You are on page 1of 46

Leonid Leonov Obian ovek

Komedija Prevod ore Lazovi

LICA LADIGIN, Dmitrije Romanovi, poznati operski peva VERA ARTEMJEVNA, njegova ena ALEKSEJ IVANOVI, njegov sinovac KIRA, Aleksejeva verenica KONSTANCIJA LJVOVNA, Kirina mati SVEKOLKIN, Ladiginov prijatelj ANUKA, njegova ki PARAA, sobarica kod Ladigina. Radnja se odigrava u prestonici. PRVI IN Stan Ladiginih u gradu, ostavljen za vreme leta. Obiljem stvari, prekrivenih navlakama i poutelim novinama, sada lii na starinarnicu. Poslednji sunev zrak koji se probio ispod zastora protee se od klavira do police s krhkim i arenim sitnicama, da bi tamo blistao etvrt asa pa se ugasio. Ovde, u toplom avgustovskom sumraku, veaju novu sliku na ogoleli zid od kojega je odgurnut otoman. Popevi se na sto i klupicu, koju pridrava za noge Paraa, ofer Ladiginih ukucava kuku; jo pre nego to se zavesa podigne uje se lupa ekia. Pazikua, herkulski razvijen, spreman je da podigne dragocenost u prugastoj, tuoj navlaci. Hladei se elegantnim slamnim eirom, Vera Artemjevna sedi u naslonjai i upravlja poslom. VERA ARTEMJEVNA Ta, obesite je najzad. Vreme je da krenemo u letnjikovac. Polazimo im se Dmitrije Romanovi vrati. Svi se pripremaju. Vera Artemjevna se pridie. Navlaku neemo skidati. Onako bi je muve isprljale. Zvoni telefon. PARAA Sigurno opet ona doljakinja trai Dmitrija Romanovia. Telefon opet zvoni. Vera Artemjevna prua se zlovoljno prema aparatu. Ne podiite, Vera Artem.jevna. Ove oboavateljke postale su vrlo drske. Nedavno je dola jedna da trai sliku od Dmitrija Romanovia. Ve drugu. Prva se sva izlizala od poljubaca. Svi se smeju sem Pazikue. VERA ARTEMJEVNA Jadnica! Pazikua podie sliku. Stanite... da se ne srui na Dmitrija Romanovia? Ovde je ba njegovo omiljeno mesto. PARAA Moe i da se srui. Teka je kao da je na gvou crtana. VERA ARTEMJEVNA Kako bi bilo da je obesimo iznad police, a da ove male premestimo ovamo? ta mislite, Paraa? PARAA ekajte da razmislim, Vera Artemjevna. (Ozbiljno) Naravno, prema prozoru je

najlepe. I opasnost je manja. VERA ARTEMJEVNA Hajde da probamo dok se Dmitrije Romanovi ne vrati. Briui rukavom lice, ofer silazi. Paraa skida male slike sa zida. U susednoj sobi uje se prasak stakla i ruenje u basu. Svi se okreu u pravcu zvuka. PARAA Dmitrije Romanovi se vratio. VERA ARTEMJEVNA Nita, nastavite. (Glasno) Mio, ta si opet tamo razbio? LADIGINOV GLAS Vaza! Doavola, svuda su ponametane. Polazimo li skoro u letnjikovac? VERA ARTEMJEVNA Kroz deset minuta. Ispod slike ispada pismo. Paraa pokuava da ga sakrije. Dajte ovamo, Paraa PARAA Kakva praina! Idem po krpu, Vera Artemjevna VERA ARTEMJEVNA (priguenim glasom) Ja sam videla, Paraa. Dajte ovamo. PARAA To je pismo za Dmitrija Romanovia. VERA ARTEMJEVNA Ja sam mu ena i drug. Dajte, molim vas. Paraa joj daje pismo. Vera Artemjevna ita drei pismo vrhovima prstiju. PARAA (ljutito) to ste se tako smrzli! Prihvatite odozdo pa pregnite hitrije. Uz setnu zveku kristala polica se pomera na sredinu. Trebalo bi je prvo isprazniti, Vera Artemjevna. Razbie se lepo posue. Svi stoje oekujui da Vera Artemjevna proita pismo. VERA ARTEMJEVNA (savijajui pismo) Sruie se i ovde, bojim se. Kako bi bilo da je prenesemo u letnjikovac, Paraa. ta vi mislite? PARAA Pa, naravno, u letnjikovcu e biti manje opasno po zdravlje. Ljudi su najvie napolju. A ako padne, bar nee nikome na glavu. VERA ARTEMJEVNA (podiui se) Dakle, reili smo. (Za pismo) Ponesite to Dmitriju Romanoviu. PARAA (pazikui, odlazei) Dovuci je do automobila. Privezaemo je odozgo. Pazi samo da se ne skotrlja niz stepenice. Pazikua odnosi sliku. VERA ARTEMJEVNA (oferu) Vi za to vreme ponesite kajsije. Na prednje sedite, molim vas. ofer odnosi korpu. Paraa se vraa sa paradima velike vaze. PARAA Namrtili ste se... zbog pisma... i nita niste rekli. VERA ARTEMJEVNA Ba dobro. Ovamo e doi postarija dama. Ja sam kod kue. Klimnuvi glavom, Paraa odlazi prema izlazu. Ulazi Ladigin, visok i lep ovek sa prosedim zaliscima, u koulji sa raskopanim okovratnikom. LADIGIN Imate li togod kiselo, neku jabuku iz turije. (Nakalje se) Patim i ednim. PARAA (pogledavi domaicu) Sve su ve odneli u automobil, Dmitrije Romanoviu. Vera Artemjevna daje znak Parai da izie. VERA ARTEMJEVNA (o slici) Opet si kupio neku grdosiju, Mio. Bilo ti po volji ili ne, poslala sam je u letnjikovac. LADIGIN uvena stvar!... Ali neka je avo nosi, moe i u letnjikovac. Uh, to je vruina! (Sputajui se u naslonjau) Ovakvo vreme je duu dalo za pecanje. VERA ARTEMJEVNA (prikupljajui kupljene stvari) Oblai se, polazimo odmah. LADIGIN Ti... poi sama. Ja u doi sutra ujutru. VERA ARTEMJEVNA Ima koncert? LADIGIN Ne... ali treba da ostanem u gradu. VERA ARTEMJEVNA (aljivim tonom) Nova oboavateljka? (Sedajui pored njega na

rub naslonjae) Ne brini, suvie sam mlada da bih bila ljubomorna zbog tvojih iparica!... Uzgred budi reeno, jedna je donela jue dve tegle slatka. Dala sam ih uvaru: ne volim slatko od malina. A sem toga, ove devojke su tako aljkave... (Pogledajui iskosa mua) Zar nisi primetio? LADIGIN Veroka, meni je ve etrdeset pet. Sinovac me istiskuje. Opet lanak o Aljoki... jesi si itala? VERA ARTEMJEVNA Ne skrei razgovor. Celoga dana je zvonila neka luda. Eto opet... Zvoni telefon. Vera Artemjevna se prua prema slualici. ta da joj kaem? LADIGIN Bolestan. VERA ARTEMJEVNA (u telefon) Kaite najzad ko je tamo? Ne, ovde je pratilac na klaviru i lini sekretar Dmitrija Romanovia. Na alost, on je bolestan. Ba sad mu stavljaju aice na krsta... ta? Ne, krsta ga bole... LADIGIN ta to govori, Vera! VERA ARTEMJEVNA Pusti mi ruku. (U telefon) Ne, ja to govorim bolniaru. Da, jue je pevao Fausta, a danas... Sluajte, devojko, kad vama bude kucnula pedeset esta, i vi ete poboljevati. uvajte se dok ste mladi, draga moja. Cvee moete predati sobarici. (Sputa slualicu) Dakle, zato vam je potrebno da ostanete sami u praznom stanu? LADIGIN (uvreeno) emu to. Nikad te nisam izneverio, Veroka... VERA ARTEMJEVNA ...ali si uvek bio potpuno spreman. (Mazi sa i mrsi mu kosu) Dakle, od koga ste dobili ovo pismo? LADIGIN (smeje se kao da ga golicaju) Ne mogu im ja zabraniti da piu. Pa, od neke ene... eto! VERA ARTEMJEVNA Htela bih da znam kako izgleda ta makica. (Potsmeljivo) Kakva je boja njene koe? LADIGIN Kako da ti kaem... Neto tamnija od ove naslonjae. VERA ARTEMJEVNA Godine? LADIGIN Naizgled ima oko etrdeset. I uopte izgleda dosta mlada... VERA ARTEMJEVNA (promenjenim tonom) Dobro, ja u odgovoriti sama. Ona ima vie od pedeset. Po njenim reima, ona je jo svea, ali su joj se u bradu ve uplele srebrnaste niti. Zove se Pavle. Na alost, ovaj Pavle nita ne pie o sebi. Ko je taj ovek, Mio? LADIGIN (nerado) No, u graanskom ratu... imao sam jednog prijatelja na frontu. Prezime Svekolkin. Delili smo koru hleba i pokrivali se jednim injelom. VERA ARTEMJEVNA Nemoj da uri, hou da znam sve potanko. LADIGIN Samo sedi na neko drugo mesto. Vruina mi je. Vera Artemjevna prelazi za klavir. Mi smo se i ranije sretali... Jednom je ak izvukao nau bateriju iz kripca. Ali sprijateljili smo se tek kada se naa divizija, koja je u meuvremenu dobila crveno znamenje, nalazila pod Hersonom. Kovrdave kose, nekoristoljubiv, pravo zlato od oveka. (Kao stidei se neeg) On me je mnogo voleo i stalno mi je proricao slavu. Ulazi Paraa, pa opet izlazi na nestrpljiv gest Vere Artemjevne. Seam se, uoi mog polaska u konzervatorijum na studije sedeli smo do zore na obronku iznad reke. Pocepani, veseli, gladni, i mladi! VERA ARTEMJEVNA I neto se dogodilo te noi? LADIGIN Ne. Ali te noi sam mu mnogo pevao, onako kako sam samo umeo. I tada je bio avgust, dnjeprovski mesec kotrljao se nebom. (Izraavajui se teatralno) I ma da je u toj ogromnoj dvorani bio samo jedan gledalac, Svekolkin... nikad kasnije nisam uspeo

tako da pevam. VERA ARTEMJEVNA Jesi li se od tog doba video bar jedanput s njime? LADIGIN (s oseanjem nelagodnosti) On mi je pisao, ali ja sam ba tada polazio na uenje u Italiju. Bilo je i drugo pismo, ali tada sam, ini mi se, probao Bazilija... VERA ARTEMJEVNA I eto, skromni provincijalac, koji se sprema da doe poslovno, moli za doputenje da te poseti. A ti si gurnuo pismo gde bilo, pa si ak i zaboravio da je to upravo danas. Ne eli da ga vidi? Ladigin uti. Hvalio si se Alekseju da ima nekog prijatelja koji je postao veliki ovek. Da li je to on? LADIGIN (s oseanjem krivice) U tome ba i jeste stvar to ne znam ta je on postao. Onu no ja briljivo uvam u sebi dvadeset godina i... bojim se: upae neki blagajnik s tanom, mali i elav... videe ove stvari, napie se, napravie neko prostatvo. I cela uspomena e otii doavola. VERA ARTEMJEVNA Ako je i onda bio sklon pijanstvu i nevaljalstvu, moe da ga ne eka i da poe pravo u letnjikovac. LADIGIN Ali tome oveku pevao sam svoje prve pesme. VERA ARTEMJEVNA Onda sedi i ekaj ga. LADIGIN (razmilja) Ti stari prijatelji uvek su u nekoj nudi. Nemaju gde da spavaju i uvek im se deavaju neke morske nesree. Prijateljstvo je muko oseanje, i ja neu da se ono izrodi u saaljenje. Sunce je zalo. U sobu se uvlai blago letnje vee. VERA ARTEMJEVNA (smekajui se) Ti si kao dete, Mio. Odlui se, uskoro e izai tvoj dnjeprovski mesec. LADIGIN Zna, ja u sedeti tako do jedanaest... pa u... poi. Ko jo dolazi nou u goste! VERA ARTEMJEVNA ak ako i nije uspeo u ivotu, ti mora da ga saeka, Mio. PARAA (ulazei) Vera Artemjevna, dola je ona dama. Ime joj je nekako udnovato, jezik da izlomi dok s njom govori... Mnogo se ljuti. VERA ARTEMJEVNA (muu) To je ona. (Parai) Zadrite je tamo za trenutak. Paraa odlazi. Sasvim sam zaboravila. Doputovala je tetka Konstancija iz Jalte. Hou da je pozovem k nama u letnjikovac. LADIGIN Kakva sad Konstancija ? VERA ARTEMJEVNA Pa, ena brata moje pokojne majke... jednom rei, Kirina mati. ula je da se Kira udaje za Alekseja, pa hoe da prisustvuje svadbi. I ma da je malo nezgodna, uverena sam da e je zavoleti kad se bolje upozna s njom. LADIGIN Vrag je odneo, neka doe. Primili smo ker, nai emo mesto i za majku. Smesti je u krajnju sobu, a Kiru emo premestiti dole, blie Alekseju. (Lukavo) To e im ii naruku. avoli jedni, zato toliko odugovlae sa svadbom? VERA ARTEMJEVNA On ima ogroman posao, dravni zadatak, ti to zna. itave noi provodi u institutu. LADIGIN Ali Kira je mlada ena. Dosadno joj je da bude sama. VERA ARTEMJEVNA Ja razumem Alekseja. On hoe dobro da upozna osobu s kojom e provesti ivot. On nije od onih kojima se mnoge sviaju. Nije dovoljno to ona lepo izgleda. (Opet iskosa pogleda mua) A ona je, po mom miljenju, veoma lepa! LADIGIN (neubedljivo) Ne nalazim. Vera Artemjevna posmatra kako on eta po sobi nastojei da sakrije svoju zbunjenost. NJeno utanje primorava ga da govori. Prvo, njena su lea nekako udno skrojena. Rekao bih ak da nisu lepa. Pa vrat. A tek noge, kakve su... VERA ARTEMJEVNA Nepravian si prema njoj. Ti mi stari, Mio.

LADIGIN Moe biti, ali ja sam ipak umetnik. Imam smisla za lepotu. Paraa ponovo ulazi i zastaje na vratima, drei se za kvaku. PARAA Vera Artemjevna, ona graanka se buni. Mene je otprve izbrusila. VERA ARTEMJEVNA (muu) Idi, doekaj je ti. Priala sam joj mnogo o tebi. Paraa otvara vrata. Ladigin teatralno pozdravlja gou koja se jo ne vidi. U sobu vano i goropadno ulazi krupna dama s briima i bez ijedne sede, u eiru s punjenom pticom i sa cvikerom na veoma dugom gajtanu; u ruci joj povea torba koja kljoca kad se zatvara kao da se kosti lome. Kad ugleda domaicu, njeno lice postaje blae: ona joj prilazi mimo ispruenih Ladiginovih ruku. Jeste li dugo ekali, teto Konstancija? KONSTANCIJA O, mi svi neto ekamo, draga moja. (Tek to se pribliila, ona se odmie jedan korak) uti, pusti me da te gledam. Iste obrve, isti duboki pogled... Boe, koliko lii na majku! Cviker joj spada s nosa, njeno lice dobiva plaevan izraz. Vera Artemjevna poleti da je zagrli. Tvoja majka... Umrla je na mojim kolenima! VERA ARTEMJEVNA (krotko) Zaboravili ste, teto. Vi ste tada boravili u drugom gradu. KONSTANCIJA (neuteno) Utoliko tee, utoliko tee, draga moja. Biti odvojen u tako tekom trenutku. (Kao to e to stalno initi ovih dana, ona vadi muku maramicu iz torbe i zaboravivi da otre suve oi, vraa je natrag) Uostalom, gde je tvoj mu, spava li? VERA ARTEMJEVNA Evo ga. Odavno ve eli da se upozna s vama. Ladigin se klanja. Cviker se nameta na nos. Poto ga je osmotrila, Konstancija polazi prema njemu ima da Ladigin mudro otstupa, ona ga stie. KONSTANCIJA Pa zdravo, prijatelju. Sagni se, ne mogu valjda da postavim stepenice ispred tebe. (I privukavi njegovu glavu, glasno ga ljubi u elo) Govore da si neto pronaao? Ne vrti se, to se vrti? U tome nema nieg ravog ako si pronaao. LADIGIN (otirui elo) Veroka, umeaj se, molim te, u ovu stvar. VERA ARTEMJEVNA Vi ste se zbunili, teto. To nije on, ve njegov sinovac... otkrio je vakcinu protiv papataa. KONSTANCIJA ta si kazala?.. Ponovi... VERA ARTEMJEVNA Postoji neka moskitna groznica, papatai. KONSTANCIJA Aa... (Ladiginu) A ti, dragi moj, znai nita nisi pronaao? (Skidajui eir) A jo si inenjer. Nije dobro. Ladigin se primetno ljuti. VERA ARTEMJEVNA Teto, pa ja sam vam jue kazala preko telefona. Moj mu je poznati operski peva. KONSTANCIJA A ko je inenjer? im je pronaao, znai mora da bude inenjer. VERA ARTEMJEVNA Nema nikakvog inenjera. A Kirom namerava da se oeni njegov sinovac, veoma darovit patofiziolog. Konstancnja nepoverljivo prenese pogled sa ene na mua. No, patofiziolog. Oni izuavaju prirodu bolesti, da bi se borili protiv njih. Eto i sada... u njegovoj laboratoriji nalazi se veoma skupocen majmun, ije su slike donele ak i novine. I on mu je nakalemio jednu neobinu bolest. KONSTANCIJA Oo!... (Ladiginu) A ti, moj prijatelju... da li ti takoe neto... kalemi? LADIGIN (dosta glasno) Ako vam to nije teko, draga teto, obraajte mi se sa ,vi". Ja sam ovek grub, iz molerske kue. Tako mi se vie dopada. KONSTANCIJA (uplaeno) Dobro. Seu. (Ona seda) VERA ARTEMJEVNA (muu) Ti sad idi i reci Parai ta da kupi za veeras. (Konstanciji) Izvinite Dmitrija Romanovia, on oekuje gosta. KONSTANCIJA Idi, idi, dragi moj. Svratiu do tebe da se oprostim. No, sad sam sve razumela. (Klimajui glavom Ladiginu koji odlazi) Reci... a ovaj ovek, da li je i on neto

izumeo? VERA ARTEMJEVNA (izgubivi strpljenje) Dmitrije Romanovi je peva. On ima glas. U grlu mu je bas, razumete li? On peva, i za to dobiva novac. KONSTANCIJA (alosno) Da, da, svuda novac. I ja treba sobu da kupim. (Prevrui po torbi, izvlai neto zavijeno u krpicu, iz koje se pojavljuje futrola) Eto, ostao mi je sat od pokojnog mua. Drugovi po slubi su mu poklonili. Reci, da li bi tvoj mu kupio sat od mene? VERA ARTEMJEVNA Pa vi ne treba da ga prodajete, teto. Zasad ete biti u gostima kod nas u letnjikovcu, a posle Aleksejeve svadbe, da se razumemo: patofiziolog, dobiete, zacelo, nov stan. KONSTANCIJA Ali kod vas ve ivi moja ki... (Ustajui) Bolje je da mu prodam sat. VERA ARTEMJEVNA (zadravajui je u naslonjai) Kua je veoma velika, reka protie ispod same terase, brezova umica. KONSTANCIJA Ne, i ne saletaj me. Ja sam bolesna osoba. Potrebni su mi mir i tiina. VERA ARTEMJEVNA Kod nas tamo je veoma tiho, samo to Dmitrije Romanovi ponekad peva izjutra. KONSTANCIJA Ne mari. Ako nije mnogo, neka peva! I ja ponekad pevam!... Ne znam zapravo ta da ti kaem. (Bojaljivo) Ja bih mu ga dala jevtino. Vera Artemjevna malaksalo sputa glavu. PARAA (ulazei) ofer pita da li e imati vremena da ode do garae. VERA ARTEMJEVNA Ne, kasno je. Trebalo je ranije. (Ustajui) Ja polazim odmah. KONSTANCIJA Pa hajde, nek bude po tvojoj volji. Ni tvojoj majci nisam mogla nita da odbijem. Vozi me, vozi u tvoju brezovu umicu. Koristei se time to je Vera Artemjevna zauzeta s Paraom, Konstancija se neprimetno izvlai kroz vrata Ladiginu. VERA ARTEMJEVNA (prilazei Parai) Dmitrija Romanovia posetie ovek koga malo poznajemo. Votku ne iznosite na sto. Ako bude sedeo suvie dugo, napomenite glasno Dmitriju Romanoviu da sam ja ostala sama u letnjikovcu. PARAA Razumem, Vera Artemjevna VERA ARTEMJEVNA Zatim, nagovorila sam Konstanciju LJvovnu da bude naa goa u letnjikovcu. Naredite oferu da svrati po njene stvari. Ona e dati adresu. Zato se smekate, Paraa? PARAA Pa te stvari su ve u automobilu. (Smekajui se) Mala korpa i neki sandui... jadan. Sve je bacila pravo na kajsije. VERA ARTEMJEVNA (poekavi malo) Pa, utoliko bolje. A kud se to ona dela. Obadve sluaju gromke glasove iz kabineta. Boe, ona je, izgleda, ve tamo... GLAS LADIGINA (urlajui) Shvatite me, predraga gospoo... Imam ve svoja, svoja etiri. Neu valjda taj va sat u zubima da nosim. Vera Artemjevna tri muu u pomo. Vrata su ostala otvorena. Ulaze Kira, s teniskom raketom, i Aleksej. Oni oslukuju sve jau buku u kabinetu. GLAS KONSTANCIJE Ja elim prosto da ti ga poklonim... kao antiku. Pa ti kupuje starinske stvari. GLAS LADIGINA Kog e mi avola njen budilnik! Nema ak ni kazaljki. GLAS VERE ARTEMJEVNE Umiri se, umiri, Mio. Govori sa damom. GLAS KONSTANCIJE Objasni mu, Veroka, da kazaljke moe da namesti u svakoj radnji.

Kira s uzdahom uzima Konstancijin eir i, poznavi pticu, isputa ga. ALEKSEJ Ko to tamo puta krv ika Mii? PARAA (ironino klimnuvi glavom prema Kiri) To je njima dola majka. I odlazi. Kira utke gladi arav na stolu. ALEKSEJ Kira, zadocniemo na koncert. KIRA Poite, obucite se, Alekseju! Ja u se samo pozdraviti s mamom. Aleksej odlazi. Otstupajui pred Verom Artemjevnom, kroz vrata kabineta uzmie Konstancija KONSTANCIJA (uzbueno) Ali ja sam ena starog kova, prijatelju moj. Nisam navikla da badava jedem tu hleb. VERA ARTEMJEVNA (naglaujui svaku re, kao sa gluvim) Sedite u automobih Vreme je da poemo, teto. Vrata se zatvore. Konstancija kuca na vrata kabineta. KONSTANCIJA Ali shvati, ja u moda desst godina kod vas proiveti. U naoj porodici svi su zdravi kao dren, i umirali su samo od nesrenih sluajeva. KIRA (stidei je se) Bojim se, mamice, da i ti nee izbei toj sudbini. Konstancija se okree i ugleda ker. Rei joj zamiru na jeziku; ona postaje stara, jadna i staromodna. I, zaboravivi na maramicu, ona istinski plae. KONSTANCIJA Kira! KIRA Molim te, mama... KONSTANCIJA Tako sam te se zaelela, ruice moja... crna ruice moja. Za dve godine nijednog pisma. Iz nekog razloga saginje se prema kerinoj ruci, ova grevito skriva ruke iza lea. KIRA Kako te nije stid, mama! KONSTANCIJA Jesi li mi oprostila... oprostila onu moju pogreku? Ja sam elela da ti sedi u gnezdacu, a ja da ti donosim crvie. Ko je kriv to se jedan, i to prvi, pokazao truo! KIRA Nemoj, ue. Sedi. Jesi li na dugo? KONSTANCIJA (sedajui) Zauvek, draga moja. Zamisli samo, Kain mu je nauio svog ogromnog psa da mi svakog jutra lie lice. E pa, priredila sam mu grandioznu vatrolomejsku no, i odmaglila. Ti ve zna moju narav! KIRA (smejui se) Ti si, mama, nepopravljiva. VERA ARTEMJEVNA (odlazei od mua) Poslau automobil oko jedanaest. Vi jo niste krenuli, teto? KIRA E pa, razgovaraemo sutra, mama. KONSTANCIJA Ostaj sa sreom, ruice moja. Kud sam to eir zaturila? Pokazalo se da ona sedi na njemu. Ispravivi izguvanu pticu, ona natie eir i odlazi. VERA ARTEMJEVNA Uvek je ista i uvek se brine o tvojoj srei. ula sam da ide s Aleksejem na koncert. Zar je on zavrio svoj rad? KIRA Ne znam. Izgleda da majmun prezdravlja. Hajde, zdravo! One se rastaju. Paraa dolazi da postavi sto. Bezmalo sasvim se smrailo; kroz zastore prodire svetlost sa tuih prozora. Iz kabineta proviri Ladigin LADIGIN Jeste li je odvezli?... udnovata dama. PARAA A ta je kod nje udnovato? Svaka ptica svojim glasom peva. (Kao uzgred) Pria se da e Aleksej Ivanovi dobiti veliku nagradu. Mladoenja sa mirazom! LADIGIN Otvorite prozor, Paraa Nek duhne vazduh u ovaj pakao,

Paraa podie zastor i otvara prozor. Vetar prodire i ukazuje se siv detalj dvorita u sumraku. GLAS ALEKSEJA Paraa, jeste li to vi napravili promaju? LADIGIN Ovde sam ja... (Pevuei iz arije) koga niko ne voli i sve ivo..." Svrati posle, Aljoka. (Otvorivi klavir, udara jednim prstom melodiju) Zato ste se malopre potsmehnuli, Paraa... u pogledu miraza? PARAA Tek onako, Dmitrije Romanoviu. LADIGIN Nije to tek onako. Nego zato? PARAA (ne prekidajui svoj posao) Ne voli ona Alekseja Ivanovia. Drugo je njoj u glavi, LADIGIN A ta joj je u glavi? Paraa kradom prinosi kecelju oima. No, no, zbog ega to vi... zemljakinjo? PARAA ao mi je Vere Artemjevne. Sirota, nita ne vidi... Za koliko ljudi da postavim, Dmitrije Romanoviu? LADIGIN Za dvoje, Paraa, za dvoje. I prestanite! Ulazi Aleksej, odeven za koncert. Jo sa praga on pozdravlja strica pokretom ruke. A, oslabio si, gusaru. Ne spava nou. ta je s majmunicom? ALEKSEJ Mnogo se napatila za ovih deset dana. Na alost, postoje bolesti koje se ne mogu izazvati kod drugih ivotinja. Zate sada imati dug i zasluen odmor. (Parai) Siite, molim, i zadrite automobil, Paraa. Paraa odlazi. (Povukavi rukav, on pogleda na sat) Kira, zavrava se prvi deo koncerta. KIRIN GLAS (mirno) Sad u. LADIGIN Sedi, nisam te video itavu venost. Priaju da e posle nagrade otii pravo u akademike? Bravo, mladiu! Tvoj deda, a moj otac, Roman Ladigin, isto tako nije bio najgori meu molerima. ivot treba lomiti kao sae, i kusati punom akom. (Uzgredno) Kad smo ve na tome, da li je nagrada velika? Aleksej se mrti. Razumem. utim, utim. ALEKSEJ Zato nisi u letnjikovcu, ika Mio? LADIGIN Eto, ekam svog ratnog druga. Dosadno mi je i gubim vreme... Pola tuceta satova u raznim sobama istovremeno otkucava. Stric i sinovac sluaju ovo muzikalno brujanje...prolazi vreme, a stari prijatelj ne dolazi. ALEKSEJ Zar se ne boji? Bili ste prijatelji u burnom i herojskom siromatvu. Doi e, videe ove zidove, upitae: ta je to ovde kod tebe, drue... robni magacin ili zalagaonica ili, oprosti grubu re, miraz tvoje budue udovice? LADIGIN (natmureno) Nije ovo prvi put, Alekseju, da zapodeva takav razgovor sa mnom. Ali ja... ja nisam ukrao sve to. To mi je dao moj narod zato to mu pevam. Uostalom, bratac moj, to su sve takve sitnice. ALEKSEJ ika Mio, i guba poinje takoe od sitnice. Ona poinje sa kijavicom. LADIGIN ta hoe time da kae? ALEKSEJ Ja sam te oboavao u detinjstvu, ika Mio, podraavao ti u mladosti, pa hou i sada da te potujem. LADIGIN Ti!... (Uzbuujui se) Tvome odgoju pomagala je cela zemlja. Imao si na raspoloenju knjige, pionirske domove, a ja sam proveo detinjstvo kao molerski egrt na slemenu, s vedricom proste zelene boje. Mi smo tedeli semitku na kvasu. A ti, naunie, ak ne zna ni, ta je to semitka. Znaj, to su dve kopejke siromaha!... Mene su u detinjstvu odasvud terali, i uvek je bilo: ne sme, ne sme, ne sme. I suvie sam ekao, brate, kad e sve biti: moe, moe, moe!

ALEKSEJ (ironino) Znai, ti se sveti prolosti... ili jo uvek utoljava glad iz detinjstva? Ladigin se okrene. E, pa ti si se uvredio, iko. LADIGIN Pokojni brat ostavio mi je u amanet da te vaspitam. Ja sam amanet ispunio. I ti si odrastao. I odlazi od mene. Sad ve ne vidim ni tvoj lik ni misli. Budi dobar, upali svetlost. Aleksej okree prekida, ali svetlosti nema. Ladigin besno otvara vrata. Paraa!... Zato nema svetlosti? PARAA (nesigurno) Postavili su novi luster koji ste jue kupili, Dmitrije Romanoviu... Nisu stigli da spoje vodove. LADIGIN (iz sveg glasa) Donesi ovamo pedeset svea!... Stotinu najdebljih stearinskih svea! ALEKSEJ (mirno) ika Mia hoe da kae da su mu zasad dve svee potpuno dovoljne. Paraa odlazi. (Prijateljski stavljajui ruke na strieva ramena) No, ne urlaj. Ja razumem da si se naljutio na mene. LADIGIN Ostavi, ostavi... Ti bi hteo da me vidi kao skitnicu, s verglom. Sve bi na svetu hteo da ispravi. Kad bi ti dali vlast, ti bi i slavuja regulisao. ALEKSEJ Ali, ika Mio... Slavuji ne pevaju bas. (Pogledavi na sat, glasno) Kira, uskoro e poeti drugi deo koncerta. KIRIN GLAS Odmah u. Paraa unosi veliki ukraeni svenjak sa pet upaljenih svea. ALEKSEJ Dobro, hajde da se pomirimo... i ispijemo u zdravlje tvog prijatelja koji verovatno nee doi: nije sezona. Graenje je u punom jeku. ime se on sada bavi? LADIGIN E, neu da ti kasm. Neu da razgovaram s tobom. Nije od vae fele... fiziolog! To je ovek irokih ideja. (Posmatra Alekseja kako sipa vino) Da nije bilo njega, priroda bi odavno napravila od mene ko zna ta na onoj neznanoj stepskoj gradini. Ukratko, on me je spasao. Jednom su nas opkolili beli, bilo ih je hiljadu sabalja... (Zanosei se u priu) Zamisli, sunce se tek gubilo iza breuljka, a mi navalili na lubenice pored rova, kad... Aleksej, osmehujui se, prua mu vino. Da se nisi prerano razveselio, drue? ALEKSEJ Ne obraaj na mene panju, ika Mio. Uzmi, uzmi. LADIGIN Ne, objasni mi. Inae ni rei vie nee uti. ALEKSEJ (blago) Jednom rei, kad sam sluao tu priu prvi put, belih je bilo samo dvesta. LADIGIN (obarajui oi) To je... to je nemilosrdno, Aljoka. ALEKSEJ Zar me sam nisi uio u detinjstvu: budi nemilosrdan prema sebi ako ne eli da drugi prema tebi budu nemilosrdni. LADIGIN Pa dozvoli mi ipak da svoju mladost ukraavam cveem. Ne, neu da pijem s tobom, trezveni i pametni ovee. (Odmaknuvi svoju au, glasno) Kira, drugi deo koncerta blii se kraju. KIRA (iza vrata) Ja sam ve gotova. (Ona ulazi u dugom sportskom ogrtau, bez eira) Pa, Alekseju, kreemo li? Zvrji telefon. Poto je blie aparatu, Kira podie slualicu. Stan Ladigina... Koga? Ovde ih je dvojica. (Zatvarajui akom mikrofon, Alekseju) Iz laboratorije. Da kaem: ve je otiao? ALEKSEJ Ne, daj mi slualicu. (Uzima je) Ko je to? Aa. (I skoro istog trenutka njegovo lice dobiva brian izraz) Kada? Ne temperatura, ve mokraa. Potrebno mi je da znam

kad je prestalo izluivanje mokrae... Ne, tako ne valja. Odmah u doi. utanje. Srustivi slualicu, Aleksej pripaljuje cigaretu i s oseanjem krivca podie oi prema Kiri. KIRA Za ceo mesec ovo je prvo vee koje ste reili da mi poklonite. I opet... ne moe? LADIGIN (uzbueno) Neto s majmunicom? ALEKSEJ Opet je izgubila svest. Kira upka rukavicu. Aleksejev glas se menja. Izgleda kao da hoe da gane svoju verenicu. Kira, to je veoma zanimljivo i razumno bie. Zove se Lilijana. Nosi ak i cviker... istina, bez stakala, ali na gajtanu. elite li da poete tamo... sa mnom? Stari Mocart nee se uvrediti ako ga odloimo za drugi put. Kira uzima cigaretu iz Aleksejeve tabakere koja lei otvorena na stolu i posmatra je kao da je prvi put vidi. Ovih dana reava se srea mnogih ljudi. KIRA Minus Jedna. Moja. LADIGIN (kao odjek) A to znai i tvoja, Aljoka. KIRA Uvek radni, radni dani. Imate li vi, Alekseju, kadgod praznik? ALEKSEJ Sutra sam ceo dan sa vama... Imaemo vaan razgovor. Danas vas mogu samo dopratiti do dvorane. (Odluno) Siite sporednim ulazom, Kira, automobil je u dvoritu. Ja u se samo presvui, nezgodno je da idem ovakav. On odlazi, ostavivi vrata otvorena. Ladigin uzima au koju je maloas odgurnuo. Okree se s istom cigaretom u ruci, Kira ga sa vrata gleda netremice. LADIGIN (zbunjen tim pogledom) Hoete iice? Tu su bile... maloas. (On nasumce pretura po depovima i po stolu. Cigareta, prelomljena meu prstima, pada na pod. Ladigin je zbunjen) Ovde, uostalom, ima dimljenih sardela. Hoete li sardela? KIRA (zamiljeno) Meni su od detinjstva obeavali neke neobine stvari. I doao je ivot. I sardele! A gde su te neobine stvari? LADIGIN Vi... mene pitate? Ne bih vam znao rei. KIRA (glasno) Ima jedno slobodno mesto. Hoete li, Ladigine, sa mnom na koncert? Ladigin uti. Izvlai ga pojava Parae. PARAA (popreko gledajui Kiru) Imate posetu, Dmitrije Romanoviu. LADIGIN (s nametenom radou) Onda bre... uvedite ga ovde, bre. Hej, kamo te, drue? Kira nestaje. PARAA (uverivi se da Kire vie nema) Devojka... tek doputovala, nevinace neko, moli da predam cvee. Grehota je oterati je... celu da je kroz iglene ui prodene. LADIGIN LJude ne treba terati, Paraa. Uvedite je... Samo da obuem kaput. (On odlazi) Paraa proviri u hodnik. PARAA (saaljivo) Uite... jadnice. Stiskajui na grudi itav naramak floksa, ulazi Anuka, mlada devojka u dekoltiranoj arenoj haljini i platnenom eiru irokog oboda. Samo imajte u vidu, graanko... Dmitrije Romanovi ima zakazanu veoma vanu sednicu. Devojka bojaljivo klima glavom. Osmotrivi je paljivo od glave do pete, Paraa odlazi. U istom trenutku pojavljuje se Aleksej, u kratkom konom kaputu i sa paketiom u ruci, Anuka ga posmatra blistavih oiju. Ispusti nekoliko cvetova. ANUKA (apatom) Znai to ste vi... Ladigin. ALEKSEJ Da, ja sam... Rasulo vam se cvee. ANUKA Neka, nije mi ao. ALEKSEJ (iznenada) Kad vam nije ao, onda... poklonite mi polovinu. Shvatite, mnogo

mi je potrebno cvee. Ne skidajui pogled s njega, ona mu prua cvee. Hvala vam, onda u uzeti vie, dozvoljavate li? Vi ste zacelo doli kod ike? Odmah e on, samo da zavije brkove. (Glasno) ika Mio, dola ti je oboavateljka. LADIGINOV GLAS Idem. ALEKSEJ Nije za njega cvee. On voli ukiseljene jabuke. I brzo odlazi, odnosei njen buket. Shvativi greku, Anuka isplazi jezik za njim. Pozadi se pojavljuje Ladigin LADIGIN (blagonaklono) Dakle, gde je to moje cvee? ANUKA (predajui mu nekoliko preostalih stabljika) Eto... Ja sam mislila... On je uzeo sve. LADIGIN A, sinovac! Nita, njemu je potrebnije. Sad se s verenicom posvaao. Ne gledajte, kod nas je ovde nered. ANUKA (sa strahopotovanjem gleda po zidovima) Ja jo nikad nisam videla kako ive veliki umetnici. Same stvari, stvari, velike i male... Zovem se Anuka LADIGIN E pa sad skinite eir, Anuka. Uzmite jabuku, tako. Sada sednite, vilo, na ovaj oblak od opruga... ANUKA No, ta vi to... Osmehujui se, a kad se osmehuje ire joj se bore od gornjeg dela nosa, Anuka seda na ivicu divana. Stavivi jedan cvetak u rupicu od kaputa, Ladigin se tromo sputa kraj nje. LADIGIN Priajte... kada ste me i u kojem komadu sluali poslednji put? ANUKA Ba jue. (Od zbunjenosti zaboravlja naziv) Pa kako se... ona stvar iz ivota avola. LADIGIN (pokroviteljski) A, Faust! Prvi put sam pevao posle leta. ekajte, ini mi se ja ak pamtim ove pege. Jeste li sedeli u donjoj loi? ANUKA Ko... mi? Nee, mi smo tamo ispod samog lustera sedeli. Rekli su nam: kad Ladigin peva nikad nema karata. LADIGIN (polaskan) Da. I kako je zvuao moj glas? ANUKA Dosta dobro. Zvuao je prilino glasno. Uute. Pruivi ruku iza lea goe, Ladigin oinski podie naramenicu haljine koja joj je spala. Anuka se odmie. Samo vi... ne treba da me grlite. Ja ne volim da me grle. LADIGIN Nisam ni nameravao. ANUKA Svejedno, ne treba. (I ustaje. Jabuka s njenih kolena skotrlja se na pod) Eto kakvi ste vi... (Razoarano) Ladigine! LADIGIN Kakav sam ja? ANUKA A tata je govorio da ste mladi i lepi... (I zbog neeg pogleda na vrata kroz koja je iziao Aleksej) On je, sigurno, zaboravio: odavno je to bilo. LADIGIN (uzdranije) Rano vam je da sudite o tome. Vi ste jo dete. ANUKA Ne, ja sam ve velika, dola sam da se upiem na fakultet. LADIGIN Koji ste fakultet izabrali? ANUKA (snebivljivo) Tata me nagovara da odem na nauke. A ja bih htela... LADIGIN Kuda, kuda? ta vi to sebi pod nos mrmljate ? ANUKA (glasno, sa strahom) U pozorinu akademiju... velim. LADIGIN (hladno i brino) Nee vas primiti u pozorinu akademiju. Nemate uslova, i glasi vam je sasvim lutkast. Vaem licu pre bi pristajao beli mantil nauke... ili, na primer, zato se ne biste posvetili pelarstvu. (Prekornim glasom) I da ne lutate nou po stanovima umetnika.

ANUKA Nisam sama, dola sam s ocem. On tamo plaa taksi, a ja sam dotrala ovamo. LADIGIN Kakav otac? Nita ne shvatam. ANUKA (poverljivo) elela sam, dok on ne doe, da proverim... je li istina da ste njemu samom... celu no pevali na frontu? LADIGIN ekajte... (epavi je za ramena i mrmljajui zaueno, on se duboko zagleda u njeno lice i odjednom pojuri vratima) Hej, koga ima u kui... bre, Paraa! Paraa utri. Tamo, dole... kudravko jedan... Svekolkin... Liftom ga, brzo ovamo. Paraa otri. (Vue Anuku prozoru) Gde je on, gde, pokaite. ANUKA Eno onaj... to se rukuje sa vaim sinovcem. Sad mu je Paraa prila. To je on, on. (Nagnuvi se kroz prozor) Tatice, doi bre, tvoj peva se ve oporavio! (Ladiginu) Kako e se obradovati... jer on jo ne zna da ste vi ve ozdravili! Ladigin ne skida pogled s nje, jer u njoj vidi prohujalo vreme. Sino posle pozorita nije nam se spavalo i do zore smo etali ulicama. Volim da lutam nou po nepoznatom gradu. Tata je celo vreme priao o mladosti, o vama... Kako ste dobri, kako ste dobri... bili, Ladigine. Ali zato on jo ne dolazi? LADIGIN Ta prestanite da se vrtite, igro. (S naporom) Znai... vi ste ki Pae Svekolkina? Pitam zato to onda niste postojali. ANUKA Tano, onda nisam postojala... Ja sam, kasnije. PARAIN GLAS (u hodniku) Imajte u vidu da Dmitrije Romanovi uri na veoma vanu sednicu. I eto, uurbano i osmehujui se, sa starim eirom u ruci, ulazi omalen ovek skromnog izgleda. Pod malo kiljavim Ladiginovim pogledom, on prelazi maramicom preko elave glave i nameta kaput koji je obukao preko izvezene koulje. ANUKA Evo i tate u prirodnoj veliini. utanje. SVEKOLKIN Ne poznaje me, Dmitrije Romanoviu? No, no, privikavaj se na moj izgled. (Osmeh se polako gubi s njegovog lica) Ne treba uriti. LADIGIN Gde su tvoje kovrde, gusaru? SVEKOLKIN Eh, vetar i vreme su ih odneli. (Mahne glavom prema erci) Pogledaj ovaj kalendar... Nije toliko lepo, ali je higijenski, Dmitrije Romanoviu. LADIGIN (razneenim glasom) Ta dopusti mi... da te zagrlim, Paka Svekolkine! Zagrle se, ali ne odve snano. Sad te prepoznajem. Poznajem tvoje obeenjako oko.. A i oiljak je na svom mestu... SVEKOLKIN Zadrao sam se s tvojim sinovcem... (Iskreno) I uopte izvini to te dosad nisam posetio: nisam imao vremena. Ja sam ti pisao, i to vie puta. Ladigin promrmlja neto nerazumljivo. ANUKA (ocu) Dmitrije Romanovi ti je, verovatno, odgovarao na staru adresu. SVEKOLKIN Tako sam i mislio. A ja sam se s erkom preselio na novo mesto. Sve si pretekao, Dmitrije Romanoviu. Glas ti odjekuje irom zemlje. LADIGIN (polaskan) Prestaani, ne volim. Bolje priaj mi o sebi. SVEKOLKIN Sluamo te na radiju. irok je tvoj glas. Veruje li da se nekako ni u stan ne moe da smesti. Potvrdi, keri! ANUKA (sreno) Izlazimo u batu da sluamo. LADIGIN Da, mersi. A ti, ta si ti postao? ANUKA (izmenivi pogled s ocem) Ne govori, ne govori. Nek sam pogodi. SVEKOLKIN Ti si umetnik, tvoje je oko otro. Pogodi.

LADIGIN Dr se onda, Pao. Ustani, ispravi se... (Obilazei oko njega) Ne ljuti se, po tvome licu i izgledu rekao bih da si ti... pa, slubenik sreskog znaaja. ANUKA Ne, tanije, tanije treba.. LADIGIN E pa hajde, podigni glavu, tako. (Oprezno, da ga ne uvredi) Blagajnik! ANUKA (lupajui dlanovima) Pogodio je, pogodio! SVEKOLKIN Umetnik, odmah se to vidi. Vidi skroz! LADIGIN ta e, poloaj ti nije veliki, ali nita za to, Svekolkine. Pred svojim narodom svaki ovek je mali. A sea li se, ti si o nauci sanjao... Nije se ostvarilo? Neka, erka e nadoknaditi. (Anuki, polualjivo) Na nauke, drugarice! SVEKOLKIN Oseam da u neem nisam opravdao tvoja oekivanja, Dmitrije Romanoviu. Mislio si, zacelo, da u na linkolnu" stii k tebi pravo na esti sprat, zar ne? LADIGIN Nije tano. (Teatralno) Ma kakav da si u dronjcima i irevima, rad sam da te zagrlim, Pao Svekolkine... Jue sam nekako odmah osetio da si ti u dvorani. (Ve i sam veruje u to) I kad su me izdigli iz pakla u crvenim plamenovima, ak se i greka dogodila... zar nisi primetio? Varavin diriguje, daje po drugi put poetak... pamti li? Pampam, pampam... (Pevui nekoliko taktova svoje uvene arije) A ja utim. Razume li, oduzeo mi se glas. Gledam u tu tiinu iz koje vire hiljade oiju, traim tebe... I kako sam zaeleo da provedem s tobom bar nedelju dana, i da se setimo svega onoga na emu ve lei praina istorije. Svekolkin neprimetno pogleda na sat. Zato, gusaru, gleda koliko je sati? SVEKOLKIN Ne vreaj se, Dmitrije Romanoviu, mi smo putnici. A tebe bole krsta... Tvom basu je vreme da spava. ANUKA (lukavo) Treba jo da traimo sobu. Sada je zasedanje, svi su hoteli puni. Eto, tata i ja smo zakasnili za ovu no. Svekolkin prekorno mahnu glavom erki iza Ladiginovih lea. ak smo i stvari ostavili u tuoj sobi. LADIGIN alim, dragi prijatelji... Ali, kako vidite, ovde nemam gde da vas smestim... Ulazi Paraa ta elite? PARAA ofer se vratio, pita da li ete skoro poi? LADIGIN Neka eka. Iziite, Paraa PARAA Ja to zbog toga to je ve pala no, a letnjikovac je ogroman i potpuno prazan... Vera Artemjevna se plai da bude sama. utanje. LADIGIN (nerado) To nije loa ideja! Sluajte, gusari: sedam soba, reica sa karaima i etrdeset kilometara prvoklasnog vidika. Automobil ide etiri puta dnevno. Pristanite! SVEKOLKIN Kako, Anuka?... Da udovoljimo njegovoj molbi? Anuka mu ve odavno daje znake da pristane. ANUKA (razlono) Dmitrije Romanovi toliko te nagovara da je nezgodno odbiti. LADIGIN (Parai) Silazimo odmah. No, kaput i eir! Paraa odlazi. Ladigin, snebivajui se, dodiruje lakat Svekolkina. Mali ugovor, Pao. Budi drugar, pretstavi se tamo za nekog vanijeg... Svekolkin u nedoumici zamuri. Vidi, ja sam se toliko hvalio tobom pred svojim ukuanima da... No, jednom rei, ja te molim. SVEKOLKIN (zbunjeno) Kako da se pretstavim? Recimo, direktor Kaspiskog mora. Mono zvui, je li? LADIGIN Nee napraviti utisak. Daj neto vie?

ANUKA A, na primer, dalekoistoni narkomzdrav? LADIGIN Narkomzdrav... to nije loe. Da li e istrajati? SVEKOLKIN Pokuau, Dmitrije Romanoviu. Zablistaemo, keri? ANUKA Zablistaemo, tatice. Ulazi Paraa s Ladiginovim eirom i kaputom. LADIGIN (pokazujui gostima na vrata) Izvolte... Gosti izlaze prvi. Pospremite ovaj vaar i jutarnjim vozom u letnjikovac. (Pokazujui glavom u pravcu Svekolkina) Jeste li videli mominu? Bio je direktor celog Kaspiskog mora, a sad su ga unapredili za narkomzdrava. Samo je doktora pod njegovom vlau sedam i po hiljada, a razne buranije, lekarskih pomonika i babica... (On samo odmahne rukom) Jednom rei, mi smo se zajedno borili na frontu za sovjetsku vlast. PARAA (s potovanjem) A po izgledu ne bi se reklo da je veliki ovek. LADIGIN (s osmehom) Veliki... Neobian ovek! Zavesa

DRUGI IN Kad se razgrne plava zavesa, kroz koju prodire jutarnja suneva svetlost i cvrkutanje ptica, ukazae se pokretna staklena pregrada koja deli sobu od verande; iza nje videe se leje bujnog rascvetanog dragoljuba i kronje breza na padini prema reci, izmeu kojih se naziru plavne doline sa stogovima sena; arenilo bate odrazie se tada na glatkim zidovima, na polituri nametaja, emajlu elektrinog hladnjaka. A sada, u ovoj elegantnoj sobi sa mnogo vrata i irokim stepenicama koje vode navie, u odaje domaina, vlada modri, ba kao zimski sumrak; na stolu, oko koga su rasturene stolice, nalaze se tanjiri ostavljeni posle none sedeljke, boce, uveo buket, a na fotelji lei zaboravljen lep svileni al Vere Artemjevne. U uglu, opruena na divanu, spava Anuka; njena haljina je pored nje, uredno prebaena preko naslona stolice. Druga, ve sloena postelja, sklonjena je kraj zida, pored slike donesene sino. Ulazi Paraa radi jutarnjeg spremanja. Ona pokriva ebe tom Anukine obnaene noge i zaklanja je paravanom. Iz sobe ispod stepenica izlazi Konstancija, spotaknuvi se o visoki prag. PARAA Pst, tie... KONSTANCIJA I kakvi su samo nragovi... zakainju za noge. I kakav je to red u kui! Vreme je doruku, a nikoga nema. PARAA Nedelja je, a Dmitrije Romanovi ima uvee pretstavu. Spavajte, svi jo spavaju. KONSTANCIJA Ja sam po prirodi radan ovek, moja draga. Nisam navikla da sedim besposlena. Uvek moram neto da radim. (Ona ide iza Parae i gleda je kako posluje) Hoe li skoro kafa? PARAA Prvo e Dmitrije Romanovi sii do reice, zatim e se vratiti. A onda emo poeti da ekamo Veru Artemjevnu. Konstancija negodujui odlazi u svoju sobu. Vrata ostaju otvorena. Iz svoje sobe izlazi Kira nosei upav ubrus. Ona kuca na Aleksejeva vrata. KIRA (poluglasno) Alekseju, vi ste nameravali da poete na kupanje. Jutro je ve,

Alekseju. PARAA (skupljajui posue sa stola) Aleksej Ivanovi se jo nije vratio. KIRA Znai, spavao je u gradu? PARAA Ne, on uopte nije dolazio kui. Samo je telefonirao noas iz instituta... KIRA Zato? PARAA Pa, pitao je... da li ste se zadovoljni vratili sa koncerta. (Gledajui je u oi) Pitao je... da li ste se sami vratili sa koncerta. KIRA Pa ta ste rekli? PARAA (neljubazno) Rekla sam da te Dmitrije Romanovi poveo goste u letnjikovac. KIRA (zbunivi se i okrenuvi lea Parai) ta... kakve goste? PARAA Direktor Kaspiskog mora s erkom doputovali su k njemu, I ona odlazi, zaboravivi posue. Kira prelazi oima preko sobe sa samopouzdanim osmehom, i tek sada primeuje da iza otkrinutih vrata proviruju velike Konstancijine cipele. KIRA Mamice, vidim tvoje ogromne cokule. Skloni ih, molim te. Cipele nestaju. Na vrhu stepenica pojavljuje se Ladigin s udicama; spazi Kiru i odmah pokuava da se sakrije. I vi idete na reku, ika Mio? LADIGIN Jedan trenutak... Samo da uzmem ubrus. KIRA On vam je na ramenu. (Ona se lagano penje nekoliko stepenika prema njemu) Vi uporno izbegavate susrete sa mnom. Zar me se bojite, Dmitrije Romanoviu? LADIGIN Tie. Ja sam noas doveo druga. Tu spava njegova ki. KIRA Od izvesnog vremena vi mi ak ni u oi ne gledate. LADIGIN (gledajui ustranu) Vama... u oi? Nisam primetio. (I najednom je pogleda netremice) Izgleda... opet se nalo jedno slobodno mesto? KIRA Vi ponekad inite tako dragocena zapaanja da me to prosto dira. LADIGIN Hteo sam da kaem da vi u poslednje vreme pokazujete prema meni znake panje koju ja ne zasluujem. Ali izvinite, vreme je da poem. Ve odavde ujem kako se oni... karai praakaju u reici. Kira stoji tri stepenika nie, pregraujui mu put. Ako nas vidi moja ena, ona nee nita posumnjati. Ona vrlo dobro zna koliko ja volim Aljoku. Ali ta e biti ako nas on sam zatekne ovde. KIRA (tiho) To ba i hou, Ladigine. Zar jo uvek ne shvatate? LADIGIN Zato, zato to? Da li vam je dosadno s njime? Meni i samome nije jasno ime ga privlae ovi... mikrobi. Ali, Kiro, verujte mi, taj mladi zasluuje da bude voljen. Jo neto, on je i sada zapaen, a kroz jedno pet godina, kad ga kao nabujale vode zaspu slava i novac, svaka e, razumete li, svaka e poi za njega zatvorenih oiju. Ali vi, vi ste lepi od svih. Imate izvrsne noge, oi... i vrat takoe. On je... lud za vama. Smilujte se... na njega. I savetujem vam: ljubite ga, budite neni pre veridbe. On je nepokvaren mladi i to je glavno... savestan. Poluzatvorenih oiju ona slua ovu, u sutini njegovu sopstvenu izjavu. KIRA (maui glavom) ta vi razumete, Ladigine, sem vaih arija. LADIGIN itava dva meseca stalno se apue o vaoj svadbi. Ve je i ampanjac izvetrio u ostavi. Vera vam je odavno spremila poklone... Zato, zato vi ne elite da postanete njegova ena? KIRA Vi hoete da vam ja sama, sama kaem to? Dobro. Prislonivi prutila uza zid, on je za svaki sluaj zatvorio vrata iza sebe. Nijedno od njih ne vidi da su se Konstancijine cipele opet pojavile iza vrata. Ja nedeljama ne vidim Alekseja. Kad smo zajedno on mi

pria samo o Lilijani. Ona ispunjava sve njegove misli i dane. Majmunica vlada i mojom linom sudbinom... Ali o svadbi Aleksej jo nijednom nije zapodenuo razgovor sa mnom... (Odmaknuvi se prema ogradi stepenica) Ja vam smetam da proete? Proite. LADIGIN Oprostite mi, Kira. Nisam znao... (On pokuava da je tei i odjednom povlai ruku kao od klopke) E pa onda, da sam ja na vaem mestu... KIRA (sasvim prosto) Ne zaleite se, Dmitrije Romanoviu. On je jai od mene. On nema suparnika u ovoj kui. Ja sam imala samo jedan nain da privuem njegovu panju na sebe: vas. Ali vi niste razumeli, niste hteli... ma da sam ja mogla za to da potraim ak i pismeno odobrenje od Vere. LADIGIN Meni... meni nisu potrebna nikakva odobrenja. (Ubedljivo) Dajte mi jedan dan i ja u pred vas staviti Aljoku kao muvu na ovu muholovku. (Hrabro) Hajdemo na reku, i neka nas Aljoka za poetak potrai. Prutila sa treskom padaju na stepenice. Ladigin pogleda na vrata iza sebe. KIRA Zato ste se tako uplaili, ika Mio? Zar mi inimo neto to ne valja? LADIGIN Pst, probudiemo Anuku. Siite tiho... Oni odlaze kradom. Osmehujui se zbog svojih tajnih pretpostavki, Konstancija izlazi iza vrata. Zatim zatvara Kirina vrata pre nego to ulazi Aleksej, koji se vratio iz grada. ALEKSEJ Dobro jutro. KONSTANCIJA Zdravo, prijako moj! Mi se ne poznajemo. Ja sam Kirina mama. (Ona mu prilazi s oiglednom namerom da ga zagrli, ali zastaje na po puta, zadrana njegovim ironinim pogledom) Ja vas znam samo po Kirinim pismima. Verujte mi, itavu poslednju godinu samo mi je o vama pisala. ALEKSEJ Rado verujem. Utoliko pre to me Kira poznaje ve itava dva meseca. Mi smo se dogovorili da zajedno poemo na reku. Da li je ustala ? KONSTANCIJA (neno) O, neka se deca jo malo bakare u postelji. ALEKSEJ Ipak joj kucnite na vrata. Ja u odmah svratiti po nju. (Ulazi u svoju sobu) Anukina glava se pojavljuje iznad paravana. ANUKA (apatom) Ona je ve otila. Ona je s Dmitrijem Romanoviem pola na reku. Konstancijin cviker penje se upitno na nos. KONSTANCIJA A ta vi tu radite, draga moja? ANUKA Ko, ja? Spavam... KONSTANCIJA Da li vi, draga moja, uvek spavate stojei iza paravana ili vi to inite samo kad ste u gostima? ANUKA Ne, ja sam se trgla kad su pale udice. I probudila sam se. A tata uvek pre aja odlazi u etnju. KONSTANCIJA I za vas bi bilo dobro da se proetate pre aja. Obucite se, draga moja. Deci kodi kad se dugo izleavaju u postelji. Sudei po kretanju siluete iza paravana, Anuka se urno oblai. Eto, vrlo dobro. Imamo divnu batu. Na.berite buket sveeg cvea. (Vodei je predu-sretljivo na verandu) Znai, vi ste Anuka? Imate vrlo ljupko lice, Anuka. Mnogo liite na mene u mladosti... kao i ja na vas. Ulazi Aleksej u raskopanoj letnjoj koulji i s ubrusom. Isprativi Anuku, Konstancija uspeva da ga prestigne na putu ka Kirinim vratima. Kira, jesi li se probudila? (Ona oprezno kuca) Aleksej Ivanovi te zove na reku. (Alekseju, osmehujui se) Spava... ALEKSEJ Kako to ona dugo danas. KONSTANCIJA O, pre nego to se probude, devojke spavaju vrlo dubokim snom. Izgledate veoma umorni. Mogli biste malo prilei u svojoj; sobi. Kira e vam kasnije

kucnuti na vrata. ALEKSEJ Mnogo je prostije da je priekam ovde. Ima jo dosta vremena. On se sputa u udobnu pletenu naslonjau. Na vrhu stepenica pojavljuje se Vera Artemjevna Aleksej joj mae rukom u znak pozdrava. ika Mia jo spava? VERA ARTEMJEVNA Nisam zavirila u njegovu sobu. On je kasno legao, dugo je s gostima sedeo. (Silazei) Kako ste proveli no, teto? KONSTANCIJA Vema loe, draga prijateljice. Potpuno nepoznati ljudi naterali su me da sve do jutra testeriem nekakvo ogromno deblo. Strano sam izgladnela... Ostani s Aleksejem Ivanoviem, a ja odoh samo da probudim Kiru. (Ona ulazi u erkinu sobu) VERA ARTEMJEVNA Opet itavu no niste spavali, Alekseju? Koju ve u ovoj nedelji! ALEKSEJ O, kod mene u laboratoriji postoji divan... stari, bodljikavi prijatelj. Uspeo sam da prilegnem na jedno pola sata pred svanue. A sad u poi da se okupam... Zavalivi se na naslon naslonjae, on blaeno zatvara oi. Vera Artemjevna seda pored njega. Preda mnom je jo nekih... trideset godina. Posle u poeti da gajim cvee, ukraavam svojim prisustvom pretsednitva, piem memoare... A vreme tee. I eto, urim da ga to korisnije upotrebim. VERA ARTEMJEVNA Treba da idem, Alekj seju. ALEKSEJ Ostanite sa mnom, Veroka. (Nasumice dodirne njenu ruku) eleo bih da ispriam o sebi i... nemam kome, ja ve itav mesec spavam ne svlaei se. A tako mnogo treba da se uradi. Okean vremena je preda mnom... ini mi se, Veroka, da sam srean. Ona ustaje. Kuda ete? Jo je rano. VERA ARTEMJEVNA Hou da odem do reke. ALEKSEJ Sada e probuditi Kiru, pa emo poi svi troje. VERA ARTEMJEVNA E, danas e trebati dugo da je bude. Aleksej otvori oi. Kira je ve odavno na reci. Otila je s Miom. (Osmehnuvi se) I njena mati zna to. ALEKSEJ Pa emu onda cela ta komedija?; VERA ARTEMJEVNA Jednom emo to saznati. Oboje odjednom. ALEKSEJ (smejui se njenom tonu) Vi ste, ipak, smela ena... Putate mua s mojom verenicom usred bela dana, same... i to kuda?... Strano je i rei: na reku! VERA ARTEMJEVNA Nemojte se smejati, Alekseju. LJudi prema svetlosti gledaju vino koje piju. ALEKSEJ Razumem, ika Mia polae ispit vernosti. VERA ARTEMJEVNA I ne samo on. (Pravdajui se) A vi... da li biste zatvorili oi na sve to vas okruuje, ako bi se kod vas pojavila sumnja. ALEKSEJ Sumnja u ta? VERA ARTEMJEVNA (obuzeta novom idejom) Recite mi, moe li se desiti da ne dobijete nagradu? ALEKSEJ Sigurno e tako i biti. Onamo su podneseni sjajni radovi... iz ratne hirurgije, na primer. A od moga papataa niko jo dosad nije umro. A zato vi to? VERA ARTEMJEVNA Ja od detinjstva poznajem Kirinu majku i znam ta ona trai za ker. Da li ste uvereni da bi vam ona dala Kiru da s vama podeli oskudicu najobinijeg radnog ivota. ALEKSEJ Kira je odraslo stvorenje. VERA ARTEMJEVNA Jednom je ve njena majka pokuala da je useli u svoje kule u vazduhu. Je li vam poznato da je Kira bila udata? ALEKSEJ Nimalo me ne zanima ovaj razgovor.

VERA ARTEMJEVNA Nisam ga ja zapoela... Bila je udata za jednog reisera iju su fiziku i duhovnu nakaznost prikrivali njegovi veliki prihodi. ALEKSEJ (nemilo) Ja se ipak nadam da e se ika Mia vratiti itav i nepovreen sa ovog putovanja na reku sa mojom verenicom. VERA ARTEMJEVNA (s prekorom) Aljoa, ja sam vam spremala doruak za kolu. ALEKSEJ Poznato mi je da ljudi boluju. Ali zdravlje smatram kao pravilo, a ne obratno. Sem toga, ja volim Kiru. NJu jedinu volim. Volim svaku njenu... (Sasvim drugim glasom) Kako mi se ipak spava. (Opet zatvara oi zavaljujui se na naslon) VERA ARTEMJEVNA (materinskim glasom) Kira, ona je prva ena u vaem ivotu, i vi ste izgubili glavu. To je dobro, to je mladost. Ali pred vama je veliki ivot, i ne treba ga truniti grekama. Traite enu kojoj e va rad postati neto najvanije la svetu. Posle vaeg poznanstva s Kirom, ja sam je namerno dovela k nama da biste je blie upoznali. Pokazalo se da vam to nije bilo dovoljno. Onda sam pozvala ovamo i njenu majku. Posmatrajte ih paljivo, nemojte se uriti. Meni se nije dopalo to me je ona jue celim putem zapitkivala o vaoj nagradi. (Poluglasno, i udaljivi se od Alekseja, iz bojazni da neko ne ue) Alekseju, elite li mali eksperiment? On uti. Prava se ljubav ne boji proba. I zar vi kod sebe u laboratoriji pre nego to se odluite na krupan korak, ne vrite prethodna ispitivanja? Aleksej ostaje nepokretan. Ulazi Paraa s ajnikom na posluavniku. Dok Vera Artemjevna ide k njoj, Aleksejev ubrus pada na pod, kliznuvi sa kolena. Imam neto da vas zamolim, Paraa. Mi hoemo da se naalimo s Miom. Molim vas, kad se svi budu sakupili, pozovite Alekseja Ivanovia toboe na telefon. Treba da izgleda tako kao da se dogodilo neto strano. Moete ak neto i da razbijete u pometnji... PARAA (spustivi oi) Shvatam sve, Vera Artemjevna. VERA ARTEMJEVNA (strogo) Manje shvatajte, Paraa, i due ete poiveti kod nas. (Ona se vraa Alekseju) Sve je gotovo, Alekseju. Ostalo uzimam ja na sebe. ujete li me? On ne odgovara, spava. Dok premilja, Vera Artemjevna podie Aleksejev ubrus, pa zaustavlja Parau, koja odlazi. Paraa, ne treba nita. Zameateljstvo se odlae. Sagnuvi glavu, Paraa odlazi. Anuka se vraa s cveem. (Govori s njom, sad ve apatom) A kud ste vi, Anuka, krenuli tako rano? ANUKA Ve sam se naspavala. Nikad nisam tako vrsto spavala. VERA ARTEMJEVNA A ta ste usnili na novom mestu, Anuka? ANUKA Eto ono isto... ono to je Dmitrije Romanovi rekao jue. (Priseajui se) Hiljadu oiju u tiini... I ja stojim sama, u belom ogrtau, na sredini. I svi oekuju koji u put da izaberem u ivotu. A ja jo ne znam... VERA ARTEMJEVNA Pokazau vam oveka, Anuka... Vremenom e biti sramota ne znati njegovo ime. (Vodei je Alekseju) On je samo sluajno zaspao. Radio je cele noi. Upamtite njegovo lice. ANUKA O, pa ja njega ve poznajem. Uzeo je jue cvee od mene. VERA ARTEMJEVNA Utoliko bolje. Razgovarajte s njim o vaem ivotnom putu. Mrtei se i osmehujui se na svoje misli, koje promiu njenim licem kao igra svetlosti i senke, Anuka stoji pred Aleksejem. Odlazei u batu, Vera Artemjevna buno razmie zavesu. U sobu prodire dan. Aleksej otvara oi. ALEKSEJ Oprostite, Veroka... mene kao da je neki talas odneo. (Ugleda Anuku) Vi... k meni?

ANUKA (lukavo) Tako ste hrkali da su se ak i muve plaile da slete na vas. Dotrala sam iz bate da pogledam kako vi to radite... NJena ala nije doprla do Aleksejeve svesti. Naalila sam se... itala sam o vama. I mislila sam da ste postariji i dobroduni, kad ono, ne. Ali ve slavni? ALEKSEJ (suvo) to se tie slave, nju ima moj ika. A meni zasad malo ta polazi za rukom. ANUKA (vatreno) Nije tano. Tata govori da ete biti isto to i Pavlov. A tata, taj zna. Aleksejevo lice se naglo menja. (Odmie se) Jesam li vas uvredila? ALEKSEJ Vi ste mladi, drugarice. Ne razbacujte se reima koje e vam jednom biti potrebne da iskaete ono to je najdragocenije u ivotu. (Skoro surovo) Pavlov, on je uzor oveka i ljudskog rada. ANUKA Ta Pavlov se nije odmah rodio star. LJudi tvrde da je i on bio mlad... Aleksej se osmehne. ...i ak se, vele, na biciklu vozio. ALEKSEJ (blae) Od vas sam ono jue uzeo cvee? ANUKA Od mene. Je li vam koristilo? ALEKSEJ Malice. Sad vas se seam. Vi ste, jueranja oboavateljka. ANUKA (uvreeno) To ba nije tano. Dola sam ovamo da studiram. ALEKSEJ O, to je za potovanje. A emu nameravate da posvetite svoje mone snage? ANUKA Jo nisam odluila. Mozak se nekako sa srcem bori. Pozorite ili nauka. ALEKSEJ (polualjivo) Ako se kolebate, onda idite u pozorite. Tamo su rei, vreva, aplauz... A nauci su potrebni ljudi koji od nje ne trae ni vovac ni brz uspeh, nita... (Skoro za sebe) sem, moda, malo utehe u starosti, da si i ti pomagao ovejem rodu da se izdigne bar za jednu stepenicu iz svog bednog divljatva. Dakle, u pozorite, draga drugarice! Anuka se odmie i stavlja buket u vazu, ali ovaj ne moe da stane. Videvi kako devojine ruke drhte, Aleksej joj prilazi. Dozvolite da vam pomognem. Ta nemojte se vreati. ika Mia je, na primer, takoe u pozoritu. A on je ipak sasvim pristojan ovek. ANUKA Hvala... na savetu. (Ona istri na verandu) Iz Kirine sobe izlazi Konstancija, zaduvana, razbaruene kose. KONSTANCIJA Kira e odmah izii. Jedva sam je probudila... Kuda vi, dragi prijatelju? ALEKSEJ Ja mislim da Kira nema razloga da i sa mnom ide jo jedanput na reku. (Preavi rukom preko podbratka, proviri u hodnik) Paraa, molim vas, vrele vode. (Odlazi) Konstancija otkrine vrata, a iza njih nema nikog. Na njeno zaprepaenje Kira se pojavljuje sa verande. KONSTANCIJA Zato se nisi uspuzala kroz prozor, kao to sam te molila. KIRA (uzdrano) Neu kroz prozor, mama. KONSTANCIJA Srea tvoja to je on otiao. Sedi. elim da me upozna sa stanjem stvari. Kira razmeta po stolu posue za aj. Ne mogu da dokuim koga si od njih dvojice konano izabrala. Reklo bi se da si verenica mlaeg Ladigina, a prosto na lancu vue onog starijeg. Ta vidim ja tvoje ujdurme, i sama sam nekad bila ensko... I, kako se po svemu vidi, ti voli pevaa a hoe da se uda za naunika? Ne mogu da shvatim tvoje planove. KIRA I ne treba da ih shvati. Pusti me da sama kujem svoju sreu. KONSTANCIJA Treba se snai u ovoj petljavini. Da ponemo, recimo, od mladoenje.

Naravno, on je mlad, lep, i izgleda ak i obrazovan... u svojoj struci, naravno. Ali nee valjda uvek da pronalazi te mikrobe. Ta oni su, devojko, i suvie mali. Meni je susetka priala da oni ni noge nemaju. Kad se rode, ni roena ih mati ne vidi. KIRA Govori tie. ue, pa e ti se smejati. KONSTANCIJA (pretei prstom) Nita, draga moja. I Suvorova su ismejali... ak doputam: ti si otila, recimo, drugarici, a on se za to vreme zatvara u radnu sobu, skida kaput, zagleda se u mikroskop, i opet otkriva nekog neopisivog mikroba, koji je ve zaseo kao tigar, spreman da skoi na oveanstvo. Nema tu ta, to je prijatno, ali moguno je da on ne dobije nita za to. Svaka estica praine pretrpana je tim mikrobima, kao tramvaj. Da se za svakog mikroba plaa nagrada, i Amerika banka bi krahirala. Na verandi se pojavljuju Ladigin i Svekolkin s erkom. KIRA (smejui se) Prestani, mama, razbiu neto. KONSTANCIJA Da sada ukratko ocenimo tvoga pevaa. Naravno, to je vetropirast svet... Hvala bogu, imala sam posla s umetnicima. Sem toga, oni ogluve, gube glas pod starost... i uopte vole da umiru od paralize. Ali zato zatvori oi i zamisli za trenutak. Sedi u prvom redu na njegovom koncertu. Na tebi dugaka haljina, skupoceno krzno, ali ti si tuna. I dok tvoj mu rie neto sa podijuma, dela dvorana, priguena daha, sa hiljadu dogleda gleda jedino u tebe... (Sa zanosom) O, to ve nije mikrob, draga moja. Otpeva neto malo, luster, otpeva vie, srebrna lisica. Gospode, da imam takav bas ne bih nikad zatvarala usta... ja bih, radosti moja, zaradila pevanjem ceo Pariz za mesec dana! (Uzdahne) Moj ti je savet: uzmi pevaa! KIRA Jesi li zavrila? Sad sluaj mene. Konstancija se smiri im uje njen glas. Ti si se ve pozavaala s braom, a jednom si se uplela i u moj ivot. Dakle, uj: ili u otii odavde... ili da mi da re da e smanjiti svoju bunu delatnost... KONSTANCIJA Dobro. KIRA I da se nee meati u moje stvari. KONSTANCIJA (zloslutno) Dobro. (Pokuava da je uzme za ruke) Meni se inilo da si mi oprostila... KIRA Pusti, hou ljudima. Ali sad je ve kasno: ulaze Vera Artemjevna i Ladigin s prutilima. U isto vreme ulazi Aleksej u letnjem odelu. VERA ARTEMJEVNA Teto Konstancija, recite Parai da donese kafu. (Alekseju) I tako, vi niste ni doekali Kiru? ALEKSEJ (ljubei ruku verenici i gledajui je uoi) Kira je izila kad sam zadremao i bilo joj je ao da me budi. VERA ARTEMJEVNA Eto, Alekseju, vi stalno spavate, a Mia e za to vreme da vam preotme verenicu. LADIGIN Aljoka je april, a ja sam ve avgust. Otkud moe avgust da se takmii s aprilom. KIRA Avgust jo nije novembar. ALEKSEJ Ali to je ve avgust. (Stricu) Iao sam batom i uo kako se deru karai koje si upecao? Gde ti je lov? LADIGIN Isprva nisu trzali, zatim je tuka prekinula udicu, a onda je poela da rominja kiica... VERA ARTEMJEVNA Jednom rei, nisi bio srene ruke. Paraa unosi veliki sud s kafom. Paraa, poljite ovamo ljude radi slike. Treba je odmah okaiti. Posle ruka svi

odlaze na futbalsku utakmicu. Gde je nestala tetka Konstancija? PARAA Oni su u svojoj sobi... oblae se. KIRA (primetivi Parain osmeh) Otii u po nju, Veroka. Paraa i Kira odlaze. Ulaze Svekolkin i Anuka. Istog trenutka uje se slabo um kie. VERA ARTEMJEVNA Na vreme ste umakli od kie. Upoznajte se. Ovo je taj Aleksej Ladigin (Gurajui Anuku napred) A ovo je devojka koja trai put u ivot, Anuka ALEKSEJ Prvu konsultaciju, istina neuspelu, ve smo imali. VERA ARTEMJEVNA A njen je otac Miin drug iz mladosti. SVEKOLKIN (klanjajui se) Ja odavno i redovno pratim radove Alekseja Ivanovia. ALEKSEJ To nije tako zamorno. NJih nema ba mnogo. LADIGIN (pljeskajui Svekolkina po ramenu) Ne ali se s njim, Aljoka. Go ti je, brate, takoe naunik svoje vrste. Ukrtava u pivu rakove s paradajzom. Svi zaueno pogledae Ladigina. ALEKSEJ (Svekolkinu) Ne ljutite se na ika Miu. On je dobar ovek, ali na njegov humor treba se strpljivo privikavati. Ulaze ofer i uvar. Veroka, oni vas trae. VERA ARTEMJEVNA Mio, razmesti za to vreme goste. (Prilazei onima koji su uli) Dobro jutro. Uzmite, molim vas, sliku... Paraa e vam pokazati mesto iznad divana. Samo ukucajte kuku dublje da slika ne bi pala, bojim se. ofer i uvar iznose sliku. Iz hodnika uju se glasovi Kire i Konstancije. KONSTANCIJA Ostavi me na miru, draga moja. Ja sama znam ta je pristojno i ta mi dobro stoji. Vera Artemjevna se vraa gostima. Obuena u atlasnu haljinu, koja joj je ve postala tesna, ulazi Konstancija. O njenom kao u kondora ilavom vratu visi crna somotska traka s krstiem od ahata. Ruku skrtenih iza lea, Kira se zaustavlja u vratima. VERA ARTEMJEVNA (ceremonijalno) Upoznajte se, molim vas. To je majka verenice Alekseja Ivanovia. Svekolkin se klanja, pridigavi se. U to vreme Aleksej neprimetno odlazi po Kiru. KONSTANCIJA (buno) O, ve su mi priali o vama. Ako me pamet ne vara, vi ste direktor Kaspiskog mora? LADIGIN Ne, on je ranije bio kaspiski direktor. KONSTANCIJA (sedajui za sto) Meni je oduvek bilo nekako do suza ao Kaspiskog mora. To je, ako se, ne varam, more koje presuuje? SVEKOLKIN (sleui ramenima) Da, to more, kako se govori, nije ba najsigurnije. KONSTANCIJA Ali bie strano ako ono jednom sasvim presahne. VERA ARTEMJEVNA To se nee dozvoliti. (Svekolkinu) Zacelo je trebalo svakog prolea dovoziti vodu? ANUKA Tamo je postavljen uzan kolosek. Po itav dan idu cisterne tamo amo. LADIGIN Pa ak i na kamilama. NJima se na grbe stave naroite meine. (Priguivi smeh) Video sam to roenim oima. Svi se smeju. Konstancija najvie. I vie se ne zna ko se s kime ali. Tog trenutka Aleksej vodi svoju verenicu stolu. KIRA Ne treba, Alekseju. Hou da odem. ALEKSEJ Kira, ne stidite se svoje majke. Ja nisam imao ni takvu. (On primeti da ga Svekolkin. paljivo posmatra) Nameravate li da ostanete dugo kod nas? SVEKOLKIN Zasedanje e se ve sutra zavriti. Ostaemo jo dan dva. ANUKA Ne zaboravi, sutra dri predavanje lekarima.

SVEKOLKIN Stii u. Zasedae e se zavriti u toku dana, a uvee sam slobodan... LADIGIN (pomaui mu u ovoj tekoj ulozi) Pazi, izdae te, snaga, stare. Zatvorie te u sanatorijum i postavie ti bataljon doktora... (Razmetljiv zbog Svekolkina) Kao to vidi, Aljoka, svako je zrno iz nae pregrti urodilo plodom. U isto vreme iza zida poinje posao. Pod udarcima ekia kuka prodire u zid. Sluaj, ta su oni tamo kod tebe naumili? VERA ARTEMJEVNA udan si, Mio. Oni veaju tvoju sliku. LADIGIN Udaraju kao pomamni. Pustite da bar nedeljom predahnem. VERA ARTEMJEVNA Kira, kai im, molim te, da rade tie. Kira sa zadovoljstvom odlazi. Uskoro lupa prestaje. SVEKOLKIN Odavno se spremam da posetim vae majmunsko carstvo i da se tom prilikom upoznam sa uvenom Lilijanom. ini mi se tako se zove? ALEKSEJ Trenutno je u velikom poslu. Na njoj ba sad izuavaju novu bubrenu bolest. SVEKOLKIN Na alost, uo sam. Jeste li odavno poeli taj rad? Zasad jo bojaljivo kucanje ponovo remeti tiinu, te je potrebno pojaavati glas Ladigin sa zadovoljstvom slua nauni razgovor. ALEKSEJ Pre tri nedelje. Ja lino ubrizgao sam jrj u venu patogene materije. SVEKOLKIN (stavljajui aku na uvo da bolje uje) Da li ste primetili meningealne pojave? ALEKSEJ Ne. Centralni nervni sistem nije bio zahvaen. I uopte, to je prolo. Danas se ve oporavlja, temperatura je pala. Samo su joj oi uasno hiperemine... Lupa se pojaala. Svekolkin nije uo. Ja kaem da su joj oi postale veoma crvene! (Pogledavi na zid) Oho, to se ve ozbiljno radi tamo. LADIGIN Doavola, ta je to. (eni) Utuvi im u glavu, da imam goste, goste!... Prekida ga lomljava, kao da se rui nametaj, jeka i uzvici iza zida. Anuka odmah tri tamo. Pridigavi se, svi uznemireno gledaju u zid. Tiina. Ulazi Paraa. PARAA (poslovno) Vera Artemjevna, da li imate neku tenost za obloge? LADIGIN ta je to tamo kod vas? Da se nije zametnula bitka? PARAA uvar je pao sa stolice. Dobro je jo to je na sliku pao, te se nije sasvim ugruvao. SVEKOLKIN Da odem moda, da previjem? VERA ARTEMJEVNA Malenkost, nije visoko. Teto Konstancija, poite tamo. Lekovi su u ormaniu. Konstancija ustaje sa velikim sendviem u ruci. PARAA Da uzmemo zavoj za svaki sluaj? KONSTANCIJA Videemo, Paraa, na licu mesta. One odlaze. uje se samo sitno kuckanje. ALEKSEJ Upropastie te lepota, ika Mio. LADIGIN Oni e to jo dugo. Hajde da preemo na terasu. Dela, deco, da prenesemo hranu. Svekolkin i Ladigin odnose deo posua. Vera Artemjevna slae preostalo na posluavnik. Aleksej odlazi sa stoli cama. Paraa dotri vrlo uzbuena. PARAA Je li tu Aleksej Ivanovi? Zovu ga hitno na telefrn. VERA ARTEMJEVNA (posmeljivo) Prvo, ja sam molila da ga zovete kad svi budu za stolom... PARAA Zamajala sam se oko slike, Vera Artemjevna VERA ARTEMJEVNA ...drugo, odloila sam tu uzbunu. PARAA Ama ne, njega zaista zovu na telefon. Aleksej se vraa za stolice.

ALEKSEJ Veroka, hajde da pogledamo dugu. Preko celog je neba. VERA ARTEMJEVNA (Alekseju) Zovu vas na telefon. PARAA Tamo kod njih dogodilo se neto strano. enski glas je govorio i najednom zaplakao. Aleksej brzo odlazi. LADIGIN (ulazei) Ko... gde je zaplakao? PARAA (ozbiljno) U rabolatoriji Alekseja Ivanovia neto nije u redu. utanje. KIRA (ulazei) ika Mio, potrebna je vaa atletska snaga. Zamislite, kuka se zaglavila u voru. i sad ne moemo da je izvuemo... ta se to deava kod vas? Niko joj ne odgovara. VERA ARTEMJEVNA (pritiskujui prste uz slepoonice) Celog dana imala sam predoseanje. ta sad da radi... uoi same svadbe. KIRA (poinje sve vie da se uznemirava) Vera... ta se dogodilo? LADIGIN Zbog vae tutnjave poeli smo da se premetamo na terasu, a Paraa ga je pozvala na telefon. Otiao je kao pokisao. VERA ARTEMJEVNA (zamiljeno Kiri) Sad mogu i da ga otpuste iz instituta. PARAA (neumoljivo, prekrstivi ruke na grudi) To je ak vrlo moguno. im kod njih u rabolatoriji nije u redu. (Izmenivi pogled s Verom Artemjevnom, ona odluuje da jo vie uvelia dogaaj) Jo e dobro biti ako ga ne predadu sudu. Vraa se Konstancija u pregai, s kanapom i ekiem. KONSTANCIJA (uzbueno) ovek stoji s ogromnim teretom ispod same tavanice, a svi su otili. Hoemo li je najzad veati ili ne? VERA ARTEMJEVNA Obesiemo je sutra izjutra. (Parai) Recite da je za danas dosta. Neka idu. Zadovoljna oseanjem dobro izvrenog naloga, Paraa odlazi. KONSTANCIJA Zato je onda trebalo dizati toliku galamu? LADIGIN Veroka, obraduj tetu. KIRA (tiho) Aljoa ima velikih neprijatnosti. KONSTANCIJA (isputajui eki) Neto s nagradom? VERA ARTEMJEVNA Tano ste pogodili, teto. KONSTANCIJA Kakav uas, kakav... (Ona se iznenada prisea neeg i njeno lice menja izraz) Ali gde je on? Dovedite ga, dajte mi da ga zagrlim u jednom tako izuzetnom trenutku. VERA ARTEMJEVNA Neka Kira zasad ostane sama s njim. Mi emo doi posle. Mio, navuci zavesu. Pregradivi na taj nain verandu od trpezarije, Ladigini odlaze. KONSTANCIJA (plaevno, keri) Idi bre k njemu, nesrena drugarice. Nita, moe se udesiti lep ivot i u kolibi... Podeli s njim tu... izmiljenu nesreu. (U pravcu verande) Ah, aljivine! KIRA Kako si rekla... izmiljenu? KONSTANCIJA Ja nita ne znam. KIRA ta, ta to krije od mene? KONSTANCIJA Otkinue rukav moje najbolje haljine. (Oslobodi ruku) Pa ti si mi zabranila da se meam u tvoje stvari. KIRA Mama!

KONSTANCIJA Mogu samo da ti poelim da brzo donese odluku. Bojim se samo da e, ma kakva ona bila, biti pogrena. (Naposletku) Samo, zar tebi ne izgleda da oni ele da te iskuaju. KIRA Da iskuaju... Mene da iskuaju?... U emu? Majka odlazi aljui keri pobedonosne poljupce. Kiru razdiru nejasne sumnje. U njenom ponaanju ogledaju se sva nagla i odmah odbaena reenja. Ona tri prema verandi, i predomilja se, otvara vrata koja vode u hodnik, i ponovo ih zatvara, kao da otud dolazi dah nesree. Anuka mora jako da se napregne da ue ovamo. No? Anuka utke miluje njene ruke. KIRA Mene jedino plai to... to se... nita nije dogodilo. ANUKA Sama sam videla kako mu slualica umalo nije ispala iz ruku. KIRA Jeste li uli o emu je govorio? Bar pola rei... o emu? ANUKA Kod njih poinju da se otkrivaju neke stvare. Moda su novac proneverili ili je neka tajna izgubljena. Sad e poeti... ali moda je i bolje ako on ne dobije nagradu, ne mari. Ta vi niste gramzivi. Bar niko nee rei da ste se udali na gotovo. Kod nas jo ima takvih koje vole da se udaju za ve uvene ljude... A gde su one, te nafrakane, nemilosrdne, bile onda kada su njihovi muevi sami samciti krili put ka slavi?... Gde! (Padajui u vatru) Biem, biem njih treba po beloj puti. KIRA Kako ste vi... okrutni, Anuka ANUKA Nisam okrutna, samo sam potena... Vama je teko, razumem. Ta i ja u biti ena. (Umiljavajui se Kiri) Znam, vi ste ponositi.... Ali, kau, kad se ovek isplae, lake mu je. KIRA Ja od detinjstva nisam umela da plaem, Anuka (O svojim oima) One su mi suve, suve... ANUKA Meni se takoe retko dogaalo da plaem: tata je to zabranjivao. A vi pokuajte, moda ete uspeti... ja u se okrenuti. Kira pokuava da ode. Anuka joj rairenih ruku prepreava put. ANUKA Ne odlazite, vi ne smete otii od njega. Vi ste dobri. Aleksej Ladigin nije mogao da zavoli ravu. (Ve sasvim detinjasto) Ne putam, ne putam... KIRA (kroz zube) Pustite me da proem, derle. Prokri put i ode. Anuka je zbunjena; u to se vrati Aleksej, naizgled miran. ALEKSEJ Je li Kira otila? uo sam njen glas. ANUKA Ona je... dobila vrtoglavicu... od ege. (Plaui i guvajui zavesu) Ne treba, ne treba... ALEKSEJ (zlovoljno) Sluajte, ta vi to tamo apuete? Ne spremate, valjda, ulogu? Smetate mi da mislim. Ona uuti pokrivi usta zguvanim krajem zavese. On joj prilazi, okree je prema sebi i zagleda se u njeno sagnuto lice. E, pa i vama se dogodila neka nesrea. Sigurno se razbolela vaa najmilija lutka. Nita ne mari, namazaemo je tutkalom i ona e ozdraviti. Bie jo lepa. Hajde, nasmejte se... glumice! ANUKA Mnogo mi je ao vas. ALEKSEJ Potpuno je izlino aliti me. No, pogledajte me. Ja sam snaan momak, sedamdeset i dva kilograma. A moja nesrea stvarno je nepopravljiva... nesrea. Sada vie ne mogu u odreenom roku da izvrim zadatak koji mi je postavila drava. Vidite, umrla mi je... moja majmunica. ANUKA (smeteno) Zar je ona bila... tako vana? ALEKSEJ Veoma, Anuka. I dosta skupa. I nekako spontano, obuhvativi je drugarski oko ramena, on koraa s njom po sobi. Postoji jedna zemlja, Gvineja... Jeste li uili u

geografiji? Dakle, eto, u svojoj domovini oni skakuu i veaju se o lijane kao ljiljani... zato smo je i zvali Lilijana. Nije bila mlada. Jo je i Pavlov gledao u ovu ivu knjigu u trenucima dvoumljenja. A trebalo je nakalemiti joj jednu novu bolest... ANUKA (podigavi oi) Koju? ALEKSEJ Svejedno, neete razumeti. Hemoragini nefrozonefrit. Je li razumljivo? Moji momci stegli su js kaievima, a ja sam ubrizgao. Ona se trzala, drala, buncala o svojoj umi i oporu. I mnogo toga to je veoma potrebno ljudima ona mi je ispriala u toku tih noi svojim nemutim jezikom. (Gorko) O, kad bi nam svi koje volimo tako pomagali u naem traganju za ljudskom sreom! ANUKA (s naporom) Prvi put u ivotu... elim novac, mnogo novca elim. Aleksej se paljivo zagleda u nju. Da imam novca, odmah bih vam kupila desetak. ALEKSEJ (osmehnuvi se njenom zanosu) Noas sam sa svojim saradnicima svratio k njoj u vivarijum. (On ostavlja Anuku da bi to oiglednije pokazao okolnosti poslednjeg susreta) Napad se zavrio. Ona se zavukla, eto, kao u taj ugao. Pruih joj jabuku. Ona je uze... i svi prisutni se zasmejae... Ali je ne pojede. Zakasnili ste da je vidite, Kira, ANUKA (odmaknuvi se, obuzeta bolom koji joj jo nije dopro do svesti) A... a... koliko vi nju volite! ak i sada, ak i sada... ALEKSEJ nije shvatio kakvu je nesmotrenost uinio. (Pohita da se popravi) ...ak i mrtvu. Sa verande polako ulaze Vera Artemjevna, Svekolkin i Ladigin, koji prilazi da zagrli sinovca. Aleksej oekuje da e jo neko ui, ali nema nikoga, i samo povetarac njie zavesu LADIGIN Ne tuguj, Aljoka. VERA ARTEMJEVNA Dogodila vam se nesrea, Alekseju? ALEKSEJ Izgubio sam Lilijanu. Onu, koju ste ili da gledate s ika Miom. LADIGIN To je zaista alosno. Ali Lilijana nije ovek. ALEKSEJ (malo osorno) Imamo razliite poglede, ika Mio. Ja sam navikao da volim svoje instrumente kojima preobraavam svet. To je deo mene samog, moje ruke.. A Lilijana je bila instrument, iv i taan. Nemam vie takvih. SVEKOLKIN (oprezno) Alekseju Ivanoviu, sutra u videti izvesne osobe na zasedanju, pa, ako dozvolite... ALEKSEJ Hvala. Prerano. Vaa ki je izazvala u meni druge planove. VERA ARTEMJEVNA O planovima posle, posle. Mole me da im sviram... elite li malo muzike, Alekseju? (Anuki) Hajdemo gore, mala savetnice. ANUKA (krijui lice) Trknuu samo da se umijem. VERA ARTEMJEVNA Oh, vae pege ipak neete sprati. Zauzmite mesto na divanu. Svi gledaju kako se Anuka, spotiui se, penje uz stepenice. Ova devojka ima dobro srce, Aljoa! Je li tako? ALEKSEJ (rasejano) Da... i srce. Ponite, treba da telefoniram u institut. Tamo su poeli da obduciraju Lilijanu. Ja u doi kasnije... s Kirom. Vera Artemjevna odlazi gore s Ladiginom, koji se zadrava na vrhu stepenica. Svekolkin stavlja ruku na Aleksejevo rame. SVEKOLKIN Vi ste ozbiljan ovek, Alekseju Ivanoviu. Uvek sam eleo da imam takvog sina. Aleksej utke klima glavom. Koliko sutra objavie, svakako, reenje vlade o nagradama. To e ve biti radost. Dobro, idite... priaete posle. Isprativi Alekseja pogledom, on odlazi Ladiginu. LADIGIN Pao, imamo vaan razgovor. Svekolkin se zaustavlja. Izdri, Pao, u toj ulozi

do kraja. Utoliko pre to to kod tebe tako sjajno ispada. Ti si pravi glumac! SVEKOLKIN O kojoj ti to ulozi, Dmitrije Romanoviu? LADIGIN Aljoka, u svojoj bezazlenosti, misli da si ti stvarno velika zverka. Bilo bi strano ako bi se sad najednom otkrilo. SVEKOLKIN A!... Ja u se ve postarati, Dmitrije Romanoviu. Vera Artemjevna svira uvodne taktove. Hajdmo, hajdmo, inae e se domaica uvrediti. Odlaze. Domai koncert je poeo. Muzika, sveana kao himna nastupajuem) danu, ispunjava kuu. Kada se prva bura stia, iz bate dolazi Kira, vodei za ruku Konstanciju, koja se opire. KONSTANCIJA Dakle, ti me moli, ohola devojko? KIRA Da. KONSTANCIJA Ne, ne tako. LJubazno zamoli svoju mamicu. KIRA (kroa zube) Molim. KONSTANCIJA (smestivi se u naslonjau) Dakle, evo, draga moja, cela ova predstava izmiljena je samo radi tebe. Kira netremice gleda majci u lice. On je jue nagovestio. da ete imati vaan razgovor. Hteo je kanda da ti predlbi brak. A pre toga razapinju ti krilaca i stavljaju te pod mikroskop. KIRA Ne razumem... KONSTANCIJA Jednom rei, prave se kao da nee biti nikakve nagrade... ak i suprotno. KIRA Ali Anuka je sama ula... KONSTANCIJA (prekidajui je) I Anuka. Sve njih interesuje kako e se pritom ponaati. Ostane li s njim, svejedno, nee ga voleti posle takve gadosti. Napusti li ga, rei e: bednica, uplaila se nematine. KIRA (s poluosmehom, nepoverljivo) Ti neto nisi razumela kako treba. KONSTANCIJA Jutros sam, sasvim sluajno, ula kako se Vera dogovara s Paom da pozovu Alekseja na telefon i naprave celu tu paklecu zbrku. (Udarajui prstom u sto) O Veroka... Posle smrti tvoga oca ja sam prihvatila tebe i tvoju nesrenu majku i htela sam da s tobom ivim u miru, ali ti si probudila avola u meni. Dobro, tetka prihvata tvoju igru. KIRA (s izvesnom nadom) Naravno, Aleksej, tada nije bio prisutan? KONSTANCIJA Ne, bio je. KIRA Bio je!... Ali on to nije hteo, on ih je odvraao, prepirao se s njima? KONSTANCIJA Mislim da je puio cigaretu... Posle sam potrala za tobom. Ta oni su mogli da otvore vrata. KIRA Ipak, kako sad moe biti govora o nagradi? Odluka jo nije donesena... KONSTANCIJA Ah, moja draga... pa, znai, tvoj se ispit odlae za sutra. A imaj u vidu i to da je ovaj Aleksej u stanju da se potpuno odrekne nagrade. Rei e: ko bi se odrekao line sree? O, ovi sadanji mogu sve.. Oni premauju po etrdeset normi, ne spavaju po deset dana, pa se pritom jo i osmehuju. (Oslukujui muziku) Boe, ta to ona svira? Tako mi je poznato, a ne mogu da se setim. (Poluglasno ponavlja melodiju Vere Artemjevne) Da sam na tvom mestu, ja bih bila na oprezu sve dok ne kucne moj as. U tuoj kui ne sme se biti lepa od mlade domaice. Ja bih svakog trenutka hvalila njegov talenat, umetnici to vole. Zatim bih se rasplakala i dopustila bih mu da me utei. I najzad: Veroka, ne plaite se, nita osobito. Mia me voli..." A, setih se. Isto to su izvodili davno, davno, kad sam se upoznala s tvojim ocem. Kako god hoe, ja u otii gore.

Hou da se seam mladosti. KIRA (zaustavivi je ve na stepenicama) Otac je bio dobar i pametan ovek. Kako se to moglo dogoditi da se oenio tobom? KONSTANCIJA Ah, draga moja, on prosto nije primetio... Dobro, ispij au koju eli. Ali nemoj, da proguta iglu koja lei na dnu. (Odlazi) Kira je nepomina: ona se ne pokree ak ni kad ulazi Aleksej s ogrtaem preko ruke. Oni ute, i tako prolazi izvesno vreme. ALEKSEJ Toliko sam ekao da mi priete... bar s jednom toplom rei, Kira KIRA Vi ste bili s onim... derletom. Nisam htela da vas prekidam. ALEKSEJ To je istina. Svi su mi u mislima stezali ruku. Svi, sem vas. Nisam oekivao da e vas tako lako pokolebati moja nesrea. KIRA Kako je to smeno: ono najglavnije jo nije reeno, a ve, porodina scena. Alekseju, mi nismo poeli ca ivot onako kako je red. ALEKSEJ Ali bilo bi kasno prebacivati vam kroz godinu dana, kad postanem va mu. KIRA (ironino) Tako brzo?... Mnogo se urite, Alekseju! ALEKSEJ Da... eleo sam da se bar malo priviknete na moj rad. A Lilijana je bila bolesna ceo mesec dana. KIRA Uvek se isprei izmeu nas ta uvena Lilijana. Vie nemam onage da se borim s njom. (Gorko) Ta opiite mi bar moju suparnicu. Je li bar lepa? ALEKSEJ (veoma tiho i ozbiljno) Veoma. Imala je snana, neto pogrbljena lea, i male maljave grudi. Po mome miljenju, ona je najgenijalniji primat. Sad idem k njoj na poslednje vienje. Tamo poinju sekciranje. Dirnuta surovou njegovog priznanja, Kira se nehotino kree prema njemu. Ne budite ljubomorni na nju. Ona je ve mrtva. KIRA Oprostite, nisam htela da povredim va bol. Stalno sam oekivala da ponete... o onome. ALEKSEJ (osmehnuvi se) Onaj razgovor? O, nisam spavao itavu no, i u glavi mi nije bistro. Odloiemo razgovor za sutra. (On polazi u batu i okree se sa pola puta) Ali ja u se boriti za vas s vaom majkom, s avolom, lino s vama, naposletku. Jer ak i da ste slepi, Kira, ja bih vas ipak voleo! Zavesa

TREI IN No, proarana svetlucanjem avgustovskih zvezda. Oi ne razaznaju odmah obrise ovog velikog platoa u bati Ladiginih, koji se gotovo nadneo nad obronkom iz koga se izdiu mlade jele. Daleko iza njih, u magli i rosi, presijava se okuka reke. Ne vidi se ni ko govori ni ko odgovara; i uopte u poetku uje se samo jednoliko cvranje popaca. Kasnije, kad s leva, u zidu letnjikovca prekrivenog hmeljom, zasvetli prozor, snop jake svetlosti izdvojie iz mraka: tanak, visok stub sa fenjerom, skriven meu granjem drvea; obojen okrugli sto ukopan u zemlju; istu takvu klupu; Ladigina na klupi, i Svekolkina u ezlongu. LADIGIN Doavola, niti donose novine, niti dolazi Aljoka. Neizvesnost. Ta uzmi, umorila mi se ruka drei!

SVEKOLKIN ekaj... ta mi to tutka? LADIGIN Uzmi, zapali dobru cigaru. Blagajnici ne pue. takve. Milo mi je, Pao, to sedimo zajedno, kao nekada. I kroz maglu blista kamenit put i zvezde... Mnotvo. Uzmi, uzmi... cigare su dobre protiv komaraca! SVEKOLKIN Ne, radije u cigaretu, Dmitrije Romavoviu. Upaljena iica osvetljava njegovo lice i Ladiginovu ispruenu ruku sa kutijom. LADIGIN Sluaj, gusaru... a otkud ti zna da je odluka ve tampana? SVEKOLKIN Rekao mi je to neki poznanik, blagajnik lista. A blagajnici znaju sve. Ne brini ti za Alekseja Ivanovia. To je sigurna stvar. LADIGIN A mogli bismo ipak pitati telefonom. SVEKOLKIN Strpi se, moda e saoptiti preko radija. LADIGIN Oseam se kao da sam na ispitu... Neko im prilazi iz letnjikovca. Evo, stigao je i kvas. A jeste li poneli ae, Paraa? Zazvee ae sputene na sto. VERA ARTEMJEVNA Zato sedite ovde u mraku? SVEKOLKIN ekamo na dnjeprovski mesec... LADIGIN ...a on se ne uri, matorko jedan. Na otvorenom prozoru die se zastor. Jaka svetlost obasipa plato. Pa ja sam molio, molio da se ne pali... Ugasite svetlost u kui. VERA ARTEMJEVNA Ne smetaj, im, Mio. Oni su se opet zamajali s tvojom slikom. Treba najzad obesiti tvoju dragocenost. Na prozoru stoji Paraa; njena ogromna senka leluja se na krunama drvea. Paraa, jo niste zavrili? PARAA Dmitrije Romanovi zabranio nam je da diemo buku, a trebalo bi jo jedno triput kucnuti. Plaimo se da se ne padne s kuke. LADIGIN Dobro. Udarite... dvaput. Paraa nestaje. Slab mlaz svetlosti prodire kroz pukotinu zastora. U velikom razmaku uju se dva puna potmula udarca i jedan slabiji. Nered je to, Veroka. Ve je no, a novina nema. VERA ARTEMJEVNA Izgleda da se pismonoa razboleo. (Svekolkinu) Mia je vrlo uzbuen: da li e nagraditi Alekseja ili nee. SVEKOLKIN On ga je mazio, drao na kolenima, odgajao... LADIGIN Vera, kako bi bilo da poaljemo Parau na stanicu? Moda e joj, neko prodati novine. VERA ARTEMJEVNA Terati oveka da nou ide etiri kilometra... to nije zgodno, Mio. Ona je radila celog dana. Telefonirala sam tamo. Aleksej je odavno iziao. Moguno je da je ve na skeli. LADIGIN Hajde, da ga viknem. (Iz sveg glasa, u pravcu reke) Alekseju... Aljoka! Tiina, odjek, popci cvre. Nema ga. Ne gasite radio. Ne postavljajte sto dok ja ne dam znak. VERA ARTEMJEVNA Zatvori zasad grlo, Mio. Prozepe ti tvoj ogromni bas. (Svojom maramom zavija Ladiginu vrat i odlazi) SVEKOLKIN Silna ti je domaica, kapetane. uva te. LADIGIN Hm, da... ovaj... uva me. SVEKOLKIN Moja je umrla... Sea li se kad smo ono sedeli na obronku, prila je da nas pozove na veeru devojka, onako ria? LADIGIN Izvini, zaboravio sam. ak se ne seam da li je bilo zrikavaca ili ne. Pa i sebe sam zaboravio kakav sam nekada bio... Samo se seam svog glasa. Sigurno sam bio zanimljiv tada? SVEKOLKIN Otiao si od mene u ivot, dugaak, nespretan, basovit, skoro prosjak.

Ponudio sam ti kuferi za put, a ti si odgovorio da sudbina sveta lei u tvojoj torbi od brezove kore. Gordo si to rekao... Da li je jo itava ta torba? LADIGIN Lei negde na tavanu. SVEKOLKIN Zamenio si je skupocenim igrakama. Ta ti si umetnik. Tvoj narod svakodnevno gleda u tebe. LADIGIN Pa, umetnika treba gledati spreda... ko gleda umetnika odostrag! SVEKOLKIN A zar si ti, Mio, postavi umetnik, prestao da bude ovek? Ili namerava da vue sa sobom u budunost sav ovaj prtljag? Docnije, na svetlosti, bie te stid zbog svake mrlje. LADIGIN Znai, docnije nee biti umetnosti? SVEKOLKIN Docnije e ona zapljusnuti ulice, da ukrasi sam ivot. Seam se, vraao sam se jednom morem s nekog kongresa i odluih da posetim Atinu... LADIGIN Trenutak, Pao! (On pali svetlost na stubu i obilazi plato) Nema nikog... to ti to preda mnom izvodi? I uopte, sluao sam kako veto s Aljokom o nekakvoj barbiturnoj kiselini razgovara... SVEKOLKIN Postoji takva, to je veronal. Dakle? LADIGIN I potkrala mi se jedna sumnja. SVEKOLKIN Najzad, dosetljivi ovee! LADIGIN (brzo) Reci... da nisi neki roak onom nauniku, uvenom Svekolkinu, koji je istupao na zasedanju i koji je u strunoj komisiji za nagrade, a? SVEKOLKIN Nisi pogodio, Dmitrije Romanoviu. Ne... ja mu nisam roak. LADIGIN Pa odakle si pokupio toliko znanje gusaru? SVEKOLKIN Pa vidi... oni imaju blagajnika u institutu. Dakle, eto, njegova svastika je naa susetka iz iste ulice. Veeri su u nas duge, a ensko je brbljivo... Pa, sluamo je i ulazimo u stvari! LADIGIN (nepoverljivo) Neto mnogo blagajnika poznaje. SVEKOLKIN ekaj... ini mi se na mesec izlazi. Oni ustaju i ute. Plavkasta svetlost prekriva prostor iza reke. Zatim se iz kue uju glasovi, buka, jurnjava. Iza ugla se pojavljuje uzrujana Paraa, a neto kasnije i Vera Artemjevna PARAA Dmitrije Romanoviu, Dmitrije Romavoviu... jao, srce mi je stalo. LADIGIN Opet je neko tresnuo? PARAA (uurbano) Tek to smo je na kuku namestili... ja sam se jo spremala da je trgnem, da vidim da li sigurno visi, a u to ujemo: Ladigina pominju... i to tako razgovetno. Najednom isto kao da me vreo vetar proe... VERA ARTEMJEVNA Vii ura", Mio! Ba sad je radio objavio. I Aleksej je na etvrtom mestu. Ladigin nepoverljivo uti. Daj da te poljubim... SVEKOLKIN Dozvoli mi, prijatelju, da ti i ja estitam. Hvala ti na tvom vaspitaniku. LADIGIN Eto to je ono to sam ekao. No, putam te u ivot. Vie, vie svih leti, Aljoka! VERA ARTEMJEVNA I kako je udno, Mio: Kira je tu sedela. ak se nije ni pomakla... Samo joj se lice najednom smrailo. Zar je moguno da njoj nije prijatno? Toliki novac... PARAA Pa tad se, Vera Artemjevna, obamre od radosti. Srea je to. Pred celim narodom kazali su oveku hvala... ta da donesem iz hladnjaka? VERA ARTEMJEVNA Sve ega ima u kui, sve na sto.

Paraa otri. LADIGIN Svetlost!... Upalite svetlost u celoj kui... u garai, podrumu, svuda. Al u se napiti s tobom, Aljoka!... Treba ga doekati nekako naroito. ekajte, poi u s vama. Svi su otili, sem Svekolkina. Ispod obronka uje se puckanje grana. Svekolkin prilazi ivici. Probijajui se kroz bunje i jelke, penje se uzbrdicom Anuka. Nabasavi na oca, ona teko die i najedanput, zabacivi glavu, sreno se smeje. SVEKOLKIN Oj, noge mokre, arape pocepane... Otkuda ti takva, Anuka? Ona ne moe da izusti ni slovce. Zar se sme tako trati, keri. Srce ti lupa da iskoi. ANUKA (s naporom) Ja... ja sam sa stanice... novine sam donela. (uje se njeno uestano disanje) Jedva sam izmolila... slagala sam da sam njegova verenica. SVEKOLKIN ta ima, Anuka, u tim novinama? ANUKA Evo... (Drmajui oca za lakat) Uzmi naoare... SVEKOLKIN Ja sam ve proitao u tvojim oima. U njima je sve odtampano. A ja sam mislio da si se ti negde skotrljala... ANUKA On ve dolazi! Samo mu se neto automobil pokvario. Ja sam ga prestigla kod mostia. Odjurila sam livadom pravo kroz bunje. Trim, trim, pa pocupkujem... i opet trim! Iz daljine se uje zvuk automobilske sirene. U kui se poveava broj upaljenih sijalica. Sto se sa kripom pomera; uje se Ladiginov nestrpljiv glas: Idete li na takama, ta li, avoli jedni!" ANUKA Sad e ui u kapiju. Hajde da ga sretnemo kod reice! SVEKOLKIN To je nezgodno, Anuka. NJega druga mora doekati. (Vodei je prema klupi) Mi emo posedeti ovde. ANUKA (otevi se) Samo da im novine odnesem... SVEKOLKIN (zadravi je) Svi ve znaju, Anuka. Radio je to i bez tebe saoptio. Novine klize iz njenih ruku na zemlju. ANUKA A tamo dole je sad lepo. Seno mirie... i nekakve ptice ispod bunova razgovaraju. Hajdemo! SVEKOLKIN Ne, ptice sada spavaju. To abe ispod bunja krekeu. emu si se obradovala keri? Anuka krije lice na njegovom ramenu. Nije ti ni otac, ni brat, nagradu dobio, ve tui ika iz dalekog kraja... (Ispitivaki) Zar mi imamo od toga neku korist? Ona uti. U to nastaje vesela buka, uzvici i pozdravi: doekuju Alekseja na verandi. uje se: Alekseju Ivanoviu, ura!.." I meni, i meni dopustite da ga zagrlim..." a jae od svih Ladiginov bas: Pa ti si Klod Bernar, ti si Klod Bernar, Aljoka!" ANUKA (tiho) Zar nije nezgodno to mi nismo tamo? SVEKOLKIN NJima sada nije do nas. Mi smo ovde strani ljudi. Sem toga, sutra odlazimo odavde. ANUKA Ve... sutra? SVEKOLKIN Kod njih poinje svadbena nervoza, preseljavanje u novi stan... Samo bismo smetali. Ti e zasad stanovati u internatu, ja sam se ve dogovorio s direktorom. Sa verande dopire novi talas glasova i zveka aa. ANUKA Nikad jo nisam pila vino. Sigurno je gorko, je li? SVEKOLKIN Postoji i slatko vino. Buka se pribliuje. Oni idu ovamo. Priberi se... ti nita ne zna. Anuka posluno klima glavom. Iza ugla se pojavljuje Aleksej sa eirom zabaenim na potiljak, uzbuen vinom i pozdravima; neto dalje je Kira. Iza njih Paraa nosi

posluavnik s napunjenim aama, a ispred svih, ba kao da je ona povod celog ovog slavlja, koraa Konstancija. KONSTANCIJA Mi ih traimo, a oni ovde apuu, pustinjaci. Kira, nalij i njima do vrha. ALEKSEJ estitajte mi. veliku radost, prijatelji! KIRA (drei au) Da ispijemo svi do dna! SVEKOLKIN (primajui au) Ukoliko ga ne pokvare pohvale... Jednom rei, ponosim se to sam video vau mladast, i elim da doekam vau punu zrelost. ALEKSEJ Od govora ja sam ve pobegao iz instituta. (Anuki) Kao to vidite, ima ponekad galame i u naem dosadnom poslu. Anuka veto glumi nerazumevanje. KIRA estitajte mu, Anuka. Dobio je veliku nagradu. ANUKA O... vi ste se, bez sumnje, obradovali? ALEKSEJ Veoma, Anuka. Te pare dobro e mi doi. ANUKA Koliko li ete lepih stvari sad moi da kupite... ogledala, lustere. Samo ilime ne kupujte, jede ih moljac. Aleksej netremice gleda Anuku, prevaren njenim detinjastim oduevljenjem. ak ete moi da kupite i veliku kuu s tekom kapijom i psom na lancu... A njegov lave ue ceo svet! KONSTANCIJA (zapovedniki) No, za letnjikovac moda nee biti dovoljno. Letnjikovac emo ostaviti za sledei put. Namrteno, ak se i ne kucnuvi s Anukom, Aleksej hoe da ostavi au na posluavnik, i u to sreta Parain pogled. ALEKSEJ A vi mi ak niste ni estitali, Paraa. Poelite mi neto za ta ne treba aliti vina. PARAA Oh, da samo ne ispustim posluenje! (Prebacujui posluavnik u levu ruku, ona desnom uzima au. Veoma prosto) Radite, Alekseju Ivanoviu, tako da ljudima bude jo lepe iveti na svetu. Aleksej zahvalno stiska zglavak Paraine ruke. LADIGIN (sa prozora) Pavle, doi da nam pomogne. I ne putajte Alekseja dok sve ne bude ureeno! Svekolkin odlazi, odnosei Anukine novine. Anuka neodluno polazi za njim. ALEKSEJ Anuka, kuda? Vi nam ne smetate, Anuka! KIRA Vratite je! Ona se snebiva, sirota. Aleksej stie Anuku tek iza ugla. U to se Konstancija priblii keri. KONSTANCIJA (tiho) Sad se dri, draga. Poinje tvoj ispit. Pogled mu je tako trijumfalan! KIRA To nee biti. KONSTANCIJA Videe sama. Ali, ma ta on da kae, ti uti. Ja u ga sama nauiti pameti. Aleksej se vraa vodei Anuku za ruku. ALEKSEJ ...i uopte ne mogu nikako da uhvatim ta se to kod vas promenilo od jueranjeg dana. Postali ste sasvim druga osoba. ANUKA Sigurno sam pospana? Dremala sam u ljuljaci kad ste vi stigli. ALEKSEJ A zar niste protrali malopre ispred automobila? Ja sam se ak zaustavio kod mostia i vikao za vama kad ste skrenuli. ANUKA (podsmeljivo) Vi valjda mislite da sam ja pred vas na put istrala? ALEKSEJ Ne, zato biste. Ali ja sam jasno video kako je bela haljina promakla i nestala ispred farova. I zakljuio sam...

KONSTANCIJA Ovde ima i drugih u svetlim haljinama! Na te rei pogledi svih se nehotino upuuju Kiri. KIRA (zbunjeno) Ali ja sam za sve vreme bila kod kue. Veroka moe da potvrdi... KONSTANCIJA Nema tu nikakve sramote to si potrala vereniku u susret. Svaka bi na tvom mestu postupila isto tako.Udaljivi se od Anuke, koja ostaje u senci drveta, Aleksej utke poljubi vereniinu ruku i sputa se u ezlong. Ispriajte mi, dragi prijatelju, ako to nije tajna... kako je poelo vae otkrie. Zavalivi se na naslon, Aleksej zatvara oi. KIRA (tiho) Da vam donesem jastuk, Alekseju? ALEKSEJ Hvala, i ovako mi je dobro. (Uhvativi njenu ruku, on je vie ne isputa iz svoje) U junom primorju ivi jedan gadan moskit koji iri groznicu. Zove se flebotomus. KONSTANCIJA (namignuvi keri) uje li, Kira? Flebotomus. ALEKSEJ Dugo smo ga traili u plavnim nizinama, lovili njegove srodnike, i hiljade ovih ivotinja stucali u avanima. Ali sam zlikovac, ovaj mrki dvokrilni komarac, i dalje je obarao ribare, izbacivao iz stroja mornare i zujao nam iznad uiju. (Zanosei se ovim improviziranim predavanjem) A postoji u nas jedna nauna postavka, takozvana Kohova trijada... On otvara oi i vidi kako Konstancija slatko i loe prikriveno zeva. KONSTANCIJA (zbunjeno gladei usne) Kakav gad! Flebotomus... Spremna sam da ga probodem prvim to mi doe do ruku! ALEKSEJ (najednom postavi hladan) Jednom rei, to je dugaka pria. Sutra u vam potraiti moj lanak, i sve e vam postati jasno. (Sad samo Kiri) Kako je to divna stvar, zatije posle zavrenog rada! KONSTANCIJA Ali sme li se ovek tako iznuravati... pred samom svadbom, deae moj! KIRA (uzdrano) Mama, pusti da sluamo no. KONSTANCIJA Sluaete no kasnije, a sad treba reiti kuda da otputujete posle svadbe. U svoje vreme pristojni ljudi putovali su u inostranstvo. Gazda, kod koga je Kirin otac sluio, uvek je posle svadbe putovao u inostranstvo. Oni su tamo posmatrali prirodu, oporavljali su se, razmiljali... Naravno, sada to otpada. U poreenju sa sadanjim inostranstvom, ak i groblje izgleda kao banja. KIRA Trebalo bi, mama, da pomogne Veri u spremanju. KONSTANCIJA Ja znam, ti oboava more. To je lepo, naravno, da se nastanite u osamljenoj kuici pored morskih talasa... Ali ipak vam savetujem dugu etnju parobrodom. (Sanjalaki) Zamislite: vee, a tokovi udaraju po vodi boje ametista, i obuzima vas elja da matate o neem neostvarljivom... Sem toga, uvek svea hranljiva riba. Volite li ribu, Alekseju? ALEKSEJ Na reci najvie volim tiinu. Volim kad se uti. KONSTANCIJA Imamo isti ukus, prijatelju! ALEKSEJ (ljutei se) Hteo sam da kaem da emo teko otputovati kuda posle svadbe. Imam mnogo hitnih poslova, i sigurno u biti veoma zauzet ovih... sledeih trideset godina. KONSTANCIJA Ja i Kira moemo otputovati zajedno, a vi nas stignite kasnije. KIRA Mama... Aleksej eli da se odmori. KONSTANCIJA Boe, a o emu a govorim? Imajte u vidu, kad dobijete u ruke tu svotu, neu vam dozvoliti da je rasipate. O, svi zaljubljeni troe nemilice. (S uzdahom) Ja u se za nju sama pobrinuti... Potrebno je da ona traje to je moguno due... da proivimo mesec, dva, ak i pola godine, a da nita, nita ne radimo, ve samo da se odmaramo!

Videi kako se naglo menja Aleksejevo raspoloenje, Kira ini odluan pokuaj da sprei skandal koji je na pomolu. KIRA Meni je hladno. (Ustavi) Hajdemo u kuu, Alekseju. ALEKSEJ Izvinite, nisam se setio ranije... (Svojim kaputom ogre Kirina ramena i paljivo ali uporno vraa je na njeno mesto) Ostanite jo malo. Izgleda mi da je vaa majka nepravilno protumaila moju radost. (Konstanciji) Nee biti potrebno da navaljujete na sebe to breme. Ja sam ve naao namenu za tu... nepredvienu svotu. Taj novac nije vie kod mene. Opte mekoljenje. Konstancija pobedonosno pogleda ker. KONSTANCIJA Jesi li ula? On vie nema taj novac! KIRA (osmehnuvi se s naporom) Kud ste ga deli? Da ga niste bacili u vodu? ALEKSEJ Ne, ali se moe smatrati da sam ga ve potroio. Jutros. KONSTANCIJA (pritvorno pljesnuvi rukama) Kira, on se odrekao nagrade... Pre nego to se i oenio, on te je upropastio, taj mladi ovek! ALEKSEJ Ja se nisam odrekao nagrade. KONSTANCIJA Vi ste je izgubili? Ali, gde, gde? Ja u se odvesti tamo, poi u peice... Donesi mi ogrta, Kira. Zbunjen otrovnom Konstancijinom ironijom, Aleksej uti u oekivanju. (Naglo menja ton) O, dosetila sam se... Aleksej Ivanovi kupio ti je svadbeni poklon, kod njega je u depu. (Neno) Ne muite nas, pokaite nam ga najzad! KIRA Ne ini ludosti, mama. Neka nam on sam objasni... svoju alu. ALEKSEJ Nisam se alio, Kira, U ivotu mi je potrebno samo dao to je neophodno za rad. A, sem rada, ja nemam nita na svetu. KONSTANCIJA Sem rada imaete jo i enu. ALEKSEJ Ja mislim da mojoj eni, kao i meni, nee biti potrebni... (Pogledavi iskosa Anuku) ni zamkovi sa psima na lancu, ni stvari... kojima je mesto u muzejima. KONSTANCIJA Vreme je da se okanete tih starih navika, Alekseju Ivanoviu. Hvala bogu, mi, ma da smo slaba bia, takoe imamo pravo glasa. Mi, ene, borbom smo izvojevale to pravo. Vaa ena e sama kazati ta joj je potrebno. utanje. Vera Artemjevna dolazi da zove Alekseja. VERA ARTEMJEVNA E pa kod njih je skoro sve gotovo. Obojica su se vrlo smeno udesili. (Prelazei pogledom preko svih) Mia je tamo napravio itavo vilinsko carstvo. Niko je ak i ne pogleda. ALEKSEJ Plai me vae utanje, Kira. KIRA (zbunjeno) Oprostite, Alekseju... ja nikako ne mogu da razumem ta se upravo ovde dogaa? Anuka stupa korak napred. Vera Artemjevna je iz predostronosti zadrava za rame. KONSTANCIJA (izazivaki) Kako ti to ne razume, Kira? Aleksej Ivanovi ak i izboru verenice pristupa nauno. (Glas je izdaje) On baca pod sto novanicu od tri rublje i gleda kroz pukotinu da li e je kradom smotati... ANUKA (Veri Artemjevnoj) Zaustavite je, ona e ih posvaati! KONSTANCIJA (strogo) Deca ute kad stariji govore... (Kiri) A kad ti prui ruku za tom novanicom, on e te po ruci lupiti. ANUKA (poleti prema Konstanciji) Kako vas nije sramota... stara eno! Aleksej Ladigin je dobar, dobar... On je bolji od svih, bolji od svih nas! KONSTANCIJA Potpuno se slaem, devojko. Ali nauite se da krijete svoje elje. Vi biste sami rado poli za tog slavnog mladog oveka? Zabuna. Svi menjaju mesta. Aleksej se uspravlja i dobiva strog izraz. Anuka posrne kao

od udarca. ANUKA (zagrcnuvi se od bola) Pakosna, najpakosnija eno na svetu! Gledajte kako joj je lice staro, iivelo, crno... VERA ARTEMJEVNA Anuka! (Dohvativi neiju au sa stola) Uzmite, popijte gutljaj... Ta popijte malice! aa se prospe. Anuka ne vidi nikog sem Konstancije. ANUKA Crni ljudi, dajte nam da ivimo. Odlazite, odlazite!... VERA ARTEMJEVNA Smirite se, Anuka, smirite se. I ja i Mia, i Paraa, svi vas volimo u ovoj kui. (Alekseju) Dajte joj neto da popije... Ona sva drhti... ANUKA (ve tie) Kako je nije sramota da ivi meu nama. utanje, popci cvre. U ogromnom turbanu od kadifenog arava, sveano i u krajnje nezgodnom trenutku, pojavljuje se na prozoru Ladigin. LADIGIN (udarivi u bakarni sud, prema motivu Varjakog Gosta) Na zapovest vezira, sunca pravednosti, nareeno je da se dovede Aljoka... VERA ARTEMJEVNA (mirnim glasom) Odlazi, Mio. I ugasi svetlost. to ste tamo udesili iluminaciju kad tome nije vreme. LADIGIN (s oseanjem krivca skida turban s glave) Vino e se ukiseliti, razume li, a muve etaju po zakusci. VERA ARTEMJEVNA Idi. I ne putaj ovamo njenog oca. Ladigin brzo sputa zastor. Konstancija umno pije za stolom; tog trenutka njoj je malne tesno na sceni. U kui se postepeno gase svetiljke, sad ovde, sad onde. KONSTANCIJA Bie potrebno da bira izmeu svojih gostiju, Veroka! VERA ARTEMJEVNA (milujui Anukinu glavu koja joj klonulo poiva na ramenu) Dobro, teto Konstancija. KONSTANCIJA I to ve sutra, prijatelju moj! (Alekseju) Ako niste smatrali za potrebno da uzmete u zatitu majku svoje verenice, moda ete joj bar objasniti svoju gadnu alu? ALEKSEJ Nisam oekivao da e vas toliko ogoriti moj postupak. KONSTANCIJA (keri) Jesi li ula? On je ve postao svestan svog postupka. (Alekseju) Jo, Alekseju Ivanoviu, jo malo preturajte po svojoj dui. Moda e se tamo nai i neka oveanska re! Naizmenice gledajui svakog posebice, dok ga niko ne posmatra, Aleksej nastoji da odgonetne ovo to se dogaa. KIRA Dozvoli mi, mama, da sad ja neto kaem. Ona ustaje. Aleksejev kaput pada s njenih ramena na zemlju. Veru Artemjevnu plai pretstojei rasplet. VERA ARTEMJEVNA Bleda si, Kira. Bilo bi bolje da se taj razgovor odloi za sutra... U daljini se uje automobilska sirena. Uzgred reeno, neko nam dolazi. KIRA Stii emo da zavrimo, Veroka. (Alekseju) Ja sam znala... jo jue sam doznala ta ste vi namislili sa mnom. Noas sam pretresla u pameti hiljadu pretpostavki o tome kakav ete oblik dati svome opitu. I mislnla sam: zar mu je malo Lilijane, nego hoe i na meni da izuava mrane ljudske bolesti... (Skoro mirno) Recite, je li i ona vikala kao ja, gledala vam u oi, molila za milost, kada ste na njoj izvodili... ono? VERA ARTEMJEVNA Kira! Ne uri se da kae poslednju re, Kira. KIRA Da, mi smo pourili... I mene je ve prola volja. Ja ne umem, i nije mi potrebno da budem vaa ena, Alekseju Ladigine. (Tiho) Ja sam se umorila, Alekseju. Ona polako odlazi. Konstancija polazi za njom. Ne idi za mnom, mama. KONSTANCIJA Samo drveno strailo moe da te ostavi u takvom trenutku. VERA ARTEMJEVNA (brzo Alekseju) Stignite je, objasnite joj da ste se alili.

ALEKSEJ (jo ne shvatajui) Kira, vratite se, Kira! KONSTANCIJA (prepreivi mu put) Kasno, Alekseju Ivanoviu. Zar mislite da rua, kad je preseku aovom u korenu, odlazi u sanatorijum da pije vae majmunske lekove? Ona vene i umire, mladi ovee! Ona se pobedonosno udaljava za erkom. Aleksej ostaje sam na obronku. PARAA (sa prozora, tiho) Gosti dolaze, Vera Artemjevna! Ve su na skeli. Kako bi bilo da se napravimo da smo ve legli? VERA ARTEMJEVNA Sve je u redu, Paraa. Neka ih Mia doeka. Paraa nestaje. Vera Artemjevna podie za podbradak Anukinu glavu. Da li jo uvek boli, Anuka? ANUKA Zarae!.. Kakvu divnu no su pokvarili. VERA ARTEMJEVNA Svaki dri svoju sreu u rukama. I ne treba je isputati na zemlju; drugi e je podii. (Ona ide s njom prema klupi) Sluajte vi, drveno strailo... dajte nam va kaput. Aleksej prilazi, rasejan, vukui kaput za sobom. Dakle, vi ste ipak reili da pogledate vino prema. svetlosti. Ne alite, Alekseju. Vama je potrebna druga ena, onakva kao u Virhova, Pastera, ena prijatelj, ena pomonik. (Pokrivajui kaputom Anukina ramena) A ako je u vino upala muva, treba ga prosuti i naliti drugo! Svetlost farova, probivi se kroz bunje, prelazi naglo preko platoa. Sedite ovde, a ja u poi gostima u susret. Zbacivi kaput kao da je on pee, Anuka se podie za njom. Vera Artemjevna odlazi. A zato vi, Anuka? ANUKA Da pakujem stvari. Kad sam ve napravila skandal, treba da otputujem. VERA ARTEMJEVNA Nikud vi neete otputovati dok ne otputuju drugi. Imamo dosta mesta. ANUKA Ja neu. VERA ARTEMJEVNA Ali vi ak i ne znate ta nameravam da vam kaem. ANUKA Svejedno, neu... I ne umejui da sakrije nehotinu radost, ona utee. Ladigin, koji se pojavio iza ugla, jedva uspeva da se skloni. Vera Artemjevna odlazi. LADIGIN (Alekseju) Tamo su banuli oni iz instituta, da ti estitaju. Hoe li doi? ALEKSEJ Maloas sam pobegao od njih. (S osmehom) Toliko sam urio svojoj verenici. ta se to dogodilo, Veroka? VERA ARTEMJEVNA Oni su zakljuili da je to iskuavanje. ALEKSEJ Kome to dugujem... ko je priredio sve to? VERA ARTEMJEVNA Vi sami! Ali to se moglo uiniti neprimetno, a vi ste hteli neposredno i pred svima. ALEKSEJ Ali ja sam stvarno potroio taj novac. LADIGIN (uvreeno) No, Alekseju... Vera i ja ne nameravamo da traimo od tebe zajam! (Uzgred eni) Idi sada gostima, nezgodno je. Vera Artemjevna odlazi. ALEKSEJ Meni je bilo potrebno da potroim taj novac u svom institutu. Da li sam imao na to prava, ika Mio? LADIGIN Ali ti zna kako se vlada odnosi prema tvome radu. Ako ti je potrebno, zamoli, dae ti. Pa to je dravni posao! ALEKSEJ (ve ljutito) Ali vlada ima sad mnogo drugih rashoda... zar ti se ne ini? Svekolkin i njegova ki pojavljuju se na kraju platoa. Idem, idem! Izvini za pouku, ali... ni avola neemo napraviti ako dravni poslovi ne postanu nai lini poslovi. Eh, usnuli moj ikice! (Prijateljski lupnuvi strica po ramenu, on urno odlazi) SVEKOLKIN (Ladiginu) Poi i ti, gosti trae domaina. Ladigin odlazi s oseanjem

krivca. Kuda me to vue, keri... sa samrg veselja? ANUKA Stani ovde. No... pogledaj me dobro. SVEKOLKIN Pogledao sam. Pa? ANUKA Pogledaj jo, jo... (S nadom) Reci, jesam li smena? Nespretna, je l da? SVEKOLKIN To je zbog mladosti, Anuka. Na alost, to prolazi. ANUKA A zna li... ja bih rekla da ni ona nije ba toliko lepa. Ima samo lepe oi. Pa ni kosa joj nije ba runa... SVEKOLKIN Ne, Anuka. Ona je veoma lepa. Savladaj svoje srce. (Videi njenu alost, on hita da je pomiluje) I kosa joj je vrlo lepa. Ali tvoja je meka! ANUKA (zasmejavi se najednom) Sea li se, Dmitrije Romanovi je pevao pre tri dana: LJudi ginu za metal." (Poverljivo) Aleksej Ivaiovi nainio se... no, radi iskuavanja!... da je, tobo, potroio taj novac. A njima je bilo krivo, poele su da viu na njega. Pa ja bih pola da perem mantile u njegovom institutu, samo da bih mogla uz njega da uim, uim... (Trgnuvi se) Naravno, ako bi mi se on bar malice svideo! SVEKOLKIN Jesu li obe vikale na njega? ANUKA Ne, samo stara... Ona je, kao kopriva, peckala i gledala da postigne svoje: oni su se razili. Ne, on je ne voli, ne voli, ne voli. SVEKOLKIN On nju mnogo voli, Anuka. I ti to zna bolje od svih. ANUKA Ali zar se moe na taj nain iskuavati voljena? SVEKOLKIN A ako je on nije iskuavao, nego je stvarno kupio... recimo, materijal koji mu je neophodan za rad. A njoj se zbog neeg uinilo da je on neistinu kazao. Nije razumela, uvredila se... moda? Vidi kako se sve prosto odgonetne. ANUKA Svejedno, poslednja re je pala. SVEKOLKIN No, u tim se stvarima iza svake poslednje uvek nae mestace i za sasvim poslednju. (Oprezno) Zar je ti ne bi sad potraila i objasnila joj njenu greku? Anuka nesigurno zavrti glavom. A kad bi ti, recimo, nala sreu na putu. Veliku, blistavu... i tuu. Da li bi je ponela sa sobom! da je zakopa pod prag... ili bi kriom stala da je premerava na sebi? Ne, ti bi do jutra hodala, i pitala bi ak i umske zverice: da li niste vi, male, rundave, da li niste vi izgubile svoju sreu? Anuka pokuava prstima da rashladi svoje zaarene obraze. Idi, odnesi joj ono to si nala, Ana. Anuka pokorno polazi, i na putu se malaksalo oslanja na drvo. ANUKA Ne mogu... ne umem da se pretvaram. SVEKOLKIN Gle, sramote! Izdaje je snaga ve kod prve uloge. (Priavi blie) A kako e glumiti na pravoj pozornici. Odenue te u tue haljine, dae ti tue ime, tui bol e usaditi u tvoje maleno srce... I hiljade veoma strogih, vanim poslovima zauzetih ljudi, sudie ti za tue postupke... a? ANUKA (jedva ujno) Odvedi me odavde, tatice... Odmah! SVEKOLKIN Gde emo sad pred no? Pa i kartu sam sebi tek za sutra naruio. Dobro, poi u sam da potraim tvoju srenu suparnicu! Ne vidi se gde su se razili, jer mesec je ve zaao i no je ponovo zavladala. Samo fenjer kilji gore, ljuljan povetarcem i senke grana njiu se po zemlji. Preko scene prelazi Kira; ona se nalazi na sredini, kada se Vera Artemjevna, razgrnuvi zavesu, zagleda u tminu. VERA ARTEMJEVNA To si ti, Kira?... Paraa je pola u ledenicu, nema je. KIRA Nisam je videla! (Zamirivi od svetlosti) Niko me nije traio? VERA ARTEMJEVNA ini mi se, nije. Aleksej se uveliko veseli ogostima. Doi, razonodie se malo.

Eksplozija tueg smeha dopire iz sobe, i zavesa na prozoru se sputa. Zatim se uje Konstancijino iznemoglo disanje, i potom se ona sama pojavljuje iza drvea. KONSTANCIJA Nemam snage da jurim za tobom po jarugama. Ne bei, ja neu vie. Ako ti je i sad drag taj mili deak, ja u zauvek zautati. Kira prelazi na klupu. (Sledi je) Vidi, ja utim. I jo mogu da utim. Makar do jutra. Izvoli. Tiina, samo se uju noni zvuci, kao mievi u praznoj kotarici. Ja bih samo htela da kaem da je ono, glumac, umetnik... u njemu je dar boji, a ovo je, obian ovek. Ne ljutim se: deca nikad ne cene nae brige. KIRA Brige! (Gorko) Da nije tebe, ja bih sad bila hemiar negde u fabrici, jela bih svoj crni hleb, druila bih se s ljudima kojima izdaleka zavidim. Ti, ti si me naterala da ostavim kolu, udala si me za nitkova, od koga sam nou pobegla u onome u emu sam se zatekla... Sad me licitira za starijeg Ladigina, jer mu zlato tee iz grla, i kolica sa osam cilindara stoje pred njegovim vratima. KONSTANCIJA (sveano) Ja sam traila sreu za tebe. Ti je ne eli. Neka. Kao i ranije skapavae nad prevodima svojih hemijskih rasprava i glaae svake noi svoju jedinu haljinu. (Povukavi je za rukav) To ti je poslednja, ohola devojko? KIRA Ne diraj me, ne diraj! KONSTANCIJA Meni nita ne treba od tebe: ni hleba, ni para, ni krpa. Ja u se vratiti u svoju rupu. Ja sam majka kojoj ostaje samo da plae... No, ja te volim, ne ubij me zbog toga! One nisu ule kad im je s lea, ustavi iz ezlonga, priao Svekolkin SVEKOLKIN (u samo uvo) Treba umeti voleti svoju decu... madam! Uhvativi se za srce, Konstancija ustukne. Kira pokriva lice rukama. KONSTANCIJA (nastojei da se pribere) Zar se sme tako! Pa tako se ubija na mestu... SVEKOLKIN Ja sam ovde staraki zadremao. Zatim sam uo da neije kosti pucaju. Iziao sam da pogledam koga to rastru u mraku. KONSTANCIJA Divite se ta je od nje nainio onaj deko. SVEKOLKIN Ne, on tako ne moe da uradi. Tu se vidi stara, iskusna ruka. (Pozvavi je ustranu, i sasvim korektno) Neu da vam laskam, ali vi imate neosporne sposobnosti u tom poslu. Ako ih i dalje budete razvijali, moete daleko doterati. ak i do Kolime, madam. No, vi ste se toliko trudili danas da sad moete predahnuti. KONSTANCIJA (zagledajui) Kira, zar nee da poe sa svojom mamicom ? SVEKOLKIN (s prikrivenim sarkazmom) Ono to nije uspela sada, kazae vam sutra. Konstancija se gubi u mraku. Niste otili sa njom, znai hteli ste da ostanete sa mnom... ili, prosto nemate kud da odete, Kira? utanje. U toku ovih dana nismo ni rei izmenili. A sutra putujem. Kroz pet minuta, pak, pozvae me gostima. Ipak, pet minuta je mnogo. Za to vreme mogu oveka izvui iz vode... Zar ne? utanje. Da vam ne bi bilo dosadno sa mnom, otkriu vam jednu tajnu. (Razgovetno) Niko vam nije priredio to poniavajue iskuavanje. On je stvarno potroio taj novac. Kira s nadom podie glavu. Vama je neshvatljivo kako je to moguno, jo ne dobiti, a potroiti. A ako taj materijal za rad nije mogao da nabavi kod nas... mogao je poslati molbu da mu se dozvoli kupovina u inostranstvu... Je l tako? Video sam jutros i samu molbu. Veoma su mu potrebni majmuni... ta ste rekli? KIRA (premilja) Tokom svih ovih dana ta me Lilijana u stopu prati. SVEKOLKIN I to je sve. (Sasvim prosto) Ako vam nita nije potrebno od mene, onda idite. Postaje svee...

KIRA (ustavi) Hvala vam... dobri ovee. Ona odlazi. Svekolkin je ne zadrava. Ali je nekakva sila najedanput vraa Svekolkinu. Ona se bojaljivo sputa pored njega, i celo njeno bie obuzima ona ista bespomonost kao i Anuku prilikom nedavnog razgovora s ocem. SVEKOLKIN Eto, vratili smo se... znai, jo neto boli?... ta? utanje. Dobro je biti gord pred neprijateljem, a ja sam prijatelj svih onih koje voli Aleksej Ivanovi. (U samo srce) Ta, ne taji nita od mene, keri! I tada, prvi put u ivotu, Kira neuteno plae, spustivi glavu na ruke poloene na sto. Divan je mirni oinski autoritet kojim Svekolkin odvaja Kirine ruke od lica. Oh, sasvim kao malecna... svi prstii mokri, samo vedro da podmetnem! No, kai mi svoj jad, keri! KIRA (ne usuujui se da podigne oi) Ne mogu... boli me... SVEKOLKIN Potrebno je da sama svojoj bolesti da ime. Znai, rana je u samom srcu. im su viknuli iskuavanje, a ono se odmah steglo, zar mene! KIRA Sama sam... sama sam traila taj lepi, neobini ivot. SVEKOLKIN Odmah sam shvatio da to ne potie samo od starice. Koga to danas silom udaju? A neobino ne ivi, ono umire, kao i svaka nakaznost. Samo je najprostije veno. Drukija lepota nadire u svet, i ako joj sutra ne otvore vrata, ona e provaliti zidove! Paraa dolazi prema njima iz kue. Iziite to pre iz udesnih zamkova vae neobine mame i doite pod obino sunce obinog prolea. Aleksej Ivanovi e vam priati o tome bolje nego ja. On je mlai... PARAA Pavle Sergejeviu, gosti se mnogo ljute na vas. (Ona skuplja posue sa stola) SVEKOLKIN (Kiri) Kasnije emo jo govoriti. (Parai) Dajte, i ja u uzgred poneti neto. Natovarivi se posuem, on prvi odlazi. Paraa prilazi Kiri. PARAA (tiho) Trebalo bi da odete Alekseju Ivanoviu... on tamo sedi kao mrtvac... posred gozbe. Ona gasi svetlost na stubu i odlazi. Mrak, kao u poetku nna. Kira prilazi prozoru. Spolja, razmaknuvi zavesu i krijui se u senci, ona slua zavretak zdravice, koju zvonkom deakom strau izgovara jedna goa. Glas. ...veselo," pametno i vatreno, kako to ume Aleksej Ladigin Zdravo, vetre, silni vetre, povoljni vetre svetske istorije! Nosi nae iroko crveno jedro ka venim viscnama ljudske sree. Za herojsku obinost! Zavretak zagluuju aplauz i glasovi. Kira puta zavesu i sve se stiava.. Najednom prohuji jak talas nonog vetra. KIRA (u tami) Hou s vama, Alekseju Ladigine! Zavesa

ETVRTI IN Bona soba s omanjom zastakljenom terasom, koja je gore i dole opervaena kvadratima obojenog stakla; samo ti kvadratii unose ivost u hladoviti tamnozeleni kolorit prostorije. Terasa ima eliptian oblik, sa izlazom levo, u Srezovu umicu. Kroz okomito sputene grane vide se u daljini redovi malih jelki. I ovde postoji izlaz u batu. Iznad divana, na kome lei malo ukoena, ve kaievima stegnuta posteljina Svekolkinih, visi

jo u istoj navlaci slika, koja je najzad ovde nala svoje utoite. Ukoso ispod nje nalazi se telefon. Smestivi se uz krajiak stoia, na kome stoji niska staklena vaza s poljskim cveem, Anuka s akom marljivou zavrava pisanje svoje poslanice. Pored nje su tragovi njenog vebanja, gomila iscepane hartije. Rominja kiica. Primie se vee. ANUKA (spustivi pero) Dakle, ta je to kod mene ispalo? (ita, sluajui paljivo pojedine rei) Zbogom, Alekseju Ladigine! Imaete najlepu enu na svetu. Priajte joj o ljudskoj srei koja se, kao ptica, nikad ne odmara. I ne treba joj postavljati zamku: kome je ona potrebna sa slomljenim krilom!... Htela sam lino da razgovaram s Kirom, ali neu stii, jer danas odlazim s tatom iz ove kue. Hou da imate i najbolju enu na svetu. Ali vi ste se mnogo prevarili ako ste zakljuili da vas ja malice volim. Vi ste mi se dopadali samo izvesno vreme, prole godine, kao istaknut nauni radnik. Utoliko pre to sam ja, ma da nisam grbava, skoro sasvim roava. A. S." (Cokne jezikom, sa aljenjem) Ne valja. Odmah e se setiti da sam to ja. Nije potreban potpis. Zvoni telefon. Trenutak, samo da precrtam... Precrtava potpis. Telefon ponovo zvoni. Ona uzima slualicu. Alo, ko je tamo? (NJen glas se menja) Oh, nisam vas odmah poznala, Alekseju Ivanoviu. Ne, nita slino, raspoloena sam. Samo kod nas pada kia. Kod vas ne? Moe... sad u pozvati. Sakrivi pismo, ona otvara vrata i ustukne. Iza vrata stoji Kira, zbunjena, ne moe se poznati od jue. KIRA (nesigurno) Mene? ANUKA Uzimajte bre. (Obema rukama joj prua slualicu, kao neku osobito nenu stvar) On izdaleka... Nemojte ispustiti, inae e se u centrali prekinuti veza. Pitajte uzgred je li tata ve nabavio kartu za sebe? KIRA (u telefon) Da... da?... Daa... Anuka iskosa posmatra kako se istovremeno sa promenom Kirinog glasa menja i izraz njenog lica. Ja ve sve znam. Ne, drugi... Milo mi je to onih para vie nema! Naravno. (Priguujui glas) Rei u posle. ANUKA Da odem? KIRA (zadri je, uhvativi je za rukav) ekau. Oh pazite... nemojte da se prevrnete! (Ve spustivi slualicu, kao da on jo moe da je uje) Bre!... (Anuki, posle kratke pauze) Va otac je ve kupio sebi kartu. ANUKA ta vam je jo rekao? KIRA Rekao... da e voziti automobil brzinom vetra. ANUKA (s divljenjem) Vetra!... Znai, sve je dovedeno u red, je l' te? to se ne radujete... no? (Ona je silom okree po sobi) Bre, bre... Ah, ak mi se i u glavi zavrtelo. Zato ste se zamislili, srenice? KIRA Tako... zbog kojeega. Vama je, zacelo, teko da se rastanete s ocem? Sino sam razgovarala snjim do pola noi. On je... dobar i pravian ovek. ANUKA Moj tata nije lo, prilino redak tata. Samo je neto malo oelavio. KIRA Poi u, Anuka. (Zastajui) Kako su vam sad udne oi! ANUKA Pomislila sam... pa i ja u nekog zavoleti... kasnije. Kakav li e on biti? Takav... kao tata, ili drukiji? Idite. Kira se osvrne na nju s praga. Ostavi sama, Anuka vadi pismo. Kada dobijete ovo pismo, Alekseju Ladigine, ja u biti daleko, daleko od vas. A neete ga odmah dobiti. (Cepajui pismo napola) Ono e putovati vama dugo, dugo... I naa deca e ve odrasti i ostareti... a ono e jo putovati, putovati vama... Alekseju Ladigine. Ona ga cepa na sve sitnije komadie sve dok ne ue, ogrnuta venecijanskim alom, Vera Artemjevna, s muem. Anuka uspeva da stegne u pesnicu komadie pisma.

VERA ARTEMJEVNA Niste zauzeti, Anuka? Mia i ja hteli smo da porazgovaramo s vama o jednoj stvari. Ladigin se sputa na divan. Vera Artemjevna uznemireno baca pogled na sliku iznad njegove glave. Samo, Mio, premesti se odatle... ja se plaim. LADIGIN Kakva besmislica!... Ti si prosto postala sujeverna. Na tavanici, gde li, da sedim? VERA ARTEMJEVNA Gde god hoe. Ja te molim. Ona e pasti! Slegnuvi ramenima, Ladigin se premesti. Sutra imate ispit u pozorinoj akademiji. Na stan se nalazi sasvim blizu. A Mia stalno trai da uini neku uslugu vaem ocu... Iz bate dolazi Svekolkin, u mokrom ogrtau. Zaustavivn se na pragu, on daje znak da se pretvaraju kao da ga ne primeuju. Anuka ga ne vidi. Jednom rei, mi vas pozivamo da za sve to vreme stanujete... kod nas. ANUKA Kod vas? (Namah obuzda svoju radost) Ne, hvala. To mi nije zgodno. VERA ARTEMJEVNA Ali vi nas niukoliko neete stisniti. Kod nas je uvek neko u gostima. Razmislite, nemojte uriti... Anuka odmahuje glavom u znak odbijanja. LADIGIN Ba je udna! Sama je teila pozoritu, a ovde treba samo prei preko ulice. ANUKA Ja sam se ve predomislila, neu u pozorinu akademiju. Tano ste onda rekli: nemam uslova, ni glas mi je... kao u lutke. A ni sama neu. (Ugledavi oca) A, tata je doao! Ah, sav je pokisao... (Zagleda mu u oi) No, govori brzo... koliko si karata uzeo. Ti si pronicljiv, sve unapred zna... SVEKOLKIN (skidajui ogrta) Dve, Anuka, dve. (Ladigininu) Tano, bolje je da samnom otputuje. Na univerzitet nije loiji od vaeg. Da, oigledno, i prijatelja se uelela. Kua nekako uvek privlai, kao magnet. LADIGIN Znamo mi kakav je u nje tamo elektromagnet. Takav... vei od mene, sa smeim oima. Pogodio?... Pogodio. VERA ARTEMJEVNA (zagledavi se u Anukino zbunjeno lice) Da li vas stvarno neko tamo privlai? Onda vas neemo nagovarati. Anuka sreno klima glavom u znak odgovora. Ko je taj srenik iji je glas dopro do vaeg srdaca? SVEKOLKIN Izdaj svoje tajne, keri. ANUKA No, onaj... jedan fudbaler. Pa, Jegorov! Ba je pre tri dana, na utakmici s Kijevom, igrao centra. (Ladiginu) Sedeli smo zajedno, a Jegorova niste primetili? Onaj razvijeni, u plavoj majici... Ah, ak se ni toga ne seate, kako je u drugom poluvremenu oteo loptu i kao vihor stutio se prema golu?" (Ocu) Tatice, ti ak nisi ni primetio Jegorova! SVEKOLKIN Kako da ih, ovek sve zapamti! Oni su tamo kao avoli jurili. LADIGIN Ne, ini mi se da se seam. Jegorov, to je onaj dugajlija! Lii na kontrabas, i obrve mu se sastaju iznad nosa? ANUKA (ocu, uvreeno) Zar Jegorov, kontrabas!... Smeni su, zar ne? Odmahnuvi rukom, Ladigin se vraa na divan, ispod slike. VERA ARTEMJEVNA (razoarano) Oh... alimo, Anuka. ta ete da radite kad se budete vratili kui ? ANUKA Ima mnogo da se radi. Da se igra, zatim da se ide u bioskop. (Gledajui pesnicu u kojoj stee komadie pisma) Samo vie volim bioskop... A pored toga, nove igre kod nas jo niko ne zna, uvek moram da igram kavaljera! Ladigini blagonaklono izmenjaju poglede. SVEKOLKIN Nita, ona nam je jo mala. VERA ARTEMJEVNA A kada ete da uite, Anuka?

ANUKA Pa, naravno, u ostalo vreme uiu. LADIGIN (eni) Eto vidi. A ti si nameravala da je zatvori u nae starako drutvo. VERA ARTEMJEVNA Opet si seo na to mesto! Neto te stalno tamo vue, Mika! Ladigin utke menja mesto. ta emo, putujte, Anuka. Vi bolje znate. Preko scene prolazi u batu Kira, urno uvijajui glavu tankom maramom. Kuda si se to uputila po ovakvom vremenu, Kira? KIRA Trknuu do splava... Aleksej se vraa. VERA ARTEMJEVNA Sva e pokisnuti. Bez prigovora, vrati se i uzmi ogrta! Izriito te molim da uva zdravlje. KIRA Nita mi nee biti... Veroka, neu moi da stignem! VERA ARTEMJEVNA Uzmi bar ovo... Ona joj dobacuje svoj al. Uhvativi ga u prolazu, Kira otri. LADIGIN Ne smetaj joj. Moda bi ona ba htela malo da pokisne... radi njega. SVEKOLKIN Pa i kiica je topla, od nje rastu gljive. VERA ARTEMJEVNA Razbolee se pred samu svadbu... (Muu) Kai Parai da joj odnese ogrta. Ladigin odlazi. uje se kako po sobama zove Parau. SVEKOLKIN (Veri Artemjevnoj) Ta imae dobru enu Aleksej Ivanovi! VERA ARTEMJEVNA Ja sam to uvek govorila... samo ako se ona unese u njegov rad i rastane se od svoje mamice. (Menja razgovor) I tako, niste uspeli da posetite institut? SVEKOLKIN Upravo odande dolazim. Aleksej Ivanovi mi je na rastanku sve pokazao. ANUKA Jesu li ve odneli Lilijanu? SVEKOLKIN Uli smo u njen prazan kavez, postojali... ANUKA Sigurno, tiina... Kada se ak i neto najmanje odnosi iz kue... ili iz srca, svejedno!... uvek zavlada tiina, zar ne? Privuena ovim, nimalo detinjastim glasom, Vera Artemjevna se ponovo zagleda u Anuku. SVEKOLKIN Uskoro e tamo opet biti buno. Od mene su ve traili obavetenja o sledeem radu Alekseja Ivanovia. (Spustivi glas) Oigledno, vlada smatra da on nema potrebe da troi nagradu na majmune. Oni e biti najhitnije nabavljeni. On zauti. Nauljenih uiju dolazi iz bate Konstancija. Ona tobo neto trai. VERA ARTEMJEVNA (sad ne radi Anuke) A vi, Anuka, ostanite da ivite kod nas! ANUKA (glasno) Ima li smisla za nedelju dve?... VERA ARTEMJEVNA Ta ne, mi elimo da vi stalno kod nas ivite. Da niste neto izgubili, teto Konstancija? KONSTANCIJA (glasom uzdrane pretnje) Da, pakujem stvari, i izgubila sam svoju torbicu. VERA ARTEMJEVNA Kaite Parai, ona e vam pomoi da naete. KONSTANCIJA Hvala, prijateljice. (demonstrativno Svekolkinu) ini mi se vi putujete sad? Napravite mi jedno mestace u, svome automobilu! SVEKOLKIN Sa najveim zadovoljstvom... (Pogledavi u sat) samo ako pourite. Nama je ve vreme. KONSTANCIJA (kolebajui se) Ali ja moram daleko... SVEKOLKIN Doveemo vas na kraj sveta... ak i dalje, madam. KONSTANCIJA (veoma tragino) Veroka, mogu li da dobijem od tebe komad crna hleba, za put?

VERA ARTEMJEVNA Jo jutros sam naredila da vam ispeku patku. Paraa kae da je sve. gotovo. Frknuvi, Konstancija odlazi. SVEKOLKIN (keri) No, spremaj kofere! VERA ARTEMJEVNA (odlazei) I vama sam, Anuka, takoe neto spremila za put. utanje. Na oevo uenje, Anuka seda na dasku od prozora. ANUKA Jo poslednji minut, tatice. Pa, zbogom ostajte svi. Stare breze, zbogom! Lepi divane, zbogom! I ti, mnogo namuena sliko... Pazi, ne padni! Gotovo, primi me na svoju nauku, tatice. Izabrala sam sebi put u ivotu. SVEKOLKIN Eto, postali smo odrasli. A koji je sad to Jegorov iskrsnuo? ANUKA Kakav Jegorov? Ah! Ne znam, izmislila sam. Mudrica je tvoja ki? SVEKOLKIN Mudrica ne mudrica, samo si previe napriala o sebi: te igranke, te bioskop, te fudbaler... ANUKA (lukavo) elela sam da ti dokaem da bih ipak mogla biti glumica... A zna li, kod nas je bolje i reica je ira, i sneg bez ai... Ona snanim pokretom baci kroz prozor iscepano pismo. Lelujajui se lagano, komadii hartije padaju na zemlju. Vratiu se s predavanja, skuvau ti ruak, a predvee emo opet ii zajedno na skijanje. to ne doe bre zima! (Najednom naglo skoi na pod) Dosta je, pogostili smo se kod velikog umetnika! (Izvadivi kofer ispod divana, ona poinje da slae stvari) Ovo ovamo, a ovo?... Gledaj, haljina u kojoj sam htela izii na ispit, u pozorinoj akademiji. Moja najmilija. uju se glasovi iz bate. ALEKSEJEV GLAS Uzmite, zaboga, moj ogrta. Kako je to glupo, trati po kii! KIRA (utravi, s praga) Ali pogledajte sami, dodirnite me, ja sam sasvim suva. Anuka podie ramena i jo hitrije trpa stvari u kufer. SVEKOLKIN Najmilija haljina zguvae ti se tako! ANUKA I onako u morati da je glaam, nita ne mari! Otac i ki i protiv svoje volje uju razgovor iza sebe, iako je priguen. ALEKSEJ Treba jednom da izgovorim te rei! KIRA Priuvajte ih do veeras. Tako sam se bojala da vas izgubim, Alekseju. ALEKSEJ Kupio sam vam rue... Poslednje, vie ih nije bilo. (Izvadivi ih iz tane, ispod knjiga, on duva na njih da bi se latice ispravile) Tu negde bila je i trea... nisam je valjda izgubio? KIRA Dajte bar te dve... (U oi) Ne govorite. Sauvajte do veeri... kad svi odu. ANUKA Kako si mi postao neumean, tatice. Pa mi emo zakasniti na voz. SVEKOLKIN (Alekseju) Odrae i vaa erka, pa e stati da vam podvikuje. ALEKSEJ (priavi Anuki) Ve na put? Meni e biti ao. Uspeo sam nekako da se priviknem na vas, u toku ovih dana. ANUKA (naglim pokretom zateui kai na koferu) Jo emo se sresti. (Ocu) Zato stoji? Hoemo li poklone poneti sobom? Svekolkin skida paketie s ormana. Proi e nekih deset-dvanaest godina... neosetno e proi... i moda u doi da branim disertaciju, a vi ete biti moj zvanini oponent. ALEKSEJ Moguno, moguno... (Kiri) Pa hajdemo ipak da se presvuemo, Kira! On je odvodi. Sve stvari Svekolkinih sloene su na jedno mesto. Iz bate dolazi Ladigin sa podignutim okovratnikom i pokriven preko glave Kirinim ogrtaem. LADIGIN (stresajui ogrta) Ni Parae, niti ikog, svi su nestali! SVEKOLKIN Pa, hvala ti, Dmitrije Romanoviu, za krov, za hleb, za bratsku re. LADIGIN Stalno sam eleo da ti uinim neto prijatno, Pao. I nikako mi nije polazilo za

rukom. (Veoma ozbiljno) Sluaj, da li e se kod tebe u kui nai neka sigurna kuka? SVEKOLKIN (smejui se) eleo bih jo da poivim, Dmitrije Romanoviu... Pa, nai e se, a zato? LADIGIN Onda ti poklanjam ovu sliku. Uzmi, samo ne zahvaljuj. SVEKOLKIN Mersi, Mio. Ne treba mi. LADIGIN (uvreeno) teta, uvena stvar. Kapitalist Rjabuinski dao je dve hiljade za nju. Ne pamtim samo ta pretstavlja... Kao da avke sede na groblju, kao da... Jednom rei,. neto iz lovakog ivota. Moemo da pogledamo! SVEKOLKIN Ne nagovaraj me, Dmitrije Romanoviu, neu je uzeti. (Anuki) Idi, raspitaj se za automobil. Anuka odlazi. LADIGIN U takvom sluaju... Ja sam dosta nekakvih para dobio od filharmonije. Uzmi od mene na zajam, Paa. Ta uzmi, ne snebivaj se, ne mora da vrati. (Izvadivi sveanj novanica iz depa) Budi drugar... no, molim te! SVEKOLKIN Ali meni nije potrebno. Vrati to, dragi. udan si ti ovek. Ja ivim bolje i lake nego ti. LADIGIN (u nedoumici) Ali ti moe da izgubi dravni novac, da pogrei prilikom brojanja... najzad, da potroi sluajno. Imaj u rezervi, Pao! SVEKOLKIN (veselo) Pa ti mi to mito daje... Samo zato? Da ne dolazim vie, ili za moje utanje? A ja, Mio, kao tvoj prijatelj, neu da utim. Potrai torbu od brezove kore, gledaj je poee, u njoj lei tvoja zvonka mladost. Ali, nisi mi pevao nijedanput za celo ovo vreme, to je istina! LADIGIN Ali za tebe, samo ako ima elju... (Lupajui u dlanove) Vera, Veroka! VERA ARTEMJEVNA (ulazei) Automobil stoji kod velike terase. (Parai, koja protrava ispod prozora) Paraa, doviknite Alekseju Ivanoviu da gosti odlaze. Ve obuena i u istom platnenom eiru sa irokim obodom, Anuka dolazi iz unutranjih odaja. LADIGIN (pomaui Svekolkinu da obue ogrta) Prvi moj koncert koji bude uo preko radija, bie samo za tebe. SVEKOLKIN Onda se bar nakalji za mene, na poetku. Idem da potraim madam. Ona se ba mnogo ne uri da putuje s nama. PARAA Oni su se zakljuali u krajnjoj sobici, pa su ak i zavesu spustili. SVEKOLKIN Nita, imam tajni kljui za tu sobicu. (Odlazei, on se susree s Aleksejem i Kirom) U ime starog prijateljstva, Alekseju Ivanoviu, pomozite Anuki da odnese stvari u automobil. Po njegovom odlasku svi u polukrugu opkoljavaju Anuku. ANUKA E pa, hvala vam na svemu... bili ste prema meni tako ljubazni. (Po redu steui svakom ruku i zagledajui se u lica, kao da bi htela da ih sve ponese sobom u pameti) I vi... i vi takoe! I vi, Paraenka! Grizui usne, jedva zadravajui suze, Paraa gleda ustranu. Anuka prilazi Kiri, koja stoji postrani. Zbogom i vama. Najsrenija na svetu. KIRA (drei njene ruke) Veroka mi je kazala u poverenju da je va verenik bio onda na utakmici. (Alekseju) ini mi se Jegorov, da li se seate? teta to nam ga niste pokazali, Anuka! Anuka, lako naklonivi glavu, netremice gleda Kiri u lice. A ova, proitavi jo nestian bol u zamrzlom Anukinom osmehu, zbuni se i pomete. Sada je shvatila kakav joj je svadbeni poklon nainila ova doljakinja. ANUKA (pravo u oi) No, jeste li sreni sada? Volite Alekseja Ivanovia! KIRA (brzo izvadi iz kose ruu, Aleksejev dar) Sada nemam nita drae od ovoga.

Odnesite ih... Jegorovu! ANUKA (apatom) Neizostavno... (I polako odlazi) Nakaljujui se i ne gledajui jedni u druge, svi kreu prema izlazu. Svako nosi poneto od prtljaga Svekolkinih. Zatim se pojavljuju, naizgled veoma dobri prijatelji, Konstancija, s kaputom navuenim samo na jednu ruku, i Svekolkin, koji paljivo, kao neku svetinju, nosi njen eir sa pticom. SVEKOLKIN (jednom rukom pomaui joj da obue kaput) Izdaleka ete bolje razumeti svoja roditeljska oseanja, i ak ete, moda, sresti majke koje same alju svoje ljubimce u oskudicu i nudu. KONSTANCIJA Ali, pravo da kaem, biu vam na teretu. Poela je da me jako boli glava! SVEKOLKIN (suvlje) Madam, ona e vas zaboleti jo vie ako Vera Artemjevna sazna o vaim ranijim namerama... u pogledu njenog mua! (Pruajui joj eir) Izvolte sad eir, madam. KONSTANCIJA Vrlo ste ljubazni, prijatelju! SVEKOLKIN Jo se nisam oduio da se udvaram damama. KONSTANCIJA Ali, ja sam ve starica.,. SVEKOLKIN Ne bih rekao. Za vas, na primer, nije kasno da ponete da se bavite nekim produktivnim poslom! Iz bate urno ulaze Vera Artemjevna i Paraa VERA ARTEMJEVNA (Parai) Koliko se seam, zaboravila sam je na kredencu... Paraa otri u sobe. SVEKOLKIN Oprostite se s vaom tetkom, Vera Artemjevna. Ja je otimam od vas. KONSTANCIJA (primiui maramicu oima) Tako nerado ostavljam tvoju gostoprimljivu kuu, Veroka! VERA ARTEMJEVNA (uteno) Doi ete nam idue godine. Ma da, ini mi se, Mia namerava da provede sledee leto na jugu... Paraa donosi kotaricu napunjenu do vrha slatkiima. KONSTANCIJA (iznenadno Svekolkinu) Moraete otputovati bez mene. Ja sam sasvim zaboravila na svoje stvari... PARAA One su ve u automobilu. Jo malopre sam ih odnela... Omanja korpa i nekakav sandui... jadan. KONSTANCIJA (besno je gleda) Mnogo bih elela da se jo jednom sretnem s vama, Paraa PARAA (s prostim osmehom) Moda emo se i sresti. I ja sam vas nekako na prvi pogled zavolela. Tek sada, uvreeno podignuvi glavu, Konstancija ostavlja kuu Ladiginih. VERA ARTEMJEVNA (predajui kotaricu Svekolkinu) To je za Anuku. Sem bioskopa, deca vole i slatkie. Doite jo koji put! Kao to vidite, kua je velika, brezova umica, reica... SVEKOLKIN Onda jednom sa unucima. Svi odlaze. uju se oprotajni povici: Piite s puta!" i uvajte dravni novac!" Zatim lupa vrata na kolima i brektanje maine... U to se razvedri i daleke jelke plamte narandasto u smiraju sunca. Vraaju se Vera Artemjevna i Ladigin, dren se za ruke. LADIGIN Ne volim... (Sedajui na divan) Ne volim kofere, eleznike stanice. Ne umem da ispraam. VERA ARTEMJEVNA Ja sam je posmatrala... Ta Anuka je umiljata, ali sasvim

jednostavna. Kira je zanimljivija i lepa od nje. Zar ne? LADIGIN (potpuno bezizrazno) Po stoti put ti govorim da si mi ti bolja od svih, Veroka. VERA ARTEMJEVNA I ja razumem ta te je tako vuklo s njom na reku. LADIGIN (istim glasom) Stoti put ti ponavljam: Aljoku je trebalo pokrenuti. Oni bi jo i sad igrali murke. Pogledavi na sliku, Vera Artemjevna odvodi Ladigina s divana. VERA ARTEMJEVNA Dobar si mi ti. Ali nemoj nita da krije od mene. Ja samo uvam tvoj glas. im primetim da ti smetam da peva, otii u sama. (Umiljavajui se) No... veruje li mi? LADIGIN Ja... ja se svim silama trudim, Veroka. Uzgred budi reeno, odakle njemu takav automobil? VERA ARTEMJEVNA Ali on je i narkom i poslanik i nauni radnik. Kako vidi, tvoja bojazan nije se ostvarila. ta de, ta ti je, Mio? LADIGIN (ba kao da se probudio) Nije nita... a ja sam mu kradom strpao novac u dep i hteo da mu utrapim ovu grdosiju.. Sa zlokobnim umom slika se otkida s kuke; otskoivi na oprugama divana, kao da ima nameru da stigne Ladigina, ona sa treskom pada na pod. Na tutnjavu dotri Aleksej, kasnije Paraa s Kirom. ALEKSEJ (posle dugog utanja) Ovakve stvari je dobro veati iznad kreveta, ika Mio... Kud e da te juri po celoj kui! PARAA Promaila je, vetica... VERA ARTEMJEVNA (oprezno prilazei slici) Najbolje bi bilo da je odmah odnesemo u podrum. ta vi mislite, Paraa? PARAA Pa naravno, Vera Artemjevna. Stoji na sigurnom mestu, a ako se kome prohte da joj se divi, neka doe lepo s fenjerom, .pogleda, i vrati se itav. LADIGIN (doavi sebi) Tri dana je kao planina visila nada mnom. Nek ide doavola odavde, odmah... Dede, neka mi neko pomogne! Vuku, kako ko stigne, ovu grdosiju krivca. ime se ona to odupire, apom, ta li, avo da je nosi? VERA ARTEMJEVNA (unapred irom otvara vrata) Paraa, nagazili ste na kariku. to si se tako raspomamio, Mio? PARAA Beivotna stvar, a vidi se, ve korene pustila. Sliku su izvukli. Iz soba se uje besan Ladiginov glas koji se postepeno stiava. Kira razmeta prevrnute stolice; pri tome je zatie Aleksej ALEKSEJ (smejui se) A na kraju se pokazalo da slika uopte nije ta za koju su je prodali. Razvijao se, preti da e sve sa zidova poskidati. Oboavam kad se u ika Mii pobuni moler. KIRA Kako smeno ponekad ive veoma dobri ljudi. ALEKSEJ (s prekorom) A mi, Kira? KIRA O, ja sam itave dane provodila sama kao vaa verenica. I pitala sam se sa strahom: ta li e biti kad postanem vaa ena? ta sve nisam inila da vas otrgnem od Lilijane! I sada... ja neu, neu da provodim sama svoje besane noi. ALEKSEJ Kira! Kad ovek pone da stari i snage da mu se gase, on se sea samo besanih noi utroenih na sreu ili u radu. I ja u vas nauiti da ih volite... da volite sto pokriven muemom sa boicama, i nenu tiinu jutarnjih asova, i stari pamuni mantil. (Jako) Ja nemam blaga koje se privia vaoj majci, ali u podeliti s vama svoje sposobnosti, svoja traenja, neodoljivu e da proniknem u tajnu koju jo niko ne zna, i

najsilniju radost na svetu: da svakog, trenutka budem ljudima od koristi... KIRA I ja u vam donositi u zoru ohlaen aj... vama, nadahnuti ovee! ALEKSEJ Napraviu od vas svog prvog pomonika. Za dve godine... neka vam se one uine kao venost!... preneu na vas sve to sam uspeo da saznam u nauci. I moda ete me vi ak prestii, jer u vam dati vie nego to i sam poznajem... Ja u vam pokloniti svoje zamisli zato to vas volim, volim, Kira! Zvrji telefon. Sa vidljivom unutranjom borbom, Aleksej podie slualicu. Ovde sam, Ladigin. Ne, niko nije odloio savetovanje. (Pogledavi ispod rukava na sat) Hajdete bar u maloj krajnjoj sobi. (Glas mu postaje sasvim trezven) Ne opratam se. Mislim da u ubrzo. KIRA (prilazei mu) Opet... tamo? ALEKSEJ Da. KIRA I za celu no? ALEKSEJ Ne znam, veoma sloen opit. (Meko) Vidite, uzalud sam uvao svoje rei do veere. KIRA Vi ste obeali da ete mi pokloniti dve godine koje e izgledati kao venost. Ponimo ih danas zajedno, pristajete li? On ne razume. Mogu li ja tamo... s vama? Idite, izvedite automobil. On je privlai sebi. LJubi je, uspravnu, s oputenim rukama. Maramica ispada iz njene otvorene ake. Zatim, zadihana, ona ga odgurne od sebe. KIRA Pustite... ostavite bar neto za tu venost! Zavesa