You are on page 1of 8

Istorijski Isus, pre Hrista

Milan Vukomanovi | 07/04/2012

Kada bi danas, kojim sluajem, Jeua ha-Nozri, Isus Nazorej (gr. Nazoraios Mt 26.71; Jn 19.19; Dela 2.22; 24.5) bio u prilici da se, kao Povratnik, osvrne na dve religije kojima je dao trajan peat, on bi, svakako, imao puno razloga za zbunjenost, nepoverenje i brigu. Takva oseanja bi, dakako, snanije bila izraena u pogledu hrianstva, religije koja svoje poreklo i vekovni identitet duguje ba njemu, Sinu Bojem, nego to bi to eventualno bio sluaj s judaizmom, religijom iz koje je on sam potekao i koja je, isto tako, pretrpela znaajne promene nakon razaranja Jerusalimskog hrama 70. godine n.e. Is torijskom Isusu bi, zapravo, sve ono to se deavalo u toj novoj religiji, koja nosi njegovo mesijansko ime poevi od svojevrsne teoloke revizije apostola Pavla i njegovog drubenika Luke (Dela apostolska) izgledalo novo, strano, nepoznato. Kao rabin (Uitelj, Mt 23.8) i hasid (svetac Boiji, Mk 1.24) iz prvog veka, Jeua, sasvim sigurno, ne bi mogao da prihvati svu onu hristocentrinu usredsreenost docnijih sledbenika na njegovu vlastitu linost, kao ni status Spasitelja sveta, da ne govorimo o blasfeminom (sa stanovita judaizma) poistoveivanju Isusa s Bogom Avrama, Isaka i Jakova. Jeua ha-Nozri je verovatno roen oko 5. ili 6. godine pre nove ere, pred sam kraj vladavine judejskog kralja Heroda Velikog (37-4. g. p.n.e.). Pripovest o njegovom udesnom roenju i ranom detinjstvu moe se, od svih novozavetnih tekstova, nai jedino kod Mateja i Luke. Danas je u nauci opteprihvaeno da su ti prolozi nastali nezavisno i kasnije od osnovnog teksta samih jevanelja. Zanimljivo je da se ni u jednom drugom novozavetnom odlomku ne upuuje ni eksplicitno, ni implicitno, na bilo koje podatke iz te dve pripovesti. tavie, sam Isus u drugim delovima jevanelja nikada ne ukazuje na bilo koji detalj iz tih narativa, u smislu nekakvog naknadnog, autobiografskog osvrta. Da te dve uvodne celine kojim sluajem nedostaju, to se uopte ne bi primetilo u ostatku Matejevog i Lukinog teksta, kao ni u ostala dva kanonska jevanelja. Po svemu sudei, umetanje tih prologa imalo je za cilj da se nejevrejska, paganska publika impresionira priom o udesnom zaeu, misterijom Isusovog roenja i tajanstvenim dogaajima koji su pratili raanje Sina Bojeg. Kao Isusovi roditelji spominju se, meutim, nezavisno od samih prologa, Josif (Josef) i Marija (Miriam). Jeua je imao i etvoricu brae (Jakova, Josiju/Josifa, Simona i Judu Mt. 13.55), kao i nekolike sestre (Mt 13.56; Mk 6.3). Nije uopte sigurno da je njegova porodica ikada ivela u Nazaretu, galilejskom selu o kome istoriar Josif Flavije, zaokupljen inae raznim i najsitnijim detaljima iz tadanje jevrejske povesti, ne kazuje nita. To mesto se ne spominje ni u Mini, pa se opravdano moe postaviti pitanje da li je jo u Matejevo vreme Isusovim sledbenicima bilo vano da njegovo izvorno religijsko, teoloko oprede ljenje (ha-nozri,nazorej uvar, onaj koji se pridrava [Zakona, Tore], ili eventualno nazirit posveeni, izdvojeni) u svojim pripovestima zamagle nazivom jedva poznatog mesta u Galileji ( Nazaret, npr. u Mt 2.23), pri emu je Isous Nazoraios, (od hebr. ha nozri), postao Isous Nazarnos(Nazareanin, kao npr. u Mk 14.67). Ova pretpostavka posebno dobija na teini ako se uzme u obzir da se apostol Pavle, svega deceniju-dve nakon Isusove smrti, spori s njegovim bratom Jakovom, nazorejom/naziritom koji se striktno pridravao jevrejskog Zakona. Poto je Jakov stradao 62. godine, u vreme kada i Pavle nestaje s istorijske scene a obojica su delovala u periodu od oko dve decenije (40-60.g.), jo pre sastavljanja jevanelja jasno je od kolikog znaaja su ti alternativni putevi irenja nove verske doktrine imali za formiranje hrianstva. Sam Isus, inae, nedvosmisleno upozorava svoje uenike da (za razliku od Pavla, koji nikada nije ni upoznao Isusa), ne idu kod nejevreja ili u samarjanske gradove, nego da s e samo upute izgubljenim ovcama doma Izrailjeva (Mt 10.5-6). On lino je najvie propovedao, isceljivao i putovao po Galileji, uglavnom po manjim mestima (Kapernaum, Kana, Betsaida, Horazin, itd.), dok se njegovi eventualni boravci u Antipinom Seforisu ili prestonoj Tiberijadi uopte ne spominju u jevaneljima. Pa ipak, oba ova grada bila su u Isusovo vreme pravi rimski urbani centri s impresivnom infrastrukturom. Tokom

osamdesetih godina prolog veka, na arheolokom lokalitetu u Seforisu pronaeni su, na primer, celo jedno pozorite, bazilika, vila i ritualna kupatila. Svi ti objekti su podignuti ili restaurisani nakon smrti Heroda Velikog, na zapovest njegovog sina Heroda Antipe koji se, kao upravitelj Galileje (tetrarh od 4. p.n.e. do 39. n.e.) i Isusov savremenik, spominje u novozavetnim jevaneljima. Poseban znaaj Seforisa za prouavanje ranog hrianstva jeste, svakako, u tome to je to mesto udaljeno samo jedan sat hoda od Nazareta. Iako jevanelja ne spominju nikakvu Isusovu delatnost u tom gradu, moemo pretpostaviti da su on i njegovi roditelji imali prilike da posete to mesto. tavie, Isusova majka Marija je, prema predanju, bila roena u Seforisu, a otac, drvodelja Josif, lako je tu mogao dobiti posao u vreme izvoenja velikih radova koje je pokretao Herod Antipa. U svakom sluaju, arheoloka rekonstrukcija ovog grada sasvim neoekivano otkriva jednu znatno urbaniju galilejsku sredinu u kojoj se kretao i u kojoj je propovedao sam Isus, pa se i njegov lik u tom kosmopolitskom helenistikom kontekstu moe sagledati u donekle izmenjenom svetlu. Samo tri decenije nakon Isusove smrti, Seforis je postao i sedite jevrejske vlade, a oko 135.g. on postaje centar u koji se smeta Sanhedrin, vrhovno sudsko i zakonodavno telo Jevreja toga doba. Najzad, oko 200. g. rabin Juda Hanasi sastavio je u Seforisu Minu, jevrejski religijsko-pravni kodeks na kome se bazira i docniji Talmud. Ne zna se gotovo nita o Isusovom ivotu pre susreta s Jovanom Krstiteljem, koji je i sam pogubljen u 15. godini Tiberijeve vladavine, dakle, 29. godine n.e. Taj susret je, meutim, imao izuzetan znaaj za poetak Jeuine delatnosti u Galileji, ali nije sasvim jasno koju je ulogu Jovan mogao imati u tom kontekstu. Krstitelj se u jevaneljima spominje kao Galilejev prethodnik, ali da li to, na primer, znai da je Isus nasledio Jovana na elu neke judejske zajednice u ruralnoj Palestini? Ili su i Isus i Jovan pripadali istoj zajednici jo pre tog dramatinog dogaaja u Jordanu (koji lii na svojevrsnu inicijaciju predvodnika neke verske grupe, zajednice)? Uostalom, obojica su privukla panju galilejskog tetrarha Antipe koji je naredio Jovanovo pogubljenje. Prema Lukinom jevanelju, i Isus biva upozoren od strane fariseja da Herod hoe da ga ubije (Lk 13.31). U svakom sluaju, teko je poverovati da je Krstitelj tu bio samo epizodna linost, u ijem kontrastu bi se, prema zamisli evanelista, istakao novi uitelj iz Galileje. Jer Isusovom prethodniku je pristupala na krtenje sva Judejska zemlja i Jerusalimljani (Mk 1.5). Isusova aktivnost opisana u jevaneljima je inae vrlo kratko trajala, po autoru Jovanovog jevanelja svega oko godinu dana. Poto ga je osudio rimski prokurator Pontije Pilat, koji je upravljao Palestinom od 26-36, Isus je, po svemu sudei, raspet 14. nisana 30. godine, dan uoi Pashe u Jerusalimu. Njegova osuda bila je, verovatno, posledica nereda koji je on, u gotovo prorokom zanosu, izazvao u trgovakom kvartu Jerusalimskog hrama svega nekoliko dana pre svog hapenja (Mt 21.12 i dalje). U Lukinom jevanelju se optube protiv Isusa neto konkretnije svode na njegovu pobunu i odbijanje da se rimskim vlastima plati porez (Lk 23.2). Sasvim je mogue da je i incident u Hramu bio vezan za otpor protiv plaanja taksi. Jo u estoj godini n.e. jevrejski patriota po imenu Juda Galilejac je, na primer, predvodio oruanu pobunu koju su Rimljani uguili, ali koja je dala povoda i nade za docnije sukobe s rimskim vlastima. Sve to se deavalo tokom masovnog popisa stanovnitva Rimskog carstva, u vreme Kirinijeve uprave Sirijom (6. g. n.e.), pa su ta zbivanja zabeleena i u jevanelju (Lk 2.2). Inae, jedan od Isusovih pristalica, Simon, naziva se u jevaneljima zilotom (Lk 6.15; Dela 1.13). On je, tavie, bio pripadnik najueg kruga Jeuinih sledbenika, a nosio je ime njegovog roenog brata, kao i sina Jude Galilejca. Ako se uzme u obzir da je Jeua ha-Nozri, i sam Galilejac, bio na elu jedne zajednice koja je takoe dola pod udar rimskih vlasti (optuba za pobunu, neplaanje poreza), kao i herodovske loze (Krstiteljevo pogubljenje i pretnja Isusu) i prvosvetenika Jerusalimskog hrama (Isusovo suenje i docnije Jakovljevo ubistvo), postaje jasno zbog ega je bilo kakav pokuaj razumevanja uloge istorijskog Isusa najtenje povezan s religijsko-politikim dogaajima u Palestini prvoga veka to su obeleili burno razdoblje uoi jevrejskog rata s Rimljanima. S druge strane, Jeuina glavna teoloka, mesijansko -eshatoloka preokupacija vezana je za nastojanje da se uspostavi carstvo boije i to je poruka upuena, pre svega,

Jevrejima i Izraelu (Lk 24.21; Dela 1.6). Zbog toga je, uostalom, i njegov prethodnik, Jovan Krstitelj, pozivao Izraelce da se pokaju i pripreme za skori dolazak tog carstva. Isusov naslednik u Jerusalimu bio je, potom, njegov brat Jakov, koji se u Pavlovim pismima i Delima apostolskim spominje kao ugledni stub (stylos Gal. 2.9) docnijeg Isusovog pokreta. tavie, crkveni istoriar Eusebije iz Cezareje koji ne tedi rei hvale kad govori o Jakovu koga su ljudi od davnina zvali Pravednim zbog njegove izuzetne vrline (Hist. eccl. 2.1) poziva se na svedoanstvo Klimenta Aleksandrijskog, njegovo delo Hipostasis gde se u estoj knjizi veli sledee: Nakon Spasiteljevog vaznesenja, Petar, Jakov (sin Zevedejev M.V.) i Jovan nisu polagali pravo prvenstva jer ih je Spasitelj posebno poastvovao, nego su izabrali Jakova Pravednog za episkopa Jerusalima (Hist. eccl. 2.1). Eusebije jo dva puta (2.23.1 i 7.19.1) naglaava kako su apostoli izabrali Jakova za poglavara Jerusalimske zajednice, a onda navodi imena ak etrnaest njegovih sukcesora u Jerusalimu (tzv. episkopa obrezanja 4.5, pri emu je termin episkop ovde oigledan anahronizam kada je re o ranoj nazorejskoj zajednici u Jerusalimu), meu kojima su, izgleda, bili i neki drugi Isusovi roaci: Simeon, Just , Zakej, Tobija, Benjamin, Jovan, Matija, Filip, Seneka, Just, Levi, Efres, Josif i Juda. Poslednji od tih crkvenih poglavara, JudaKyriakos, iveo je u Jerusalimu u vreme Hadrijanove vlade i Bar Kohbinog ustanka (134-5.g.). Njegovo prezime Kyriakos (bukv. od Gospoda) sugerie, u svakom sluaju, da je on bio u nekom srodstvu sa samim Isusom. S druge strane, Simeon bar Klopa, Jakovljev naslednik u Jerusalimu (62-107.g.), sasvim eksplicitno se spominje kod Eusebija kao Isusov roak, brat od strica (Hist. eccl. 3.11). Uloga Isusove porodice jasno je naglaena i u Delima apostolskim, gde se, jo u prvom poglavlju, apostoli spominju skupa s Isusovom majkom i njegovom braom (1.13), ali se tu, za razliku od Eusebija (Klimenta), nigde ne istie Jakovljevo prvenstvo meu ovim Hristovim sledbenicima. Epifanije i neki drugi crkveni oci, hereziolozi, smatrali su, pak, ovu tesno povezanu zajednicu Isusovih sledbenika za jednu od hrianskih sekti ili jeresi. To je, svakako, bilo stoga to oni nisu pripadali glavnim tokovima nove religije koji su se, pod Pavlovim uticajem, ubrzo razvili u dijaspori, ve su predstavljali nezavisnu grupu jevrejskih hriana koja je ubrzo izgubila svoj prvobitni harizmatski uticaj i presti, pretvorivi se vremenom u svojevrstan religijski relikt. O tom konzervativnom karakteru ranog Isusovog i Jakovljevog pokreta najbolje, moda, svedoe imena kojima se ti Jevreji nazivaju u istorijskim i crkvenim izvorima. Oni su, naime, u irim krugovima bili poznati kao ebioniti i nazoreji. Ime ebioni ti (od hebr. ebionim siromani) je u poetku verovatno predstavljalo poasni naziv koji se odnosio samo na svete siromahe u Jerusalimu (Rim 15.26), dok se docnije to ime poelo i zloupotrebljavati, pa su se onda tako oslovljavali i oni sledbenici za koje se smatralo da su siromani duhom ili verom u Hrista. U izvornom smislu, termin ebionim odnosio se na dobrovoljno odricanje od imetka, vlasnitva, u duhu one etike o kojoj svedoe Dela apostolska: Jer nijedan meu njima ne bjee siromaan, jer koliko ih god bijae koji imadijahu njive ili kue, prodavahu i donoahu novce to uzimahu za to. I metahu pred noge apostolima; i davae se svakome kao to ko trebae (Dela 4.34). O uenjima nazoreja i ebionita iz tog najranijeg perioda vrlo se malo zna, i to najvie zbog toga to njihova izvorna dela nisu sauvana. U tom korpusu religijske literature nala su se, na primer, neka jevanelja koja u svojim spisima spominju ili citiraju crkveni oci Jeronim, Epifanije i Kliment Aleksandrijski. Re je tu, pre svega, o Nazorejskom i Ebionitskom jevanelju, spisima sastavljenim na aramejskom i grkom jeziku, kao i Jevanelju po Hebrejima i Jevanelju po Egipanima za koja se veruje da su nastala u jevrejskim hrianskim zajednicama u Aleksandriji. Neki autori tu ak ubrajaju i starije delove Tominog jevanelja pronaenog u Gornjem Egiptu. Pojedini fragmenti iz tih spisa, navedeni u delima spomenutih

crkvenih autora, nali su se docnije skupa u razliitim zbirkama novozavetnih apokrifa, a otac Jeronim je smatrao da svi ti dokumenti vode, u stvari, poreklo od Jevanelja po Hebrejima koje je, kako on tvrdi, predstavljalo originalnu, aramejsku verziju Matejevog jevanelja. Tako, na primer, u svom komentaru Matejevog jevanelja Jeronim istie i to da je on sam preveo, s hebrejskog na grki, jevanelje koje koriste nazoreji i ebioniti, a koje veina ljudi naziva autentinim Matejem. Taj spis, na alost, nije sauvan na hebrejskom ili aramejskom jeziku (postoji samo grka verzija), ali je zanimljivo da je Eusebije u knjizi Levija Papija iz drugog veka pronaao sledei podatak o tom jevanelju: Matej je sastavio govore (ta logia) na aramejskom jeziku koje je potom svako prevodio onako kako je mogao ( Hist. eccl. 3.39.16). Tu, svakako, treba imati na umu da je Papije, episkop iz Hijerapolisa u Frigiji, zapisao svoje predanje samo pedesetak godina nakon sastavljanja Matejevog jevanelja, te da je on mogao imati izvesnog uvida u poreklo tog dokumenta. Moemo, isto tako, pretpostaviti da je Matejev spis najpre kruio meu Jeuinim sledbenicima s kraja prvog veka u formi manje zbirke njegovih govora na aramejskom jeziku (neto poput dokumenta Q pretsinoptikog izvora u kome su se, jo oko 50. godine, u zasebnoj formi sauvale Isusove besede), te da je ta izvorna kompilacija zaista bi la pripisana Mateju. Potom je, kako Papije tvrdi, svako prevodio i tumaio ove govore onako kako je umeo i znao, pa je kao rezultat tih naknadnih redakcija proizilo i jevanelje na grkom koje se i dalje vezivalo uz Matejevo ime. Navedimo jedan karakteristian odlomak iz Jevanelja po Hebrejima koje je Jeronim dovodio u vezu s aramejskim Matejem: A kada je Gospod predao lanenu platanicu svetenikovom slugi, otiao je Jakovu i pojavio se pred njim. Jer Jakov se zakleo da nee jesti hleba od onog asa kada je pio iz ae Gospodnje dok ga ne vidi vaskrslog izmeu onih koji spavaju. I ubrzo nakon toga Gospod ree: Donesite sto i hleb! I odmah se tu dodaje: On uze hleb, i blagoslovi ga i prelomi ga i dade ga Pravednom Jakovu, pa mu ree: Moj brate, jedi ovaj hleb, jer Sin oveiji je ustao izmeu onih koji spavaju (Jeronim, De viris inlustribus 2). Iz ovog odlomka vidi se, na primer, jasnije s koliko pijeteta su autori tog apokrifnog jevanelja doivljavali Isusovog brata Jakova. To, uostalom, potvruje i pisac Tominog jevanelja kada u jevrejskom duhu veli da su zarad pravednog Jakova nastali nebo i zemlja (log. 12). Kao svedok Hristovog vaskrsenja, Jakov ima poseban znaaj i u Pavlovoj propovedi. U Apostolovom izlaganju tradicionalne formule o vaskrsenj u u Prvom pismu Korinanima (15.3-8) dokumentu iz ranih pedesetih godina prvog veka i najstarijem sauvanom izvetaju o Isusovom uskrsnuu Pavle izlae neobian redosled Hristovih javljanja uenicima i drugim sledbenicima. Na prvom, poasnom mestu spominje se apostol Petar (Kifa), a tek potom ostala jedanaestorica apostola. Uskrslog Isusa je zatim, prema Pavlovom navoenju, videlo ak 500 brae, od kojih su neki bili ivi i u njegovo vreme. Zbunjuje, meutim, podatak da se, nakon svih tih javljanja, Isus ponovo obznanio svom bratu Jakovu, pa onda, opet, svim apostolima (15.7). ini se, naime, da bi ovaj odlomak mogao svedoiti i o prisustvu dve razliite i, po svemu sudei, rivalske, kompetitivne tradicije o prvenstvu Isusovih uenika (Petar versus Jakov) to su se, kao to vidimo, odrale i u doba korintske kerigme svetog Pavla. Pavlovo spominjanje ponovnog Isusovog javljanja u kratkoj perikopi od svega nekoliko redova, predstavlja tu, reklo bi se, neku vrstu preutnog kompromisa s obema tradicijama. Ali vratimo se ebionitima. Zanimljivo je da je njihova ideologija prvobitnog komunizma, njihov ideal svetog siromatva, u velikoj meri uticao i na autora novozavetne Jakovljeve poslanice u kojoj se propoveda odricanje od bogatstva i velia ivot u siromatvu, posveen veri i pravednosti: ujte, ljubazna brao moja, ne izabra li Bog siromahe ovoga svijeta da budu bogati vjerom, i naljednici carstva koje obree onima koji njega ljube? A vi osramotiste siromaha. Nijesu li to bogati koji vas mue i

vuku vas na sudove?Jer vjera ista i bez mane pred Bogom i ocem jest ova: obilaziti sirote i udovice u njihovijem nevoljama, i drati sebe neopoganjena od svijeta (Jak 2.5-6; 1.27). S obzirom na to da Epifanije smeta taj ebionitski ili nazorejski pokret u buran istorijski period u kome su Jevreji vodili rat protiv Rimljana (66-70.g.), njihova tradicija mogla bi se doista dovesti u vezu s apostolom Jakovom i Isusovim pokretom u Jerusalimu. U tom sluaju, oni bi istorijski prethodili ak i apostolu Pavlu. Na apostolskom saboru u Jerusalimu (oko 51. g.), koji se spominje u Delima apostolskim, istakla se, doista, jedna grupa Isusovih sledbenika koji se tu spominju kao oni koji tee starom zakonu (21.20). Poznato je, na primer, da su ti vernici kritikovali Pavla zbog njegovog suvie liberalnog odnosa prema obrezivanju i propisima o pripremanju hrane. Iz Lukinih Dela znano je jo i to da je sabor presudio u Pavlovu korist, dok su nazoreji-ebioniti iz Jakovljevog okruenja zastupali stanovite po kome se spasenje moe postii samo ako se vernici najpre podvrgnu ritualnom obrezivanju koje propisuje Tora. Nazoreji iz druge i tree generacije, koji su, po svemu sudei, sastavljali i neka od spomenutih jevanelja, prilino su idealizovali lik pravednog Jakova, pa je i njegova muenika smrt uskoro postala predmet svojevrsnog kulta. Josif Flavije u svojim Starinama datira Jakovljevu smrt oko 62-63. godine, tj. u vreme kada je rimski dravni slubenik Albin trebalo da smeni Anana na dunosti prokuratora u Judeji. Zbog svoje neutralnosti, Josif se tu moe smatrati za pouzdanijeg svedoka od crkvenog istoriara Eusebija, koji je primetno nastojao da Jakovljevu smrt (u njega datiranu oko 66.g.) dovede u vezu s jevrejsko-rimskim ratom i docnijim padom Jerusalima. Po tom crkvenom scenariju, katastrofini dogaaj iz 70. godine mogao bi se onda interpretirati i kao boanska kazna koja je sustigla Jevreje zbog pogubljenja Hristovog brata. U svakom sluaju, Jakovljeva smrt, kao i docniji rat s Rimljanima, podstakli su ebionite da napuste rodni Jerusalim i presele se u oblast istono od reke Jordan, u nejevrejski grad Pela. Eusebije i o tome kratko izvetava: lanovima Jerusalimske crkve nareeno je posredstvom otkrivenja da pre poetka rata napuste Grad i nastane se u Peli, gradu u Pereji. Tako su oni koji verovahu u Hrista iz Jerusalima preli u Pelu ( Hist. eccl. 3.5). Pela je, dakle, prema ovom izvetaju, postala novo sredite nazoreja-ebionita. To iseljavanje zbilo se, prema Eusebiju, pod Jakovljevim naslednikom Simeonom bar Klopom, drugim episkopom Jerusalima. Simeon je bio Jakovljev i Isusov roak koji je i sam stradao oko 106/7. godine. Pre toga, on se, meutim, s jednim brojem svojih pristalica, vratio u Jerusalim. Nakon drugog ruenja Jerusalima, koje je usledilo kao posledica Bar Kohbinog ustanka (132-135. n.e.), gube se i svi tragovi ovog zajednitva u Palestini i Jordanu. Pretpostavlja se samo da oni nisu uestvovali u pobuni, to je, uostalom, bilo sasvim logino s obzirom na injenicu da su jevrejski rabini proglasi li Bar Kohbu za Mesiju, a nazoreji su, poput ostalih hriana, verovali da taj Mesija moe biti jedino njihov Isus.

II
Sasvim drukije stoji stvar s tzv. Pavlovim jevaneljem (Rim 1.15; 1 Kor 15.1), tradicijom o Isusu koja je sauvana u Apostolovim autentinim pismima. Pavlovo jevanelje nije, svakako, izvor u kome bi se mogli nai ikakvi znaajniji podaci o istorijskom Isusu, pa ipak, njegov portret Isusa Hrista tu ima bar hronoloki prioritet u odnosu na sva etiri novozavetna jevanelja. Jednostavnije reeno, Pavlova slika o Hristu vere dobija se iz dokumenata koji su stariji od sinoptikih jevanelja. Tu se, na primer, mogu ubrojati Prva poslanica Korinanima, te pisma Filibljanima i Koloanima. Sva tri ova teksta nastala su tokom pedesetih i ranih ezdesetih godina prvog veka. Danas se prilino pouzdano moe tvrditi da je sam

Apostol bio autor Korinana i Filibljana, dok se uenjaci jo uvek spore oko autorstva Poslanice Koloanima. U svakom sluaju, sva tri ova pisma starija su od najstarijih kanonskih jevanelja. Bar 20 godina deli, na primer, Pavlova pisma od Markovog jevanelja. Pa kakva je to slika, kakav portret Isusa Hrista je sauvan u novozavetnim poslanicama pripisanim Pavlu? Prema sinoptikoj tradiciji, Isusovo ishodite nije na nebu, ve u ruralnoj Palestini, gde je on bio i roen. U svojim ranim tridesetim godinama Isus se pojavljuje na Jordanu, pristupa Jovanu Krstitelju, a nakon krtenja poinje da propoveda skori dolazak carstva bojeg. Njegova aktivnost u Galileji i Judeji ne traje dugo, najvie godinu-dve, jer on ubrzo biva uhapen, osuen i raspet na krstu. Prema najstarijem, Markovom jevanelju, Isusovo telo nakon raspea biva uvijeno u platno i smeteno u grob zatien velikim kamenom. Dva dana docnije, Marija Magdalena, Marija Jakovljeva i Solomija uputile su se do mesta Isusovog poinka kako bi pomazale svog mrtvog uitelja. Veliki kamen koji je zatvarao njegovu grobnicu bio je, meutim, odvaljen, a ene su u grobu videle samo mladia u beloj haljini koji im je objasnio da je Isus ustao iz groba, te da to treba saoptiti Petru i drugim apostolima. Tri ene su se, meutim, uplaile i u tom strahu nisu nikome rekle nita. Upravo na tom mestu zavrava se, prema najstarijem rukopisu jevanelja, i Markova pripovest. Tekst koji sledi (M k 16.9-20) predstavlja kasniji dodatak nepoznatog redaktora. Svi sauvani rukopisi podudaraju se samo do osmog stiha u 16. poglavlju. Dotle, uostalom, i Matej i Luka prate Markov tekst jevanelja. Ali sve to dolazi nakon Mk 16.8 nije se nalazilo u izvornom Markovom spisu. Nema tu, dakle, ni jasnijih naznaka o Isusovom vaskrsenju ili ponovnom javljanju (kao npr. u Lk 24.13 i dalje). S druge strane, prema Pavlovoj koncepciji, Sin Boji, kosmiki Hristos, imao je, pre svog ivota u telu, odluujuu ulogu i u procesu stvaranja sveta! To Pavlovo shvatanje moe se, moda, najbolje ilustrovati nekim karakteristinim odlomcima iz njegovih pisama Filibljanima i Koloanima: Jer ovo da se misli meu vama to je i u Hristu Isusu, koji, ako je i bio u obliju Boijem u, nije se otimao da se isporedi s Bogom; nego je ponizio sam sebe uzevi oblije sluge, postavi kao i drugi ljudi i na oi nae se kao ovjek. Ponizio sam sebe postavi posluan do same smrti, a smrti krstove. Zato i Bog njega povisi, i darova mu ime koje je vee od svakoga imena. Da se u ime Isusovo pokloni svako koljeno onijeh koji su na nebu i na zemlji i pod zemljom; i svaki jezik da prizna da je Gospod Isus Hristos na slavu Boga oca (Fil 2.5-11).

Koji je oblije Boga to se ne vidi, koji je roen prije svake tvari. Jer kroz njega bi sazdano sve to je na nebu i to je na zemlji, to se vidi i to se ne vidi, bili prijestoli ili gospodstva ili poglavarstva, ili vlasti: sve se kroza nj i za nj sazda. I on je prije svega, i sve je u njemu. I on je glava tijelu crkve, koji je poetak i prvoroeni iz mrtvijeh, da bude on u svemu prvi; jer bi volja oina da se u nj useli sva punina. I kroza nj da primiri sve sa sobom, umirivi krvlju krsta njegova, kroza nj sve, bilo na zemlji ili na nebu (Kol 1.15-20). Uoimo, najpre, da oba ova odlomka iji je sadraj sasvim drukiji od onoga to nalazimo o Isusu u sinoptikim jevaneljima imaju strukturu himne. Danas se u nauci uglavnom smatra da te dve himne nije sastavio Pavle, ve da je on samo koristio tekst nasleen iz tradicije kako bi potkrepio svoju osnovnu ideju. Apostol je, verovatno, prilagodio taj izvorni himniki materijal putem naknadne redakcije iz isto teolokih, hristolokih razloga. Taj poetski pretekst on je potom redaktorski spinovao, dodajui jasno prepoznatljivu simboliku koja se odnosi na Isusa kao to su, recimo, upuivanja na crkvu i krv krsta njegova (Kol 1.18 i 20). Rezultat svega toga je i slavljenje Hrista koje proizilazi iz iskustva vere njegovih sledbenika, pri emu se naglaava da je Hristos, u ije ime se oni krtavaju, u stvari, niko drugi do sam Stvoritelj, Iskupitelj, Gospodar svih stvari na nebu i na zemlji. Taj Kosmiki Hristos, Stvoritelj, bitno, meutim, odudara od predstave o Isusu kako u sinoptikim jevaneljima, tako i meu nazorejimaebionitima. On je, zapravo, u toj svojoj teolokoj, metafizikoj slojevitosti mnogo blii Logosu -Hristu Jovanovog jevanelja. S druge strane, ni Jovan ni Pavle nisu bili zaokupljeni istorijskim Isusom. Trudei se da uspostavimo jasniju razliku izmeu istorijskog Jeue i Pavlovog Hrista vere, nali smo se u jednoj, donekle paradoksalnoj, situaciji. Istorijski lik Isusa, rekonstruisan na osnovu sinoptike grae, svakako je stariji od Pavlove ili Jovanove hristoloke ideje o Kosmikom Hristu, Hristu-Logosu. Tu, naravno, polazimo od logine pretpostavke da je sama istorijska linost, koja tek docnije postaje predmet religijskog kulta, starija od samoga kulta. Pa ipak, Pavlova vizija Isusa je ranija, ona ima hronoloki prioritet u odnosu na sinoptiare ve samim tim to su njegova pisma starija od tih jevanelja. Prividni paradoks je, dakle, u tome to je predanje o Hristu vere sauvano (bar u formi pisama) pre tradicije o istorijskom Isusu, iako znamo da je izvorna, istorijska linost dala povod a za docnijuspekulaciju o boanskom Hristu. Vano je tu, meutim, naglasiti da je istorijski Isus propovedao religiju koja je bila usredsreena samo na Boga, ali ne i na njega samoga, dok je verovanje njegovih sledbenika van Palestine bilo izrazito hristocentrino. Sve se u toj novoj religiji temelji na Hristu. A sam Isus nije bio previe zaokupljen samim sobom. On, na primer, ne zove sebe Mesijom (Hristos), ili Sinom Bojim; to ine drugi ljudi. Taj drugi naziv, prema jevaneljima, vie koriste demoni ili oni koji su njima opsednuti. Ono to je, meutim, samog Isusa najvie zanimalo bilo je da svoje sledbenike, u skladu s Torom, privede skoro nastupajuem carstvu bojem. Njegovo celokupno eshatoloko uenje i praktino ponaanje je sasvim u skladu s hasidskim i prorokim judaizmom toga vremena, pa bi se s pravom moglo istai da to to je on propovedao i praktikovao nije (bar ne za njegova ivota) bilo nikakvo hrianstvo, ve vie

jedan eshatoloki judaizam nazorejskog tipa. Uostalom, nikakvo hrianstvo se jo ne spominje ni u jevaneljima, ni u Pavlovim pismima. Zbog toga i onaj ko doista eli da se makar malo priblii Isusovoj autentinoj, istorijskoj linosti, to moe da najpre uini preko boljeg poznavanja jevrejske religije u prvom veku, ali i razumevanja onoga to sam Jeua govori ili ini (umesto onoga to drugi, pa i docnija crkva,o njemu govore). Nakon Isusovog raspea, Pavlova zajednica se ubrzo proirila i premestila van svog matinog, jevrejskog lokusa u Rim, Siriju, Malu Aziju, Grku, Egipat, dakle, u jedan vie helenistiki, grko-rimski svet iji su jezici i religije bili bitno drukiji od onog judaizma koji je Jeua propovedao u Palestini. Ljudima iz takvog kulturnog i duhovnog okruenja morao je apostol Pavle da prevodi i prilagoava ideje koj e su poticale iz tradicionalne jevrejske religije. Njegovi nejevrejski sluaoci i saradnici u Atini, Antiohiji, Efesu, Aleksandriji i Rimu ne bi ga drukije mogli razumeti. U takvoj obradi, Isusovo uenje poelo se iriti, razvijati, ali i bitnije menjati izvan Izraela, pa je otuda i uticaj izvesnih ideja iz helenistikog duhovnog miljea postajao sve dominantniji. A upravo kroz taj proces helenizacije je izvorni Isusov pokret bio znatno transformisan, da bi na kraju postao i jedna potpuno nova, univerzalna, svetska religija koju Jeua ha-Nozri danas vie ne bi mogao prepoznati.