровцу. Једна ескадра са доста војника на
бродовима отпловила је у Скрадин, под заповедништвом генерала Пезара, а друга, под командом Ђованија Витурија, појавила се под Обровцем. Млечани су
лако овладали Скрадином, али нису задржали град него су само минирали беде’* Б. Х рабак, Турске провале и освајања, 93.
” Ј. V. Ham m er, Geschuchte des Osmanischen Reiches, хх, Pesth 1834, 139.
*° C. F. B ia n ch i, Fasti, 72.
“ Г. С тан ојеви ћ, Далмација и црногорско приморје у вријеме млетачко-турског
рата (1537-1539), Историјски гласник, бр. 3-4/1960, 87.
"V . B ru n elli, Le fortificatorie, 72-3.
“ А. de B en ven u ti, Storia diZara I, 91-2, 93-4, 96. - O млетачком неуспеху под Обровцем вид.: CRV II, 117-8, Фр. Лонго о развоју ратних операција 1537-9.
*4 А. M o ro sin i, Degl-istorici delle cose Veneziane, III, Venezia 1718, 711; Г. Станојевић, Далмација и Црногорско приморје, 91.
“ Diari Udinesi dall-anno 1500 a! 1541, Venezia 1884, 5; Г. С тан ојеви ћ , Далмација и
Црногорско приморје, 91.

ме.и Операција против Обровца поведена је тек 1538, кад је у Јадрану против Османлија изведено чак 28 галија.*’ Николае Jopra тај поход Камила Орсинија
ставља у прву годину рата и држи да су Млечани током 1537. имали у својим рукама и Обровац.” И кад су заузели град, с обзиром да је турска војска дошла у
помоћ Обровцу. Млечани су се повукли, односећи плен и запаливши град.”
Прве године рата (1537) борбе су воћене око млетачких градова, Задра и
Шибеника. Млетачке ове градове даље утврђивали и снабдевали, препуштајући
мања утврђења својој судбини.” У духу такве стратегије, Нин не само што није
дограђиван, него је просто напуштен.91 Одлучне борбе вођене су тек друге године
рата, пошто су Турци најпре (1537) заузели Клис. Они су скршили отпор Млечана у Надину и Врани, док су их код Земуника одбили угарско-хрватски војници.
Турци су ушли у Нин, разрушили га, али се ни они нису у њему хтели задржати.
У Нин су потом добегли млетачки најамници из мањих каштела.” Пред губитак
Надина Племићко веће у Задру решило је да упути у Венецију двојицу посланика
који ће од Сената тражити средства за обнову надинских зидина.” Предаја Надина уследила је крајем априла 1538, кад се у Книну сакупила турска војска од
20.000 момака, која је предузела напад на Задар а према Надину послала коњичко одељење од 400 бораца; посади Надина до 150 људи било је допуштено да
пређу у Задар, чија се одбрана састојала само од 200 најамника.94
Већ првих недеља рата у млетачку службу примљен је један капетан Хрвата са сто коњаника, да би под заповедништвом Камила Орсинија поново преузео
каштел Обровац, да се опљачкају султанови подложници и да се угрози каштел
Карин. Професионалци-најамници нису били нарочито расположени да се туку,
јер су узалуд захтевали да им се намире дуговане плате. Кад се у Книну сакупило
око 20.000 турских војника, у Задру се налазило само 200 пешака и 400 коњаника.
Једна колоне те задарске момчади најпре је кренула у Надин, где је дужност каштелана заузимао Ђакомо Сагредо, један сметењак; њега су исмевали Турци као
кукавицу, па су му јавно обећали врећу акчи, турских сребрних новчаница; врећу
су заиста донели, мада су паре биле кривотворене. Сагредо је био очајан, јер су
његови саборци сматрали да је пристао на мито. Најзад су га ухватили и спровели у Венецију, где му је одрубљена глава. Поред одреда поменутог капетана
Хрвата, под најам је прихваћен и један други капетан са 500 бораца. Део тих вој“ Cronaga d’ignoto, Bullettino VI (1883), 14-5; Р. Paruta, Historia Venetiana, voll, Venezta 1703; B. Винавер, Сењски ускоци и Венеција до кипарског рата, Историјски гласиик, бр. 3-4/1953, 61.
*’ А. de B envenuti, Fortezze, 92-3.
“ N. Jorga, Geschichte des Osmaniscehn Reiches II, Gotha, 381. - Анонимна хроника
je такође под 1537, забележила улазак лађа у новиградски канал, али команду над бродовима везуЈе за Габриела де Риву, који је желео да узме Обровац (Cronaca d’ignoto. Bullettino
VI, I jj.

“ C. Траљ ић, Хусревбегов боравак и рад у Далмацији, Анали Гази Хусревбегове
библиотеке, V-VI, Сарајево 1978, 11.
“ С. Траљ ић, Хусревбегов боравак, 8.
*' М. Новак, Када и како је дошло до формирања службе генералног провидура
ДалмациЈе и Албаније, Радови Инстнтута ЈАЗУ у Задру XV (1968), 103.
" CRV III, 20; Сгопаса d ignoto, Bullettino VI, 15. Савременик, Шибенчанин Антун
Нранчић бележи пад Надина и Вране у турске руке у 1538. годину (Osszes munkai, kdzli Szaау Laszlo, k. I, Pest 1851, MHH, Scr. I, 65-66). - C. F. B ianchi (Fasti, 72) ставља турско ocвоЈење Вране у 1537. Jozef Hamer (Geschiche desd Osmanischen Reiches II, Pesth 1834, 61) je
турско заузеће још погрешније ставио у 1527, вероватно замењујући је са Обровцем, чију
судбину те године не помиње.
1
ХАЗд, Libri Consiliorum III, 122-3 ол 16. IV 1538; Научна библиотека у Задру, MS
704, n 26251, lib. II, fol. 16 и 65’.
“ CRV II, 121, преглед ратних збивања Фр. Лонга.
133

ника био је гарнизониран у Врани, чији је заповедник био Пјетро Соранцо. Кад
се пред Враном нешто доцније нашло 6.000 османлијских пешака и 2000 атлија,
каштелан је побегао. И поред отпора обезглављене посаде, утврђење је пало у руке Турака. У то време и Нин је остао без одбране, тако да се обруч око Задра почео стезати. Да појача заштиту главних градова Сенат је упутио у Далмацију и
Боку Которску 15 млетачких патриција, њих десет у Задар и два у Шибеник; сваки је командовао тридесеторицом војника, док је 500 стављено на располагање
генералном провидуру у Задру, као стратегијска резерва; од тих 5000 људи њих
2000 били су коњаници.’*
Земуник и утврђено село Тињ спадали су у најмлађе фортификације, у групи од седам каштела које су Млечани подигли у времену од 1504. до 1537. Пред
османлијском најездом плаћени војници Италијани повукли су се из Земуника,
па су у утврђење ушли неки »Скјавони«, домаћи житељи, који су успели да каштел одбране од Турака. Због бојажљивости и незаинтересованости најамних војника умало што није био изгубљен и Задар, јер је највећи део војника напустио
град и прешао у најам Турцима, с обзиром да Млечани нису издавали уговорену
плату. Једне недеље стража је пропустила 25 коњаника који су продрли до задарског градског трга, али су их грађани протерали.91' Млетачка коњица која се у
поменутим акцијама лоше показала била је милицијског типа, састављена од зависних сељака, која је и 1518. гонила Морлаке и мартолосе који су упадали у гранични појас пљачке ради; пред пад Надина и Вране ти коњаници су били стационирани у та два каштела и у Новиграду, са задатком да спречавају пограничну
крађу.”
После заузећа Вране Турци су се најпре појавили пред Шибеником. Млинови шибенски су одмах напуштени а житељи вароши су се повукли у тврђаву. Они
су се на градском тргу заклели да ће се борити до смрти. У Задру је у часовима
кризе донесена заповест којом је у току од три дана био сваком забрањен излазак
из насеља. Одбрану Шибеника преузео је Франческо Барбаро, уз кога се налазио
командант лаке коњице Паоло К. Орсини са 1500 војника. Од стране генерала
Пезара у Шибеник је упућен заповедник галије Маркантонио Приули са посебним, највећим овлашћењима. У истини, команданти су један другог контролисали и ограничавали у заповедању. Варош је напустило 1500 становника зато што
су бедеми града били оронули. Шибеник је редовно снабдеван с мора, па глади
није било. Кад је најакутнија криза прошла, на сектор млинова први су пошли
грађани. Провидур Бадоер је тако могао остати у Задру. Срчани Далматинци
(Скјавони) су успевали чак да покојег турског војника ухвате. За време блокаде
Шибеника, у Надину а најпре и у Врани, било је по 150 бораца пешака и сто
коњаника, док се 400 војника налазило изван утврђења, на граничном појасу.”
После пада Надина и Вране турском притиску је посебно био изложен трокут Земуник-Драчевац-Вуковац (код Новиграда), па се очекивала нова концентрација турске војске од око 8000 бораца према Обровцу. Тада се на бомбаст начин понудио у двомесечни најам урбински војвода да лично са 1000 пешака, 600
лаких коњаника, 12 великих и 12 малих топова поведе операције према Обровцу,

” А. T h einer, Vetera monumenta Slavorum Meridionalium historiam illustrantia, t. II,
Загреб 1875, 54-55.
••CRVII, 122-3, преглед ратних збивања Фр. Л он га; Г. С танојевић, Далмација
и Црногорско приморје, 95-6; С. Траљ ић, Задар и турска позадина од краја XV до поткрај XIX стољећа, Радови Института ЈАЗУ у Задру Х1-ХН, (1975), 208.
” CRV III, 190, релација Дј. Морозинија по повратку са дужности провидура далматинске коњице, представљена 3. III 1567.
•* А. T h einer, н.д., II, 55.
134

Книну и другим местима, и то уз невелик трошак.” У Нин, да обнови посаду,
отишао је отац Паола Орсинија Камило, и то кад је највећа опасност по Шибеник минула. Камило Орсини је од венецијанског Већа десеторице тражио још
4000 пешака и 500 коњаника, како би се одржале слабе преостале посаде ка каштелима и како би се евентуално успоставио гарнизон у Обровцу, који је ваљало
повратити. Са 1400 пешака и нешто коњаника као и са неколико топова Камило
је приспео под Обровац. Топовском паљбом је у бедемима пробијен отвор, те је
војска јурнула у цитаделу. Ту је заробила укупно 300 султанових поданика. Део
колоне кренуо је на суседни Карин. Османлије су се одржале јер је тврђава тако
била ситуирана да ју је било лако бранити а тешко заузети.100 Шкрта Сињорија,
пославши 4000 војника Камилу Орсинију и упућујући нових 500 најамника које је
он тражио после пада Надина, сматрала је да се у северној Далмацији већ налази
довољан број бораца да се турска најезда сузбије. Уосталом, одбрана градова није била јевтина. У тједнима кризе сам Шибеник је трошио по 25.000 дуката месечно, како за плате војника тако и за даље утврћивање.101
Већ је указано на то да хронологија турско-млетачких борби у рату
1537-40. није сигурна. Извори, особито османлијски, декларативни су, а млетачки наративни нису увек доречени, те су истраживачи присиљени да комбинују и
да се домишљају. Према млетачком латинисти А. Морозинију, Надин је пао пре
Вране, коју су Турци заузели 10. маја 1538. Најезда према њему не би долазила од
Шибеника преко Вране на Надин и Задар, него са севера, од Книна, где се сабрало 20.000 бораца, дошавши преко Ливна. Из Книна та је војска кренула изравно
западним правцем према Надину, а затим је мало скренула на југ и опколила
Врану. Операција око Шибеника била је оделита акција и није се везивала за
даље подухвате у правцу далматинске метрополе. На Надин је наступило 4000
коњаника и 2000 пешака. И ту се гарнизон брзо извукао из конфронтације и побегао у Задар. Пред Враном је било чак 6000 пешака и 2000 коњаника. Орсинијев
поход на Обровац Морозини описује после освојења Надина и Вране; бележи 360
сужања у граду и 5000 турских војника које су Млечани натерали да напусте Обровац.102 Хисторичар К. Бјанки погрешно наводи да је Надин изгубљен тек 1539.
године, и то издајом коју је аранжирао војвода Мурат Тардић.101 Према записницима венецијанског Сената може се тачније установити редослед догађаја током
1538. О турском заузећу Надина, Вране и Нина знало се већ 27. априла; за улазак
млетачких трупа у Обровац постоји сенатска белешка у седници 8. августа, али
то не значи да је тек тада тврђава морала бити освојена. Средином октобра писано је из Задра како власи, турски припадници, прилазе Републици и да су спремни да са породицама дођу под заштиту Крилатог Лава.104
У пролеће 1539. године 200 влашких породица прешло је Млечанима који
су их одмах сместили у Истру да тамо раде као колони.105 Током раније године
Алвизе Бадоер је учинио да са територије ранијег Банадега (бивше угарско-

” Исго, 55; А. de B en ven u ti, Storia di Zara, I, 96-8.
I0° Б. Х рабак, Турске провале, 95.
А. T heiner, н. д., II, 55-56.
I0J А. M orosin i. н.д., т.В, 460, 502, 505. - Још пре поменутих датума људи су се из
Надина Велима па и из села пресељавали у Задар, о чему сведоче њихови тестаменти
(ХАЗд, Atti del notaio: Petrus de Bassano, b. II, 2. X 1536) Велим, 13. XII 1537 (Драчевац, 30.
XII 1538 (Рачице), 17 IV 1539 (Надин) из Врке код Нина (15. VI 1543, пре насељен)
С. F. Bianchi, Fasti, 72.
‘"4 ASV, Senato х secreta, Deliberazioni, P. LIX, 56’ (27. IV 1538), 81-1’ (12. VI 1538), 97
VIII 1538), 115’—6 (22. X 1538).
105 Senato Mar: Cose dell’Istria: Atti e memorie della Societa istriana di Archeologia e
stona patria, vol. IX, Parenzo 1894, fol. 32’, 13, V 1539.
135

хрватске бановине) пређу под млетачки суверенитет 5000 Морлака, који су исто
тако пребачени у Истру; ту, међутим, није било траве и воде за њихова стада као
у старим стаништима.106 Јула 1539. настала је ужасна глад, од које се умирало у
задарском крају чак и ујесен 1540. Томе треба прибројати штете од сењских ускока и средином априла 1540.10’ У сваком случају, на концу војне Млечани су поред
Надина и Вране у рату изгубили и 14 оточића,10* а Обровац су морали да врате.
Од 280 села задарске околине године 1541. само је 19 било у млетачком поседу;
прво насеље на морској обали које су Турци заузели била је лучица Бусолина
(1501).10’ и поседи Грабовци и Гоћелеци, које је самостан св. Доминика добио
1450. у замену за терене ближе Задра, које је посела млетачка држава, а који су
плацеви наредних деценија такође били већ покривени зградама, исто тако су били опљачкани од Турака у току борби.110
Својим резултатима рат 1537-39. био је налик оном из почетка столећа, по
том е што Република на подручју северне Далмације ипак није имала сувише
осетних територијалних губитака, али су последице биле знатне у материјалном
погледу; и ти губици су 1537-39. били мањи него 1499-1500. године.

■“ CRV II, 172-3, релација Антонија да Мула, задарског кнеза 1540-42.
1,7 Научна библиотека у Задру, MS 704, n° 26231, 77’, 86’, 84.
G. S agredo, Memorie istoriche de'monarchi ottomani, Venetia 1679, 274.
P. K aer, н.д., 187-88.
"• ХАЗд, Генерални провидури, Alessandro Molin (1687-92), libro I, 131.
136

II. Почетак деловањ а сењских ускока у северној Далмацији д о 1540. године
Ускоци представљају популацију у Сењу, Винодолу, на Ријеци и у другим местима Хрватског приморја, који су се доселили из Херцеговине, Далмације и ЈТике,
али, као тзв. вентурини, и из Италије и са осталих страна. Под изговором освете,
бавили су се професионалном исполитизаваном хајдучијом односно и
гусарством на рачун Турака и њихове бедне раје али као гусари и на рачун хришћанских трговаца и помораца. Према Риму, католичком свету и својим аустријским господарима они су представљали предзиђе хришћанства против муслиманске поплаве. Поред »правих« ускока (200 плаћеника), који су били лоше и неуредно плаћани царски војници, било је домаћих бораца и странаца који у Сењу
и суседним каштелима нису примали плату, него су зависили од среће у пљачкашком лову. Далеко највећи број ускока представљали су Морлаке, сточаревлахе, пореклом из Отоманске империје,1 из аустријских земаља и са подручја
млетачке Далмације, а по вери по сталном настањивању у Хрватском приморју
били су католици, док су долазили и као православни па и као муслимани, чак и
прави Турци. Кад је прелаз из Сења преко Велебита у Лику и Крбаву постао све
опаснији, ускоци су рано прешли на подухвате и бродицама, пленећи по широком мору све лађе на које би наишли, али су у првом реду пленили робу муслимана и Јевреја, а од хришђана Дубровчана; касније, кад су ушли у крв са Млечанима, понекад су више шићара остваривали на њихов рачун него на уштрб Турака. Поред пловидбе према Венецији, ускоци су контролисали и путовања у правцу Анконе и папских Марака. Њихов однос према народу из кога су потекли био
је негативан: они су влахе и друге људе језика, без обзира на веру, хватали, продавали у робље или убијали, а у сваком случају пљачкали, мада је међу тим светом било и њихових рођака, пријатеља и некадашњих завичајника.
Ускочко деловање стекло је и политички аспект. У доба ратова хришћанских савеза против Османлија (1537-9, 1570-73), сарађујући са Млечанима, подржавани касније од Шпаније, помагани и морално и материјално од папе, они се
ни изралека тако дуго не би одржали на велебитским литицама да им Аустрија
није била јатак, пруживши им уточиште и заштиту. О њима се увек много говорило и извештавало, али нарочито у годинама кад је због њих долазило д о криза
у односима Аустрије и Турске односно Млетачке Републике и државе хабзбуршког дома. Мада су и други постављали питање слободне пловидбе у Јадрану,
они су ипак први начели проблем Јадрана као млетачког забрана, где се Сињорија надређивала и где је господарила. Иако је Венеција улагала знатна средства за
одржавање флоте која би савладала немирни ускочки елеменат, нису ни издалека
постизани очекивани резултати. Питање је делимично скинуто са дневног реда

1
Ускоци као синоним за влахе-католике изван османлијске државе: М. Ванино,
Мисијска извјешћа XVII и XVIII вијека, Врела и приноси, I, Сарајево 1932, 141.- »Власи
или ускоци«: Acta comitialia, V, 427. - Власи као друга врста ускока (1595): CRV V (1955),
133. - »Ad Vallachos vel Uschoccos«: E. Ф ерм енџин, Acta Bosne potissimum ecclesiastica,
Загреб 1892, 384. - Дефиниција млетачког провидура Донада (1599): »Ускоци су турски
поданици морлачке нације, људи незадовољни, који нису могли поднести турску власт и
којима се није свиђало да раде, зато су се дали на пљачку.« (Г. С танојевић, Прилози за
историју сењских ускока, Историјски гласник бр. 1-2/1960, 112). - »Ускоци« као војници власи у хабзбуршкој војсци у Угарској, конкретно 1556. код Сигета (Ј. V. Hammer, Geschichte des Osmanischen Reiches, B. III, Пестх 1828,337-8). - Сењски ускоци као власи католици ратовали су у Лици, Крбави и другде против влаха других вера (Р. Лопаш ић, Карловац, Загреб - 1879). - О ускоцима сењским као Морлацима вид. и: Г. Станојев-ић,
Сењскн ускоци, Београд 1973, 24-28.
137

кад су се после рата 1615-17. или сами ускоци одселили из Сења или су највећим
делом присилно пресељени у друге крајеве Аустрије.
Њихов број се никад тачно није могао установити, јер је увек мећу Морлацима па и другима било људи који су им се прикључивали у упражњавали сличан
начин живота преко мача и ороза. Најзад, из редова сличних насељеника на отоцима или и од људи завичајних у Задру, Шибенику и из средње Далмације било је
појединаца који су самостално пресретали лаће а употребљавали су ускочко име
па некад и њихову ношњу.2 Морлачки свет и фрањевци Далмације били су уз њих
нешто из страха да их не убијају или засужњују а нешто да се и сами окористе
њиховим акцијама. На неким острвима имали су базе или присније поузданике,
који су били обично насељеници као и они, понекад из истог краја.3 Због тога су
ускоци били не само повлашћени гусари, него једна социјална појава, једна зараза у времену у коме су примењивали силу и отимали они који су то могли. Користи од њиховог деловања имала су њихова господа, сењски капетани, надвојвода из Граца и други, а сењски бискуп убирао је десетину од плена па и од сваког продатог сужња, био он и католичке вере.
Старија хисториографија због недовољне изучености хисторијских врела
везала је њихову појаву за време од 1537. до 1617. године.4 На томе је нарочито
инсистирао недовољно обавештени Баре Попарић, који је од ускочке епопеје начинио националну легенду с митским ореолом о снази и величини властитог народа. Нису, мећутим, тачне ни неке тврдње савремене науке, да је главна мета
сењских ускока била турска флотила фусти, да су се ускоци јавили на повесној
позорници управо са организовањем турских поморских гарнизона 30-тих година и да су Сењани у заметку уништили турску поморску силу на Јадрану.5 Ускоци су већ увелико дејствовали кад је пао Клис (1537) а миграционо гибање сточарског живља раније је захватило и Клис и Сењ, само с том напоменом да је раније име »крајишник« замењен ускочким.
Према мишљењу једног домаћег хисторичара из северне Далмације, први
ускоци су се јавили са првим избеглицама који су умакли пред турским залетима
1476. године па су потом нашли заклона у каштелима који су се налазили на морској обали од Сплита до Трста; они су били потребни државама које су их примиле и на мору, јер су Турци пленили и далматинска острва, нарочито после
потпуног утврћивања у Неретви и заузимања Макарске Крајине." Своје прво
гнездо свиће у Скрадину, одакле се већ као знатна снага у простору око ушћа Неретве јављају у пролеће 1487. године. Те акције нису имале политички него пљачкашки карактер, мада ће Турке приморавати да и на тај начин ангажују војне
снаге.’ Њихова прва браћа, и по завичају и по злехудој субини али и по гусарском занату, били су Клишани. У преписци измећу Дубровачке Републике и
клишког архиђакона Николе М. Совића забележени су Никола и Павле Прићевићи (1490) који су наоружали и попунили борцима неке бродове, те су пљачкали
дубровачке лађе и поданике.* Кад је за време турског продора до Трогира (1495)
тамошњим властима тле биле исувише вруће, јер су пленили турску територију
1 Старине ЈАЗУ, IX, 180.
*
А. Јутрони ћ, Подријетло становништва отока Брача, Јадранска стража, бр. 4,
1939, 139-40.
4 Б. П опарић, Преглед повијести поморства, дио I, Загреб 1932, 208.
*Г. С тан ојеви ћ , Сењски ускоци, 17, 22-23 (тачније).
4 Р. K eer, Preti е frati nella guerra coi Turchi, Rivista dalmatica, anno III, fasc. V, Zara
1904, 184-5.
7 Б. Х рабак, Ускочке акције крајишника на ушћу Неретве (1482-1537), Хисторијски
збориик, ХХ1Х-ХХХ, Загреб 1976-77, 183.
*1. N agy - А. N y4ri, Magyar diplomaczia emlekek mštyas kiruly korabol 1458-1480,
kfltet IV, MHH, Acta estema VI, Budapest 1878,.265.
138

(децембра 1503), ускочили су (октобра 1504) у шибенски крај.’ Пре маја 1510.
Скрадињани су отели неке девојчице и дечаке из дубровачког села Тополо.10 На
средњем Јадрану остали су тада као хрватски јунаци једино Макарани, од којих
је њих четири ухваћена (маја-јуна 1512) на дубровачком подручју, па су двојица
предата гласнику херцеговачког санцак-бега." Ипак, тек после пада Клиса ускоци су се коначно пребацили знатно северније, па и у Сењ.
Новост у северној Далмацији у иначе мирној 1516. години биле су турске
фусте које су августа месеца продрле у воде средњег Јадрана да би координирале
нападу турских копнених снага на Клис; претпостављало се да ће брзопловке настојати да се пробију до Скрадина, како би паралисале одбрану Шибеника.12
Скрадински гусари, са своје стране, девастирали су неки брод са робом турских
трговаца који су одлазили на познати сајам у Ланчану.'3
Пребези који су раније ускочили у Сењ први пут су се јаче испољили у водама Задра, и то након освајања Скрадина (у пролеће 1522).“ У јесен 1522. херцеговачки санцак-бег упао је у Макарску Крајину да умири осветнике који су волели
да уберу тућ труд, те су се ови разбегли на све правце, у дубровачка села Јањину
и Трстеницу,15 али и на северне стране, ка Шибенику, Задру и Сењу. Маја месеца
те године шибенски кнез је послао повереника да у Босни наће и ослободи 26 особа, отети са шибенског подручја.16 У том случају се свакако радило о турској одмазди због одласка неких Шибеничана, уз дозволу локалног кнеза а са људима
угарског краља, на турску територију пљачке ради.11 Тако би Шибеник у неку руку заменио ускочку базу у Скрадину, која је постојала уз ону у Обровцу.1' Млетачки и султанови поданици прихватили су Сењане као пријатеље и савезнике,
које су помагали или су им се прикључивали у акцијама.1’
У
пролеће 1524, кад су Турци опсели Клис (пошто су претходно навалили
на Задар да би паралисали млетачку помоћ Клишанима), наоружане барке из
Сења прошле су поред Задра у акцију под Клисом. Чак и лађице са истарске обале долазиле су да плене бродове који су пристизали са сајма Св. Тројице (у
Љубљани), те су ухватили неке турске пословне људе. Јуна месеца исте године
десило се да су Сењани у самој задарској луци шчепали неке трговце Турке и турске поданике; то је извео човек који је означен као гусар и који је засужњене повео у Сењ. Мећу онима који су пре тога прешли у Сењ налазио се и неки Вршац,

’ Б- Х рабак, Ускочке акције, 182. - В. la g o (н.д., I, 300) налази термин ускоци тек
1501. године.
ХАД, Cons. rog. XXXI, 210 од 12. V 1510; Ј. G elcic h - L. Th411oczy, Diplomatarium relationum reipublicae ragusanae cum regno Hungariae, Budapest1887,
833.
VI 1512 ХАД’ C° nS’ Ш'П‘ ХХХП’ 118 и 123, од 15‘ и 29’V 1512;Cons- rog’ XXX,I> 128 од 12
11
Аркив, VI, 463; A. T en en ti, I corsari in Mediterraneo dall’inicio del Cinauecento, Rivista storica italiana, аппо LXXII, fasc. II, Napoli 1960, 258, 277, бел. 201.; Прва важнија турска поморска диверзија у северном делу Јадрана била је блокада Анконе 1486. године (R.
aarpi, Dominio del Маг Adriatico della Serenissima Republica di Venetia, Venetia 1684 27
Аркив, VIII (1865), 29, 31, 33, 39, 36-7; ЦРВ 1(1876), 143.
“ Б х рабак, Сењски ускоци и Дубровник до 1573. године, Јадрански зборник, XI,
Пула - Рнјека 1983, 64.
15 ХАД, Cons. rog. XXXVI, 267, од 9. XI 1522.
ASV, Senato I, Mar, R. XX, 28-8, од 8. V 1522.
х АЗд, Архив опћине Шибеник, кут. V( 1518—1523), ф. 66, реаговање општине фебруара 1521, на доставу попа Јурја Славена као на нетачну.
" Museo Correr (Venezia), Cod. Cic., n° 2855/VII, Relazione di Segna e degl’ Uscocchi
п tccmo Sr Filippo Pasqualigo, profeditore da Mar in Golfo et in Dalmatia del Kr Vettor Barro 1601 (раније су гнезда пребега била у Неретви-Кош!-. и у Боки Которској а тек претпоследње био је Клис).
" Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 21.

који је некад становао у Скрадину а потом је у Сењу изградио бродове за хватање Турака али не и млетачких припадника.“ У Сењу је управо 1524. године дошло до великог прилива живља из Крбаве и Лике, а нарочито из Подгорја, потом из Новог, Бакра, Ријеке и Приморја све до Неретве. У једном извештају се
наводи да је 90% тих досељених избеглица из султанових земаља.21 Већ ти први
пресељеници у Сењу у свом новом пребивалишту постајали су професионални
гусари.22
Према хришћанским диверзантима који су деловали у приобалном простору мора и у обалном појасу копна Турци су утврђивали Скрадин као своју једину
помореску базу у сверном делу Јадрана. Како је Скрадин поред Шибеника увучен
у копно, млетачка Сињорија се трудила да реши питање пловидбе речином Крке
и друга мања питања која су се односила и на сусредни Шибеник. Због тога је почетком лета послала потребна упутства шибенском кнезу и капетану. Овај је
Ајаз-паши послао свог човека Раду с поклонима у новцу. Осмог јула 1525. имао
је и инструкције за преговоре о регулисању коегзистенције на тесном воденом
простору. Месеца августа заповедник Шибеника је преко истога Раде примио од
Ајаз-паше султанова наређења турском преговарачу у вези с крајином између
Скрадина и Шибеника.23 Овом суседском договарању претходила је угарскохрватска операција према Скрадину, после које су се Млечани подухватили да од
нападача ослободе сасужњене султанове харачаре.24
Поступак ускока према турским трговцима покренуо је Порту да у средњи
Јадран пошаље флотилу од пет фусти. Са брзопловкама је (1526) допловио у Дубровник и султанов склав, са упутствима о одржавању противускочке страже, како не би били угрожени путеви трговине и путничког промета.25
Бранилац Обровца, Јурај Поседарски, послао је (марта 1527) преко Задра у
Сењ свог синовца, тражећи од господара града Ивана Карловића Курјаковића
помоћ. Пре него што је ова могла стићи, кад је 30. марта запуцао турски топић,
посада је предала град.24 Изгледа да је нека закаснела експедиција упућена из
Сења почетком лета према Обровцу. Херцеговачки санцак-бег Ахмед Бодирожић, по султановом налогу, усред лета тражио је од Дубровчана десет наоружаних бродова, две лађе натоварене јестивом и сто пушака да се омогући заштита
и снабдевање радника на оправци обровачке тврђаве; Дубровчанима је пошло за
руком да се ослободе те обавезе.2’

20Аркив VIII, 178, 181, 182; Б. Х р абак , Ускочки залети у Неретви, 325. - Турске операције на Клис комбиноване су претходним нападом на Задар, још почетком фебруара
1524 (Научна библиотека у Задру, Liber Consiliorum Communitatis, liber secundus, фол. 16).
Јула 1524, пак, Турци су упали на млетачку територију код Скрадина (ASV, Secreta, Archivi
propri Costantinopoli II, n° 11,21. VII 1524).
21 C. Павичић, Сеобе и иасеља у Лици, Зборник за народни живот и обичаје јужиих
Славена, кн>. 41, Загреб 1962, 125. - Долазак становника Лике, пошто је делове те области
заузела војска султана Сулејмана Законодавца бележи и један већи текст размишљања каснијег датума (ASV, Miscellanea, filza XXXVIII, Riflessioni).
12 MSD XXVI 539.
22 ASV, Archivi propri Constatinopoli, R, II, n°27 и 31 од 8. VII и 9. VIII 1525. - Занимљиво је да је уз турски текст дат француски а не италијански превод, мада је дотад италијански језик важио као »франачки«, тј. језик на коме су се Турци обраћали католичкој
Европи.
24 ASV, Archivi propri Costantinopoli II, n°14 od 6. III 1525.
2’ Annales ragusini anonymi item Nicolai de Ragnina, MSHSM XIV, Zagreb 1883, 280.
24 MSD XLIV, 415; B. Клаић, н.д. B (1973), 93; А. de B en v en u ti, н.д., 90. С.
Траљ ић, Извоз дрва преко Обровца крајем XVI стољећа, Радови Института ЈАЗУ у Задру, X X I (1974), 261.
27 ХАД, Cons. rog. XXXVIII, 263’ од 5. VIII 1527; Ћ. Т рухелка, Гази Хусрефбег,
његов живот и његово доба, Сарајево 1912, 37.

Одмах после заузећа Обровца Османлије су се у Подгорском каналу сусреле са ускочким притиском, јер су пусти предали с ове стране велебитског била
ишла на руку упадачима на турско подручје око речине Зрмање. Због тога су
Турци већ око 1529. јако оштетили Карлобаг и друга места на простору од сто
миља на релацији Обровац-Сењ.2" Пустошење велебитског масива, мећутим, само је олакшало даље ускочке инфилтрације.
Млетачки представник у Цариграду послао је (22. јула 1529) обавештење
Венецији да се седам фусти оружа у Скрадину. Априла следеће године у Обровцу
се пришло изградњи 12 фуста. Месец дана касније војвода Мурат Тардић подигао је све војнике наоружане пушкама и одвео их је у Обровац, где су ранијих месеци грађене брзопловке; ти војници имали су са фустама да доплове до Солина
и да са морске стране помогну опсаду Клиса. Седмицу дана касније поринуте су
три фусте а четврта је била у припреми. Средином јуна поред четири опремљене
брзопловке, добијено је султаново нарећење да се направи и једна галија, мада је
недостајала опрема за такав посао.29
Хришћански гусари из редова пребега су и даље хватали лађе по мору и харали у приобалном делу копна. На пример, неки гусар из Ријеке у лето 1530. пресрео је на висини Вране једну стонску марцилијану.” Због тога се у пролеће 1530.
босански санџак-бег (с титулом паше) жалио да неки пирати вршљају по Јадрану,
те је Ибрахим-паша захтевао од Сињорије да предузме кораке да се осигура безбедност пловидбе.11 Клишани су наставили да се баве отимачином, па су долазили у сукоб не само с Турцима него и са Млечанима, поморцима и трговцима.
Оружани метеж мећу њима настао је почетком августа 1530. у турском лучком
граду Скрадину, којом су приликом погинула три млетачка држављана и један
Турчин. Односи између Скрадињана и Шибенчана су у то време били сношљиви;
маја 1531. је, примерице, обновљено обележавање државне међе између два суседна града.”
За одбрану обровачког краја нису.биле довољне само копнене снаге. Турци
су најпре решили да на ушћу Зрмање стационирају две фусте.” Упоредо с тим
чињене су припреме да се на ушћу Зрмање граде фусте које ће најбоље одговарати потребама тамошњих морских канала. Марта 1530. војвода Мурат Тардић,
родом Шибенчанин, затражио је од завичајног града марангоне и калафате, али
му земљаци одговорише да таквих мајстора ни сами немају довољно те нека се
обрати Венецији.14 Већ у првој половини марта у Обровац је навелико довлачено
дрво. Султанови поданици обарали су дебла и наспрам Пага, а у Обровцу је владала права јурњава: слегао се многобројан народ, пристигли су марангони, калафати, професионалне дрвосече (боскадори) и други потребни стучњаци. Средином маја знало се у Трогиру да ће 12 планираних брзопловки имати да учествује
у опсади Сења, којом ће акцијом руководити лично босански намесник. Првих
дана јуна моба у Обровцу показала је прве резултате. Војвода Мурат је (6. јуна)
затражио од пашког кнеза да му пошаље потребан материјал како би покрио

4, 12.

" CRV III, 130 и 131, релација М. Бона и G. Erica, далматински синдикат 1559
MSD LI (1898), 397; LIII, 218, 237, 257.
“ ХАД, Sent. canc. ХСШ, 145-5’ од 19. VIII 1530.
11 MSD LIII, 152 од 8. VI 1530; Старине XVI, 167.
” Старине, XVI 170(19. VIII1530), 180(15. V 1531).
“ Аркив XII, 212; Ć. Truhelka, н.д., 50; С. Траљић,. Извоз дрва, 263-4.
4 К. С тош и ћ, Шибенски шквер, галија и галиони, Шибенскаревија, 11(1955), бр. 3 141

фусте у матичној луци и изградио као неки арсенал.” Војвода Тардић није успео
да оствари свој наум.
Сењани и Ријечани нису смели дозволити да се у Обровцу формира поморска база. Сам сењски капетан сабрао је 300 јунака из Сења, Ријеке и других места,
те је првих дана јула на 12 барки отпловио ка Обровцу. Напад је извршен ноћу.
Стража није спавала, али се поплашила да ће нападача бити и више, те се повукла у цитаделу. Ускоци су спалили поменуте четири фусте, али и цело подграће.
Та смелост је изазвала Турке у тврћави, те су они из ње извршили противнапад,
убивши преко 130 упадача а остали су се дохватили фуста и барки те су побегли.
Сењани су рачунали да ће Обровчани узвратити нападом на њихов град, те су богорадили на Ријеци да им се пошаље довољно људи да одбране своје гнездо.36 Тиме је, уз спаљивање вароши и ускочку погибију, окончана прва турска акција да
се Оровац претвори у ударну базу за борбу против Сењана и осталих на Хрватском приморју. Тада је Тардић затражио да му Дубровчани пошаљу нове калафате и марангоне и да му за новац набаве бродске опреме за градњу и једне галије
са два реда весала (биреме). Дубровачки сенат је (1. октобра) закључио да се војводи пошаљу мајстори и опрема коју је тражио, па чак и она која се налазила у
дубровачком арсеналу.37
Својим неуспелим препадом Сењани и Ријечани нису могли спречити даљу
фабрикацију фусти и њихово излажење на пучину. У току фебруара 1531, кад је у
Обровцу постојао посебан капетан над брзопловкама (који је са Тардићем одлазио и у Скрадин) три фусте су изашле из Обровца пут Анконе, па се убрзо вратила са великом добити. Потом су Обровчани позвали Задране да купе робу из плена.” Према једној анонимној хроници, Сењани су се те године бојали да сами исплове, очекујући да ће их Турци напасти, па су чак тражили потпоре од папе.” У
Веницији се веровало да ће пловни објекти који су и даље журно израђивани под
Обровцем кренути према Анкони или Апулији. Ти бродови су почетком лета
опљачкали и 80 трговаца са неке млетачке лаће која је пловила за Анкону, на сајам, те је Порта, на учињен демарш, била спремна да ферманом заповеди босанском санцак-бегу Хусрев-бегу и скрадинском кадији да поведу истрагу о том пиратском акту и да казне све оне који су учествовали у подухвату и плену.40 Око
20. августа Обровчани су изнова звали Задране да доћу ако желе да јевтино купе
опљачкани еспап. У јесен су обровачке брзопловке поново изашле на пучину, те
су опет кренуле према Анкони. Вратили су се са богатом ловином. Истрага коју
је султан наредио вођена је тек фебруара 1532. године.41
Крајем септембра 1531. војвода Мурат Тардић исказао је намеру да гради
другу тврћаву у Обровцу којој би функција била да осигурава фусте. У вези с тим
преговарао је с једним млетачким подаником, кога је желео да доведе у Обровац,
а кад је овоме саопштено да не прими понуду, Тардић је поручио новиградском
млетачком начелнику да је поменута градња наложена од самог султана и да ће
о насталим тешкоћама обавестити Порту. Тек средином октобра три оперативне
обровачке фусте извучене су на сухо, с тим да преко зиме не излазе на море. Тар“ MSD LIII, 2. 36-7,93, 123, 148; Старине, XV, 92, 163, 166, 166-7; С. Т раљ и ћ , Извоз
дрва, 263. - Пашки кнез је говорио да не располаже траженим материјалом (MSD XIII,
148).
“ MSD LIII, 193, 332 и 396; Старине, XV, 168.
” ХАД, Cons. rog. XL, 31’ и под 1. X 1530; Ć. T ruhelka, н.д., 38.
” MSD LIV (1898), 553, 578, 586; LV, 542.
” Cronaca d’ognoto, Bullettino, VI, 14.
40 Старине, SVI, 184, 186, 202.
41 Исто, 165,- Вид. и: A. M. С тргачић, Упади муслиманских гусара у предјеле задарских отока, Задарска ревија, бр. 4, 954 и бр. 1, 1955.

дић, пак, напустио је Обровац још 1. октобра, о нему је задарске функционере известио један изгнани Шибенчанин, Тардићев пријатељ.42 Капетан трију обровачких фуста био је неки Љубунчић, али је организатор те младе морнарице био и
даље војвода Мурат. Крајем зиме изгледа да су фусте поринуте у море, али су
због истраге поводом млетачког протеста Порти, поново извучене на копно, да
се Млечани увере како не постоје намере да се Обровац претвори у матичну луку
муслиманских гусара у Јадрану.43
Почев од 1531. ускоци из Сења постали су разлог за размирице не само између Млечана и Турака него и измећу Млечана и Аустријанаца.44 Сињорија је желела безбедне поморске руке у свом »Заливу«, те је била ревносна против сваког
гусарења, било оно муслиманско или хришћанско. Занимљива је вест коју је још
средином јануара 1531. послао из Цариграда млетачки поклисар и подбаил, да је
велики везир позвао управника арсенала и дао му налог да припреми 50 бастардних галија за поход, и да се помишљало да би галије биле послате према Апулији, Маркама или Сењу.45 У склопу те стратегије, рад фусти у Обровцу и Скрадину
није био ствар иницијатива локалних руководилаца.
Изгледа да су за кратковременог деловања током зиме или у јесен 1531. обровачке фусте продрле до Абруца, где су ухватиле марцилијану једног Пескарца,
са које су засужњили и једног младића. Мора да су обровачке брзопловке биле
повезане са јужноарбанашким гусарима, јер је поменути бродовласник са робом
неког Крфљанина (који је при заробљавању убијен) отпремљен у Трикалу, где је
умро бродовласников син. Заробљени младић доведен је у Цариград, као роб неког угледника, но за то је сазнао млетачки баил, те је тражио да се младић и отете ствари врате. Велики Везир Ибрахим-паша је издао наређење да се удовољи
захтеву. Месеца марта млетачки представник држао је у резиденцији већ четири
обровачка сужња као и наређење да се обровачке фусте тога пролећа не смеју наоружавати." Нове брзопловке су, мећутим, поринуте у Обровцу пре тога, најкасније током марта 1532. Месеца јуна поново су почели спремати обровачке фусте
за излазак на пучину. Наредног месеца под заповедништвом капетана Ханана изведена је диверзија против Сења; она се лоше завршила, јер је њих 500, највише
влаха, изгинуло, а многи су допали ропства. У Обровцу је завладао страх од интервенције фуста и бораца и из млетачког Новиграда. Диздар Обровца, за сваки
случај, забранио је својим хришћ^нским подложницима да улазе у цитаделу. 0 6 ровачке две фусте су одгурнуте са сквера на копно а житељи су све своје вредније
ствари унели у тврђаву.47 Расположење Морлака за борбу против Сењана објашњава околност да су се Сењани и Ријечани сурово обрачунавали са султановим власима, убијајући их, на што су се ови потом светили млетачким поданицима.4*
Наредба Порте босанском санџак-бегу да се обровачке фусте извуку на сухо
упућена је преко скадарског санџак-бега, а уручена је преко неких Барана и Улцињана заповедницима у Скрадину. Мурат Тардић се много опирао пред босанским намесником таквом заповести. Нажалост, обровачке фусте нису тада биле

41 MSD LV, 34, 80.
43 Старине, XVI, 191, 202; XXI, 138; С. Т раљ ић, Хусревбегов боравак и рад у Далмацији, Анали Гази Хусревбегове библиотеке, V-VI, Сарајево 1978, 11.
44 Научна библиотека у Задру, MS n°7527/(, G. S tratico, Summari sopra le cose de’
confini, 97’
41 MSD LV, 539.
44 Исто, 614-5, 691.
4’ MSD LVI, 294, 407, 617, 757, 850 (обровачки Морлаци - сењски сужњи).
4* MSD LVI, 232-3 од 11. V 1532.

једине брзопловке са зеленом Пророковом заставом. Првих дана маја берберске
фусте из северне Африке ухватиле су код оточића Азури, испод Примоштена,
три или четири лаће; искрцали су се и на острво, те су га целог опљачкали, па ни
цркву нису оставили по страни, поневши не само калеже него и обредно одело. У
првој декади јуна обровачке фусте су се спремале за излазак, да би садејствовале
остатку султановог бродовља. Крајем јула у Обровцу су очекивали веће одељење
војника из Сарајева, где се налазио босански санџак-бег, у склопу његовог похода
на Хрватску. У то време Обровцем је господарио неки војвода Ц им боњ ић” 0 6 ровачки диздар, пак, звао се Назуф; он је месеца августа очекивао долазак Ријечана и Сењана на баркама.50 Обровачка флотила која се тада састојала само од две
фусте и више каика (борбених чамаца) дош ла је до изражаја наредних месеци те
и следеће године, кад су ускоци почели чешће да упадају у влашка села око Задра
и Трогира.51 Но, већ крајем децембра неке фусте (можда и са стране) наоружаване
су са задатком да пустоше по валовима и да стичу плен.52
Портине забране обровачким фустама да излазе на отворено море биле су
дијалектичне: или су биле мало на снази, или ништа није поступано с обзиром да
се на терену уопште нису узимале у обзир. У Обровцу је био најважнији конкретни однос снага између Обровца и Сења и Ријеке а не оно што се заповедало из
Цариграда. Мурат Тардић ни у зиму 1532-33. није добио дозволу од босанског
паше да са две фусте пљашкашки крстари обалама. Уосталом, тада су те брзопловке биле пуне воде, што значи да их нису израђивали прави мајстори калафати. У изради се налазила и једна галија. У тврћаву су довучени тешки топови, па
и топ зван Дели-М аргита, допремљен чак из Београда. Првих дана 1533. Ахмедбег и други угледни Турци посетили су Обровац да виде колико вреде фусте и
шта се са њима може учинити. За одбрану од залета ријечких и сењских наоружаних барки утврђиван је Карин. Како се предвиђала даља бродограђевна делатност, војвода Мурат је изашао са 3000 поданика у оближње шуме да сече дрво за
израду лађа. Њему су помагала два поткапетана, посебно упућена у избор и сечу
стабала. Дрво је припремано за бродове и у Скрадину, у чијој га је околини тада
такође било доста. Првих недеља пролећа стигла је из Сарајева наредба Обровчанима да не иду у хабзбуршке земље пљачке ради.55
Почетком 1533. у Сењу и на Ријеци припремали су се за акцију против Турака и њихових подложника. У плану је било наоружавање и опремање 24 лађица. На гласине да Сењани помишљају опет да пођу на Карин и Обровац, оружје
је подељено и хришћанима у тим местима. Катунари, тј. старешине влашких сточарских заједница, јављали су се Мурату ћехаји, који је првих дана јануара дошао у Обровац, говорећи да их Сењани стално робе кад долазе својим баркама;
молили су да буду заштићени или пуштен!# да зимују на млетачком земљишту.54
Јануара 1533. две сењске бродице отпловиле су према Карину, где су демолирале
неки млин и засужњили неке људе.
Ускоци су се у то време већ почели навикавати и на шибенску ривијеру. У
првој десетини јануара барке из Сења и Ријеке довеле су јунаке у једну увалу ши-

4’ Исто, 107, 111, 233, 390, 675, 622-3.
50 Исто, 867; Старине, XXI, 182 (26. V III1532).
51 MSD LV, 337-8; LVI, 124; 401-2. - О утврђивању босанског граничног појаса према Сењу и млетачкој Далмацији за нешто касније време вид.: Л. Јели ћ, Лички санџак и
постанак млетачке крајине, Народни коледар Матице далматииске за просту 1898. годину,
Задар 1897.
52 MSD LVI, 380.
51 Старине, XXV (1892), 104, 105, 107, 116.
54 MSD LVI, 442, 507-8; LVII, 521; LVIII, 73; Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 20-1.
144

бенског краја, где су они отели три особе и 130 говеда.56 Нешто касније истога месеца Сењани су испловили на 12 барки, искрцали су се у једној драги код Злосела
и набацили су се на куће богатијих влаха у једном селу близу каштела Вране; ту
су уграбили 50 људи и отправили су их у Сењ. Ноћу 2-3. фебруара приспели су у
речину Крке са 13 брацера из Сења и Ријеке; са њих су се распоредили по околини каштела Островице, те су остварили велик плен у људима и стоци. Предвићајући такав развитак ствари концем зиме, војвода Мурат је још средином јануара
сазвао катунаре у Петрово Поље (30 миља од Шибеника) и заповедио им је да успоставе поуздане страже. Ноћу 8-9. априла Сењани су извели напад на неко село
код Кличевца, под заповедништвом Матије Бусанића, родом из Островице, три
миље од границе задарског котара; одвели су осам а убили три особе, присвојивши и три коња; ноћу су прошли млетачким подручјем, па су се изјутра појавили
пред Карином, дакле с леђа а не са мора карински диздар је с правом тражио од
генералног провидура у Задру да обезбеди повраћај робља.5’
Обровачки гусари нису мировали ни током 1533. године. Марта месеца су
допловили до Солина и Клиса, те су ту робили млетачке влахе у току два дана.5’
У лето 1535. у обровачкој луци су се налазили не само каици и фусте него и бродови теже категорије, биреме, свакако берберске. Оне су нарочито радо излазиле
на руту од Анконе према Ластову и Дубровнику. Због тога је дубровачки сенат
(24. јула 1535) решио да једним курирским бродићем обавести трговце у Анкони
и млетачке заповеднике у Ферари и Венецији да су двовесларице из Обровца
изашле да плене дубровачке пословне људе.59 Према Дубровчанима нису били
бољи ни Сењани. Године 1530. Дубровчани су још ловили рибу око Задра, те су
због те ловине склапали и трговачка друштва.60 Но, већ нешто касније, услед све
чешћих ускочких кружења и у задарским водама, морали су да напусте то богате
ловиште. Са извозом дрва из Сења, по чему је тај град био познат на целом Јадрану па и шире, Дубровчани су већ крај^м 1527. почели да обављају набавке у суседној Ријеци,*1 избегавајући да одлазе у осињак. У насталом рату 1537, мада су
Турци били непријатељи, такав статус имала је и дубровачка роба. Маја 1539.
дубровачки Сенат је морао предузети мере да једна цавтатска саеција не буде оплењена.“ У пролеће 1540. једна дубровачка лађа (Ивана Влаховића) била је пресретнута, а за једну која је доживела раније исту судбину посредовао је сам папа
у Грацу. Разуме се да је још мање било обзира према Турцима на мору; на једном броду узапћена је њихова имовина за око 10.000 шкуда."
Тих година око Задра и северније било је и гусара за које се нија могло посигурно установити одакле су били. Тако је (септембра 1538) у тим водама ухваћен неки дубровачки бригентин од непознатих пирата, па је једна дубровачка бирема слата да морске вукове гони и изнад Задра, са задатком и да похвата разбојнике.” Реч је у првом реду о ускоцима, јер би се према турским гусарима дубровачки сенатори обазривије понашали. Ступање ускока у млетачку службу за време ратних година повлачило је за собом њихово извесно одрицање од пиратери-

“ MSD LVIl, 520
57 MSD LVIII, 73; Старине, XXV, 106, 117.
“ MSD LVIII, 95, 96.
” ХАД, Cons. rog. XLII, 200 од 20. VII 1535.
" ХАД, Deb. not. LXXIX, 98’.
“ ХАД, Deb. pro. Com. II, 57 од 5. I 1528.
“ ХАД, Cons. min. XXXVIII, 242 од 19. V 1539.
" Г. С тан ојеви ћ , Сењскиускоци, 235, 115, 96.
“ Б. Х рабак , Сењски ускоци и Дубровкик, 74.
•0 - BEN K O V A Č K I K R A J ... Z B O R N IK 2

145

је, јер је рат довео д о веће концентрације ратних бродова који су у знатној мери
онемогућавали нападе на хришћанске трговачке лаће.*5
У рату хришћанских сила и Османлијске империје 1537-39. Млечани и ускоци су били савезници па су чак ускоци примани у млетачку службу, али само у
Далмацији, и то не одмах. Ти су се ускоци по старом маниру залетали на турску
територију и доносили плен.“ Једним прогласом у Задру, и ускоци који не би били у млетачкој служби добили су право слободне пљачке на непријатељском подручју.*’ Септембра 1537. десио се неки метеж под Обровцем, о коме је млетачки
Сенат упоредио обавештења са гласовима које је очекивао из Сења, са повратка
Сењана свакако од посете Обровцу.6* Из велике млетачке армаде од 28 галија која је оперисала у Јадрану са средиштем у Бриндизију а под заповедништвом Ђованија Витурија, две галије су се одвојиле и кренуле ка Обровцу и Карину. Посади поменуте две галије супротставило се 30 Турака коњаника и нешто влаха пешака. Млетачки војници са поменутих галија нису показивали вољу да се боре,
те су заробљени заједно са три губернатора; спасио се једино Вероњанин Габриеле Да Рива, који је обављао дужност задарског капетана.49 У описаној млетачкој
навали на Обровац суделовали су и ускоци, који су под Обровац превезени на две
галије.70
Чим су Млечани успели да постигну примирје с Турцима, почели су да сузбијају ускочке подухвате у турску позадину, страхујући да Османлије не прекину
важење примирја. Почетком маја 1539, наиме, Сенат је послао циркуларно нарећење управљачима Шибеника и градова средње Далмације да предузму мере
против сењских јунака, с тим да се дотерани евентуални плен враћа Турцима.
Протеривање свих ускока из млетачке Далмације уследило је ипак тек 1541. године, јер Република више није имала користи од њих, али је имала доста незгода.71
Једна од недаћа са ускоцима била је њихова пбхара Рогознице средином новембра 1539. кад су отели чељад, стоку и различиту робу; на жалбу села, позвани су
кнезови Шибеника, Трогира, Сплита, Брача и Хвара да сузбију Сењане али и
дуждеве поданике који би наносили штете.” Ускоро су Млечани почели ускоке
сматрати аустријским орућем за напад и одбрану и за утврћивање респекта суседима.7Ј

“ М. N а n i Mocenigo, Storia della Mariba veneziana da Lepanto alla caduta della republica, Roma 1935, 90.
" Г. С тан ојеви ћ , Далмација и Црногорско приморје, 109.
‘7 CRV II, 116, опис турско-млетачког рата Фр. Лонга.
“ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LVIII, 89 од 8. VI 1537, генералном капетану
Јадрана.
** А. de B en v en u ti, Fortezze... I due Obbrovazzi, 92-3.
70 A. M o ro sin i, н.д., т. V, 460.
71 Г. С тан ојеви ћ , Далмација и Црногорско приморје, 109; И сти , Сењскиускоци,
46 и 51.
7Ј ХАЗд, Архив Омиша, кут. VI, н° 42, жалба Јакова Ник. Радигостића из Рогозинке у
име села.
71 R. C e ssi, La Repubblica di Venezia e il problema adriatico, Napoli 1953, 184-5.
146

III. Ускочка робљ ењ а северне Д алм ације 1540-1570. године
Потписани мировни уговор (2. октобра 1540) није успоставио стање мировања на млетачко-турским међама. Елеменат немира били су Сењани, који су наставили да обнављају своје у рату увежбане подухвате и да посећују путеве којима су упадали у османлијску територију и наносили штете турским господарима
и њиховим власима. Сењски ускоци су дејствовали на туђој земљи, турској и
млетачкој, а само изнимно на својој. Својим деловањем унели су немир и несигурност на турско-млетачкој граници, подстичући људе и једног и другог подручја на одважан иступ и отимачину. Од средине XVI века убиства, робљење,
пљачка и паљевине постали су свакодневна стварност и на поменутим међама.
Чак и кад су престале главне ускочке акције у султановом вилајету, обично извођене са млетачког копненог појаса, метеж који су они проузрочили није престајао
нити је јењавао. Херојски плен по цену злочина па касније и из освете и мржње
постала је редовна и морално афирмативна појава, а непослушност према органима власти чак нешто као врлина и лично самопотврђивање. Такве су се прилике одржавале све до кандијског рата.1 Не само Османлије него и ускоци су примењивали тактику изнуривања, економског и психолошког, противничког простора. Стални напади за Сењане ипак нису представљали обезбеђење претходних увјета за каснији оперативни захват, као код Турака, него обезбеђење средстава за властиту егзистенцију и опште слабљење непријатеља, како не би био у
стању да сам изводи нападе.2 У то време принцип одбране власти тих обала подразумевао је нападе на туђу обалу, применом заграђивања како би се нашао погодан тренутак за решавајућу битку и тиме реализовање господства на мору.
Значи, десант, који су ускоци без застоја изводили, био је потпуно у духу доминантне војне доктрине.3 Ускоци су до крајности нагласили предности изненадног
удара.
Већ почетком 1540. ускоци су остварили везу са папским намесником у Анкони, који је био задужен да им осигура хитну и лаку помоћ.4 С обзиром да су се
Сењани и даље набацивали на отоманске крајеве, босански санџак-бег је првих
недеља лета упутио, у град на лагунама свог гласника са протестним документом, тражећи од Републике да онемогући ускоке и своје поданике да улазе пљачке ради на османлијско подручје. Сињорија је искрено хтела мир, јер је у привредном погледу зависила од велике империје полумесеца, али у Далмацији није
располагала нужним војним ефективима да своје држављане дисциплинује а
стране онемогући да не изазивају пограничне инциденте.5 Чаушу босанског намесника дат је (19. августа) одговор на »писмо много обимно и са појединостима« које је указивало на штете и на потребу да ускоци врате уграбљено; Сенат је
изјавио да ускоци са Хрватског приморја, који нису у њеној надлежности, не сме-

' Г- С тан ојевн ћ, Далмација у доба кандијског рата, Весник Војногмузеја, V, Београд 1958, 93-4.
v ,„ „Ц- Х р а б а к , Ускочки залети у Неретву 1537-1617. године, Поморски зборник,
XVII, РиЈека 1979, 324.
122 124
Фи л и п ° в и ћ , Нека питања одбране обале, Морнарички гласник, бр. 3-4/1953,
‘ М. П еројевић, К ли су турскојвласти, Сарајево 1936, 12 и 14.
ic it 5'тан оЈевић, Далмација и Црногорско приморје у вријеме млетачко-турског
рата 1537-1539, Историјски гласник, бр. 3-4/1960, 107. - И Ријека, да би осигурала обимну
рговину са Левантом, после 1540. престала је да фаворизује ускоке, мада се на њих није
алила на царском двору као Млетачка Република (G. K obler, Memorie per la storia liburmca cittš di Fiume, Fiume 1896, 74-5).
10*

147

ју преко дуждеве територије упадати у султанов забран; прекршиоци тога правила, ако буду уловљени, биће у име доброг комшилука примерно кажњени.*
Без обзира на губитке које јој је закључени мир донео (Врана, Надин, Рисан, притиснута задарска поља) Република се трудила да добро суседствује с Великим Турчином. У самој северној Далмацији стање је било веома тешко пре свега зато ш то је понестало људЛ. Демографска криза је ту ушла у једну фазу још
акутнију него после рата 1499-1503. Становништво, које је још од око 1470. систематски почело да напушта своју све изложенију покрајину, за време последњег
рата просто је бежало у Анконске Марке, у Абруци и у Апулију. Потом је господарица Јадрана стављена пред готово нерешив задатак како да обезбеди репопулацију задржаних територија и радне руке да се омогући одржавање и танког
преосталог појаса копна. Морлаци и Истрани стекли су побољшице у свом колонатском положају, а бродови су послати од Марке до Сицилије да сакупе и приволе сељаке да се врате на огњишта. Засеоци и поља су, мећутим, и даље остајали пусти, што је умањивало и могућност одбране у случају новог рата. После
ратних ловорика Османлије су успеле да преведу на ислам нове скупине Хрвата
и више силних влаха. У Надин су доведене трупе старих муслимана а Врана је
претворена у раскошну резиденцију једног пограничног аге. Управо три средње
деценије столећа (1540-1.'70) представљају доба пуног отоманског притиска на
северну Далмацију.’ Без обзира за све поменуте околности, Сињорија се после
мира 1540. трудила да лепо живи са Турцима, како би у пограничју и на мору
обезбедила услове за уносну трговину.* Један члан мировног уговора је изричито
налагао да млетачке лаће неће подржавати турске непријатеље ни у погледу хране и стрељива и да неће дозволити вршљање гусара него да ће ове гонити и ловити. Због тога Република није могла бити равнодушна према раду Сењана на
правцима који су морским путевима водили у Турску. Чак и ускочка штета
трговцима на Јадрану могла је бити изговор за нову османлијску војну.’
Војвода Цетине и босански заповедник поново су се, почетком 1541. године,
јадали на губитке које су им прирећивали ускоци и у вези с тим окривљавали су
подложнике Крилатог лава из задарског краја да су имали удела у отимачким
подухватима Сењана. У то време управо околина Задра (уз Неретву) је представљала главну сцену на којој су искрсавали Сењани и преко које су односили
шићар. Иако су под Обровцем трунули неколики турски бродићи а морем су
браздале млетачке галије, ускоци су, храбри и лукави, користећи се и невременом, мраком и познавањем терена, настављали своје акције.10 Првих седмица
1541. херцеговачки санцак-бег упутио је у Венецију емина Елијаса и обавестио је
дуждеву палату о ускочким злочинствима у султановој земљи. Извршни органи
Републике су му (9. фебруара) узвратили да су, поред редовних, на попришта ускочких подухвата послали и нове наоружане пловне јединице, и то мале, како би
могле да се супротставе ускочким лађицама; подручним органима на копну и на

* Archivio di stato, Venezia (у дал»ем тексту: ASV), Senato I Маг, Ред. XXV, писмо босанског санџак-бега од 19. VIII 1540.
7 G. Praga, Storia di Dalmazia, Padova 1954, 167.
* S. R om anin, Storia documentata di Venezia, вол. VI, Venezia, 62; C. De F rancesc h i, L'Istria - note storiche, Parenzo 1879, 289.
* S. G ig a n te, Venezia e gli Uscocchi, Fiume 1931, 14.
“ C. Траљ ић, Задар и турска позадина од XV до под крај XIX стол>ећа, Радови Института ЈА ЗУ у Задру, ХН-ХШ , Задар 1965; Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат о сењским
ускоцима, Весник Војног музеја, VI- VII, Београд 1962, 99. - У то време трајалоје велико
натезање млетачких властиса Турцима збогускочких упада CRVII, 1877, 175, релација Антонија да Мула).
148

отоцима заповеђено је да ухапсе све оне који би помогли нападачима и да конфискују њихова добра односно да ослобађају падишахове харачаре које би млетачке оружане снаге отеле од царевих робаца; истовремено је наређено капетану
»Залива« да отпусти отоманске држављане који би се нашли као засужњени веслачи и галиоти, и да о томе извести шибенског кнеза, како би овај о тим људима
обавестио херцеговачког намесника. Задарским, пак, ректорима наложено је да
гоне ускоке и да не дозволе да ико од млетачких припадника помаже уљезима;
ускоци су стављени ван закона и њих је свако некажњено могао убити ако би се
појавили у млетачким насељима."
За прослеђивање диверзаната на млетачкој територији северне Далмације
основане су сеоске лиге. У Новиграду и према Надину и Врани, као и дотад, дејствовали су и против ускока и против турских мартолоса слободни сељаци - граничари, страдиоти. Коњица је бројала 140 бораца који нису морали бити домороци него обично Хрвати са Хабзбуршког доминија, који су слабо успостављали
неопходну сарадњу са сељацима, браниоцима свога труда и производа. Као јединица, коњица је била прегломазна, јер групе упадача нису прелазиле број од 25
до 50 дошљака.12 Млетачка коњица у новим условима, тј. после мира од 1540.
мање је успешно могла да посредује него некад на пространијем континуираном
простору, кад су Млечани држали Надин и Врану; тадашњи гранични прстен
земље од Новиграда до Земуника и Тиња није био довољно широк да коњи развију свој кас односно био је заобилазан, тако да су коњаници каснили на дојављени локалитет прекршаја. Сељаци су напуштали и даље лепу зиратну земљу,
па већ 1540. није било насељених места од Задра до Земуника; на потезу од куле
Венијера, задржало се само девет села у којима се могло сакупити 800 људи способних за оружје. Сењани су својим бродицама, пролазећи мимо »Мурлакије«
(велебитског горја) пловили ка Обровцу, где су наносили грдне штете Турцима.
Према ушћу Зрмање ускоци су гоњени како копном, од задарског капетана, тако
и млетачким бродовима у морским каналима и узинама. Такав поредак ствари
одговарао је Турцима. Тадашњи задарски капетан у својим извештајима био је
пун погрда на рачун ускока; они су за њега били лопови као и османлијски мартолоси, власи и једни и други, који су на млетачком подручју правили само
штете.11
Почетком пролећа 1541. године 16 ускочких бродица милило је испод Велебита. На гласове о томе, у Подгорски канал послат је капетан дуждевих фуста из
Задра и он је у морском теснацу наишао на једну ускочку брацеру без посаде. У
другој половини маја на Рабу је задржан ускок који је собом водио четири муслимана које је засужњио.14 Јуна 1541. у приобалне зоне северне Далмације стигла је*
флотила од десет наоружаних млетачких барки са једним бригентином, с обзиром да су се у близини Шибеника огласили Сењани.” То бродовље под командом
Лунарда Тађијера упућено је у Шибеник, према одлуци Сената (од 4. јуна), а на

ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXI, од 9. II 1540 m. v., задарски ректори и
капетан Јадрана херцеговачком санџак-бегу.
11
CRV II, 172 и 174, релација из Задра Антонија да Мула; V B runelli, Le opere fortilcatone e la campagna degli artiglieri del commune di Zara, Rivista dalmatica, anno IV, fasc. 1,
Zara 1907, 77.
11
CRV II, 172, 175, релација Антонија да Мула за 1540—42. - О каштелима Земунику
и veniera вид.: А. de B e n v e n u ti.il castello de Zemunico e la torre di Veniereo, La rivista dalmatica, anno XIX, fasc. I, Zara 1938.
i; Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 99.
б
4 ^ Винавер, Сењски ускоци и Венеција до кипарског рата, Историјски гласник,

149

основу циркуларног упутства провидурима.16 Два месеца доцније кнезовима Задра, Нина и Шибеника као и онима у градовима јужније и на острвима саопштено је да Сињорија хоће да са султаном одржава мир али да томе сметају ускоци
који не престају да узнемиравају и наносе губитке турским поданицима; зарад
тога им је заповеђено да у својим окрузима надлежности обзнане проглас да ће
Републичини држављани бити кажњени смрћу ако би се одлучили да учине било
какву услугу ускоцима."
Ускочки залети у северну Далмацију и напади на мору великог стила почели су 1542. године. Ноћу трећег јануара опленили су једну турску марцилијану у
луци Раба која је са-50 бала тканина и са другом робом пловила од Анконе у Валону;1' штета је износила око 10-12.000 шкуда а страдалници су били валонски
Јевреји који су на отоку желели да се заштите од буре на валовима; подухват је
извело пет ускочких барки, на дојаву ухода са острва.” Истога месеца задарски
управљачи ослободили су четири Турчина које су ускоци заробили па си их спровели диздару у Надину. Капетан млетачких брзопловки такође је под Велебитом
са две ускочке бродице ослободио једног муслимана. Један ускочки бригентин је
у исто доба опљачкао једну фрегату у луци Премуде.20 Наредног месеца сви млетачки варошки кнезови од Задра надоле добили су дуждев проглас против ускока; свим млетачким поданицима најстрожије се забрањивало, под претњом изгона из земље и конфискације имовине, да не смеју прихватати ускоке, које је свако
могао убити без страха од казне.21 Сењани су радо робили влахе и муслимане
преко бившег подручја војводе Кожула, јер је та област била готово пуста. Због
одласка људи поставило се питање убирања црквене десетине; ова је припадала
самостану на млетачком подручју а као опат у одбрани права иступао је брат
војводе Мурат-бега Тардића; Мурат и санцак-бег Хусрев настојали су да се спор
реши, како би се одржала насељеност краја а тиме засметало ускочким досаћивањима.22
У другој половини јуна 1542. неки ускочки брод запленио је једну дубровачку лађу; јунаци са Хрватског приморја посмицали су целокупну посаду и путнике лађе.23 Један други дубровачки бригентин, са робом Драгоја Март. Цријевића
и ортака, узапћен је јула исте године у водама Задра, па су власти у Дубровнику
доделили зајам од 50 дуката да би се искупила роба.24 Млетачки обавештајац, задужен да извештава о стању у Трсту и Сењу, реферисао је да је на Ријеку стигла
нека наоружана ускочка брацера чија је посада намеравала да се упути ка Задру и

14 ASV, Senato I secreta, Mar, R. XXVI, одлука Сената од 4. VI 1541.
" Исто, окружница од 5. VIII 1541.
•* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXI, 145’—6 од 30. I 1541 m. v;
CRV II, 160, 162, 163,165,169; Б. X рабак, Јевреји у Албанији од краја XIII до краја XVII века и њихове везе са Дубровником Зборник Јеврејског историјског музеја, I, Београд 1971, 70. - Занимљиво је да су и валоиски Јевреји писали ћириАицом обраћајући се млетачким властима (CRV II, 160).
“ Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 99.
21 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXI, 9. II 1541 m.v.; Г. С тан ојеви ћ, Г.
С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, Београд 1973, 75.
Првих дана јануара 1542. аустријски вијници опљачкали су млетачке поседе и у Фриулу (А . P uschi, Attinenze tra casa d Austria e la Repubblica di Venezia, Triste 1879, 7-8).
Један докуменат, 97-8.
22 CRVII, релација Ђакома Болдуа, бившег кнеза и капетана Шибеника, прочитана 7.
V 1542.
21 Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 99.
24 ХАД, Cons. rog. XLVI, 16-6’ од 4. VIII 1542; Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 99.
- Тога пролећа један ускочки бродић пошао је према Задру да заплени терет који је превожен из града св. Влаха (CRV II, 164).
150

Пунтадури да би пресрела иеке лађе за које се чуло да једре из града под Срђем у
Венецију, натоварене вредним трговачким еспапом.”
Поред трговачке робе која се лако уновчавала, Сењани нису презирали ни
влашку стоку која је пре свега служила за њихову богату исхрану. Задарски кнез
Антонио да Мула обавестио је дуждеву палату да ускоци са Ријеке и из Сења отимају благо са суседног млетачког оточја.” Током 1541. и 1542. ускоци су харали и
са јужне стране задарске околине. Искрцали су се на обалу врло плодног предела
између Задра и Шибеника, који је због њихових непрестаних узнемиравања све
више остајао необрађен; ту су посебно водили рачуна да покупе десетак у натури
санџак-бега као и самостана који је имао право на десетину, димнину.27
Обровачки крај био је након закључења мира 1540. трн у оку Сењана. Они
су ту извели диверзију 1541, али су досађивањима наставили и следећих година.
Њихове провале изазвале су конфликте и између Млечана и Турака, па су представници Републике били приморани да даровима искупљују своју небудност
пред бесом босанског паше, само да не би слао арз диванском савету. У мореузини према Зрмањином ушћу требало је стално имати бар једну фусту спремну на
дејства, како би се онемогућили већи заплети, отимачине и изнућивања од стране
витезова са приморја грацког надвојводе.2* У лето 1542. године 300 Сењана, Ријечана и Бакрана на 15 брацера ушло је у речину Зрмање и искрцало се под Обровцем; кад су примећени, упутили су се према каштелу Сливници (на млетачком
терену); повели су нешто људи, који су потом преузети од Млечана, али су зато
отерали доста стоке.” Обровчани су у вези с тим протестовали задарским ректорима и скренули пажњу да је Република примила обавезу да их чува са морске
стране; ако то није у могућности, они ће саградити две галије да би се осигурали
од тврде сењске руке.Ј“ Шибенски кнез Ђакомо Болду исто је тако захтевао од
Сињорије да без милости казни упадаче, јер ће иначе Турци повести поход на
Сењ и Ријеку и изазваће се ратно стање. Кад је он путовао у град на лагунама, сачекало га је 60 сењских подвижника да му се освете што је девет њихових другова
дао обесити.31 На Сењане се тужио и Мурат-ћехаја, послат од херцеговачког намесника у вези с разграничењем, према уговору са Портом; њему је даровано 350
дуката, али разлози за тужбу ипак нису били уклоњени.” Те године ускоци су
цернирали и сам Обровац.“ Кнез и капетан Задра обавестили су (14. октобра
1542) дужда да су ускоци на 15 лаћица из Сења и Ријеке ухватили неке дечаке, али
да су житељи каштела Сливнице изашли из зидина те да су при гоњењу повратили момчиће.34 Том приликом је опет 300 бораца приспело на 15 брацера, као и тога лета, да пљачкају у крају под Обровцем. Д ео марве које су погнали, млетачки

“ CRV II, 164, релација Антонија Матии, одређеног за Трст и Сењ од 8. VI 1542.
“ Г. С танојевић, Један докуменат, 100; М. П еројеви ћ, н.д., 15.
” CRV II, 157, релација Дј. Болдуа, бившег шибенског капетана и кнеза, представљена 7. V 1542.
“ А. de B en ven u ti, Fortezze venete in Dalmazia: I due Obbrovazzi, Atteneo veneto anno 129, vol. 123, n°2, Venezia 1938, 93.
" ASV, Senato I, Mar R. XXVI, Сињорија провидура Крка 4. XI 1542; CRV II, 175, peлација Антонија да Мула; В. Винавер, н.н., 48.
“ Г. С танојевић, Један докуменат, 100
11 М. П еројеви ћ, н.д., 16.
" ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXII, 83’ од 6. X 1542.
" C. Tp aљ и ћ , Извоз дрва преко Обровца крајем XVI стољећа, Радови Центра ЈАЗУ
У Задру, Задар 1974, 369; Ш. П еричић, Обровац као трговиште, Радовн Центра ЈазууЗаДРУ, XXV (1979), 215.
14 Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 100
** ASV, Senato I, Mar, R. XXVI, провидуру Крка 4. XI 1542.
151

поданици су успели да поврате, али је један део ипак пребачен у Сењ; Република
је настојала да посредовањем код старешина у граду под Нехајем преузме отету
стоку, па је дала упутства провидуру Крка како да се распита о чети и четовођи
који су извели последњу акцију.”
Из обровачког краја ускоци су те године упадали и дубље у подручје
којим је некад управљао угарско-хрватски кнез Кожул, и то не због каквог
стратегијског угрожавања Турака него плена ради. Стога су млетачки поседи од
кварнерског оточића Ил'овика до Трогира стављени у пуну борбену готовост а из
арсенала су извучене баркице, најпогодније за гоњење морских вукова у плићинама. Шибенски кнез Ђ акомо Болду све до свог доласка у престони град (почетком
маја) страховао је да би Османлије могле прићи изградњи велике флоте за дејства у Јадрану, чиме би биле угрожене не само Апулија, Марке и Истра него и сама горда Венеција.34
Преписка млетачких руководилаца из Далмације са Венецијом и Сената са
његовим представником у Цариграду од августа 1542. пуна је помињања ускока.
Дванаестога августа Сињорија је писала баилу на Порти у вези с доласком њеног
чауша у Венецију, да ће једна Галија бити послата у Дубровник да га прихвати,
имајући у виду да море није било безбедно од пустолова из Сења; сталан представник у Цариграду је извештен да су ускоци ухватили турског емина који је путовао из Неретве и да су запленили и једну лаћу која је пловила из Кјође са мноro робе млетачких племића; том приликом ускоци су усмртили и друге људе са
тог брода.1’ Истога дана капетан Јадрана одговорио је на владину поруку у вези
са слањем капетана фусти у Далмацију, да онемогући ускоке да робе у Далмацији. Генерални провидур те покрајине обавестио је (4. октобра) Сенат да је сазнао
да се у Сењу спрема велики број бораца како би се опустошио Надин; о томе је
провидур јавио и диздару Надина.1* Два дана касније Сенат је одговорио херцеговачком санџак-бегу, проучивши писмо које је донео као гласник Мурат војвода; Млечани су обећали да ће укротити преступнике и спречити их да нападају
турске области, јер да желе да са Турцима живе у добросуседским односима;
Сењане, међутим, заштићује »највећи непријатељ« и Млечана, римски краљ, тј.
немачки цар; херцеговачки намесник је том приликом обавештен да су ускоци
отели и један млетачки брод који је са скупоценим теретом једрио од Дубровника, мада капетан Јадрана и капетан фусти непрестано крижају воденим простором; како ускоци изводе акције малим пловним објектима који могу ући у сваку
речицу, Република уводи у своју ратну флоту тип лаћица који ће моћи да пресретну лупеже и у плићацима.” У релацији кнеза и капетана Задра (од 4. новембра) констатовано је да су две ускочке барке заплениле код Иловика неку лаћу и
да су нанели друге ш тете.40 Седамнаестога октобра Сињорија је писала баилу на
Босфору о иницијативи херцеговачког намесника преко војводе Мурата Тардића
да се на ускоке пошаљу млетачке галије.41 О том е је свакако морао нешто сазнати и капетан Сења, јер је у последњој декади октобра и он писао Венецији.41 После тога се Република тужила немачком владару на Сењане; навела је да султанов праг протестује и прети због непрестаних штета; поменут је случај са ис-

** CRV II, 157-8, релација Дј. Болдуа од 7. V 1542.
” ASV, Senato I, secreta, Deliberazioni, R. LXII.
“ Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 100
” ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXII.
40 Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 100.
41 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXII.
41
Biblioteca Marciana (Venezia), Ital. cl. VII, cod. XI ( —8378), Regioni con le quali si dimonstra la temeritA et ingiustitia deH'armi venetiane contra Uscocchi et archiducali, fol. 46Г-2.
152

крцавањем 300 Сењана, Ријечана и Бакрана на ушћу Зрмање па и наводна изјава
сењског заповедника да се не кани покорити царским налозима; није изостављен
ни случај ускочког отимања неке млетачке марцилијане у рапској луци и одвоћење лаће у Сењ. Од кајзерове курије је тражено да не штити злочинце и да нареди својим командантима у Сењу, на Ријеци и у Бакру да не указују помоћ одметницима, да им не дају храну и људство и да их не примају у својим лукама и
тврђавама.41 Средином столећа требало је посебног напора да се одбрани Раб од
Морлака и ускока који су се разбежали са суседног копна по кварнерским отоцима.44
На марцилијану патрона Алвиза Мегра званог Скатола, коју су ускоци пресрели код Иловика, налазили су се грчки трговци из Лепанта са вином, свилом,
материјом за бојење текстила »граном«, кордованом и другим производима на
путовању из Лепанта у јадранску метрополу. Оштећени трговци изашли су у Венецији пред двојицу Долфина, иследника, и изјавили да су их напали тридесеторица пирата на две брацере и да су собом одвукли и четворицу трговаца; бродовласник је одмах на једној барки одвеслао да потражи сопракомита Јеронима Бадоера, који се са својом галијом налазио у водама Иловика, како би се предузели
кораци да се плен рекуперира; ускоци су се докопали свога жала и умакли у планину, али нису успели да извуку и отет еспап и свезане трговце; ови су ослобоћени и послати у Задар.45 На празник св. Андрије који је затим уследио, ускоци су
отели робу Луки и Надалу из Скадра, верним Републици, па је Сињорија наложила свом провидуру Крка да у Сењу захтева повраћај њихових добара; све до краја августа 1543, и поред два демарша, није могла бити набављена ниједна ствар.
Ускочки четовоћа који је обавио заплену звао се Милош Паришевић, са станом у
Сењу; имао је неке поседе и добра на млетачком отоку Крку; у случају да се плен
не преда власницима, провидур је био опуномоћен да наметне секвестар на поменуто Паришевићево власништво.4*
На сличан начин протицала је и прва половина следеће године. Капетан
фуста је (24. марта) установио да ускоци сваког дана наносе знатне штете млетачким државним припадницима и да стално јачају бројем. Кнез-капетан Шибеника обавестио је истога дана да су се ускоци у 3 сата ноћу искрцали у околини
његовог града и да су одвели 82 особе. Крајем априла и заповедник брзопловки
упао је у дужи окршај са пустоловима под велебитским масивом, па је на обе
стране било прилично рањених. У обавештењу кнеза и провидура Хвара (3. маја)
наведено је да су се ускоци повукли у правцу Задра и Шибеника и да су запленили све лаће које су пловиле ка Задру на које су наишли. Генерални провидур Далмације известио је (30. маја из Задра) да су Сењани отели четири муслимана, од
којих су двојицу ослободили заповедник Лазар Гримани и његови потчињени.
Капетан фуста и неки млетачки бригентин ухватили су (29. јуна) две ускочке бродице у Подгорском каналу; ту је поменути Венијер задржао шест лаћица ускоцима, које су ови запленили и спроводили на Крк.4’
Јуна 1543. Република је послала више писама на разне стране јадајући се на
подвиге Сењана. О томе су говориле и инструкције припремљене поклисарима
4* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXII, f. 95’-6, писмо поклисару код немачког
uapa од 4. XI 1542.
44
CRV III, 131, 131, 256; уопштено: Л. Суљ ић, Rab und umliegende Eillande, Задар
1974, 52; Б. Х рабак , Контакти Рабљана с Дубровчанима и Которанима од XIII до XVI
столећа, Рапски зборник, Загреб 1987, 223.
4’ ASV, Senato I, Mar, R. XXVI, Сињорија задарским ректорима од 27. II 1542.
44 ASV, Senato I, Mar, R. XXVI, Сињорија провидура Крка 17. V, 16. VII i 27. VIII
154 3 .

41 G. S ta n o je v ić , Jedan dokumenat, 101.
153

к о ј и су кренули на немачки двор. Посланику који је већ боравио на тој курији поручено је да није реч само о Сењанима него и о фаворитима у другим насељима
Хрватског приморја; поменут је кнез Петар Кушић који је посео неке каштеле
кнеза Стјепана Франкопана, одметника од краљевске власти; Сенат је захтевао
да се Кушић казни, јер потпомаже пограничну хајдучију.48 Баилу на Босфору поменут је последњи случај ускочке отимачине на мору, кад су они отели једну марцилијану која је из Неретве превозила робу млетачких племића и неких Турака у
Венецију; Република је поново морала да наоружа мале пловне објекте да би се
могли носити са ускоцима, јер су већ фусте биле прегломазне; информација је
упућена да би млетачки представник на султановом прагу знао шта има да каже
ако Порти стигне арз неког Хасана који је био заповедник на турској обали Херцеговине.” У науци постоји погрешно мишљење да су до 1543. престали ускочки
напади на дубровачку територију или преко ње у Турску.50 Боље прегледани дубровачки архивски материјал указује на то да је управо и 1543. било више ускочких дејстава на дубровачкој обали.51 Капетану бирема дат је налог за гоњење ускока и расписана је и награда за ухваћене или убијене ускоке; капетану је послато четири бригентина и четири наоружане барке а властима у Задру, на Крку и
Рабу је нарећено, као и у другим местима, да на капетаново тражење садејствују,
у случају Задрана и на копну.52 То бродовље је послато са Крфа, из флоте прве
борбене линије; кад је прошла »сезона« јуначења на мору, капетану »Залива« је
наложено да најпре у Сењу потражи повраћај узапћених ствари, а потом да разоружа седам галија из крфског контингента.”
У току 1543. године задарска села су наставила да се удружују за борбу против упадача. Тек тада су се вратили људи непосредног задарског залећа који су
због ратних прилика и глади избегли у италијанске области; поморци који су
упућени да их превезу морали су молити апулијске власти да их пусте.54
У другој половини 1543. било је мање ускочких залета у северној Далмацији, али их је било јужније, тако да жалбе ни тада нису биле ретке. Капетан фуста
је (16. јула) известио да су се ускоци искрцали на копно, сакрили се код Карина а
потом су опколили и отерали неку стоку; обавештен о томе, Венијер је протерао
диверзанте а турске атлије које су у мећувремену пристигле ухватиле су осам
уљеза. Ови су се прикрили и на копну код Св. Крижа (6. августа), па кад се заповедник једног млетачког бригентина Жване Диские искрцао у том насељу, они су
га из заседе убили камењем.55 Октобра месеца ускоци су оперисали код Шибеника и Вране.56 У Врани су похарали неутврђено подграђе и одвукли су са собом велики плен; било их је 250 на 11 барки. Турци су се припремили за одбрану, па су
чак од Дубровчана захтевали градитеље да боље утврде камене плохе и куле поменутог каштела, јер су фортификације биле оштећене у претходном рату. Неке
ухваћене Сењане Турци су у задарском залеђу казнили набијањем на колац,57 свакако за поуку и млетачким људима.

" ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIII, упутство и писмо од 9. VI 1543
" Исто, Сенат актом од 28. VI 1543.
“ Т. П оповић, Турска и Дубровник у XVI веку, Београд 1975, 209.
51 Б. Х рабак, Сењски ускоци и Дубровник (до 1573. године), Јадрански зборник, XI,
Пула - Ријека 1983, 82.
52 ASV, Senato I, Mar, R. XXVII, Сенат капетану бирема 17. V 1543.
51 Исто, Сенат капетану Јадрана 20. XI 1543.
** CRV II, 172, релација из Задра кнеза Антонија да Мула.
” Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 102.
“ М. П ер ојеви ћ, н.д., 16.
27
В. Винавер, н.н., 49; Б. Х рабак, Сењски ускоци и Дубровник, 85 (у близини далматинске обале ухваћена је млетачка фрегата на путу за Котор, са писмима за баила на Порти).
154

Сењски заповедник писао је (29. августа) Сињорији. Оиа га је, међутим,
сматрала саучесником ускочкнх злочина, те је о њему јавила свом посланику на
царском двору; тврдила је да ускоци у Сењу и околним местима уживају пуну заштиту и подршку па да се зато одважују на нова недела; у таквим условима није
било нимало умесно да сењски капетан започиње преписку са страним силама.5’
Жалили су се и Османлије, па је један њихов чауш дош ао у Венецију и поднео је
списак штета; реч је била о ускочком плењењу два брода на којима је било робе и
путника муслимана, па се ту нашао и представник који је дош ао дуждевој курији; на другој, пак, лађи, роба млетачких патриција и грађана ценила се на 30.000
дуката.5’
За годину 1543. везује се судбина пажа Петра Кружића из Клиса, Милоша
Бошњака, који је у време клишке опсаде у двобоју најпре турском голијату Бакоти (Багиру) одсекао ногу а потом га је посекао. Милош је 16. августа преко млетачког старешине најмљених Хрвата, Ломбарда Тетрика, молио пријем код генералног провидура; овај се бојао да за аудијенцију дознају суседни муслимани,
иако је био уверен да ће Милош рећи или предложити ш тогод од већег значаја.“°
Минучо Минучи на почетку свог трактата наводи да је тај Милош, човек чудне
снаге, окаљао свој образ и да је завршио на задарским галгама.61 Он не саопштава кад је то било, али није искључено да је управо приликом посете Задру 1543.
био задржан а затим обешен. Лука Јелић је, изгледа, без стварног основа, поистоветио тог Милоша са Петром Радојевићем званим »М илаш«, а за Петра се зна
да је себи саградио гробницу у Сењу 1552; Јелић сматра да је Милаш (алиас Милош) усмрћен тек 70-их година.62
Наредне године ускоци нису напуштали северну Далмацију, држећи се особито Подвелебитског канала и могућности према Карину и Обровцу. Прве аес^,
тине марта из Сења је испловило 11 барки са 250 бораца да би се пошло у ћар 'у
турску државу. Ову је према Сењанима са правца Подгорског канала бранила само једна дугачка барка, а из Задра је према Новиграду одмах послато још три
такве барке. Следећих дана био је рањен у лакат старешина једне наоружане барке, Антонио П. Скађа, кад је џошао да врати вредности које су диверзанти запленили млетачким поданицима.43 Средином марта Сенат је, примивши реферат задарских ректора, овима поручио да на сваки начин спрече ускочко вршљање, јер
је претила опасност да турски подложници у већим размерама предузму репресалије на млетачком подручју, после отимања пет поданика; у Венецији се сазнало
да се Турци сакупљају у већем броју да би робили млетачку територију.64 Првих
дана јуна капетан брзопловки нашао је неку барку у којој је било четири ускока.
Потом је затекао један бродић извучен на копно, у коме је било девет бораца;
тројицу су капетанови момци убили, једног су ухватили а петорицу су пустили.
Сењани су (пре 13. августа) изненадили диздара каштела Островице који је преносио новац посади свога утврћења. Капетан фусти открио је ускоке код Скрисе

” ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIII, од 6. II 1543.
59 Исто, баилу у Цариграду 21. XII 1543.
.** ASV, Capi del Consiglio dei Dieci, Lettere di rettori e di altre cariche, busta 301, Стефан
Тјеполо из Задра 17. VIII 1543.
“ Historia degli Uscochi, scritta da Minvcio Minvci, arcivescovo di Zara, coi Progressi di
quello Gente sino all’anno MDCII et continuata dal P. N. Paolo dell’Ordine de’Servi et Teologo
della Serenissima Republica di Venezia sino all’anno MDCXVI, Venetia 1683, 15-6.
‘2 Л. Јелић, Ускоци и уроте о преотми Клиса за друге половине XVI виека, Гласник
Матице далматинске, год. III св. 3 (1904), 242.
“ ASV, Senato I, Mar, R. XXVII, извештај од 10. и 15. III 1544.
‘4 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIII, ректорима Задра и генералном провиДУРУ Далмације од 15. III 1544.

(Карлобага), нсшто подаље од жала, те их је гађао из топова и натерао у бекство;
Сењани су на обали оставили две жене које су, наводно, отели у самом
Шибенику.*1
Те су године ускоци дејствовали и око Обровца. Месеца септембра опленили су и околину каштела Надина.** Августа месеца опљачкали су Турке и њихове
подложнике око Вране.*7 Догађај под Враном био је нешто озбиљнији, па је о
њему одмах био обавештен и баил у Цариграду; имао је налог да разговара са
пашама и да их убеди да у акцијама нису суделовали млетачки припадници; интересантно је да су Млечани чак и на Босфору изјављивали да ће ухваћене упадаче смакнути, али тајно. У том случају Сенат није применио уобичајен начин одбране, него је признао да није био у стању да Сењане онемогући у нападу, јер да
ови »са својим баркама са лакоћом свуда пролазе«; Сињорија је само настојала
да увери дивански савет да је приликом залета на Врану више губитака имало
становништво Републике него турски харачари; уосталом, и ускоци су означени
као одбегли султанови поданици.** Приликом напада на Турке с ускоцима су
стварно сарађивали млетачки држављани, што је Сенату могло да наметне непотребне компликације. У том подухвату Сењани су опленили и неке барке млетачких примораца натоварене пшеницом и другим производима, па је капетан
бирема примио наређење да по сваку цену спречи ускоцима проход морем а задарски ректори пролаз сувим.*9
На самом почетку 1545. опасности су вребале на мору при једрењу из града
под Срђем за Венецију. Претпоследњег дана јануара дозвољено је трговцима да
пођу са производима ако у бродском каравану буду бар четири бригентина. Три
тједна доцније није дата сагласност пловидбе на исту страну ни конвоју од пет и
шест бригентина, и тек средином марта роба је у град на лагунама могла кренути на четири такве лађице; 11. априла опет је тражена »конзерва« од четири таква брода; под истим условима пошао је 4. маја конвој од четири бригентина;
првих дана седмог месеца, међутим, ни седам таквих бродића није добило дозволу да се отисне према северу; 13. тога месеца могућност изласка из дубровачке
луке за одлазак у јадранску метрополу није дата ни увећаном броју пловних објеката и тек је 17. јула могло кренути осам дубровачких бригентина уз два турска.’*
Опасност је претила од пустолова под Нехајем, што се потврдило по томе што
су концем августа или првих дана деветог месеца неки дубровачки грипови, упућени са робом у Венецију, ипак били ухваћени од ускока.” Крајем септембра или
првих дана октобра ускоци су узаптили и једну хварску марцилијану, на којој су
и Дубровчани имали робе.”
На копну северне Далмације година 1545. била је нешто мирнија. Средином јула 80 Сењана сиш ло је на обалу у правцу Вране, па су поново оробили подграђе тога каштела, одвели као сужње 40 људи а исто толико је спаљено у куђама
које су диверзанти опколили и запалили; потерали су и мноштво стоке. Кнезови
и генерални провидур у Задру су (1. октобра) обавестили Сенат да су се ускоци
•’ Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 102.
** М. П еројеви ћ, н.д., 16.
*’ В. Винавер, н.н., 49.
** ASV, Senato I, Mar, R. XXVII, Сенат капетану Јадрана 16. VIII 1544, капетану бирема и задарским кнезовима од 22. VIII 1544.
** ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIII, 182 од 2. VIII 1544; Г. С тан ојеви ћ,
Сењски ускоци, Београд 1973, 70-71.
’* ХАД, Cons. rog. XLVII, 70 (29.1 1545), 75 и 75’ (21. и 23. II 1545), 83 (16. III 1545), 91’
(11. IV 1545), 103’ (4. V 1545), 120’ (4. VI 1545), 121’ (4. VII1545), 124(13. VII 1545),127’-8 (17.
VII 1545).
’■ХАД, Cons. min. XL, 163 од 11. IX 1545.
’* ХАД, Cons. rog. XLVII, 143 од 6. X 1545.
156

забарикадирали на острву Турањ, где су отели много крупне и ситне марве.71 Како је предео према Шибенику вредео као главно земљиште ускочких посета,
Сињорија је наредила кнезу-капетану тога града да одржава односе доброг суседства са (клишким) санџак-бегом и да примерно кажњава ускочке помагаче.’4
Писма и упутства које је Република слала у Османлијско царство и у Аустрију те године довољно су говорила и о Сењанима. Посланику у Цариграду наложено је у инструкцијама да изјави како ускоци мрзе Млечане и како им причињавају велике штете. Клишком управљачу је поручено да Република жели мир
и пријатељство са Турцима, те да је зато властима у Далмацији заповеђено да
ригорозно третирају Ускоке који би се нашли на млетачком терену. Немачком
владару је саопштено да поред султанових харачара од залета Сењана имају
много губитака и млетачки отоци, и да се уграбљена добра јавно доносе у Сењ,
Бакар и у друга насеља Хрватског приморја и ту излажу продаји; казано је да ће
бити изазвана велика пометња ако због таквог држања надвојводиних штићеника турске ескадре уђу у Јадран да би се одмаздиле према Сењу; предујам таквих
могућих операција сачувале су отоманске фусте у Неретви, којих је све више било и које су координирале акције са армадом у Валони. У Цариграду је разумевање за млетачке муке са ускоцима имао нарочито велики везир Рустем-паша,
родом Хрват, коме је Сенат захвалио на наклоности и концем године и преко кога је Сињорија деловала код султана.”
Владајућа гарнитура у јадранској метрополи морала је током 1545. више
пажње посвећивати стању на воденим путевима. Капетану »Залива« је (30. марта) изнова наређено да онемогући шетњу ускочким пловилима, пошто су причињавала штете и млетачким држављанима. Сињорија је прихватила предлог
провидура Крка да се наоружају бригентини и фусте у млетачком арсеналу како
би се спречило свакодневно ускочко вршљање. Половином јула дата је инструкција како да се изводи борба против Сењана, те је наложено управи арсенала да
за гоњење ускока опреми још четири бригентина који би се сместили на Крку, Рабу и Пагу. Од капетана бирема захтевано је да сталном активношћу гони пирате
са Хрватског приморја, да се не би осмелили да упадају дубље у Јадран. Јануара
1546. том заповеднику придодато је шест нових бригентина.7*
Сињорију је посебно забрињавало присуство османлијских брзопловки у
Јадрану (јуна 1545), за које се могао наћи претекст да су потребне ради борбе
против гусара из Сења. Фебруара 1546. заповедницима бродова наређено је да на
дозволе да се каква турска фуста пробије у северни део јадранског простора. За
наоружање и одржавање фуста и бригентина Сенат је давао 13.000 дуката, не рачунајући трошкове за десет барки и шест дугих орманица.77 Маја 1543. године одржавање противускочке флотиле већ је износило само 1500 дуката.7* У неким крајевима далматинског приморја држане су сталне страже, чије су посаде деловале
и према ускоцима и према осталим гусарима односно Морлацима, који су тако-

’* Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 103. - За ускочко деловање на задарским отоцима вид.: Амос-Рубе Филипи, Сењски ускоци и задарско оточје, Поморски зборник, II,
Задар 1964, 579-629. - Острва се у овом раду минимално обухватају, jep је на њима у ово
доба било још релативно мало становника.
’4 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIII од 21. III 1545.
’* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIII, 21. III 1545 (баилу у Цариграду) 21. III
1545 (клишком санџак-бегу), 11. IV 1545 (царском двору), 21. X 1545 (баилу на Порти).
’* ASV, Senato I, Маг, R. XXVIII, 30. III 1545 (Сенат капетану Јадрана), 31. III 1545
(провидуру Крфа поводом његовог предлога од 10. III 1545), 18. VII 1545 (управи арсенала),
8. VI 1545 (капетану бирема), 2 3 .1 1546 (капетану бирема).
” Исто, 20. II 1546, капетаиу Јадрана.
’* Исто, R. XXVII, 37 од 22. VI 1543.
157

ђе долазили да плене. Таквим стражама су заповедали домаћи људи, на пример
на Корнатима Томаш Милановић покојног Сладоја, а код Врпоља близу Шибеника чланови породице Тломочић.” Такву стражу су са морске стране представљале стациониране фусте. Последњих дана августа брзопловка Андреје Фоскаринија заробила је неког ускока; он је окован и постављен уз весло на галији
осуђеника.*0
Током 1546. године млетачки Сенат је стално зазирао од могућности да Османлије пођу против Сења. Поклисару на папском двору поручено је да дужд
прати припреме за операције турске морнарице у Цариграду и да ваља очекивати да ће под удар турских поморских снага доћи и млетачка територија, нарочито отоци. Посланику на царској курији, пак, јављено је да је млетачки изасланик
на Порти дознао да је дивански савет заповедио санцак-беговима на западним
странама да са војском крену на Сењ, и то зарад непрестаних штета које ускоци
наносе муслиманима и осталим султановим клетвеницима; посланик је имао да
наведе и акције Сењана на рачун Млечана око Шибеника и Задра, те да захтева
да се стане на пут таквом поступању и да се више не толеришу такви злочини. У
поруци представнику у Аустрији (почетком априла 1546) протумачено је зашто
је наређено млетачким навалним силама да зауставе и заплене уље и пшеницу
превожену за Сењ, Бакар и суседна места, која су намирнице затим биле продате
и на млетачким острвима; првим актима блокаде ишло се за тим да се подухвати
ускока бар сведу на нижу разину и ограниче. Месеца јуна папској курији пренесено је обавештење д о којег је дош ао баил на Порти - да је наложено босанском
санцак-бегу да сабере 30-40.000 људи, које су, уз координацију османлијског бродовља, повео на Сењ; сакупљање људства за флоту већ је, наводно почело у Херцег-Новом."
Пловидба из Дубровника у Венецију и током 1546. била је условљавана једрењем у групи. Средином марта норма је била - бар осам бригентина. Толико је
тражено и два месеца доцније. Портиног чауша су крајем маја пустили са 2 -3
бригентина, но већ 21. августа није удовољено слању робе ни на шест бродића.
Са почетком јесени прилике су биле повољније, јер су се и гусари већ уморили од
тумарања, те се 23. септембра могло ићи у јадранску метрополу са два, а 20. новембра са два домаћа и два страна бригентина.*2
Кад је реч о копну, првих тједана 1546. ускоци су навалили на турско подручје 15 миља далеко од Шибеника, те су задобили много стоке; операцију је извело њих 300; најпре су набасали на чобане који су чували марву на пасишту.*3
Седамнаестога марта 80 сењских витезова на неколико брацера се у сумрак искрцало код села Крушевице (удаљеног седам миља од Задра) па је харало мештане. Следеће седмице ускоци су дневице причињавали све веће штете, отимајући
рогати мал и производе млетачким ратарима око Задра. Првих дана априла, дознавши да се млетачки капетан фуста находи код Муртера, Сењани су умакли,
жртвујући велик део плена. Пош то су ускоци кренули према Примоштену да
пљачкају и како је о томе био обавештен поменути заповедник, он се са турским
власима споразумео да дочекају и похватају уљезе; договор је остварен, те је ка-

’• Исто, R. XXIX, 23 од 1. IX 1546.
*° ASV, Collegio, Notatorio. R. XXVI, 49-9 од 13. IX 1546.
ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIV, 24. II 1545 m.v. (поклисару на папском
двору), 6. IV (писмо поклисару код римског краља и једно пре тога датума), 11. VI 1546 (посланику при Ватикану).
“ ХАД, Cons. rog. XLVII, 187-8’ (16. III 1546), 206 (16. V 1546), 213’ (30. V 1546), 238’ и
239 (21. VIII 1546), 241-1’ (23. IX 1546), 259 (20. XI 1546).
“ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIV, 20. II 1545 m.v.; B. В инавер, н.н., 50.

\

158

пстан засужњио осморицу упадача.*4 Концем године ускоци су уз припомоћ Шибенчана разбили неки турски караван, којом су приликом убили неколико муслимана и сву су робу запленили. Република се озбиљно плашила да Турци не
наметну репресалије, јер није била тајна ни за Сенат ни за Турке да су људи Прејасне Сињорије суделовали у подухвату. Заповеднику поморских снага у Јадрану
је одмах заповеђено да поће у Шибеник и да пажљиво поведе истрагу против ускочких сарадника у отимачини каравана; кривци су имали бити осућени на смрт
и јавно обешени пред Турцима, како би се ови уверили »колико нам је жао да наши поданици суделују са ускоцима или се мешају у њихове пљачке и злочине«.'5
Месеца јуна на ускочка злодела тужили су се млетачким провидурима не само
дуждеви клетвеници него и султанови, па су на стражу у Сливници (према Задру)
послати најпоузданији домаћи људи, којима је задарска комора морала исплаћивати по пет дуката месечне плате.“ Неки Сливничани, долазећи из Обровца, били су (пре 9. августа) изненада нападнути од турских мартолоса, јер су у то доба
у обровачки крај банули и Сењани.87 Томаш Милановић, капетан хрватских
коњаника у Врпољу (према Шибенику) са своја два сина добио је повишицу дохотка, те су уместо три примали четири дуката."
У јесен 1546. на Порти је било неког натезања због једног инцидента око
каштела Велим, што би можда значило да су ускоци још једном дошли у ширу
околину Шибеника. Нешто раније у Венецију је приспео Портин гласник са захтевом да се поменути каштел преда Отоманској империји. Сенат није оклевао
да удовољи тражењу, па је генерални провидур Далмације, према инструкцијама
своје владе, обавио предају Елима.8’ Уступање утврћења и подграћа је изнуђено
искључиво због деловања ускока и неспособности Млечана да их спрече. На интервенцију херцеговачког санџак-бега и једног кадије (де Брнот?) код Алвиза Ренијера, који је као делегат послат у Далмацију поводом турских тужби, дата су
наређења да се појача отпор упадачима, особито у Новиграду и Рогозници.90
Крајем 1546. године опет је озбиљно запела пловидба из Дубровника у Венецију. Више није била на снази одредба из 1539. да лађе чија носивост прелази
сто »кола« могу слободно и не тражећи дозволу одједрити. Француски посланик
на повратку са Порте морао је сачекати у граду под Срћем повољнији тренутак
за одлазак у град св. Марка. На његово наваљивање, дозвољено му је да крене,
али му је из арсенала посућено неколико топића и других ствари нужних за ватрено дејство при пловидби.’1 О опасности путовања из Дубровника у Венецију
писао је (јануара 1547) и сам дипломата свом краљу." На поморској рути за град
на лагунама није владала безбедност ни фебруара 1547. Дубровачко Вијеће
умољених (8. фебруара) допустило је одлазак по неколико бригентина али само у
друштву са страним лађама. Седамнаест дана доцније скупина од пет дубровач-

“ Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 104.
*5 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXV, 11. I 1546 m.v.; Г. С тан ојеви ћ,
Сењски ускоци, 55-6. - Један турски извештај наводи да су ускоци на поменутом правцу и
у то доба, тј. у првој декади новембра, разбили два турска каравана и да су побили односно
повели 16 људи и много товарне марве (Г. С тан ојеви ћ, Један докуменат, 106).
“ ASV, Senato I, Mar, R. XXVIII, из Венеције 28. VI 1546 (без адресата).
•’ CRV II, 179, релација Ђулија Доната, који је био провидур страдиота у Далмацији.
“ ASV, Senato I, Маг, R. XXIX, Венеција 1. IX 1546.
” ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXV, 81’ (30. X 1546), 39.
“ ASV, Senato I, Mar, R XXIX, Сенат кнезу Шибеника 23. XI 1546.
•‘ ХАД, Cons. rog. XLV1I, 238’, 24Г. - Службени (курирски) бригентин на пловидби
Дубровник - Венеција - Дубровник добијао је за награду 10 шкуда (Cons. min. XL, 215 од 8.
VII 1546).
” Е. C harriere, Ntgotiations de la France dans le Levant, t. I, New York, s.a., 61.

ких бригентина могла је кренути у Венецију. Слично је решење донесено и 6. маја. Двадесет првога јуна норма за дозволу једрења била је седам бродића, а 22.
августа - пет.*1 Потрин чауш за Венецију пуштен је у пратњи три бригентина.’4
У првој половини јануара 1547. дош ло је до окршаја између морнара млетачке брзопловке »Канола« и ускока у Зрмањи, под Обровцем. Наредних дана јунаци су се искрцали недалеко од Задра. Кад је генерални провидур Далмације
сазнао да су Сењани засужњили неке султанове харачаре у једном насељу свега
осам миља далеко од Задра, кренуо је на ту страну и са коњаницима је спречио
ускоцима да на бродице утоваре робље, тако да су се они отиснули на пучину са
само једном отетом женом.” Баш у то време, на постаји Свети Јурај Рала у
Пољу, на стражи према Задру, истакао се нижи војни старешина Тодор Клада,
вероватно Арбанас, и то како у борби против отоманских влаха тако и насупрот
диверзантима са морске стране; ови последњи су га у једном судару (првих дана
године) ранили у ногу из аркибуза ( = дугачке пушке са широком цеви), па је због
своје ревности био похваљен и награђен новчаном рентом. Крајем зиме у борби
против ускока одликовао се и неки Стефан, син старог кнеза и сопракомита неке
млетачке галије, који је ослободио извесног Ферхата и још неколико Морлака
хришћана из руку ускока; међу тим ослобођеницима било је девет из каштела
Надина, четири из клишке тврђаве, два турска поданика из самог Шибеника и десет из Макарске.” Заробљавања око Шибеника било је и следећих дана месеца
априла, кад је, према емину из Шибеника, заробљено девет лица на шибенском
пристаништу.” Ускоци су, иначе, те године уграбљене Турке продавали у Апулији, камо су послати посебни турски повереници да унесрећене откупе.”
Међу већ многобројним ускоцима јануара 1547. доста их је било из саме Венеције и из других вароши Млетачке Републике, који су због злочића прогнати из
отаџбине. Они су у Сењу обично називани вентуринима. Да би се разбила њихова
концентрација и сарадња са Сењанима, млетачки Сенат је решио да се они ослободе казне прогонства. О томе је предлог поднесен 26. јануара, али га је Сенат усвојио тек 9. јула, заједно са другим мерама којима се хтело да се више обезбеде
млетачки и турски поданици од пиратског пресретања; том приликом је одлучено да се за сваког ухваћеног и предатог ускока исплати по 20 дуката.** У Већу десеторице је тада предложено да се побије известан број изгнаника-вентурина, с
тим да ако би убица таквог прогнаника сам био »бандито« (прогнат), казна би му
се опраштала и могао би се вратити у домовину. Посебан задатак у сузбијању ускока примили су страдиоти у Новиграду, Полешнику и Земунику, који су имали
да спрече пљачкашко крстарење ускока и других људи злих намера.100
Средином маја 1547. Сењани су се припремали за операцију према Обровцу. Обавештен о томе, капетан фуста Микијел је кренуо према оточићу Св. Јурај.
Кад је нашао ускочке бродице, почео је да гони једну од ових, те су борци из ње
поскакали у море.101 Ускочке припреме против града на Зрмањи биле су одговор
" ХАД, Cons. rog. XLV1II, 13’-14 (8. II 1547), 21 (25. II 1547), 47 (6. V 1547), 57 (21. VI
1547), 71’ (22. VIII 1547).
м ХАД, Cons. min. XLVII, 19 од 11. VII 1547.
” ASV, Senato I, Маг, R. XXIX, 77 од 15. III 1547.
" I libri commemoriali della Repubblica di Venezia, t. VI, Venezia 1904, 257, n°132, 133,
1 3 5 .- 0 претходном наоружавању барки против ускока и у Задру: (HAZd) Ducali е terminazioni 11,9. XII 1547, n° 1081.
” ASV, Senato I, Маг, R. 85-8’ од 29. IV 1547.
" ASV, Senato I, secreta, Deliberazioni, R. LXV,
179’, цариградском баилу17.I1547.
” ASV, Senato I, Маг, R. XXIX, 114-5 од 9. VII
1547.
■" ASV, Senato I, Маг, R. XXIX, 11.1 1547 (задарским ректорима игенералномпровидуру Далмације), 26. I 1547 (Венеција, одлуке Вијећа десеторице).
1,1 Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 106.
160

на сличну мобилизацију Турака против Сења и Ријеке. Гласине о томе примио је
и француски амбасадор у Венецији још пре половине априла; наводило да би
подухват извело 7-8000 коњаника; нешто доцније, помињана је и походна акција
босанског санцак-бега према Хрватској, али Сењ није експлицитно наведен.102
Јуна 1547. ускоци су из бусије дочекали један караван који је кренуо из Шибеника и у коме је 40 коња преносило робу влаха купљену у поменутој вароши; у
коњским товарима се претежно налазила со, тако нужна сточарима. Да би путници били безбеднији, млетачки војници су екскортирали колону до места Пакленице, три миље на турском земљишту, тј. до падина једне планине; караван је одмах затим набасао на заседу у којој је било 40 ускока; колона је била разбијена,
20 Морлака је успело да ухвати маглу, неки су рањени а остали су засужњени. Сенат је о догађају одмах известио скрадинског диздара и клишког санџак-бега, а
затим је двапут писао свом представнику на султановом прагу, тражећи да везира убеди да се кривица за удес никако не може приписати млетачким припадницима, и то посебно зато што је у поменутом смислу клички управљач писао Порти.103 О чврстој решености Републике да гони ускоке уверавао је баил највише
отоманске руководиоце и децембра исте године.104
Шеснаестога јула 1547. из Цариграда је заповеђено санџак-бегу Уламан-бегу да пође према Задру а и Републици је поручено да пошаље своје људе на границу како би се онемогућиле бескрајне штете од стране ускока, које су ови изводили на основу информација и других услуга млетачких држављана. Делимично
су поради тога стављене у приправност и млетачке поморске снаге, па је 30. августа капетан Јадрана Ђован’Антонио Таљапиетра приспео у К отор.105
Чим је почео да копни снег, клишки санцак-бег је затражио од Дубровачке
Републике да му, као колективни харачар, пошаље мајсторе зидаре да раде на оправци Надина. Дубровачки оци се с тим нису сагласили, те су намеснику у том
смислу писали (марта 1547).106
М ного друкчије није било ни у наредној, 1548. години. Тада је врховни заповедник свих ускока у Хрватском приморју био Милош Паришевић, који је руководио операцијама и на копну и на мору. Првих дана јануара људи генералног
провидура у Далмацији ухватили су два ускока, те је провидур био посебно похваљен.10’ Месеца јануара млетачки посланик на немачком двору изнова се тужио на пирате Сења, Ријеке и Бакра који су причињавали губитке и млетачким
лађама и становницима млетачког појаса Далмације.10* У исто време Сенат је
дао упутства капетану млетачке флоте у »Заливу« за гоњење ускока и за њихово
кажњавање.109 Ускоци су, међутим, и даље дејствовали. Првих дана јула ускочки
четовођа Петар Шушњић приспео је у Задарски крај са великом скупином сабораца да плени не само турске него и дуждеве сељаке. Због тога су управљачи Задра својим писмом влади (од 8. јула) очекивали наређење провидуру армаде за
акцију.110 Ускоци су из Подгорског теснаца излазили једним од четири канала између већих кварнерских острва, посебно најјужнијим, измећу Пага и Љубача, на

,м Е. C harriere, н.д., II, Paris 1850, 7 (14. IV 1547), 17.
103 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXV, 7. VII и 29. VII 1547, fol. 141; B. Винавер, н.н., 50.
104 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXV, 17. XI 1547, баилу у Цариграду.
105 CRV II, 186-7, релација цариградског баила Алвиза Рениера 7. I 1550 м.в.
104 ХАД, Lett. Lev. XIX, 131-2.
107 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVI, 19. I 1547 m.v.,
10' Исто, 5. и 9. III 1548, налог и упутства за рад поклисару код цара.
10* ASV, Senato I, Маг, R. XXIX, 177’ од 9. III 1548, Бернарду Сагреду.
110 ASV, Senat.o I, Mar, R XXIX, 207-7’ од 10. VII 1548.
11 - BEN K O V A Č K I K R A J ... Z B O R N IK 2

161

подухвате према Далмацији.111 Нису се много обазирали на мировни уговор који
је краљ Фердинанд закључио са султаном а који је предвиђао да се пљачкаши са
обе стране обуздавају. Сењанима је наређено да обуставе упаде на турско
земљиште, те се њих 500 више оријентисало на пресретање лађа на мору.111
Појачано деловање сењских корсара на морским валовима одмах су осетили и Дубровчани. Бергантини су морали групно да путују у Венецију још у другој половини 1548.m Марта 1549. конвоју тек од пет бригентина допуш тено је да
исплови за град на лагунама; 18. маја норма је повећана на шест бродића; 14. јуна сигурност при једрењу је нешто поправљена (три бригентина), а 7. августа још
више (два бригентина), односно и један бригентин уз чаушеву »конзерву«.114 У
другој половини године пловидба је по правилу била безбеднија, јер су Сењани
првих месеци године навукли довољ но хране и стоке за целу годину, да се и не
узме у обзир да је у летњим и јесењим месецима и млетачка контрола на поморским пругама била већа. Ипак треба напоменути да су ускоци у јесен 1548. уграбили робу дубровачких трговаца која се налазила на марцијани Томе са Хвара.111
Према једном мишљењу, од 1549. д о 1557. године ускоци су претежно дејствовали на м ору.116
Значајан је податак савременог италијанског хисторичара Ђовија из Комада су ускоци (за које каже да су »поморски разбојници«), сакупљајући информације на далматинским оточићима, радили у спрези са хајдуцима (»ајдони«), који
су силазили из шума копненог дела Далмације (»Скјавонија«).117 Године 1548. и
1549. заиста су биле мирне кад је реч о пределима северне Далмације. Од 1549.
страдиоти су ређе држани по градским касарнама и више су упућивани као стража по оним селима преко којих су ускоци најчешће пролазили.11* Ипак треба забележити да је почетком 1549. долијао познати ускочки воћ М илош Паришевић,
главар свих сењских ускока, пореклом из млетачке Далмације. П ош то је био саслушан, одрубљена му је глава.119
Без обзира на терен на коме се налазило тежиште ускочких акција, тј. да ли
је реч о копну или о мору, војно градитељство Далмације гутало је грдна финансијска средства. Од 1540. до 1561. за оправку и доградњ е фортификација утрошено је 250.000 дуката, од чега је на сам Задар отпадало 144.000. За издржавање
посада и за друге трошкове, дато је, наводно 12 милиона златника. Већ 1540. у
Далмацију је упућен чувен инжењер Ђироламо Санмикеле, који је извео лепе радове.1”
Пловидба из Дубровника за Венецију је 1550. бИла несигурна. Гусари из
Ријеке уграбили су брод неког Марка из Стона на поменутој рути.т Средином
јануара из града св. Влаха смела су о т п л о в и т и два удружена бригентина, два ме-

Г. С тан ојеви ћ , Прилози за историју сењских ускока, Исгоријскигласник, бр. 12/1960, 113.
1.1 Ј. V. Ham m er, Geschichte des Osmanischen Reiches, B. II, Pesth 1834, 197-203; B.
В инавер, н.н., 50.
111 ХАД, Cons. min. XLI, 66’ од 23. II 1548.
114 ХАД, Cons. rog. XLIX, 3 (28. III 1549), 24 (8. V 1549), 37’ (14. VI 1549), 55 (7.VIII
1549), 57 (12. VIII 1543); Cons. min. XLI, 216’ од 30. IX 1549 (чауш).
Б. Х рабак, Сењски ускоци и Дубровник, 63-4.
"* А. Јели ћ, Ускоци и уроте, 242-3.
117 La seconda parte dall’ Istorie del suo tempo diMonsignor PaoloGiovico da Como, Venetia 1555, 428.
"• ASV, Senato I, Mar, R. XXX, 6. IV 1549; Г. С тан ојеви ћ , Сењски ускоци, 63.
“• ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVl, 19. I 1548 m.v.
”• G. Praga, Storia di Dalmazia, 167-8.
1.1 Б. Х рабак , Сењски ускоци, 84 (отимачина обављена на висини Вране).
162

сеца доцније дозвола је дата и бригаитинима појединачно; тек 22. новембра затражен је конвој од три лађице.'” Месеца априла Сенат је издао инструкције задарским ректорима и генералном провидуру Далмације да се чува море од ускока, нарочито у време одлазака лађа на годишње вашаре; како су настајали изванредни трошкови у слању ескортних бродова, курирских бригентина итд., извршним органима у Задру је послато 200 дуката за намирење таквих издатака. И
те године у неколико наврата писано је посланику на немачком двору да посредује против Сењана и Бакрана и да се тужи на ускоке који су причињавали тешкоће трговачкој пловидби.121
Концем 1550. или првих дана 1551. Обровац је страдао од Сењана. Ускоци
су на 12 барки испловили из свога средишта, искрцали се под Обровцем и спалили су село зависно од Обровца односно његово подграђе. На препад су отели
каштел Островицу, на другој страни северне Далмације. Подухват је начинио толико снажан утисак да је и Дубровачка Република предузела кораке да оснажи
своју одбрану, конкретно да осигура Стон.124 Власи пресељени из Истре у задарском котару били су неотпорни према Сењанима, те су им чак, према реферату
цариградског баила, служили као обавештајци.125
На мору, на висини северне Далмације, ускоци су хватали дубровачке лађе
и на посећеном пловидбеном правцу за Анкону. Дубровчани су тога ради у првој
недељи децембра 1550. обавестили своје трговце и поморце у главном граду Марака да не излазе из тог лучног града, јер је 400-500 ускока испловило из Сења и
вреба бродове, па су већ узаптили неке барке накрцане житом.124
Задарски кнезови су се почетком 1551. године тужили на ускочка злодела
сењском капетану Ивану Ленковићу. Он се у одговору љутио што ra сумњиче као
судеоника лупежа које штити и нагласио је да би могао сабрати 2500 ускока да
чини зла, али да он није такав човек; ако ускоци наносе штете Млечанима, и ови
им узвраћају, јер им сметају да заробљавају Турке; док се Млечани нису афирмисали у таквом држању, он (Ленковић) није допуш тао да се штета наноси дуждевим људима; на концу је поручио да му више не пишу, јер им неће одговарати.127
Млечани у Задру против Сењана нису употребљавали само перо него и оружје.
Они су пред Задром напали ускочке брацере, па су се Сењани морали спасавати
скакањем у море и бежањем на копно; један ускок је ипак ухваћен.12* Месеца марта Задранима је успело да ослободе неког турског држављанина, кога су затим
упутили вранском диздару. Том приликом је установљено да је један млетачки
поморац превозио робу и људе за ускоке, те је решено да буде егземпларно
кажњен.12* И првих дана 1551. у млетачком Сенату се расправљало о томе да далматински поданици обавештавају Сењане, у вези са извештајем ранијег баила
Алвиза Ренијера.130 Концем септембра Сенат је одлучио да се за борбу против ускока наоружа становништво око Задра и лаћице; тада се у водама Задра налазило шест наоружаних барки и два бригентина са 14 клупа, а капетан Јадрана је

^

122 ХАД, Cons. rog. XLIX, 107’ (14. I 1550), 136 (15. III 1550), 252’ (22. II 1550).
121 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVII, 8. IV 1550 (кнезовима Задра).
124 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVII, 109-9’ (31. I 1550 m.v.), 209 (31. XII

12* CRV II, 186-7, извештај Алвиза Ренијера, цариградског баила 7 . 1 1550 m.v.
124 Monumenta historiam Uscocchorum illustratia ех archivies romanis, precipue e secreto
Vaticano desumpta, collegit et redigit C. Horvat (у даљем тексту Mon. Usc.) pars I, Загреб 1910,
стр. 1, n° 1.
127 M. П еројевић, e j . , 17
12* B. Винавер, н.н., 55.
12* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVII, баилу у Цариграду 4. IV 1551.
,и CRV II, 186.
м

163

требало да садејствује са две галије, док је иеки заповедиик Сицилијанац добио
координирајућу улогу у преслеђивању ускока; за наоружање барки упућено је
500 дуката.111 Крајем године већи број Сењана на седам барки спустио се код
Вране, да би пошли на каштел Велим; ту су ухватили неке султанове поданике и
нешто марве; о том искрцавању шибенски кнез је на време јавио скрадинском
диздару и војводи суседних села да би појачали страже и припремили одбрану;
сами, пак, Млечани, наредили су својим оперативним јединицама да са морске
стране блокирају нападнути простор.112
Бригентин са чаушем пловио је без сусретања са ускоцима,111 али је неки
дубровачки бригентин децембра 1551. био од ускока оплењен.114 Априла 1552. поново је уведена обавеза конвојске пловидбе за Венецију, па је као норма одрећено
шест бригентина. Потом је норма смањена да би у последњој декади јуна поново
повећана на пет бродића.115 Чим су лаће почеле инокосно једрити, било је жртава: фебруара 1553. Сењани су одузели новац са неког бригентина који је пловио у
Анкону.11*
И 1551. године, иако без раније галаме и победничке помпе, ускоци су се
морем, поред задарског краја, пребацивали у област Неретве и Макарске те су
пленили и даље. Некад су се искрцавали под Велебит око Обровца, те су и ту хватали султанове харачаре. О једној њиховој акцији говорио је неки Радоје Рајичић, из села Зевзе (?) код Ускопља, човек са двора Малкоч-бега. Њега су ускоци
ухватили кад се враћао од Обровца, заједно са осам од њега зависних чобана.
Они су под Велебитом, на месту званом Веца, пролазећи преко Риминића напасали своја стада. Петнаест ускока су се изненада избацили на копно, ухватили их и
потерали ка морској обали. Убацили су их у једну барку и потом завеслали ка
Сењу. Њиховој барки стигле су у сусрет три друге ускочке барке са ускоцима које
су предводили Мартин Припчић и неки Гаспар, који су били Сењани. Тим трима
баркама управљали су Јерко Содинић из винодослког насеља Селац те Јурај Сушић и Антун Доминчић из Брибира. Јерко је 20 дана раније довезао из Ријеке
пшеницу а и остала два поморца довезли су жита и боба. Приликом заробљавања најпре су се појавила три ускока (Иван Прерад Кукуљевић и брат му
Јаков из Брибира те Турчин Иван такоће из Брибира). За њима су стигла друга једанаесторица ускока (Павао Ласиновић из Сења који је становао у Леденицама
изнад Сења, Лука из Дривеника, Гаспар Чемишић из Бриња и други). Н>их 14 били су наоружани само са четири пушке и говорили су да намеравају да иду у Неретву, у плен. Уместо у Сењ Радоја и његове пастире пребацили су у барке које су
дању и ноћу пловиле ка југу. У једној ували код Макарске наишле су млетачке
поморске снаге, те су их све спровеле у Задар и ту изложиле испитивању и судском процесу. Радоје са својима је био ослобоћен, а Јерку Содинићу је само конфисковало пловило.117
Почетком 1552. године четири ускочке и три друге бродице са ускоцима пошле су из Сења према Шибенику; ускоци су се искрцали и дошли су до места Арвесин(?) које је припадало Турцима и ту су ухватили 30 људи. У другој половини
априла млетачки флотовођа у »Заливу« могао је известити Сенат о многим штетама које су проузроковали Сењани. Месеца маја у Сењу су се бавили неЈЏ! тргов-

111 ASV, Senato I, Mar, R. XXXI, Сенат задарским ректорима 24. IX 1551.
112 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVII, баилу у Цариграду 7. I 1551 m.v.
111 ХАД, Cons. min. XLII, 178’ од 24. XI 1551.
114 ХАД, Cons. rog. L, 179’ од 29. XII 1551; Б. Х рабак, Сењски ускоци, 85.
■** ХАД, Cons. rog. LI, 49’ - 50 (8. IV 1552), 79 (21. VI 1552).
'** Б. Х рабак , Сењски ускоци, 85.
117 ХАЗд, Atti del conte di Zara, Antonio Civran (1551-3), fol. 32-34.
164

ци из Апулије и Анконских Марака, купујући робље које су са султанових области доводили ускоци. У другој половини маја четири ускочке лађе испловиле су
из сењске базе и одмах су наишле на неки турски галеон.15* У то доба дужд је
наредио да се наоружају четири бригентина и две брацере, како би задарски капетан могао да следи ускоке.139 Провала у шибенски крај изазвала је протесте шибенском кнезу-капетану од стране Хусеина, ћехаје клишког санџак-бега Малкочбега. Ускоци су у месту Сарамишову одвели собом два муслимана и четири Морлака; кнез је одговорио да је засужњио девет ускока, које ће после мучења дати
обеситн. Хусеин-ага из околине Вране писао је дужду да су му задарски кнезови
упутили седам султанових подложника које су ослободили од Сењана.1*0
У то време борба против гусара и ускока у Јадрану била је поверена поменутом Сицилијанцу. Од месних управљача па и од провидура Крка захтевано је
да овоме садејствују у операцијама гоњења ускока, тим пре што су постојале вести да се 5000 Турака спрема да опседне Сењ. Та Сенатова заповест била је потребна јер је било заповедника и других барки, посебно значајних за гоњење
уљеза који нису хтели да се покоравају налозима Сицилијанца односно да се
својски заложе у раду на чишћењу мора од ускока.141
Године 1553. Турци и њихови власи су темељито опустошили крај око Карлобага и јужније све до Обровца, мада је већ четврт столећа постојао један празан простор у обиму од сто миља, где се ишло само у сечу дрва и камо су пролазиле пљачкашке дружине ускока и мартолоса. Рушење Карлобага више је наудило млетачком Пагу него Сењу грацког надвојводе.142 Таквим харањем повећан је
ускочки притисак око Нина, где коњица на уском обалном појасу није могла да
развије своја дејства.143 Преко Љубе (данас Љубач) је најлакше нанешена штета
Турцима, јер се улазак у отоманско подручје ту заобилазио правцем на »језеро«,
измећу Поседарја и Новиграда, на путу за Карин, Обровац, Полешник и Кожулово Поље, где су чињене безграничне пљачке. У то време Млечани су појачали
стражу код Новиграда, где су држали два бригентина и две фрегате, но узалуд,
јер су Сењани и даље пленили. Задарски капетан Паоло Ђустинијани је саветовао да се на мореузу код Поседарја подигне тврђавица (с трошком од 1000 дуката) и да се у њој сместе четири стражара; одржавање тадашње поморске страже
износило је, међутим, 3000 дуката годишње; ако се не би желело да се подигне
тврђавица, требало је дозволити Турцима да они на свом земљишту саграде
слично утврђење; пред све јачим ускочким налетима, у супротном, могло би се
сматрати да је новиградска тврђава изгубљена.144 За намирење плата особљу бродица у Задру које су одржавале стражарску службу против ускока задарски ректори су 1553. године добили само 200 дуката.141
Поред најлакшег и најтајнијег пута у наношењу штета Турцима, који је водио од ЈБубе, Барбата, Бешке и Св. Марка на Карин и Обровац, ускоци су и на
другим странама изводили акције, штетећи и саме Млечане. Својим залетима
они су обезљудили задарску околину.144 Због њих као и због узвратних акција
IMГ. С танојевић, Један докуменат 106-7.
1И ХАЗд, Ducali е terminazioni III, fol, 9-10, n” 1095 од 13. V 1552.
140 Ilibri commemoriali, t. VI, 274, n° 14 (29. VI 1552), 279, n° 21.
141 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXVII, провидуру Крка и капетану Јадрана
8. II 1551 m. v.
141 CRV II, 257-8, 259; III (1880), 21, 23.
141 CRV II, 254, Ђустинијанијев итинерар (1553).
144 CRV III, 54-5, релација бившег задарског капетана Паола Ђустинијанија представљена Сенату 13. II 1553 m. v.
14' ASV, Senato I, Маг, R. XXXII, 96 од 9. III 1553.
144 CRV III, 52, relacija Paola Đustinijanija, bivšeg zadarskog kapetana.
165

мартолоса и Морлака, у Шибенику су Млеуаии морали држати лаку коњицу, састављену од Левантинаца и Хрвата.147 Ускоци су у пролеће 1553. попљанкали и запалили једно село турских кметова изнад Вране и убили неколико житеља тога
насеља. У последњој десетини јуна угарак је прогутао и подграће Карина, где је у
ватри пропало много добара. Тих дана млетачки војници су повратили од ускочких робаца две турске породице.14* У Задру су процењивали да Врана и Надин
нису Турцима корисни него да штавише изазивају трошкове око одржавања посаде и зидина; закључено је да би требало покушати да се та утврћена места купе
од П орте.14’
За Венецију се из Дубровника августа 1553. морало пловити у скупини од
бар три бригентина, крајем децембра - два.150 У то доба као заповедници млетачких бирема у борби против ускока служили су и поједини Дубровчани, као неки
Франо (који је умро у Задру почетком 1553. године).151
Средином јануара 1554. Сењани су напали стражаре, одрећене да чувају
Поседарје, те су једног усмртили батином. Неколико тједана доцније они су у водам а северне Далмације запленили неки скирац (врста мањег трговачког брода и
начинили велики плен па се вратили у Сењ. Ни половином новембра нису мировали. На две брацере, њих по 18-20 у једној, опленили су многе пловне објекте на
које су наишли; отерали су многе марве из северне Далмације и нанели губитке
отимачинама и по млетачким отоцима; поред стоке почели су да засужњују и
дуждеве припаднике и да их продају као робље; њихова последња акција на мору
те године било је хватање једне лађе са које су скинули много тогара.1” Сенат се
месеца маја тужио на поступке сењског капетана Ленковића и на генерала Унгнада који су допуш тали ускоцима да пљачкају муслимане, те је уместо толеранције
тражио забрану.153 Октобра те године за одлазак у град св. Марка дубровачки сенатори захтевали су конвој од бар пет бригентина.154 Првих дана 1555. године
Сењани су у водама Задра на једној дугој барци (на којој се сместило њих 30)
узаптили неки дубровачки грип (од пет чланова посаде), који је за град под
Срђем превозио енглеске каризеје и друга сукна.155
Првих тједана 1555. ускоци су настојали да харају и око Шибеника. Одмах
потом јавили су се с једне стране на М уртеру а с друге у области Новиграда.156 У
току првих 15-16 дана ускоци су одвели неколико муслимана и 22 турска Морлака, убивши приликом налета још двојицу влаха. То се догодило ноћу кад су упали у влашке катуне који су са планине сишли у питомо приморје са стоком на зимовање. У вези са власима Сенат је наложио свом баилу на Порти да предложи
везирима да се влашки катуни на зимовању осигуравају стражом и да се држе на
сигурним местима, јер није било довољ но да се Турци ослоне само на млетачке
јединице за гоњење упадача. Првих дана фебруара Сењани су са пет наоружаних
барки ринули у луку Пага и растерали млетачке бригентине, одводећи један ух-

147 CRV II, 204, итинерар Ђан Батисте Ђустинијанија (1553).
14* Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 1 0 7 .- 0 ускочким залетима те године у лички
санџак, вид.: Л. Јелић, Ускоци и уроте, 243.
,4t CRV III, 19, релација Антонија Диеда.
*" ХАД, Cons. rog. Li, 174 (7. III 1553), 241’ (4. VIII 1553); LII, 28-8’ (22. XII 1553).
1,1 Б. Х рабак , Сењски ускоци, 65.
’51 Г. С тан ојеви ћ , Један докуменат, 108.
153 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIX, поклисару код немачког владара 5. V
1554. - Претходно се на ускоке жалила Порта дужду ( А. Puschi.H. д., 28).
154 ХАД, Cons, rog. LII, 140 (9. X 1554).
135 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIX, баилу у Цариграду 24. I 1554 m. v.
■“ B. В инавер, н. н., 54.
166

ваћен бродић. Капетану фуста у вези с тим заповеђено је да, уз помоћ провидура
на Крку, приступи блокади Сења на одстојању, тј. да задржава при пловидби
бродице са вином и пшеницом што би било довожено у Сењ. Ускоци су од Ђурћевдана наставили испловљавање у правцу Новиграда, Муртера и других локација, па ни Млечанима није друго преостајало него да и они пошаљу бродове да
се диверзантима супротставе.15’
Концем октобра 1555, пред једном провидуровом фрегатом, неки ускоци су
се склонили на острвљу Муртера, у саме куће становника, што је изазвало горчину код поноситих венецијанских сенатора. У исто време шибенски кнез-капетан
је обавештавао да је немоћан да се носи са диверзантима. Властима у Задру било
је наложено да примене више пута налагане мере против непослушних поданика
који су одржавали контакте с ускоцима и обавештавали их.‘5* У Задру је столовао посебни генерални провидур Коњице у Далмацији, чије су јединице имале да
дејствују како против ускока тако и против навала мартолоса и Турака.159 Половином 50-их година житељи задарског краја несумњиво су били на вези с ускоцима. То је констатовао и један дукал, који је изнео да је сваког дана таквих непокорних поданика све више; зато је прописана смртна казна за оне који би примали ускоке, од њих преузимали део плена и поготово који би у њиховом друштву
упадали у отоманско подручје.160
Почетком јуна 1556. Сенат се обратио клишком намеснику са констатацијом да султанови харачари учествују у пустошењу ускочком, и то како на турском тако и млетачком државном подручју.‘“ Сви су они били власи, као и ускоци, и без обзира на ускочка насиља, с њима су ипак налазили лако заједнички језик. У првој декади децембра Сењани и 200 Бакрана отимали су стоку код места
Бешка (код Карина), те је подстакнута млетачка поморска стража код Новиграда
да појача будност.'*2 Јула 1556. Турци су се жалили у Задру да су ускоци одвели
неку марцилијану са робом на којој је било Турака у место Бијели Мост (18 миља
од Задра), захтевајући да се предузму мере да се поврате људи и еспап.163
Забране у вези с пловидбом малих пловних објеката за Венецију постојале
СУ у Дубровнику и у току 1556. године. Крајем септембра тражена је »консерва«
од три бригентина, 20. октобра захтевано је њихово наоружавање, чак и код скупног путовања а потом и додатно људство посаде. Трећег дана 1557. сама се дубровачка влада потрудила да нађе додатна два бригентина за безбеднију пловидбу. Норма је 1. фебруара била - три бродића. Турски гласник је 20. маја кренуо у
пратњи четири бригентина односно саеције. Три лађице у групи тражене су и за
једрење у Анкону. Средином јуна 1557. дозволу су могле добити три удружене
лађице, а почетком новембра четири бригентина.1*4

‘5’ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXIX, 24.1 1554 m. v. (баилу на Порти), 5. II
(посланику на царском двору), 5. I (капетану фуста), 11. V (капетану бирема).
ASV, Senato I, Mar, R. XXXIII, 71 и 71-Г, ректорима Задра и главном провидуру
Далмације 23. XI 1555.
‘5’ CRV II, 196 (Ђустинијанијев итинерар), 204.
140 ХАЗд, Ducali е terminazioni III, 46-9, n° 1165.
141 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXX, јун 1556; Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 57-8.
■“ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXX, капетану фуста 12. XII 1556.
■“ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. I, баилу у Цариграду 29. IX
1556.
144 ХАД, Cons. rog. LIII, 239 (28. IX 1556), 241 (20. X 1556), 248 (22. X 1556), 253 (30. X
1556), 279’ (3 .1 1557), 293’ (1. II 1557); LIV, 11’ (20. V 1557), 21 (31. V 1557), 25 (16. VI 1557), 26
(19. VI 1551), 67’ (5. XI 1557Y
167

Године 1556. и 1557. успостављено је стање мировања на турско-млетачкој
граници према Задру, те је османлијским пограничним старешинама наређено
да више не пљачкају. Тај споразум, међутим, нису прихватили и јунаци са Хрватског приморја, који су и даље робили, па су Млечани били обавезни да од њих
преузимају плен у име мира на државним међама.165 У лето 1557 капетану фуста
заповеђено је да кружи својим лађама у водама Раба, Крка и у теснацу код Новиграда те да онемогући ускоцима да са морске стране приђу отоманском
земљиш ту.166 Тога лета примећено је присуство клишког намесника и северозападно од Скрадина, где се завршава његова надлежност а почиње јурисдикција
личког санџак-бега; можда је ту дош ао да помогне личког колегу у борби са
Сењанима. Око 1. октобра заповедник Клишког санџака боравио је у Надину и
ишао је у Бенковац (Бенковић).167 Њ ему, тј. Ферхат-бегу Соколовићу је капетан
млетачких фусти, Фабио да Канал, вратио у јесен те године три поданика које су
ускоци повели код Вране.16’ Треба додати да су Турци при гоњењу Сењана пљачкали у млетачком селу Филипјакову.169
Ђуро Даничић, познати сењски старешина, 1557. се сурово светио Турцима
и на копну и на мору, ударајући на њих из заседа и натерујући их у бекство. Изазвани, Турци су притисли Млечане, тврдећи да се не залажу довољ но у одбрани
свог подручја од упадача, па су ови почели немилице да прослеђују ускоке као гусаре и непријатеље, вешајући их.170 Млечани су искористили поменути дијалог о
робљењу, те су на султановом прагу дијалог скренули на питање фусти обровачког емина које су изграћене за борбу против Сењана; баил је имао задатак да захтева да се те брзопловке не оружају; на то је поменути емин био спреман
јављајући се Венецији, мада су венецијански племићи признавали да су концем
лета ускоци напали турске али и штетили млетачке држављане.171
У лето 1557. страдао је неки дубровачки брод. Током јуна и августа Дубровчани су морали одлазити у Сењ, на Ријеку и у Анкону да би повратили робу
отету њиховим људима. Кад су ускоци из Бакра опљачкали у луци Цикале товар
с једног дубровачког брода, влада се обратила краљу Фердинанду а овај је заповедио грофу Николи Зрињском да у року од шест тједана врати Дубровчанима
узапћену робу.17г Година 1558. такође је протекла у знаку групног путовања из
Дубровника на север. Двадесет шестога фебруара провидур Будве добио је на зајам три топића на пловидби у млетачки главни град. Француском амбасадору који је из Цариграда одлазио у Венецију, поред фрегате дата су још два пратећа
брода. Средином јуна тражена је »консерва« за бригентине, тако да их је крајем
јула морало бити бар три. Иста норма важила је и у последњој десетини октобра,

■** CRV III, 120 релација Антонија Микијела, бившег саветника задарског кнеза од
15. VII 1557.
144 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXX, капетану фуста 20. VII 1557.
1,7 CRV III, 94.
M. П еројеви ћ , н. д., 20. - До ускочког упада према Врани дошло је првих дана
фебруара, којом приликом су, наводно, против клишког санцака војевали и млетачки поданици (ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, Costantinopoli, R. I, баилу у Цариград 27. III
1557).
1И CRV III, 102 релација Антонија Микилеја од 15. VII 1557.
17* JI. Јелић, Ускоци и уроте, 243-44. - Вид. и ново упутство о поступању с ухваћеним ускоцима: ХАЗд, Ducali е terminazioni III, 61, n° 1187 од 4. VI 1557.
171 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXX, 183’, баилу на Порти 27. IX 1557.
171 J. Р адон и ћ , Дубровачка акта и повеље, књ. II, св. 2, Београд 1938; Б. Х рабак,
Сењски ускоци, 85.
168

а после тога била су довољна и два бродића. Половином децембра 1558. бригентини су могли инокосно једрити у Венецију.171
Упад 29. марта 1558. са једног отонића код Љубе извео је Павао Лишњавић
из Бакра са десет другова који су дошли на некој барки. Један од нападача био је
извесни Дамјан са рта на острву Пашману, по роћењу Истранин, који је побегао
са галије на којој је као веслач издржавао казну од 20 година. Месеца априла неки Лука Тревизан из Вргаде признао је на ислећењу у Задру да је са својом барком превезао седам ускока и три роба на Тустицу, где је извршено укрцавање на
ускочку лађицу и повратак у Сењ; та ускочка бродица пресретнута је под Велебитом, те су се витези спасли скакањем у хладну воду а тројица засужњених су ослобођени; били су становници Вране а преузео их је нећак и заступник ливањског намесника који је послом боравио у Задру. Почетком јуна, на доставу
ухода, једна млетачка барка са војницима наишла је на неку ускочку брацеру у
мореузини код Љубе; ускоци су се опет избавили окова скакањем у море а њихов
претходно рањени старешина, Дамјан Паштровић, ухваћен је. Поред шибенског
и новиградског краја, Сењани су те године обишли и задарску регију.174 Кад је
реч о Врани, треба приметити да је у то време или нешто раније у каштелу било
и Хрвата на служби као бомбардера; једног таквог су Дубровчани примили под
плату јуна 1558. године.175
У то време са млетачке стране против ускока је највише дејствовао капетан
фуста. Он је, примерице, и у лето 1558. сачекивао упадаче и отимао им сужње.
Хрвати и Арбанаси као млетачки најамници кружили су оној малој територији
која је преостала Венецији на северодалматинском подручју. Стражарску и патролну службу преузели су заповедници каштела Нина и Новиграда, како би више
млетачке власти у Задру у сваком моменту биле у току ствари кад је реч о ускочком гибању и како би у вези с тим предузимале нужне кораке. Задарски кнезови
били су у непрекидном контакту са турским војним заповедницима, у првом реду
са диздарима Надина и Вране, информишући их о наступу Сењана. Двадесет
другог августа 1558. изјутра капетан брзопловки Фабио да Канал чуо је да су се
диверзанти искрцали код Примоштена; он се одмах ту нашао, па су ускоци умакли на копно; капетан је успео да заплени неколико писама и да о уљезима јави
шибенском кнезу-капетану и онима са турске границе.176
У то доба, међутим, било је млетачких старешина који су били повезани са
Сењанима. Чувар тврђаве код Врчева, плаћан новцем задарске коморе, обавештајац Фабија да Канал, иначе човек незавидних моралних одлика, одлазио је са
упадачима да пљачка турско подручје, па је плен делио са својим друговима по
оружју. Конкретно, 1558. у једној ускочкој операцији, кад су Турци и власи из
Вране упали ускоцима иза леђа, он је пријатељима дао знак димом да се са пленом извуку; лишен слободе, признао је и многе друге неподопштине које је учинио у кооперацији са Сењанима. За пример, био је обешен. Кад је гвардијан ухваћен и кад је провидур коњице Лоренцо М оро удвостручио ревност, ускоци се за
неко време нису усућивали да вршл>ају по регији града Задра.177 Уосталом, и за-

171 ХАД, Cons. rog. LIV, 110 (26. II 1558), 122 (14. IV 1558), 161 (14. VI 1558), 174 (28. VII
1558), 187’ (22. X 1558), 190’ (31. X 1558), 209’ (15. XII 1558).
174 CRV, III, 142 и 143, релација Фабија да
Канал, бившегкапетанафуста,представљена 12. XII 1558.
175 ASV, Senato I, Provv. da terra e da mar, filza 1078, непагинирано, генерални провидур Моро из Задра 24. VIII 1558.
174 ХАД, Cons, rog. LIV, 158 од 17. VI 1558.
177 CRV III, 144, релација Фабија да Канал:
ASV, SenatoIsecreta,Deliberazioni,R.
LXXI, 90 од 2. XII 1558; V. Vinaver, n. n„ 58.
169

дарски капетаи Паоло Ђустииијаии (1550-1553) спроводио је тактику која је фаворизовала Сењане да узнемиравају Турке а посебно да плене обровачке стране,
јер Турци у неким питањима нису хтели да се нагоде с Млечанима. Насупрот
таквој политици, задарски капетан Андреа Винченцо Кверини (1558-1563) одржавао је добре односе са отоманским командантима на државним међама, међу
којима се није налазио на последњем месту обровачки диздар.'7*
Августа 1558. ускоци су пљачкали османлијско суседство Шибеника. Двадесет четвртога тога месеца у зору 16 ускока на једној брацери су пронашли неку
барку натоварену дрвом на обали; пош то су пребили власника, присвојили су лађицу и на њу накрцали плен који су отели пређашњих дана на турском земљишту и отиснули се у непознатом правцу; кнез-капетан Шибеника је очекивао да
случај неће проћи без незгода са узнемиреним клишким санџак-бегом, јер су диверзанти раније три-четири дана показали изазовну дрскост. Кад је истога дана
(24. августа) један вод коњаника-страдиота послан у сусрет турским власима који су силазили у Шибеник да сакупе новац за раније испоручено жито, и Морлаци
и млетачки коњаници нападнути су од педесетак сењских подвижника, кад су
прешли брдо Тартар (народски: Тртар и Дебељак, око 5 км од Шибеника), сви заробљени потерани су као сужњи. Шибенски кнез Никола Д андоло одмах је послао две грипарице (лађице) и чету пешака да опколе обалу преко које је требало
да се упадачи повуку. Они, међутим нису улазили у клопку, него су се још неколико дана бавили на турско-млетачкој граници, вукући собом робљ е.17’
Нови налет на пределе северне Далмације Сењани су извели концем новембра и првих дана децембра исте године. Са две барке искрцали су се код Карина
и напали су насеље; сакупили су много марве и ухватили двојицу муслимана.
Покрет су наставили ка селу Бојишћу у Банадегу (бившој угарско-хрватској територији) и похарали место. Нова скупина од 60 бораца искрцала се код млетачког насеља Злосело (у шибенском крају), те је поред Вранског језера прошла и
навалила на Врану; ту је заробила 18 турских кметова и вратила се у Сењ. У воде
Карина и Новиграда одмах су касно упућене две млетачке брзопловке као стална
стража, а капетан Јадрана блокирао j'e сењско пристаниште, па је прегледавао
пловне објекте који су улазили или излазили из луке, не би ли нашао плен. Венеција је тада први пут јавно узела у заштиту султанову земљу као да је дуждева.1*0
Ипак, под ударом су се налазили само турски терени мада су ускоци бар један
дан по искрцавању боравили у каквој шуми или скровитом месту млетачког подручја. Због тога је заповедник Надина гњевно реаговао; на његов протест Република је поручила функционерима у Задру да умире диздара, пишући му о наредби издатој капетану Јадрана и заповедницима бродовљ а у Јадрану. Нова упутства о гоњењу упадача добили су задарски руководиоци кад је откривен случај
врчевског гвардијана.1*1
Након изведене блокаде Сења (од 24. новембра 1558) а затим и Бакра (од
26. фебруара 1559) ускоци током 1559. нису долазили да плене отоманске крајеве
у суседству задарске регије. Ипак, око главног 1*рада млетачке Далмације по-

,7* А. de B en ven u ti, Fortezze... I due Obbrovazzi, 94 (последња околност je откривена тек 1589).
А-САНУ, Заоставштина, Ј. Н. Томића, бр. 8711—XVII/а—105, 106, 107, Sibenik 24. i
27. VIII 1558.
■" ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXI, 23. XI 1558 (поклисару на немачком
двору), 23. XI 1558 (капетану фуста); Г. Станојевић, Сењски ускоци, 60 и 82.
1,1
ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXI, ректорима Задра и генералном провидуру Далмације 23. XI и 2. XII 1558.
170

стављено је десет стража са по два момка које су месечно стајале по 40 дуката.1*2
Внтезови Сења н Бакра нису радо против Османлија ходали стазама Велебита,
него преко млетачког терена у турски вилајет. Преко Велебита у пролазима биле
су намештене заседе од турских дербенџија. Моменат изненађења лакше се моrao реализирати на разуђеној обали а и преко подмитљивих нижих старешина по
млетачким селима.1" Један локалан упад треба поменути код села Бешке (у близини Карина).1*4 Кад су притегнути ускоци, наступили су сличним неделима мартолоси, ускоцима слични турски пљачкаши.
Године 1559. нешто је попустила и забринутост за сигурност пловидбе за
мање пловне објекте у северном делу Јадрана. Одредбе о удруженом путовању у
Дубровнику биле су: 4. априла и 6. маја - по три бригентина, а од 1. јула норма је
задржана за одлазак у Анкону, док је један бродић за Венецију пуштен самостално.,м
Половином јула 1560. задарски кнез је известио дужда о пљачки коју су извели јунаци са Хрватског приморја преко Велебита у личком санџаку; одагнали
су доста марве и повели неке истарске пастире и сточаре са задарског подручја
који су били на велебитским летњима пашама. Немачки амбасадор у Венецији
дао је реч Сенату да ће писати сењском заповеднику Ленковићу да га обавести о
подухвату и да предузме кораке да се млетачки чобани са својим стадима ослободе. У то време било је у ускочким насељима неповраћене млетачке робе за око
2500 дуката.1**
Година 1561. почела је у знаку млетачких одмазди против Сењана у северној Далмацији. Њима је (30. јануара) забрањен улазак у млетачке воде и долазак
на земљиште под управом Сињорије.1*7 Приморци под влашћу грацког надвојводе нису уважавали та наређења и ујесен те године подузели су већу акцију у правцу Надина и даље. Најпре су се искрцали у околини Задра у циљу да оплене Надин. Затим су пришли шибенском крају и поробили су једно муслиманско село између Вране и Велима, и најзад су похарали неко влашко насеље између Трогира
и Сплита, заробивши више људи.1" Том приликом је озбиљно оштећен Надин.1И
Акције 1561. нису вођене само плена ради него су ликвидиране и обровачке
фусте. Почетком јуна провукла се кроз мореузине једна обровачка брзопловка са
18 чланова посаде, наишла је на Сењане и сукобила се са њима. Друге лађице убрзано су довршаване на Зрмањи. Наредних тједана изашло је на море неколико
бродица са турском посадом. Сви су били прерушени у ускочко одело. Са доста
успеха, и то по тмини, бориле су се ове левенте против Ускока. Две такве барке
које су наишле у другом валу заробиле су у околини Сења 13 сењских припадни-

■" CRV III-S, релација Фабија да Камал, капетана фуста, представљена 12. XII 1559.
Те године су Аустријанци први пут прихватили разговор са Млечанима о расељавању ускока. У једном документу у коме се наводе ускочке старешине за Ђуру Даничића (старијег) се каже да ie родом са Косова, без сумње далматинског (АСАНУ, бр. 8711;
XVII (х-50)
,u Исто, 142-3.
1,4
CRV III, 137-8, релација Анђела Граденига, бившег провидура Крка, представљена 16. VII 1559.
1И ХАД, Cons. rog. LIV, 256, 268’, 294.
ш ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXII, 27. VII 1560 (посланику на царском
двору), 17. VIII 1560 (истоме о преговорима са аустријским амбасадором у Венецији о реституцији невраћеног новца).
1,7
ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXII, 30. I 1560 m. n., поклисару на царском двору.
1МASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXII, 115 (25. X 1561, посланику на царској
курији), 116, 117.
171

ка. Дош ла је, међутим и репресалија. Кад су Млечани посредовали у Аустрији,
казано им је да су за нападе те године били криви обровачки муслимани, пошто
су цернирали сењску регију и морали су бити кажњени. Генерални провидур у Задру је затим настојао да увери клишког намесника, синовца моћног Мехмед-паше Соколовића, да ваља спалити обровачко бродовље, јер повећава затегнутост
у односу на надвојводине поседе. У тој својој намери Млечани су делимично успели.1,° али тек следеће године.
У исто доба Венецијанци су морали да интервенишу и на курији немачког
владара. У другој половини децембра 1561. њихов поклисар је изнео да је везир
преко баила поручио да се више не може толерисати да ускоци прирећују штете
султановим харачарима са стране мора, те да ће се дати налог фустама на ушћу
Неретве да изађу на пучину и да тамо сачекују диверзанте. Поради тога је, уз
протест Порте, пренесена и информација шибенског кнеза-капетана (од 27. новембра) да је, на млетачки захтев, клишки санџак-бег наредио обровачком диздару да по цену живота не дозволи излазак бродића, јер се још није решио да
брзопловке и спали. Грацу и Прагу је наговештено да даљи исход ствари зависи
од тога да ли ће Сењани крстарити својим наоружаним баркама.191
Током 1561. и 1562. године брига о групном путовању из Дубровника према
северним пијацама сведена је на минимум. Почетком септембра 1561. један бригентин пош ао је наоружан топићима, 1. октобра морале су поћи удружене две
бродице, а годину дана касније такоће два бригентина.1”
Прве декаде фебруара 1562. наложено је представнику у Цариграду да саопшти Порти да је спречен сваки пролаз некако преко млетачког земљишта и да је
за такво решење придобијена и Аустрија, те да клишки санџак-бег треба да одустане од својих претњи да ће упасти на млетачку територију. Помирљив развој
прилика довео је новембра исте године до закључења капитулација измећу Отоманског царства и аустријских земаља; у њима је поменуто и питање ускока, тј.
Аустријанци су изјавили да на њиховом подручју нема више ускока.1” Још месеца маја обровачке фусте лежале су на обали изнад млинова; нису излазиле на море, али нису могле спречити Сењане да и даље доходе у османлијске пограничне
области и да пљачкају. Концем априла ускоци су се бавили око Карина, где су засужњили петорицу муслимана из Надина. Санџак-бегови поузданици наводили
су да су ови, као обично, стигли морем и преко млетачке територије. Турци су одговорили тиме што су ухватили неког Новиграђанина који је својом барком превозио дрво са велебитских падина. Овога је задржао намесников ћехаја, човек
преке нарави, који је нескривено показивао да је противник Млечана, па није онемогућавао злочинце да упадају на млетачко подручје, него их је чак бранио речју
и делом , док је у исто доба лишавао сваке службе оне који су се трудили да буду
коректни у односима са млетачким суседима. Ћехаја је Новиграђанина држао

ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. II, задарским кнезовима и генералном провидуру Далмације 25. X 1561.
‘и ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. II„ 8. VII, 16. VIII и 29. IX
1561 (баилу у Цариграду), 31. X 1561 (ректорима Задра и генералном провидуру о разговорима са аустријским амбасадором у Венецији да пише свом двору и Сењанима о потреби
неинтервенције ако се у Обровцу фусте спале); В. Винавер, н. н., 59; Б. Х рабак, Турска
стражарска флотила у Неретви (1490-1700), Хериеговина, IV, Мостар 1985, 95.
'^1 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXII, 13. XII и 18. XII 1561 (поклисару на
царској курији).
‘” ХАД, Cons. rog. LV, 280’; LVI, 6 и 163 (29. X 1562).
‘” ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. II, 7. II 1562 (баилу на Порти), 7. II 1562 (кнезовима Задра и генералном провидуру Далмације), 23. XX 1562 (клишком санџак-бегу), 2. XII 1562 (истом), 22. V 1563 (истом).
172

очекујући откуп у новцу и тканинама,1’4 као да је реч о хватању каквог преступника.
Становништво задарског краја упозорено је (1562) да живи у миру и пријатељству са султановим подложницима, а и да спречава Сењане и друге да упадаЈУ преко њиховог подручја у турско суседство да би пљачкали.1” У исто време,
клишком санцак-бегу су пружана уверавања да су предузете све мере да се онемогући пролаз ускоцима преко млетачког граничног појаса.194
Током 1563. ускоци нису били присутни на простору северне Далмације.1”
Из Дубровника у град св. Марка те године путовало се у сасвим малим
конвојима: 31. марта - два бригентина, 28. маја - 3, 17. јуна - 2, 28. августа - 3 и
11. септембра - 2. Потом је дата пуна слобода кретања лађицама и тек последњих дана 1564. поново је двама бригентинима нарећено да се на пловидби у
Венецију удруже.198 Очигледно је да је тежиште ускочке активности 1564. године
поново стављено на копнене операције.
Обровац је изнова привлачио Сењане. На тужбу муслимана тога краја, Порта је обавестила клишког санцак-бега да у северној Далмацији упадачи поново
долазе са мора и да због тога настају штете; наређено му је да се постигн j споразум са млетачким »баном« преко изасланика и да се удруженим силама учини
крај ускочким харањима. Извештај о том налогу упућен је у диздару обровачке
тврђаве, Хасану.1”
Прекиду релативно добрих суседских односа измећу представника власти у
Задру и суседних турских заповедника допринела је и околност да је из далматинског главног града отишао вишегодишњи капетан А. В. Квирини. Не нашавши код његовог наследника слично настојање да се одржава пријатељство, 0 6 ровчани и они из Карина одмах су почели да досађују на млетачкој територији.
Обровачке лађице су изнова плениле обале Подгорског канала. Нешто касније
Обровчани су одлучили да подигну две куле код млетачког села Поседарје, и то
једну на самој обали а другу повише, на падини,100 како су утврђења изгледа била
поређана и у Обровцу.
Сењани су у току 1564. наносили пред турским и млетачким држављанима
сасвим независно од околности да су обровачке левенте објавиле своје присуство
у зонама Подвелебитског морског пролаза.” 1 Харање је продужено и на копну
али и на мору. На Ријеци су се бавили трговци који су од витезова преузимали
сужње и одводили их чак у Ђенову.102 Сенат је саветовао Портиним везирима да
на немачкој царској курији покрену питање о непридржавању одредаба капитулације и да траже изгон ускока из надвојводиних градова.201

1.4 АСАНУ, Заоставштина Ј. Томића, бр. 8711—XVII/a—103.
1.5 ХАЗд, Ducali i terminazioni III, 93-3’, n° 1234 од 24. IX 1562.
,м ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. II, клишком санџак-бегу 23.
X 1562.
1.1 CRV III, 157, релација Ђованија Микијела који се вратио из Аустрије, где је био
посланик.
”* ХАД, Cons. rog. LVI, 206, 233’, 26Г, 262’; LVII, 119.
Комисија за писање историје Босне и Херцеговине при Академији наука и умјетности БиХ, инв. бр. 139/III (MOhimme defteri), 1/1, 207, стр. 8 превода А. Полинца.
,и А. de B en ven u ti, Fortezze... I Due Obbrovazzi, 94. - У исто време Турци и мартолоси су упали и пљачкали у поседима надвојводе Фердинанда (А . P u sci, н. д., 16).
101 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXI, 148 од 2. XII 1564.
,01 Исто, R. LXXIII, посланику на немачком двору 8. VII 1564.
1.1 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. II, баули на Порти 3. II 1563
m . v.

173

Јануара 1565. ријечке судије су уз инвентар вратиле део плена постигнутог
у месту Мунеге и ослободиле 'су два ухваћена Јеврејина. Следећег месеца неки
султанови поданици и турски Жидови тужили су се у граду на лагунама на ометање пловидбе од стране дошљака са Ријеке и из Бакра и то и у млетачким водама.104 После је приспео пред дужда и један Портин гласник са неким синовима
Израела са информацијом да је нека роба отета отоманским држављанима. Сенат је одмах заповедио капетану фуста да крене у Ријеку и Бакар и да тражи и
преузме еспап који су лупежи узаптили; баилу у Цариграду (маја 1565) јављено је
да је добар део плена рекупериран.” ’
Фебруара 1565. Сињорија је новом капетану Јадрана, Николи Суријану,
као пре четири године, издала упутства о најстрожијем поступању са ускоцима.
Такав став није био безразложан, јер су ускоци маја месеца исте године напали
Карин, усмртили много Морлака и муслимана, међу којима и сакупљача харача
Мустафу; да се освете, Турци су отели со са млетачких дереглија.204 Збивања су се
одвијала на следећи начин. Четвртога маја 130 Сењана под вођством Павла Jlaсиновића а са прећутним одобрењем сењских заповедника, на пет брацера су се
спустили на теснац пред Карином; пошто су задржали и неутралисали стражу
коју су Млечани држали на том месту, приспели су у Карин. Поменути Мустафа
није био Портин харачлија него је сакупљао данак за рачун месног војводе који је
био закупник пореске мукате. На то су се сабрали карински Турци и у већем броју дојурили су на обалу, где више нису затекли Сењане, него неке млетачке бродице под теретом соли, које су опљачкали. Диздар Карина, који је био и територијални заповедник на тој страни, известио је о том е задарске управнике, захтевајући да Млечани чувају свој део мора и обале снагама које би биле довољне да
се могу одупрети упадачима.” ’
Млетачке власти су мотриле и на своје поданике. Месеца августа шибенски
кнез и капетан је ухапсио браћу Станислава и Гргура те неког Рељу; они су признали да су одржавали везе са Сењанима, који су почетком августа поново харали у шибенској околини.10* Из те операције, коју су ускоци извели уз благослов
сењских руководилаца, одвели су три сужња, за које се из Шибеника упорно тражило да буду враћени; како се Сењани на те захтеве нису обазирали, то је питање
постављено и на немачкој владарској курији.200 И концем те године ускоци су непрестано улазили у млетачке и турске терене и пленили.210
На удруженој пловидби мањих пловних објеката из града св. Влаха у Венецију и Анкону није се много инсистирало 1565. и 1566. године. Двадесет петога
маја 1565. захтевало се да једре три бригентина за град на лагунама, а 26. јула
два за Анкону. Иста норма за одлазак у поменути папски град вредела је 18. јануара 1566, јер је 29. августа за обе велике пијаце захтевана »консерва« од две лађице.211 Средином априла 1566. ускоци су са једне дубровачке лађе однели вунене и
204 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXII, 2. II 1564 m. v. (посланику на царском двору).
ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. III, баилу у Цариграду 22. V
1565.
206 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIII, 24. II 1564 m. v.; R. LXXIV, 26. V
1565; Г. С та н о јев и ћ , Сењски ускоци, 68, 84.
207 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, 37’ и 38, инструкције млетачком поклисару на царском двору од 19. и 26. маја 1565.
ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, кнезу и капетану Шибеника 7. IX
1565; В. Винавер, н. н., 60.
т ASV Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, 48’ - 9, поклисару на царској курији
15. IX 1565.
210 Исто, поклисару на царској курији 15. XII 1565.
211 ХАД, Cons. rog. LVII, 180’, 195’-6 ’, 256; LVIII, 69.
174

свилене тканине које су у Венецији купљене за султана; дубровачки сенатори су
морали донети одлуку да се на трошак Републике куповина обнови.211 Те године
почела је на дубровачком острву Ластову и на другим местима недостојна препродаја жита које су сењски пирати отели са неког брода односно робе које су
опљачкали у млетачкој Далмацији.211
Ускочких акција на копну поново је било већ концем вељаче 1566, те је Сенат тражио веће ангажовање провидура далматинске коњице који је столовао у
Задру.114 Капетану брзопловки је нешто доцније пребачено да није довољно пратио рад Сењана, који су то искористили те су пленили не само турске него и млетачке припаднике.215 Месеца марта опет1је у Венецији било натезања са отоманским Жидовима. У задарској регији ускоци су крајем фебруара, кренувши према
Неретви и непримећени од млетачких фусти, задржали два бригентина са еспапом Турака и Јевреја, која је роба била одређена за Анкону. Баил је добио наређење да на диванском савету растумачи да ускоци нису запажени, »јер је море
као каква шума«, тако да оно пружа низ погодности кад се плови малим и ниским пловилима, које чак ни фусте нису у стању да следе. Како су поменути Турци и Жидови испловили из Неретве а емин из Габеле је поднео Порти представку, баил у Цариграду је добио налог да свим силама узнастоји да се на рачун осигурања пловидбе не допусти брзопловкама у Неретви да ескортирају лађе, јер би
поморски пут за Анкону био оптерећен новим морским вуковима. П оводом жалбе и херцеговачког санџак-бега, везире и самог султана требало је уверити да ће
Република свом снагом терати ускоке на валовима, као што је то и дотад чинила.
Сенат је обећао да ће ослободити 32 пече каризеја по конту Јеврејина, лекара бостанџи-баше из султановог сараја, што су Сењани годину дана раније отели.21*
Априла 1566. ускочки старешина Матија Газивуковић наредио је да се савладани млетачки бригентин најпре одвуче на Вис а потом у Биоград, где је ноћу
затечено више барки; Газивуковићеви јунаци су били са Ријеке.217 Акт пиратерије
представљао је освету за млетачко неслеђење Сењана који су преко млетачког
подручја и даље улазили у турске пограничке крајеве.21* У позну јесен ускоци су
узаптили два бригентина са житом из ЈБеша које је било намењено главном млетачком граду, пош то су претходно ухваЈили два друга брода; плен је одвучен у
Сењ, бакар и друга утврђења, где је требало преко царске курије натерати месне
старешине да врате отето.21*
Млетачке власти су мотриле и на своје држављане да не успостављају везе
са упадачима. Почетком маја 1566. генерални провидур у Задру, на тражење Сената, обелоданио је проглас против јатаковања Сењанима, подстичући међусобно ухођење и потказивање грађана.220 Предвиђене су стварне мере да се спречи
отимање млетачких лађица и заплена робе турским поданицима од стране ускока, што је требало д а представља услов за добро суседство и спокој на турским
међама.221 Са границе, наиме, долазиле у Цариград жалбе да дуждеви подложници иду заједно са ускоцима и да пљачкају османлијске области. Баилу је стога наређено да изјави д а су такви млетачки поданици у ствари преступници који су ис2.2 ХАД, Cons. rog. LVIII, 27 од 22. IV 1566.
2.2 ХАД, Cons. rog. LVIII, 53, 78, 102, 133.
214 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, од 27. VII 1566.
Исто, капетану фуста 1. VI 1566.
21* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. III, баилу у Цариграду 26. III
и 6. V 1566 (четири писма.
Б. Х рабак, Сењски ускоци и Дубровник, 88.
“* Л. Јелић, Ускоци и уроте, 244.
"* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, поклисару код цара 7. XII 1566.
“ г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 59-60.
221 ХАЗд, Ducali е terminazioni III, 136’—7 од 16. VI 1566.

терани из завичаја и државе и стављени ван закона, те су их државни органи убијали кад би их затекли у подручју своје јурисдикције.2” Седмог децембра наложено је и гувернеру галија са осуђеницима да са капетаном брзопловки пази на широка речна ушћа, где су ускоци најчешећ улазили у копно да робе.221
Због сталних ускочких упада, простор измећу млетачког Новиграда и турских утврђења Надина и Вране већ је испражњен од стално насељеног живља.
Турски мартолоси нису били бољи од ускока, такоће влаха, увек спремни на преступна дела. Турски Морлаци који су највише испаштали ишли су ускочким стопама. У зимско доба због доласка влаха са стадима и крдима на зимовање у приморје више су деловали и ускоци и мартолоси. Ускочка траса ћара и 1567. је
водила Подгорским каналом на теснац код Поседарја и на Карин и Обровац. У
исто време, на млетачком земљишту било је и даље, уз све претње и кажњавања,
особа које су биле готове да се повезују са ускоцима и да суделују у раздеоби плена. Штавише, било је очигледно и највишим функционерима државне управе у
Задру да су млетачки коњаници мање били спремни да гоне Сењане него мартолосе и Турке. Ипак, коњица је била најпогоднија за борбу против врло покретних
ускока и турских влаха под оружјем. Једно одељење од 50 коњаника било је стационирано у Земунику да брани прилаз Задру а друго је било смеш тено у Новиграду због честих збрка у сектору Карина и Зрмањиног ушћа и услед даљег продирања у Банадег.224 У борби против ускока као пирата биле су и тврђаве на морској обали значајан чинилац. Једна таква подигнута је код Ражанца.225
У првој декади 1567. у град св. Марка приспео је Ибрахим-бег, турски чауш
због ускочких недела. Он је позвао Републику да као хришћанска држава утиче
на Аустрију да пустолови из Сења и са Ријеке више не улазе у султанове поседе
плена ради, јер није било довољно да млетачке снаге ухвате покојег уљеза; разјаснио је да је у таквим околностима природно да се муслимани наоружавају излазе на пучину; није, међутим, нормално, да млетачке власти кад ухвате те злочинце држе их у задарским затворима под оковима, као што је неправедно што
се имовина правоверних, кад би се повратила од упадача не враћа сопственицима него је деле млетачке главешине.226 Таква схватања диванског савета присилила су Сенат да са свом озбиљношћу још једном приђе ускочком питању. Он је заповедио и фустама у мимоходу да обављају стражарску улогу, а два нова бригентина послата у опасне зоне. Капетану брзопловки нарећено је да буде чешће у каналу под Велебитом. На прашком двору је захтевано да се коначно ускоци
кажњавају. Капетан фуста имао је задатак да оствари кооперацију са турским гемијама (лађама) на стражи у Неретви како би диверзанти били успешно гоњени
на свом јужном правцу деловања. За шест до осам ускочких старешина расписана је уцена, тако да би се њихова глава откупљивала по 200 дуката.227 Функционерима у Задру је наложено да се сва средства искористе да се на млетачком
земљишту искорене ускоци, уз примену и блокаде места у Хрватском приморју
како би остали без хране. Требало је најстрожије казнити и сопствене држављане
222
ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. III, баилу Соранцу у Цариграду 21. VI 1566. - Те године Ибрахим-бег је упућен у Венецију да се у султаново име пожали на акције ускока из Сења, Бакра и са Ријеке (Degl’istorici delle cose veneziane, i quali hanno scritto р е г pubblico decreto, t. VI: A n d re a M o ro sin i, Venezia 1719, 239).
221ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, гувернадуру галија осуђеника 7. XII
1566.
224 CRV III, 190-95, Ђовани Моцениго, генерални провидур у Д а л м а ц и Ј Н , р е л а ц и Ј а
представљена 3, III 1567.
225 С. F. B ia n ch i, Zara cristiana/ll, Zara 1879. 279.
224 ASV, Esposizioni principi, collegio, R. I. f. 115-7’ од 11. I 1566 m. v.,
227 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXIV, 1. III 1567 (капетану фуста), 5. IV
1567 (поклисару код цара), 21. VI 1567 (капетану фуста), 21. VI 1567 (капетану Јадрана).
176

који не само што би помагали упадаче, него не би ваљано извршавали заповести
органа власти, особито кад се радило о старешинама лига и суцима пособа.” ’
Ускоци су, наводно, 1567. закључили с Турцима осмогодишње примирје.” ’
То би указивало на то да су ускоци своју основну делатност пренели на морске
валове и да су се усмерили на класично гусарство, чиме су више билг погођене
хришћанске трговачко-поморске републике и вароши, као Венеција, Анкона,
Дубровник итд. него ли Османлије. Месеца априла Сењани су узаптили две лађе,
од којих је на једној било робе многих поданика немачког цара. Два месеца доЦније ускоци су отели једну млетачку фрегату и на њој нашли 2000 талира, који је
новац слат у Цариград.230 Кад се насукала лађа которског каштелана код Задра,
ускоци су се намах нашли на месту несреће да би насилно испразнили и олакшали стање брода.211 Млетачки капетан је једне ноћи код Новиграда, мислећи да је
наишао на ускочке брацере, целе ноћи из топића и пушака палио на две бродице
које су се повукле према обали, настављајући с пушкарањем; кад се разданило,
на дуждевој фусти, на којој је било рањених, утврдили су да се у помрчини нису
тукли са Сењанима, него против Турака и мартолоса из Обровца; капетан се извинио, али је барке, под претњом топовских хитаца, отправио до утока Зрмање и
поручио им да се свакако врате у матичну луку.232
У граду под Срћем се помало почело заборављати на некадашње забране
инокосног путовања за мале бродове у правцу Венеције и Анконе. Само је једном
у 1567. (24. маја) тражено удруживање три бригентина за једрење у град св. Марка и само је једном од једног великог брода какве су биле наве захтевано да крену
наоружане са шест топова. Одлуке о збијању две или три лађе забележене су у
1568. у сенатским записницима 22. маја, 22. јуна и 17. августа. У 1569. о истим
нормама разговарало се 15. јануара и 5. новембра, а 12. децембра изгласана је потпуно слободна пловидба за јадранску метрополу.2”
Година 1568. заиста је била доста мирна. Ипак, 22. маја увече, ускоци су ухватили под Рогозницом једну барку са млетачким поданицима, коју су им неколико дана касније Турци отели код Омиша.211* Д ео робе ослобођене од Сењана
предате су власницима а хварском кнезу је наложено да спроведе ту одлуку234, вероватно слањем рекуперираних добара у Неретву. Уприличен је и састанак синдика (инспектора) Далмације са суседним санџак-бегом; турски намесник је требало да добије сто дуката а вешти посредници око њега, преко којих је рађено 2 35

У лето 1569. млетачки баил је био непријатно изненађен кад је један од ухвађених ускока саслушаван на Порти; овај је изјавио да је Задранин, давши саопштење које је теретило млетачке органе у Далмацији; казао је да руководиоци у
далматинском средишту знају за ускочко хајдуковање у коме суделују и њихови
припадници; баилов тумач је допустио да је реч о Задранину, али је нагласио да
221 ASV, Senato I, Mar. R. XXXVII, 20.1 1566 m. v. (задарским кнезовима и генералном
провидуру Далмације), 6. IV 1567 (истима).
2” С. Љ убић, Огледало књижевне повиести југославјанске, II, Ријека 1869, 150 и

рти.

210 Mon. usc. I, 1-2, Б. П опарић, Повијест сењских ускока, Загреб 1936, 34.
211 В. Винавер, н, н., 61.
2,2 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. III, 5. VII 1567, баилу на По-

221 HAD, Cons. rog. LVIII, 160 и 132; LIX, 15, 23, 35, 68’, 182, 195.
2124 ХАЗд, Трогирски архив, кут. XXVIII, ф. 251, извештај капетана фусте
Пјетра Емоа, у задарској луци 26. V 1568.
214
ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. III, 4. II 1567 m. v.,
кнезу и провидуру Хвара.
ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXV, 1568.
'2 - BENKOVACKI KRAJ ... ZBORNIK 2

177

се ради о изгнанику, објашњавајући тиме његов непријатељски став према млетачкој држави."*
Осамнаестога новембра исте године, у први јесењи мрак, кад је нека бродица из Венеције улазила у драгу острва Силбе, опколиле су је две сењске брацере
са око 60 бораца; десеторица је прешла на лађу која је носила двопек за државни
ерар на Хвар; пексимит је одузет, уз напомену да је св. Марко богат, да је пун
новца а они су сиромашни људи.“ 7
Време између закљученог мира 1540. и објављенг>г рата 1570. било је доба
највеће експанзије Османлија у Панонији и на Медитерану. У северној Далмацији, подаље од главних попришта и праваца акције, владала је осека турске најезде, те су ускоци са Хрватског цриморја преузели иницијативу у погледу војних
акција. Гранична пљачкашка дејства, карактеристична за мећашне области свих
исламских држава тога времена постојала су и према уском млетачком појасу
копна у северној Далмацији и према суседним отоцима. Мир од 2. октобра 1540.
није успоставио стање мировања на турско-млетачким границама. Слично турским мартолосима, Сењани, Бакрани и Ријечани су пленили марву, грабили турске поданике (које су продавали трговцима у Апулији) или и караване влаха и
других који су саобраћали са Шибеником због довоза житарица и других производа и због одвоза соли и мануфактурних израђевина.
Ускочка верност ретко се исказивала диверзијама преко Велебита; радије
су примењивали комбиновани морско-копнени начин за улазак у султанову
земљу, али увек преко неутралног млетачког земљишта, како би остварили ефекат изненађења и осигурали одступницу. Операције великог стила почеле су већ
1542. Користили су широка ушћа Зрмање (према Карину, Обровцу и тзв. Банадегу) и Крке (у шибенски крај и према Врани и Карину). Опустошено Кожулово
Поље и напуштена села задарског и шибенског краја олакшавала су наступање и
ускока и мартолоса. За гоњење и једних и других Млечани су основали сеоске лиге и судијске пособе, подизали утврђења, држали коњицу и на обалама
постављали стражарске фусте и флотиле наоружаних пловних објеката плитког
газа, слично ускочким брацерама; стално су интервенисали на Порти (преко баила) и на немачком царском двору (преко поклисара). Акције су увеђаване у зимско доба, кад би влашки катуни довели своја стада близу морске обале на зимовање. И ускоци и мартолоси објашњавали су и правдали своја недела разлозима
освете и одмазде. Изазвани од ускока, Турци су притискали Млечане да се не залажу довољ но за одбрану са стране мора и зато што млетачки држављани помажу Сењанима па с њима заједно одлазе и у походе и деле плен. Од половине
60-их година турски притисак је бивао све јачи и према Земунику који је бранио
приступ Задру. Године 1567. наводно, ускоци су са Османлијама закључили осмогодиш ње примирје, тако да су се и једни и други почели више усмеравати на
морска дејства.
На морским пространствима северне Далмације ускоци су ометали пловидбу из Неретве, Дубровника и Албаније (Љеш, Валона) за град св. Марка и Анкону. Због тога су Дубровчани увели праксу једрења мањих лађа у конвојима, са
топовима или са појачаном посадом. Од године 1557. мање се инсистирало на
такво удруживање мањих бродова, јер је нешто попустила ускочка активност
према Дубровчанима.

”* ASV, Senato III secreta, Dispacci degli ambasciatori al Senato, Dispacci di Costantinopoli, filza IX (1569-70), Markantonio Barbaro 5. VIII 1569.
” 7 ХАЗд, Atti del conte di Zara, Ettore Tron (1569-70), unico, fol. 475-6, од 18 XI 1569.
178

IV. Уз пља чку и политички притисак ускока на северну Д алм ацију
1570-1601.
Од краја 1569. и прва три месеца 1570. сењски ускоци су нагло увећали своју ревност на мору. Не постоје турски извори који су у пуној ширини показали
османлијске губитхе због такве ускочке делатности. Због тога су узети дубровачки записници сенатских седница који с подједнаким критеријем региструју штете
од Сењана из годице у годину. Неки дубровачки бригентин на пловидби из Венеције са тканинама децембра 1569. или првих дана 1570. био је девастиран, те је
дубровачка влада одредила човека да робу у Сењу преузме.1 Опасност од ускока
повећавала се ако су лаће биле претоварене, јер им је маневарска способност била знатно умањена. Стога је Сенат настојао да регулише уговор неких мањих
бродова који су имали да крену у град на лагунама.2 Почетком пролећа ускоци су
пресрели и један брод који је са тканинама долазио из Анконе.3 Ускочке су свакако биле две разбојничке барке које су на Муртеру (марта 1570) оплениле лаћу којом је управљао неки поморац из млетачког града Кјоће и гдје су отели коже неког трговца из Пезара.4 Један од узрока за избијање рата између Османлијског
царства и Млетачке Републике, рата који је избио априла 1570. и трајао је до пролећа 1573, била је ускочка пиратерија.’ За време тог трогодишњег рата (»кипарског«), кад је поново дошло до формирања коалиције хришћанских земаља против полумесеца (»Света лига«), сењски ускоци су, као и у рату 1537-40, суделовали у операцијама на страни Млечана. Презрени и гоњени у доба мира као гусари
и злочинци, Сењани су поново постали корисни савезници Крилатог лава. Терен
њихових акција у новом рату била је више средња него северна Далмација.
Стање мира постало је угрожено кад је чауш Кубат »фебруара 1570) напустио град на Босфору на путу за Венецију. Он је носио писмо са султановим ултимативним захтевима, који су садржавали и захтев да Република преда Турцима
Кипар, око кога су се такође сакупљали корсари.6 У писму султана Селима II
Сињорији се пребацивало да је на старим границама Далмације изазвала сукоб;
за државне међе речено је да су установљене концесијама за време султанових
предака.’ Кубат је стигао у дуждеву престоницу првих дана априла. За време
његових разговора у јадранској метрополи Далмација се такође налазила на
првом месту његових ламентација. Османлије су на границама Далмације почели непријатељства још за време бављења Кубатовог на дуждевој курији. Санџакбегови Клиса, Босне и Херцеговине упали су на млетачко подручје, одузимајуђи
сељацима жито, марву и све до чега су дош ли и засужњујући људе. Млади заповедник далматинске коњице Бернардо Малипјеро, у жељи да заштити становништво задарске регије, изјахао је из града на челу 80 коњаника. У једном моменту упао је у скупину Турака, много бројнију него што је била његова пратња, те је
смртно рањен и издахнуо је на седлу за време повлачења. У Задар је мало затим
стигао Ђулио Саворњан са титулом команданта милиције у Далмацији. Овај је
показао велики опортунитет у борби с Османлијама, којима се пружила јединствена прилика да опседну млетачке градове. Саворњан је два месеца држао бор-

1 ХАД, Cons, rog. LIX, 207’ (18. I 1570), 235 -6 (14. III 1570).
2 Исто, LX, 17-18 од 10. VI 1570.
5 ХАД, Div. canc. CLXX, 3-40 ат.
ХАЗд, Atti del conte di Zara, n°18, Ettore Tron (1567-71), fol. 43 од 27. III 1570.
’ S. M u satti, Storia di Venezia, I. Milano 1936, 434.
‘ Ј. L eu n cla v iu s, Annales sultanorum orhomanidarum, usaue ad annum 1588, Francoforti 1733 (?), 121.
7 P. Paruta, Historia venetiana della guerra di Cipro, parte II, Venezia 1703, 29.
12’

179

це иза бедема, недовољно запослене. Почетком априла пошао је из Венеције са
бродовљем адмирал Јероним Зане, који се такође није померао из Задра. Градско
подручје главног далматинског града попунила је маса морнара, веслача и војника, те је било све мање хране а опасност од заразе све већа. Османлијска флота је
искористила то трађење времена, па је завеслала ка Кипру. Тако је у задарском
крају почео један дефанзиван рат, за разлику од стања на јужнијем млетачко-турском попришту на Црногорском приморју.”
Званична објава рата у млетачкој Далмацији обнародована је 25. априла.
Постојала је теза да су отоманске власти пре објаве непријатељстава отпочеле
акцију у Далмацији и Албанији зато што су Млечани подбуњивали њихове поданике. За време двомесечног боравка млетачке коњице у варошима, што се оправдавало чекањем савезника,10 и адмирал Зане је помагао труд грађана да што
боље утврде своје секстерције (квартове). У Новиград је смештено 200 а у Земуник 50 пешака; ошанчени су каштел Врчево и још неки, Полешник је порушен а
Нин делимично и потопљен да не би пали у непријатељске руке." Кад је летња
јара ударила, због лошег ваздуха и вероватно заразе, помрло је, наводно, 20.000
људи, особито војника доведених са стране, ненавикнутих на нездраву задарску
климу.1'
Почетне операције сењских ускока пролећних месеци 1570. мало су се разликовале од њихових подухвата ранијих година, бар према Дубровчанима.
Сењани су, наиме, опленили неколико бродића, нарочито на пловидби према Венецији. Дубровачки трговци су већ јуна 1570. почели праксу претовара робе са
мањих на веће лађе. Већ у лето те године обновљена је пракса из времена рата
некадашње Свете Лиге да се дубровачки сенатори писмима и гласницима обраћају млетачким властима да би се сакупио опљачкан товар или послали записници истрага поводом неких отимачина.13
Трећег августа 1570. Земуник,14 стожер отпора са стране Задра, пао је у руке
Османлија. Истога дана два турска коњичка одреда од 300 и 240 коњаника притиснула су непосредну околину Задра. Коњаници су се привукли граду у току ноћи, те су се најпре притајили у шуми код млинова. Са тог положаја сручи се до
задарских градских зидина вод од 40 коњаника да преотму рогати мал крај бедема, где је стока пасла. Остали коњаници су поставили две бусије, чекајући да из
града изађе млетачка коњица која би гонила поменуту претходницу. На граничним међама сместила се ордија двају санцак-бегова са укупно 10.000 коњаника и
5000 пешака. Те су се трупе већ у току 3. августа спустиле у задарску кампању и
налазиле се на месту Четири фонтане. Иза те војске прве борбене линије, измећу
Купреса и Ливна концентрисане су снаге друге линије, састављене од бораца двају санџак-бегова, који су приспели са непознатог правца.15
У првој половини августа 1570. обровачки Турци опремили су 12 барки и
један бригентин, па су се искрцали на Рабу; један део нападача се раштркао по
отоку, пљачкајући и поседајући пролазе да би се у случају потребе безбедно повукли, но били су спремно дочекани и посечени; они који су се докопали броди-

• Р. Paruta, н.д. II, 26,34,43, 67; G. C a p p e lle tti, Storia della Repubblica di Venezia,
vol. IX, Venezia 1853, 38, 32-3.
* V. L ago, Memorie sulla Dalmazia, vol. I, Venezia 1869, 437.
“ G. D ie d o , Storia della Repubblica di Venezia, t. II, Venezia 1751, 218, 224-5
11 A. M o ro sin i, Degl’istorici delle cose veneziane, t. VI, Venezia 1719,287.
12 G. C a p p e lle tti, н. д., XI., 42.
11 Б. Х рабак , Сењски ускоци и Дубровник, 90-1.
14 И. А н др ови ћ, По Равннм Котарнма и кршној Буковици, Задар 1907, 29.
15 Архив САНУ, Заоставштина Ј. Томића, бр. 8711-XVII / ј-90, 3. августа 1570.
180

ца, наишли су на наоружане ускочке брацере са Крка, те су похватани.1* Месец
дана касније Турци су (свакако поново из обровачког краја) отели неколико рапских лађица.” Обровачке бродице су се и следећих месеци залетале на острва
Паг, Раб и Крк.1*
Средином јануара 1571. Сенат у Венецији је наредио шибенском кнезу и капетану да преузме сто ускока и да исто толико војника Италијана отпусти из
службе, и то зато што се сматрало да ће бити више ефеката од Сењана него од
комотних и кукавних најамника.1’ Сами Шибенчани у једној представци, поред
осталог, молили су да се у њиховом граду окупи посада од 500 ускока; Сенат је
то примио, с тим да се ускоци разместе као стража ван градских зидина и да
њима заповедају њихове старешине.20 У настојању да привуче ускоке и мартолосе у млетачку службу, генерални провидур Ђовани да Лече објавио је да су сви
ускоци помиловани за своје преступе раније учињене на млетачком подручју, а
преко нинског бискупа настојао је да привуче ускочке старешине из Сења, Бакра
и суседних места, али без резултата. Грацки надвојвода забранио је својим ускоцима под платом да у току рата ступају у најам Републике. Дошли су само појединци, а они који су ушли у састав млетачких ускочких јединица били су султанови или дуждеви поданици.21
Великих операција на тлу северне Далмације више није било. Сама Венеција, шаљући Ђакома Рагацонија у Цариград још почеком 1571. настојала је да поведе мировне преговоре, али тако да поврати своје изгубљене територије у Далмацији, Боки Которској и Зетском приморју.22
Првих дана августа 1571. сењски ускоци су кренули (или су маркирали свој
полазак) у Далмацију.25 Следећег пролећа ускоци су одузели робу укрцану у Венецији на три дубровачка бригентина.24 Концем те године ускочка ревност на мору је смањена, тако да су Дубровчани пришли развојачењу својих лађа.25
Кад је (7. фебруара 1573) закључен мир с Османлијама, концем маја 1573.
приступило се демобилизацији војника. Док су Италијани из посада Новиграда,
Шибеника и градова средње Далмације отпуштани, по неколико десетина ускока
је задржавано у служби као припадници градских посада. Сенат, ипак, није имао
поверења у њих, те им је понудио да пређу на наоружане барке, као припадници
бродске посаде или да се населе на Понтадури, у околини Нина или у Истри. После развојачења један део ускока посветио се производном раду, док је други или
координирао са сењским ускоцима или ступио у њихове редове. То је био крај сарадње ускока са Републиком, свршетак пријатељства, и то неискреног, у борби
против заједничког непријатеља.26 Они ускоци који нису постали насељени рата-

14 Л. Јелић, Ускоци и уроте, 244.
1570^ ” ХАЗд. Исписи фра Дане Зеца из Ватиканског архива, кут. II, Раб, стр. 2 (12. VIII
'* *р£У Ј11 (•880), 270 и 272, релација Ђ. Бондумјера, провидура Крка од 3. VI 1571.
ASV, Senato I, Mar, R. XXXIX, од 14.1 1571; Г. С т а н ој е в и ћ, Југословенске земље
у млетачко-турским ратовима XVI-XVIII вијека, Београд 1970, 85-6; Г. Станојевић
Сењски ускоци, 91.
Г. С тан ојеви ћ, Наши приморски градови у доба кипарског рата (1570-1573),
ОЈно-историјски гласник, бр. 1-2/1960, 89; Г. С танојевић, Сењски ускоци, 91.
n ii i
Рел?циЈа Ђованија да Лече, бившег генералног провидура, прихваћена 1 /. 11 1571; Г. С танојевић, Југословенске земље, 86.
" Р. Paruta, н .д. II, 80.
21 Б. Х рабак, Сењски ускоци, 95.
24 ХАД, Div. canc, CLVII, 26’ ат од 11. IV 1572.
“ ХАД, Cons. min. LI, 124.
14 Г. С тан ојеви ћ , Југословенске земље, 87-88.

181

ри, одмах су почели да у склопу акција Сењана пљачкају и млетачке лађе.27 Концем 1573. сењски ускоци су пресретали дубровачке бродове, те су Дубровчани
при путовању у Венецију и Анкону обавезно осигуравали терет.” Сењани су усмерили своје акције нарочито на простор између Пуле и Нина. Њихове поступке
су на царском двору оправдавали постојањем гусарских лађица на Неретви, тако
да су Млечани морали основати посебну поморску јединицу за гоњење ускока.”
Млетачко чишђење »Залива« од пирата није било успешно, тако да су ускоци
средином децембра 1574. у водама Задра ухватили две млетачке лађе с робом Турака и Жидова и спровели их у Сењ.30 Ђуро млађи Даничић ухватио је 24.-5. децембра 1573) велику наву »Контарину«, на којој је, наводно, било и 300 војника.31
То је довело до правог малог рата између Републике и ускока, који је трајао до
1579. године.” Ускочка пиратерија стекла је изгледе на успех ратним исцрпљивањем Републике као и посебним негативним последицама велике заразе
куге 1576. године.” Већ 1575. предузете су опсежне мере да се ускоци сузбију.14
Сињорија је, примерице, још крајем зиме те године заповедила команданту поморских снага против ускока да најстрожије поступи према ускоцима које улови,
осуђујући их на смрт, и то не само старешине.” Ипак, није било новца да се одржавају страже на растојању од Земуника преко Полешника и Врчева до Тиња,
тако да су ускоци без запрека копном од Новиграда могли доћи у Надин и Врану.“
Кад је реч о Дубровчанима, они су увек могли да плаћају цех. Још док је
трајало пријатељство са Млечанима (1573), ускоци су узаптили и дубровачку наву Антуна Миховог, коју су потом дубровачки оци откупили, да не би било веће
гужве и галаме.3’ Две године касније, 28. јануара 1575, пресретнута је од Сењана
нава Јакова из Оребића, која је са робом разних трговаца пловила у Венецију; поред робе која је припадала Турцима, одузета су и два дењка који су припадали
Мати Драгићевићу (са златом и монетама у вредности од дуката 32.000) и један

” Г. С тан ојеви ћ , Сењски ускоци, 92,92-3,95,96; Б. П опарић, Повијестсењских
ускока, Загреб 1936, 39-40.
/
Б. Х рабак, Сењски ускоци, 98. - осигурања нису спречила да не дође до ускочког
хватања дубровачких лађа: ХАД, Deb. not. ХС1, 142’: А. е В. T en en ti, IIprezzo del rischo.
L'assicurazione meditenanea Vista da Ragusa (1563-1591), Roma 1985, 263, 252.
” N. Nani M o cen ig o , Storia della Marina veneziana da Lepanto alla caduta della Repubblica, Roma 1935, 90-1; Фр. Ваничек, Specijalgeschichte des Militđrgrenze, I. Wien 1875
261-3.
" C. Љ убић, Огледало, II, Ријека 1869, 157. - једно хватање дубровачког терета било је у марту 1574: ХАД, Div. conc. CLXX, 130 at од 6. V 1583.
11 B. М акуш ев, Исторические памјетники Јужних Славјан и соседних им народов,
I, Варшава 1874, 382; S. G igan te, н. д., 18-19 (напад је изведен на претпразничко вече са
пет барки на којима се налазило 120 ускока, од којих су њих 60 били наоружани аркибузима).
” ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXX, 38, од 11. XII 1575; JI. Јелић, Ускоци и уроте, 245.
“ С. T en tor, Saggi sulla storia cibile, politica, ecclesiastica e sulla corografia e topograПа degli stati della Republica di Venezia, t. IX, Vinezia 1787, 304-5.
14 ASV, Senato i secreta, Deliberazioni, R. LXXX, 39-40 (11. VI 1575), 100 (11. IX 1575
м....); Museo Correr, Manoscritti, n"2855, p. 652.
** S. G ig a n te, н. д., 74.
** У том смислу: ASV, Capi del Consiglio dei Dieci, Lettere di ambasciatori.
*7 Mon. usc. I, 9. - Промена руте марта 1575. на повратку са тканинама из Венеције
због ускока: ХАД, Div. canc, CLXXI, 133. - једна наплата авареле: Исто, CLXX, 66’ at. Топићи поморцима при пловидби у Венецију и Анкону; Cons. rog. LXII, 22, 79, 197’, 200,
LXIII, 2, 57, - Ухваћен и војни заповедник дубровачких најамнија на путу у Италију (Cons,
rog. LXIII, 64’)
182

завежљај неког дубровачког трговца који је Драгићевић спроводио у град св.
Марка.”
Значајнија је била акција првих дана јануара 1575, кад су Сењани ноћу
напали неку анконску лаћу на путу за Неретву код задарског оточја и одузели
вредност од преко 100.000 шкуда. Због тога је папски намесник у Анкони молио
папског нунција у Венецији да у вези с тим интервенише код хабзбуршког поклисара, како би се рекуперирала роба и засужњени левантски Жидови. Одмах затим
једна млетачка галија ухватила је две барке крцате опљачканим трговачким еспапом, а потом је пошла да похвата и пет других брацера које су биле скривене
четири миља од Задра.” Јохан Хернберг, сењски капетан (1574-77), упитан од
царског посланика у Венецији, дао је, намерно или ненамерно, неверно објашњење о ускочком препаду на ту лаћу под каштелом Ракитница, наводећи како
су након окршаја оштећени само Турци и Јевреји; робу коју млетачка галија није
преотела, трговци су морали да даровима у Сењу откупљују.40 Услед напада на
бродове који су пловили »Заливом«, и то из дана у дан, као и поради Портиних
рекламација, маја 1575. Сенат је помишљао да предузме блокаду Сења и да силом спали ускочке барке. Папска курија је била нешто мање радикална, те је од
Сињорије очекивала само да и даље сузбија пустолове али на отвореном мору.41
Годину дана доцније ускоци су присвојили неку млетачку лаћу натоварену
вином малвасијом и другом робом са Леванта. Млечани су наоружали неколико
бродова против Сењана а били су задовољни кад је папа опет посредовао код
царских власти да се плен врати власницима; свети отац је, поред тога, захтевао
да се пирати застраше да у будуће не пресрећу лаће које једре у Анкону.42
Половином марта 1576. баил Корадо из Цариграда известио је дужда писмом о разговору који је водио на Порти о сењским отимачинама. Није било извесно што ваља предузети ако Аустријанци не би бранили да се ускоци прихватају у местима под влашћу грацког надвојводе, у условима кад су начинили многе
штете и око Шибеника, Трогира и Сплита. У дворану за пријеме уведен је у току
разговора ћехаја клишког санџак-бега, који је реферисао о догаћајима па и о пет
или шест Сењана које су пратили млетачки држављани који су такоће нанели губитке. Баил је тумачио да се може говорити само о акцији Сењана, а да су остали
лупежи, као и други у таквим ситуацијама, који су само отишли гамо гдје су се
надали да ће задобити лаки плен; за утеху Турцима, навео је грдан злочин који
су ускоци извели на млетачкој нави Контарини.43 Због сталних ламентација, на
султановом прагу нису били далеко од одлуке да се поново зарати са неискреним
суседима Млечанима; везири су посебно претили да ће спалити и већи царски
град Ријеку.44
Први капетан стражарске флотиле против ускока кад је она образована био
је Алморо Тјеполо, енергичан човек и предлагач те морнаричке формације у венецијанском Сенату. Он је успео да насртљиве Сењане, који су у то време без зазора наваљивали и на млетачке галије, привремено сузбије; пет ускока је обесио

" ХАД, Div. canc. CLXIV, 30 од 12. IV 1578.
” Mon. usc. I, 9-10 (8. II 1575), 10 (15. II 1575), 11 (23. II 1575) (неки челик сакривен у
балама тканина); Б. П опарић, н. д., 40.
40 Mon. usc. I, 11-12 (2. III 1575), 12 (8. III 1575), 12-3 (22. III 1575), 13 (23. III 1575).
41 Mon. usc. I, 13 (21. V 1575), 14 (28. V 1575); Б. П опарић, н. д., 40.
41 Mon. usc. I, 14 (11. II 1576), 15 (18. II 1576), 15-6 (25. II 1576), 16 (28. II 1576).
41 ASV, Senato I secreta, Baili Costantinopoli, busta 305 (Uscocchi), из баиловог писма
°Д 17. III 1576.
44
S. G ig a n te. н. 74. Ипак Сенат је дао налог заповеднику бродовља да свом силом
гони сењске ускоке (Degl' istorici: A nd re a Mo ro s i ni , t. VI. 618.)

183

а 90 послао да у оковима веслају; завео је праксу међусобног ухођења и оптуживања за сарадњу са ускоцима чак и међу рођацима; кренуо је најпре са три брода
али је ускоро добио још три галије, но он је ту јединицу ипак свео само на три
пловна објекта. Кад је брат заповедника једне од ових галија пропустио (1576)
Сењане код теснаца у близини Љ убе, при чему су морнари добили део ћара, Тјеполо је старешину брода и његовог помоћника осудио на смрт а чланове посаде
у присилне веслаче. По истеку службеног мандата, поносио се да су ускоци уместо на море у плен транспората морали да одлазе на Велебит да секу дрва.45 У то
доба Република је допуштала ректорима у Задру да могу узимати у војну службу
пребеге-ускоке.44 Неки бивши ускоци су и пардонирани. Због тога се могло догодити да један некадашњи ускочки капетан, Ђуро Матковић, сасвим слободно доће у задарски општински уред и постави за свог пуномоћника једног задарског
племића, са задатком да утера његова потраживања.47
Флотила против ускока (једно време састављена од пет галија) најтешње је
координирала са стражом у Новиграду.48 Због тога су ускоци своје продоре на
копно током 1576. померили на шибенски крај. На отоку М уртеру као и у Примоштену и Рогозници, на шибенској ривијери, увек су лепо примани од становника, тако да су им та места служила као плацдарм. Током зиме 1576-77. на шибенском острвљу страдали су неки сиромаси Дубровчани који су пловили неком
лађицом.49 Због једног ускочког упада током раног лета на турском земљишту са
полазиштем из околине Шибеника Млечани су морали разговарати и на царском
двору.50 Ускоци су посебно били делатни у зимској сезони, кад их је бура на таласима штитила од млетачких гонилаца, који би тада седели у поморским базама,
и кад се готово на самој морској обали могло затећи доста стоке, доведене ту на
зимовање.51 Можда управо због ускочких диверзија код Шибеника, године 1577.
је обновљен територијални спор између Турака и Млечана око 50 села у задарској и 30 насеља у шибенској регији, које је питање имао да расправи те године
млетачки опуномоћеник Соранцо.52
И почетком зиме 1576-77. било је ускочких диверзија у турска села око Шибеника. Клишки намесник Али-бег Соколовић тужио се шибенском кнезу и капетану да млетачки поданици причињавају штете и пљачкају турске припаднике, и
да су у дослуху са ускоцима, који слободно једу и пију по селима млетачког доминија, и по копну и по отоцима; услед тога је санџак-бег припретио кнезу да ће
случај доставити диванском савету и млетачком баилу у Цариграду и да ће »се
чувати и бранити, а на моју виру нећете ни ви мировати (као) ни она села, гди се
увезе и честитога цара подложнике роба од ваше милости и ваших подложника«.53
О млетачким разбојницима који су са Сењанима или и сами улазили на
турско земљиште писао је и клишко-ливањски санџак-бег Мустафа. Постоји из
тих година шест његових писама које је послао шибенском кнезу. Прво (од 14. јула 1576) се односило на девет турских држављана, ухваћених у барки у шибен-

45 CRV IV, 199-200, 204.
44 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXX, 76 -7 од 11. XI 1575.
47 ХАЗд, Atti die notaio, Marianus Valdera, 6. X 1577.
4* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXX, 135’ од 23. VI 1575.
4’ CRV IV, 205, 206, релација A. Тјепола по повратку са дужности капетана против ускока (Тјеполо је и умро у Задру: С. T en to r, н. д., HV, 309).
50 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXX, 140’-41 (10. V 1576), 175 (27. VHH
1576).
51 ЦРВ ИВ, 219; Г. С танојевић, Сењски ускоци, 37.
51 С. T en tor, н.д., IX, 305.
53 М. П ер ојеви ћ , н. д., 26.
184

ском морском пролазу који су потом одвезени у место Затон (испод Ракитнице).
Ту је 40 ускока отело са једне лађице два брава и погостило се. Затим су отпловили у село Сали на Дугом Отоку, где су променили барку. Санџак-бег није говорио о Сењанима него о »Вашим злочинцима« и апеловао је на кнеза-каЛетана да
се именована деветорица врате, додајући да је шибенског администратора много
хвалио Мехмед харачлија. Пет месеци доцније исти је истом јавио да су одведени
његови људи из познате влашке скупине Вратковића. У том другом писму (од 20.
децембра 1576) намесник је децидирано говорио о Сењанима, који су се на шибенској обали искрцали измећу Примоштена и Крапња, где су код брацера оставили неког Раича Хвојића а они су више дана провели на турској територији,
пленећи; собом су одвели више људи па и неког познатог Николу Црног. У четвртом писму (од 20. јуна 1577) пренесена је тужба Мустафе и Вукоја који су били
нападнути код шибенских млинова, кад су са својим товарним коњићима довукли жито на млевење. Неки Павле Ракић, Андреја Оримановић и три друга дошли
су под ноћ и викали су из свег гласа да су се одметнули у ускоке, те су поменутој
двојици одузели кљусад; за њих је саопштено да припадају надлежности шибенског кнеза. У петом писму (од 9. јула 1577) санџак-бег је кнезу само пожелео
срећно путовање до Венеције, а поруку је изложио његов драгоман, упућен са
писмом. У последњем писму (од 11. фебруара 1578) М устафа-бег је одговорио
кнезу који је изразио потребу да преговарају о некој отетој марви; казао је да му
не пада на памет да у доба мира води преговоре. па и о стоци коју су уграбили
млетачки поданици; иза питања о отимачини налазило се важније питање о лупежима које су турски погранични органи ухватили, а санџак-бег је поручио да
ће и сам знати да на својој територији пресуди отимачима; но, као узгред, додао
је да се из његовог подручја налазе људи и дечаци у Задру и другим млетачким
варошима и да ови треба да се врате кућама; констатовао је да је у доба његове
управе из санџаката насилно одведено, наводно, преко хиљаду лица. На узнемирено кнежево писмо санџак-бег се осмехнуо, рекавши да налази да кнез хоће да
запали цео свет; на концу је дописао да кнез буде уверен да он, санџак-бег, тежи
да и на копну и на мору достојно штити поверену му област.’4 Тиме је принципијелно поставио питање о турским наоружаним баркама које би чувале султанову
земљу од сењских и млетачких упадача.
У лето 1577. Млечани су подигли неку тврђицу на отоку Пагу, јер су пре тога Сењани насупрот острву изградили утврђење. Како су Турци зазирали од сваке промене стања и на млетачкој страни, цариградском баилу је (2. новембра
1577) поручено да о томе поведе разговор са великим везиром, предајући му Републичино писмо. Требало је да се потужи на доставе клишког санџак-бега коме
је стало да задева распре, мада су Млечани прогонили ниткове, јер су од ускочких долазака на далматинско земљиште губитке подносили млетачки поданици.”
Млечани, особито њихови доцнији писци, нису крили склоност сиромашних острвљана да се баве пиратеријом. Ускока је, на пример, било и на отоку
Силби” . Гусари који се помињу код Анконе 1575. да су опљачкали млетачке мар-

*4 ASV, Senato, provv. da terra e da mar, busta 1319, ћириличка писма ca италијанским
преводом под поменутим датумима (треће писмо од 7. марта 1577, је без вредности за хисторију). Део шестог писма објавио је М. П еројевић (н. д., 27-8). У петом писму Мехмедбег је дао своју пуну титулу: санџак-бег Клиса, Ливна, Хрвата и Приморја.
” ASV, Senato 1 secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, баилу на Порти од 2. II 1577.
“ Р. M adirazza, Storia е costituzioni dei communi dalmati, Zara, 135. - У јесен 1577
ускоци су ухватили неки дубровачки брод. Маја следеће године лађе су могле без ограничења одлазити у Анкону (Cons. rog. LXIV, 145 и 185’).
185

цилијане и друге лађе које су путовале на сајам у Реканатију,*’ могле су, поред
Сењана и турских пирата, бити и ових оточана, много ближи попришту акције.
Иначе, сењским ускоцима се (1577) приписују два случаја отимачине на мору а
1578. само једно пресретање лађе.!'
У то доба сењски витезови су се већ јасно поставили према социјалним слојевима крајева које су нападали или кроз које су пролазили. Док су сарађивали са
насељима млетачких отока па и млетачке копнене Далмације, чак и с тамошњим
свештенством, нарочито фрањевцима, борили су се пре свега против патрицијата и трговачког града али и против радних сеоских маса у границама Османлијског царства, посебно против муслиманских и православних. Њих су харали, одводили у ропство и продавали прекоморским трговцима као обичну робу, без
трунке самилости, класне солидарности и осећања етничке сродности.” Кад није
било увјета за инфилтрације у отоманску државу, пленили су и тежаке млетачких
села, но више Истре него отока или за многе родне Далмације.
Кад је престала служба Алмору Тјеполу, док није постављен нов капетан
(после 21. фебруара 1578), који је примио подробне инструкције о свом раду и овлашћењима,60 ускоци су живнули на мору.61 Марта 1578. преко млетачког терена
се прелазило на турски да се одатле дотера робље и стока, што је Млечанима
пребацивано и у султановом сарају. Сењанима су се прикључили млетачки
држављани, који су исто тако гусарили па и убијали. Таквих је било нарочито
око М уртера као и у Примоштену и Рогозници. Ови последњи су починили више
крађа, особито преко државних међа. Острвљани, уместо да звоне на узбуну кад
би се Сењани појавили, прихватали су морске вукове, давали им заклона и чинили разне услуге, неки из страха а неки свесно. Због тога је Балби најпре похватао
ускочке доушнике и сараднике у Рогозници и клишким Турцима вратио неке отете магарце. Потом је са својим помоћником Николом Суријаном подузео мере
да ускоке дочека у доба њихових зимских акција, очекујући њих 300-400. Оне диверзанте који би били ухваћени вешао је у Шибенику у назочности Турака, да се
увере да Млечани гоне и сатиру лупеже. Оне, пак, који би сакривали Сењане, терао је на весла, тако да је 55 поданика одмах приковао на галијама.62
Ускочка заплена једне пељешке лаће на пловидби у Венецију 1576. расправљана је две године касније, јер се у међувремену покушавало да дође до нагодбе и поврађаја товара; оштећен је био један Гучетић.63
Ригоррзне казне ипак нису прекинуле контактере примораца с ускоцима.
Сенат је већ 1579. известио провидуре армаде да људи са М уртера услужују
Сењане и да је нужно да се обезбеде страже у шибенској околини.64 Канцелар капетана противускочке флотиле известио је Венецију о млетачким поданицима који су постали ускоци. Изгнани Шибенчанин Матија Притковић посредовао је код
откупа робова. Мартин Ивитић био је старешина колона у задарској регији, па

17 А. Battistella, II Dominio del Golfo, Venezia 1918,13 и 40; o ускоцима уопште: Исто,
59, 64, 87.
’* И. П едери н, Господарски и идеолошки приступ ускочком рату и ускочком миту,
Сењски зборник, IX (1981), 177.
” У том смислу вид.: С. W. Bracevvell, рад објављен у ријечким Дометима, свеска
за новембар 1982, 49-52; Б. Х рабак, Напади сењских ускока на Зажабље, Попово и Требиње (1535-1617), Tribunia, VII, Требиње 1983, 107.
60 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXX, 113’ -16 од 12. II 1576 m. v.
41 G. C a p p e lle tti, н. д., вол IX, 220-1.
62 CRV IV, 269-70, релација Алвиза Балбија кад се вратио са дужности капетана против ускока (1581).
41 ХАД, Моб. орд. XXXVII, 293 од 10. XI 1578.
44 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXII, 203.
186

је, поставши ускок, ухватио неке султанове подложннке на задарским међама и
спровео их изван млетачког подручја; становницима Турња, пак, отео је 80 комада крупне стоке. О кривцима Ракитнице и Бодотине, за које је тражио смртну казну, јавио је раније.“
О млетачким држављанима који су (почев од око 1580) словили као ускоци
писао је и анонимни Фирентинац који је неколико деценија живео као трговац на
Ријеци и у Сењу и долазио је послом и у Задар и Шибеник. Он сведочи како се
знатан део далматинског становништва са острва која су се налазила у надлежности Задра и Шибеника бавио пљачком лађа које су пловиле из Апулије и Анконских Марака са робом и продуктима у Далмацију. Оточани су, међутим, кривицу за препаде сваљивали на Сењане. Међу њима било је прогнаника из вароши
као и са обала које су припадале надвојводи у Грацу. Острвљани су се сједињавали са Сењанима, извештавајући их зими да жртва није далеко и суделујући у расподели добити. Њих су ангажовали ускоци као »допунску снагу« за акције и то
оне са Крка, Раба и Пага али и са задарског оточја па и оног према Шибенику,
нарочито са Муртера. Ако би се у операцијама нашло тисућу бораца, кад их је
тешко било савладати, ту је 80% било »ускока те класе«, тј. млетачких оточана.
Кад је анонимни Фирентинац посетио Задар (1604), те ускоке-сељаке са острва
показивали су му јавно у граду. Они су улазили у Турску ноћу, да би изненада напали какав караван који је долазио из Шибеника; њихови сељани су их претходно известили о времену поласка транспорта и о врсти терета који су коњи носили; караван би био дочекан у каквој клисури, те је половина нападача била у
заседи на улазу а друга половина на изласку из кланца или у долини; кад су сви
коњи и пратиоци ушли у теснац, огласио би се плотун аркибуза најпре с једне а
потом и са друге стране, те би се Турци предавали да би било мање зла; караван
би тада пошао пут Сења а четири или шест брзоногих пешака одлазили би унапред да осигурају безбедан проход, обавештавајући пријатеље, оскудне плодном
земљом, да се окупе око нових кланаца, где је спроводницима било потребно више бораца. И сељани-обавештајци и ови око теснаца су суделовали у подели
плена, и при томе су сењски јунаци- изузетно били поштени.44
Папски нунције у Граду послао је (априла 1580) државном тајнику Ватикана белешку и о разговору вођеном са надвојводом Карлом како би се размештајем ускока у Брињу и Оточцу могли предузети пљачкашки походи у Босну, нарочито у приморска насеља у која је спадао и Обровац, и тиме изгоном Османлија
из тих области онемогућити њихове провале у Истру и у Фурланију.47 Млечани
су дочули за неке планове продора у турске крајеве са стране мора, па су обавестили Турке да се 4000 Хрвата припрема за покрет у султанову земљу преко задарских Котара."
Половином августа 1580. око 300 ускока на 13 барки у Новиградском каналу у рано јутро запленили су 250 грла ситне и крупне марве. Потом су приспели
у место Учитељ, три миље од Поседарја, пребацили су стоку преко канала и одвеслали у правцу Сења. Ту скупину упадача водио је сам капетан Сења, Гашпар
Рабек. Муслимани из Учитеља, за одмазду, напали су околину Новиграда и млетачким сељацима нанели велику штету. Тројица најугледнијих ага послали су
молбу санџак-бегу да им допусти да у свако време могу напасти млетачко под-

" ASV, Consiglio dei Dieci, буста 301, Гаспаро Уђини, са галије 16. II 1579.
“ Ф. Рачки, Прилог за повиест хрватских ускока, Старине ЈАЗУ. IX, Загреб 1877,
180, 189, 190, 192.
” А. T hein er, н. д., II, 76; Mon. Usc. I, 27-8; Б. Х рабак, Напади сењских ускока,
“ М. П еројеви ћ , н. д., 32.
187

ручје, ако им дођу сењски диверзанти и са њима материјални губици.69 Искрцавање ускока на жалу код Новиграда извршено је 22. августа у свануће, уз остављање 13 људи у баркама (од по 8 до 12 веслача) и још 20 на стражи; повратак
са стоком био је истога дана; ухваћена су четири Турка, један је убијен а двојица
рањена. Улазак Турака на млетачко земљиште за рачун репресалија обављен је
29. августа у 22 часа одузимањем ситне стоке од новиградске сиротиње. Интересантно је да су заробљени Турци имали бити доведени и ослобођени у Новиграду, у замену за четири младића са Пага, дакле за млетачке поданике, који су се
налазили на турској страни као сужњи. Није јасно како су ухваћени муслимани
прешли у посед Новиграђана. Новиградски судац Никола Катић, који је у вези с
упадом детаљно саслушан у Задру, претпоставио је да Сењани могу поново доћи
да опљачкају Биоград или Љубу, тј. да чине штету на млетачкој територији.10 Да
нису поменути Турци преотети ускоцима да би послужили за размену Пажана?
Да би се схватили ненаплаћени рачуни између Сењана и Млечана треба се
зачас вратити на почетак поменуте године. Последњег тједна јануара 1580. осам
ускочких брацера са 326 бораца у два часа иза поноћи изненадило је неки перашки брод (од 1500 стара носивости), на коме су се налазила тројица или четворица
муслимана који су превозили еспап Турака и Жидова, која је, осигурана, отправљана из Габеле у Анкону. Брод је одвучен у Сењ са целом посадом и путницима.71
Занимљиво је истаћи да су ускоци на млетачком подручју имали пећине које су им служиле као привремени затвор за уграбљено робље. У некој таквој
шпиљи код Примоштена два дана је држан неки Марко Плетикосић из села Споковића (?); трећег дана превезен је према Примоштену, где је на неком реквирираном рибарском чамцу пребачен на оток Луни. Значи, ускоци су своје акције изводили као полугосподари, држањем затворених простора, реквизицијом итд,
мада је реч била о несумњивом млетачком терену. Плетикосићу је пошло за руком да се на острву избави из заточеништва и да се спаси уз помоћ неког млетачког држављанина те да доће у Шибеник, где ra је кнез предао турском емину на
пристаништу, као представнику отоманске власти.72
Провидур бродовља и задарски ректори су већ почетком децембра 1580. известили дужда о новим губицима које су нанели Сењани као и о том е да су млетачки припадници исказали беневолентно држање према уљезима. Сињорија је
тражила да се поданици примерно казне, сагласно инструкцијама које је провидур армаде добио новембра 1579. Сенат је о новим пљачкама ускока преко. свог
поклисара известио аустријски двор, захтевајући да се Сењанима забрани проход преко дуждеве земље, поготово у великом броју.11 Наставак акција представљао је напад ускока на сам божићни дан на млетачки галију »М арчелу«, у
близини Шибеника; млетачки најамници Арбанаси гонили су деверзанте у стопу,

*• Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 103.
7"ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, извештај задарских кнезова и генералног провидура дужду од 26. августа 1580. - Чланови породице Катић одржавали су
контакте с ускоцима, па је и сам Никола пре поменутог похода био на Ријеци, наводно
трговине ради. Нешто раније (маја 1558) мећу Сењанима се налазио и Павле Катић, који је
побегао из задарских тамница (Г. С та н о јев и ћ , Цртице о сењским ускоцима, Историјски
часопис, XXV-XXVI, Београд 1979, 260).
71 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, Сенат провидуру армаде са саслушањем Петра Шимуновог (од 27. јануара 1580), патрона брода у Задру, начињеном пред
капетаном »Залива«, Пјетром Бадоером.
7' ASV, Senato secreta. Baili Costantinopoli, буста 305, без датума, писмо кнеза-капетана Шибеника Николе Брагадина.
75 ASV. Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXII, 165/66 од 17. и 23. XII 1580.
188

али ипак без резултата.’4 Треба се подсетити да су и једно раније значајно хватање великог брода млетачког Сењани извели на божићну ноћ (1573). Шеснаестога децембра ускоци су боравили на оточићима насупрот шибенске ривијере а потом су завеслали на пучину. Следио их је из Шибеника капетан противускочке
страже према Шолти и Брачу, а затим их је оставио, сматрајући да ће, према обичају, отпловити према Макарској. Божићни препад на галију извело је 85 подвижника на ти брацере; приликом ватреног контакта пет млетачких војника је
рањено а ускоци су се у наступајућој ноћи одмакли. За Сењанима послат је капетан Ђерђ Деда са пет наоружаних барки Арбанаса, и то према мореузини Муртера, где су се искрцали ускоци са три одрасла мушкарца и десет дечака и девојчица које су као робље спроводили у Сењ. Они који нису ескортовали сужње,
припремили су се за нову акцију у правцу Вране. Ту се с њима дохватио капетан
противускочке страже, одузевши им једну од три лаћице и заробивши једног живог диверзанта. Приликом пушкарања капетан Ђерћ је у десну руку. О, догађају
су обавештени суседни санџак-бег и скрадински Турци.”
Пре тога, 28. новембра, једна група ускока начинила је штету у селу Буби
код Тиња (у задарском окружју). Тај долазак Сењана узбунио је Турке, који су се
сакупили у великом броју да следе ускоке до морске обале. Уместо да ухвате нападаче, они су грабили стоку млетачких сељака, што је Сењанима дало времена
да највећи део плена укрцају како је требало.’4
У то доба једна или две наоружане барке стражариле су код Новиграда док
је задарски капетан држао да ту треба да буде смештена и једна галија, поради
честих ускочких упада на турско подручје. Те зиме је и у Поседарју држана нека
наоружана лађа.” У условима постојања посебних флотила за сузбијање ускока,
функционери у Задру су имали задатак да у првом реду организују обавештајне
пунктове и да капетану те флотиле јављају о припремама и испловљавању
Сењана; и кажњавање преступника препуштано је капетану поменутих галија,’*
чије је уредовање у тим случајевима имало карактер преког суда. Године 1581. у
новиградском теснацу биле су смештене две барке, што је задарску комору коштало 1200 дуката годишње. Оне очигледно нису биле довољне да онемогуће искрцавање ускока, па чак су војници на баркама били орни за борбу с преступницима; као борци на тим наоружаним бродићима служили су сељаци задарске
околине, често пријатељи или рођаци упадача, којима је све било на уму пре него
да проливају крв.” У шибенском крају, пак, сељаци су били разврстани у чете којима су заповедале харамбаше; припадници јединица били су наоружани пушком, копљем или сабљом али су сви носили и бодеж; уз те чете територијалаца
постојало је и одељење од 57 плаћених бивших ускока, које је било подчињено
градском кнезу и било је ипак корисно.“
Средином фебруара 1581. ускоци са две брацере искрцали су се у новиградском крају те су се отиснули да пљачкају султанове хараче код Карина. Ту су их,
међутим, дочекали Турци, како атлије тако и пешаци. Ови су се, пошто су проте-

14 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni Costantinopoli, R. VI, 29. XII 1580; Г. Станојевић, Сењски ускоци, 104.
" ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, капетан против ускока, из Шибеника 29. XII 1580.
14 Исто, баилу у Цариграду од 11. III 1580.
” CRV IV, 252 и 258, релација Томаза Морозинија на повратку са дужности капетана
У Задру (1581).
’• ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXIII, 53 од 5. VIII 1581.
” CRV IV, 294, релација Лоренца Коке на повратку са дужности задарског капетана.
*° Исто, 280, релација Дона Базадоне, после његове синдикалне дужности у Далмаци-

рали дошљаке, слегли под Новиград. Новиграђани су се ставили на располагање
каштелану, који је имао довољно топовских пројектила за дужи отпор. Видећи
Млечане спремне и под оружјем, Турци су још исте вечери подигли опсаду, отеравши само 30 комада стоке са поља.*1
Тако се витешки поход претворио у уносни теферич.
У другој седмици марта 1581. Турци су триред силазили под Карлобаг, пошто су претходно Сењани улазили у Луку, спалили једну кулу а потом су продрли до Обровца, гдје су задобили велики плен у стоци. На мору при томе нису
начинили никакву акцију. После тога, на Ријеку су стигла два комесара са заосталим платама за плаћенике Сења, али с тим да ови врате заплењени брод који су
узаптили код отока Премуда као и робу с неке друге лађе која је једрила за Анкону.“
Нови поход на Обровац Сењани су повели са десет барки ноћу, са суботе на
недељу (11-12. марта). Предводио их је опет градски капетан и то преко мореузине код Новиграда. Ушли су у Зрмању и блокирали село звано Црна Ноћ, отеравши 1500 валова (који су тако свакако држани за транспорт преко мора) и известан број стоке ситног зуба; засужњили су и неколико људи. Власи тога места јуначки су се носили са упадачима, тако да је мртвих било на обе стране. Д о подне
недељног дана пребацили су плен на другу страну реке, пошто су претходно од
својих брацера начинили провизорни понтонски мост. Целу операцију извели су
потпуно неометани од Турака или Млечана. Морлаци су два дана раније били
упозорени од Новиграђана на припремање Сењана, те су диверзанте дочекали
спремни. Задарски кнезови обавештавали су суседе, али су се бојали да тако не
испадне још горе и да Турци упадну у њихову регију. Обровачки Турци решили
су да се освете на уш трб дуждевих поданика, те су отерали једну од барки која се
налазила у Новиграду а коју су ускоци догурали до обровачких воденица. Истога
недељног дана 17 Турака на једној лађици су испловили до новиградских млинова, чекајући Луку Халабурића, капетана из Новиграда. Он се избавио на једној
барци и пошао ка Новиграду. Ту је наишао на ускоке, те се са три друга изнова
искрао, док му је на барки остао брат да чува робу.*1 Млечанима у Новиграду
очигледно није било много угодно између две ватре!
Концем новембра Сенат је пребацио задарским руководиоцима што су нешто пре тога Сењани без икаквог отпора с млетачке стране прешли преко новиградског ждрела, те их је запитао гдје су се тада налазиле барке задужене за
тамошњу стражу; наређено им је да се о последњој акцији обавесте од сењског
капетана и да о томе известе Сењски.*4 Сењски заповедник Рааб заиста је био добро упознат с подухватом, јер га је сам испланирао и извео. У исто време кад је
нападнуто село Караноћ, група од 400 ускока ушла је у Лику и запалила једно село.*5
Поједини бродари Далматинци и Бокељи, превозећи робу Турцима и Јеврејима, да би осигурали путовање од напада ускока, друговали су са Сењанима. Тако, неки Никола Стијепов за време пловидбе, осетивши присуство пирата,
удаљио се од брода на коме су остали Турци и део посаде, те је прешао ускоцима,
кад су се појавили на хоризонту, једући и пијући с њима. Кад је завршен весели
обед, вратио се на лађу и саопштио Турцима да се не боје, јер је с ускоцима

" ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, писмо кнеза Алвиза Барбаро и
капетана Томаза Морозинија, из Задра 19. II 1581.
11 Исто, А. Балби, капетан страже против ускока, са галије код Иловика 16. III 1581.
“ Исто, из депеше задарских управника од 16. III 1581.
44 ASV, Senato I. Маг, R. XLV, 26 од 30. III 1581.
15 Г. С тан ојеви ћ , Сењски ускоци, 104-5.
190

закључено примирје. Турци се у ускочко пријатељство нису поуздавали, те су
тражили да брод хитро умакне. Док се патрун споразумевао с морнарима, довеслали су ускоци и н>их седам прешло је на лађу, с обзиром да је претила опасност
Сењанима од млетачке галије. Сви су одједрили ка Сењу, пред којим градом је са
брода запуцано из свих оруђа. Ускоци су бордску посаду развели по својим кућама на пријатељско гошћење, а Туци су свезани и засужњени а еспап им је био одузет. Након неког времена, добротом папе, Млетачке Републике па и самог цара,
Турци су ослобоћени те им је чак враћен део терета. Од те робе Никола је узео
480 волујских кожа (које су тада у Анкони вределе више од 1000 шкуда), ваљда на
име добре возарине. Дошавши у Анкону, Турци су се писмено обратили папи и
дужду, захтевајући правду против несавесног Николе. Никола (иначе Пераштанин) био је лишен слободе и окован а 400 од 480 задржаних кожа су Млечани узели и превезли у своје магацине. Хапшење Николе, писање представки и спасавање преостале робе извели су Винченцо Антони, анконски нотар и анконски
партиције Јероним Томазини, конзул леванинске »нације« и осталих стараца у
папском граду. Од поменуте четворице Турака као опуномоћених остагих радио
је ферхат син Абдулин из Скопља, а као тумач послужио је Јерменин Михаел син
Захаријин и службеник тумач анконског уреда Лоренцо Николин, родом са Крита.и
Осамнаестога марта 1581. Сењани са три барке искрцали су се у преузима
код Новиграда те су ноћу прошли поред Поседарја, где су већ ухватили пет муслимана и влаха, у правцу Учитеља. Ту су дотерали десет грла крупне и много бише ситне стоке. Враћајући се обали, марву су поклали и рашчеречили да је лакше
транспортују брацерама. То су у Новиграду саопштили неки муслимани који су
одмах дојурили уз Учитеља у Новиград. Локална администрација је хитно известила о ствари ректоре Задра, тражећи да се пошаље галија која би појачала стражу пред Новиградом и Поседарјем, јер је било очито да две наоружане барке нису довољне да се одупру многобројним нападачима. Сместа је послата галија
Микиела, али она умјесто да тера Сењане, бавила се питањем ослобаћања млетачких бродица које су, за обештету, присвојили обровачки Турци, и бринући се
да ови не почине какво ново и веће насиље."
Од почетка 80-их година не само што је почео одлучан обрачун измећу
Сењана и Обровчана, него су у то доба били све чешћи напади и на млетачке галије, тадашње борбене јединице првог реда. Почетком априла 1581. нападнута је
у теснацу код Љ убе Галија Агостина Микиела, који се тада тамо налазио на дужности, и то од мноштва барки којима је заповедао Немац из Сења, Јахон Фукс; у
том препаду многи су на млетачкој страни погинули или били рањени. На млетачки протест, у Сењ је приспео генерал Уровацио, који је против Фукса подигао
тешку тужбу; Фукс је био позван да се оправда на царској курији; међутим, концем новембра Фукс се поново налазио у Сењу, ослобођен сваке кривице. Такав
исход ствари га је понукао да се јавно прети да ће организовати сличан поход и
на коју другу страну и коју другу млетачку галију. Тога ради је капетан противускочке страже, Марко Молин, тражио човека који ће као најмљени убица изван
Сења искасапити обесног Немца и тиме ликвидирати најављене опасне игре."
Услед поновљених сличних догађаја, федериго Нани је у млетачком Сенату

** ASV, Senato secreta, Bailo Costantinopoli, буста 305, копија акта из Анконе од 4. IV
1581 без потписа.
" Исто, кнез и капетан Задра и генерални провидур далматинске коњице Орсато
Ђустинијани дужду, из Задра 19. IV 1581.
“ ASV, Capi del Consiglio dei Dieci, буста 306, Марко Молин из Св. Гргура 4. XII
* 1.
191

грмео против Сењана, захтевајући да се на аустријском двору предузму кораци и
да се изведе пуно окружење Сења са стране мора, јер је Република морала предузети одмазду, кад царска власт није изводила дисциплински поступак.89
Половином априла 1581, заједно са задржаним скирацом Пераштанина
најпроанконским а затим и задарским властима предато је 467 кожа, које су се по
рануну неких Турака налазиле на поменутој лађици. То је, заједно са писмом у
Задар, стигло из Анконе 26. априла. Три дана пре тога једно поверљиво лице обавестило је представнике власти у Задру о ономе што је извео старешина сењских
ускока Ђ уро Данимић. На четири брацере 120 Сењана дош ло је да се свете Турцима који су нешто пре тога у Подгорском каналу засужњили пет ускока. Избацивши десант у новиградском ждрелу, ускоци су се намерили на место звано Нова
Земља крај Учитеља, (Ислам?), а затим су се окренули ка Карину и ту усмртили
једног Турчина, заробили десет муслимана и једног Морлака, те запленили, заклали и раскомадали 60 волова. У базу су се вратили већ 21. априла.90 Средином
маја капетан противускочке одбране код Иловика примио је Турке, раније засужењене код Премуде и њихов еспап. На оток су приспеле и вести о новој акцији
ускока у области Лике и Обровца.”
Концем 1581. и првих дана наредне године Сењани су под командом неког
Власуловића угрозили млетачко и османлијско подручје код Шибеника и отерали су доста марве султанових Морлака. Тим поводом позван је у Веће десеторице извршни орган млетачке државе, царски посланик. Дужд му је, већ по који
пут, поновио да сењски ускоци долазе у млетачка места и на отоке да приређују
насиља и штете; он је изнова цитирао познату венецијанску девизу »да ће једног
дана султан бити приморан да упути своју флоту против Сења, што би имало
тешких последица«. Баук отоманске ратне морнарице у Јадрану није изазивао
страх код министара хабзбуршке владајуће куће, јер се знало да би ефекат дејства турских ратних бродова мање осетило аустријско приморје него млетачки
поседи и целокупна трговина Венеције. Сенат је и наредне године морао да потеже аргуменат о уласку султановог бродовља у »залив«. Из дугог разговора који
је млетачки поклисар водио са одговорним факторима у Прагу може се видети
став аустријских државних функционера према тези о турској поморској опасности у Јадрану. Амбасадор Јероним Липомани поручио је: »Сви министри
сматрају да док су Турци у миру са Републиком, неће никад доћи у Јадранско море да нападају ова места, а у време рата хришћанска флота неће им дозволити
сличан подухват. Осим тога, ови ускоци служе као војници и стража његовим( =
царским) земљама без икакве плате, штавише са врло великом коришћу за капетане и гувернере оне провинције којима дају велики део плена. Ускоци нападају
Турке, његове непријатеље, а кривица пада на Републику која троши толико за
наоружање фуста и друге страже и губи толико царина.«,г
Почетком 80-их година повећана је пиратерија Сењина и на отвореном мору, при чему су хватани и робљени сви бродови, без обзира на заставу, поготово
ако су превозили робу Турака и Ж идова. Крајем маја 1581. при изласку из луке
Премуде наишло је седам ускочких брацера са, наводно 338 бораца. Набацили су
се на две лађе - један перашки галеон и на каравелу Хваранина Шимуна Дурића,
задарског становника; налетивши великом жестином, засужњили су неколико
“ А. B a ttiste lla , La Repubblica di Venezia de’suoi undicisecolidistoria, Venezia 1921,
652.
*• ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, капетан противускочке страже
Алвизе Балби дужду 26. IV 1581.
•‘ Исто, исти са Шолте 27. V 1581.
“ Г. С тан ојеви ћ . Сењски ускоци, 107 и 109.
192

Турака који су се налазили на перашкој лађи, а затим су се намерили на Бергамљанина Гаспара Мазалена, трговца у Анкони, вимући му да је Жидов; пошто
су скинули са галеона Турке и десет Мазаленових бала, пустили су брод да отплови својим путем.” На самом почетку 1582. Сењани су узаптили дубровачки
галеон »Санта Лучија«, чији је сопственик био Иван Гундулић а којим је управљао Павао Примојевић из Дубровника; он је за корист дубровачких племића,
Анкоњана и отоманских Јевреја превозио вунене и свилене тканине разних врста
из Анконе у град под Срђем; за штету коју је лађа претрпела, постављени патрон
се обратио капетану против ускока, Марку Молину, који је послао дубровачкој
властели записник о ислеђењу посаде, трговаца и осталих путника, како би се решили настали имовински проблеми.’* Нешто због сталних сличних случајева а
нешто услед тужби пограничних османлијских функционера, генерални провидур Далмације у Задру почео је са јавним прогоном Сењана, желећи тиме убедити Турке како Република штима отоманске меће од упадача; Ђовани Контарини
дао је тројицу ухваћених Сењана обесити, деветорицу је протерао ća млетачког
подручја, приморао је Ђуру Данилића и Луку Милишића да се макну из Сења,
јер је расписао награду оном ко их усмрти. Тиме је заступник клишког санцакбега М ехмед-бега, Д еде-бег Михаиловић био задовољан, па је о том е известио
султанов праг.95
Акције Сењана 1582. почеле су на сам дан поклада, али нису биле покладски луде него пусте. Најпре су се створили под Удбином. Триста коњаника испало је из касабе, но витезови са Хрватског приморја дочекали су их жестоком
паљбом из аркибуза, те, пошто су многе раставили од коња, јурнули су против
збуњених и искрвављених коњаника копљима и јатаганима. Многе надмене делије одмах су окренуле хитре хатове и појурили су капији каштела. Они, који су, ослабљени, остали на попришту да се бију за част зеленог барјака, Сењани су почели да секу наоштреним сабљама. Многи су молили да им се погубе, наводећи
своје врло приметне дохотке које би преко откупа могли поделити са незваним
гостима. Од плотуна и у борбама прса у прса погинуло је 30 Удбињана, а заробљено их је 84, међу којима су била и два диздарева сина, од којих је један био
тешко рањен. Ускоци су том приликом отерали и 5000 комада ситне и велик број
крупне рогате стоке и коња.м Као што се види, пораз Турака био је потпун, стваран, нимало карневалски шаљив!
Клишки намесник је с пролећа те године потцењивао могуће губитке који
би настали деловањем Сењана. Због тога кнез-капетан Шибеника није могао
планирати кооперацију са османлијским снагама у гоњењу ускока. Ови су стога
закључили да могу прићи стварном рушењу ауторитета млетачке власти око
стратегијски веома значајног Шибеника. Пажњу им је привукла околина
Крапња, врло подесна за прилаз баркама, којих је и без сењских, било много у
сталном промету на тој обали. Ту су се ускоци првог тједна маја искрцали и ноћу
8. маја поставили су бусију неком влашком каравану који је сутрадан изјутра
имао да стигне у Шибеник. Заробили су три влаха и три друга пратиоца, не рачу-

“ ХАД. Div. canc. ĆLXIX, 107—7’ од 20. VIII 1582 (саслушање у Анкони 3. јуна 1581.
Шимуна Дурића, на захтев Мартина, Гашпарева брата).
“ ХАД, Div. not. СХХ11, 19-9’ ат од 26. I 1582. - Топићи лађама на путу у Анкону и
Венецију Cons.rog. LXVII, 59-9’ LXVIII, 235: - Ускочка пљачка при пловидби из Дубровника у Венецију јуна 1585 (Div. not. СХХШ, 38-9 ат).
” I libri commemoriali della Repubblica di Venezia, t. VII, Venezia 1907, libro XXV, n°l 16
(13. II 1582); M. П еројевић, н. д., 36.
м ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, извештај уз депешу кнеза од 4.
III 1582.
13 - BEN K O V A C K I K R A J ... Z B O R N IK 2

193

најући људе из околине. После препада ускоци су се брзо са планом повукли ка
отоку Крапњу. Одред коњице у Шибенику није био у могућности да следи упадаче и да покуша да им штогод преотме; коњаници су били малобројни и нису
имали ваљане коње и аркибузе. Деветнаестога маја санцак-бег је у шибенски крај
послао 40 атлија и сто пешака који су почели да упропашћују сељаке. Да би прекратио такав обрачун, кнез-капетан Шибеника извео је из града све оне који су
могли носити оружје, а нарочито коњенике. На челу колоне јездио је његов заступник Никола фашина, коме је војно место било на стражи каштела Врпоље.
Та коњица се сукобила са турским коњаницима, те су многи изгубили главе или
задобили ране; са турске стране један санџак-бегов јунак је од рана издахнуо а
двојица других су теже рањени. Иако слабија по борбеном искуству и квалитету,
млетачка војска, као многобројнија, постигла је турске упадаче и избила на брдо
Тартар. Млетачки четовоћа рањен је у лице и убијен је коњ под њим. У току
гоњења и губици супротне стране били су осетни, те је ускоро и њихова борбена
спремност спласнула.” Млетачки хисторичак Андреа Морозини годину 1582. означава као време обновљених ускочких акција, те посебно бележи напад 400
њихових бораца на Биоград.”
У то доба мећу сењским ускоцима се особито истицао Ђ уро Бодотина са
тројицом борбених помагача - М артином Булешићем, Стјепаном златарем и
Гргуром Рајевићем. О Бодотини је млетачки заповедник противускочке јединице
писао као најгорем мећу лошима. Бодотина се најпре бавио пиратством. Затим је
примио ислам у Обровцу, али је ту покварио барке и локалне фусте, па је пребегао у Сењ, како би стекао још више могућности за своју окрутност. Због могућих
подмуклих акција од људи таквог кова, прилаз Зрмањином ушћу морао је бити
боље брањен. Под Обровац је, зато, привремено послата рапска галија.’8
П оход средином 1582. на Обровац просто је класичан. Д есетог јуна, пола
часа после поноћи, капетан Ђуро Даничић (млаћи) укрцао је својих 300 Сењана
на 12 брацера и отиснуо се ка Старом Обровцу. Конвој је приспео пред ушће Зрмање 11. јуна у 22 часа, кад је одмах, пош то је десант извршен, нападнут караван
од 300 коња који су са товарима на самарима коња управо пошли из Обровца.
Реч је била о каравану који је имао 500 коња турских влаха и муслимана.
Купљена со на Пагу није сва приспела у исто време, те је најпре добило терет 200
коња који су безбедно отправљени у своја села. Кад је дош ао преостали део соли,
у први мрак су натоварени и преостали коњи. У то су банули, и то кад је транспорт већ кренуо. Један млетачки извештај помиње као ускочке предводнике Ђуру Спадалића, Матију Тврдисавића и Ивана Даничића, званог по италијански
Гверцо (»Бојовник«), Ускоци су под Обровцем располагали већ са 14 барки, дакле, са две више него на поласку, и били су добро наоружани и воћени, као увек. У
првом налету убијено је 10-15 пратилаца каравана, те су се остали Морлаци разбежали. Засужено је 40 или 50 влаха у преузето 250 коња. Настала колона прешла
је Зрмању и кренула ка Поседарју и задарској регији. Укрцавање у барке
обављено је у Љуби, тако да су Сењани у Новаљу (на Пагу) стигли тек следећег
дана у 22 часа. При томе су коњи, ослобоћени терета и самара, морали препливати море од обровачког моста до Пага; неки то нису били у стању, те су се подавили, њих 50 или 20%.” Према првопристиглој вести са Пага (13. јуна), за време

” Исто, кнез-капетан Шибеника Ђован’ Антонио Фоскарини дужду од 21. V 1582,97a
Degl istorici.... Andrea M orosin i, t. VI (1719), 683, 683-4.
" Исто, капетан противускочке страже са Раба 21. V 1582.
” Исто, кнез-провидур Раба Ђовани Франческо да Мула дужду 17. VI 1582; Исто,
Алвизе Барбаро, кнез, и Винченцо Морозини, капетан Задра од 11. VI 1582.
194

борби погинуло је чак 80 муслимана и влаха. На Пагу су се бојали да се Турци не
осмеле, те да потраже правицу на самом отоку, где је само десет младића имало
оружје, док су сви остали радили на соланама.100
Почетком јула Сењани су запалили нека села у »Мурлакији« која су некад
припадала Карлу Карловићу и Стјепану Херцегу; то су учинили да би спречили
насељавање турских влаха у том крају. Месец дана касније ускоци су по ноћи
прошли кроз карински мореуз, похарали су неко муслиманско село и одвели 30
особа и много марве. Сутрадан су наставили напредовање према Обровцу, где су
опленили и запалили насеље Жегар. Турци су на име репресалија опколили млетачка села Драчевац и Грусе, где су много житеља побили или заробили.101 У својој интервенцији на царском двору млетачка влада је навела да, поред штете које
су причињене а које се не могу надоместити, такви ускочки поступци изазваће
још веће последице које је немогуће предвидети. Турци неће отрпети толику
дрскост и на копну и на мору, кад се пљачкају њихова села и поданици и плене
лаће; посебно се тражило да се врати шест сужања влаха из шибенског краја који
су маја 1581. отети кад су долазили са храном у млетачки град а потом су отерани у Сењ.10г
Јула 1582. дош ло је до интересантних иницијатива са турске стране да се
закључи тајни споразум са Сењанима о мећусобном ненападању. На идеју су дошле аге у Карину. Они су отишли новиградском суцу Николи Катићу, вечитом
посреднику са Сењом, молећи га да се прими задатка да ускочким старешинама
изложи њихове мисли о будућим односима. Аге су нудиле пролаз за ускоке до
скупине од 30 људи, уз добар третман у проходу и помоћ у невољи, с тим да ускоци више не дирају Карињане и да врате сужње и стоку из каринског атара. То је
било 16. јула а већ сутрадан Катић се у Сењу нашао са челним људима града. Долазак ускока пред Карин би се оглашавао одрећеним бројем хитаца из топа или
доброг аркибуза, после чега би се огласили Карињани о могућности доброг пријема и безбедног проласка. Уколико би предлог одговарао Сењанима, тројица ускочких воћа требало је да напишу ћириличко писмо, с тим да би се и убудуће при
доласку могло такво писмо написати и послати копном по каквом робу. Уговор
је имао да придонесе ослобаћању засужњених Карињана у Сењу, којих је тада било 47. Иако су каринске аге знале да би такав договор само даље ојачао ускочке
похаре у турским крајевима, они су, да би сами били мирни, заборавили на
држављанску и верску солидарност. Тражено ћирилско (»српско«) писмо је још
истога дана (17. јула) написано и адресирано је на Саба-агу и Мустафа-агу Хошитеровића из Карина; писмо су потписали Ђуро Даничић, Павао Ласиновић и Матија Тврдисавић, сењске војводе. По повратку из Сења Никола Катић је на своју
брацеру примио осам ускока, мада је желео њих чак 30 да крену. Они су се искрцали у месту Малвичино у Подгорском каналу, с намером да у том месту оснују стражу.101

100 Исто, кнез Пага Данијел Моро 13. VI 1582; ХАЗд, Исписи из ватиканског архива
фра Дане Зеца, кут. II, група »Новегради«, Венеција 31. III 1582; Г. С тан ојеви ћ , Сењски
ускоци, 105 (погрешан навод да је погинуло 80 ускока а не Турака)
101 Г. С тан ојеви ћ, Сењски ускоци, 108. - Појам »Мурлакије« је много шири од поЈ м а Лике, а овај се односи на тадашњи санџак лички, што је регион много обимнији него
данашња Лика.
101 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXIII, 110-0’ од 7. IX 1582; Г. С танојевић, Сењски ускоци, 106.
101 ASV, Šenato secreta, Baili Costantinopoli, busta 305, капетан противускочке страже
ca Раба, Марко Молин 25. VII 1582 и прилог: писмо Ђуре Даничића, Павла Ласиновића и
Матије Тврдиславића у име свих Сењана диздару Карина Сабааги и Мустафи Хошитеровићуод 17. VII 1581.
13'

195

На то писмо каринске are су одговориле својим писмом које је опет на
њиховој барци пренео у Сењ Никола. Потврдили су услове које су предложили а
које су Сењани прихватили. Но, већ на самом почетку догодио се неспоразум.
Стража из Малвичина хтела је да продре преко Велебита у султанову земљу. Но,
дочекали су их браниоци, те су двојица погинула а остали су допали рана. Усмрћен је и познати Матија Бошњаковић. Ту формално Карињани нису могли бити криви, јер се ствар десила изван њихове територије и без њиховог знања и
учешћа, али се не може искључити могућност да је Никола обавестио Карињане
а ови друге о искрцавању »страже«. Ипак, случај није утицао на уговор постигнут мећусобном разменом писама. О свему томе обавештен је још у току акције
капетан противускочке флотиле, јер је Никола Катић у ствари био триплажан.
Поменути капетан доставио је ствар са Раба Венецији. Сенат је дао превести поменута писма и све је послао баилу на Порту да се везири увере ко пактира и споразумева се с ускоцима.'04 Оно што је најзначајније то је да Порта није похватала
каринске аге и споразум је стварно неко време био на снази.
Од писма из Сења (17. јула) ваљало је да проће месец дана да се у пракси
провери ваљаност закљученог уговора. Наиме, Сењани су се почетком друге половине августа на шест барки искрцали у Каринском мору, идући према селу Бојишћу. Ту су уграбили 30 и убили три или четири лица; вратили су се на обалу
без тешкоћа и заседа и укрцали у своје брацере. Четири дана касније покус је поновљен: десант код Карина је обављен без запрека а диверзанти су се намерили
преко Обровца, где су поново спалили село Жегар, из којег су повели седам становника. О томе су чули заповедници двеју млетачких наоружаних барки, али ни
они нису реаговали, мада су Карињани топовским хицем обзнанили присуство
ускока.105 Можда су и заповедници већ знали о комплоту, који је и њима одговарао. Карињани су се придржавали закљученог споразума. Сами нису ометали десанте а нису никог од Турака обавестили о доласку својих у невољи савезника.
Пуцањ је својим начином оглашавања био синхронизован с раније практикованим обавештавањем Млечана и Турака, тако да је он био биформан: значио и долазак ускока али и одговор ускоцима да је пролаз слободан. Ипак, он је био позив млетачким војницима да интервенишу. Ови су за ујдурму сазнали на време,
те су се и они правили невешти. Цех су плаћали власи и муслимани у дубљој
унутрашњости турске територије. Синхронизација код оглашавања требало је да
дужност борбе против Сењана пребаци искључиво на Млечане. Ови су, мећутим,
као у каквој партији шаха свесно жртвовали фигуру, тј. упуштали су прилику да
за лене каринске аге интервенишу.
Половином октобра 1582. Турци су запалили млетачко село Грусе и напали
су Љубу и Новиград, где су сасекли винограде и потерали много стоке. Сињорија
је посредством баила на Порти протестовала и тражила да се пошаље чауш диванског савета за срећивање пограничних односа.10* Детаљнији приказ те операције био би следећи. Седамнаестога октобра 12 бродица Сењана пристало је уз
млетачку обалу крај Новиграда и наредне ноћи ускоци су подишли селу Кашићима (које се налазило измећу Карина и Надина). Ту су стекли огроман плен у
људима и марви да се он није могао ни израчунати. Турци из суседних каштела,
изазвани таквом акцијом, одмах су се сабрали, њих 600 што коњаника што пешака, па су потерали незване госте, који су се спашавали бекством. Поменута ору-

~К :
j
вић, Сењски ускоци, 103.
196

провидур ш ш * —

«»»»*

Deliberazioni OMttntinopoli, R. VI, 30. X 1582: Г. С т»н оје

жана група муслимана зауставила се код Земуника и у току ноћи 18-19. октобра,
па су се функционери у Задру побојали да се њихова освета не окрене на какво
млетачко село. Месец дана касније главни старешина сењских витезова, Ђуро
Даничић, са 450 бораца на 18 барки искрцао се испред турских места, те је колона
поновила ранији поход на Жегар; заробљено је 80 људи и догнана многобројна
ситна и крупна стока. Са пленом су преко Велебита избили на Карлобаг, док се
само један део вратио усидреним бродицама. Мећу ухваћеним налазио се и Никола Вукшић, чувени старешина мартолоса, који је похарао целу задарску регију
и био је онај који је девастирао оток Паг и повео четири дечака (две године раније), што је толико узнемирило Републику. На то су Турци из Обровца, Учитеља
али и из Карина решили да опљачкају околна млетачка насеља, чији су житељи
општили и гостили се с ускоцима са толико фамилијарности као да су им
дошљаци били браћа у гостима.107 Држање Карињана није било ни овом приликом морално: на основу споразума сами нису реаговали, али су кажњавали Млечане кад су то они чинили, немајући уговор са Сењанима!
Тактика Сењана након закључења уговора о ненападању са Каринцима била је јасна: споразум је требало искористити да се што више искорени муслиманско и влашко становништво у ближем суседству Карина или да се оно примора
да уће у уговорни однос сличан оном са Карином; кад се та прва етапа позитивно реши и терен утаба, требало је прећи на дубљ е продоре према данашњој Босанској Крајини односно од Шибеника ка Книну.
Године 1583. ускоци су највише били забављени акцијама око преотимања
Клиса у средњој Далмацији.10* Северна Далмација је донекле била поштећена
главног удара њихових подухвата, али је значајнијих збивања било и тада у тој
области. Сењани су 14. марта ноћу напали место Мосиње (у шибенском крају) и
то њих сто, искрцавши се са две барке; продрли су на турско подручје и вратили
се наредног јутра са 20 робова и уредно се укрцали, мада су у стопу праћени од
млетачке коњице шибенског гарнизона; на мору их је гонио капетан противускочке страже.109 Ти догаћаји били су пролог у еп о јуначкој пљачки коју су следећих дана ускоци приредили Турцима и Морлацима каштела и села суседних
задарској регији. Та провала била је извор несреће и неизвесности и за бедне поданике дуждеве. Сењани су три дана без престанка редили влашка насеља око
тврђавице Марко изнад Обровца и око Надина, остварујући огроман плен; кад
су четврти пут ушли у област измећу Обровца и Надина, засужњили су два Турчина, који се нису успели спасти, јер су спроводили коње са правца Љубе. На том
терену у току прва три тједна марта похара је изведена у седам села односно и на
истом месту у разно време. Штета начињена муслиманима и власима била је огромна. Они други султану су плаћали харач, али нису уживали заштиту коју
добија најобичнији кмет од свог феудалног господара; сами, пак, многи су се
братимили с ускоцима, јели и пили с њима, уходили за њих, али све то није било
довољно да буду ослобођени драња и одвоћења људи и стоке са атара. Санџакбег је операције Сењана везивао за сарадњу Новиграђана, те је намеравао да
предузме мере према тим млетачким грађанима; говорио је да је Новиград Нови
Сењ, и да ће он урадити оно што желе да учине млетачка властела, тим пре што

ASV, Capi del Consiglio dei Dieci, Lettere di rettori e di altre cariche, busta 301, кнез и
капетан Задра и генерални провидур далматинске коњице дужду 19. X и 18. XI 1582.
10* JI. Јелић, Изправе о првој уроти за ослобоћење Клиса и копнене Далмације од
Турака г. 1580-1586, Вјестник хрватско-славонско-далматинског Земаљског аркива, год. VI,
Загреб 1904, 97-113, 97; Ј. Т ом ић, Град К ли су 1596. години, Београд 1908, 7-19.
'м ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, кнез-капетан Шибеника Ђован’ Антонио
Фоскарини дужду 16. III 1583.

197

је у том смислу већ добио један султанов ферман против најближих млетачких
држављана. Задарски ректори су и даље тврдоглаво тврдили да се њихови поданици не усућују да помажу упадаче, јер добро знају каква их казна очекује, поготово кад је било очигледно да уљези наносе толику штету не само султановим
него и дуждевим подложницима; кривицу на јако појачану навалу ускока они су
видели у власима па и Турцима, који су услужно обављали улогу обавештајаца и
тућинцима пружали различите услуге. Санџак-бег Лике и Крке се горко тужио
задарском капетану и генералном провидуру Далмације да особито становници
Новиграда и Земуника заједно са Сењанима робе турску територију; на пример,
Новиграђани и други млетачки људи су опленили село Парике и одвели 20 султановних клетвеника; са Кукаљ Брда отерали су Антуну Мирлићу 60 волова и
заробили му сина који је стоку чувао, што је све укрцано у ускочке брацере код
Новиграда."0
Интересантне детаље пружио је капетан двеју наоружаних барки код Новиграда, Томаш Смиљановић. Ускоци су од првих дана марта пуне три седмице
боравили на ушћу Зрмање и код Карина. Уговор о ненападању из јула 1582. за
Карињане али и за Обровчане превазићен је у плаћање данка толеранције и ускочко право гошћења (као да су средњовековни ритери у односу на кметове!), с
тим што су такви трибутарци обавезни на коректан и благонаклон однос према
господарима ситуације. Другог дана по доласку у тај крај ускоци су опљачкали
стоку у Бојишћу и спровели је јавно друмом у Карин, као да су је купили на годишњем вашару. Према обвезницима трибута ускоци су се понашали исправно и
нису дирали Карињане који су радили изван својих бедема кад су Сењани пролазили мимо њих са четвороножним добитком. Марта 1583. Сењани су били у могућности да плен укрцавају потпуно слободно и без журбе на више места - код
Карина, код Поседарја, у близини Новиграда, пред Млечанима са две барке који
су стражарили управо против њих. За поменутих 20 дана Сењани су једном пленили и више Буковице, и то место Луцоловиће, одакле су одвукли 18 турских
Морлака и Морлакиња, а једну су барку напунили говећим месом само из тога
насеља. На правцу Надина и изнад њега жарили су у месту Корлатовићу, одакле
су отели 50 грла крупне марве. Плен из поменутих места спровели су у Карин.
Турци из Обровца и Крмпота су о томе не само знали него су укрцавали плен и
чинили друге услуге ускоцима. Млетачка наоружана барка код Новиграда најпре
се бавила у мореузу код Поседарја. Ускоци су људе из њене посаде тукли и разоружали, одузели им браш но и пред њима заробљавали Новиграђане, тврдећи да
су ти грађани турски власи; увек су долазили на три барке (можда саобразно уговору од 17. јула 1592. о походу 30 ускока!), а старешина једне од тих брацера био
је Радош Влатковић. Сењане су отворено помагали рибари, којима су они рибу
некад плаћали а некад и нису. Запажен је случај да су два турска Морлака купили
у Новиграду једну мешину воде да би је однели ускоцима, и то зато што су им
силници задржали коње, не желећи да им ове врате док им не створе вина. Иначе,
ускоци су јели, пили и веселили се с онима које су пре или после опљачкали, пошто су их око гозбе истрошили.111
Некад су нека насеља обухваћена ускочком рацијом само м им оходом , успут, јер се јако могло проценити да је село сиромашно и да не заслужује да диверзанти око таквог мршавог залогаја траће драгоцено време. На примјер, неко
ново станиште турских влаха на граници према млетачким Грусима, које још ни
имена није добило, страдало је (20. марта) само утолико што су одведена седмо-

1.0 Исто, задарски ректори дужду 24. III 1585.
1.1 Исто, саслушање капетаиа Томаша Смољановића 24. III 1583.
198

рица чобана са испаше. Кнез и капетан Задра очекивали су турски одговор јер је
село било тик до државне међе и поред млетачког насеља. У то доба лички намесник није боравио у својој управној области па су подређени били у могућности да покажу нетактичности. Двадесет другог марта ноћу ускоци су се појавили и
са друге стране задарског градског подручја, искрцавши се код куле и села Сукошана. Ту су заробили десет житеља, што је могло да буде лош предзнак њихових
намера. Мећутим, муслимани су одмах дигли глас и почели да прете. Генерални
провидур коњице најзад се осмелио да изаће са својим ескадроном у поља да би
спречио теже преступе и да подигне опали морал млетачких сељана,112јер је било
јасно да се однос према изложеним житељима села не може свести на тешко
кажњавање оних којима диверзанти уђу у домове, а пре тога ништа не поради да
до таквих згода и не доће.
Други правац безбедне инфилтрације Сењана била је обала југоисточно од
Шибеника. Шеснаестога марта у праскозорје 70 ускока на две брацере (од 10 и 14
весала), предвоћени од стране Малагрудића, Гргура Ћавилесковића (?), Марка
Радака (чија се родна кућа налазила у Рогозници) и Ивана, брата Ђуре Даничића,
искрцали су се на обалу код Плашког Рата испод Рагознице, где су били млетачки кметови на султановој територији. Њих десет остало је у насељу са пловним
објектима а остали су кренули на село Свинишће, које се налазило у суседству
Висућа и места Кућишта. Ту су отимали не само марву и вредније ствари у кући
него и становнике; на пример у Кућишту су истерали њих 16, ранивши на више
места и на смрт Матију Ракојевића, једног старца, док су остали житељи успели
да искористе забуну и да побегну односно да се сакрију. У селу Свинишћу убијен
је неки Марко Десковић, Омишанин ту настањен, рањена су оба његова сина као
и други, и то смртно, али су само две особе остале у насељу и оне су засужњене.
Кад су се са пленом спуштали на обалу, наишли су на једну барку из Омиша, у
којој је путовао неки Албизе из Венеције, неки који су долазили из Задра и други;
бродица је задржана са укупно шест мушкараца и једном женом, који су сви пре
тога боравили на шибенском подручју и због тога детаљно испитани од ускока.113
Ускочки препади могли су бити некад изузетно изненадни, захваљујући повезаности упадача са локалним уходама. Кад је у пролеће 1583. лички намесник
полазио у сарај босанског беглербега Ферхат-паше, на пограничној зони је распоредио тридесетак Турака из своје ордије са заповешћу да онемогуће да погранични живаљ буде жртва пљачкаша и да пазе на добросуседске односе. У међувремену су се ускоци (2. априла) искрцали код млетачког села Аубе и у непосредној
близини места су отели крупну стоку и два дечка који су чували говеда; стока је
била искупљена од Млечана и повраћена турским комшијама. Старешина турских снага на тој деоници границе био је неки војвода Ахмед Зеленкапа, вођа групе која је одмах након тога пљачкашки крстарила испод млетачких Груса. Изузетна ускочка диверзија десила се 22. априла ноћу у селу Рбенику, поред терена
Торине, шест миља удаљеном од Обровца и око 25 од Новиграда; насеље је било
смештено у једној дупљи у обронцима Велебита. Поменути санџак-бегови гардисти свели су се са својим коњима у неку кућерину која је припадала једном од
влашких првака тога краја. У ноћној тишини кренуо је Ђуро Даничић са 200 бораца, које су обавештајци одвели д о зградурине у којој су се окупили Турци па су
их увели и у саме одаје. Најпре је одведено 33 затечена коња тих јунака на пиру
да не би били у могућности да се прихвате узда и да умакну. Потом су Сењани
ушли у просторије у којима су се частили витези од беле трпезе. Ухваћени су 14

111 Исто, кнез и капетан Задра дужду 23. III 1583.
11Ј Исто, омишки провидур дужду 16. III 1583.

*живих док су остали побијени а главе су понете као трофеј. Плен је сакупљан свуда около, а утоварен је на Зрмањи, подно Обровца. У суседном селу затемено је
20 Морлака који су са по две вреће или мешине ишли преко Обровца и Зрмање с
намером да на путу крај Новиграда, где је пасла стока, обаве крађу; приликом
хватања тих влаха, убијен је њихов предводник, неки Јандруша, познат по рђавом животу. Коње су Сењани превели преко Велебита а са заробљеним Турцима
и власима отпловили су морем у свој град. Претходно су пустили раније ухваћене дечаке да се свему дојаве млетачком каштелану Новиграда и турским властима."4 Била је то својеврсна агнтација о покоравању сили упадача!
Толике акције и притужбе на недела Сењана не би биле могуће да није постојала оперативна сарадња ускока и неких отоманских граничних села. Јулски
споразум из 1582. био је на снази, уважаван од обе стране. После Карињана у исти положај дош ли су они из оба Обровца, из Крмпота и Гливића (или Главовића), који су не само помагали пролаз ускока и транзит пљачке преко својих атара, него су Сењанима постали трибатари, дакле нека врста порески зависних
људи или поданика."5 О том договору измећу сењских јунака и пограничних ага
инвентивне су изјаве капетана Матије Банића из Новиграда. Битезови са Хрватског приморја су готово потпуно слободно пролазили султановим земљама, пленећи при том е и влахе и Турке. Ускоци су се безмало свакодневно находили у додиру са муслиманима Обровца и Карина, пре свега са оним угледним (будућим
ајанима). Из тих насеља стизали су обавештајни извештаји, ту су пословали ускочки снабдевачи намирница односно лиферанти хране; и трибут је плаћан у
коњима и пшеници. Главни ускочки шпијун био је неки Клеар (и сам влах), члан
посаде у фортификацији Горњи Обровац. Слична су сведочанства Јурје Аладинића из Новиграда, становника Раба, који је двапут месечно обилазио оба Обровца
да ту набави жита и стоке за потребе Сењ а; он је доставио да житељи поменутих
места дају редовно јестива, ухода, и сваке врсте услуга и помоћи, па чак и чувају
пљачку диверзаната, мада веома добро знају да је плен постигнут на уштрб
њихових суседних суверника."6
У другој половини јула 300 ускока на неколико брацера отиш ло је из Сења
у правцу личког санџака. Двадесет првог тога месеца они су се искрцали према
неком месту у планини (Вишњак?); једну ускочку бродицу конфисковале су млетачке патролне снаге кад је завеслала према Карлобагу; акцију Сењана одао је
неки војник Немаца, заробљен на тој барки; затим је капетан противускок бродића, Марко Молин, послао једно одељење млетачких војника да у планини дочека
јунаке; ту је ухваћен неки Гргур Клариновић, док су се остали заклонили у шум у ; Гргур је био чувен борац, који није пропуштао ниједан поход, а који је пре
хапшења наивно ловио рибу на барки која је пре неког времена одузета неким
пастирима са Раба; он је одао другове па је саопштио и да у акцији суделује 300
љ уди.“’
Кад се новоприспели санџак-бег жалио задарским начелницима на непрестане ускочке провале, Сенат је заповедио да се Сењ опколи са морске стране, али
на нешто већој удал>ености од насеља, ш то је програмирано за 9. новембар те године. Република је, међутим, страховала од могућих ускочких довијања и напада
114
Исто, задарски ректори дужду 23. IV 1583. - Код Ј. Томића је место означено као
Равник (н. д., 21-22).
Исто, одломак из депеше капетана противускочке флотиле од 7. V 1583.
Исто, искази капетана Матије Банића и Јурја Аладинића, дате на Рабу 7. V 1583.
ASV, Capi del Consiglio dei Dieci, Lettere di rettori e di altre cariche, капетан Марко
Молин ca Раба 25. VII 1583.
200

с леђа, па је наложила да се капетан противускочке флотиле повуче са својом
брзопловком у новиградско ждрело."*
Године 1584. ускочке операције су такође биле везане за средњу Далмацију
па је северна била нешто заклоњенија. У лето Дубровчани су се тужили цару Рудолфу II на Сењане, који су на својим многобројним бродицама пресели транспорт од четири фрегате дубровачких трговаца на њиховом повратку из града св.
Марка; тканине и све вредније ствари су одузете, три Дубровачана су усмрћена а
многи су допали рана.11*
Септембра 1584. команду над бродовима за борбу са ускоцима имао је Антонио Пизани. Он је 11. тога месеца пошао из увале Јабланица да би у Задар ескортирао четворицу Турака који су били преузети у Сењу. Шест дана доцније
сусрео се у Земунику са главним војводом турске крајине према задарском крају.
Војвода је дош ао са повећом свитом, у којој је било ага и диздара из околних
каштела. Састанак је затим одржан у тврђавици Св. Марко, гдје је госте дочекао
провидур далматинске коњице. После предаје ослобођених Турака, о чему су
примљене три судске потврде (саџила), вођен је дијалог о мерама које би ваљало
предузети како би се појачала кооперација у заједничкој одбрани од напасника.
Писмо санџак-бегу о том сусрету саставио је у име млетачког заповедника диздар Хадина Хусеин, човек главни код тог крајишког намесника.1”
Сењани се нису обазирали на наредбу дош лу царским едиктом да не излазе
из града, него су продужили да плене. Брзопловка фоскаринија која је 1. марта из
Новиграда кренула у опходњу по Подгорском каналу наишла је на две бродице
са око 40 додвижника. После препуцавања које је прекинула ноћ, фуста заповедника противускочког бродовља око поноћи приспела је у Раб.21 Последњих дана
зиме Сењани су се на два места искрцали у теснацу Љубе. Заробили су седам дечака који су напасали марву суседног села турских Морлака а код млетачког насеља Груси. Због настале забуне турски и млетачки граничари пуцали су једни на
друге. Турци су стварно страдали тек од једне ускочке бусије коју су они поставили према локалитету Лепориве. Тамо су их, ипак, Млечани спречили да саберу
пљачку и да наставе да чине недела, надолазећи својом коњицом. Задарски ректори затражили су да се у воде око Новиграда пошаље галија Агостина Микиела. Изазван због погибије војводе Ахмеда, клишки намесник је допустио својим
људима да, гонећи упадаче, могу дојахати до млетачког Биограда. Турци су то
искористили да причине неке штете у околини насеља.1”
Сењани нису тога пролећа заборавили ни други терен својих провала. На
обалу код старе шибенске солане приспели су ноћу 21-22. марта. Надирали су до
села Орашје, 12 миља на османлијском земљишту. Ту су јурнули на неке Морлаке који су чували своја стада и крда; Сењани су убили једног влаха, три пастира
су свезали а остали чобани су се заклонили у неку пећину.1” Сутрадан (тј. 22.
марта) бануло је 120 ускока у околину Шибеника, те су усмртили једног влаха и
отели три товарна коњића. Четири дана потом кренуо је, по наређењу клишког
санџак-бега, у Шибеник војвода Ахмед. Имао је налог да у млетачком граду уговори начин како да се умање штете које су Сењани наносили подручју санџака. С
,l* ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXI, 167-7’, налог капетану Јадрана од
6. X 1584.
"* Ј. Р адон ић, Дубровачка акта и повеље, књ. II, св. 2, Београд 1938, 467.
110 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, Антонио Пизани, из Задра 18.
IX 1584.
111 Исто, из писма капетана противускочке флотиле, писаног на Крку 2. III 1585.
111 Исто, задарски ректори и провидур далматинске коњице Симон Саламон, из Задра 21. III 1585.

1,1 Исто, прилог писму из Шибеника од 22. III 1585.
201

њим је у колони путовало 85 Турака. Кад је свита стигла до села Копрно, још на
султановој земљи, 12 миља далеко од државних међа, затекла их је ноћ и они су
се распоредили на коначење по сеоским кућама. Са војводом је у једном дому било још њих једанаест. Пред зору, међутим, изненадили су их у најлепшем санку
витезови са Хрватског приморја. Војвода је успео да се докопа свог вранца и да
побегне из опкољене куће, али му је олово сасуто аркибузом у грло, од чега је одмах издахнуо у седлу. У кући је живих Турака заробљено четири а заплењено је
12 коња. Мећу онима који су се извукли из клопке био је и војводин син. Преостали Турци су се разбежали. Остало је 30 Морлака, које је војвода водио у ланцима
због неких кривица. Њих ускоци нису ослободили, него су их преузели као своје
робље. То очигледно није био слободарски гест! У то доба Сењани на том терену
нису дубље улазили на турску територију него само највише 30 миља од морског
жала.114 Излазећи са османлијског подручја, поменути ускоци су се склонили на
млетачку територију код каштела Врпоља. Командант каштела није вратио Турцима хатове, новац и робље што су довукли Сењани. То је био разлог да санцакбег помоћник (ћехаја) Хусејин у писмима 3. и 10. априла шибенском кнезу-капетану оптужи млетачке Морлаке из околине Врпоља да су не само уљезима пружали помоћ кад су се повлачили, него да су их подржали да и сам напад изведу.
Шибенски градоначелник је одвратио да Турци знају за упаде сењских лупежа, и
то особито ноћу, и да су морали бити обазривији постављањем стража; установио је да ускоцима пружају подршку турски а не млетачки љ уди; указао је и на то
да Турци блаже поступају кад ухвате ускоке: не скидају им главу, као дуждеви капетани, него их пуштају за откуп.125 Исти шибенски функционер је са великом
скупином Морлака од 300 људи приредио потеру за диверзантима, али, разуме
се, касно, јер су они имали довољно времена да се лепо и без хитања укрцају на
своје брацере. У последњој декади марта једна друга група Сењана избацила је
десант на обали између Рогознице и Примоштена, чекајући погодан моменат да
пређу у наступање.126
Кад се сазнало да су Турци са млетачких међа пошли у Босну да приме ајлук, 23. јуна у зору 400 Сењана са 12 бродица се искрцало на Зрмањи, под заповедништвом капетана Ђуре Дромишића. Опленили су а потом запалили обровачко подграђе. Нису покушали да заузму утврђења, мада су у њима тада налазио свега три војника, тако да би тврђаве лако посели. Кад су веслали кроз мореуз код Новиграда једва су примећени, али је капетан каштела ипак дао знак димом. Затим је испалио три хица из топа, што је био позив оближњој фусти да почне са дејством. У Обровцу је спаљена и брзопловка која је била извучена kpaj
обале. Угорак је унет и у магацине у којима је држана и тржена пашка со. У то
време боравио је у Обровцу са својом лађицом и неки Винченцо са Пага, имајући
на барки соли; он се сутрадан појавио у Новиграду са празним бродом , тужећи
се да је добио два јака ударца у крштине; није било јасно шта је било са његовом
сољу, јер ову ускоци нису вукли собом у Сењ. У Обровцу је тада било штокирано
доста зрнавља и сира, што је припадало разним власницима изван места. Ускоци
су понели собом сир, па су покушали да превезу и пшеницу, али како је драгоценијег плана било премного, све жито су спалили као и све друге ствари које се нису могле понети. Приликом паљевине здања, много је света, пре свега жена, деце
и стараца, изгорело у пламену. Из запаљених зграда спасило се 30 жена са децом

У ?70' кнез-капетан Шибеника Орсато Ђустинијани дужду 20. III 1585.
Исто, прилози писму шибенског кнеза-капетана од 10. IV 1585: писма ћехаје Хусеина од 3. и 10. IV и капетанови одговори од истог датума
12‘ Као белешка 124.
202

и та чељад је повезана као робље. Поведен је и неки Иван Паштровић са Пага,
дакле млетачки поданик. Сам препад ускоци нису извели мучки него као права
војска, са развијеним барјацима и уз лупање солдачких бубњева.127 Није јасно зашто су Сењани предузели ту операцију, када су им Обровчани верно служили.
Или, можда се посумњало да ће одласком руководећих људи у пашин сарај, они
нижи преврнути вером, те је ту могућност на време требало спречити.
Један закаснели извештај о овој похари регистровао је да је варош тако темељито попаљена »да у реченом месту није остала никаква ствар осим пепела и
магацина за со«. Пре него су огњу предали цело насеље, пре сванућа, припремајући се на јуриш са бакљом у руци, ускоци су се најпре потрудили да неутралишу
поморску стражу Млечана у близини Новиграда, па су напали фусту фоскаринија и водили с њом пушчану борбу. У тим часовима неки проускочки елементи не
само из редова Хрвата са млетачког земљишта него, наводно, и сами муслимани, решени да приме царску немачку власт, прокрстарили су Новаљом (на Пагу)
и извели са отока 27 грла крупне рогате марве.12* Свакако се на Обровац односи
једна вест папске обавештајне службе из Венеције да су почетком лета ускочки
нападачи попалили један крај у Санџаку Лике, што је изазвало пограничне Турке
да се освете Млечанима.12’
Спаљивање обровачке вароши толико је узбудило Турке да су срљали пре
времена у подухвате и кад није била реч о Сењанима. Пред Новиградом тога лета на стражи, поред једне галије, била је и фуста Андрее Трона. Кад је посади затребало дрва, већина морнара и војника пошла је у шуму код Поседарја да нареже дрва. Силазак људи са хришћанског ратног брода изазвао је код муслимана
суседног насеља Учитеља или Нове Земље помисао да ови прелазе у наступање,
те су насрнули на млетачке морнаре, убивши тројицу и ухвативши 20 живих; заповедник и остали чланови посаде спасли су се бежањем на фусту.130
Десетог октобра изјутра око 50 Морлака који су довозили жито у Шибеник
добили су млетачку војничку пратњу до границе, јер је ускочких бусија било на
све стране и од њих су посебно страдали турск^ коњаници. Кад су се власи са ескортом налазили на месту званом Славодрага, припуцало је из заседе око сто ускока; Сењани су отели 25 товарних коња и заробили 16 пратилаца.111 Млетачка
војна пратња успела је да од уљеза преотме 14 Морлака и 12 коња. Са осталим
пленом ускоци су умакли у правцу Оштрице и Примоштена. Шибенске власти су
сместа наредиле да се и остали део пљачке преузме од отимача. Следеће ноћи четири ускочке брацере, предвођене капетаном који је био један од браће Даничића, са 70 робова дош ло је на оток Муртер. Сужања је било из влашког села
Бањевци (из шибенског краја), који су транспортовани у Сењ.112 Три турска Морлака на једној ускочкој барки ослобоћена су 21. октобра код Пага од једног млетачког ратног брода. Осамдесет војника је упућено на Паг да на острву похвата
25 побеглих ускока; ови су се зналачки посакривали, тако да су само двојица от-

m ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, депеша кнеза и капетана Задра
и генералног провидура далматинске коњице од 25. VI 1585, са извештајем новиградског
капетана од 24. VII 1585.
12‘ ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, filza LVI, 27. VII 1585.
,2’ Mon. usc. I, 38, Венеција, 20. VII 1585.
1.0 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, Маркантонио Пизани ca галије
Улуци Раба 2. IX 1585.
1.1 Исто, кнез-капетан Шибеника Лука Фалијер дужду од 11. X 1585; senato I secreta,
Deliberazioni, filza LVI, прилог: акт из Шибеника од 14. X 1585 уз акт од 17. II 1585 м. в.
122 АСВ, Сенато сецрета, Баили Costantinopoli, буста 305 и додатак од 12. X 1585 уз
акт шибеничког кнеза-капетана од 11. X 1585.
203

кривена кад је наступило вече и кад је преметачина завршена. Ослобођени Морлаци предати су војводи Земуника.1”
Концем децембра 1585. Сењани су на неколико бродица, долазећи из Подгорског канала, упловили у новиградску мореузину, искрцали се на обалу, те су
добро запешачили по турском терену да би опљачкали велико муслиманско село
Кистање. Одатле су покупили небројено људи, жена и стоке. Неколико дана доцније поново су се огласили са 12 барки у новиградском гротлу. Начинили су нови велик плен и људима и марви.134
Дубровчани су и 80-их година трпели тежину тврде сењске руке, посебно
при пловидби у северном Јадрану. На пример, почетком лета 1585. Сењани су
скинули са лаће Ивана Рад. Оштила енглеске каризеје; шест дубровачких осигурача терета оклевало је са наплатом полице осигурања, те је патрун могао и да
уложи протест.135 У рано пролеће следеће године са једног дубровачког брода ускоци су одузели неке штофове који су утоварени у Анкони; лађа је дош ла у Дубровачку луку, где је начињена тзв. авареа, тј. солидарно плаћање штете од стране
свих корисника превоза на конкретном пловилу; обрачун солидарне накнаде износио је 13,5% вредности товара.136 Као да су биле узалудне страже које су Млечани спролећа 1585. поставили, посебно на ушћу Неретве и у ждрелу Новиграда са
по четири ратне лађе.137
Маја 1586. ускоци поново нису заборавили шибенски правац својих редовних операција. Кад им је дош ао нови заповедник града, они су се у великом броју
окупили да оплене нека муслиманска насеља у близини Шибеника13*, искушавајући тако и попустљивост новог сењског капетана. Сасвим независно од тога, шест
султанових подложника који су се налазили на једној фусти капетана противускочке флотиле побегли су са брода те су стали да тумарају по отоку Пагу; водио
их је неки Вратковић из околине Шибеника, али нису успели да побегну, јер их је
похватао локални кнез.13’
Дванаестога јуна један влашки караван са храном и другим производима
преко Шибеника вукао се ка Скрадину. Наишао је на заседу од 200 Сењана. Малобројни Морлаци су просто покупљени на попришту и спроведени у једну увалу код Оштрице, где су по мраку утоварени на барке. Пре тога млетачки кнез-капетан је успео да гарнизонском коњицом поврати 16 товарских коњића. Турски
емин у Шибенику рекламирао је млетачке обавезе да осигуравају безбедан проход преко свога земљишта те је извукао и неки хуџет.140 У последњој десетини
месеца капетан противускочке страже обесио је два ухваћена ускока а неколико
турских харачара које су водили као робље је ослободи о.141
Сењани су затим, са својим новим капетаном на челу, пљачкали, те су послате млетачке галије и фусте да блокирају сењску луку и онемогуће да се походи
обнове. Тада се сетио сењски командант да путује у Анкону, те је затражио од
133 Исто Markantonio Pizani, са галије у луци Задра 24. X 1585.
134 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, filza LVI, 17. II 1585 ш. v., акт из Задра од 1.1
1585 m. v.
131 ХАД, Noli е sic. XIX, 122’; А. е В. Tenenti, II prezzo del rischo. L’assicurazione mediterranea vista da Ragusa (1563-1591), Roma 1585, 146.
134 ХАД, Div. not. CLXXVII, 111 at од 10. XII 1588, писмо Николи Map. Соркочевићу
из Дубровника од 17. IV 1586
137 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXV, 26. од 22. III
1585.
ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXV, 5. XI 1586.
,3* Исто, 134’ од 22. III 1586.
140 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, пасус у писму шибенског кнезакапетана од 16. VI 1586.
141 Исто, кнез и капетан Задра и генерални провидур далматинске коњиге, Габриел
Ђорђи, 27. VI 1586.
204

свог млетачког колеге да ra превезе преко мора; тако би се смањила блокада и
омекшала борбена готовост Млечана. Венецијански сенатори су тачно схватили
интенције молбе из Сења, те су свом капетану наложили да одбије сличне молбе
и да уопште не улази са сењским капетаном у разговоре.142 Ујесен те године Млечани су построжили поступак према ускоцима, јер су ови готово свакодневно повећавали своју срчаност. Брзопловка команданта Зена запленила је неку ускочку
бродицу, а Сињорија је решила да 16 ухваћених сењских подвижника казни према заслузи; смртна казна ипак је замењена веслањем на галији.143 Нешто пре тога, у једној ноти немачком владару, Република се потужила на ускочке злочине,
па је поклисар у подужем дијалогу изнео све операције Сењана, изведене у шибенском крају.144
Децембра исте године 120 Сењана пробило се у лички санџак и уграбило
300 грла крупне рогате стоке. При повратку, међутим, страдали су: морски пролаз затвориле су млетачке галије и на сухом су их дохватили Турци, њих 200 на
броју; ускоци су издржали три турска јуриша, а потом су сами предузели хонтранапад, разбивши непријатеља и натеравши га у бјекство, убивши неке а друге дотеравши као сужње; поред 30 робова било је дотерано и доста марве.145
Година 1587. била је без већих ускочких акција на самом почетку. Млечани
су појачавали зидине Новиграда, мада су новчане резерве задарске коморе биле
на измаку. Док су и Задрани па и Новиграђани били доста индолентни према репарацији и доградњи утврђења, Сенат се ватрено залагао за вођење послова. Задарски капетан је у дневним контактима са Турцима настојао да негује стварно
пријатељство, без голе куртоазије; његов гранични партнер био је Хасан-ага Радаслија, који је за време рата 1570-73. изазивао дивљење Млечана због храбрости.14‘
Операције Сењана крајем зиме 1587. опет су почињале са обала јужно од
Шибеника. Око 300 ускока искрцало се у једној ували код Примоштена. Затим је
остварен ватрени контакт са снагама капетана противускочке флотиле. У насталом окршају Млечани су имали два мртва и једног рањеног. За ускоке је радио
географски смештај драге. Ипак, млетачкој поморској пешадији је успело да из
ускочких руку отргну неког турског. Морлака. Борбу су прекинуле бура и ноћ,
што је опет користило Сењанима, који су се налазили у позицији бранилаца.141 И
концем месеца маја млетачки војници тукли су се с ускоцима да би ослободили
заробљене недужне турске влахе. Пош то су Сењани изнад Трогира разбили неки
влашки караван, плен су довукли на морску обалу између Примоштена и Рогознице. Шибенски начелник је одмах на ту деоницу обале послао свој коњички ескадрон да угрози укрцавање. Том приликом су такође ослобођени неки засужњени. Транспорт Сењана водио је преко луке Сали (на Дугом отоку), где је
реквирирана бродица са два младића из места; они су приморани да веслају у
правцу Примоштена; видећи млетачку коњицу, младићи су се спасли бекством, а
њихова барка је остала без морнара и покретачке снаге. Приликом борби код
Примоштена ухваћено је пет ускока који су спроводили плен од 12 коња. На основу дуждевог акта о помиловању (од 22. априла), они нису окончали на галгама,
141 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXV, 69’ од 31. VII 1586.
143 Исто, filza LVII, 4. X 1586 in Pregadi.
144 Исто, 29. VIII 1586, ин Прегади, прилог: представка цару.
143 Mon. Usc. I, 55, Венеција 20. XII 1586.
144 ASV, Collegio V secreta, Relazioni, busta LXXII, релација Ђовани Марије Болду, задарског капетана (1587), 10-11; ASV, Collegio V secreta, Relazioni, busta 73, fol. 10; CRV IV
(1964), 410-11.
141 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, капетан противускочке флотиле, са галије у луци Шибеника 19. III 1587.
205

него су окованн уз галијска весла, и то старешине у трајању од десет а други за
пет година.'4*
Сењани су активирали и пролаз код Новиграда. На Петровдан 200 ускока
избацило је десант под Новиградом. Д обро намештеним лагумом оборили су неку кулу коју су Турци изградили поред Новиграда, како би отежавали ускочке
упаде; на прасак мине дотрчали су суседни Турци па се развила борба у којој је
нашло смрт доста муслимана испред ускочког рова; многи заробљеници су спроведени у Сењ.14’ Ускоци су јула 1587. продужили да својим пљачкашким екскурзијама ометају редовно вођење живота. Код Обровца су Турци и Млечани натерали Сењане да оставе своје брацере и да се спасавају у шуми. За Млечане је било од значаја да увере Турке да Новиграђани нису учествовали у рушењу куле
Драчевац и да нису суделовали у акцији на Учитељ, којом пригодом је погинуло
доста муслимана; наводили су да је њихова обавештајна служба према турским
командантима била коректна и својевремена. Тако, и половином јула известили
су капетан-бега о надоласку двеју ускочких бродица према Зрмањи и Обровцу,
како би се турски коњаници па и пешаци на време спремили за борбу. Тако се
дигло на ноге 500 бораца, који су приморали диверзанте да се растуре, док су у
исто време млетачке брзопловке и галије затвориле теснаце.150
Децембра 1587. Сењани су одузели две новиградске барке које су затим прешле у посед Турака. Новиграђани су хтели да своју имовину поврате, док су обровачки Турци настојали да тим брацерама изађу на отворено море и плене. Капетан противускочке флотиле Пизани нашао је неког Бертолација, који је дао реч
да ће барке у Обровцу тајно спалити. С предлогом се сложила и Република, па је
чак обећала милост Бертолацију, који је раније прогнан из Задра.151 Концем године било је ускока, затворених по млетачким тамницама. Један такав, Шибенчанин М елхиор, трунуо је у анконским затворима; Сенат у Венецији је препустио
* преступника папској правди. Потом је чак дао наређење да се перашком лађицом
пребаци у И стру,152 свакако на путу у Сењ.
Значај Новиграда за одбрану турског Карина и Обровца се повећавао. Капетан Пизани се није мирио што је ухватио 16 ускочких бродица и само 17 ускока; од ових је неке дао погубити а друге приковати на галији; ослободио је 13
муслимана и 38 Морлака, турских подложника. Он је посебно тражио од каштелана новиградске тврћаве (Антоника Крешија) да чува утврћења; поред тога, захтевао је да се у новиградском теснацу стално држе ратне лађе, које су се могле
направити и на лицу места, с обзиром да је у околини било дрва у изобиљу а и
осталих ствари. Новиград је, према њему, штитио седам турских каштела и
њихова подграђа (Учитељ, Полешник, Кашић, Надин, Карин, Стари и Нови 0 6 ровац), који су се сви налазили на седам миља уоколо Новиграда.153 Из свих утврђења као и из Земуника (који је био од Задра удаљен само седам миља, док је
Обровац био 40 миља далеко) војска је могла да се сакупи за пола дана. Морлаци
су ту били непријатељски расположени према Млечанима. Ферхат-паша, босански беглербег се (1587) скањивао да потпуно напусти одбрану најзападнијег дела
свог пашалука, тако да би Карин и Обровац али и Надин и Тињ били жртвовани,
'4* Исто, кнез-капетан Шибеника Лука Фалијер дужду од 30. V 1587. и 5. VI 1587.
149 ХАЗд, Исписи из ватиканског архива фра Данила Зеца, кут. II, група »Новегради«, Венеција 11. VII 1587.
1.0 ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, задарски ректори дужду од 17.
VII 1587.
1.1 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXVI, 124-5 од 16. I 1587 m. v.
1.1 Исто, 120’ од 19. XII 1587.
1.1 ASV, Collegio V secreta, Relazioni, буста LXXIII, 7’, 9; CRV VI (1970), 11, 12, 22-3,
релација Пизанија, капетана флотиле против ускока, представљена Колећу 3. IV 1588.
206

јер су се налазили стално изложени ускочким пљачкама. Капетан-бег из Обровца
говорио је млетачким руководиоцима да док султан, на челу тако моћне државе,
није у могућности да онемогући дивљање Сењана, не треба очекивати напредак у
држању раје, којима у исто време Република може јемчити да буду заклоњени од
јарости ускока. Још 1587, наводно, Обровчани су ускоцима служили као обавештајци за простор све до Бањалуке, мада су ускоцима у исто време давали данак
толеранције.1’4
Турци на државним међама су ипак предузимали неке кораке да своје хараче одбране од ускочких залета. Како су султанови подпожници доста трпели одлазећи на пијаце у млетачким приморским варошима, босански паша се у то време носио мишљу да код Шибеника подигне једну потпуно независну отоманску
луку. Француски амбасадор, који је о томе јављао своме краљу, тврдио је да се
беглербегова воља неће моћи реализовати због ускока.1” Сами Морлаци су све
више увићали да им је боље да буду добро с ускоцима, макар од њих и трпели насиља, него да су против њих. Капетан страже против ускока констатовао је у својој завршној релацији да је почетком 1588. прешло у Сењ 300 Морлака, султанових поданика, који су из бојазни да не буду поробљени а потом продати преко
мора, радије прилазили Сењанима, да живе као они и да са њима пљачкају.156
Сењани су и 1587. пресретали дубровачке и друге лађе на правцима из Венеције или Анконе. Примерице, ухватили су брод Николе Русковића који је из
града на лагунама превозио у завичај енглеске каризеје. Месеца новембра ускоци
су демолирали лађу Луке Оребића са волујским кожама за анконско тржиште.
Услед учесталих ускочких пљачки током зиме 1587-88. у пет осигурања стопа је
повећана са 3% на 24%.157 Још више него Дубровчани, Јевреји су били на удару бесу Сењана. На броду поменутог Николе Русковића новембра 1587. неки Жидови
су преносили кордован и сирове коже као и један сандук реубарбара (лековитог
корења) за Анкону; лаћа је поново страдала, а двојица Јевреја нашла су једног
Дубровчанина да на њихов трошак оде на Хвар, у Далмацију или у Сињ, те да
ослободи бар тај сандук корења.15* Отимачина јеврејских тканина утоварених у
Анкони на броду Марка Згуре из ЈБеша за Габелу десила је се септембра месеца
нешто јужније, на простору између Хвара и Неретве.15’ Првих дана фебруара
1588. ускоци су отели један дубровачки брод, осигуран по стопи од 24% 15. октобра 1587. на пловидби у Анкону.1"
За разумевање ускочке проблематике у времену од 1585. до 1588. године
важно је консултовати финалну релацију Маркантонија Пизанија, капетана страже против ускока, поднесену Колеђу 3. априла 1588. Пизани извештава да су
генерал Хрватске Јозеф Фон Турн и његов брат заштићивали ускоке, који су им
вероватно давали део плена у виду дарова. Нови капетан Сења је једном симулираном пресудом одстранио из града 300 ускока-вентурина. То је било само привидно, јер су се они после три месеца опет вратили а и за та три месеца су одлазили у акције, те су плен доносили пред зидине, где су и преузимали рођаци и же-

154 ASV, Collegio V secreta, Relazioni, буста LXXII, 9, 24 и даље; CRV IV, 409-10, 411,
релација Ђовани Марије Болду, бившег задарског капетана из 1587.
1,5
Е. C h arrićre, Nigotiations de la France dans le Levant, t. IV, Paris 1860, 681.
154 ASV, Collegio V secreta, Relazioni, буста LXXIII, fol 5’-6; CRV VI, 19, релација капетана против ускока Пизанија; Б. Х рабак, Привреда Бањалуке и шире околине од рата
1683-1699. године, Istorijski zbornik I, Бањалука 1980, 92-3.
1,1
ХАД, Noli е sic. XXII, 160’ (31. X 1587), 130 (15. X 1587); А .е В. T enenti, н.д., 281
и 283 те 294.
ХАД, Div. canc. CLXXVI, 13’-14’ од 13. XI 1587.
Исто, 34’ at од 15. XII 1587.
lw ХАД, Noli е sic. XXII, 130; А. е В. T en en ti,«. д., 266-7, бел. 8.
207

не. Пљачка и робљење људи је настављено, само је новом капетану даван већи
део тог »дохотка«. Само један је вентурин погубљен, и то неки Корчуланин, дакле некадашњи млетачки поданик. Цар је наредио да се од турских харача од Задра д о Неретве не узима трибут. У Сењу је било нешто војника Немаца, али су
већину посаде сачињавали ускоци. П од платом је било њих 200, који су добијали
три, четири или и пет форинти месечно, што није било довољно за пристојан живот. Остали ускоци су називани вентуринима и живели су само од пљачке. Једних
и других у Сењу и у суседним местима било је око 2.000. Већина су били Морлаци, турски или млетачки држављани, млетачки нарочито из Далмације. Ускоци
су могли да наоружају 60 и више лађица са по 10 до 15 весала, на којима је смештано по 30, 40 па и 50 бораца. Бродице су већином граћене на Ријеци, који је град
био и главни снабдевач Сења храном. Ускоци су имали помагача по местима
млетачког копна и отока; ови последњи су понекад и самостално пресретали
бродове, па и хришћанске. Од тих сарадника најгори су били султанови поданици од Неретве д о близу Омиша. Ускоци су најчешће турским власима отимали
стоку а трговачки еспап Јеврејима, Турцима, Јерменима и другима. Да се они
обуздају, Пизани је препоручивао да се спречи њихово кретање по морским каналима, јер би тако остали без хране и не би били у могућности да продају сужње
или да за њих примају откуп. Ускока је 80-их година било и у Карлобагу, 40
миља јужно од Сења, које је место надвојвода Карло 1579. године поново подигао.'*'
Деветнаестога јануара 1588. око 400 ускока на 12 бродица и под командовањем Ђуре Даничића искрцало се у новиградском ждрелу, између Карина и
Бруаца. На прве вести о томе провидур далматинске коњице похитао је према
Љуби да би спречио евентуалне ускочке зле намере; старешинама околних турских каштела дао је уговорени знак о доласку немилих гостију, на што је од неких од њих добио љубазне писане захвалнице. Турци и Морлаци, сењски трибутари, изашли су пред Даничића са рачуном о откупнинама и при том е су донели
робе разне врсте за вредност од 500 дуката. Ускоци су у тим готово пустим крајевима дочекани и погошћени врло лепо, много боље него да им је приспео сам
санџак-бег, њихов надлежни управни орган. Према вести која је одмах стигла у
Задар, ускоци су стигли првенствено из два разлога: да сакупе откуп за засужњене султанове поданике и да га приме у пшеници.162
Месец дана доцније друга група Сењана са две брацере пристала је уз обалу код Примоштена, где их је догнао силан ветар шилок. Мада му је било забрањено да напада, капетан противускочке флотиле ипак је дошљаке обасуо ватром из топића и аркибуза, те се развио окршај, за које је време из ускочке групе
пребегао Млечанима један заробљеник, султанов подложник. К ад је пао мрак,
капетан се повукао да би спровео галију на сигурно место.‘“
Почетком јула 1588. једно веће одељење Сењана приспело је на оток Муртер. Пош то су оставили стражаре код барки, ускоци су кренули у лички санџак.
К од Ракитнице су били откривени, те их је локално становништво са Турцима
сузбило, па су се упадачи морали вратити на острво које им је послужило као
плацдарм. Турци су затим посекли нешто маслина на копну које су припадале
М уртеранима, за казну што су примили преступнике. Неколико дана доцније
група од 20 ускока поново се трудила да упадне на османлијско подручје, али су
ASV, Collegio V secreta, Relazioni, буста LXXIII, fol 3-10’; CRV VI, 9-23.
1,2
ASV, Senato secreta, Baili Costantinopoli, буста 305, провидур коњице у Д а л м а ц и ј и ,
Габриел Ђорђи, из Љубе 24. I 1587 m. v. и задарски ректори од 21. I 1587 m. v.; к а ш т е л а н
Новиграда.
Исто, Markantonio Pizani из Шибеника 21. II 1587 m. v.
208

Турци из Скрадина напали диверзанте близу свога града; 12 ускока је остало на
попришту а четворица су била заробљена; главе убијених као и засужњених послате су султану.'*4
Млетачка Република је у то доба помагала насељавање на Крку и на задарским острвима турских Морлака који би изјавили да желе да пређу под власт
Крилатог лава. Нема помена о неким посебним олакшицама у погледу плаћања
дажбина и уопште у погледу социјалног статуса. Исте јесени у Истру је пресељено 200 влашких породица.16*
Сењани су године 1589. више пута и на неколико страна нападали султанове поданике. Месеца маја 200 ускока избацило је десант на шибенском подручју,
те су продрли на отоманску територију 18 миља; пресрели су неки караван који
је силазио у Шибеник; њих је гонила млетачка коњица, а присутне су биле галија
Молина и две наоружане барке. Код Крапња је ипак дош ло до оружаног додира,
кад су се упадачи враћали са пленом, који им је највећим делом одузет.166 У то
доба у сењским затворима било је доста Морлака и муслимана који су затим
продати у Трсту за ферарско подручје као робљ е.167 Сењски капетан Фулвио
Молца имао је јуна месеца са 200 јунака да развеје колону од 500 Турака личког
санцака који су се спремили да се свете Сењанима; губици су били знатнији код
Турака него код ускока.16’ Обавештење генералног провидура из Задра било је
подробније, али, изгледа, и нешто претерано у погледу цифара; он је известио, на
основу доставе новиградског каштелана Ћиролама Малипјера, да је 800 ускока
под командом сењског губернатора сишло у обровачку речину, те су у граничном појасу нагомилали огроман плен, који су успели да безбедно спроведу у
Сењ, и то турским копном, не додирујући млетачко земљиште. Збивања су се
могла догодити 15. или 16. јуна, јер је глас из Новиграда пошао 16. јуна. Месеца
августа исте године, приликом ускочке операције код Вране, капетан страже против ускока Трон ухитио је два ускока који су спроводили четири дечака; дечаци
су враћени родитељима.169 Кад је генерални провидур желео да веша уловљене
ропце, хватаре људи за продају, приспео је у Задар Ходаверди Софти, чауш Мехмед-паше, који је заједно са задарским цариником Турчином и другим затеченим
муслиманима молио да преступници буду помиловани, или тачније, да се смртна
казна замени веслањем на галији.170 То је свакако чињено зато да се ускоци због
вешања не би узгоропадили те накнадно светили и турском подручју. Концем лета Марко Гини са својим Арбанасима, најамницима у млетачкој служби, напао је
ускоке код Примоштена и ови су разбијени те су се разбежали. Интересантно је
да су се сељаци укопавали у ровове да се сакрију или заштите од ускока.171 Чобани у планинама су бежали у шпиље. Нико није радо примао дошљаке, уколико
од њих није имао посебне користи! Првог тједна септембра капетан Марко Ки-

164 ASV, Provv. alla сашега dei confini, буста 245, у писму из Шибеника од 23. V 1588; Г.
С танојевић, Сењски ускоци, 120.
'“а V. Lago, M em orie, I, 435; К. С тош ић, Села шибенског котара, Шибеник
1941, 68 II.
“• ASV, Senato Isecreta, Deliberazioni, R. LXXXVI, 4 и 5. IX 1588; Г. С танојевић,
Југословенске земље, 95-6.
166 ASV, Senato I secreta, Deliberazioni, R. LXXXVII, 89’ од 9. VI 1589, налог посланику
на царском двору.
“’ Исто, 91 од 9. VI 1589.
“* Mon. Usc. I, 60, Венеција 7. VII 1589.
ХАЗд, Оставштина Шиме Љубића, vol. I, Dispalcci Federigo Nani, f. 5, Задар 19. VII
'589; ф. 6, Задар 31. VIII 1589.
• 2/1960
Стан оЈеви ћ. Прилози за историју сењских ускока, Историјски гласник, бр.
1,1 Као нап. 169, фол. 6. Задар 9. IX 1589 (вест шибенског кнеза).
14 - BENKOVAČKI KRAJ ... ZBORNIK 2

209

ђини сукобио се у водама северне Далмације с ускоцима, које је прво нападао.”2
Те године Сењани су харали и у задарском крају.1’1
Мишљење о сењским ускоцима у северној Далмацији било је различито. С
њима су поприлично симпатисали припадници радних слојева далматинских
градова под млетачком влашћу, који нису осећали њихово присуство, јер су били
заграђени моћним градским бедемима. Кад се, примерице, 25. марта 1589. чуло у
Шибенику да ће сењски јунаци преко шибенске околине продрети на османлијски
терен, кнез-капетан је наредио грађанима да се организују, изаћу у поља и ватром дочекају Сењане; Шибенчани га нису послушали, те је начелник затворио
тројицу најугледнијих грађана; због тога је планула побуна и 500 пучана јурнуло
је на кнежеву палату и натерало локалног управљача да ослободи утамничене.1’4
Шибеник је у неку руку представљао изузетак, јер су његови житељи стално за
вратом имали осионе Турке у Скрадину, са чијим су непријатељима по некој
аритметици сматрали да су пријатељи. Други, који су имали непосредне штете
од ускочког тумарања и робљења тешко су се тужили на њих. Кад је реч о муслиманима, то је природно само по себи. Султанија се жалила млетачком посланику
који јој је донео неке бисере, рекавши да ускоци не штеде животе ни босанских
хришћана, него их убијају чак камењем, под изговором да су турски љ уди.1” Концем 1589. Фауст Вранчић (Шибенчанин) обратио се молбом немачком владару да
се Петровом Пољу (Загорје) изда привилегија да им се од стране Сењана не намеће тзв. данак толеранције.1111
Као и обично, у зиму 1589-90. ускочке операције почеле су пред Божић. Ускоци су код отока Пашмана (у архипелагу, јужно од Задра) заробили три Турчина, али кад су наишли на млетачког сопракомита Лунарда Ђулијана, разбежали
су се и засужњени муслимани ослобоћени су. Односи, око турске куле Драчевац
били су нерешени и противречни и кад је реч о Млечанима и Турцима; стање је
остало збркано и после поруке личког намесника које је баило добио на Порти.
На бадњидан заповедник противускочке страже задржао је неку ускочку бродицу
и том приликом су усмрћена два ускока. Половином јануара 1590. Ђуро Даничић
је преговарао с турским војводом Земуника, по санџак-беговом наређењу, у млетачком насељу ЈБуби, и то пре свега о откупу Турака који су дане проводили у
сењском затвору. Одмах после преговора у ЈБуби, Сењани су се огласили око Карина. Не знајући због чега су се ту опет јавили, млетачки коњаници су