You are on page 1of 19

Sumnja, in, subjektivacija, orijentacija Logiko vreme izmeu ispunjenja i prekida

Botjan Nedoh
I Ovaj je lanak najbolje zapoeti pitanjem koje e na neki nain predstavljati zvezdu vodilju ovog teksta i na koje nikako neemo moi, zbog njegove opirnosti, u celosti odgovoriti, ve emo pokuati nacrtati tek neke minimalne konceptualne zametke, koji bi mogli predstavljati okvir daljeg razmiljanja. Radi se o veoma prostom pitanju, koje je u polju savremene politike danas dosta aktuelnije no to je ikada bilo u prolosti i koje glasi otprilike ovako: ta je orijentacija u politici ili ta znai orijentisati se u polju politike? No pre nego to se latimo razmiljanja o tom pitanju, moramo upozoriti da je u perspektivi unutar koje emo raspravljati o pomenutom pitanju, odnosno problemu, ve implicirana vremenska dimenzija problema. Pitanje ta je politika orijentacija? nerazdvojivo je povezano sa pitanjem Kada se radi o politikoj orijentaciji?, odnosno u kakvoj situaciji unutar polja politike moemo govoriti o tome da su subjekti ili jedan jedini subjekt u njoj orijentisani. Ve ovo temeljno postavljanje problema evocira neku preliminarnu konstelaciju i neko ime. Ako smo, naime, rekli da je pitanje orijentacije u politici danas mnogo aktuelnije nego to je ikada u prolosti bilo, te da je sama definicija orijentacije nerazdvojivo povezana sa vremenskim intervalom njenog trajanja, onda iz toga veoma jasno sledi da se orijentacija ne tie pitanja smera orijentacije politikog subjekta. Ne radi se, dakle, o pitanju vrednosnog suda o tome da li je pravilnije politiko usmerenje na levo ili desno, ako smemo upotrebiti jednu od jaih politikih suprotnosti 20. veka. Naprotiv, kod problema orijentacije pre se radi o formalistikom sudu o tome da li u odreenom istorijskom trenutku orijentacija u politici postoji ili ne. Mogli bismo rei da je u tom smislu orijentacija sa one strane podele na levicu i desnicu, ako se pozovemo na Badjuovu parafrazu Niea, sa kojom komentarie strast do realnog 20. stolea,1 koje upravo zbog te strasti moemo oznaiti kao stolee orijentacije par excellence i iji neopoziv kraj nagovetava i sam Badju. U ovoj tematizaciji problema, koja bez sumnje evocira upravo Badjuovo ime,2 aktualnost pitanja politike orijentacije moe, dakle, nastupiti jedino na paradoksalan nain, naime, kroz odsutnost i te kako minimalne orijentisanosti u dananjoj politikoj situaciji, odnosno, ako upotrebimo glavni Badjuov izraz u ovom kontekstu, kroz odsutnost Ideje.3 Naime, upravo je
1 2

Badju, A., 20. stoletje, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, Ljubljana, 2005. Da govor o politikoj orijentaciji evocira Badjovo ime nije sluajnost. Badju je, naime, prvi koji je pitanje politike orijentacije postavio sa itavom filozofskom strogou i kritikom otrinom, zato je skoro nemogue da bi takvo pitanje postavili mimo i bez, barem minimalnog, uvaavanja njegovih intervencija povodom tog pitanja, uprkos tome to se s njim ne bismo u potpunosti sloili. 3 Badju o problemu orijentacije kao materijalnom uinku delovanja Ideje raspravlja u skoro svim svojim kasnijim radovima, najneposrednije u: Ime ega je Sarkozy? (Ime ega je Sarkozy?, Sophia, Ljubljana, 2008.); The Communist Hypothesis, Verso, London in New York, 2010. [poglavlje Ideja komunizma je u slovenakom prevodu Petra Klepeca objavljeno u reviji Filozofski vestnik, broj 3, 2009., str. 720.; u nastavku se oslanjamo na slovenaki prevod]; te u Second Manifesto for Philosophy, Polity Press, Cambridge in Malden, 2011. Zbog autoru nedostupnih srpskih prevoda sva se u nastavku teksta citirana i pomenuta dela navode po

Ideja, kao operacija od posebne vrste to to, ako sledimo Badjua, u politici jedino moe da orijentie, odnosno, preciznije reeno, samo delovanje Ideje, njena prisutnost, znak je politike orijentisanosti. Ako, dakle, nameravamo odgovoriti na pitanje zato, a pre svega kad je orijentacija prisutna u polju politike, onda moramo to pitanje nuno misliti u korelaciji sa Badjuovom definicijom Ideje uopte i Ideje komunizma posebno, pa i, ili ak zapravo, sa aktuelnim stanjem politike bezidejnosti i dezorijentisanosti. Odvie je podvui da ve u samom izrazu dezorijentacija odzvanja ono to popularni diskurs naziva kriza levice. Ako je ova kriza danas mnogo vie aktuelna nego to je ikada u prolosti bila, onda je to pre zbog potpune odsutnosti levice i njene potpune fragmentisanosti, nego zbog njenog pretpostavljeno nostalginog pogleda okrenutog prolosti. Moda je upravo to najvei dokaz da se kod dezorijentacije vie radi o odsutnosti orijentacije, nego o pogrenom smeru orijentacije. Element dezorijentacije vaniji je jo zbog jednog drugog vidika. Badju, za koga Ideja nastupa iskljuivo u prelomu sa stanjem dezorijentacije, ovaj drugi vidik i inae napominje tek sporedno, no ipak taj element, sa druge strane, svejedno evocira neku logiku napetost, neku logiku povezanost ili prelaz ka Ideji i orijentaciji. Kao to emo videti u nastavku, upravo je ta veza ona u prelomu sa kojom Badju gradi svoju teoriju subjektivacije i dogaaja, koja je odluujua za formulisanje Ideje. I znaajna je, naravno, injenica da je taj prelom istovremeno ireduktibilna razlika4 koja razlikuje njegovu teoriju subjektivacije i dogaaja od one koju u spisu Logiko vreme5 razvija ak Lakan. No, pre nego to doemo do te, po Badjuovom miljenju, ireduktibilne razlike, treba ipak poeti na taki na kojoj Badju koncizno raspravlja o dananjem politikom problemu (odsustva) Ideje.

II. Ako pokuamo, dakle, u tom smeru u uvodu veoma koncizno saeti Badjuove glavne akcente koji se tiu pitanja orijentacije i Ideje, onda bismo mogli rei otprilike ovako: to to u politikoj situaciji jedino moe orijentisati je Ideja, koju je Badju, proizlazei iz Platona, formalno odredio kao apstraktnu totalizaciju tri osnovna elementa, procedure istine, istorijske pripadnosti i individualne subjektivacije.6 Ideja je zbog toga operacija, koja je sastavljena iz navedena tri elementa: procedure istine kao postdogaajnog procesa izricanja vernosti dogaaju, kojeg ve od Biti i dogaaja7 dalje definie kao upad neega novog u postojei simboliki red znanja; istorijske pripadnosti istini, koja oznaava datirane sekvence njenog trajanja, ime uspostavlja njenu transvremensku raspoloivost, da na nju mogu delovati sve budue istine,8 ime je svaka nova procedura istine upisana u opte postajanje oveanstva kao opteg toposa svih (prethodnih) istina; individualna subjektivacija kao volja ili odluka individuuma da postane subjekt, da kao takav, ukljuujui i svoje telo, stupa u
slovenakim i engleskim prevodima ili u originalu, za to se itateljki i itaocu iskreno izvinjavamo. 4 Badju, A., Theory of the Subject, Continuum, London in New York, 2009., str. 248. 5 Cf. Lakan, ., Logini as ali vnaprejnje zatrjevanje gotovosti novi sofizem, u: Spisi, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, Ljubljana, 1994., str. 4560. 6 Badju, A., Ideja komunizma, str. 9. 7 Cf. Badju, A., Being and Event, Continuum, London in New York, 2007. 8 Cf. Badju, A., Ideja komunizma, str. 8.

kolektivno telo-istine.9 Tome moramo dodati da je implicitna pretpostavka, koja je prisutna u sva tri elementa iz kojih se sastoji Ideja, dogaaj kao neto apsolutno novo u politikoj situaciji i koji je upravo zbog toga ireduktibilan na prethodne simbolike koordinate dogaajnog poprita, iz kojeg proizlazi. Imamo, dakle, Ideju, operaciju, koja se sastoji iz tri elementa: politikog, istorijskog i subjektivnog. Pitanje, koje se uz ovo postavlja, i koje kod Badjua svakako nije u sreditu, dakako je pitanje koji je modus sastavljanja Ideje, ta je ono to povezuje tri komponente (sastavne delove) u Ideju? Da li je to neki etvrti, transcendentalni element? Da li postupak sastavljanja Ideje treba pripisati kontingenciji, te je zbog toga bezuzroan? Ili je, suprotno, jedan od ova tri elementa taj koji samog sebe povee zajedno sa druga dva elementa u Ideju? To je pitanje jo izraenije ako ga mislimo korelativno sa drugim znaajnim pitanjem, koje Badju takoer ostavlja po strani. Badju naime tvrdi da je to to podupire aktuelno stanje bezidejne dezorijentisanosti jedna od temeljnih zapovesti vladajue ideologije, koja glasi: ivi bez Ideje. Taj, nazovimo ga negativni afekat je, tako se bar ini, jedan od centralnih Badjuovih motiva ili povoda, koji su Badjua uopte pripremili na to, da se lati projekta Ideja komunizma. Sa tog se stajalita zato valja pitati na ta se konkretno odnosi pomenuta zapovest u Badjuovoj shemi Ideje, posebno u odnosu na injenicu da Ideja za Badjua nije nita to je samo po sebi dato, ve se treba do nje, uvek, tek dokopati, treba je sastaviti. I, ako sam Badju razdoblje posle zavretka 20. veka proglaava za razdoblje odsutnosti Ideje i orijentacije, onda se valja nadalje pitati, kakav je uopte znaaj zapovesti ivi bez Ideje, ako pretpostavimo da nema samo karnevalsku funkciju unutar vladajueg diskursa, time to bi zabranjivala neto, to je ve tako i tako odsutno. Da bismo odgovorili na postavljena pitanja i ispostavljene probleme, treba preciznije odrediti razliku izmeu tri elementa Ideje. Izmeu njih se ocrtava neka granica, koja omoguava preciznije odreivanje mesta na koje se odnosi pomenuta zapovest. Najpre, moemo rei da su tri na prvi pogled ekvivalentna elementa, tri sastavna dela Ideje, meusobno ipak u minimalnom hijerarhijskom odnosu: procedura istine kao politiki element, koji uvek propisuje Subjekt te istine,10 podreena je kontingenciji dogaaja, neposredno je dakle posledica kontingencije i takorei je bez uzroka; istorijski element pripadnosti oznaava datiranje trajanja sekvenci, te je time, takorei, objektivacija odnosa izmeu politikog i subjektivnog elementa; subjektivni element podreenosti istini, element subjektivnog angamana, koji Badju definie kao trenutak, kada pojedinac izjavljuje, da moe nadmaiti granice (egoizma, rivaliteta, konanosti), koje mu nalae individualnost (ili ivotinjskost, to je isto). To je u stanju, ukoliko ostajui pojedinac, kakav je, sa utelovljenjem postaje i delujui deo novog Subjekta. Tu odluku, tu volju zovem subjektivacija.11 Subjektivacija je u tom opredeljenju podreena politikom elementu. Ali ako pogledamo nastavak definicije Ideje, koju Badju daje neposredno posle gornjeg poetnog opredeljenja Badju naime nastavlja: Ideja je subjektivacija odnosa izmeu singularnosti procedure istine i reprezentacije Istorije.12 onda pre valja rei suprotno, naime ne samo da je subjektivacija onaj element koji sastavlja Ideju, ve i to da je Ideja po svojoj sutini subjektivacija.
9

Ibid., str. 9. Ibid., str. 8. 11 Ibid., str. 9. 12 Ibid.


10

Proizlazei iz tog izvoenja moemo zapovest ivi bez Ideja onda bez ikakvih tekoa prevesti u njeno pravo, dosta jasnije znaenje, koje glasi: Nemoj se subjektivirati!, nemoj postati deo Subjekta, kojeg propisuje procedura istine, ve se radije prepusti pragmatizmu svakidanjice. No upravo se na toj taki valja pitati, zar ne zvui takva zapovest uprkos svemu unekoliko anahronina, ne toliko sa stajalita dananje otvorenosti diskursa, koju priznaje i sam Badju, ve pre svega zato to danas prevladavajui diskurs istovremeno diktira zaborav prolih dogaaja. Njihovo bi brisanje u Badjuovoj shemi Ideje moralo naime znaiti, da je subjektivacija neoperativna zbog injenice da su dogaaji, koje mora subjektivirati, jednostavno zaboravljeni i da, naime, nema elementa koje treba subjektivirati. Ako je pomenuta zapovest jedna od glavnih Badjuovih meta, ona to verovatno nije zbog svoje anahroninosti, ve pre svega zbog toga to znai jo neto vie od onoga to sama izjavljuje. Mogli bismo rei da zapovest ivi bez Ideje ne znai jednostavno zabranu subjektivacije, ve je pre svega proglaava neim nemoguim. Zbog toga moemo parolu vladajue ideologije smisaono dopuniti: Ne subjektiviraj se, jer je svaki takav in osuen na neuspeh i to pre svega zbog toga to o onome to subjektivira, ne moe biti sasvim siguran da li u tome ima uopte istine, dakle, u opravdanost svog postupka mora ponajprije i pre svega sumnjati. Na konceptualnom nivou valja zbog toga Badjuovu tezu jo vie zaotriti, i to sa stajalita samog Badjua. To to emo pokuati pokazati u nastavku, mogli bismo saeto rezimirati otprilike ovako: ako usvojimo Lakanovu tezu, po kojoj je dananji, kasnokapitalistiki diskurs, diskurs univerziteta, drutvena veza, gde je znanje (S2 kao baterija svih ostalih oznaitelja) na mestu initelja diskursa, onda emo rei, da je nemogunost subjektivacije kao deklaracija upisana u sam diskurs, da njegov nain delovanja znanje na mestu initelja, oznaava upravo potencijalnu beskonanost sumnje, kruno okretanje subjekta meu binarnim opozicijama, iz kojih ne uspeva prei u bilo kakvu sigurnost, koja bi oznaavala in subjektivacije, ili bar privid izvesnosti. I, drugi put, ako je nemogunost subjektivacije poduprta i njenom zabranom, onda je to zbog toga to je subjektivacija sposobna sama iznuditi dogaaj i sama aktivirati proceduru istine, odnosno sastaviti Ideju bez dogaaja. Ono to je kod toga zanimljivo je injenica da takav stav, koji se ovde podudara sa Lakanovim, zastupa i sam Badju, naime u svom prvom velikom delu, u knjizi Teorija subjekta, na taki koju sam iznenaujue oznaava kao ireduktibilnu razliku, koja razlikuje njegovu teoriju subjekta i subjektivacije od Lakanove. A u jezgri te razlike ne nalazi se nita drugo nego Badjuova kritika Lakanovog famoznog spisa o logikom vremenu. No, pre nego to preemo na apologiju trojice zatvorenika, te na Lakanovu i Badjuovu elaboraciju tog eksperimenta, valja upozoriti jo na univerzalnu dimenziju tog problema unutar Badjuovog opusa. Naime, pomenuta razlika od Lakanove konceptualizacije logikog vremena, kojeg Lakan naziva novi sofizam, nalazi se, inae, i u samom jezgru Badjuove filozofije, te se po obiaju pojavljuje kao razlika izmeu filozofije i sofizma, izmeu istine i jezikog preokreta; drugaije reeno, kao razlika izmeu dijalektikog materijalizma (odnosno, u kasnijim terminima, materijalistike dijalektike) i logike oznaitelja. U tom smislu moemo rei da Badjuova kritika logikog vremena nije samo kritika Lakana, ve svih onih filozofija koje Badju ovako ili onako poistoveuje sa sofizmom (Dekartov postupak sumnje

kao temeljna metoda filozofije, Kantova Kritika istog uma kao nauka o spoznaji a priori), odnosno sa jezikim preokretom u filozofiji 20. veka (Vitgentajnov imperativ utnje o neizgovorljivom).

III Preimo sada na Lakana i na njegov spis Logiko vreme i iskaz prethodne sigurnosti: novi sofizam iz 1949. godine, u kojem Lakan razvija teoriju subjektivacije uz pomo potpuno istih termina kao to e to uraditi dvadeset godina kasnije u Seminaru XI, znai uz pomo Dekartovih termina sumnje i sigurnosti. U sreditu Lakanovog teksta se nalazi sledea pria o trojici zatvorenika. Upravnik zatvora je pozvao k sebi trojicu zatvorenika, kojima kae da treba, iz razloga koji njima moraju ostati nepoznati, jednog od njih trojice da pusti iz zatvora, i to onoga koji e prvi uspeno reiti logiki eksperiment. Eksperiment se sastoji iz sledeeg: upravnik ima na raspolaganju tri bele i dve crne ploice. Svakom od te trojice zatvorenika okaie na lea jednu ploicu, no on sam nee moi videti koju, to jest nee moi videti koje boje je ploica boju njegove ploice moi e videti samo ostala dva zatvorenika. Onaj zatvorenik, koji e prvi stii do upravnika da mu saopti boju ploice sa svojih lea, bie puten, ali pod uslovom da svoje uverenje objasni uz pomo logike argumentacije, a ne uz pomo teorije verovatnoe. Upravnik zatvora odluio je da svakome od te trojice na lea stavi ploicu bele boje, to je znailo da u igri nije bilo onih crne boje, no to je u svakom sluaju mogao znati samo on. Svaki je od trojice, dakle, video ono drugo dvoje sa ploicom bele boje, to je znailo da je video dve bele ploice. No, jedina bi situacija u kojoj bi neko od te trojice mogao da bude odmah siguran u boju svoje ploice, u svoj identitet, bila ona u kojoj bi video dve crne ploice poto su u igri samo dve crne i tri bele ploice, odmah bi znao da je beo. Ali svaki od trojice vidi dve bele. Ako prihvatimo stajalite zatvorenika A, a potpuno isto vai, kako kae Lakan, za svu trojicu, nezavisno od stajalita sa kojeg gledamo na stvar, moemo kazati da u trenutku kada vidi dve bele, ne moe biti odmah siguran u svoj identitet, zato je primoran startovati od hipoteze koja se sastoji od dva koraka: da najpre pretpostavi sledeu kombinaciju, koja se granii sa onom koja je jedina sigurna, a koja glasi: dva bela jedan crn, a zatim pretpostavlja vlastiti identitet u toj situaciji: ja sam crn. Samo iz ovakve situacije, poto se radi o logikoj situaciji, moe proizii potpuno reenje logikog eksperimenta, kako kae Lakan, koje e pokazati sva trojica zajedno. Svaki od trojice istai e otprilike takvu argumentaciju: Ja sam beo, a to znam na osnovu sledeeg: Poto su bili moji drugovi beli, mislio sam, da bi, ako bih bio ja sam crn, svako od njih dvojice zakljuio sledee: Ako bih bio i ja sam crn, ovaj bi drugi morao odmah znati da je beo, te bi zbog toga odmah izaao napolje; dakle ja nisam crn. I oboje bi istovremeno otili, uvereni da su beli. No njih dvoje nisu uinili nita, pre svega zato to sam i ja bio beo kao i njih dvoje. Posle ovog razmiljanja krenuo sam kroz vrata, da bih saoptio svoj zakljuak.13 Lakan iz ove prie dedukuje tri koraka, koji zajedno konstituiu logiko vreme. Naime, trenutak pogleda, trenutak kada svaki od trojice vidi boju ploice na leima ostale dvojice; trenutku pogleda, zatim, sledi vreme shvatanja, kada svako od trojice pojedinano, svaki za
13

Lakan, Logini as, str. 46.

sebe, razmilja o reenju pitanja kakve boje je on, tako da se poigrava celim ogranienim brojem kombinacija to ukljuuje i razmiljanje o nereakciji ostale dvojice (kao to naglaava Lakan, logiko vreme postoji u situaciji gdje postoji konani, ogranieni broj svih moguih situacija, gde su karte ve podeljene) i napokon, trenutak zakljuka, kada svaki od trojice pokuava sa logikim objanjenjem prestii ostalu dvojicu. Ono to prvo proizlazi iz ove prie jeste injenica da subjekt koji se subjektivira uz pomo ina odlaska kod upravnika, kao posljedicu iskazivanja izjave, znai oznaitelja, jesam beo, dolazi do zakljuka o svom identitetu na temelju nereakcije preostale dvojice. Ovo ukljuenje nereakcije preostale dvojice u sud o sebi Lakan naziva odloeni pokreti: Odloeni pokreti ne razotkrivaju to to subjekti vide, nego to to su prepoznali kao pozitivno u onome to ne vide: aspekt crnih ploica. Odloeni pokreti imaju znaenje zbog vremena suzdravanja, oklevanja subjekata, a ne zbog svoje usmerenosti.14 To konkretno znai da subjekt A, sa stajalita sa kojeg Lakan objanjava kretanje logikog vremena u sofizmu, a to takoe vai i za ostalu dvojicu, dolazi do zakljuka o svom identitetu, na osnovu toga da neega u situaciji nema, odnosno da postoji manjak odlaska ostale dvojice subjekata u situaciji koju bi trebalo da napuste, ako ne bi imali sumnje o sebi. Glavna Lakanova poenta je ovde u tome, da se izmeu vremena za shvatanje i trenutka zakljuka nalazi ireduktibilni hiatus (zjap), da je trenutak zakljuka vie granica vremena za shvatanje, koje bi potencijalno moglo trajati beskrajno, nego njegova logika konsekvencija. Zato Lakan i kae da se ovde radi o anticipaciji, odnosno o iskazu prethodne sigurnosti. Ne moe se linearno izvesti zakljuak iz pozitivnog znanja o situaciji. Ono to pojedinca natera da se sa aktom odlaska kod upravnika subjektivira, da da iskaz prethodne sigurnosti, je ontoloki oblik strepnje bojazan, strahovanje, ne samo da e ga neko drugi prestii u tom aktu,15 ve i to da bi time individuum ostao u predsubjektivnoj situaciji bez simbolikog pokria oznaitelja. Ako ovu priu objasnimo u terminima sumnje i sigurnosti, onda bismo mogli rei ovako: postupak sumnje odgovara tano vremenu shvatanja, gde se subjekt, koji u tom trenutku jo nije subjekt lakanovski subjekt je stricto sensu uvek subjekt oznaitelja vrti u dijalektikom krugu suprotnosti, kada se poigrava sa suprotnim izjavama tipa jesam beo nisam beo; jesam crn nisam crn. U tome je zapravo najvanije da to vreme moe trajati potencijalno beskonano, jer u samom tom momentu sumnje nema nikakve logike nunosti, koja bi subjektu garantovala subjektivaciju kao krajnju posljedicu postupka sumnje. Kao to smo malopre rekli, korak zakljuka, koji znai subjektivaciju subjekta, je ireduktibilan na postupak sumnje. Drugim reima, subjektivacija je u nekoj taki odluka, skok u prazno. Ako u diskursu univerziteta kao dominantnoj drutvenoj vezi, u Lakanovom smislu tog termina, dolazi do stanja permanentnog izostanka subjektivacije, ili tanije, simbolike identifikacije oznaiteljem, uzrok toga moe biti ba znanje (lanac svih drugih oznaitelja) kao agens diskursa. Ba u toj matrici subjekt jeste ogranien, odnosno tanije, jeste rezultat, proizvod permanentne sumnje, permanentne serije suprotnih izjava tipa beo ne-beo. U tome se savremeni diskurs i razlikuje, kao to emo videti, od Dekartovog, gde je

14 15

Ibid., str. 5051. Ibid., str. 54.

sumnja sastavni deo miljenja i suda.16 I ba je ta taka upravo taka konvergencije subjekta i afekta strepnje, u smislu da je strepnja afekat koji pogaa subjekt ba kao mesto manjka oznaitelja, manjka simbolikog.17

IV Na ovom se mestu moemo sada pitati, kakvi su Badjuovi prigovori ovoj Lakanovoj elaboraciji logikog vremena. Badju ovaj Lakanov spis obrauje u dva uzastopna poglavlja knjige Teorija subjekta,18 gde pokuava svoje poente o materijalistikom primatu topologije iznad algebre iz prethodnog poglavlja proiriti na teoriju subjekta i subjektivnog procesa. Badju je, najpre, napravio kratak saetak osnovne Lakanove poente, da bi onda predloio svoj glavni prigovor Lakanovoj tezi, da se u gorepomenutoj prii o logikom vremenu radi o subjektivaciji, koja se raa, ako moemo tako rei, iz prethodne sigurnosti. Badju tvrdi suprotno: Ili subjektivni raun sve vreme sledi algerbarsko pravilo, no u tom sluaju nema ni anticipacije ni retroakcije, ili se radi o sigurnosti brze subjektivacije. 19 Za Badjua u Lakanovoj prii nema ni prethodne sigurnosti, ni subjektivnog procesa koji bi retroaktivno osiguravao konzistenciju anticipaciji sva trojica zatvorenika pronalaze svoj identitet zajedno tako to identitet dedukuju direktno iz simbolikog procesa. Nema nikakvog hiatus-a (zjapa) izmeu hipoteze i identiteta, pa zato ne moemo govoriti o bilo kakvoj anticipaciji kao izlaganju subjekta realnom. Badju vidi glavni problem u tome to Lakan pretpostavlja savrenu ekvivalenciju izmeu svih zatvorenika, u prvom redu se, naime, ovde radi o ekvivalenciji inteligencije suzdravanje, oklevanje dvojice zatvorenika u razmiljanju subjekta A, iskazuje se kao dokaz sumnje u vlastiti identitet, to treba prihvatiti kao logiki argument. Badju, meutim, kae da suzdravanje, oklevanje ostale dvojice zatvorenika, Lakan pogreno ili neopravdano interpretira kao argument, poto bi ovo oklevanje moglo biti posledica neeg sasvim treeg. Kao to su rekli Ed Plut i Dominik Hens u svojoj intepretaciji ove Badjuove kritike Lakana: ta ako je drugi glup?20

16

Lakan tako uporeuje svoj primer trojice zatvorenika sa Dekartovim postupkom sumnje: Ako je od Dekarta sumnja ukljuena u vrednost suda, moramo tome nuno dodati da je za oblik tvrdnje, koju ovde prouavamo, toj vrednosti manje do sumnje, koju suspenduje, nego do prethodne sigurnosti, koju uvodi. (Ibid., str. 56.) 17 Za genijalnu interpretaciju diskursa moderne kao univerzitetskog diskrusa krize simbolike investicije (kriza subjektivacije), gde je afekat strepnje glavni potez subjekta kao manjka oznaitelja odnosno pre-vika oznaitelja [too muchness of significance], cf. Santner, E., The Royal Remains: Poeple's Two Bodies and the Endgames of Sovereignty, University of Chicago Press, Chicago, 2011., gde autor, govorei o radu snova kod Frojda, gde se manifestuje subjekat nesvesnog, kae ovako: Tanije, ini se da rad snova i nesvesna mentalna aktivnost uopte aktivira strepnja vezana na vidik iskljuenosti, na vidik toga, da se neko nae na eksteritorijalnom mestu izvan ove dijalektike elje, na onom jezivom mestu, koje smo vezali za kafkijansku topologiju koja smeta figuru uhvaenu u vanrednom stanju, ispred Zakona. Ne radi se toliko o strepnji da se ne naemo kao elei u odnosu prema zahtevu neke normativne vlasti, nego o strepnji da se uopte ne naemo, da smo redukovani na paradoksalni status izvan bilo kakvog statusa, redukovani na radikalnu nedostojnost stvorskog ivota [creaturely life]. (Str. 69) 18 Badju, A., Theory of the Subject, str. 248258. 19 Ibid., str. 254. 20 Plut, E., i Hens, D., What if the Other is Stupid? Badiou and Lacan on Logical Time, u: Hallward, P. (uredio), Think again. Alain Badiou and the Future of Philosophy, Continuum, London i New York 2004., str. 182190.

Ako bismo hteli govoriti o bilo kakvoj anticipaciji i retroakciji, koje su temelj subjektivacije i subjektivnog procesa, onda je, tako kae Badju, nuno pretpostaviti neku neekvivalentnost izmeu trojice (diferencijalna heterogenost drugog njegova glupost, spornost, itd.), neki niz topolokih susedstava, gde jedno mesto deluje kao ne-mesto za ostale. Zato Badju kae da, ako hoemo da govorimo o anticipaciji i retroakciji, onda treba Lakanova tri vremena prihvatiti kao topoloku podelu vremena dedukcije: R1 (jedan vidi dve crne i zna da je beo; trenutak pogleda ovde koincidira sa trenutkom zakljuka, znai, da e u trenutku pogleda otii); R2 (jedan vidi jednu crnu i jednu belu ako je i on crn, onaj beo e videti dve crne, zato e za njega vaiti R1); R3 (jedan vidi dve bele ako je on sam crn, druga dvojica e videti jednu belu i jednu crnu (R2), i postaviti hipotezu R1, to znai, da je razlog neodlaska ostale dvojice to to on nije crn ve beo).21 Jedino ako ovu podelu na tri vremena shvatimo na topoloki nain, moemo govoriti o subjektivaciji. Zato Badju i kae da subjektivacija deluje u odnosu na element sile, sa kojom se mesto (zakljuak, koji izvodimo iz R3) transformie.22 Subjektivacija za Badjua nije, dakle, pitanje anticipacije drugog na nivou saoptenja zakljuka, nego se odnosi na prethodno stvaranje mesta gde moe subjekt biti bri od drugog subjekta23 diferencijalna heterogenost drugog, o kojoj govori Badju, se tu odnosi na razliite brzine zakljuivanja, na razliite brzine kojima subjekti putuju od R3 do R1 i natrag. Ili tanije, uslov subjektivacije kao anticipacije je u tome da subjekt pretpostavi neto to ne proizlazi direktno iz simbolikog poretka pitanje da li je drugi glup? otvara mogunost drugaijeg shvatanja situacije u kojoj se urba subjekta raa iz toga da oklevanje drugog subjekta shvati ne na nivou njegove sumnje kao pozitivnog argumenta, nego na nivou nejednakosti inteligencija. Kao to su to ve kazali Plut i Hens, Badju misli da je sa prihvatanjem mogunosti da su druga dvojica glupi, mogue uvesti urbu i anticipaciju u inae mehaniki tok logikog procesa.24 Iz ovakve preformualcije Lakanovog osnovnog problema Badju izvodi dve glavne poente, koje se odnose na ulogu urbe u Lakanovoj teoriji. Badju naime kae da urbu [na engleskom: haste] trebamo locirati na mestu prvog oklevanja ostale dvojice, a ne, kao Lakan, nakon trenutka zakljuka; i drugi put, urba je neto to je podeljeno: sa jedne je strane urba dejstvo strepnje, sa druge dejstvo, efekat odluke, koja vie ne proizlazi iz strepnje, ve je posledica hrabrosti. Na ovoj se taki Badjuov prigovor Lakanu najvie radikalizuje, naime prema Badjuu Lakan pogreno shvata urbu sa jedne strane kao neto to tek sledi trenutku zakljuka, a sa druge kao neto to proizlazi iz samog simbolikog. Po Badjuu je urba, suprotno, konstitutivni potez samog zakljuka (zakljuak moemo saznati samo posle subjektivnog delovanja) i neto to se ne moe izvesti iz samog simbolikog: urba, koja se ne moe izvesti iz simbolikog je modus u kojem subjekt prevazilazi simboliko, na taj nain da se izloi realnom.25 Ova subjektivna izloenost realnom deluje upravo u modusu hrabrosti, a ne strepnje. Badju zato sa ove take rekapitulira celu raspravu: Ima etiri temeljna koncepta (strepnja, hrabrost, pravda, nada), dve vremenosti (subjektivacija, subjektivni proces) i dva modaliteta: nain , koji povezuje strepnju sa nad-ja, i nain , koji
21 22

Badju, A., Theory of the Subject, str. 252253. Ibid., str. 255. 23 Kako kae Badju: urbu itam kao provalu topologije u algebru. (Ibid., str. 256.) 24 Plut, E., i Hens, D., What if the Other is Stupid?, str. 185. 25 Badju, Theory of the Subject, str. 256.

povezuje hrabrost sa pravdom. Subjekt kao topoloki prevrat algebre ostvaruje se u inu razdvajanja naina i naina .26

V Pokuajmo sada, pre procene opravdanosti ovakve kritike Lakana, sa ovog Badjuovog stajalita osvrnuti se na problem Ideje i orjentacije. Ovdje se ini nuno najpre precizirati neke detalje koji se tiu odnosa izmeu Teorije subjekta i kasnih Badjuovih radova. Naime, ako Badju Ideju formulie kao subjektivaciju odnosa izmeu realnog dogaaja i istorije, drugim reima, kao odluku da se pripada Subjektu dogaaja-istine na nain njegovog upisa u simboliku naraciju istorije, onda je nuno naglasiti da se svi elementi ove trijade RealnoSimboliko-Imaginarno u istom obliku prvi put pojavljuju tek u Bitku i dogaaju (1988.) i da je na nivou Teorije subjekta est godina pre (1982.) ova trijada formulisana tek sporadino. Kljuni su ovde detalji. Ono to e kasnije Badju formulisati kao realno dogaaja, kao uinka iste kontingencije u gornjem je izvoenju formulisano kao uinak subjektivnog delovanja, sa kojim se subjekt ispostavi realnom. Subjekt ne eka vanjski dogaaj, dolazak kontigencije, nego ga sam anticipira kroz topoloku destrukciju i retroaktivno rekomponuje kroz subjektivni proces izvoenja posledica svog ina. Orijentacija kao subjektivacija je ovde redukovana na istu formalnu odluku promene simbolikih koordinata, uvoenja diferencijalne heterogenosti drugog. Ono to je ovde kontigentno je sama odluka. To se moe dedukovati iz ovog Badjuovog primera: Kada bukne ljudska pobuna, njezin razlog nikada nije u tome da je nastupio izraunljiv trenutak ove pobune. Razlog je u tome, da narodu ne preostaje nita drugo nego pobuna. Lenjin je ovo kazao ovako: revolucija nastupa kada oni na dnu ne ele vie nastaviti kao pre i kada se masovno namee dokaz da je bolje umreti stojei nego iveti leei. [Lakanova] anegdota kae, da je prekidanje algoritma, i njegovo neizvoenje, ono, to subjektivira.27 Ono to Badju ovdje naglaava je zapravo to da u odreenoj politikoj situaciji uvek postoji neko (sa)znanje o situaciji, no ono to jedino moe orijentisati nije znanje, nego odluka subjekta, koji je imanentni proizvod subjektivacije i ne proizlazi iz nekog afekta u situaciji. Sledei Badjua, situacija u kojoj se nalaze oni na dnu, moe potencijalno potrajati beskonano dugo. Sposobnost njenog prekidanja je u subjektivnoj odluci, u subjektivnoj intervenciji. U perspektivi Badjuove formalizacije Ideje mogli bismo rei da je upravo subjektivacija kao anticipacija ono realno, realno koje je retroaktivno upisano u rekonstruisani simboliki poredak kroz subjektivni proces koji osigurava konzistenciju intervencije u smislu vernosti njenim konsekvencijama. Ideja kao subjektivacija odnosa izmeu realnog i istorije je ovdje najvie korelativna ba subjektivnom procesu, koji garantuje da punktualnost i kontigentnost intervencije kao odluke proizvode trajanje uinka u realnom. Meutim, kljuno pitanje kako Ideja orijentie u intervalu odsutnosti dogaaja i tu ostaje nereeno: subjektivacija i subjektivni proces su dva elementa, koji postoje samo u krunoj zavisnosti, u smislu da subjektivacija otvara mogunost i uspostavlja nunost subjektivnog
26 27

Ibid., str. 258. Ibid., str. 257.

procesa, koji retroaktivno osigurava konzistenciju subjektivacije kao preloma, odnosno upada realnog. Da li onda postoji bilo kakav nain i bilo kakav element u odnosu na koji Ideja moe i mora da orijentie? Ili je i sama Ideja neto to je datirano i traje samo u nekoj sekvenciji, koja bi bila ovde sama sekvencija dogaaja? U toj se Badjuovoj perspektivi ini da treba prisutnost orjentacije misliti nuno korelativno prisutnosti dogaaja tek dogaaj, koji propisuje Subjekat, moe otvoriti mogunost Ideje kao totalizacije ve spomenuta tri elementa: realnog dogaaja, imaginarne projekcije i subjektivne pripadnosti. No ipak se ini da za pozitivni odgovor na pitanje orijentacije u intervalu dezorijentacije ipak ne treba istupiti iz Badjuovog sistema, pa ak ne treba istupiti iz Badjuove konkretne intepretacije logikog vremena, samo treba naglasiti neto to Badju kae, no za ta se ini da mu ne pridaje nikakvu panju. Naime, kljuno pitanje, koje se postavlja u vezi Lakanove interpretacije, ovde je, zar nije ba ovaj posljednji Badjuov citat dokaz potpune pravilnosti Lakanove interpretacije logikog vremena? Zar se ova teza ne namee ak i na nivou terminologije: narodu ne preostaje nita drugo nego pobuna, masovno namee dokaz, itd. Zar ne ukazuje ovakva Badjuova formulacija reenja na to da je prekid inherentni element izvrenja algoritma, no da sa druge strane nita u algoritmu ne garantira da e do prekida doi. Ovde je kljuno pitanje pitanje kontingencije i pitanje iskrsnua subjekta u sofistikom kretanju algebre, ili u jo snanijim Lakanovim terminima, u logici oznaitelja, poto je logiko vreme samo posebni primer logike oznaitelja. Badjuova jednoznana oklada ovde je, da su kontingencija i iskrsnue subjekta (ak i u Lakanovom smislu) neto to u sofizmu kao objektivnom i totalnom sistemu pravila za delovanje, kojeg u Badjuovoj perspektivi suplementira tek dogaaj ili subjektivacija, koja proizvodi neto vie od situacije na koju se odnose sofistika pravila, nema svoje mesto. Ovo Badju naziva jezikim preokretom u filozofiji.28 Zato bi trebalo rei, da se na nianu, barem posredno, ovde ne nalazi samo Lakan, nego i Vitgentajn pa ak i Dekart i moderna nauka.29

VI Sada emo u odnosu na ovo izvoenje Badjuove kritike Lakana pokuati uiniti dvostruki potez. Najprije emo u ovom kontekstu pokuati proceniti opravdanost Badjuovih prigovora Lakanu, i iz ove procene pokuati, ako nam budu rezultati to omoguavali, izvui moda neto vie od onoga to je izvukao Badju, a zatim emo kroz pokuaj ovog sintetikog itanja Badjua i Lakana pokuati odgovoriti i na osnovno pitanje orijentacije i dezorijentacije. Zato vredi ovde jo jednom vrlo saeto ponoviti Badjuov glavni prigovor Lakanu, koji glasi otprilike ovako: u nainu na koji Lakan formulie logiko vreme, de facto ne moemo
28

Cf. Badju, A., Kratka razprava o prehodni ontologiji. Ort Metapolitike, Zaloba ZRC, Ljubljana, 2010., str. 129136. 29 Ovde vredi naglasiti Badjuov vrlo ambivalentan odnos prema Lakanu, pa ak i prema Vitgentajnu i Dekartu: Lakan inae po Badjuu nije isti sofist, poto se psihoanaliza oslanja na pretpostavku istina postoji, a u isto vreme nije ni filozof, poto svoj kasniji diskurs naziva antifilozofijom. Vitgentajn je isti primer sofiste, koji afirmie tezu o tome da istine ne postoje, iako sofist nije suparnik, protivnik filozofije, nego ga samo treba smestiti na pravo mesto jedan od glavnih zadataka filozofije je, po Badjuu, njeno odvajanje od sofizma i religije, iako je filozofija posuivala od oba. Badju sebe u nekim segmentima tretira kao naslednika Dekarta, iako je Dekartova subjektivnost blia Lakanovoj nego njegovoj. O tome najvie u Badju, A., Pogoji, Zaloba ZRC, Ljubljana, 2006.

govoriti ni o inu, ni o anticipaciji, pa zato ni o bilo kakvoj subjektivaciji i subjektivnom procesu po Badjuu se, pre nego o suspenziji postupka sumnje, o nekom skoku u prazno, radi o suvinoj sigurnosti. Drugim reima, sve to se desilo u Lakanovom sluaju trojice zatvorenika desilo se u odreenom okviru simbolikih koordinata na nain neke mehanike. Tu logika mainerija sofizma ne poznaje ni kontigenciju ni subjekat poto je mainerija, djeluje samo po principu nunosti. Ili jo drugaije reeno, kontigencija je, sa sofistike logike mainerije, iskljuena na nain da se sve to se moe desiti (i to se po nunosti i deava), dogaa u krugu mogueg. To to Badju na neki nain zaboravlja, tako se bar ini, jeste uloga koju u tom primeru imaju upravo Dekart i struktura moderne misli kao takve. Na prvi se pogled ini, da je ova uloga marginalna, jer se Lakan ove tematike dotakao samo u dva kratka pasusa. Meutim, ba su ova dva pasusa kljuna. Lakan je najpre uporedio Dekartov postupak sumnje sa logikim vremenom, da bi unutar te paralele odredio glavnu razliku, koja je i inae unutranja. Lakan kae ovako: Ako je od Dekarta dalje sumnja ukljuena u vrednost suda, onda zasigurno moramo tome dodati, da je za oblik tvrdnje, koju ovde prouavamo, toj vrednosti manje stalo do sumnje, koju suspendira, nego do predujmljene sigurnosti, koju je uveo.30 Kod tog se pasusa ini, da je Lakan krtikovan od strane Badjua na isti nain, kao to je on sam kritikovao Dekarta ako je sumnja, u kojoj se preigravaju sve kombinacije unutar odreenih simbolikih koordinata, ukljuena u vrednost suda, mogli bismo zakljuiti, da se zapravo kod Dekarta radi o tome, da je zakljuak izveden direktno iz simbolikog procesa. Na prvi pogled i jeste tako, no ovde vredi spomenuti, da ve kod Dekarta ima mesta, gde bi mogli kazati ba suprotno u Meditacijama Dekart naime kae, da je tek Bog onaj Drugi, koji ga izvlai iz vrtloga, u kojeg je pao radi sistematske sumnje i gde nema garanta za istinu osim nevarljivog Boga kao Drugog.31 No, jo bitniji je prethodni pasus, gde Lakan prua konvergenciju ina u logikom vremenu, koji, ne zaboravimo, postavlja granicu vremenu za shvatanje i sudu kao inu unutar moderne misli kao takve: Afirmativni sud se ovdje konano izraava u inu. Moderna je misao pokazala, da je svaki sud u sutini in, u naem sluaju dramatian sluaj ovo samo izoluje u gestu odlaska trojice zatvorenika. [...] in zakljuka u subjektivnoj tvrdnji, koju prikazuje sofizam, je neto posebno, poto je zbog vremenske napetosti, sa kojom je subjektivno optereen, predujmljen [prethodan] svojoj sigurnosti. No, upravo zbog ove predujmljenosti se sigurnost ina zakljuka proverava u logikoj prenagljenosti, kojoj sledi rastereenje ove napetosti, zato da bi zakljuak konano temeljio samo na potpuno objektivnim vremenskim instancama, te da bi se tvrdnja to vie desubjektivirala.32 Drugim reima, ima subjektivne tvrdnje, koja se tek u inu zakljuka desubjektivira i time postaje univerzalna istina. Ono to potvruje ve ovaj pasus, nije nita drugo nego ekvivalencija logikog vremena i logike oznaitelja, ili tanije, subjekta u sofizmu logikog vremena i subjekta nesvesnog, to e Lakan jo eksplicitnije naglasiti dvadeset godina kasnije, u Seminaru XI, ba u izlaganju o Dekartovom subjektu sigurnosti. Govorei o strukturi nesvesnog (a nesvesno je strukturisano kao jezik), Lakan kae ovako: Ovde opet nagazimo na strukturu, koju skandira ono pulsiranje pukotine, na njenu funkciju sam vas upozorio proli put. Do ginue
30 31

Lakan, Logini as, str. 56. Dekart, R., Meditacije, Slovenska matica, Ljubljana, 2004. 32 Lakan, Logini as, str. 5556.

prikaze dolazi izmeu dve take ovog logikog vremena, izmeu njegove poetne i konane take izmeu trenutka, kada vidimo, a kad se u samoj intuiciji ipak neto uvek iai, moda ak izgubi, i onim letiminim trenutkom, kada se shvatanje nesvesnog upravo ne spoji, kada se uvek radi o nekakvom varljivom prisvajanju.33 Pulsiranje pukotine ovde nije nita drugo nego pulsiranje nesvesnog, njegovo otvaranje i zatvaranje, i ba u toj dinamici iskrsne subjekt. Na koji nain? Gdje se tano kae subjekt i jo bitnije, kakve su njegove karakteristike? Treba spomenuti da Lakan teoriju subjekta kao subjekta oznaitelja konstituie uz pomo dve ekvivalencije tog subjekta: sa jedne strane ekvivalencijom sa kartezijanskim cogitom pre nego to Dekart od njega napravi res cogitans, ime supstancijalizuje cogito (Frojdov postupak je kartezijanski u tom smislu, da proizlazi iz subjekta sigurnosti 34), i sa druge strane sa subjektom moderne nauke (subjekat, kojeg je obraivao u psihoanalizi, ne moe biti niko drugi, nego subjekt [moderne] nauke35).

VII ta ovde znai da je subjekt nesvesnog u sutini cogito, i to pre nego to e postati res cogitans? Gde iskrsava subjekt u famoznoj Dekartovoj mislim, dakle postojim, u reenici u kojoj se izjavljuje sigurnost egzistencije, koja proizlazi iz uzroka misli? Lakanova ideja izjednaenja subjekta nesvesnog i kartezijanskog cogita na jednoj, te subjekta moderne nauke na drugoj strani, temelji se na redukciji oznaitelja na samu njegovu formu, oienu svih kvaliteta, formu, koja nije drugo nego razlika: oznaitelj kao takav nije nita drugo nego razlika od drugog oznaitelja, to nas nuno dovodi do shvatanja oznaitelja kao lanca minimalni oznaiteljski par. To dovodi do teze da je oznaitelj sutinski matematika 36 to znai algebra, to nadalje znai matematizirana nauka, u ijoj se jezgri nalazi matem, a ne znak. Iz ovog izvoenja je Milner povukao lakanovski dupli zakljuak, koji se odnosi na dve spomenute ekvivalencije, subjekta nauke i subjekta oznaitelja: Subjekt matematizirane nauke moe i mora biti postavljen kao subjekt oznaitelja: za ovo je potrebno i dovoljno, da se matematika misli kao eminentan oblik oznaitelja, razdvojena od svakog oznaenog; i kartezijanskog subjekta i frojdovskog subjekta nesvesnog: Da bi izmeu kartezijanskog i frojdovskog subjekta uspostavili potpuno izjednaenje, dovoljno je iskljuivo da bude tamo, gde ono [frojdovski Id] misli, subjekt, iako je nemogue da subjekt ovdje artikulira dakle postojim.37 Logika posledica svih tih izjednaavanja nije nita drugo, nego Lakanova preformulacija Dekartovog mislim, dakle postojim [cogito ergo sum]: ... nije odvie ponoviti, da nas uprkos svemu mami elja da napiemo: mislim: dakle postojim, gdje se druga klauzula nalazi u navodnicima, te to itamo tako, da misao utemeljuje bitak samo tako, da se saplete sa govorom, gde svaka operacija udara u sutinu jezika.38 Ovde vredi, da ne bismo skrenuli sa puta, pozvati se na Milnerovu genijalnu i saetu interpretaciju ove take: Cogito, kako ga misli Lakan, je strogo reeno izjavljivanje dakle postojim. Sa mesta ovog
33 34

Lakan, ., tirje temeljni koncepti psihoanalize, str. 34. Ibid., str. 37. 35 Lakan, ., Znanost in resnica, u: Spisi, str. 308. 36 Milner, .-K., Jasno delo. Lakan, znanost, filozofija, Zaloba ZRC, Ljubljana, 2005., str. 110. 37 Milner, Jasno delo, str. 110. 38 Lakan, ., Znanost in resnica, str. 314.

izjavljivanja, usredsreenog na jedinstven i sekundaran oznaitelj (sum), unatrag se postavlja prvi oznaitelj mislim (cogito). Realni subjekt ustraje u ovom pulsiranju (od drugog ka prvom, od prvog ka drugom) dva oznaitelja. Ovo pulsiranje najavljuje naizmenina nevrednost onda (ergo), sad prisutna, sad odsutna.39 Drugim reima, cogito je ovde ve prihvaen kao oznaiteljski lanac od najmanje dva oznaitelja. Ako subjekt iskrsne u prelazu od jednog oznaitelja ka drugom, to ne znai nita drugo, nego da je subjekt subjekt razlike dvojice oznaitelja, razlike koja upravo sama nema oznaitelja. Subjekt kao manjak oznaitelja, kojeg Lakan u poetku pie upravo kao precrtan oznaitelj (sujet barre), ne znai nita drugo: ima razlike izmeu prvog i drugog oznaitelja, no sama ta razlika nema oznaitelja; nemogue je da bi oznaitelj oznaio drugog oznaitelja.40 Ako se bitak uvek saplete sa govorom, i ako je za jezik konstitutivan neki manjak, koji nije nita drugo nego subjekt, onda je subjekt miljen i kao manjak bitka. Ili tanije, kao to nesvesno precizno definie Lakan, kada kae, da nesvesno nije ni bitak ni ne-bitak, da je ne-realizovano.41 Moda je na osnovu tih izvoenja sada jasno, da se samo mesto iskrsnua subjekta nalazi tano u pukotini izmeu dva oznaitelja u oznaiteljskoj dijadi, onda sada preostaje samo to da objasnimo razloge zbog kojih je ovo iskrsnue u sutini i mesto kontigencije. Ako je oznaitelj sutinski matematika, ako deluje kao matem u algebri, to znai kao element u strukturi, iz ovog proizlazi neka bitna konsekvencija: poto se ovde radi o strukturi, to nuno znai da treba govoriti o nunosti na koju se odnosi struktura. Matem fiksira nunost ono to je fiksirano matemom je takvo kakvo je, i ne moe biti drugo od onoga to je. U ovom je sva poenta zakona moderne nauke fiksirati ono, to je uvek isto. Nunost odreenih uinaka strukture je ovde suprotna kontigenciji. No, ne radi se o klasinoj suprotnosti, koja proizlazi ve od samih poetaka galilejevske revolucije. Ako se moderna nauka temelji na matematizaciji, znai na slovu, to ne znai nita drugo, no da je matematizacija fiksacija onoga to je u ovoj novoj realnosti, koja se raa sa galilejevskim rezom, u ovom novom univerzumu nauka po nunosti, tako kako je. Ovdje se ipak ne radi o nekoj bezvremenosti, nego upravo o dijalektici nekog momenta pre i posle. Dijalektika ova dva momenta nije nita drugo nego dijalektika kontigencije i nunosti. Da bi stvari bile matematizirane kao nune, nuan je prethodni trenutak kontigencije. Kao to kae Milner: Struktura moderne nauke se u celosti oslanja na kontigenciju. Materijalna nunost, koju priznajemo zakonima, jeste oiljak same te kontigencije. U trenutku munjevite pomisli se ini, da bi mogla svaka taka svakog referenta svake propozicije nauke biti neto beskonano drugo, od onoga to jeste, i to sa beskonanih gledita, ali je trenutak posle toga slovo fiksira takvu, kakva je, i kao takvu, koja ne moe biti drugaija, nego to jeste, osim ako promeni slovo, to znai, da menja partiju. Meutim uslov kasnijeg trenutka je upravo prethodan trenutak. Pokazati, da je neka taka univerzuma takva, kakva je, zahteva, da su baene kocke nekog mogueg univerzuma, u kojem bi bila ta taka, drugaija nego to jeste. [...] Vremenski interval, u kojem se kocke jo komeaju, pre nego to e ponovo da padnu, doktrina je nazvala: iskrsnue subjekta, koji nije baca
39 40

Milner, Jasno delo, str. 109, op. 20. Ovaj e deo programa Lakan kasnije formulirati uz pomo dve famozne izjave: nema seksualnog odnosa, to znai, da nema oznaitelja seksualne razlike, i korelativno tome: nema metajezika. 41 Lakan, tirje temeljni koncepti psihoanalize, str. 33.

(baca ne postoji), ve same kocke, ukoliko su u suspenzu. U vrtoglavici tih meusobno iskljuujuih se mogunosti napokon bukne, trenutak zatim, kada kocke ponovo padnu, munja nemogueg: nemogue, da bi, kada su ponovo pale, kocke na svojoj itljivoj strani pokazale neki drugi broj. Ovde vidimo, da se nemogue ne odvaja od kontigencije, nego stvara njezino realno jedro.42 U tom obziru nije sluajnost, poto se radi o utemeljujuem izjednaavanju subjekata, da Milner praktiki isto izvoenje nudi kod cogita, sa jednim esencijalnim dodatkom: vezom kontigencije i Vitgentajnovog privatnog jezika, to je kljuan elemenat, koji u temelju ljulja Badjuovu kritiku Lakanovog logikog vremena: Neka uzgred napomenemo, da je u takvoj [Lakanovoj] prezentaciji cogito primer privatnog jezika u Vitgentajnovom smislu (kao samo nesvesno, ako je nesvesno strukturisano kao jezik). Potinjen je, kao svaki privatni jezik, Vitgentajnovom, odnosno Kripkeovom paradoksu. Taj paradoks bi mogli rekapitulirati ovako: ko garantira da varljivi Bog nije sposoban promeniti pravila upotrebe leksema sum i pravila operatora zakljuka ergo izmeu trenutka, kada poinjem izjavljivati dakle ja [donc je], i trenutkom, kada zavravam postojim [suis]? [...] to mi garantira, da varljivi Bog odrava stanja pravila upotrebe leksema, uz izuzetak singularnog trenutka, kada izgovaram dakle postojim?43 Drugim reima, sigurnost postoji samo u horizontu Boga-Drugog kao garanta istine, subjekt moe biti siguran samo ako se skruti u oznaitelj. Ako imamo posla sa varljivim Drugim, sa Bogom koji vara, onda u toj sumnji iskrsne subjekt. Veza sa logikim vremenom je ovde oigledna, samo se moe objasniti sa suprotnog kraja: ako zakljuak, kao odlazak kod upravnika, uporedimo sa trenutkom izricanja dakle postojim, onda bismo mogli rei da je ba taj momenat, koji je momenat iste anticipacije, onaj koji retroaktivno stvara itavu algebru. Algebra se retroaktivno konstituie tek kroz in odlaska. Prethodni momenat vremena shvatanja je onaj koji moe, ako ga ne prekine in zakljuka, potrajati potencijalno beskonano vreme gde subjekt uvek moe sumnjati. Ali, ako se ovdje radi o sumnji privatnog jezika, znai da je to sumnja posebnog tipa, nije sumnja iste razine kao sumnja drugog unutar logikog zakljuivanja. Ovaj tip sumnje bismo moda mogli nazvati meta-sumnja, poto se odnosi na samu konzistenciju algebre u kojoj je sumnja drugog interpretirana kao neki pozitivan dokaz. Kontigencija logikih pravila algebre se moe pretvoriti u logiku nunost jedino inom, koji je deo algebre na paradoksalan nain: kao unutranja vanjskost, element koji direktno ne proizlazi iz algebre, ali je ipak retroaktivno stvara, te time postaje njen integralni deo. Drugim reima, tek je in taj, koji fiksira elemente neke algebre, da su ono to su, i koji bi u razdoblju vremena shvatanja bili drugo nego to jesu. Iako Lakan kae da se primer logikog vremena igra na terenu gdje su karte ve podeljene, gde su oznaitelji ve dati, vreme shvatanja uvek deluje (na nain privatnog jezika), kao da se to nije dogodilo. Oznaitelji su upravo stvarno podeljeni, no ova podela moe prelaziti u dimenziju istine samo preko ina zakljuka, ili bolje, pa ak badjuovski, preko vernosti konsekvencijama zakljuka, ime je ova podela konano formalizovana, poto se in u tom sluaju ne odnosi samo na boju ploica, nego pre svega na logiku algebre, koja

42 43

Milner, Jasno delo, str. 72. Ibid., str. 109110., op. 20.

subjekta dovodi do univerzalne istine oznaitelja. Valja spomenuti da je uslov osloboenja zatvorenika takoe i logiko objanjenje, koje treba dati upravniku zatvora. Badjuov prigovor ta, ako je drugi glup?, prigovor koji ovde igra ulogu privatnog jezika, je u tom obziru sasvim opravdan, samo ga treba smestiti na neko drugo mesto, gde ima mnogo radikalnijih uinaka, nego to to pretpostavlja sam Badju. Naime, hipotetiki moemo veoma lako zamisliti situaciju, u kojoj je upravnik zatvora onaj koji to pita zatvorenika, koji kod njega dolazi, da bi mu objasnio svoj zakljuak da je on beo. ta ako je drugi oklevao, odugovlaio zbog svoje gluposti, zbog dueg vremena algoritmizacije situacije, a ne zbog sumnje da je sam crn? U tom sluaju se jedan te isti in oklevanja drugog potencijalno upisuje u dve razliite kauzalne serije, kod kojih se ne radi o tome da bi bile postavljene na isti nivo, da bi bile samo dva razliita i jednako legitimna naina logikog miljenja. Naelo logike univerzalnosti trai da je kao logika priznata samo jedna linija zakljuivanja, a sve ostale su ne-logike. U tom je obziru in suspenzija sumnje kao privatnog jezika, i samo na taj nain, to jest retroaktivno, moe algebra koju Badju naziva upravo logika mainerija da bude konstituisana. Drugim reima, na nivou na kojem deluje privatni jezik, ne moemo nita zakljuiti, no najvanije je ovdje da algebra u snanom smislu tog izraza, na tom nivou ni ne deluje kao algebra se uspostavlja tek retroaktivno (Badju bi kazao u subjektivnom procesu) posle ina zakljuka. Predujmljena sigurnost logikog vremena, za koju Badju kae da u njoj nema nikakve anticipacije, je po nunosti anticipacija, i to logika anticipacija, koja je ireduktibilna na prethodne argumente zakljuivanja, iako proizlazi iz njih.44 Ali valja naglasiti, da ova ireduktibilnost ne proizlazi iz manjka u postupku zakljuivanja, gde bi nedostajao, manjkao neki argument, koji treba zameniti sa inom, ve suprotno, in kao takav moemo ovde prihvatiti kao granicu potencijalno beskonanog produciranja argumenta u logikom zakljuivanju. Lakan tvrdi upravo to bez ikakve sumnje, kada kae da je trenutak zakljuka onaj koji ograniava i prekida (potencijalno beskonano) vreme shvatanja.45 Zakljuak, koji proizlazi iz ove teze, nije nita drugo nego taj da je zakljuak u logikom vremenu, koji je neodvojiv od ina (nema zakljuka bez ina), ne samo konsekvencija strepnje, koja tera subjekt da pouri, nego je onaj element, koji opominje subjekt da bez zakljuka nema ni logike, da do trenutka zakljuka ni ne misli logiki, poto se logiki lanac uspostavlja tek unatrag, kroz preinterpretaciju (slovenaki preitje) diferencijalnih argumenata sa inom zakljuka.
44

U krajnjem sluaju se ova poenta manifestuje u razvoju Lakanove teorije u istom tom seminaru. Naime upravo e se sa ove take konstruisati razlika izmeu nivoa izjave i nivoa izjavljivanja, gde se radi o tome da ima svaka izjava efekat znaenja na nivou izjavljivanja, no izmeu ta dva nivoa postoji ireduktibilan hiatus (zjap), kojeg potvruju logiki paradoksi i koje formalna logika iskljuuje kao besmislene, no Lakan elegantno demonstrira kako ti paradoksi lagano mogu funkcionisati u jeziku. Primer koji navodi je ona poznata Frojdova ala o dvojici Jevreja, koji se susreu na eleznikoj stanici u Galiciji: Prvi pita drugog: Gde ide?, drugi mu odgovara: U Lemberg. Na to se prvi odazove: Zato kae, da ide u Lemberg, ako u istinu ide u Lemberg, a to, da ide u Lemberg govori samo zbog toga, da bih ja mislio, da ide u Krakow. Zato onda lae? (cf. Lakan, tirje temeljni koncepti psihoanalize, str. 129.) 45 Zar nije ba Badjuov argument o diferencijalnoj heterogenosti drugoga, o pretpostavci njegove gluposti, ba taj koji podupire stanje beskonane serije argumenata bez zakljuka? Ako je drugi glup, onda se opravdano moe pretpostaviti da ne bi mogao, upravo zbog svoje gluposti, iznositi logiko objanjenje svog zakljuka kod upravnika. Onda se subjekat nalazi upravo u situaciji, gde otpada faktor strepnje, to znai, da ima potencijalno beskonano vreme da doe do zakljuka. Ovo na neki nain potvruje Lakanovu tezu da strepnja ipak ima neki efekat u logikom zakljuivanju: iako bi drugi bio glup, ako prvi napravi in, on je u situaciji u kojoj sa svojim objanjenjem odreuje logiko objanjenje. Drugim reima, subjekt moe biti siguran da je drugi glup samo u trenutku ina.

VIII Ako se sa ovog stajalita jo jednom pitamo o osnovnom pitanju subjektivacije i orijentacije, kakvi mogu biti zakljuci? Zar nas samo ovo nae dosadanje razvijanje problematike ne poziva ka vraanju nekom redu istih subjektivacija odnosno regularnog delovanja simbolikog poretka? Da li se treba okrenuti od savremenog diskursa univerziteta ka arhainom diskursu gospodara? Kljuno pitanje je pitanje, kamo treba lokalizovati orijentaciju. Da li je subjekt onaj faktor koji se treba orijentisati, ili je to sam simboliki poredak? Neki bi parcijalni zakljuak, koji proizlazi iz gornjeg izvoenja, mogao biti: to, to uspeva savremeni diskurs univerziteta uiniti je, da od punktualnog trenutka iskrsavanja subjekta izmeu dvojice oznaitelja napravi vremenski interval, interval u kojem je svaki zakljuak suspendiran od sumnje u njegovu istinitost. U tom bismo smislu mogli rei da problem politike dezorijentacije danas ne proizlazi od odsutnosti subjektivacije u Badjuovom smislu (kao izloenost realnom), ve prije od krize samog simbolikog kao kae Eric Santner, od krize simbolike investicije. Subjekt nije dezorijentisan, ve je subjekt vie uinak dezorijentisanosti samog simbolikog injenice da u diskursu univerziteta oznaitelj gospodar stoji ispod barijere, a iznad nje nalazi se znanje kao initelj diskursa. Ovde vredi zaotriti i uoptiti ovu poentu: ono to savremeni diskurs generie je neko potencijalno permanentno stanje pre zakljuka, odnosno stanje, gde je svaki zakljuak koji bi mogao imati konsekvencije na nivou ina, relativizovan i suspendovan od strane imperativa apsolutne sumnje. Drugim reima, simbolika algebra funkcionie na nain, da kroz pretpostavku/iluziju nekog n+1 argumenta, konstantno proizvodi nemogunost zakljuivanja, ili tanije, proizvodi nemogunost subjektivacije/identifikacije subjekta sa svojim oznaiteljem gospodarom, koji je po definiciji oznaitelj manjka oznaitelja oznaitelj toga, da neto traumatino u algebri, to nije nita drugo nego sama podela oznaitelja, samo bacanje kocki, nema oznaitelja. Afekat, koji se generie takvim funkcionisanjem diskursa, je upravo afekat permanentne strepnje, koju Santner oznaava kafkovskom sintagmom ispred Zakona. Ali u Lakanovom teorijskom aparatu to ipak ne znai stanje manjka subjektivnosti, nego ba suprotno, stanje strepnje kao nulte take subjektivnosti subjekat kao manjak simbolikog. Upravo se sa ove take ini nuno precizirati Santnerovu definiciju strepnje, da uopte nismo pronaeni, koju smo ve pre spomenuli: u lakanovskoj perspektivi to moe znaiti samo da nismo pronaeni unutar simbolikog, da je subjekat uvek sekundaran u odnosu na oznaitelja, pa zato deluje kao hiatus (zjap), koji je inherentan simbolikoj strukturi, to jeste nain na koji rani Lakan definie subjekt. Strategija, kako se u savremenoj situaciji orijentisati u politici, bi u ovom obziru bila ne toliko u traenju neke take realnog izvan diskursa, jer je, kao to vidimo, ve sam savremeni diskurs izvan sebe. Neka strategija, koja bi ovde sledila takvoj lakanovskoj dijagnozi, trebalo bi da vri pritisak na diskurs, na simboliki poredak velikog Drugog, da proizvede upravo taj potlaeni oznaitelj gospodar, koji sam manifestuje nemogunost totaliteta lanca oznaitelja nemogunost potpune simbolizacije bez ostatka. U terminima logikog

vremena: vriti pritisak na algebru, da proizvede zakljuak, koji se upravo zbog toga, jer je univerzalna logika istina, moe temeljiti samo na subjektivnom inu, koji je arbitraran. Kakav treba onda biti taj pritisak na Drugog? Na kraju svog moda jo najvie politikog seminara Seminara XVII Nalije psihoanalize Lakan definie afekat tog pritiska: taj afekat je sram. Nikada se ne treba sramiti toga to sami nismo na nivou simbolikog zadatka, simbolikog mandata za to moemo uvek biti krivi nego nas moe biti sram toga to simboliki Drugi nije na nivou svog zadatka ili, Badjuovim reima, to je drugi dezorijentisan. Uz pomo toga iskrsava ona taka nemogunosti, sa koje je promena drutvene veze mogua.

Literatura: Badju, A., Sveti Pavel: utemeljitev univerzalnosti, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, Ljubljana, 1998. Badju, A., Being and Event, Continuum, London i New York, 2007. Badju, A., Ime esa je Sarkozy?, Sophia, Ljubljana, 2008. Badju, A., Theory of the Subject, Continuum, London i New York, 2009. Badju, A., The Communist Hypothesis, Verso, London i New York, 2010. Badju, A., The Second Manifesto for Philosophy, Polity Press, Cambridge i Malden, 2011. Dekart, R., Razprava o metodi, Zaloba ZRC, Ljubljana, 2007. Lakan, ., Spisi, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, Ljubljana, 1994. Lakan, ., Seminar XI tirje temeljni koncepti psihoanalize, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, Ljubljana, 1996. Lakan, ., Seminar XVII Narobna stran psihoanalize, Ljubljana, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, 2008. Milner, .-K., Jasno delo. Lacan, znanost, filozofija, Zaloba ZRC, Ljubljana, 2005. Plut, E. i Hens, D., What if the Other is Stupid? Badiou and Lacan on Logical Time u: Hallward, P. (uredio), Think Again. Alain Badiou and the Future of Philosophy, Continuum, London i New York, 2004., str. 182190. Santner, E., The Royal Remains: Poeples Two Bodies and the Endgames of Sovereignty, University of Chicago Press, Chicago, 2011.

Apstrakt:

Tekst na poetku saeto ispostavlja glavne akcente i probleme Badjuove kritike savremene politike dezorijentacije, stanja koje sam Badju naziva stanje bez Ideje. Badju, naime, unutar svojih kasnih radova, definie Ideju kao onaj faktor koji jedini moe orijentisati u politici. Ideja je ipak specifina operacija koja je sastavljena od tri elementa: politikog (dogaaj), istorijskog (sekvencija) i subjektivnog (subjektivacija). Paljivo itanje pokazuje da je subjektivni element onaj koji sastavlja Ideju, tako da povee tri elementa. Ideja se u toj perspektivi vie pokazuje kao in subjektivacije, nego kao spoj tri elementa. U toj se perspektivi postavlja pitanje: da li je mogue misliti orijentaciju u vremenu kada fali jedan od tri faktora Ideje, naime, kontigencija dogaaja? Upravo se takvo pitanje nalazi u centru Badjuovog ranog rada Teorija subjekta, gde Badju svoju teoriju subjektivacije i subjektivnog procesa izvodi iz kritike Lakanovog spisa o logikom vremenu. Uz pomo ovog paralelnog itanja Badjua i Lakana autor na kraju pokuava reinterpretirati Badjuovu dijagnozu: dezorijentisan nije politiki subjekt, nego sam simboliki red velikog Drugog, a ova dezorijentacija je ve nain orijentisanosti. Poto ovakav tip dezorijentisanosti savremenog diskursa proizvodi neku strepnju subjektivnosti, gde se subjekt nalazi u nekoj unutranjoj izvanjskosti diskursa, a takvo se stanje odnosi na njegovu nemogunost biti (da bude) na nivou simbolikih mandata, tekst u zakljuku predlae (lakanovski) preokret perspektive: kroz afekat srama nemo subjekta zameniti sa nemogunou samog diskursa, da bi bio na nivou svog zadatka.

Kljune rei: politika orijentacija, logiko vreme, subjektivacija, strepnja, sumnja, in. Abstract: The author begins by briefly puting out key stresses and problems of Alain Badious critique of contemporary political disorientation, that is the state which is called by Badiou himself the state without the Idea. Badiou has recently defined the Idea as the factor that can only orient subjects in a political situation. The Idea is, however, a particular operation composed by (of?) three elements: political element (event), historical element (sequence) and subjective element (subjectivation). A close reading of Badious concept of the Idea shows that it is the subjective element that composes the Idea by linking all three elements, so the Idea seems rather an act of subjectivation than the external linkage of three elements. From this point of view arises the question: is it possible to think political orientation in the time when one of the three constitutive elements of the Idea is missing, the contingency of event? Precisely this question can be found in Badious early work Theory of the Subject where Badiou develops his own theory of subjectivation and subjective process from his critique of Jacques Lacans concept of logical time. On account of this parallel reading of Badiou and Lacan, the author finally trys to reinterprete Badious diagnosis, stressing that disorientation doesnt concern the political subject but rather simbolic order of big Other itself. This disorientation is, yet, the mode of orientation. This kind of disorientation of contemporary discourse produces an anxiety of subjectivity, in which the subject finds itself in the position of the internal exteriority of the discourse. This state regards the impossibility of the discourse (as

the simbolic big Other) to be at the level of its own simbolic mandates, so in the conclusion the author proposes the lacanian reverse of Badious perspective: to activate the affect of shame and through it force the switch from impotence of the subject to impossibility of the discourse to be at its own level. Key words: political orientation, logical time, subjectivation, anxiety, doubt, act.