You are on page 1of 8

Na Gazi-Mestanu Silni okopnici, bez mane i straha, Hladni k'o va oklop i pogleda mrka, Vi jurnuste tada u oblaku praha,

I nastade tresak i krvava trka. Zaljuljano carstvo survalo se s vama. Kad oluja proe vrh Kosova ravna, Kosovo postade nepregledna jama, Kosturnica strana i porazom slavna. Kosovski junaci, zasluga je vaa to posljednji beste. U krvavoj stravi, Kada trulo carstvo oruja se masa, Svaki le je svesna rtva, junak pravi Danas nam kau, deci ovog veka, Da smo nedostojni istorije nae, Da nas zahvatila zapadnjaka reka, I da nam se due opasnosti plae. Dobra zemljo moja, lau, Ko te voli Danas, taj te voli. Jer zna da si mati; Jer pre nas ni polja ni krevi goli Ne mogae drugom svesnu ljubav dati. I danas, kad doe do poslednjeg boja, Neozaren starog oreola sjajem, Ja u dati ivot, otadbino moja, Znajui ta dajem i zato ga dajem...

Obina pesma Naa je ljubav bila kratkog veka, Trenutak jedan - tek godinu dana. I rastavi nas naglo sudba preka, Bez uzdisaja, bez suza, bez rana. U svai nam je proslo pola dana; U pomirenju munom pola noi. I beao sam iz naeg stana, Traeci mira u poljskoj samoi. No to je bilo kratko vreme; Pa postadosmo tui jedno drugom; I gledasmo se u utanju dugom, Tupo, k'o sito dete eerleme. I tako sve je prolo; i ja sada Ne mogu kleti nebo ni sudbinu, Il' s pesnicama stisnutim, pun jada, Prokleti ene ili podlost njinu Pa ipak - da si samo katkad znala Veliki, kobni oganj due ove, I silnu ljubav to nisti k'o hala Sve druge misli i nade i snove; Pa ipak - da si samo katkad htela U zanosu, i slinu mekoj svili, Da nae nenu re iz srca vrela I mi bi moda dugo sreni bili A sad polako tee ovo vreme; Postasmo tako tui jedno drugom; I gledamo se u utanju dugom Tupo, k'o sito dete eerleme.

Simonida Iskopae ti oi, lepa sliko Veeri jedne na kamenoj ploi, Znajui da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je noem izbo oi. Ali dirnuti rukom nije hteo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo, Pod kojim lei kosa tvoja gusta. I sad u crkvi, na kamenom stubu, U iskienom mozaik-odelu, Dok mirno snosi sudbu svoju grubu, Gledam te tunu, sveanu, i belu; I kao zvezde ugaene, koje oveku ipak alju svetlost svoju, Te ovek vidi sjaj, oblik, i boju Dalekih zvezda to ve ne postoje, Tako na mene, sa mranoga zida, Na poaaloj i starinskoj ploi, Sijaju sada, tuna Simonida, Tvoje ve davno iskopane oi Bour Kako je lepa ova no! Gle, svuda, S topole, 'rasta, bagrema i duda, U mlazevima zlatokosim pada Nesustastvena meseina. Sada, Nad livadama gde trava mirie, U rascvetanim granama, svrh njiva Koje se crne posle bujne kie, Velika dua meseeva sniva. Sve mirno. tajac. uti polje ravno Gde nekad pade za etama eta... - Iz mnoge krvi izniknuo davno, Crven i plav, Kosovom bour cveta..

Veiti putnik Ja sam bio stvoren, Gospo,da se rodim' Da ivim,i umrem, sve u istoj kui, Da celog ivota, nikud nemiui, U istome kutu razgovore vodim,A ja belim svetom rasuh ivot ceo; I na obalama gde je vena plima, I u svakom gradu, svakom mestu, ima Po kap moje krvi i mog srca deo. Ko raskinut erdan, snizali se moji Dani, razbacani, tui jedan drugom, I u lutalakom mom ivotu dugom Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji. Sad sam silom udi, Gospo, ne znam ije, Na severu mrtvom, gde se mrzne more, Gde ni jedna tica propevala nije, Gde prastare ume nikad ne umore, I gde snene jele to prolea broje Kao bele duvne nepomino stoje... Sve su jutros jele obvijene snegom, I drvene kue, ko od snega cele, Pod crkvenim tornjem spokojno se bele, Ko atori beli pod pobednim stegom. No misao moja nije tako bela,U meni se budi opet enja stara, I sapui tajno, ko veernja vrela, Pred oima mojim stare slike stvara. I ja vidim druge predele, i boje Druge, s puno sunca, s dve goleme vode, Gde lepovi niski ukotvljeni stoje I brodovi puni u daljinu brode. Gde nad mirnom vodom, u veernje vrele, Bde starinske kule s mrke citadele...

ekanje ekam u senci jednog starog duda Da mesec zae i, skrivena tamom, Po uskoj stazi to kroz no krivuda, Da sies k meni enjivom i samom. ekam, a lenjo prolaze minuti, I sati biju na tornju daleko. Ve zora svie, blede mleni puti, A ja jo ekam, - i veno bih eko! O, ta je to to mene vee sada Za jednu put, za jedan oblik tela, I to mi dua zatreperi cela, I sva nemona izdie i pada, Kad me se takne jedna ruka bela! I sav zasenjen pred udesnim sjajem Lepote tvoje, slab, bez jednog daha, Kao da svakog asa ivot dajem, prilazim tebi pun pobonog straha Posrem, klecam, dokle me privlae, ko provalija tamna i duboka, I dok se strasnim prelivima mrae, Tvoja dva crna neumitna oka...

Jefimija Jefimija, erka gospodara Drame I ena despota Ugljee, u miru, Daleko od sveta, puna verske tame, Veze svilen pokrov za dar manastiru. Pokraj nje se krve narodi i gue, Prodaju carstva, svet vaskoliki cvili. Ona, veno sama, na zlatu i svili Veze strasne bole otmene joj due. Vekovi su proli i zaborav pada, A jo ovaj narod kao nekada grca, I meni se ini da su naa srca U grudima tvojim kucala jo tada, I u mune ase narodnoga sloma, Kad svetlosti nema na vidiku celom, Ja se seam tebe i tvojega doma, Despotice srpska s kaluerskim velom! I oseam tada da, ko nekad, sama, Nad nesrenom kobi to stee sve jae, Nad plamenom koje obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva i plae...

Naslee Ja oseam danas da u meni tee Krv predaka mojih, junakih i grubih, I razumem dobro, u to mutno vee, Zato brojne igre u detinjstvu ljubih. I prezirem tugu, zaboravljam bolju, Jer u meni tee krv predaka moji', Muenika starih i junaka koji Umirahu utke na strasnome kolju. Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrvo, Uspeo sam - sve se moe kad se hoe Da na ovo stro i surovo drvo Nakalemim najzad blagorodno voe. I sad, ako plaem kad se mesec krene S oreolom modrim niz nebesne pute, Il' kad stare ume, arobne sirene, Jedno tuno vee zlokobno zaute, Ja oseam ipak, ispod sveih grana I kalema novih, da, ko nekad jaka, U korenu starom struji snana hrana, Neiscrpna krepost starinskih junaka. Sve isezne tada. Zaboravljam bolju, A preda me staju redom preci moji, Muenici stari, i junaci koji Umirahu utke na strasnome kolju...

Ponosna pesma Bezbrojne su oi po tvom stasu pale Ko umorna jata na pomorsku lau, I, sve oarane, za trenutak stale Da na tebi odmor i lepotu nau. Bezbrojna su usta rekla da te ljube, I umukla zatim, da nikada vie Ne prozbore rei ni nene ni grube, Jer tebi reena re - sve druge brie! Bezbrojni jauci prate tvoje stope Kad ti, kao boanstvo strano, sies k nama, I bezbrojne strasti zaplamte ko slama, I bezbrojna srca crnom krvlju lope... I niko, i nikad, ne dotae vrele Usne tvoje, niti re ti nenu acu. Samo, ko dve sestre u bezglasnom plau, Dve se due nae u milosti srele. I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela. Ko despoti stari vladam tobom sada, Sam napajam usta sa svih tvojih vrela, I sva nenost tvoja samo na me pada. O kada je tako stari Usud hteo, Da ja izabranik budem, ja jedini, I da, uvek uz nju, vek provedem ceo Oaran, i baen u arobne ini. Podignuu glavu svoju ponosito, I kao mujezin s tankog minareta, Dok poda mnom uti nepregledno ito I na meseini plavi kukolj cveta, Uzviknuu gromko kroz predele neme, Da obuzme svakog nevernika strava: "Jest, samo je ona lepotica prava, A ja njezin prorok za veito vreme!"

enja Danas u ti dati, kada vee padne, u svetlosti skromnoj kandila i svea, u istoti due moje, nekad jadne, itavu bujicu proletnjega cvea. U sobi e biti sumrak, blag ko tvoje srce, sumrak stvoren da se dugo sanja. Na oknima svetlim zabljetae boje U taj svei trenut prvoga saznanja... Sve e biti lepe, sve drae i vie, no koja se sputa, svet to mirno spava, dugo mrtvo polje na kome mirie krljava i retka u busenju trava. I tako kraj cvea ostaemo sami... - Prolie se tada, kao bujne kie, stidljivi apati u blaenoj tami, i rei iz kojih prolee mirie...

Oajna pesma Upij se u mene zagrljajem jednim, Ko groznica tajna struji mojom krvi, Krepko stegni moje telo, nek se smrvi, I daj mi poljupce za kojim ednim. Kao Hermes stari i s njom Afrodita, Stopi se u meni strau tvojom celom, Da sav iznemognem pod vitkim ti telom, I da dua moja bude sita -Kada pomislim, draga, da e doi vreme Kad za mene nee postojati ene, Kad e ula moja redom da zaneme, I strasti da prou kao dim i pena, A da e, jo uvek, pokraj mene svuda Biti meseine pod kojom se udi, I mladih srdaca to stvaraju uda, I ena to vole i voljenih ljudi, Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada Kao bik pogoenom zrnom posred ela to u naporima uzaludnim pada Dok iz njega bije krv crna i vrela Upij se u mene zagrljajem jednim, Ko groznica tajna struji mojom krvi, Krepko stegni moje telo, nek se smrvi, I daj mi poljupce za kojim ednim

Iskrena pesma O sklopi usne, ne govori, uti, Ostavi duu, nek' spokojno sniva Dok kraj nas lie na drveu uti, I laste lete put toplijih krajeva. O sklopi usne, ne mii se, uti! Ostavi misli, nek' se bujno roje, I re nek' tvoja niim ne pomuti Bezmerno silne osjeaje moje. uti, i pusti da sad zile moje Zabreku novim zanosnim ivotom, Da zaboravim da smo tu nas dvoje, Pred velianstvom prirode! A po tom, Kad proe sve, i malaksalo telo Ponovo padne u obinu amu, I ivot nov, i nadahnue celo, Neujno, tiho, potone u tamu Ja u ti, draga, opet rei tada Otunu pesmu o ljubavi, kako eznem i stradam i ljubim te, mada U tom trenutku ne oseam tako... A ti e, bedna eno, kao vazda, Slusati rado ove rei lane: I zahvalie bogu to te sazda, I oi e ti biti suzom vlane. I gledajui, vrh zaspalih njiva, Kako se sputa nema polutama, Ti nee znati ta u meni biva, Da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me Obuzme celog silom koju ima, I svaki ivac rastrese i nadme, I oseaji navale k'o plima! I zato u ti uvek rei: uti! Ostavi duu, nek' spokojno sniva Dok kraj nas lie na drveu uti, I tama pada vrh zaspalih njiva. Sentimentalna pesma Po mesecu ti aljem uzdah jedan, Po tom u enji bratu. Nek ti ree, U tuzni as kad zimsko pada vee. Da sam ko Azra, bled, veran i predan. I ta bi on, taj mesec, kome poju Od Indije do veitoga Rima enjivu svetlost i sanjivu boju Svi pesnici na jezicima svima, Kad ne bi tako u gluhoj samoi Teio srca to se enjom gue I ljupkim sjajem kroz beskrajne noi Vezivao sve rastavljene due! I sad, kad sine ta starinska Luna I setne zrake prospe mojom sobom, Ja udno prenem i, ko da si tuna, Sva dua moja zamirie tobom...

Za taj trenutak ivota i milja, Kad zatreperi cela moja snaga, Neka te srce moje blagosilja! Al' ne volim te, ne volim te, draga!

Jasika Nad krovovima nebo sivo, A izmaglica vlana luta I ko prozrano meko tkivo Pokriva pravce moga ****. Na omorici ljudi, zveri, I bilje, sve se mrtvo ini. - Jasika jedna tek treperi. Jasika tanka u visini. Treperi samo, o jasiko! Taj tamni nagon to te kree razumeo jo nije niko, Razumeti ga niko nee. No on za mene sada znai Taj neumitni ivot to se Nikada jote ne pomrai I koji mutne struje nose. Pobednik veni, uvek io, Izvan dobroga i van zloga, danas ko jue to je bio Jai od smrti i od boga. Treperi samo, o jasiko! Gledam te s enjom i sa tugom Na bolove sam davno sviko, Sa jadom ivim kao sa drugom. I kad ivot mislim ceo, Koji je bio to je sada, Na moju duu ko crn veo Ogromna, teka senka pada. No ko pauka to za mreu Vezuju tanki konci oni, Drhtaji tvoji mene veu Za veni ivot od iskoni. I u dnu tune due moje, Ko nagovetaj nove vere, Veselo kao lie tvoje, Nagoni tamni zatrepere...

U kvrgama U kvrge su me bacili, o srama. da, to je bilo u prastaro vreme. Jesam li bio kriv? i zato? - Tama uti, i redom sva stvorenja neme. U kvrge su me bacili, o srama! Neko ih stee, a ne vidim ko je, Al ujem kako kripe kvrge gnusne, Pod silnom stegom prte kosti moje, I krv iz rana na mahove pljusne. Neko ih stee, a ne vidim ko je. Jauk i piska svuda oko mene. U redovima crnim kvrge stoje, U njima pote deca, ljudi, ene. Neko ih mui, a ne znaju ko je. Jauk i piska svoda oko mene. Stei, o stei, nevidljiva silo! I nemilosno kosti moje mrvi, Dok najzad moje ne prestane bilo, I ne iscuri kap poslednja krvi! Stei, o stei, nevidljiva silo! O, kako ti se slatko smejem sada, rtva se ruga delatu to kolje. Zar to vrhunac muenja i jada? Zar nita nisi izmislila bolje? O, kako ti se slatko smejem sada! Udri, i mui, i pritei jae, Al znaj da nee prei moje usne Nijedna reca to moli il plae, Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne! Udri, i mui, i pritei jae, Al dokle redom deca, ljudi, ene, Plau i pite, bedni, pokraj mene, I ropski klee pred skrivenim stvorem, Vrh piske, kletve, i vapaja njini' Letee mirno duh moj u visini, Ko morska lasta nad irokim morem.

Dolap Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo, Stoji kao spomen iz prastarih dana. Njegovu sam kripu kao dete uo; Stara gruba sprava davno mi je znana. Jedan mali vranac okree ga tromo, Malaksao davno od tekoga truda; Vue bedno kljuse sipljivo i hromo, Bi ga bije, ular stee, ulji ruda. Vrane! Ti si bio pun snage i volje, I dolap si stari okretao ivo; Teila te nada da e biti bolje; Mlad i snaan, ti si zlatne snove sniv'o. Al' je prolo vreme preko tvoje glave, Iznemoglo telo, malaksale moi; Poznao si ivot i nevolje prave, I julijske ege, i studene noi. O, kako te alim! - Gle, suze me gue, Oliena sudbo svih ivota redom! Tebe, brau ljude, i sve ive due, Jednake pred optom, neminovnom bedom... Podne. Ti bi vode. Ko e ti je dati? Tu kraj tvojih nogu uboreci tee. Ali bi fijukne... Napred! Nemoj stati, Dok ne padne najzad spasonosno vee. Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo; Svuda oko tebe buja trava gusta, I mirise njene cuv donosi vreo. Ali bi fijukne: zbogom, nado pusta! Ti si kao i ja, mladosti rane, Osetio optu sudbu to nas gazi, I gladan i edan provodio dane Sve u uskom krugu, sve na istoj stazi. Ti si kao i ja, na julijskoj ezi, Dok ubori voda kraj tebe u viru, Sanjao o srei, nagradi i nezi, Sanjao o dobrom, zasluenom miru.

O! k'o zmija ljuta kouljicu svoju, Ostaviti bedu, nesreu, i zlobu, I udarce bia steene u znoju, I svemonu podlost, i optu gnusobu!... Pusti snovi!... Napred, vrane, nemoj stati, Ne mirii travu, ne oseaj vir: Nagradu za trude nebo e ti dati, Mranu, dobru raku, i veiti mir!