Академија лепих уметности

ИСТОРИЈА НОВИНАРСТВА
KОМУНИКАЦИЈА И ЦЕНЗУРА

ПРОФЕСОР:
Милош \ор|еви}

СТУДЕНТ:
Биљана Петкови}
126/07

БЕОГРАД,2009

САДРЖАЈ:

1. О ОПШТОЈ КОМУНИКАЦИЈИ УОПШТЕ....................................................3
2. ПОЈАМ ЦЕНЗУРЕ.............................................................................................4
3. КОНТРОЛА И/ИЛИ ЗАБРАНА........................................................................6
4. МОДАЛИТЕТИ ЦЕНЗУРЕ...............................................................................8
5. ТИПОВИ ЦЕНЗУРЕ У КОМУНИКАЦИЈСКОЈ РАВНИ...............................9
6. ПРЕВЕНТИВНА, НАКНАДНА И АУТОЦЕНЗУРА....................................10
7. ЛИТЕРАТУРА...................................................................................................16

2

1. О КОМУНИКАЦИЈИ УОПШТЕ
Термин комуникација потиче од латинске речи communicatio и значи:
саопштавање, саопштење, веза, опхођење, општење, додир, саобраћај.
Способност комуникације једна је од најважнијих човјекових одлика. Путем
комуникације човјек изражава своје потребе, жеље, преференције итд.
Као што је познато једну од првих, али и најопширнијих дефиниција комуникације
дао је још 1909. године амерички социјални психолог Kooley. Према његовом
тумачењу, комуникација је механизам помоћу којег људски односи егзистирају и
развијају се, а сачињавају га сви симболи духа са средствима њиховог преношења
кроз простор и очувања у времену.
Комплексност комуникације као сложеног феномена довела је до тога да постоји
преко 250 различитих дефиниција комуникације. Најкраће, комуникација је
преношење информација од пошиљаоца ка примаоцу под условом да се служе
истим кодом, односно да прималац разуме информацију.
Имамо две основне врсте комуникације: вербална и невербална.
Вербална комуникација се одвија уз помоћ речи, реченица, реченичних низова, све
до мањих или већих монолошких партија.
Невербална комуникација се одвија уз помоћ гестова, мимике, интонације итд.
Вербална комуникација, у форми језика, служи за преношење предметно –
логичких појмова или апстрактних идеја.
Невербална је усмерена на регулисање самог механизма социјалне интеракције, на
изражавање ставова и емоционалних стања.
Треба нагласити да вербалну комуникацију најчешће прати невербална, и обрнуто.
Комуникација се одвија путем слања и примања порука. Пошиљалац шаље
информације и прима их од слушалаца, а слушалац није само прималац већ је и
пошиљалац информација. Повратне информације сведоче о томе како је нека
послана информација прихваћена и интерпретирана од стране прималаца. Повратне
информације су врло важне јер омогућавају контролу процеса размене порука.

3

2. ПОЈАМ ЦЕНЗУРЕ
Значењски обим појма цензуре, како се његов термин користи у савременим
језицима, релативно је јасан и у својим битнијим одредницама није дискутабилан.
Иако сама реч потиче од латинског глагола censere, чије је основно значење
проценити и оценити, етимолошка одређења овог термина ипак се разликују.
Најпре то је :
1) оцењивање, прегледање, критичко испитивање;
2) званичан претходни преглед ствари за објављивање ради одобрења или
забране штампања и пуштања у јавност (књига, часописа, позоришних дела,
филмова и др.);
3) државна институција која овај посао обавља
4) испитна оцена (ђачка)
У истом смислу, може се рећи да ни изведени термин цензор нема јединствено
значење. Он је:
1) високи римски чиновник који је вршио процену, оцену имања, водио надзор
над јавним моралом, давао државне посједе под закуп и преговарао са
предузимачима јавних грађевина;
2) строг судија, критичар;
3) лице које прегледа приватну пошту (за време рата) и контролише књиге,
часописе, писање штампе, биоскопске и позоришне представе, пре него што
ће их одобрити или забранити за приказивање;
У старом Риму, цензор је била титула која се сваке пете године додељивала
двојици бивших конзула чија је обавеза била садржана у попису становништва
(census), процени имовине у циљу плаћања пореза и поделе грађана на трибусе и
центурије.
Осим поменутих обавеза око пописа становништва , моћ цензора је укључивала и
regimen morum (право искључивања из јавних функција засновано на моралу),
lustrum (свечани чин прочишћења) и lectio senatus (избор сената).
Као институција, цензура је у старом Риму трајала исто колико и република.

4

Књижевну цензуру у данашњем смислу речи увели су црквени концили (I
Никејски сабор 325. г и сабор у Ефесу 431. године) забраном неких текстова као
догматски неподобних, односно, јеретичких списа. Пракса осуде списа штетних за
веру и морал усталила се и у средњем веку. У 13. векуу поједини универзитети су
били одређени да врше цензуру над рукописима који су били у оптицају. Али да се
цензура није зауставила само на литератури, доказују и суђења за јеретизам Јованке
Орлеанки (1431.) и Томасу Мору (1535.).
Папа Павле IV издао је 1589. године Index Librorum Prohibitorum, чувени попис
дела која су за вернике била забрањена. Средњевековна догматика цркве западног
света, установила је цензуру као неопходан елемент друштвеног и културног
живота.
Током векова у којима се развијала западноевропска идеја демократије, цензура
је упркос чињеници да је мењала форму, суштински остала инкорпорирана у
различите системе владавине. Вршили су је концили, сталежи, полиција, краљевски
комесеријат за штампање. Укидана и поново успостављана, цензура као
превентивно средство у процесу контроле друштвене комуникације траје до данас у
многим државама, иако се њено деловање своди углавном на домен функционисања
електронских медија.
Најмање непрецизну дефиницију цензуре пружа Encyclopedia Britannica:
″Модерном терминологијом речено, цензура је акција коју предузима државни
ауторитет да би проверио писма и остале облике комуникације – текстове, књиге,
позоришне комаде – у циљу спречавања њиховог публиковања, јер у супротности са
јавним интересом или државним ауторитетом″.
Ако се за оцењивање може рећи да је веома блиско мерењу, јер се у начелу
позива на егзактне критеријуме, тада је оценити, исто што и измерити каквоћу,
односно квалитет одређене ствари или појаве. Прегледање, међутим, може се
разумети и као трагање за оним што одступа од очекиваног или детекцију
канонизованог. Став дисциплине према предмету испитивања доводи у блиску везу
категорије критичког и строгог испитивања. Али строгост овде имплицира
следеће нивое значења:

5

1) строго као непристрасно
2) строго као безпоговорно
3) строго као застрашујуће
4) строго као кажњавајуће
1) Строго као непристрасно добија карактер ″правичног испитивања″.
2) Категорија безпоговорности која је инкорпорирана у значењу ″строгог
испитивања″ искључује могућност грешке или превида.
3) Строго као застрашујуће садржи претњу због могућности откривања
″грешке″ или ″преступа″.
4) Строго као кажњавајуће је непрекидно присутно у суду цензуре. Тачније,
оно се јавља као крајњи исход цензорске праксе.

3. КОНТРОЛА И/ИЛИ ЗАБРАНА
Иако се у начелу не мора прихватити тврдња да употреба одређује значење,
мора се признати да је свакодневни говор у многоме сузио значење појма
цензура, сводећи га пре свега на забрану, чиме је истовремено искључено веома
широко поље контроле. И мада цензура по свом основном значењу не
представља само забрану она увек у себи крије тај негативан предзнак.
У најопштијем смислу може се рећи да цензура представља контролу па тек
онда забрану или изражавања или комуникације. Она најчешће означава
службену, односно званичну акцију која је усмерена превасходно на контролу
стваралаштва, односно, на спречавање публиковања, јавне промоције и
циркулације одређеног уметничког дела, али исто тако и било које
информације/поруке која се може појавити у медијима, односно у свакодневном
комуникацијском процесу.
Цензура

или

било

који

други

облик

репресије

над

мишљењем,

стваралаштвом и комуникацијом, јављају се као стари културни феномени који

6

теоријско оправдање добијају још код Платона, а своју терминолошку
артикулацију у старом Риму.
Истанца надзора (као ″строгог испитивања″) јавља се превасходно у виду
унутрашњег неписаног закона заједнице, који резултира забраном као
директном функцијом њене интеграције и хомогенизације.
На удару цензуре налазе се сви облици стваралаштва, књижевност,
позориште, филм, ликовне уметности, поруке које емитују медији масовног
комуницирања, публицистика али и научне студије. С тим у вези је и питање да
ли су ″искривљавање истине″, односно лагање, као и њено прећуткивање,
феномени који потврђују цензорску природу људског Ума, или се систем
цензуре у једној од својих димензија руководи управо овим рационалним
стратегијама? Упркос различитим моделима заштите и културно-историјски
променљивим идеолошким конструктима који се представљају као универзални
вредносни системи, цензура представља општи модел контроле друштвене
комуникације, из барем следећа три аспекта:
1)Становиште тематских топоса:
Сваки систем цензуре готово увек, само имплиците располаже одређеним
″списком″ непожељних, односно ″забрањених″ тема. Оне обухватају имена,
личности, појмове или речи које је недопустиво користити осим у прецизно
одређеним контекстима.
2) Становиште структуре:
У овом смислу, предмет цензуре може бити само један фрагмент, или
дело/порука

у

целини.

Повреда

једног

од

поменутих

параметара/табуа,

консеквентно води цензорским санкцијама.
3) Становиште личности:
За разлику од претходна два аспекта, у фокусу цензорског интересовања, у овом
случају није само дело/порука него и његов аутор. Цензура аутора се може јавити у
два вида. У једном случају, предмет цензуре постају сва дела једног аутора. У
другом случају, ради се о забрани јавне промоције и циркулације дела читаве групе
″идеолошки неприхватљивих″ аутора.

7

4. МОДАЛИТЕТ ЦЕНЗУРЕ
Теоријски је могуће разликовати барем два типа цензуре.
Једна од студија која се бави овим феноменом на нашим просторима указује на
четири типа цензуре који су били легитимни модели државне контроле
стваралаштва и детерминанте културне политике: судска, самоуправна, политчка и
полицијска цензура. ″судска цензура је деловала преко тужилаштва и судова да би
спречила извршење кривичних дела преко штампаних, филмованих и других јавно
изведених дела. Самоуправна је у име радничке класе, одговорних руководилаца и
друштвених савета штитила јавност од ″производа″ новинских, издавачких,
филмских, позоришних и других кућа који су могли узнемирити то исто јавно
мњење. Политичка цензура је спровођена у форумима Комунистичке партије,
односно Савеза комуниста и другим друштвено-политичким организацијама са
задатком да води рачуна о идеолошкој чистоти и политичкој правоверности аутора
и њихових дела. Полицијска цензура је, најчешће у комбинацији са царинским
органима, спровођена на граничним прелазима, али и унутар земље, кроз тзв.
″дубинску контролу″, да би се код грађана и путника намерника нашле штампане и
друге ствари произведене у иностранству, а које својим садржајем угрожавају
државни поредак Југославије″. Ова подела, међутим, пре указује на то које
инстанце могу преузети улогу цензора, него што упућују на стварне разлике међу
постојећим типовима цензуре.
Иако се ова два модела цензорске праксе међусобно допуњују, недостатак
институционализованог статуса, отежава могућност ″незваничној цензури″ да буде
″друштвено призната″, али то никако не значи да је њена делотворност тиме
умањена.
Ако се постојање и начин деловања ″незваничне цензуре″ може везати за
демократске системе, онда се постојање и начин деловања званичне цензуре може
довести у везу са недемократским, односно, тоталитарним режимом.
Битна разлика имеђу званичне и незваничне цензуре односи се најпре на
њихову ефикасност. Иако није ретка могућност да се у грађанском демократском
друштву препозна ″тиранија мишљења″ у области културе или морала, ″таква

8

тиранија није способна да врши одлучне санкције и да заснује апсолутни
конформизма. Овакво друштво у одређеном, мада ограниченом простору акције, на
крају толерише ексцентрична и неконформистичка излагања и појединце и групе
који више крше него што поштују правила″.
Другим речима, систем цензуре који је карактеристичан за либерално грађанско
друштво, наступа ″post festum″, у виду накнаде ″осуде″ неког дела, док цензура
тоталитарног друштва функционише a priori, смањујући по дефиницији, могућност
да се ″проблематично″ дело или порука уопште појаве.
Грађанска јавност која настаје као последица подвајања друштва и државе,
формира се у светлу обликовања класних интереса. Управо зато цензура и може да
се појави као модел посебног мишљења под плаштом општег, покушавајући притом
да формира и артикулише мњење у функцији друштвене контроле.
Цензура је управо стога моћно средство политичке и идеолошке контроле, јер
јавност као њено поље деловања, непрекидно осцилирајући између потребе државе
(и званичне власти) са једне стране, и друштва са друге, ипак остаје у оквиру
приватизованог домена.

5. ТИПОВИ ЦЕНЗУРЕ У КОМУНИКАЦИЈСКОЈ РАВНИ
У историјској перспективи, истраживање модела/типова цензуре, не може
заобићи Платонову ни социјалну ни естетичку теорију, будући да се управо ове две
области његовог истраживања преплићу и сусрећу у категорији цензуре као
инстанци државног надзора/контроле читавог поља друштвене комуникације, а
посебно уметности.
Према Платоновом уверењу, уметничко стварање није засновано на знању већ
на надахнућу, на субјективном мњењу, и зато не може имати објективни карактер
рационалног мишљења. Будући да уметност побуђује страсти којих би се сваки
уман човек морао клонити, ако се већ не може искључити из идеално замишљене
државе, онда се њено дејство мора ограничити на модел поучне, моралне,
оптимистичке и бесконфликтне поруке.
9

У центру Платоновог интереса за контролу уметности, више него музика и
сликарство, налази се поезија, односно, књижевност. Феноменолошки гледано,
разлог за посебно придавање важности поезије, односно, књижевности, лежи у
чињеници да је предметно-приказивачки план поезије операционалнији за
идеолошке циљеве државе.
У Платоновим ставовима изражено је уверење о ″прихватљивом″ у уметности и
књижевности, посебно: пожељно је кретати се у оквирима строго унапред
утврђених правила, што истовремено подразумева и захтев да уметност буде нека
врста ″концептуализованог искуства заједнице″. Другим речима, све оно што на
било који начин излази изван оквира традиционалних или етаблираних схватања,
било да се тиче форме или садржаја, према Платоновом схватању, треба
једноставно изузети из поља друштвене комуникације.

6. ПРЕВЕНТИВНА, НАКНАДНА И АУТОЦЕНЗУРА

Суштинска разлика међу наведеним моделима цензуре може се повући на
темељу разликовања њихових предмета. Док се накнадна цензура бави готовим
делима или порукама и подразумева њихову забрану као крајњи исход, дотле је
превентивна цензура оријентисана не толико на систем забрана, колико на систем
контроле

читавог

поља

друштвене

комуникације.

Превентивна

цензура

претпоставља и надзор над интерпретацијом поруке, њеног смисла, значења и
контекста. У том смислу се може рећи да је принцип превенције који је
инкорпориран у метод цензорске праксе, сликовито представљен у Орвеловој
метафори великог Брата, који све види, све чује и све зна/контролише.
Према Платоновом мишљењу, превентивна цензура се као modus vivendi
учествовање у Држави, темељи заправо на ставовима да:
а) уметност није самостална него је одраз идеалног света идеја и
б) уметност мора имати активистички карактер, односно, јасно изражену
прагматичну функцију.

10

Суштински, међутим, концепт превентивне цензуре који се темељи на
претпоставци о радикалној индоктринацији свих учесника комуникацијског
процеса, а пре свега уметника, који је схваћен као емитент поруке, искључује
потребу за накнадном цензуром.
Превентивна цензура претпоставља ″фронталну акцију″ усмерену ка свим
учесницима комуникацијског процеса, без изузетка, чиме се истовремено
искључује проблем интересу објективног слагања о вредности дела и природи/коду
његове рецепције и интерпретације.
Накнадна цензура, за коју је карактеристично да у свакодневном мњењу
представља једини вид цензуре као завране, јавља се као модел легализације
превентивне контроле, и то тако, да у ствари, представља њено ефикасно средство,
у истој мери у којој је њен задатак могуће препознати као испитивање
ефикасности/делотворности система превенције. Накнадна цензура наступа заправо
тека када дело/порука улази у јавни оптицај. Овај модел цензуре се може
манифестовати најпре у виду спречавања јавне промоције или циркулације делапоруке. У другом смислу, накнадна осуда дела или њеног аутора може наступити и
пошто је дело већ ушло у процес комуникације, када се због промена социокултурних околности и сам контекст поруке која је изражена у делу мења.
Трећи тип цензуре, поред ПРЕВЕНТИВНЕ и НАКНАДНЕ јесте АУТОЦЕНЗУРА.
Она се јавља као природна последица делотворности механизма и првог и другог
типа цензуре. Смисао идеолошког притиска који резултира аутоцензуром садржан
је у чињеници да је он по својој природи посредан, јер не настаје ни под каквим
директним санкцијама државе или њених институција. Овај облик цензуре један је
од најпогубнијих видова репресије, управо зато што је, иако исподредован,
непосредно изабран као modus vivendi саног уметника/аутора/емитента поруке.
Проблем настаје управо стога што је не само тешко одредити природу
аутоцензуре, него што и евентуалних доказа за њено постојање у процесу
уметничког стваралаштва, на пример, нема или има веома мало.
Ако се аутоцензура схвати као један вид такозване ″стваралачке издаје″, онда се
она исто тако може разумети као процес самоограничавања аутора.

11

Аутоцензура се може манифестовати такође и у оним случајевима који се могу
одредити као ″уметност по - диктату″ или шире, као ″емитовање диктатних
порука.″ Шематски приказан, однос међу овим типовима цензуре, показује њихову
међусобну условљеност:

ПРЕВЕНТИВНА

НАКНАДНА

АУТОЦЕНЗУРА

контрола/надзор
контрола као индуковање

Казна
стратегија пратеће

криза мотивације

савести

контроле и осуде дела

сталан и минуциозан
надзор над рутинском
свести
нормативизам
нормодавна
убеђивање
идеолог

претња нормирајућим
санкцијама

интериоризација забране
1. oдбијање учествовања
у културном животу
заједнице
2. пристајање на понуђене
комуникацијске норме

конзервативизам
нормоломна
претња
1. законодавац
2. критичар

ескапизам
нормотворна функција
страх/конформизам
1. уметник
2. критичар
3. емитент

Ако се превентивна и аутоцензура могу појмити као крајњи полови механизма
социјалне детерминације стваралаштва и комуникације уопште, онда би се у тој
констелацији накнадна цензура јавила као међуступањ који их повезује и
истовремено употпуњује систем цензуре. Могло би се у извесном смислу рећи да
аутоцензура настаје као природна последица удруженог деловања превентивне и
накнадне цензуре. Ако је систем превентивне контроле, ојачан могућношћу казне у
виду забране поруке (уметничког дела, на пример), као јавне дискредитације како
дела аутора тако и аутора, како на психолошком, тако и на моралном плану.
Анализа система цензуре, остала би, чини се, непотпуна, када се не би узело у
обзир и испитивање структуре цензорских механизама који се јављају на свим
нивоима комуникацијског процеса. Ако се цензор који се јавља у оквиру
подсистема превентивне цензуре може одредити као идеолог (у најширем симслу
речи) онда се на нивоу накнадне контроле и осуде дела/поруке, цензор појављује у
двоструком виду: он је истовремено и ″стручњак″ за тему или област којој дато
12

дело припада, али је истовремено, по хијерархијском уређењу власти компетентан
да се појављује и у улози законодавца, односно, просудитеља ″тежине″ преступа.
На инстанци аутоцензуре, функцију цензора преузима сам аутор поруке, емитент,
односно, уметник или критичар.
Уколико се на цензуру гледа као на један од видова социјалне детерминације не
само уметничког стваралаштва, и његове рецепције, већ и читавог поља друштвене
комуникације, остају да се испитају механизми деловања цензуре у комуникацијско
– рецептивном процесу. Модел процеса декодирања поруке сходно Ековој шеми
може послужити као концепт за утврђивање не само места цензуре у
комуникацијском процесу, већ и за саглдеавање модалитета њеног деловања.
Иако је Екова теорија комуникације заснована на претпоставци да постоји
одређена константа људског ума која је карактеристична за све културе и све
цивилизације и која свакој поруци обезбеђује извесну способност одређивања, она
је оставила отвореним читаво поље истраживања које се односи на проблем
реструктурације кодова.
У најопширнијем смислу, проблем уметничке комуникације настаје тако што
свака нова информација мења установљене кодове, претварајући се у нови код и
нову идеологију.
Проблем сваке комуникације, па самим тим и књижевне, јавља се онда када
долази до стварања шума. Како напомиње Еко, шум се може јавити на више начина
и из више разлога. Један, свакако незанемарив узрок шума, јесте дејство времена,
односно, проблем који се јавља при покушају рецепције дела или порука које
долазе било из других времена, било из ранијих епоха. Са друге стране, шум може
бити изазван и примаочевим избором кодова и поткодова за декодирање основне
поруке. Уколико дође до избора произвољних кодова и поткодова, шум се јавља у
виду семантичке сметње која онемогућава сваку даљу комуникацију.

Ако се прихвати уверење да цензура уопште, дакле у свим својим видовима,
представља облик регулације комуникације, онда се може рећи да су поједини
сегменти комуникацијског процеса детерминисани поменутим моделима цензуре.

13

Превентивна цензура одређује, ограничава и заокружује читаво поље друштвене
комуникације. Она директно успоставља јављање и начин функционисања
накнадне и аутоцензуре. У том смислу се може рећи да превентивна цензура
функционише као идеолошки индуктор сваке комуникације. Њено оспољење у виду
накнадне цензуре производи комуникацијски шум, будући да контролише не само
канале комуникације, него исто тако и јављање поруке која улази у оптицај и која
треба да се декодира.
Ако се цензура појми као комуникацијски шум, односно, као вид осујећења или
ремећења комуникацијског процеса као на нивоу енкодирања, тако и на нивоу
декодирања, поставља се питање како је онда комуникација уопште могућа.
1) Ако се има у виду основна шема комуникације, онда се одговор на ово
питање намеће сам по себи. Превентивна цензура омогућава одвијање и
функционисање жељене/циљне/контролисане комуникације.
2) Уколико емитент и поред свесног аутоцензорског избора кодова и модалитета
кодификације изабере један ″погрешан″ подкод (на пример неке несоцијализоване
симболичке конотације), погрешан, утолико што није контролисан, јавља се
накнадна цензура која има за циљ пре свега контролу комуникацијског канала
(забрана неког уметничког или публицистичког дела, или било које проблематичне
поруке која је у оптицају) и саме поруке (″прекрајање″ дела). Будући да
онемогућава

нормалан ток комуникације, накнадна цензура се овде јавља као

комуникацијски шум.
3) Опасност од нецензурисане комуникације са појачава чињеницом да
реципијент може ознаке поруке да трансформише и у значења која систем не жели.
Више од овога, опасност лежи у реципијентовој могућности да створи такозване
″кодове обогаћења″ који се додају овој основној поруци, постајући тако извор
нових информација и нових значења.
Контролишући модалитете декодирања и тумачења, цензура се поставља у
директан однос према рецепцији уметничког дела, али исто тако и сваке поруке која
улази у оптицај, било да је она непосредна (када се ради о ″непрофесионалном″
реципијенту који је већ научио да препознаје одређене комуникацијске кодове

14

усвајањем извесног културног или језичког наслеђа), било да је она посредна (када
се ради о стручној критици).
На крају, довођење у везу уметничке критике и цензуре, кроз призму њиховог
односа у комуникацијској равни, чини се да није без основа. Теоријско разматрање
које се имало у виду, пошло је од једне радикалне претпоставке о могућности
превентивне цензуре и њеним тотализујућим функцијама у процесу комуникације.
Али, макар она била само теоријска хипотеза, расправљање о могућности
уметничке критике слободне од идеолошке индоктринације, постаје кључно питање
и

суштински

проблем

сваке

озбиљне

анализесоцијалних

и

идеолошких

детерминанти комуникације.

Литература:
Zorica Tomić. Кomunikologija, Beograd, "Čigoja", 2003.
Мoris D., Otkrivanje čoveka kroz gestove i ponašanje, Beograd, "Jugoslavija",
1979.
Čović Larisa, Čović Branimir, Osnovi komunikologije, Banja Luka 2007.

15

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful