P. 1
Milan Uzelac Filozofija Obrazovanja I

Milan Uzelac Filozofija Obrazovanja I

|Views: 173|Likes:
Published by Bl_P
Uzelac, M.: Filozofija obrazovanja I. Filozofske osnove savremenih pedagoških teorija, [elektronsko izdanje], Visoka škola strukovnih studija, Vršac2012, str. 268. ISBN 978-86-7372-126-2
Uzelac, M.: Filozofija obrazovanja I. Filozofske osnove savremenih pedagoških teorija, [elektronsko izdanje], Visoka škola strukovnih studija, Vršac2012, str. 268. ISBN 978-86-7372-126-2

More info:

Published by: Bl_P on Mar 21, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/07/2014

pdf

text

original

Sections

Početkom XX stoleća sa novim pokretom,
psihoanalizom u našem svakodnevnom životu pojavio se niz
termina kao što su edipov kompleks, cenzura, sublimacija,
podsvesno, nad-ja, transfer, kao i pokušaj da se na nov
način tumače snovi, omaške, zaboravnost, i to ne više kao
posledica slučajnosti, već kao sredstva za otkrivanje dubina
ljudske duše. Na taj način, mnoge duševne bolesti postale
su predmet lečenja i raznih terapeutskih tehnika među
kojima se posebno isticala psihoanaliza.
Psihoanaliza, u prvom redu je lekarska metoda i ako
se imaju pritom u vidu desetine hiljada lekara koji su je
primenjivali, a među kojima često beše malo dodirnih
tačaka, jasno je da tu imamo reč o pokretu daleko širem od
onog koji je zamislio Frojd.
Psihoanaliza nije samo čista teorija, učenje ili
ideologija; ona može obuhvatati i teiste i ateiste, i marksiste
i neokonzervatore. Činjenica je da se danas veoma mali broj
psioanalitičara bavi filozofijom, umetnošću, socijalnim i
političkim problemima, buduži da je za većinu majveća
„teorijska briga“ opravdavanje razloga za dobijanje visokih
honorara.30

Ako je u prvo vreme u psihoanalizi bilo mnogo
značajnih teorijskih doprinosa od strane njenih
„ortodoksnih“ predstavnika, u narednim generacijama bitne
pomate činili su njeni „jeretici“.

30 Gay, P. Le marquereaux de la psychoanalyse // Le Observateur.
Special Freud. №1404, 3-9. 1991, oct. P. 28.

Milan Uzelac Filozofija obrazovanja I

www.uzelac.eu 76

U međuvremenu, psihoanalitičke ideje ušle su i u
svakodnevni život, u svest obrazovanih ljudi koji se bave
promišljanjem porodičnih i društven ih odnosa;
psihoanaliza ima veliki uticaj kako u vaspitanju dece od
strane savremenih pedagoga, tako i u pripremi budućih
menadžera, specijalista za reklamu, ili izborni marketing;
uticaj psihoanalize vidan je u stvaralaštvu pisaca,
dramaturga, filmskih reditelja, ali i u oblasti antropologije,
sociologije i drugim društvenim naukama koje se bave
čovekom.

Ako psihoanaliza i nema veliki uticaj na savremenu
filozofiju, kao što ga nema ni psihologija koja je odavno
postala pozitivna nauka i izgubila svoje filozofske osnove
kakve je imala kao filozofija duše (Aristotel), pa se ne može
govoriti ni o kakvoj „psihoanalitičkoj filozofiji“, mora se reći
da je psihoanaliza od velikog interesa kad je reč o sociologiji
znanja ili medicinskloj praksi. To opet ne znači da vodeći
predstavnici psihoanalitičkog pokreta nisu imali određene
filozofske poglede, da nisu odgovarali i na posebne filozofske
probleme, no ti odgovori uvek su ostajali njihovi lični
odgovori i njihovi lični stavovi.
Nedvosmisleno je da u jednom pregledu osnova
savremenih pedagoških teorija psihoanaliza i njen doprinos
nedagogiji ali i antipedagogiji, ne mogu biti zaobiđeni.
**
Čitav taj novi pokret označen kao psihoanaliza vezan
je za njenog rodonačelnika Sigmunda Frojda (1856-1939)
koji je u Beču studirao medicinu da bi se potom bavio
anatomijom mozga i nervnim bolestima. Budući da se, iz
materijalnih razloga, nije mogao baviti samo teorijom
medicine, on je kao praktični lekar, lekar-psihijatar, ubrzo
utvrdio da anatomija i fiziologija malo mogu pomoći pri
lečenju neuroza.

Godine 1894. Frojd objavljuje spis „Istraživanje o
histeriji“ u kojem na osnovu kliničkih eksperimenata dolazi
do zaključka da postoje skriveni izvori duševnih trauma

Milan Uzelac Filozofija obrazovanja I

www.uzelac.eu 77

kojih se bolesnik može osloboditi ako ih postane svestan pod
uticajem hipnoze. Nakon dvogodišnjeg stažiranja u Parizu
(1895-96) on je po povratku u Beč počeo da radi kao privatni
lekar31

. U prvo vreme on je pod uticajem svojih francuskih
učitelja primenjivao hipnozu u terapeutske svrhe, ali se
brzo uverio u njena ograničenja; istražujući slučajeve u
kojima pacijenti nisu mogli da se sete raznih događaja
(kojih bi postali svesni tek pod hipnozom), Frojd je došao do
zaključka da je tu na delu mehanizam potiskivanja, da se
neprijatnih događaja ljudi ne sećaju jer ih potiskuju u
oblast nesvesnog i da je neophodno pacijente osloboditi
pritiska negativnih emocija. Frojd je razvio sopstvenu
tehniku lečenja putem „slobodnih asocijacija“ (svojevrsne
demontaže psihičkih elemenata)32

. U svakom čoveku postoji
kompleks impulsa koji su često u međusobnom konfliktu;
kada svesno Ja blokira neki od impulsa, ne dajući mu da
izbije na površinu, isti se potiskuje u oblast nesvesnog i to je
mehanizam histerije. Zato treba tražiti načine da se često
zaobilaznim putevima negativna energija putem raznih
kompromisa izvede na površinu. Putem hipnoze Frojd je
nastojao da rastereti impulse i tako je od teorije katarsisa
došao do psihoanalize.

31 Frojd se nije zadovoljio samo neposrednom lekarskom praksom, već je
rezultate ovih istraživanja nakon više godina proširio u nizu radova čije
je publikovanje imalo širok odjek (Totem i tabu, 1913; S one strane
principa zadovoljstva,
1920; Psihologija masa i analiza čovekovog ja,
1921; Ja i Ono, 1923; Klinički slučaji, 1924; Budućnost jedne iluzije,
1927; Nelagodnost u kulturi, 1929).
32 Krajem devedesetih godina XIX stoleća Frojd formuliše osnovne
pojmove svog učenja, koje je kasnije nazvano „frojdizam“; potom, sve do
danas, frojdizam se često identifikuje s pojmom psihoanalize (koji je sam
po sebi širi pojam), i mnogi ih koriste neopravdano kao sinonime. Sam
izraz „frojdizam“, ipak, treba koristiti samo kad je reč o Frojdovom
učenju i učenju njegovih ortodoksnih sledbenika, dok pojam psihoanaliza
teba koristiti u slučaju kad se govori o raznim školama, doktrinama i
praksama koji imaju poreklo u Frojdovom učenju.

Milan Uzelac Filozofija obrazovanja I

www.uzelac.eu 78

Tako se došlo do polja nesvesnog u kojem nastaju
neuroze. Frojd se nije tu zaustavio već je počeo tvrditi kako
je nesvesno prava realnost psihičkog i time napušta
uobičajene predstave o identičnosti svesnog i psihičkog.
Realnost nesvesnog se nalazi u pozadini naših „slobodnih“
fantazija, ona iz našeg pamčenja briše imena, likove i
događaje; mi hožemo da kažemo jedno a zapravo govorimo
drugo, pišemo ono što nismo nameravali. Uzrok grešaka i
omaški je u sukobu dva različita nivoa svesti nejednake
jačine, i iste treba tražiti u sferi nesvesnog.
U svom prvom fundamentalnom radu Tumačenje
snova
(1900) (koji je do danas ostao „Biblija“ za sve njegove
sledbenike) Frojd ističe kako snovi nisu nikakva podloga za
proročanstva već neurotski simptomi potisnutih impulsa.
On otkriva kako snovi imaju svoj spoljašnji sadržaj, onaj
kojeg je po buđenju čovek svestan, i onaj unutrašnji,
latentni, koji je nosilac pravog smisla. Tako je
psihoanalitičar zapravo tumač snova, koji metodom
„slobodnih asocijacija“ dolazi do onog skrivenog i
potisnutog. U snovima, kada je svesno ja najmanje aktivno,
latentno Ja nastoji da realizuje svoje želje. Ja nastoji da
cenzuriše potisnute želje koje dobijaju nadrealnu formu, pa
se dolazi do zaključka kako je san maskirana realizacija
potisnutih želja.

Frojd smatra da u čovekovom čivotu ništa ne prolazi
u potpunosti; sve ostavlja neki svoj trag, stvaraju se slojevi
u čovekovoj svesti, oni odlaze u dubinu no ne nestaju.
Činjenicu da neke želje vidimo kao svoje, a neke ka tuđe,
Frojd objašnjava nesaglasnošću etičkih vrednosti i zahteva
koje sebi čovek svesno postavlja kao racionalna jedinka i
nesvesnih pobuda koje se guše i nalaze pod stalnom
kontrolom.

Potiskivanje i cenzura usmereni su prvenstveno na
seksualne želje što je navelo Frojda da izdvoji neku
fundamentalnu psihičku energiju (libido) – seksualni
instinkt sličan gladi koji traži da bude zasićen a koji se

Milan Uzelac Filozofija obrazovanja I

www.uzelac.eu 79

obično vidi kao greh. U spisu Nelagodnost u kulturi (1929)
Frojd ovu svoju teoriju proširiti tako da će čitavu ljudsku
kulturu tumačiti kao posledicu potiskivanja. Posebnu
pažnju Frojd će posvetiti dečijoj seksualnosti da bi se potom
obratio i problemima „odraslih“. On posebnu pažnju
posvećuje tzv. Edipovom kompleksu kojem će biti potom
posvećeno mnoštvo rasprava, posebno među njegovim
sledbenicima.

U daljoj svojoj terapeutskoj praksi Frojd će prednost
dati tehnici „slobodnih asocijacija“; kao najvažnije on vidi
snove u kojima se kriju duboke neostvarene želje koje u sebi
obično nose zaboravljene dečije doživljaje. Analizirajući
neposredne asocijacije, greške, zaboravnost, psihoanalitičar
izučava psihopatologiju svakodnevnog života. U
psihoanalizi posebnu ulogu igra transfer kao instrument
izlečenja pacijenta i on je izraz osećajne veze pacijenta i
psihoanalitičara.

Frojd razlikuje tri nivoa svesti: Ono (Id, libido –
amoralno egoističko načelo), Ja i nad-Ja (koje nastaje u
petoj godini života s pojavom osećaja krivice); nad-Ja je
interiorizacija autoriteta (roditelja, vaspitača, nastavnika).
Već 1910. Godine osnovano je Međunarodno
psihoanalitičko društvo čiji je prvi predsednik bio Karl
Gustav Jung, a s namerom da se populariše primena
psihoanalitičke tehnike u pedagogiji i psihologiji religije; u
isto vreme počinju i prvi raskoli među psihoanalitičarima i
kraj frojdizma kao jedine teorije. Prvi raskol podstakao je
već 1911- godine Frojdov učenik Alfred Adler (1870-1937),
autor više spisa, među kojima se izdvajaju Saznanje čoveka
(1917) i Praksa i teorija individualne psihologije (1920).
Adler je na osnovu već poznatih materijala izveo drugačije
zaključke, što je navelo Frojda da izjavi kako Adlerovo
stanovište ne karakteriše toliko to što on prihvata, koliko
ono što on odbacuje. Razlika između učitelja i učenika bila
je u tome što je Frojd čoveka posmatrao sa stanovišta
prošlosti a Adler s obzirom na ono što čovek čini.

Milan Uzelac Filozofija obrazovanja I

www.uzelac.eu 80

Na mesto principa zadovoljstva Adler ističe princip
„volje ka vlasti“. Individuu u svakoj fazi razvoja pokreće
princip nadmoćnosti, perfekcionizma. Dinamika razvoja
ličnosti ogleda se u nastojanju da se prevaziđe „kompleks
inferiornosti“ nastao kao rezultat neuspeha u rešavanju
životnih problema i da se ličnost potvrdi manifestovanjem
svoje snage i moći.

U pokušaju da se prevlada kompleks inferiornosti
nastaju kompenzacioni mehanizmi. U toj optici
kompenzacionih mehanizama Adler reinterpretira
psihoanalitičke probleme: u snovima podsvest stvara
životni projekt. Kada je veoma izražem kompleks
inferiornosti dolazi do neuroza što ima za posledicu potrebu
za povećanom pažnjom okoline. Adlerova teorija
umetničkog stvaralaštva i vaspitanja bila je pod
neposrednim uticajem Ničea i Šopenhauera, no veoma
uticajna kod njegovih sledbenika.
Švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung (1875-
1961) nezadovoljan liberalnim protestantizmom, u ranoj
mladosti se okrenuo filozofiji Šopenhauera i Ničea, čita
spise romantičara, antičkih filozofa i savremenih okultusta.
Njegovo obražanje psihijatriji posledica je želje da istražuje
dušu u kojoj se susreću priroda i duh, budući da je tu reč je
o empirijskom polju na kojem se sreću biološke i duhovne
činjenice. To je poprište sukoda prirode i duha. Nakon
završenog univerziteta Jung počinje da radi u Bazelu i
Cirihu i doktorira 1902. radom „O psihologiji i patologiji
takozvanih okultnih fenomena“ u koje se već nalaze neke od
ideja koje će biti presudne po njegovo dalje stvaralaštvo.
Psihološkom i psihijatrijskom transa u kojem se
nalazi medijum, Jung u svom radu suptorstavlja
halucinogena i pomračena stanja uma. On pokazuje kako se
kod proroka, pesnika, osnivača sekti i religioznih pokreta
zapaža isto stanje koje psihijatar nalazi kod bolesnih, onih
koji su se previše približili „svetoj vatri“; u mnogim
slučajevima psiha ne izdrži i dolazi do raspada ličnosti. Kod

Milan Uzelac Filozofija obrazovanja I

www.uzelac.eu 81

proroka i pesnika često se njihovom glasu pridružuje i glas
iz dubine, kao da je u pitanju glas druge ličnosti, no oni, za
razliku od psihički obolelih uspevaju da da ovladaju tim
sadržajem, da ga kanališu, da mu daju umetničku ili
religioznu formu.

To iskustvo Jung kasnije naziva arhetipskim: likovi
što dolaze iz dubine kolektivno nesvesnog ne zavise od volje
ili želje ljudi, ali poseduju ogromnu privlačnu psihičku
energiju i u njima se gubi subjekt-objekt odnos. Svakom
čoveku svet tih praformi otkriva se u snovima, koji su
glavni izvor informacija o nesvesnom; u analitičkoj
psihologiji Junga sva psihoterapeutska praksa vezana je za
tumačenje snova.

Sve ovo privuklo je Junga Frojdu s kojim se on
upoznao 1907. i potom kratko vreme bio pod njegovim
neposrednim uticajem. ali se i on, nakon nekoliko godina, u
isto vreme kad i Adler, počeo od Frojda distancirati i
razvijati „psihologiju kompleksa“. Pod komleksom (pojam
koji je uveo Jung 1906) on podrazumeva grupu psihičkih
reakcija koje se nalaze skrivene u podsvesti, odakle u
uslovima realtivne autonomije, nastavljaju da deluju na
čovekovo ponašanje; to delovanje može da bude kako
negativno, tako i pozitivno; u ovom drugom slučaju psihičke
reakcije mogu biti podsticaj stvaralaštvu. Jung je dijagnozu
postavljao na osnovu neposrednih asocijacija pacijenata na
reči koje je navodio; same reakcije mogle su biti brze,
usporene, neodlučne, ili veoma brze, što je sa svoje strane
moglo ukazivati na kompleks kojeg pacijent nije bio
svestan.

Analizirajući verbalne realcije i snove, kao i sferu
nesvesnog, Jung je u jednom času došao do fenomena koji je
nazvao „kolektivno nesvesno“. Ako individualno nesvesno
počinje sa kompleksima, kolektivno nesvesno čine
arhetipovi. Urođeni instinkti (tendencije koje motivišu
ponašanje) su bliski arhetipovima do te mere da arhetipove
možemo smatrati nesvesnim likovima instikata, shemama

Milan Uzelac Filozofija obrazovanja I

www.uzelac.eu 82

instinktivnog ponašanja. Ljudi te sheme nasleđuju uprkos
željama, i kao psihički supstrat, bez želje čoveka one postoje
je nevidljive u svakome od nas. Jung arhetipove nalazi u
mitologiji, običajima i raznim oblicima međuljudskih
odnosa.

U knjizi Psihološki tipovi (1921) Jung je spor Frojda i
Adlera interpretirao kao suprotnost ekstrovertnog i
introvertnog tipa ličnosti; za ekstravertnu osobu spoljašnji
događaji su na nivou svesti maksimalno važni, dok
introvertna osoba značaj pridaje samo subjektivnim
reakcijama spoljašnjeg sveta. Po zakonu kompenzacije na
podsvesnom nivou psihička aktivnost se koncentriše na ja.
Introvertna osoba gonjena osećajem straha, biva izbačena u
spoljašnji svet. Kako u prirodi nema čistih tipova, u svakom
čoveku postoje mehanizmi i introverzije i ekstraverzije, no
onaj tip koji je preovladavajući taj i određuje ličnost.
Poslednjih godina života Jung se bavio izučavanjem religije
i istočnih kultura. Na prekore Frojda da ne pridaje dužni
značaj seksualnosti, Jung je odgovarao da je njegov cilj da
seksualnost postavi na njeno mesto, budući da je pol
(instinkt) samo jedan od mnogo bioloških insinkata, tek
jedna u nizu psihofizioloških funkcija, čiji značaj ne treba
umanjivati ali ni preuveličavati.
Centralni Jungov pojam je „kolektivno nesvesno“;
ono se razlikuje od individualno nesvesnog u koje spadaju
predstave potesnute tokom individualnog života. U
individualno nesvesnom taloži se sve potisnuto i
zaboravljeno, ono je tamni dvojnik našeg Ja i njega je Frojd
smatrao nesvesnim kao takvim. Zato je on obraćao toliko
pažnju na rano detinjstvo individue, dok je Jung smatrao da
„dubinska psihologija“ treba da se obrati dalekim
vremenima ljudske istorije; kolektivno nesvesno je posledica
života ljudskog roda, ono je prisutno u svakom čoveku,
predajese putem nasleđa i osnova je iz koje izrasta
individualna psiha. Psihologija, kao i svaka druga nauka,
izučava univerzalno u individualnom, i pritom to opšte ne

Milan Uzelac Filozofija obrazovanja I

www.uzelac.eu 83

leži na površini, te ga treba tražiti u dubini duše. Arhetipovi
kolektivno nesvesno jesu svojevrsni kognitivni modeli, pa
intuitivno ovladavanje arhetipom prethodi instinktivnom
delovanju. Arhetip nije deo svesti, već se on spaja s
iskustvom koje se svesno obražuje. Njemu su najbliži snovi,
halucinacije, mističke vizije, i to u situaciji kad je svest na
najnižem nivou.

Arhetipski likovu oduvek prate čoveka; oni se
javljaju kao izvor mitologije, religije i umetnosti. S
vremenom oni se pretvaraju u simbole koji su univerzalni
po svom sadržaju. U početku mitologija je bila način
neutralizacije velike psihičke energije arhetipova. U prvo
vreme čovek sebe veoma malo deli od majke-prirode, od
života plemena mada oseća raskid svesti od životno
nesvesnog (prvobitni greh, znanje o dobru i zlu). Harmonija
se uspostavlja pomožu magije, rituala, mita. Tako se pred
čovekom javlja problem odnosa s unutrašnjim svetom, i
zadatak svih velikih religija je u harmonizovanju svesti s
arhetipskim likovima nesvesnog. Svu stvaralačku moć koju
savremeni čovek ulaže u nauku i tehniku, ljudi drevnih
vremena posvećivali su mitovima s namerom da uspostave
harmoniju svesti i arhetipskih likova.
Čovekova psiha je ukupnost svesnih i nesvesnih
procesa. Ona je samoregulišući sisem u kojem se neprestano
odvija razmena energije među njegovim elementima. Ako
dođe do narušavanja ravnotežem ako ljudi odbace rituale
inicijacije i mitova koji su pomagasli da se asimiluje
energija kolektivno nesvesnog, simbolička predaja je
nemoguća i arhetipski likovi mogu se ortgnuti i izbiti na
površinu u najprimitivnijim oblicima. S tim Jung povezuje
individualna psihička obolenja kao i masovne psihoze
savremenosti.

Istorija Evrope, po Jungu je isotrija propadanja
simboličkih znanja; tehnička civilizacija je rezultat
nestajanja magijske dimenzije sveta. Simboli i dogme
otkrivaju čoveku sveto i čuvaju ga da sene dotakne ogromne

Milan Uzelac Filozofija obrazovanja I

www.uzelac.eu 84

psihičke energije. Stare tradicije imale su u sebi
harmonične forme života; sa reformacijom, prosvećenošću,
materijalizmom te forme su se raspale. Simbolički kosmos
je čoveku postao tuđ i sam je postao jedna od fizičkih sila. U
nastali prazan prostor nagrnule su apsurdne političke i
socijalne doktrine koje su uzrokovale katastrofalne ratove.
Cilj analitičke psihologije je u harmonizaciji svesti i
nesvesnog, u onom što su drevni mislici nazivali mudrošću.
U psihoterapijskoj praksi ravnoteža svesti i nesvesnog jeste
rezultat poniranje Ja u dubine psihe. Poslednjih decenija
svog rada Jung se nije bavio toliko razradom svoje
psihologije, koliko istraživanjem gnosticizma, alhemije,
mitologije raznih naroda; stvorio je svojevrsno bogoslovsko
učenje u duhu gnosticizma prvih vekova naše ere, a svoju
analitičku psihologiju on je često nazivao „zapadnom
jogom“. Jung je postao „guru“ za mnoge pobornike ezoterije,
mada savremeni instituti jungovske orijentacije ne
obučavaju šamane, već lekare-psihoterapeute; jedan od
takvih Jungovih epigona kod nas je svojevremeno poznati
psihoanalitičar Vladeta Jerotić.
Uprkos postojanju različitih pravaca, kao što su
individualna psihologija (A. Adler), analitička psihologija
(K. G. Jung), ili neofrojdizam (K. Hornaj), treba naglasiti da
su sva ta učenja genetski vezana za ideje osnivača
psihoanalize (S. Frojd) i da se međusobno razlikuju najviše
kad je reč o teoriji, dok su svi veoma bliski jedni drugima
kad je reč o praksi psihoterapije. Psihoanalizi približili su
se i mnogi sledbenici Marksovih i socijalističkih ideja, među
kojima su se isticali Vilhelm Rajh, Karel Hornaj i Erih
From za koje se kasnije vezivao izraz neofrojdizam.
Predstavnicima neofrojdizma je zajedničko da s
„biologizma“ prisutnog kod Frojda naglasak prenose na
pojam „kulture“ i pritom se oslanjaju na marksističku
sociologiju. Među neofrojdistima posebno mesto pripada
Fromu koji sam nije stvorio svoju školu budući da je i sam
celog života bio disident. Debiologizaciju frojdizma od

Milan Uzelac Filozofija obrazovanja I

www.uzelac.eu 85

strane Froma kritikovaće Markuze u knjizi „Eros i
civilizacija“, zalažući se za kritiku represivne civilizacije.
Kasnije među nastavljačima Frankfurtske škole istaći će se
Jirgen Habermas svojim zahtevom za hermeneutičko
čitanje radove Frojda, te će za njega psihoanaliza da bude
primer „emancipatorske nauke“ („Saznanje i interes“, 1968).
Nakon Frojda postojala je tendencija koja je
smatrala da psihoanaliza treba da prilagodi individuuma
postojećem poretku; tome se suprotstavio francuski filozof i
psihijatar Žak Lakan (1901-1981) svojim zahtevom za
„povratkom Frojdu“, što nije podrazumevalo bukvalno
obnavljanje Frojdovih ideja i postupaka, već njihovo
stvaralačko razvijanje.

Lakan je karijeru započeo kao lekar-psihijatr.
Godine 1932. Odbranio je doktorsku disertaciju o
paranoidnim rastrojstvima, ali mu se već u to vreme nisu
dopadale tradicionalne psihijatrijske metode. Nakon dve
decenija on napišta Međunarodno udruženje psihijatara, a
iz Francuskog je isključen deset godina kasnije (1963).
Njegovim najvećim doprinosom smatra se strukturalistička
revizija frojdovske psihoanalize koja je tekla u tri faze: u
prvo, predstrukturalističko vreme, on je bio pod uticajem
Hegelove dijalektike, Aleksandra Koževa i umetničkog
stvaralaštva nadrealista, potom sledi strukturalistička faza
(1950-1960) kada je Lakan pod uticajem Levi-Strosa,
Sosira, Jakobsona, da bi u trećoj, poststrukturalističkoj fazi
(1960-1970) počeo stavljati naglasak na onom što se ne da
simbolizovati. Lakan svoje ideje nije izlagao u pismenom
vidu već na seminarima i beleške sa seminara počele su se
objavljivati pred kraj njegovog života. Njegova osnovna
odeja bila je u tome što treba još jednom, strukturalistički
pročitati tekstove Frojda, ostajući pobornik psihoanalitičke
prakse.

Lakan je nastojao da zasnuje psihoanalizu kao
nauku, kao lingvistiku, analizu pojma nesvesnog, zatim, da
istraži mesto psihoanalize u savremenom društvu,

Milan Uzelac Filozofija obrazovanja I

www.uzelac.eu 86

formiranje psihoanalitičara, da kritikuje postfrojdizam,
biheviorizam i druge savremene pravce u psihologiji.
Poslednje godine svog života Lakan je živeo u dubokom
pesimizmu smatrajući da je izgubio borbu s crkvom. Religija
je izmišljena da bi ljude lečila, jer su ljudi nesposobni da
razumeju šta to u životu nije kao što bi trebalo da bude.
Smisao o kojem govori religija i koji ona daje, uvek je
religiozan i zato psihoanaliza otkrivajući nesvesno da bi
konstatovala gubitak smisla raskidanog Ja, uvek gubi
protiv religije.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->