Dete granice i tragaĉ za srećom

Ĉet, 05/26/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU 1 Piše: dr Drago Njegovan Prošlo je 135 godina od roĊenja velike Srpkinje, prve teorijske fiziĉarke na svetu – Mileve Marić-Ajnštajn, ĉije ime sve više izlazi iz senke svog slavnog supruga Alberta Ajnštajna (od 1903. do 1919). Majka troje Albertove dece, a posle razvoda samohrana majka, bila je Albertova nauĉna inspiracija, pomoćnica i koautor njegovih najvaţnijih nauĉnih radova, tragalac za srećom, svojom, svojih bliţnjih i opštom, ljudskom srećom. Ljubav, a i meĊusobno uvaţavanje, koje će potrajati, naveli su Milevu da izvede jedan opšti zakljuĉak: „Ljudska sreća je, verujem, ipak lepša od svakog drugog uspeha.” Milevin ljubljeni Albert, koji se za pravo na ljubav prema njoj morao boriti i sa svojim roditeljima, a naroĉito sa majkom Paulinom, nije Milevu tada samo voleo, nego ju je i cenio, naravno, na svoj egoistiĉni i narcisoidni naĉin: „Uvek mi se ĉini da sam u najboljem društvu sam sa samim sobom, izuzev, naravno, kada sam s tobom.” Njihove razliĉite teţnje, Albertova prema (sopstvenoj) sreći i ponosu zbog uspeha i Milevina prema sreći koja neće biti podreĊena uspehu kao takvom, uz niz drugih razloga, doveli su do raskidanja njihove zajednice, braĉne i nauĉne, na njegovu inicijativu i zbog njegovih postupaka. Albert jeste bio heroj nauke, ali samo junak koji pobeĊuje druge, a Mileva je bila heroina ţivota, sa ĉojstvom kojim je branila druge od sebe. Štaviše, ona se ţrtvovala za druge, najpre za Alberta, a onda i za njihovu decu, za sinove koje je otac napustio. Da bismo dodatno osvetlili tu nesebiĉnost Milevinu, uzmimo za primer i zajedniĉki rad na mašinici za merenje malih elektriĉnih napona pomoću multiplikacije, koji je bio potpisan samo sa A. Einstein. Kada je njihov kolega i prijatelj Konrad Habiht pitao Milevu zašto neće da se u ĉlanku navede kao autorsko, pored Albertovog, i njeno ime, ona je odgovorila: „Zašto – mi smo Ajnštajn”. Nešto kasnije, Mileva je izraţavala bojazan da njenom muţu ne udari slava u glavu, ali tako se, naţalost, dogodilo. U sopstvenoj nauĉnoj slavi uţivao je sam, i oni uz njega, kao što je njegova nova supruga Elza, inaĉe Albertova sestra od tetke, kojoj je uţivanje bio smisao ţivota. Mileva je od razvoda sa Albertom bila nesrećna, ali ne i pakosna. Nije se borila protiv Alberta, nije se borila ni za sebe – borila se za plod njihove ljubavi, za decu. Mileva Marić se rodila 19. decembra 1875. godine u Titelu, u Baĉkoj. Titel je bio komandno mesto dela Vojne granice Habzburške monarhije, u kojoj je do 1876. godine delovao Šajkaški bataljon. Mileva je bila dete Granice. Roditelji Milevini bili su Miloš Marić (1846–1922), niţi oficir, narednik Šajkaškog bataljona, i Marija Ruţić (1846– 1935) iz titelske dobrostojeće porodice, koji su se venĉali oktobra 1867. godine. Miloš se školovao u rodnom Kaću, pa u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, a potom u Podoficirskoj bataljonskoj školi u Titelu, u kojoj je nastavni jezik bio nemaĉki. Pre Milevinog roĊenja, njeni roditelji imali su dvoje dece, Milicu i Vukašina, ali su oboje ubrzo umrli. Posle će, u Rumi, Mileva dobiti sestru Zorku (1883) i brata Miloša (1885). Uvidevši da se sprema ukidanje Vojne granice, Miloš je na vreme potraţio sluţbu pri sudskim instancama, ĉime je njegova trinaestogodišnja vojna karijera okonĉana. Mileva Marić se rodila u kući svoga dede po majci Atanasija Ruţića. On je, pak, bio oţenjen Sofijom – Sokom, roĊ. Kozarov. Pored Milevine majke Marije, Ruţići su imali

sina Petra, kćerku Đulku, udatu Miškov, i najmlaĊu kćerku Jelenu, nakon udaje Galić (1863–1939). Milevu je sutradan po roĊenju, tj. 20. decembra 1875. godine, krstio titelski paroh Atanasije Popović, a kuma je bila Jelena Zorić. Krajem januara 1876. troĉlana porodica Marić se preselila u Vukovar. Miloš Marić je dobio mesto pisara u Kotarskom sudu u Rumi, s godišnjom platom od 500 forinti. S porodicom je stanovao u kući Petra Jovanovića u Ţelezniĉkoj ulici br. 32. Ovde su ţiveli 14 godina, tj. do maja 1892, do Miloševog premeštaja u Zagreb, gde je dobio mesto niţeg sudskog sluţbenika, uz godišnju platu od 600 forinti. Sredinom 1895. Miloš Marić, usled bolovanja od reumatizma, napušta Zagreb i odlazi u Kać, zbog nasledstva, i postaje stanovnik Novog Sada (kupio je kuću u Kisaĉkom sokaku br. 20). Umirovljen je poĉetkom 1896, s godišnjom penzijom od 616 forinti. Miloš Marić se brzo obogatio. Ovo je razumljivo ako se zna da je nasleĊu, svome i ţeninom, poĉetkom 1896. prethodio i dugoroĉni kredit za kupovinu kuće i imanja, koji je dobio još 1893. godine. Imao je salaš na potesu Livade kod Kaća (oko 200 hektara), kuću u Novom Sadu, kuću u Kaću, a kasnije i imanje kod Banjaluke (180 hektara). Bio je štedljiv i snalaţnjiv ekonom, a kao liĉnost ozbiljan i dostojanstven. Politiĉki je pripadao Radikalnoj stranci Jaše Tomića, a društveno je bio angaţovan u Srpskoj ĉitaonici. Svoje bogatstvo je prevashodno upotrebljavao za školovanje svoje dece. Na mestu stare kuće u Kisaĉkoj ulici 1907. godine podigao je novu kuću, koju je projektovao arhitekta Manojlo Petljanski, a sazidao Laslo Lahner.

Sveci se školuju besplatno
Pet, 05/27/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU 2 Piše: dr Drago Njegovan Nema sumnje da je Mileva, kao beba i u najmlaĊem dobu, bila okruţena izuzetnom paţnjom svojih roditelja i šire porodice. Njena telesna mana, idsolucija kuka leve noge, nije se odmah primećivala, ali je zbog njenog kasnijeg hramanja bila primetna. Mileva je bila veselo i poslušno dete, dobar uĉenik, primerna u svemu. Grublje igre s vršnjacima zamenjivala je povuĉenošću u sebe, ĉitanjem i razmišljanjem. MlaĊu sestru dobila je u Rumi, gde je već krenula u osnovnu školu, ali i sestra Zorka je imala istu telesnu manu, još izraţeniju. MlaĊeg brata, Miloša, dobila je kada je imala skoro deset godina. Volela je sestru i brata i brinula se o njima koliko je mogla. Njen talenat za matematiku i fiziku primećen je već u njenoj 13. godini. Profesor Više devojaĉke škole u Novom Sadu Aleksandar Jorgović ĉešće je Milevu pozivao u zbornicu da rešava i najteţe zadatke, što je ona, na divljenje ostalih profesora, s lakoćom ĉinila. U mitrovaĉkoj gimnaziji, kod prof. Miloša Boţića, bila je jedina odliĉna iz matematike i fizike. Milevina školska drugarica iz novosadskog perioda svedoĉila je da je bila povuĉena, ali odliĉna uĉenica. Nije se javljala da odgovara kada je znala, a znala je uvek, već je prednost davala drugima, zbog ĉega su je zvali ’svetac’. Mileva je kao maternji nauĉila srpski, a kao jezik sredine i maĊarski i nemaĉki. Kroz školovanje je usavršila nemaĉki, a nauĉila je i francuski. Kolege na studijama bile su oduševljene njenim sviranjem tamburice, a u zrelim godinama praktikovala je sviranje na klaviru, pa je na ovom instrumentu i poduĉavala. Odrasla je uz autoritativnog oca, u ĉiju ljubav i podršku nikada nije morala sumnjati, ĉak

ni u najteţim momentima, kao što je roĊenje vanbraĉne ćerke Lizerl poĉetkom 1902. godine. Ona je bila svesna širine porodice Marić i znaĉaja kumstva sa porodicom Gajin. Već po svom prvom boravku u Cirihu (1895), kumovima je, kao znak paţnje i poštovanja, poslala album sa fotografijama znamenitosti ovog grada. Sa oĉinskom i porodiĉnom ljubavlju bila je suoĉena svagda, i onda kada se udavala za Alberta Ajnštajna, i onda kada se od njega razvodila. Naravno, i sa ljubavlju i podrškom njenih kumova, prijatelja, a naroĉito prijateljica, kao što je bila Helena Kaufler, udata Savić. Školovanje Mileve Marić, o ĉemu je otac Miloš vodio brigu, teklo je kontinuirano, ali sa veoma ĉestim promenama mesta. Ĉetvorogodišnju osnovnu školu završila je u Rumi. U prvi ţenski razred Opće puĉke škole upisala se 1881. godine i završila ga s odliĉnom ocenom. Školovanje je nastavila u Novom Sadu, u Srpskoj višoj devojaĉkoj školi 1886. godine. Iz svih predmeta Mileva je imala odliĉne ocene. MeĊutim, već iduće, 1887. godine, obrela se u Sremskoj Mitrovici. Da bi upisala drugi razred mitrovaĉke Male realne gimnazije – realke, Mileva je morala polagati prijemni ispit. Drugi, treći i ĉetvrti razred ove škole završila je s odliĉnim uspehom, a u završnom razredu jedina je iz matematike i fizike imala vrhunsku ocenu. Zbog dobrog uĉenja, njen otac nije morao da plaća školarinu. Mileva dalje školovanje nije mogla nastaviti u Mitrovici – u Kraljevskoj maloj realnoj gimnaziji peti razred je uveden tek školske 1910/11, a šesti 1911/12. godine. Ni u Veliku srpsku pravoslavnu gimnaziju u Novom Sadu nije mogla, jer ova škola nije, zbog ugarskih propisa, primala uĉenice. Zbog toga je Mileva Marić dalje školovanje nastavila u Šapcu, u Kraljevini Srbiji. Upisana je poĉetkom 1891/92. školske godine u peti razred Šabaĉke gimnazije, a na molbu njenog oca ministru prosvete M. V. Nikolajeviću, dozvoljeno joj je da ispit iz francuskog jezika polaţe naknadno, za šta će se spremiti „privatnim ĉasovima”. Peti razred Šabaĉke gimnazije Mileva je završila s odliĉnim uspehom. U Šapcu je krenula u šesti razred, ali je morala prekinuti školovanje zbog seobe porodice u Zagreb, koja se nastanila na Potoku br. 72, pošto je otac Miloš dobio sluţbeniĉko mesto pri Stolu sedmorice u glavnom gradu Hrvatske. Restriktivno zakonodavstvo crno-ţute monarhije, a naroĉito njenog ugarskog dela, prema školovanju ţenske dece u gimnazijama i na fakultetima, zadali su muke Milevi i njenom ocu. Ipak, uspeli su da se Mileva upiše kao privatna uĉenica u zagrebaĉku Veliku gimnaziju, ponovo u šesti razred, koji je završila 1893. godine. Naredne školske godine dozvoljeno joj je da javno sluša predavanja iz fizike, a osloboĊena je i plaćanja školarine. Zbog bolesti, ispite iz predmeta sedmog razreda završila je tek septembra 1894. godine. Naravno, najbolje ocene je i dalje imala iz matematike i fizike. Mileva se u Zagrebu upisala i u ĉetvrti, završni razred gimnazije, ali ga nije završila. Otac je ţeleo da ona studira u Švajcarskoj, i pre preseljenja porodice Marić u Novi Sad 1895. godine Miloš je odveo Milevu u Cirih i upisao u ĉetvrti razred Više devojaĉke škole, koju je ona završila 1896. s odliĉnim uspehom. U proleće iste godine maturski ispit je polagala u Saveznoj medicinskoj školi u Bernu.

Relativna ljubav
Sub, 05/28/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU 3 Piše: dr Drago Njegovan

Odmah posle mature Mileva se upisala na letnji semestar Medicinskog fakulteta u Cirihu. MeĊutim, posle uspešno poloţenih prijemnih ispita iz matematike i nacrtne geometrije, s jeseni 1896. godine, postala je student matematike i fizike na Politehnici u Cirihu, kao jedina ţena i najstarija (21 godina) u odeljenju od petoro polaznika, gde je najmlaĊi (17,5 godina) bio Albert Ajnštajn, Nemac jevrejskog porekla, roĊen u Ulmu 1879. godine. Milevina proseĉna ocena na prvoj godini studija bila je 4,3 a Albertova 4,6. Posle letnjeg raspusta, 5. oktobra 1897, Mileva se ispisala sa Politehnike u Cirihu i otputovala u Hajdelberg, u Nemaĉkoj, gde je u trećem semestru slušala predavanja iz teorijske fizike na Univerzitetu kod prof. Filipa Lenarda (1862–1947). Zvaniĉno nije bila upisana, jer je to devojkama omogućeno tek 1900. godine. Ĉetvrti semestar je nastavila na Politehnici i stanovala je u pansionu Engelbreht, gde su ţivele i druge studentkinje s kojima se ona sprijateljila: Ruţa Draţić, Milana Bota, Helena Kaufler, Adolfina Kaufler, Ada Broh i Ruţa Šaj. Oktobra 1899. poloţila je petopredmetni prelazni diplomski ispit, a u martu 1900. prof. Veber je prihvatio njenu temu diplomskog rada iz oblasti provoĊenja toplote. Prema Heleni Kaufler, i Mileva i Albert Ajnštajn su u isto vreme završili svoje diplomske radove. „Oni su ih zajedno smislili, ali g. Ajnštajn je onaj lepši deo prepustio gĊici Marić”, piše Helena. Izraz „onaj lepši deo” verovatno se odnosi na samo pisanje. U konaĉnim svedoĉanstvima Albertov prosek ocena je 4,6, a Milevin 4,7, ali, naţalost, kod nje bez diplome. Posle duţe letnje pauze 1900. godine, koju je provela u Novom Sadu i Kaću, Mileva se u jesen vratila u Cirih sa mlaĊom sestrom Zorkom. Ona i Albert su tada planirali rad na svojim doktorskim disertacijama. Da bi mogla i dalje da ostane u Cirihu, Mileva se ponovo upisala na letnji semestar ĉetvrte godine Politehnike, 1901. godine. Pošto Albertovi pokušaji da postane asistent, najpre kod Vebera, a potom kod Hurvica, nisu bili uspešni, postavljalo se pitanje njegove dalje poslovne, ali i nauĉne karijere, kao i mogućnosti da se oţeni, što je bilo u planu. Tako je bilo i sa Milevinim mogućim zaposlenjima. Njih dvoje su tada poslove traţili od Ciriha do Beograda i Zagreba, samo da bi se osamostalili finansijski, i da mogu, bez uticaja sa strane, da sklope brak. Na ponovljenom diplomskom ispitu 26. jula 1901. godine Mileva nije bila uspešna, verovatno zbog prof. Vebera, koji je zaoštrio svoj odnos prema Albertu Ajnštajnu, koji ga je već ranije „zaduţio” svojim nipodaštavanjem. U tim danima Mileva je shvatila da je zatrudnela s Albertom, i ona je, bez diplome i dogovorenog braka, otputovala u Novi Sad. Svoj ţivotni put više nije vezivala sa uspeh u fizici, već za sreću u vezi sa Albertom Ajnštajnom i njegovim radom. Prema svemu do sada poznatom, Mileva i Albert su se zbliţili tokom prve, a naroĉito druge godine studija. Studentska ljubav razvila se tokom trećeg semestra, u proleće 1897. godine. Plašeći se ove veze, Mileva je oktobra 1897. otišla u Hajdelberg. Na Albertov podsticaj, vratila se u Cirih februara 1898. godine. On je već 1900. ţeleo da se oţeni, ali je od toga odustao zbog protivljenja roditelja, a naroĉito majke Pauline. MeĊutim, ljubav izmeĊu Mileve i Alberta se nastavila. Iz te ljubavi januara 1902. godine Mileva je rodila devojĉicu Lizerl, negde u okolini Novog Sada, i odmah je dala na usvajanje, u ĉemu je oĉeva uloga bila nezamenljiva. Devojĉici se posle dve godine izgubio svaki trag. Mileva je pre toga uspela da završi studije, ali ne i da doktorira. Pošto je Albert doktorirao 1902, dobio je posao u Saveznom zavodu za patente u Bernu, pa su se njih dvoje tamo preselili i venĉali 6. januara 1903, uprkos neslaganju Albertove majke. Albert je, naime, obezbedio oĉevu saglasnost. Mileva je u braku sa Albertom Ajnštajnom rodila dva sina, 14. maja 1904. Hansa Alberta

i 28. jula 1910. Eduarda. Hans Albert je imao nadimak Buja, a Eduard – Tete. Deca su kasnije, na Malu gospojinu 1913. krštena u Nikolajevskoj crkvi u Novom Sadu po pravoslavnom obredu. Kum je bio porodiĉni i stranaĉki prijatelj dr Lazar Marković. Albert Ajnštajn s Milevom i decom boravio je u Novom Sadu 1905, 1907. i 1913. godine. Pre Prvog svetskog rata Ajnštajnovi su jedno kraće vreme ţiveli u Pragu (1911–1912), da bi 1914. prešli u Berlin. U julu te godine Mileva je sa decom otišla na ferije u Cirih, tako da se zbog poĉetka Prvog svetskog rata nije mogla s jeseni vratiti u Nemaĉku, a nije to ni ţelela, jer se Albert tokom ratnih godina nepovratno otuĊio od Mileve zbog roĊake Elze, s kojom je još ranije stupio u intimne odnose. Po završetku Prvog svetskog rata Albert je zatraţio razvod braka i njihov brak je „zbog neslaganja priroda”, tj. njegovom krivicom, rastavljen januara 1919. godine. Albert se potom venĉao sa svojom roĊakom Elzom Levental, koja je iz prvog braka imala dve kćerke.

Umrla sama, s pismima
Ned, 05/29/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU 4 Priredio: dr Drago Njegovan Godine Prvog svetskog rata Mileva je provela u Cirihu, brinući se za sinove, bila je i bolesna, bez para, jer je Albertova finansijska pomoć bila neredovna i nedovoljna. Ljubav i brak Mileve i Alberta Ajnštajna, uz Milevino teško proţivljavanje braĉnog brodoloma (1916. je pala u postelju), bili su konaĉno okonĉani 1919. Albert se obavezao da će pomagati izdrţavanje dece. U brakorazvodnim papirima nalazila se i obaveza da će Albert Milevi predati Nobelovu nagradu, ako je ikad dobije. Kada se 1922. to i dogodilo, on je Milevi predao novĉani iznos nagrade (121.572 švedske krune, što iznosi oko 32.000 ameriĉkih dolara). Posleratna inflacija znatno je umanjila vrednost tog novca. Mileva je za deo ovog novca kupila tri kuće u Cirihu. Hans Albert se školovao u Cirihu gde je postao inţenjer, a Eduard je studirao medicinu, ali zbog duševne bolesti nije okonĉao studije. Hans Albert je posle studija radio najpre u Dortmundu, a potom u Cirihu. Albert Ajnštajn je zbog progona Jevreja u Hitlerovoj Nemaĉkoj 1933. emigrirao u SAD. Ima svedoĉenja o tome da je tokom 1933, pre emigracije, viĊen u Novom Sadu, ali se nije javio bivšoj tazbini ili nekom poznaniku. Tamo je umro 1955. godine. Sa Elzom nije imao dece. Hans Albert se sa svojom porodicom, ţenom i dva sina, 1938. godine preselio u SAD, a Eduard je ostao s majkom. Okonĉao je svoj ţivot 1965. godine u sanatorijumu za umobolne. Hans Albert je umro 1973. godine. Iza Hansa Alberta ostao je sin Bernard roĊen 1930. godine u Cirihu i usvojena Evelin. Sin Klaus je umro kao dete 7. januara 1938. Miloš Marić je umro 1922. godine i sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu. Mileva se dopisivala sa majkom i sestrom. Majka Marija je umrla poĉetkom 1935. godine. Mileva je poslednji put bila u Novom Sadu 1938. godine, kada je boravila kod svojih kumova Đoke i Sade Gajin, pokušavajući da sredi svoja imovinska pitanja posle smrti sestre Zorke. To je naroĉito komplikovana ĉinjenica da se njen brat Miloš nije vratio u Novi Sad posle Prvog svetskog rata. VoĊen je kao nestao, i sve donedavno se malo znalo o njegovom ţivotu. Mileva Marić je u Cirihu, brinući se za bolesnog sina Eduarda, poslednjih deset godina

ţivota (1938–1948) provela u usamljeniĉkom ţivotu, ali i uz ogromnu korespondenciju, pre svega sa sinom Hansom Albertom i njegovom porodicom u Americi, bivšim muţem Albertom Ajnštajnom, Helenom Savić u Beogradu, kao i sa kumovima Gajin u Novom Sadu. Pored brige za bolesnog sina, imala je i brige oko nasledstva imanja svog pokojnog oca. Pratila je štampu i radio, tako da je odliĉno bila obaveštena o evropskim i svetskim zbivanjima ali i o prilikama u Jugoslaviji i Novom Sadu. U predveĉerje Drugog svetskog rata, izraţavala je zebnju i za sudbinu svog rodnog kraja. Umrla je u Cirihu 4. avgusta 1948. godine i sahranjena je na gradskom Nordhajm groblju. Na skromnoj nadgrobnoj ploĉi stajalo je: Mileva Einstein, geb. Marity 1875–1948. Budući da se niko nije pobrinuo za njen grob, posle 25 godina, dakle 1973. godine, njen grob je raskopan. Kada je Mileva Ajnštajn-Marić umrla, to nije bila vest za štampu u Srbiji i Jugoslaviji. Tek 2009. godine postavljena je nova spomen ploĉa na njen grob. Iako je i ranije bilo dokaza o odreĊenom doprinosu Mileve Ajnštajnovim otkrićima, ona je padala u zaborav, a od nekih krugova, bliskih Ajnštajnu, njen doprinos je negiran. Prvi ozbiljan nauĉnik koji je utvrdio da ona prilikom pisanja ĉlanaka iz 1905. i kasnijih, nije samo „kuvala kafu”, već i raĉunala, bio je sovjetski nauĉnik Abram Jofe (1955). Poslednjih decenija u tom pogledu najviše je uradio mr ĐorĊe U. Krstić, roĊeni NovosaĊanin, nastanjen u Sloveniji, kao i dr Rastko Maglić, naš Somborac iz Amerike. Da Mileva Ajnštajn-Marić izlazi iz zaborava, i u srpskoj i u svetskoj javnosti, svedoĉe sledeće ĉinjenice. Povodom 100-godišnjice njenog roĊenja, dakle 1975. godine, postavljena je spomentabla na kuću njenog oca u Novom Sadu, Kisaĉka 20. Godine 1993. jedna ulica u Novom Sadu ponela je njeno ime. Srednja tehniĉka škola u rodnom Titelu nosi njeno ime, a od 2009. i u Novom Sadu. Jedno graĊansko udruţenje u Beogradu naziva se po Milevi Marić-Ajnštajn. Godine 1996. u Kaću, ispred Osnovne škole, otkrivena je bista Mileve Marić-Ajnštajn, rad veoma poznatog vajara Jovana Soldatovića. Bista Mileve MarićAjnštajn, rad vajarke Ivanke Acin-Petrović, otkrivena je 2002. godine ispred Prirodnomatematiĉkog fakulteta u Novom Sadu. U Sremskoj Mitrovici, ispred zgrade „Sremskih novina”, na inicijativu novinara Dušana Poznanovića, 2005. godine otkrivena je bista Mileve Marić-Ajnštajn, rad vajara Vladimira Tovića. Povodom obeleţavanja Svetske godine fizike (2005) PTT Srbije i Crne gore izdao je dve poštanske marke sa likom Ajnštajna i kovertu sa likom Mileve. Godine 2005. poĉeo je rad na igranom filmu Senka, reţisera Miloša Jovanovića, po scenariju Aleksandre Pleskonjić--Ilić. Glavnu ulogu, lik Mileve Marić tumaĉi glumica Anica Dobra. Na ţalost, film još nije završen.

Daljina i skupoća
Pon, 05/30/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU 5 Priredio: dr Drago Njegovan Uz posredovanje gospodina Dragiše Marića iz Kaća i ĐorĊa U. Krstića iz Kranja, 2006. godine kontaktirao sam i s Polom Ajnštajnom, praunukom Mileve Marić i Alberta Ajnštajna. Pol (1958) je sin Bernarda Ajnštajna (1930–2009) i unuk Hansa Alberta Ajnštajna, starijeg sina Mileve i Alberta Ajnštajna. Pol je violinista i ţivi u Francuskoj. On je snaţno podrţao ideju o muzeju Mileve i

Alberta Ajnštajna u Novom Sadu, odajući priznanje Krstiću za njegovu biografiju Polove „velike prabake Mileve”, o ĉemu svedoĉi i ovo pismo: Poštovani gospodine Njegovan, Hvala Vam za pismo i za Vašu velikodušnu i obzirnu ponudu za gostoprimstvo. Jedna od mojih životnih želja je da u neko skorije vreme dođem u Novi Sad, da vidim mog dragog rođaka Dragišu, da posetim dr Krstića i da vidim Srbiju, zavičaj mog dede Hansa Alberta i mog strica Edvarda i velike bake Mileve. Vaša ideja o radu na Muzeju Mileve Marić-Ajnštajn je odlična i vrlo uzbudljiva. Kao što znate, veoma snažno podržavam Vaš rad na Muzeju Mileve u Novom Sadu. Verujem da je kao istorijski projekat, to samo deo stvarno savremenih namera koje se čine, da se počne prikazivati istorija u detalje za javnost, da se ispriča cela priča, da se pokaže stvarni život pojedinaca, ne samo kreirati nacrt koji je kao najvažnija osnova i po kojem će se suditi o celoj njihovoj naciji. Verujem da milost i pravda ne mogu egzistirati u ovom svetu bez učenja istinite istorije ljudskog postojanja, grupa i nacije. Kada učimo o sebi samima i celoj istoriji ljudi, stvarno moramo biti pažljivi, moramo biti više ponizni, manje da preoštro sudimo, više da odlučujemo šta je dobro raditi i izbegavati greške iz prošolosti. Takođe, posmatrajući kompletno naše delovanje, dobro i loše, mi smo jedinstvena ljudska zajednica. Krstić je bio avangardan, ispred njegovog vremena, kada je počeo da istražuje o Milevi. Sada, mnogi ljudi na Zapadu, pokušavaju da ga kopiraju, ali on je 35 godina glavni u tome! Pa, nadam se da će sada, Mileva i Krstić, naći nešto zajedničko u Vašem muzeju: ispred njihovog vremena! Želeo sam da Vam odgovorim odmah. Pisaću Vam drugo pismo za par dana, da Vam odgovorim u vezi drugih stvari koje ste pominjali. Najbolje želje i hvala Vam još jednom! Pol U kasnijoj razmeni mejlova Pol Ajnštajn je obavestio Muzej grada Novog Sada o aukciji u Londonu predmeta i pisama vezanih za Alberta i Milevu Ajnštajn, ali to je za nas bilo predaleko i preskupo. TV Novi Sad 1995. godine producirala je dokumentarni film „Mileva Ajnštajn-Marić: Rane godine i put od Titela do Ciriha” autorke Drenke Dobrosavljević. Kasnije je nastao dokumentarni film u produkciji novosadske gradske TV Apolo autora Karolja Kovaĉa „Kisaĉka 20”. Poznata srpska spisateljica i diplomata Vida Ognjenović napisala je dramu Mileva Ajnštajn. Muzej Vojvodine u Novom Sadu priredio je izloţbu povodom 100. godišnjice teorije relativiteta, 130-godišnjice roĊenja Mileve Marić i 50-godišnjice smrti Alberta Ajnštajna. Posle toga, Muzej grada Novog Sada je na osnovu otkupa pisama Mileve kumovima Gajin i poklona ĐorĊa U. Krstića kao i predavanja koje je odrţao ĐorĊe U. Krstić (2006), priredio izloţbu o Milevi i Albertu Ajnštajnu 2007. godine. Naţalost, bez kataloga. U ĉlanku „Mileva Marić-Ajnštajn 1875–1948” kustos Muzeja grada Novog Sada Marijana Ratkelić objavila je spisak predmeta koji se nalaze u MGNS, a vezani su za Alberta i Milevu Ajnštajn. Osnovni smisao Krstićevog predavanja, uĉinjenih poklona Muzeju, te otkupa Milevinih pisama kumovima Gajin, što sam uĉinio kao direktor Muzeja grada Novog Sada, bio je da se s mrtve taĉke pomeri pitanje otvaranja muzeja Mileve i Alberta Ajnštajna u Novom Sadu, u kući Marićevih, Kisaĉka br. 20. MeĊutim, od tada pa do danas, malo je šta uĉinjeno. Prof. dr Rastko Maglić se godinama, pa i danas, zalaţe za afirmaciju Mileve Marić-Ajnštajn i otvaranje Muzeja Mileve i Alberta Ajnštajna u Novom Sadu. Tokom svog boravka u Novom Sadu februara 2010. godine, ruski fiziĉar dr Oleg Akimov iz Moskve podrţao je ideju Dragiše Marića da se posmrtni ostaci Mileve Marić-Ajnštajn prenesu iz Ciriha u Novi Sad. Prof. dr Radmili Milentijević iz Njujorka i dr Olegu Akimovu iz Moskve stavio sam, i

pre objavljivanja kod „Prometeja” na raspolaganje kopije pisama Mileve Ajnštajn, koje je ona pisala kumovima Gajin u Novi Sad (1935–1941). Istina se umnoţava kada se deli s drugima. Sa kućom Marićevih i dalje ima imovinsko-pravnih problema, koje ne prouzrokuju pravi naslednici, a to su Milevini sinovi i njihovi potomci. Raspravljanje nasleĊa Marićevih pokušavali su da reše novosadski advokati dr Aleksandar Moĉ dvadesetih, dr Brana Nikolić tridesetih godina i dr Kosta Hadţi ml. u godina posle Drugog svetskog rata. Grad Novi Sad moţe, ako hoće, vrlo brzo da reši današnje probleme, ako ţeli da ima Muzej Mileve i Alberta Ajnštajna.

Izaći sa Zorom na kraj
Uto, 05/31/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU 6 Priredio: dr Drago Njegovan Mileva Ajnštajn Đoki Gajinu: Dragi Đoko, Velika ti hvala što si mi poslao ovu ţalosnu vest. Premda sam neprestano na tu mogućnost mislila, ipak sam bila iznenaĊena a i potresena, kao što moţeš misliti. Da su prilike normalne ne bi se moglo mnogo reći, dosta je naša mama i ţivela – ako je za neku vajdu – i napatila se, ali kod naših okolnosti, stvar je vrlo ţalosna. Ja sam ovde vezana, kao pas na lancu, što naši kaţu. Tete je već dve godine bolestan; vrlo velikih poteškoća smo imali sa srcem, sa nervima i bog te pitaj šta sve nije bilo; još i sada jednako nije kao što treba, nego veĉito kuburimo. Ja ne mogu da ga ostavim samog, a usled ove neretke krize i sredstva su manja pa ne mogu ni da ga dam u kakav sanatorij, inaĉe bih ja već odavno tamo malo došla da obiĊem ove moje dve sirote. Sad u ovom trenutku mi je nemoguće doći, ali se nadam da ću moći udesiti kako god, da doĊem na proleće, dok malo otopli; ja ću moţda povesti i Tetea ako ne bude drukĉije moguće. A dotle, nadam se da će biti moguće da Zora provede sama ili bar onako kako ona hoće. Da Teta doĊe kod nje, ja ne drţim za dobro jer Zora nju nikako ne vole, a za to ima dosta razloga, kao što sam se poslednji put naţalost uverila. Ako nam moţeš malo pomoći, a ja te najlepše molim za to, postaraj se da se Zori ne krati da ţivi sama, kako ona hoće. Ona je i dosad sama upravljala, pa valda će i još neko vreme moći; a onda ćemo viditi. Ja mislim da ona nema neki veliki novac kod kuće, jer ima dosta praznih stanova a trebali su nešto i za ţivot ako ona neće da i te novce da u špar kasu, niko je ne moţe naterati, makar da naravno ima opasnosti od kakve kraĊe. Ne moţeš zamisliti koliko se ja brinem! Dobro bi bilo, kad bi se našla kakva pouzdana liĉnost, pa da joj se da jedan stan, te da ona Zori malo pomaţe i malo na nju pazi. Zora naravno o tome ništa ne bi smela znati. Ali glavno je: gde bi se našla takova liĉnost? Molim te dakle samo to jedno: postaraj se da joj niko ne dosaĊuje, da ona uzmoţe ostati slobodna u svojoj kući; ja se nadam da će to biti moguće. A ja ću doći ĉim uzmogu pa onda ćemo viditi, šta da se dalje radi. Vrlo se radujem da imate toliko radosti, sa Vašom malom unukom. Ja to vrlo dobro razumem jer i ja imam već dva unuĉića od Buje; dva vrlo zlatna deĉaka; to je još jedino što me malo veseli i razonodi. Molim te javi mi makar ukratko, kako je bilo sa Zorom i da li te je dobro primila i šta ste se dogovorili. Molim te pozdravi kuma Sadu najlepše od mene, isto tako kuma Mirjanu i njenoga supruga a naravno i malu Ljilju!

Tebe mnogo pozdravlja tvoja kuma Mica. Da li bi moţda htela Gina Maljĉika da pomalo pogleda na Zoru; ona je tamo u najbliţem komšiluku. Kad bi je hteo, u moje ime, da zamoliš da je kadgod malo obiĊe. *** Dragi Đoko, Velika ti hvala, na tvom poslednjem pismu, koje me je dosta umirilo. Oprosti, molim te, što ti sad tek odgovaram, ovde je velika gripa pa i mi, naroĉito Tete, nismo bili pošteĊeni. To inaĉe ne bi bilo tako strašno, samo se njegovo stanje sada opet nešto pogoršalo, i ja za sada nemam pojma, kad ćemo toliko napredovati, da bi ja ili mi, mogla misliti na putovanje. No moţeš biti potpuno uveren, da ĉim uzmogu, da ću doći, a dotle kako nam bog da. To sam uverena, da mi tamo nikoga nemamo, od sviju tih naših roĊaka, koji bi svojski hteli da nam malo pomognu. Oni svi jedan drugog nagovaraju i podbadaju. Kad se setim, kako su oni svi pre kod nas veĉito prebivali i pomoći traţili! Teta mi piše da ovi Marićevi, koji su sad tamo kod Zore, hoće opet da idu, jer se ne slaţu. Ako bi ti moţda bilo moguće, da progovoriš koju reĉ sa tim Nikolom Marićem i da mu rekneš, da bi oni i meni time uĉinili veliku uslugu, ako bi gledali, da se sloţe i da ostanu i malo paze; i ja to ne bi zaboravila. Poteškoća je najviše ta, da svi oni misle, da su pametniji od Zore i da bi hteli da od toga profitiraju. A ĉim ona to spazi, onda je svršeno. Uostalom, ja nikome ništa ne uzimam za zlo, jer vrlo dobro znam, kako je teško sa Zorom izići na kraj, i meni to uspeva samo tako, da joj takoreći, sve popuštam. Onda priliĉno stojimo i onda i ona nije razdraţena ni nepoverljiva i sve ide bolje. Ja nisam ni uverena, da ona baš sad ţeli da ja doĊem. Da li se o tom štogod izrazila, kad je s tobom govorila? Moţda se boji da ću joj ja nešto uzeti. No mi smo se inaĉe kadgod ja doĊem, vrlo dobro slagale. Imala bih, još da ti pišem nešto o našoj Marti, koja mi takoĊer dosta brige zadaje i volela bih ĉuti, kako ti o svemu tome misliš. Ona je još uvek ovde. Pisaću u idućem pismu, sad ţurim da ovo pošljem. Mnogo pozdrava svima vama, velikim i malim od vaše Mice.

Orijent ekspres preĉi od života
Sre, 06/01/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU 7 Priredio: dr Drago Njegovan Dragi Đoko, U mojem poslednjem pismu sam ti nagovestila, da bih te rado pitala za savet u jednoj naroĉitoj stvari. Radi se o našoj Marti. Ona je tako reći celu zimu ovde provela, bila je u jednoj ovdašnjoj bolnici, a posle u jednoj porodici. Celo je vreme imala išijas i bila je uţasno nervozna. Moje su prilike momentalno take, radi te duge bolesti Teteove, da mi je apsolutno nemoguće još jednog bolesnika uzeti sebi na vrat. Moţeš li ti mene obavestiti što smo mi upravo duţni njoj uĉiniti. Ja znam sigurno da ona ima posle Miloša penziju.

Osim toga joj je umro brat, a sad nedavno i sestra, pa joj je ostalo nešto; ali ona ţivi tako raskošno, da se ja ĉesto zaprepastim. Npr. ona putuje samo Orijent ekspresom. Iz Rumunije u Francusku i natrag, to košta toliko da bi mogla ţiveti od toga godinu-dve. – Ja joj odavde ne mogu ništa uĉiniti. Ovo malo dohotka što mi ovde imamo, to je mojoj deci njihov otac dao. Momentalno su se naše okolnosti pogoršale, pošto je Albert svoj imetak u Nemaĉkoj izgubio, odkad je Hitler došao na vladu. Od njega se ne moţe traţiti, da se on još i za moju šogoricu stara. Interesiralo bi me, da ĉujem šta ti o tome misliš, jer meni izgleda da ona neće dati mira, ona se nas samo onda seća, kad nešto hoće; a nikad ne bi pomislila, da bi i ona mogla nešto doprineti i pomoći u takim teškim prilikama tamo kod mojih, pa bi to naravno i njoj došlo u korist. Zora mi je pisala ovih dana i tuţi se da joj iz Centrala neće da isplate ni interes, pošto je knjiţica na moje ime, a ona je mnogo potrošila za mamin pogreb, pa bi joj trebalo nešto novaca. Oni ištu od nje moju punomoć. Ja ću je tebi priloţiti, i moţda ćeš hteti biti tako dobar, da se postaraš, da joj makar nešto isplate. Bila bi velika sreća, kad bi se mogao dobiti makar jedan deo penzije, da bar nešto ima redovno, jer kirija izgleda da je vrlo nesigurna i traljava. Primi mnogo pozdrava sa kuma Sadom, Mirjanom i njenima od tvoje kume Mice. Cirih, januar 1938. Dragi kume Đoko, Premda sam ĉesto mislila, da će se jedan put tako što dogoditi, ipak su me Vaše vesti, neizmerno potresle. Probudile se sve misli na ono što se već pretrpilo do sad; a sad kad sam se već malo umirila imam samo tu utehu, da se ona sirota oprostila njenog bednog i nesretnog ţivota. Tebi i kuma Sadi neizmerno zahvaljujem i blagodarim da ste se Vi tako iskreno za sirotu pokojnicu zauzeli. Ne mogu ti ni kazati, a valda ćeš me pojmiti, kolika je to za mene uteha, da znam da je bar pristojno saranjena i smeštena kod njenih roditelja. Znaš da na ţalost i ovde imam još jednog bolesnika, radi kojega evo već tako dugo nisam dolazila u N. Sad. Ja sam sama š njim, Buja nije u Cirihu. U tom dugom vremenu našli smo neki naĉin ţivota za Tetea, tako da je njegova bolest snošljiva pa bojim se, kad se to tako naprasno promene, da će sav uspeh otići k vragu. Na ţalost smo poslednjih godina vrlo mnogo od našeg dohotka izgubili, pa i to sve otešĉava: i kakva dobra pomoć ili kakav sanatorij, sve to tako reći prevazilazi ono, što mi mognemo platiti. No ja uviĊam da ovog puta mora biti, samo te molim, da još malo imaš strpljenja sa mnom, dok malo ne naĊem najbolji naĉin. A osim toga i kod mene – kao na ţalost i kod tebe, kako ĉujem – zdravlje nije baš najbolje, pa se bojim da se sad u sred zime krećem na taj dalek put. Ne sme se zaboraviti da sam dosta ostarila, godine se nanizale, a vazdan teških doţivljaja, koji takoĊe ruše zdravlje. Dragi Đoko, veruj mi, ja ću doći, što pre uzmogu. Ja ću onda gledati, da sve što je ikako izlišno rasparĉam i malo reda naĉinim. Ja sam i na to pomislila, da kuću odmah gledam da prodam. No ipak bih volela, da se još malo priĉeka. Ako se ovde naše okolnosti ne bi popravile, moţda ću ipak se odluĉiti, da doĊem tamo, gde bih imala barem krov nad glavom. Koliko bi se otprilike moglo za tu kuću dobiti? Ja mislim, da bi Zora trebala da ima malo više novaca; bar bi trebala da ima knjiţicu od kakve banke; ona je to više puta nagovešćivala. Ako se naĊe u stanu štogod od veće vrednosti, ja bih te molila, da to uzmeš k sebi dok ja ne doĊem; mislim da je ipak bolje, nego da ostane u stanu. Vrlo me je ţao, što se i ti tuţiš na tvoje bolesno srce. Nemoj da to zapustiš. Mnogo se moţe pomoći, kad se ĉuva. Kod tebe bar nema ovakih velikih briga i ţalosnih doţivljaja kao kod nas. Molim te pozdravi mnogo kuma Sadu i sve Vaše. A tebi naroĉito pozdrav od tvoje kume

Mice Molim te i to, da budeš tako dobar da se pobrineš, da mi se o tim stvarima ništa zvaniĉno ne javlja. Odmah bi bila potraga, da li sam štogod nasledila, jer je ovde velika dacija, na svako i najmanje nasledstvo. Isto tako bi me bilo ţao kad bi se ko trudio, da tamo sprema. Ja ću, kad i tako moram dolaziti, uzeti kakvu ţenu i sve ću pospremati. Baš bih i volela da nešto naĊem onako, kako su ostavili.

Zorina smrt
Ĉet, 06/02/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU 7 Priredio: dr Drago Njegovan Cirih 11. februar 1938. Dragi kume Đoko, Ja nisam do danas stigla, da ti odgovorim na tvoje poslednje, opširno pismo. Znaš da i ovde imam poteškoća i kubure. Ali što je glavno, bilo mi je upravo potrebno ovo nekoliko dana, da se malo umirim, toliko me je Zorina smrt uznemirila. Ta pomisao, da je sad sve svršeno, da su oni svi mrtvi i da tamo nikoga nemam, uţasno me je uzbudila. To ćeš i ti sigurno moći razumeti, kad se setiš preĊašnjih vremena, kao što si u svom pismu spomenuo. Mnogo ti hvala, Đoko, da si se tako svojski za te moje stvari zauzeo. Ţao me je, da ti misliš, da će svi još koješta priĉati. Ja se nadam da ćemo mi svi dosta pametni biti i nećemo se na to osvrtati. Ja sam potpuno zadovoljna, da si ono što si našao za dobro, dao u depo. Tima spominje u njegovom poslednjem pismu naslednu taksu. Da li je ona velika? Ja se sećam, da je posle tatine smrti njegova ostavina prenešena, na nas 3 dece (mama je imala uţivanje). Prema tome, ja mislim, da ja valda ne moram na sve plaćati naslednu taksu, jer je jedan deo, toga svega i tako moj. Ja sam ozbiljno mislila, da se kuća što pre proda, ali ima velikih poteškoća! Šta ću onda na primer s novcima? Neće mi se nikako dozvoliti, da novac uzmem ovamo; a tamo da ga dam u kakvu banku, pa da ga više nikad ne vidim ili ne znam šta bih mogla raditi! Ako je moguće, da se još malo poĉeka. Dobro bi bilo, kad bi se moglo, što više novaca podići sa tih knjiţica. Ima li kakvih razloga, da bi ta srpska banka dala kakvu veću sumu. Zora je, mislim, dosta redovno plaćala porciju, ali što ima još da se plati, moţda bi se za to bar dobilo od banke. I kad bi se imao da plati kakav stari dug, ili tako štogod. Ja nalazim to za veliku nepravdu, da banka radi sa tim novcima, a ĉovek moţe doći u nepriliku pored svog novca. Ja sam te u poslednjem pismu molila da se u stanu ostavi sve onako, kako je bilo. To je uglavnom moja ţelja, da još jedanput vidim taj stan onako, kako je bio kad su ga moji upotrebljavali, gde su ţiveli, pa eto i svi umrli. A ja vrlo dobro znam, da je taj stan strašno zanemaren i zapušten, a i ko se mogao za njega starati. Malo sam se i nasmejala tvome pismu i videla te već u duhu, gde se boriš sa molerima. Molim te, Đoko, nemoj na to ni misliti. Kad ja doĊem onda ćemo prirediti generalno ĉišćenje i luftiranje. Za sada dosta o ovim stvarima. Molim te, pozdravi kuma Sadu mnogo od mene, a kad doĊem radujem se da upoznam i vaše male unuĉiće. I mi imamo dva mala deĉka, koji nam prave mnogo veselja. Stariji ide već u školu, u prvi razred. Ipak te molim, da ne misliš da je dockan da se malo staraš za tvoje srce; baš kod srca se moţe vrlo mnogo pomoći i sebi mnogo olakšati. Ja to znam iz sopstvenog iskustva, pa moţda ćeš bar meni za ljubav ipak malo paziti. Ja bih se baš vrlo obradovala, kad doĊem, da te naĊem

zdravog i veselog. Molim te pozdravi sve tvoje i primi mnogo iskrenih pozdrava od tvoje Kume Mice Đoki i Sidoniji Gajin Cirih, 25. maj 1938. Dragi moji kumovi, Već sam treći dan kod kuće, a mislila sam da ću odmah ĉim stignem napisati koju reĉ. Ali premda sam vrlo dobro putovala, stigla sam jako umorna, koje od one novosadske umorenosti, koje od toga, što celog puta nisam takoreći ništa jela, bojeći sa, da mi se stanje opet ne pogorša. Najpre se moradoh malo odmoriti, a sad se ţurim da vam nekoliko redaka napišem i pre svega još jedanput najtoplije zahvalim na svemu što mi tako prijateljski pomogoste i još uvek pomaţete. Ja to već nikada neću zaboraviti! Još se tako ţivo sećam moga boravka kod vas, onog rada kod naše kuće, onog jurenja po varoši i sedenja na tvrdim klupama itd. A sećam se isto tako ţivo i onih ugodniji stvari, onih veĉeri, koje smo uz narodne pesme zajedno proveli, isto tako i male Ljilje, koja je zbilja vrlo zlatna, a i onog još manjeg mališe što je onako divno „pokalio” auto. Buja mu proriĉe, da će biti inţinjer za mašine... ...Tek sam posle primetila, da su mi naposletku i telesne i umne sile bile vrlo reducirane: vazdan koješta sam zaboravila, što inaĉe nije moj obiĉaj. Tako sam zaboravila moj blok za pisanje. Nije mi do njega baš stalo i molim da ga upotrebite; ali sam u njega metla onu sliĉicu od Ljilje i na njoj napisane mere za jaknicu; a moţda tamo ima i još kakva ceduljica ili pismo, pa to bih vas molila da mi kojom prilikom, ako je moguće, pošaljete. Nikako nije hitno. Zaboravila sam ona dva velika kuverta u našem stanu; zaboravila sam i to, da Vam kupim jednu onaku maramu za vrat, što smo gledali i što su nam se onako dopale, pa molim Vas da Vi sami jednu kupite. Nisam ni to više bila u stanju da razmislim, da bi bolje bilo ostaviti tamo ovaj stari šešir, a poneti onaj slamni, pošto leto ide. Molim vas lepo, da mi ga saĉuvate ili kod vas ili u našem stanu; a ja ću idući put doći u kakvu priliku pa ću ga poneti, jer je nezgodno nositi šešir kao gepek itd. potpis pod fotku: Zub stresa vidljiv još poĉetkom 20. veka

Spremna sam da sve izgubim
Pet, 06/03/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU 9 Priredio: dr Drago Njegovan Cirih, 27. jun. 1938. Draga kuma Sado, Primila sam Vaše drago pismo i evo me opet, da Vam se malo javim. U mislima sam mnogo tamo i sve zamišljam, šta se sad tamo dogaĊa. Dosad je valda kuća opravljena, barem ono što je glavno. A nadam se da je grob dosad u redu a volela bih da ĉujem, kako Vam se kamen svidi. Moţda ipak nisam trebala baš onako suvoparno samo imena metuti, nego još štogod malo dodati. Da li se još štogod od onih zvaniĉnih stvari odmaklo? To će sigurno i dalje ići lagacko, premda bih vrlo volela da se malo i poţuri. Kad god se pitam, da li ću ja to još doţiveti, da sve bude rašĉišćeno. Da li je bilo moguće dobiti još nešto novaca od banke, da bi se 1. jula mogla još i ona jedna knjiţica podići? Ja bih imala još jednu naroĉitu molbu. Kad bi bili tako dobri da se pri kojoj prilici raspitate – ja mislim g. dr Nikolić moţe to znati – da li sam ja, kad sam udajom dobila

švajcarsko pravo graĊanstva, u isto doba pravo graĊanstva u Novom Sadu izgubila ili to pravo još postoji. Dakle, kad bih ja jedanput došla u Novi Sad, da li bih ja tamo mogla ţiveti kao ondašnji graĊanin il’ kao stran, švajcarski graĊanin. Buja me je molio, da one dukate – seferine – ne menjamo, nego da mu ih saĉuvamo. Sad mislim, da sam sve ove poslovne stvari spomenula. Sad bih još da Vam kaţem, da bih se vrlo radovala, da ĉujem kako ste svi, mali i veliki. Kako je Mirjana, da li se i dalje dobro oporavlja. Sad je leto, pa i to će malo da doprinese, da sve bude bolje. Još bih Vas molila, kad ţena bude malo tamo spremala, da svaki put našprica sa flitom. Ja nalazim da je to vrlo dobro. Ako se ona stara mašina više ne moţe opraviti, molim Vas da mi kupite drugu pa neka je uvek tamo pri ruci. Sad sam Vam vazdan naškrabala, vreme je da završim. Primite svi skupa najlepše pozdrave od mene, Đoka i Vi u prvom redu, pa Mirjana i g. Kapetan sa decom, pa ne bi da zaboravim ni Veru. Vaša, Vama mnogozahvalna, kuma Mica. Draga kuma Sado, Primila sam Vaša obadva pisma i vrlo im se obradovala. Mislila sam da ću moći odmah odgovoriti, pa evo koliko je već dana prošlo. Trebalo bi da i ja imam jednu Veru, da mi malo koješta oduzme, ovako sam, bez velike pomoći, u nekom veĉitom heceraju i baš ne mogu da stignem, sve onako kako bih htela. Vrlo se radujemo Vašim pismima i zato, što su vesti dobre. Nadam se da se i Mirjana dosad opet oporavila. Treba naravno strpljenja i za pacijenta i za njegovu okolinu. Molim Vas da naroĉito pozdravite Mirjanu i da joj ţelim, da se skoro i brzo sasvim oporavi. Slike koje ste mi poslali vrlo su lepe. Kuća vrlo lepo izgleda, tako uredna i ĉista, kad pomislim, da je i iznutra tako, onda ne mogu drukĉije, nego da se radujem. Lepo Vas molim, da kadgod imate volje da tamo malo budete, da izvolite, koliko god ţelite. A kome bih ga raĊe na raspoloţenje stavila nego Vama, koji me tako prijateljski pomaţete. Ne bih se mogla sa kućom toliko radovati, da nismo i grob opravili; ovako mi je srce na meri za tamo. Spomenik na slici vrlo lepo izgleda; nije preteran ali je vrlo pristojan i ja sam vrlo zadovoljna. Ţao me je samo to, što te zvaniĉne stvari tako uţasno lagano idu. To je, uostalom, ovde isto tako. I meni nekako izgleda, da ja to neću ni doţiveti, da sve te poteškoće, i ovde i tamo, malo rašĉistim. Moji protivnici ovde oteţu stvar, da već prelazi granice. Premda sam ja donekle spremna, da ono što ovde imam takoreći sasvim izgubim, i premda se baš mnogo ne branim, samo da bi imala mira; ipak oni traţe stotinu nekih zaĉkoljica. A tako eto i tamo; sve samo lagano! Da li bi moţda bilo moguće, da ja sva ta moja prava tamo, prenesem na moju decu, bez obzira na to, da li je gotovo ili ne. Kad bi hteli biti tako dobri, da zapitate g. dr Branu N. da li bi bilo moguće da se taj prevod na decu sada odmah sprovede; kao razlog molim da mu kaţete, da ja nisam baš najzdravija i da bi svakako ţelila, da se taj prevod na moju decu sprovede, dok sam ja još ţiva. Moţda bi mogli g. Nikolića upozoriti na to da Marta ima penziju (što ja nemam) i moţda bi se to kako god moglo uvesti u raĉun. Ipak, valda baš ne bi bilo pravo da ja imam sve troškove i sav riziko, a ona da takoreći dobije više nego ja. Ako mislite da moţete, molim da mu to malo razjasnite. Sad moram još zapitati, šta moji mali prijatelji tamo rade? Ljilja znam da je dobra a nadam se da i ĐorĊe lepo sluša. Sad sigurno uţivaju napolju, a biće valda dosta i u bašti kod Vas. Od mojih iz Amerike imam za sada vrlo dobre vesti. Osobito su zadovoljni, klima je dobra, a tamo gde su, vrlo je plodno, naroĉito ima vrlo mnogo svakovrsna voća a cene su niske za ondašnje proizvode. Onu štikovanu haljinu, što ste mi dali, ponela je moja sna u Ameriku i u poslednjem pismu mi piše, da se svakome ko je vidi, vrlo dopada. Amerikanke ne znaju ništa od ruĉnog rada, pa se tome štrikeraju dive. Ona Vam naroĉito

mnogo zahvaljuje. Mnogo pozdrava svima i velikim i malim, naroĉito Vama i Đoki od vaše kume Mice

Jevrejsko prezime i Treći rajh
Sub, 06/04/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU (10) Piše: dr Drago Njegovan Cirih, 20. sepembar 1938. Draga moja kuma Sado, Ništa od Vas ne ĉujem, pa se malo brinem, da moţda nešto nije u redu. Ali ipak Vas molim, da mi makar jednu karticu napišete. Ako štogod u mojim stvarima ne štimuje, treba i tako da znam. Od kad sam bila kod Vas i od kad smo se malo bliţe upoznali uzimam velikog udela i na svemu što se kod Vas dogaĊa. Nadam se samo da ste svi zdravi, to je ipak najglavnije. Ja imam vrlo velikih i teških briga. Ovde je sve uzrujano i zabrinuto. Ako bi i ovde došlo do kakvih poteškoća, moţda ćemo morati sve ostaviti pa doći tamo makar i ne pozavršili poslove, koji su mi toliko vaţni, radi se ipak o dosta velikim sumama, pa bih rada da bar nešto saĉuvam, ako bude moguće. Baš bi me interesiralo, kako se tamo shvaćaju sadašnji dogaĊaji. Ako Vam ne zadaje mnogo posla, molila bih Vas, za 2–3 lista ondašnjih novina. Da li Vam teta dolazi? Oni mi nikako ne pišu. Iskala sam Sokinu adresu, pa i nju mi nisu poslali. Ne znam šta je s njima. Šta rade moji mali prijatelji? Ljilja je već valda porasla, a kako mali ĐorĊe? Je li još onako energiĉan? Za sada Vam šiljem još mnogo pozdrava svima: Vama i Đoki, Mirjani i njenom suprutu, a onim mališanima još naroĉito. Vaša Mica *** Cirih, 26. novembar 1938. Dragi moji kumovi, Odavno Vam nisam pisala što naravno nema da znaĉi, da ne mislim i na Vas i na sve moje tamošnje stvari. Ali ovde ţivimo u velikom uzbuĊenju i duševnom nemiru i ništa se, takoreći, drugo i ne govori, nego samo o sadašnjim vaţnim dogaĊajima, koji na ţalost nisu taki, da bi mogli ĉoveka umiriti i zadovoljiti. Mi smo ovde zbilja suviše nablizo. Pa zato sam i ja sve ostalo prosto zanemarila; Kad sve uzmete u obzir, znam da ćete mi oprostiti. Ĉak i Ljiljina jaknica, odavno poĉeta, leţi nedovršena; neke sliĉice leţe neposlate i.t.d. Danas sam se eto malo otela od tih sumornih misli, pa eto danas pišem a i ostalo će skoro biti, nema hasne ovako. U Vašem poslednjem pismu javili ste mi, da je Janoš-baĉijeva gosp. obolela, molim Vas da mu kaţete, da me je vrlo ţao, i da se nadam, da će on ipak ostati tamo kod nas te će se ona opet oporaviti. Ţao me je što mu se nisam pre javila, ali molim Vas, da mu rastumaĉite moje razloge nepisanja. Interesiralo bi me da ĉujem, kako ste i šta radite, kako je zdravlje i kako je sve inaĉe; kako je sa Mirjanom, da li se sasvim oporavila? A šta ona dva mališana rade? Šiljem ujedno sa ovim pismom neke sliĉice za izrezivanje, a one druge za štikovanje i malanje. Zatim, molim draga Kuma Sado, da ne zaboravite ono, što smo se dogovorili, da će te izvršiti za Boţić. Nemojte da zaboravite, a meni pošaljite mustru i neka bude lepo! A da li je uĉinjen bar jedan korak u mojim stvarima? Da li se ĉulo što od Marte. Da li je

potrebno da joj ja pišem. Ona će moţda pokušavati i da malo laţe, ako bude mislila, da će na taj naĉin više dobiti. Ali ja sam videla njen pasoš, gde je ona uvedena kao udova, a da vuĉe penziju priĉala je ovde jednoj poznatoj gospoĊi. MeĊutim sve su se internacionalne okolnosti tako promenile, da se svi moji planovi nekako ljuljaju i da mi nije baš jasno, šta treba da radim. Ja se bojim, da je moguće, da radi našeg imena uzimamo kakvih poteškoća. Radi mene bi bilo lako, ja mogu i moje staro ime opet nositi ali sa Teteom bi moglo teţe da bude. Da li ti, Đoko, misliš, da bi mi mogli bez poteškoća tamo ţiveti. Odgovori mi samo sa da ili ne; razlozi nisu potrebni. Moţda bi ipak bilo dobro i na mogućnosti pomisliti, da se sve proda. Ja bih te za svaki sluĉaj molila, da se malo, onako ispod ruke – raspitaš šta bi se moglo dobiti a i to, da li ćemo – pošto se radi o nasledstvu, dobiti dozvolu, da novac uzmemo ili ovamo ili još bolje u Ameriku. Isto tako bih te vrlo lepo molila da se obratiš u Titel i u Kać, ja mislim na crkvenu opštinu i da zatraţiš, u moje ime jedan iskaz da su moji dedovi i majke bili Srbi. Moj deda iz Kaća bio je Kuzman Marić. Mamin otac je bio, mislim, Tanasije Ruţić, ţena Soka Ruţić. Ovo poslednje moţe pobliţe oznaĉiti Teta ili Tima a mogao bi se moţda i Tima za to pobrinuti. Ja se samo bojim da će Tima to kakogod zanemariti radi posla. Planove praviti nema smisla, ali moramo na sve mogućnosti pomisliti. Ja bih Vas još vrlo lepo molila, draga kuma Sado, da mi sasvim na kratko naznaĉite otprilike stanje moje tamošnje kase. Ne trebam nikakvih potankih raĉuna, tek da imam pojma, kako stoji. Interesiralo bi me i da ĉujem, da li ste mogli do sada isplatiti onu staru porciju a i to, kako se sad vladaju kirajdţije naroĉito i u pogledu plaćanja. Samo kad bi bilo moguće da se to nasledstvo jedared dovede u red, da vidimo da li će dotrajati novac, da se sve poplaća. Za sada još ne znam da li je moja misao, da sve prevedem na moje sinove, u sadašnjim okolnostima, pametna. No ima vremena da se predomislimo. Za sada Vam šiljem puno lepih pozdrava svima, a najviše Đoki i Vama kuma Sado i ostajem, vaša Mica.

Gubitak unuka Klausa
Ned, 06/05/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU (11) Piše: dr Drago Njegovan Cirih, 1. februar 1939. Dragi moji kumovi, Moram Vas moliti za oproštenje što Vam tako dugo nisam pisala i što Vam nisam zahvalila na Vašim pošiljkama, koje sam obadve dobro primila ali znam da će te mi oprostiti, kad Vam kaţem razlog mog ćutanja. Baš na naš Boţić izgubili smo našeg malog deĉka, Bujinog mlaĊeg sinĉića. Dobio je difteriju i dok se upoznalo šta je, već je bilo i dockan da se pomogne. Moţete misliti koliko sam bila utuĉena i zbunjena; on je bio vrlo zlatan deĉko, ljubimac ne samo naš, nego sviju, koji su ga poznavali. Meni je bio naroĉito prirastao za srce, što je bio ista slika njegovog oca. Pojmićete kako mi je, jer i Vi imate takih unuĉića, koji se toliko volu. A i njima kako je sad tamo, ipak su još strani tamo, pa će im naravno još teţe biti, taj gubitak snositi. Pored toga mi sad, kao što moţete misliti izgleda, da take stvari, što je titelski popa toliku taksu za njegovu svedoĉbu uzeo – nisu baš vaţne. Naravno da i ja mislim, da on nema pravo toliko iskati, ali neka ga vrag nosi i molim te Đoko, nemoj se radi toga

uznemiravati. Ujedno Vam šaljem, što sam doznala od Marte. Morala sam joj dva put pisati. Prvi put mi je odgovorila u isto tako dugaĉkom pismu, kako ona ne podnosi, da se o tom govori i kako treba obzira uzimati na nju, da se ne bi uznemirivala i.t.d. A u ovom drugom pismu isto tako opširno piše o svemu i svaĉemu, naroĉito o sebi a sporedno na ovoj sliĉici je napisala datum kad je to proglašenje radi Miloša obavljeno u sudu u Kluţu; tj. 2. juna 1924. Ja mislim da bi bilo najbolje, kad bi se g. Dr N. zvaniĉno obratio na sud (tribunal) u Kluţu. Marta nagovešćuje, da treba pisati francuski ili nemaĉki ili maĊarski ili moţda preko jugoslavenskog konzulata; ali taj je valda u Bukureštu pa će opet da bog zna koliko traje. Ta je stvar zbilja dosadna. Moţda bi bilo bolje, da se nismo obraćali na ono što je bilo u Kluţu, nego da smo na svoju ruku radili. Ja bih Vam drage volje i rado tu dosadnu stvar oduzela i sama vodila dopisku sa g. Dr Nikolićem ali se bojim, da bi sigurno došlo i kakvo zvaniĉno pismo ovamo, što nikako ne bi hela. Ovde su sada sve takse toliko skoĉile da bi trebalo prodati kuću da se to plati; treba uzeti u obzir da se oruţamo. Zato Vas vrlo lepo molim, da mi još malo pomognete. Prilaţem Vam ovo Martino pismo, ako je potrebno pokaţite ga zajedno sa slikom i natpisom na njoj g. Dr. Nikoliću. Za danas samo ovoliko. Opet ću se u skoro javiti; sad samo ţurim da ovo pošljem. Svima Vam, i velikim i malim, šiljemo i Tete i ja, mnogo najlepših pozdrava i nadamo se da ste svi zdravi i veseli. Vaša Mica Cirih, 2. april 1939. Draga moja kuma Sado, Tek nedavno sam nekako stigla da dovršim i da Vam pošiljem onu davno obećanu jaknicu za Ljilju. Nadam se da je stigla u Vaše ruke a onako u mislima vidim Ljilju kako je potpuno izrasla iz one mere, koju sam ja još pre gotovo godinu dana uzela. Valda će je moći bar malo upotrebiti, pa onda ćemo gledati da napravimo drugu. Verujte, da nije baš tako, da nemam toliko vremena, koliko za taku malu jaknicu treba, nego je falilo neko raspoloţenje za rad. Ovako nešto, kao što je ova poslednja godina prošla, ovo je strašno. I liĉnih neugodnosti vazdan beše, a i inaĉe, Bog sveti zna, šta će da bude. Mi smo na ţalost ovde vrlo na piketu, što naši kaţu. Moţda bi bilo pametno skloniti se odavde, samo je veliko pitanje: kuda. Vrlo se mnogo što dogaĊa. Ja sam govorila sa konzulom, šta misli o tome, kad bi mi tamo otišli. On mi je savetovao, da za sad nikud ne idem. Po svoj prilici ima pravo. Ako bi došlo do rata, što izgleda da nije baš iskljuĉeno, moţda se neće moj stan moći odrţati. Ako bi ga Vi i Đoka mogli uzeti, kao kakvu kancelariju ili što sliĉno, ja bih volela, tek da je posednut. U najgorem sluĉaju, molila bih Vas da mi bar nešto malo, bar za uspomenu štogod saĉuvate. Ima u šifonjeru u maloj sobi neke crne marame od ĉipke i bar koji ruĉni rad… Moje srce, koje me je dosta muĉilo jesenas, malo se umirilo. Tete po svom obiĉaju, kad malo bolje, a kadgod opet i gore, ali uglavnom je priliĉno. Volela bih da ĉujem, kako se Vi svi nalazite i ako imate kakvu sliĉicu od onih malih, vrlo bih joj se obradovala. Odavno nisam ništa ĉula od Time i Tete. Ako ih vidite, molim da ih pozdravite. Ja ću uskoro i njima napisati koju reĉ. Da li ima ikakve mogućnosti, da nam se bar interes od one knjiţice pošlje? Inaĉe moţda baš ništa nećemo imati od te naše imovine. Šiljem Vam svima mnogo najlepših pozdrava, Tete i Vaša kuma Mica.

Miris rata

Pon, 06/06/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU (12) Piše: dr Drago Njegovan Cirih, 16. maj 1939. Draga moja kuma Sado, Neki ĉudnovati ţivot ţivimo sada. Vazdan neki ĉudnovatih odredaba i naredaba, koje dosta vremena i bogme i novaca – iziskuju. Svoje liĉne stvari mora ĉovek i nehotice da malo zapusti. Nadajmo se ipak, da će se sve još dobro svršiti, i da ćemo, kad se jedanput sastanemo, ĉemu se svakako nadam, dosta imati da priĉamo pa i da se nasmejemo! Ĉudnovato će Vam izgledati bez Vaše dece. No malo ćete se i odmoriti, a oni samo neka su zdrava i to će proći. Kad se Mirjana vrati pa ne bude imala stana, molim Vas da upotrebite one moje prostorije. Istina je, sve staro i jednostavno, ali ipak bi bilo malo prostranije za sve Vas. Ja ne samo da ne bi ništa protiv imala, nego bih se baš radovala ako bih ja Vama makar tu malu uslugu mogla uĉiniti. Dakle molim lepo, da samo raspolaţete ako Vam se uĉini potrebno, a Vi molim sklonite onih nekoliko stvarĉica, koje sam pisala, a mogla bi biti i svila i platno; ja naroĉito volem ona dva ćilima na krevetima u vel. sobi. Ali mogu misliti, da Vi sad imate dosta stvari i bez mojih. Ako bi bilo moguće, da mi nešto pošaljete, ja bih bila zadovoljna, ali ne od onog, što Vi imate, jer se bojim da moţda nećemo moći sve takse platiti. I to samo ako je moguće privatno t. j. nezvaniĉno! Ništa ne ĉujem od Tete. I ja sam dosta u zakašnjenju sa pisanjem a i Tima nema vremena. Molim svakako da ih pozdravite, kad ih vidite i da im malo rastumaĉite, da ih nisam zaboravila nego da ima vazdan nekih briga i poteškoća. Iz Amerike dobijam dobre vesti. Da nije bilo one nesreće, sa našim malim, sve bi bilo dobro. Premda mi ta velika daljina teško pada, ipak sam pri sadašnjim prilikama zadovoljna da su tamo. Šiljemo vam svima mnogo najiskrenijih pozdrava: Mirjani i svima njenima, a naroĉito Vama i Đoki. Vaša Mica *** Cirih, 9 avgust 1939. Draga moja kuma Sado, Nije mi baš pravo, što Vam opet pišem, mislićete baš Vam ne dam mira, jer znam vrlo dobro da imate dosta i svog posla i brige. Molim da mi oprostite, ali eto nemam druge mogućnosti. Nadam se da ste dobili moje poslednje pismo u kojem sam Vas molila, da izvršite onu pošiljku na adresu Laura Landau, Plaza kralja Petra, Dubrovnik. Ako je stvar već poslata, molila bih Vas da mi pošaljete poštansku cedulju, da bih se ja ovde mogla iskasti da je poslano. Sve ovo naravno samo onda, ako Vi mislite da se moţe tj. da se tamo neće ukratiti za sve potrebne troškove. To ja odavde ne mogu odluĉiti, to se oslanjam na Vas. Samo ako se moţe nešto poslati, molila bih Vas da pošaljete što pre, jer ta mogućnost postoji još kratko vreme. Inaĉe bih volela da ĉujem kako se Vi svi nalazite. Da li je Mirjana u Novom Sadu i šta ono dvoje malih rade. Kod nas donekle dobro ide, samo je neka velika nervoza u luftu a i ja je već podobro osećam: vrlo rĊavo spavam pa usljed toga sam veĉito umorna. Tete je momentalno priliĉno za njegove okolnosti, a iz Amerike, fala Bogu, dobre vesti dobijam. Šiljem Vam još svima mnogo pozdrava, najviše Vama i Đoki. Vaša Mica

*** Cirih, 29. avgust 1939. Dragi moji Kumovi, Primila sam dobro vaše poslednje pismo i one obadve cedulje. Stvar sa Dubrovnikom je sasvim u redu i mnogo hvala. A što se tiĉe one druge stvari i predloga od g. dr Nikolića, to mi je takoĊe pravo. Ukoliko sam razumela, moraće se opet postaviti neki tutor za Miloša. Ja bih molila da ti, Đoko, budeš tako dobar i da se toga primiš i molim da se na tu moju molbu uzme obzira. Osim toga nije mi jasno kako će Marta da u toj celoj stvari figurira. Ona će traţiti da Miloševu polovicu uţiva i ona će prema tome napraviti najbolji gšeft, a ovamo se zove „udova”. Što se tiĉe našeg stana, to sam vas već molila, da ga upotrebite. Ja bih vam preopruĉila, da iz one manje sobe uklonite one fotelje, pa će biti malo više mesta, a onaj veš iz šifonjera u toj sobi moţe se metuti u onaj noviji šifonjer od haljina u velikoj sobi; moţe se tamo dosta sloţiti. A ono drugo upotrebite onako kako jeste, ne treba tu velike selitbe, upotrebite stan tako kako jeste. Ja ću vas smatrati kao mile goste a ipak će Vam biti komotnije dok je Mirjana sa njenima kod vas. Ko zna kako će ovo sve još da se razvije. Ovde je sve neizmerno uzrujano i nemirno. Juĉe je ovde biran general, što se samo dogaĊa uoĉi rata. Samo ĉitamo novine i slušamo vesti iz radija. Nadam se da ste svi sa zdravljem dobro; šta rade ono dvoje malih? Valda će se ova sumorna atmosfera jedared i malo rašĉistiti pa ćemo se opet videti. Ja se od sveg srca nadam. Danas se ţurim da vam ovo pošaljem a drugi put ću još malo opširnije pisati. Za danas samo još svima vama velikim i malim, mnogo mnogo pozdrava od nas oboje, a naroĉito od Vaše Mice

Bolesna od Božića
Uto, 06/07/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU 13 Piše: dr Drago Njegovan Cirih, 12. novembar 1939. Dragi moji kumovi, Davno Vam već nisam pisala, a nisam isto tako već davno ništa ni od Vas ĉula. Pretpostavljam da ste dobili moje poslednje pismo, ali ću ipak ponoviti, jer ne znam upravo kako tamo pošta ide. Dakle, ja sam molila, da se naše stvari tako urede kako god je moguće. Ja nikada nisam imala nameru da Milošu njegov deo uskratim. Kad bi se on vratio, mi sigurno ne bi imali poteškoća da se razraĉunamo. Mislim samo da bi bilo jednostavnije da je na jednom imenu; naroĉito pri sadašnjim tako nesigurnim prilikama. Moţda će se okolnosti tako promeniti, da bi bilo najbolje sve prodati. I u tom sluĉaju ja bih gledala da se njegov deo saĉuva. Ali ovako, ako je i na imenu, a njega nema, moglo bi se desiti, da se prilike tako razviju, da se sve izgubi, pošto naravno neće biti moguće, da se sve za vremena proda, ako bi se pokazalo, da je pametnije. No sad kako bilo, samo neka se jedanput sve sredi. Molila sam i to, da ti Đoko budeš tako dobar, da primiš zastupstvo za Miloša. Osim toga sam Vas molila, da se smestite u moj stan, dok su ovake prilike i Mirjana po svoj prilici nema stalnog stana. Ja mislim da ne bi trebalo sve seliti, nego podajte skloniti one stare fotelje i kanabe (ovo molim Vas na svaki naĉin, ako se i

ništa ne dobije za njih), a dva šifonjera ispraznite za Vas, a stvari metite u ona druga dva. A u ostalom upotrebite sve onako kako je. Ja bih se radovala, kad bi makar i tako malo bili moji gosti. Premda sve uţasno tmurno i naoblaĉeno izgleda, ja se još uvek nekako nadam, da će se opet i razvedriti i da ćemo se opet na miru videti. Valjda me neće ta moja nada izneveriti! Osim toga bih imala još jednu veliku molbu, na Vas, draga kuma Sado. Kad jedan put budete imali malo vremena, molila bih Vas da mi malo napišete, samo u glavnim crtama, koliko ta naša kuća donosi. Koliko je prošle godine primljeno i koliko izdato? Koliko iznosi porcija, koliko je plaćeno Dr. Nikoliću i ostali izdatci i što je glavno, koliko ima suviška, ako ga uopšte ima. Ako bi se našla prilika da mi se nešto pošalje, ne bi bilo zgoreg, a volela bih i da od prilike znam, na kakav bih tamo dohodak od kuće mogla raĉunati kako bilo moguće, da tamo doĊem. Ja bih Vam bila vrlo blagodarna, ako bi mi to, kad bilo, ukratko saopštili. Samo u kratko i u glavnom! Sad mislim, da sam sve „zvaniĉno” rekla. Sad bih malo i liĉnog štogod da dopridodam. Vrlo bih volela da ĉujem, kako se svi nalazite i kako ste sa zdravljem a i inaĉe. Kako je Mirjana, da li je u N. Sadu? Taj nemiran i nesiguran ţivot sigurno Vam zadaje mnogo posla, draga Kumo; a šta se moţe, neka bar na tome ostane. Rado bih Vašim malima štogod poslala, ali sad u trenutku se ništa ne moţe šiljati. Ja ću već poslati, kad bude moguće, makar malo ĉokolade. Od mojih iz Amerike dobijam, hvala Bogu, dobre vesti. Ovih dana su dobili malog sinĉića. I njima sam htela neke malenkosti da pošaljem, sve spremljeno stoji, a ne moţe da se pošalje. Ovde kod nas sve ide donekle dobro; sa zdravljem kako je tako je, a inaĉe mora se ćutati. Kadgod, kad uspem, slušam malo radio iz Beograda i mislim pri tom i na Vas, da moţda i Vi slušate, kao što smo onda zajedno slušali! Molim Vas javite mi se malo, davno već nisam ništa od Vas ĉula. Mi Vam šiljemo mnogo pozdrava svima, a naroĉito Vama dvoma! Vaša Mica ****************** Cirih, 5. februar 1940. Dragi moji kumovi, Ovog trenutka primih Vašu kartu iz koje vidim, da jedna Vaša pošiljka, kako izgleda, nije stigla u moje ruke. Poslednje Vaše pismo primila sam polovinom decembra 1939 i bilo je do mene da Vama pišem. Ja bih to drage volje bila i uĉinila, ali sam od Boţića neprestano bila po malo bolesna; ništa opasno, ali dosta dosadno i sve sam ĉekala da malo proĊe pa onda da pišem. Danas ću prvi put da malo izaĊem. Imali smo zimu neviĊenu, a pošto u prvoj polovini te velike hladnoće nije bilo snega nego vetar i silna prašina, to je naravno bilo mnogo katara i kašlja, pa nikako da ga se ĉovek oprosti. Vi spominjete poslanu punomoć, ali ja ništa takovo nisam dobila, moţete biti uvereni, da bih ja to odmah opet natrag ekspedierala, i ne bih ĉekala, da me opominjete. Sad je samo pitanje da li će to još doći ili će gdegod na granici za veĉito ostati. Ja ne znam šta da se tu radi. Ja ću priloţiti malu punomoć, moţda će je bar provizorno primiti, ali ne znam ni na šta da se odnosi. Ţao me je, dragi moji, da toliko poteškoća radi mene imate, ali šta mogu, prilike sve teţe bivaju. Ja se mnogo brinem i za ovde, a i za tamo, baš naroĉito tamo za naše krajeve! Ja Vam danas pišem samo u kratko, da bih pismo što pre poslala, a pisaću malo opširnije ovih dana. Radujem se, da ĉujem da ste svi zdravi i da od Vaših dobre vesti dobijate. Kod nas je, osim mene, takoĊer sve u redu, hvala Bogu, a valjda ću se i ja iskobeljati i meni je već dosta bolje. Za sada samo još mnogo pozdrava od

Vaše Mice

Mamin šal od špicenštofa
Sre, 06/08/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU 14 Priredio: dr Drago Njegovan Cirih, 5. mart 1941. Dragi moji Kumovi! Primila sam obadva pisma i novĉanu pošiljku i lepo hvala! Šteta što se banka nije mogla da odluĉi da sve isplati! Mislim da nije daleko vreme, kad će oni prekrasno sve isplatiti, samo na ţalost ne nama. Ako bi se još što moglo kakogod dobiti, vi mi molim Vas pošaljite. Iz Bosne nisam nikad ništa ĉula. Moţda bi bilo najbolje, kad bi kogod mogao da ode tamo i da se raspita do ĉega stoji, da se toliko oteţe, i da bar sazna o kolikoj svoti se radi. Onda bi bolje mogli rasuditi, da li je vredno uzeti advokata. Ti, dragi Đoko, vidim da nisi najbolje sa zdravljem, pa nećeš naravno moći putovati. Ne znam da li bi moţda Tima mogao. On je opet veĉito u velikom poslu. Ali moţda bi mi ipak uĉinio tu veliku uslugu. Troškove bi mu sve platili, ako ima vremena. Ja inaĉe nikoga ne znam. Ako je nuţna nova ograda u bašti i ako ima novaca, Vi je podajte napraviti. Šteta što ste morali tavan isprazniti jer tamo ima divno mnogo prostora. Vrlo me je ţao da baš ništa nemam odande tek kao spomen makar. Mislila sam već, da li bi se kakva malenkost mogla poslati, ako Vam to nebi zadalo velikog truda. Recimo koje parĉe veša n.pr. – koji jastuk i što bi najvećma volela to je mamin veliki šal od špicenštofa. Ako se sme šiljati moţda i malo više što ja bih Vas ĉak molila, da od onog platna za jastuke što je još bilo, date onoj našoj Soki da mi koji jastuk sašije; bilo je tamo i neki hekleraja, moţda bi i to mogla upotrebiti. Dobro bi mi došlo, jer bi trebalo nešto da prenovim a ovde je sad teško ili nemoguće štogod tako kupiti. Ako je moguće, naravno, i oprostite što Vam opet zadajem truda, ali da su malo drukĉije prilike, bilo bi i to sasvim drukĉije. Obradovalo me je da ĉujem, da se Olga opet povratila. Ne mogu joj to nikako odobravati, da je otišla pa ostavila decu. Ali moram i to reći, da ne bi bilo pravo samo njoj davati krivicu, što je tako izišlo. Ona je dosta detinjasta a valjda nema nikoga, da je malo posavetuje. A kako se meni onda ĉinilo, ona se u toj njenoj kući nije osećala kao kod svoje kuće. Tima po ceo dan nije kod kuće a ona sama sa dve svekrve! Sa tetom, moram reći – premda mi je tetka – nije bilo lako izići na kraj! Ali što je najglavnije, to je da me je vrlo ţao, da ti dragi Đoko sa zdravljem malo kuburiš. Ali sve te stvari mogu se leĉiti pa molim te, nemoj ništa da se propusti ili zanemari. Kod nas je sve priliĉno, da nemamo toliko brige, bilo bi još bolje. Iz Amerike dobijam dobre vesti, samo treba više nego mesec dana dok pismo stigne i to sa avionom. Te sam se nade manula, da ćemo se još jedanput viditi. Još mnogo najlepših pozdrava od nas oboje svima Vama. Vaša Mica. **************** Cirih, 18. mart 1941. Dragi moji kumovi! Primila sam vaše pismo i evo se ţurim da Vam odgovorim. Stvar je u tome, da su ovde

sve tkanine racionirane t.j. moţe se vrlo malo kupiti. Ja sam prošle godine toliko dugo morala da leţim i nisam još duţe mogla da izlazim, pa sam propustila priliku, da pokupujem što je najnuţnije, dok se još moglo. Dakle ako se moţe nešto od veša poslati, dobro bi došlo. Samo nikako ne bi ţelila, da se od ĉega bilo sve pošlje, jer pored sve ove sadašnje mizere, ne mogu da napuštam nadu, da ćemo još jedan put makar na kratko još tamo doći, pa da i tamo bar nešto imamo. Ona tri vezena jastuka i još tri od platna da se sašiju. Moţda bi pregledali i one stare, pa prema tome koliko još dobrih videćete. Znam da je još mama govorila, da joj jastuci izdaju i zato je i kupila onaj damast, pa eto nikad nije ni dala sašiti. Moţda i koji peškir; i onaj štikovani ĉaršav za sto i salfetice. Ĉak i ona flanerska haljina, koju sam ostavila u šifonjeru a isto tako i ona plava svilena, dobre bi bile, jer svega toga ovde se teško dobija. Mogla bi je prekrojiti i kod kuće imati. Samo molim da se jasno naznaĉi, da je to sve moje i da je nošeno; što bi moţda trebalo da bude napisano nemaĉki ili francuski, da i ovde ima vrednosti. Ima tamo i dosta srpskog platna, da li bi se mogla još koja noćna košulja napraviti; što moţe biti jednostavnije, kimono ili kako bilo, sasvim je svejedno. Što se tiĉe bosanske stvari, ja sam Vam blagodarna, što mislite da Vi idete; onda bi najbolje znali u ĉemu je stvar. Ali naravno samo tako, ako Đoki to neće biti prezamorno. Ja sam sve više toga mišljenja, da su oni raĉunali da se na onu objavu niko neće javiti posle toliko dugog vremena. Moţda su se ĉak i raspitivali. I to bi bilo vredno i isplatilo bi se, jer kad bi oni pravo isplatili, bila bi to dosta velika suma. Moţda su doznali, da je i Zora umrla, pa su raĉunali da se niko neće javiti, onda bi oni bili izvršili svoju duţnost i svršena stvar. To je i psihološki vrlo interesantno. Vrlo mi je drago da je svima Vašima dobro i da je Ljilja tako dobra pevaĉica. Naravno da škola već donosi brige ali samo kad se ima i uspeha, onda je sve dobro. Molim da ih sve najlepše pozdravite. Vama još mnogo pozdrava od Tetea i od mene. Vaša Mica.

Ni novca, ni posteljine, ni dokumenata...
Ĉet, 06/09/2011 PISMA MILEVE MARIĆ ZAVIĈAJU 15 Priredio: dr Drago Njegovan Cirih, 27. mart 1941. PovrĊujem da se g-Ċa prof. AJNŠTAJN MILEVA, Hutenštrase 62, već duţe vreme, zbog teškog oboljenja srca, leĉi kod mene. Mogućnost poboljšanja u sluĉaju njene bolesti postoji samo uz njen duţi boravak u sanatorijumu. Dr Fric Brupbaher ******************* Cirih, 1. apr. 1941. Dragi moji kumovi! Pre kratkog vremena sam Vam pisala a sada evo još nekoliko reĉi kojima prilaţem ovu lekarsku svedoĉbu, ako bi se još kakogod mogla iskoristiti. Prošlog ĉetvrtka sam slušala Beogradski radio i ĉula one silne pesme i usklike u ĉast mladome Kralju. Daj Boţe, da i na dalje sve ide u pesmi i veselju! Ali ko zna šta još moţe da bude. Ja bih Vas molila, da

mi, ako je moguće još ove isprave nabavite: 1) Traţili smo već poodavno iz Kaća izjavu, da su moj deda i majka – sa tatine strane – bili Srbi, pravoslavne vere. Gosp. popa iz Kaća, dao je tu izjavu, ali spomenuo samo dedu Kuzmana Marića. A valda je mislio da se samo po sebi razume, da je i njegova ţena Srpkinja. Na ţalost, za sadašnje prilike to nije dovoljno, i molila bih da se i za majku dade izjava, na ţalost ne znam kako se zvala. Ona je rano umrla i mi je nismo poznavali. 2) Molila bih te dragi Đoko, da mi nabaviš kakvu bilo potvrdu da je kuća na mene i Miloša prevedena. Ja mislim, da bi se moglo uzeti kakav izvod iz grundbuha. 3) Molim i Vas, draga kuma Sado, i moja draga poslovoĊinice da mi u kratko napišete dohodak i izdatke od kuće. Uraĉunajte i naš (odnosno Vaš) stan i stan od Janoša. – Sve ovo mi savetuje jedan naš prijatelj, advokat, da bi za sluĉaj ratne štete, imali neke iskaze u rukama, da bi mogli i odavde nešto traţiti, t. j. ako i mi ovde budemo ţivi ostali. Ne treba nikakvih sitnica kod izdataka nego samo u glavnom, da bi se donekle mogla vrednost kuće oceniti; molim da kakogod i baštu uvedete u raĉun. Ako se tamo bude raspitivalo za kuću vi recite, da je Miloša Marića (on je Doktor u Rusiji) i njegove sestre Mileve. Sad ništa ne znam da Vam pišem, šiljem Vam samo moje najiskrenije ţelje, da sve na miru proĊe. Znam da ste u brizi radi g. Stojana, ali daće Bog, pa će sve dobro biti. Šiljemo Vam najlepše pozdrave od Tetea i mene a pozdravite i Mirjanu i sve njene. Ja bih Vas molila, i ako pošta ne bi najbolje išla, da mi ĉešće, makar kartu napišete, tek da vidim da ste ţivi!! Vaša Mica ******************* Cirih, 14.decembar 1941. Dragi moji! Dugo već od vas ništa nisam ĉula, pa sam bila u brizi kako ste. Molim vas napišite samo nekoliko reĉi, jeste li ţivi i zdravi. Kako su Mirjana i deca? Da li ste štogod ĉuli o g. Stojanu i Timi? Jeli Olga sa decom još kod kuće? Šteta je da mi za zimu niste mogli poslati moju posteljinu, baš mi je bila neophodna. Moţete li moţda da mi pošaljete nešto novaca? Ni jedan od dokumenata, za koje sam molila, nisam dobila. Molim da mi što pre pišete, na nemaĉkom ili maĊarskom, i jedno i drugo nam odgovara. Tete je nešto bolje, raĉunajući i njegov pritisak. Šaljemo vam svima najbolje pozdrave. Vaša Mica. **************** Cirih, 11. juna 1953. Vrlo poštovana gospođo Sidonija, Juĉe sam ovde posetila mog svaka (muţevljevog brata – prim. prev.) Eduarda Ajnštajna. On stanuje kod gospoĊe dr Vajs, na koju ste vi poslali jedno kratko pismo. Umesto njih ja ću ovde odgovoriti kratkim pismom. GospoĊa Ajnštajn Marić je umrla u Cirihu poĉetkom avgusta 1948. godine. Moj suprug i ja smo već dva puta dobili pismo iz Jugoslavije, ali nisu odgovorili, prvo jer adresa nije bila jasna, a drugo i najvaţnije, jer nismo znali šta da odgovorimo. Pošto ćemo nas dvoje ovog leta da budemo u Evropi, moj suprug stiţe ovde krajem jula, odluĉili smo da moramo da otputujemo za Novi Sad i da razgovaramo sa vama. Takve stvari se ne mogu lako obaviti pisanim putem, na daljinu. Naime, mi stanujemo u Berkliju, Kalifornija. Da li hoćete, dakle, da se još malo strpite. Mi ćemo verovatno moći da otputujemo za

Jugoslaviju u avgustu. Sa duţnim poštovanjem gospođa Frida Ajnštajn.

KRAJ ******************************** Knjigu "MILEVA MARIĆ-AJNŠTAJN – DRAGI MOJI KUMOVI" u izdanju “Prometeja”, s popustom od 20 odsto moţete kupiti za 650 dinara u novosadskoj knjiţari “Most” (Zmaj Jovina 22, tel. 021/ 520 – 899)

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful