Kao blesak munje

Sre, 06/29/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 1 Piše: dr Ivan Nastović Poznata misao Jakoba Burkharda: „Večito će se moći samo izdaleka naslutiti gorostasne konture Leonardovog bića“, bez preterivanja vaţi i za Nikolu Teslu. A jedina njegova ţelja, kako ističe u jednoj depeši, bila je „da ostavi nezaboravnu poruku vekovima“, odnosno, da u vidu svojih pronalazaka iznedri ono što je u njemu samom bilo arhetipsko. Tek nakon Jungovog otkrića kolektivnog nesvesnog, kao bazično nove orijentacije u dubinskoj psihologiji, postalo je moguće istinsko razumevanje ličnosti stvaralaca i stvaralačkog procesa, čiji je predmet proučavanja upravo ono što je u tom procesu arhetipsko. Mari Luiz fon Franc, jedna od Jungovih najznačajnijih učenica, kaţe da njegove ideje, pre svega kolektivnog nesvesnog, nisu „doktrina“ već početak novog shvatanja sveta i mogu posluţiti tumačenju novih činjenica u nauci, kao i u svakodnevnom ţivotu. Jer, velika umetnička dela i značajna naučna otkrića imaju svoje izvorište u kolektivnom, koje, za razliku od individualnog nesvesnog, kojim se bavi psihoanaliza, ide i dalje i dublje u istraţivanju i ličnosti, i stvaralaštva „velikih pojedinaca“. U njih, nesumnjivo, spada i Tesla, koji je u svom ţivotu teţište stavljao na ono što je u njemu nadlično, pa je neretko, poput Da Vinčija, bio nesposoban za lične odnose, koji su izlazili iz okvira njegovog arhetipskog sveta. Shodno tome, Tesla je na većinu svojih savremenika ostavljao utisak „čudaka“ i „osobenjaka“, a neki su u svojim kvalifikacijama odlazili i dalje od toga. Otuda se pristup značajnim pojedincima, zasnovan na ličnom nivou, pokazuje pogrešnim, kao Frojdovo psihoanalitičko tumačenje Da Vinčijeve ličnosti, kojim je pokušao da psihologiju Leonarda izvede iz Leonardovog „porodičnog romana“. Arhetipovi su sadrţaji kolektivnog nesvesnog i predstavljaju tipične, svim ljudima zajedničke psihičke strukture. Otuda Mirča Elijade kaţe da „ništa nije uistinu stvarno, osim arhetipova. Ţiveti u skladu s arhetipovima isto je što i poštovati zakone“. Jung ističe da arhetipovi nisu pamćenje stalno ponavljanih tipičnih iskustava već se ponašaju kao snaga i tendencija za ponavljanje istih iskustava. Kad se pojave u snu, mašti, ţivotu, umetničkom delu ili naučnom otkriću, uvek nose poseban „uticaj“ ili moć – deluju fascinirajuće i podstiču na delanje. Manifestuju se u formi mitova, bajki, legendi, snova, vizija, halucinacija i sumanutih ideja, kao i velikih umetničkih dela i naučnih otkrića. Jung s pravom kaţe da što više preovlaĎuje kritički razum, to je ţivot siromašniji, a što smo više u stanju da nesvesno i mitsko prevedemo u svest, utoliko više obogaćujemo svoj ţivot. Potvrdu za to nalazimo ne samo u stvaralaštvu Nikole Tesle. No, kao što tvrdi M. L. fon Franc, mi smo još uvek daleko od razumevanja nesvesnog i arhetipova, koji deluju kao stvaralačke i razorne snage u našem duhu: stvaralačke, kad nadahnjuju čoveka novim idejama; razorne, kad se te iste ideje fiksiraju u svesne predrasude, što sprečava nova otkrića. Ako arhetipovi snaţno utiču na čoveka, kao na Teslu ili Da Vinčija, onda i njegovu ličnost i stvaralaštvo treba posmatrati primarno u svetlu arhetipske psihologije. Snaţne sile nesvesnog ne javljaju se samo u kliničkoj graĎi nego i u mitološkim,

religioznim, umetničkim, naučnim i svim drugim kulturnim delima kojima se čovek izraţava. Otuda su Volfgang Pauli, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, i Jung, objavili zajedničku knjigu „Tumačenje prirode i psihe„, kojom su pokazali da se zakoni psihe i fizičkog sveta ne samo dodiruju već se i poklapaju. Pauli je počeo da proučava uticaj arhetipske simbolike na naučne pojave, pre svega fizike. Šta je zapravo nesvesno, „u sebi“, nikad nećemo saznati, kao što to nikad nećemo znati ni za materiju, mada su makrokosmos i mikrokosmos slični. Jung je čak tvrdio da će se „ranije ili kasnije, atomska fizika i psihologija nesvesnog značajno pribliţiti pošto obe, nezavisno jedna od druge i sa suprotnih strana, prodiru u transcendentalno područje, prva s predstavom atoma, psihologija s predstavom arhetipa“. Pauli ističe da, nasuprot čisto empirijskom shvatanju, po kojem se prirodni zakoni izvode samo iz iskustvenog materijala, mnogi fizičari ističu činjenicu da intuicija i usmerenje paţnje igraju vaţnu ulogu u razvoju pojmova i ideja, kao i da obično daleko nadmašuju puko iskustvo. Da su naše svesne predstave ponekad odreĎene pre nego što su za nas postale svesne, M. L. fon Franc potkrepljuje s tri primera. Nemački matematičar iz 18. veka Karl Gustav Gaus kaţe da je pravilo u teoriji brojeva otkrio „ne mukotrpnim istraţivanjem nego, takoreći, milošću Boţjom. Zagonetka se razrešila kao što blesne munja, i ja nisam mogao iskazati vezu izmeĎu onog što sam znao pre, primenjivao prilikom eksperimenta i onoga što je stvorilo konačni uspeh“. Francuski naučnik Anri Poenkere opisuje da je tokom jedne besane noći u sebi zaista posmatrao matematičke predstave koje su se sukobljavale, sve dok nisu našle vezu. I američka fizičarka Marija Majer, koja je dobila Nobelovu nagradu za fiziku, do otkrića sastavnih delova atomskog jezgra došla je intuitivnim saznajnim bleskom, koji je zapalila slučajna primedba njene koleginice. To potvrĎuje i Teslino otkriće obrtnog magnetnog polja i još mnoga druga, pri čemu se zagonetka razrešila slično „blesku munje“.

Čudan doživljaj pred nervni slom
Čet, 06/30/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 2 Piše: dr Ivan Nastović U studiji “Jedna uspomena iz detinjstva Leonarda da Vinčija”, Frojd je pokušao da psihologiju svestranog stvaraoca i njegovo delo svede na lične doţivljaje iz da Vinčijevog detinjstva, odnosno kompleks majke. Čak je verovao da je našao ključ za razumevanje umetničkih dela, kao i umetnika koji ih je stvorio. Ali, taj ključ se odnosio samo na individualni nivo jer je Frojd potpuno zanemario da u umetniku / naučniku i njegovom delu, sem personalnog, postoji i ono transpersonalno. Da je ono daleko vaţnije, ubedljivo je pokazao Erih Nojman, u svojoj studiji o da Vinčiju, tvrdeći da je teţište ţivota ovog svestranog genija bilo u arhetipskim elementima. Arhetip Velike Majke je determinisao celokupno Leonardovo stvaralaštvo, kao velikim delom i Teslino, jer je bio vrlo vezan za svoju majku. On je, zapravo, na nju projektovao sliku nadlične majke, što je često kod „velikih pojedinaca“. Arhetipska majka je energetsko jezgro stvaralaštva i uvek se nalazi iza lične majke jer, po Jungu, u arhetipskoj dubini stanuje mudrost, mudrost majke. Upravo je to vidljivo kod Tesle.

U pozitivnom smislu arhetip majke se ispoljava, s jedne strane, kao snaga koja podstiče lični rast, kreativnost i samoostvarenje, a s druge, kao snaga koja neguje, hrani i ima razumevanje za sve što je okrenuto ţivotu. Ta svojstva je posedovala i Teslina majka. Uzdizanje materinskog instinkta, smatra Jung, predstavlja sliku majke u svim vremenima i na svim jezicima opevanu i veličanu. Jer, materinska ljubav spada u najdirljivija i najnezaboravnija sećanja odraslog doba, i skriveni je koren svekolikog postojanja i preobraţaja. To posebno vaţi za odnos Tesle prema majci. Po Jungovom mišljenju, psihologija stvaraoca je primarno ţenska psihologija jer stvaralačko delo izrasta iz nesvesnih, arhetipskih dubina, iz carstva majke. To, naravno, vaţi i za stvaralaštvo Tesle, u čijem je ţivotu, pored bele golubice, majka igrala središnju ulogu. Praforma majke je Velika Majka Zemlja, koja ne samo da nas hrani već i prima u svoju utrobu naše telo kad ga duša napusti. Kad govori o praslici, arhetipu Velike Majke, Jung kaţe da se to ne odnosi na nešto konkretno u vremenu i prostoru, već unutrašnju sliku koja dela u ljudskoj psihi. To je bilo vidljivo i kod Tesle, posebno u vreme kad mu je majka umirala. Simbolički izraz psihološkog fenomena Velike Majke ne predstavljaju samo likovi ţenskih boţanstava, koje je čovečanstvo predstavilo u svojim mitovima i umetnosti, već je ovaj arhetip povezan i sa simbolikom prirode. Ali, nosilac ovog arhetipa u prvom redu je majka jer je majka preduslov deteta, ne samo fizički već i psihički. U muškoj psihi nju treba shvatiti kao Animu, prisno povezanu sa slikom majke, jer je majka prvi i pravi nosilac Anime, koja otuda i odgovara majčinskom Erosu. Za razliku od drugih psiholoških teorija, Jung smatra da svi uticaji na decu, zapravo ne dolaze od same majke već pre od arhetipa projektovanog na nju, što joj daje mitološku pozadinu i boji je autoritetom. Stoga on traumatski uticaj majke deli na onaj koji odgovara karakteru i stavovima koje majka stvarno ima, te drugi koji se odnosi na crte za koje se samo čini da ih majka poseduje, a u realnosti se one manje ili više sastoje od arhetipskih projekcija deteta. Na svoju majku Tesla je projektovao arhetip majke, sadrţan u svom kolektivnom nesvesnom. Majka od početka ima simboličan značaj za muškarca, što je verovatno i uzrok nuţne tendencije da je on idealizuje. Idealizacija je, po Jungu, skrivena amajlija, koju je i Tesla celog ţivota nosio u sebi i ona mu je i davala snagu za stvaralaštvo. Arhetip majke je determinisao i Teslino često čudno ponašanje – uključujući i odnos prema ţenama – zbog čega su mu pripisivane različite dijagnoze, od neuroze, pa sve do psihoze, odnosno shizofrenije. U kojoj meri je arhetip majke bio prisutan u Tesli, vidi se u njegovom, za ţivota neobjavljenom tekstu "Jedan čudan doţivljaj", za koji kaţe da „moţe da bude interesantan studentima psihologije“. „Pre mnogo godina, kad sam razvio moj sistem beţičnog prenosa energije, došao sam do zaključka da treba da razrešim sve misterije elektriciteta na zemlji. Poduhvat je u prvom momentu izgledao gotovo natčovečanski“ ali, kako Tesla kaţe, s „hrabrošću neznalice“, ipak je nekoliko meseci proveo u „najjačoj koncentraciji misli“, priznajući da je na kraju došao do uvida da je praktično pred psihičkim slomom. Vraćanjem „u normalni okvir razuma“ doţiveo je „intenzivno mučnu teţnju ka nečem što se ne da definisati“. Preko dana je taj osećaj bio manje izraţen; ali noć bi, „svojstvenim monstruoznim preuveličavanjem, tu patnju dovodila gotovo do nepodnošljivosti“, sve dok mu nije sinulo da to mučenje potiče od uništavajuće ţelje da vidi svoju majku. Pomisao na majku vodila ga je do ponovnog preţivljavanja proteklog ţivota, počev od najranijih utisaka iz detinjstva. Majčinu sliku je uvek video, jasno kao u stvarnom ţivotu, ali sad ga je plašilo što je mogao da je dozove samo u jednoj sceni patnje. Tačno u ponoć, majka ga je uzela u naručje i prošaputala: „DoĎi da poljubiš brata Danila“, koji je

neposredno pre toga izdahnuo. Ta uspomena je, kaţe Tesla, kao oaza u divljini, odrţavana u ţivotu nekim čudnim svojstvom mozga, usred zaborava.

Protinog sina utešili Tibetanci
Pet, 07/01/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 3 Piše: dr Ivan Nastović „Ţarka ţelja da vidim majku, svakim je danom postojala sve oštrija i dovodila me do očajanja. Svake noći su mi jastuci bili natopljeni suzama, pa ne mogavši da više izdrţim, odlučio da ostavim rad i vratim se kući“, zapisao je Tesla. U takvoj psihološkoj situaciji, našavši se u Parizu, dobio je telegram od ujaka: „Majka ti je na samrti, poţuri ako ţeliš da je naĎeš još u ţivotu“. On je „vrtoglavom brzinom, izgubljen i iscrpljen, konačno stigao do majčine postelje“. Već je bila u samrtničkoj agoniji, ali je radost što vidi sina doprinela čudu da se privremeno povrati. Tesla veli da je nikad ne bi napustio da njegovo stanje nije postalo takvo da su ga odveli u obliţnju zgradu da se odmori. Ostavši sam u krevetu, razmišljao je šta bi se desilo ako bi majka umrla. Da li bi to osetio, jer su mu čula tada bila „oštra do neverovatnog stepena“. Prošlo je pet-šest časova, koji su mu ličili na večnost, a nije bilo nikakvog znaka. Potom je zaspao ili se, kako kaţe, onesvestio; a kad se osvestio, uši mu je ispunjavala neopisivo prijatna pesma. Ugledao je beo oblak kako lebdi, a u njegovom središtu majku. Gledala ga je pogledom ispunjenim ljubavlju, dok joj je „osmehnuto lice bilo obasjano čudnim zracima drugačijim od obične svetlosti, a naokolo su bili likovi slični anĎeoskim“. Tad ga je preplavio osećaj izvesnosti da mu je majka upravo umrla, a onda je utrčala jedna uplakana devojka i to mu potvrdila. Ovo saznanje je Tesli protresao celo telo, poput zemljotresa. Ali, iznenada je postao svestan da leţi u svom krevetu u Njujorku i ţestoko drhti. Shvatio je da mu je majka umrla pre više godina, ali je on to zaboravio. To saznanje ga je uţasnulo, a gorčina, bol i stid ga potpuno obuzeli. Patnja je bila stvarna, a Tesla dodaje da ono što je tad doţiveo nije bilo buĎenje iz sna, već obnavljanje jedne oblasti njegove svesti. Ovaj doţivljaj, sa stanovišta dubinske psihologije, treba posmatrati kao san ili viziju. U njoj su opet oţivljeni doţivljaji nečeg što se dogodilo mnogo ranije, a na svoje veliko zaprepašćenje, Tesla je potpuno zaboravio. To se moţe shvatiti i kao Teslina nespremnost da prihvati majčinu smrt, pa je ona nastavila da ţivi u njemu. U početku je bio sklon da poveruje „kako je to psihička manifestacija i post mortem poruka“ od majke; ali je ubrzo odbacio tu misao kao „čistu besmislicu“. Jer, sebe je smatrao „automatskom mašinom koja reaguje na poremećaje spolja“, koji udaraju na njegova čula, dok je on kao mašina „u stanju da raste i prolazi kroz beskonačno mnogo raznih oblika postojanja od kolevke pa do groba“. Mislio je da intenzivna ţelja da vidi majku potiče od „ispitivanja izvesnih finih tkanja“, koja je majka izatkala i dala mu ih prilikom odlaska iz kuće pre mnogo godina, a u Tesli su pobudila neţne uspomene kratko pre no što je počeo da se koncentriše. Pesmu koju je čuo objasnio je time što je „majka umrla tokom uskršnje jutarnje sluţbe u obliţnjoj crkvi gde je pojao hor“. Pojavu majčinog lika u društvu anĎela objašnjavao je slikom Arnolda Beklina, slavnog nemačkog umetnika, koja je na njega

ostavila „dubok utisak“. Tesla ističe i da će mnogi koji veruju u natprirodne manifestacije smatrati da je on primio poruku od svoje majke, ali je on, kao „grubi materijalista“, imao predrasude i zato nije bio sposoban za viša zapaţanja. Dodaje da „oni moţda imaju pravo“, ali će se on „drţati svoje mehanističke teorije ţivota dok se ne dokaţe pogrešnom“. No, ovo mehanističko objašnjenje neprihvatljivo je već i stoga što je u trenutku ovog sna ili, tačnije, vizije majčinog umiranja, ona već niz godina bila mrtva. Ali sve se to dogaĎalo u vrlo kritičnom trenutku, kad je Tesla, zbog napornog umnog rada, bio pred „psihičkim slomom“ pa mu je bilo neophodno prisustvo majke, ali ne samo kao negujući i tešiteljski već i kao kreativni činilac. Nije slučajno što se kod Tesle u stvaralački kriznoj situaciji javila „uništavajuća ţelja“ da vidi majku i uspostavi kontakt s njom. Jer, otkrića, koja su bila na pomolu, ali tad za Teslu još uvek nedostupna, izrastaju iz arhetipskih dubina, ili, kako kaţe Jung, carstva majke, pa je majčino prisustvo Tesli bilo neophodno da savlada kreativnu krizu. Majčina smrt je izazvala kod Tesle snaţne emocije pa je on nekoliko nedelja bio bolestan i nesposoban za rad. Ali, Tibetanci ne kaţu da je neko umro već samo napustio svoje telo, dok i dalje ţivi u nama, pa je Teslina majka nastavila da ţivi u svom sinu. Podsećanje na njenu smrt je istovremeno bilo i podsećanje na to da je majka samo napustila svoje telo, dok je zapravo i dalje ţiva, samo u netelesnom vidu. Jer arhetip majke nikad ne umire. Zato se i prvobitna pojava ove vizije moţe shvatiti kao ohrabrenje da će majka nastaviti da ţivi, samo u izmenjenom, nematerijalnom vidu, pa će i nastavak Teslinog rada biti moguć. Ova vizija je svakako imala značajan, nesvesni uticaj na to da se Tesla, nakon prvobitnog šoka i krize koju je izazvala smrt majke, relativno brzo oporavi i nastavi svoj rad. Ali, nakon smrti bele golubice – na koju je Tesla projektovao otelovljenje arhetipa majke – takva mogućnost više nije postojala, moţda i jer slične vizije nije bilo pa je tako i Teslin stvaralački rad bio okončan. Teslina majka, mada nepismena, bila je umna ţena i sin joj je pripisivao više zasluga za svoj razvoj nego učenom ocu, svešteniku. Iako ga je poštovao, za razliku od opisa doţivljaja majčine smrti, u autobiografiji njegovu i ne pominje. Otac Milutin, sestre Milka, Angelina i Milica

Trivijalne klevete
Sub, 07/02/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 4 Piše: dr Ivan Nastović Poslednje decenije svog ţivota Tesla je proveo posvećen golubovima, koje je, kako sam kaţe, doţivljavao kao „iskrene prijatelje“. MeĎu njima je središnje mesto zauzimala jedna bela golubica, sa sivim mrljama na krilima. Ona je, po Teslinim rečima, bila radost i smisao njegovog ţivota, sve dok jednog dana, u njegovoj hotelskoj sobi, nije uginula. Prirodu njihovog uzajamnog odnosa svedoče i Tesline reči: „Voleo sam tu golubicu. Da, voleo sam je kao što čovek voli ţenu, i ona je mene volela. Ta golubica je bila radost mog ţivota. Dokle god sam je imao, bila je svrha mog ţivota. Ma gde sam se nalazio golub bi me pronašao; kada bih poţeleo da je vidim samo sam pozvao i ona bi doletela do mene. Razumela me je i ja sam nju“.

Tesla nije gajio samo ljubav samo prema ovoj golubici, mada je nju najviše voleo, već i prema hiljadama drugih golubova, koje je hranio, a kada su bili bolesni ili povreĎeni lečio. Golubovi sa kojima je bio u tajanstvenoj komunikaciji, predstavljali su značajan deo njegovog ţivota. Margaret Čejni u njegovoj biografiji piše da je jedan novinar video Teslu "kako stoji u tami, izgubljen u svojim mislima, s pticom ili dve koje uzimaju hranu s njegovog dlana ili usana, mada one noću ne vide i više vole da ostanu u svojim gnezdima". Zapravo Tesla je još od detinjstva gajio ljubav prema golubovima. "Voleo sam da ih hranim, kao i piliće i drugu ţivinu, uzmem pod mišku i mazim", zapisao je dodajući da je čak i zli gusan za njega bio nadahnuće. O pticama se brinuo i Leonardo da Vinči, ali na drugačiji način: odlazio je na pijacu, kupovao ih i potom puštao na slobodu. Golub, inače, predstavlja snaţan arhetipski simbol, jer je i sam motiv ptice arhetip par ekselans. Baš se simbolikom goluba, odnosno golubice, moţe tumačiti arhetipski smisao ove Tesline ljubavi, osloboĎene površnog i trivijalnog psihoanalitičkog tumačenja, koje je svoj vrhunac doseglo u često citiranom radu američkog psihoanalitičara Dţula Ajzenbada. On je analizirajući Teslu je svojim ortodoksnim psihoanalitičkim banalizacijama i grotesknim interpretacijama počinio mnogo veću grešku od Sigmunda Frojda, koji je ličnost Leonarda da Vinčija i njegovo stvaralaštvo sveo na „porodični roman“, kompleks majke i ono što je u umetniku lično, a potpuno zanemario arhetipsku dimenziju Leonardove psihe, odnosno bazu i izvorište njegovog stvaralaštva. Golub je simbol ljubavi, čistote, bezazlenosti, dugovečnosti; Velike Majke i sublimiranog Erosa. Poput ostalih krilatih ţivotinja, i on simbolizuje sublimaciju nagona i prevlast duha; mir i sliku stvaralačkih misli; a često je simbol ţene i ljubavnice. Golub je ptica Afrodite i njegova je slika nezaobilazna u njenim svetilištima; atribut je Ištar, Velike Majke, koja je u vreme potopa odabrala golubicu kao svog glasnika i poslala je da izvidi da li su se vode povukle, a ona je odletela do jedne masline i ubrala zeleni list. Pošto su golubovi posvećeni svim Velikim Majkama i nebeskim caricama, oni prikazuje ţenstvenost i materinstvo i svuda se doţivljavaju kao pozitivan simbol. U hrišćanstvu je golub simbol Svetog duha i princip boţanstva, dok jato predstavlja vernike. U analitičkoj psihologiji predstavlja Animu, jer je ptica ljubavi. Ester Harding, jedna od prvih Jungovih učenica, u svojoj knjizi "Misterije ţene" piše: „Svetlost Meseca koji sija odozgo s neba i donosi osvetljenje i mudrost na zemlju često je predstavljena pticom, obično golubicom. Ali Sveta Golubica, koja se još uvek moţe sresti u hrišćanskim crkvama i poštuje kao Boţiji Glasnik, donosilac Mudrosti, bila je poznata davno pre toga, kao glasnik i otelovljenje Velike Majke, Ona Koja Sija Za Sve“. To je, posebno vaţno za razumevanje ljubavi Tesle prema beloj golubici, čijim je nestankom prestao i njegov stvaralački rad. Na nju je projektovao svoju Animu, što je ovoj ljubavi dalo arhetipski karakter, pa je psihološki neopravdano takvu ljubav označavati kao „nastranu“, što čini, recimo, Vladeta Jerotić u svom radu "Psihološki portret Nikole Tesle". On zanemaruje ili ne zna da je u Teslinoj beloj golubici, kao i u Svetoj Golubici, simbolično zgusnuta mudrost i da je ona otelovljenje kako arhetipa majke, tako i boţanske svetlosti. Jerotić na više mesta afirmativno citira Ajzenbada, pa tvrdi da "moguća objašnjenja" Teslinog ponašanja, pa i odnosa prema beloj golubici "mogu stići gotovo isključivo od psihoanalize, ali nas ona neće u potpunosti zadovoljiti". Ova tvrdnja je, naravno, neshvatljiva i neprivatljiva, tim pre što Jerotić u javnosti "slovi" za poznavaoca K. G. Jungovog dela, ali, izgleda samo na površnom, teorijskom nivou. Njega, inače, u ovom radu čak i ne pominje. Jung definiše Animu „kao skup svih iskustava koje muškarac ima sa ţenom“, u smislu svih ţenskih psiholoških teţnji u muškarčevoj psihi. Anima predstavlja unutrašnju, idealnu sliku ţenskog bića, a njen prvi nosilac je majka. Jung tvrdi da svaki čovek oduvek u sebi nosi sliku ţene; ne jedne odreĎene, već ţene po sebi. U suštini, ta slika je

nesvesna i u ţivom sistemu urezana nasledna masa, koja potiče iz pradavnih vremena. Ona predstavlja „tip“ svih iskustava čitavog niza predaka o ţenskom biću; sediment svih utisaka o ţeni i nasleĎeni psihički sistem prilagoĎavanja. Kad ne bi bilo ni jedne ţene, iz ove nesvesne slike bi se u svako doba moglo navesti kakva u duševnom pogledu treba da bude ona stvarna. Isto vaţi i za ţenu, koja ima uroĎenu sliku muškarca, Animusa.

Ptice su od žena manje komplikovane
Ned, 07/03/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 5 Piše: dr Ivan Nastović Ester Harding u svojoj knjizi "Misterije ţene" piše da ljubav prema ţeni koja ima vrednost Anime, nije istinska ljubav prema samoj toj ţeni. To je, takoreći, isključivo ljubav prema ţeni kao Animi. Takva uloga ne dopušta ţeni da bude ono što jeste, nego od nje pravi funkciju muške psihe i postavlja pred ţenu zahtev da se saobrazi muškarčevom idealu i ispuni njegove ţelje. No, Tesla je na belu golubicu projektovao svoju Animu jer je taj odnos bio mnogo jednostavniji nego projekcija na neku konkretnu ţenu. Kako je Anima arhetip koji se javlja kod muškaraca, moţe se pretpostaviti da i kod ţena mora postojati ekvivalent jer, kao što je muškarac kompenzovan ţenskim, tako je i ţena kompenzovana onim muškim u sebi. Time oboje predstavljaju dopunu celovitosti, neophodnu za psihološko funkcionisanje čoveka. Tu i takvu dopunu Tesla nije pronašao ni u jednoj ţeni, izuzev u beloj golubici. A ona je bila njegova Anima i zamena za majku, kao prvog nosioca Anime. Obe su za njegovo stvaralaštvo imale središnju ulogu. Anima i Animus su arhetipovi, koji, kako je stalno isticao Jung, nisu apstraktni već iskustveni pojmovi, koji se ne ispoljavaju samo kroz izbor ljubavnog i bračnog partnera već i snovima, vizijama, fantazijama, bajkama, mitovima i legendama, kao i u knjiţevnim delima. Kod muškarca kompleks majke nikad nije „čist“, već uvek pomešan s arhetipom Anime pa je slika majke u psihologiji muškarca sasvim različitog karaktera nego u psihologiji ţene. To je posebno vidljivo kod Tesle, kod koga je jasno izraţena mešavina majke i Anime. On ju je projektovao na svoju belu golubicu jer je posedovala mnoga svojstva majke, a i olakšalo je tu i takvu projekciju. Anima se prevashodno projektuje na suprotni pol, usled čega neretko nastaju komplikovani odnosi, koje je Tesla i svesno i nesvesno izbegavao. Da izbegne neţeljene komplikacije sa ţenama, on je svoju Animu projektovao na belu golubicu. Jung smatra da ţena u velikoj meri zna da joj samo ljubav daje potpuni oblik, kao što i muškarac sluti da samo duh daje najviši smisao njegovom ţivotu. U suštini, oboje traţe duševni odnos jednog prema drugom jer je ljubavi za savršenost potreban duh, a duhu ljubav. Nju je Tesla našao u svojoj beloj golubici, koja je istovremeno i simbol Svetog duha. Jer, „mada se muškarac i ţena sjedinjuju, oni ipak predstavljaju nespojive suprotnosti, koje se, kada se aktiviraju, izrode u smrtno neprijateljstvo“ (Jung). Tesla je duboko u sebi znao za te „nespojive suprotnosti“, do kojih, na sreću, nije moglo doći u njegovom

odnosu s belom golubicom. Jedne noći, dok je Tesla leţao u krevetu, rešavajući u tami naučne probleme, kroz otvoren prozor je doletela njegova bela golubica i stala na radni sto. Tesla je, kako kaţe, znao da joj je potreban i da ona ţeli da mu saopšti nešto vaţno – da umire. U trenutku kad je primio tu poruku, pojavila se svetlost iz njenih očiju. Bila je to, po svedočenju Tesle, prava svetlost – snaţna, bleštava, zaslepljujuća; svetlost daleko jača od one koju je on ikada uspeo da proizvede pomoću najsnaţnijih lampi u svojoj laboratoriji. Zapravo, ona je pripadala krugu mistične svetlosti, koja je svoje izvorište imala u mističnom delu Tesline ličnosti, koji takoĎe ima arhetipsko poreklo. U studiji "Doţivljaj mistične svetlosti", Mirča Elijade ističe da „proces smrti zaista čini niz doţivljaja svetlosti“, s kojom se čovek suočava u času umiranja, a koja se svima pojavljuje u tom momentu. On navodi čak i primere osoba kojima je na samrti „lice zasijalo kao sunce“. Zar se takva, mistična svetlost ne bi mogla pojaviti iz očiju Tesline bele golubice u trenutku njene smrti? I to ne samo što je bela golubica simbol Svetog duha već i jer je njen odlazak, kao i odlazak Tesline majke, morao biti propraćen mističnom svetlošću, središnjim arhetipom Nikole Tesle. Ali ovu svetlost američki psihoanalitičar Dţula Ajzenbad krajnje nategnuto tumači kao „simbol mlaza mleka iz majčinih grudi“, a Teslinu snaţnu potrebu da hrani golubove time što oni po svom obliku podsećaju na dojke. Čak ističe da je Tesla, kaţnjavajući dojke svoje majke koje ga, navodno, nisu hranile, jeo golubije meso, ali samo s obe strane grudne kosti. Kratkotrajnu Teslinu kockarsku strast, pak, tumači kao zamenu za onaniju. Teslina ljubav prema beloj golubici je od enormnog značaja za razumevanje njegove ličnosti, kao i stvaralaštvo. To on i sam priznaje: „Kad je ona umrla, nešto je otišlo iz mog ţivota. Do tad sam bio siguran da ću dovršiti svoje delo, bez obzira na ambicioznost, no kad je to nešto otišlo iz mog ţivota, znao sam da je moj posao okončan“. Kad je golubica uginula, Tesla je zamolio jednog prijatelja da je sahrani na njegovom imanju da bi mogao da posećuje njen grob. No, prijatelj je čak razmišljao o tome da je baci u kontejner, što, na Teslinu sreću, ipak, nije učinio. On ga je istog dana opet zvao i zamolio da mu vrati golubicu, što je ovaj i učinio. Ne zna se šta je potom s njom učinio i gde je sahranio, verovatno negde u svojoj blizini, da bi mogao da je često obilazi. Anima nije samo arhetip ţivota i kreacije već i energetsko jezgro ljubavi i stvaralaštva jer je „psihologija stvaraoca primarno ţenska psihologija“ (Jung). Svako stvaralačko delo izrasta iz nesvesnih, arhetipskih dubina, iz „carstva majke“, s kojom je Anima prisno povezana, budući da je njen prvi nosilac upravo majka, a kasnije ţene slične majci.

Jeretik bez zaštite
Pon, 07/04/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 6 Piše: dr Ivan Nastović „Svaki novi slučaj gotovo da je bio nova teorija za mene“, govorio je Jung, ali mnogi psihijatri, često iz neznanja, gotovo potpuno zanemaruju individualni pristup. Slično analiziraju i „velike pojedince“, kao što je Tesla, čija veoma kompleksna i višeslojna ličnost iziskuje gotovo novu teoriju,

koja će moći da obuhvati i otkrije ono arhetipsko u njemu, što je energetsko jezgro njegove ličnosti i stvaralaštva. Mnogi elementi Teslinog ţivota su bili daleko izvan i iznad onog što se u svakodnevnom ţivotu smatra normalnim, pa su ga ljudi često doţivljavali kao „čudaka“ i „nenormalnog“, a u negativnim ocenama neki bili još oštriji. Jung ističe da je „’normalan čovek’ idealan cilj za bezuspešne i sve one koji su ispod opšteg nivoa prilagoĎavanja. Za ljude, pak, koji daleko više mogu od prosečnog čoveka i nikad im ne pada teško da postignu uspeh, ideal ili moralni pritisak da se ne mora biti ništa nego normalan, pojam Prokrustove postelje je smrtno dosadan, sterilni pakao“. Otuda, „veličina istorijskih ličnosti nije u bezuslovnom potčinjavanju konvencijama, već, naprotiv, u oslobaĎanju od njih. Oni kao vrhovi planina štrče iz mase, koja se čvrsto drţala kolektivnih strahova, uverenja, zakona i metoda. I uvek se običnom čoveku činilo čudno kad bi neko utabanim putevima s poznatim ciljevima pretpostavio strmu i uzanu stazu, koja vodi u nepoznato. Zato se uvek mislilo da je takav čovek, ako ne lud, onda, ipak, da je u njemu neki demon ili Bog; jer se ovo čudo moglo objasniti samo na osnovu obdarenosti demonskom snagom ili boţanskim duhom“. Prisustvo takve snage bilo je evidentno i u Teslinoj ličnosti. Pojmovi normalnosti i abnormalnosti, posebno u psihijatriji, nisu sasvim jasno razgraničeni. Alfred Adler kaţe da se „kod neurotičara nema nijedna potpuno nova karakterna osobina, niti karakterna crta koja se ne moţe sresti i kod normalnog čoveka“, a Frojd da „ne postoji nijedno normalno stanje u kojem se ne bi moglo dokazati prisustvo neurotskih crta“. Normalnost se definiše kao sposobnosti čoveka da se adaptira pa je moderan stav da se osoba označava normalnom kad je potpuno adaptirana na svoju sredinu. MeĎutim, po Jungovom mišljenju, biti socijalno i adaptirano biće nema nikakve draţi za onoga kome to pada lako, kao neka dečja igra. Otuda se, barem sa stanovišta dubinske psihologije, sposobnost spoljašnje adaptacije ne sme poistoveti s pojmom normalnosti jer jedna osoba moţe biti spolja adaptirana, a da to ne garantuje njenu normalnost. To potvrĎuju, recimo, ratni zločinci, poput Ajhmana i Hesea, koji su, kao što ističe Igor Karuz, bili ličnosti vanredno „prilagoĎene“ svom društvu, što nam ništa ne dopušta da kod njih pretpostavimo prisustvo sadizama veće nego kod bezbroj drugih graĎana i funkcionera koji su imali sreću da naĎu svoje mesto u drugim uslovima i na manje upadljivim poloţajima. Potvrdu da spoljašnja adaptacija ne znači obavezno i prisustvo normalnosti nalazimo i kod osoba koje su postigle adaptaciju totalnim identifikacije sa svojom maskom, odnosno ustanovom u kojoj rade ili poloţajem u društvu koji zauzimaju, tačnije, svojom socijalnom ulogom. Po Jungu, uzaludno je iza njihove maske traţiti ličnost jer tada „redovno nailazimo na čovečuljka dostojnog saţaljenja“. Stoga je za takve osobe neodoljivo privlačan „lov na titule“ jer su one jeftina kompenzacija za osećanje vlastite nedovoljnosti. Tako, npr., ima profesora čija se celokupna individualnost iscrpljuje u „biti profesor“, dok se iza njihove fasade, koje se grčevito drţe, ne moţe naći ništa, osim sujete. Jung smatra da je u samim pojmovima normalnost i adaptacija sadrţana redukcija na prosečnost a normalnost je „idealni cilj za ljude bez uspeha, koji su na opštem adaptivnom nivou, dok je onima, koji mogu ići dalje od prosečnog čoveka, prihvatanje normalnosti prepreka za dalji razvoj“, odnosno za njihov proces individuacije, što je slučaj i s Teslom. Otuda Erih From tvrdi da „osoba koja je normalna, s obzirom na svoju dobru prilagoĎenost, često manje zdrava od neurotične, s obzirom na njene ljudske vrednosti. Ona se često dobro prilagoĎava jedino po cenu odstupanja od svog ličnog Ja, da bi manje-više postala onakva kakva treba da bude. S druge strane, neurotičara moţemo označiti kao osobu nespremnu da se potpuno angaţuje u borbi za svoje lično Ja.

Svakako da njen pokušaj da spase svoje pojedinačno Ja nije uspeo, te je ona umesto da svoje lično Ja stvaralački izrazi, potraţila spas u neurotičnim simptomima, povlačeći se u svoje fantazme. Uz to, ona je sa stanovišta ljudskih vrednosti manje osakaćena od one vrste normalnih osoba koje su potpuno izgubile svoju individualnost.“ Sve ovo ide u prilog Binderovoj tvrdnji da „ne moţe samo adaptacija na sredinu, koja je, doduše, nuţna u ljudskom društvu ali često konzervativna i sterilna, biti odlučujući kriterijum pri odreĎivanju normalnosti“ jer i „unutrašnja nuţnost normalnog psihičkog ţivota moţe jednoj osobi dati povoda da se od svoje sredine okrene ili energično suprotstavi“ u cilju „traţenja novih društvenih formi i ţivotnih vrednosti. Pogrešno je označiti takve osobe abnormalnim, samo zato što se po svojim ubeĎenjima i ponašanju razlikuju od vladajućih socijalnih normi“. Otuda su oni koji im se suprotstavljaju često zapravo „napredni jeretici“, u koje se, nesumnjivo, moţe svrstati i Tesla.

Njuškanje i katastrofa dobrog ukusa
Uto, 07/05/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 7 Piše: dr Ivan Nastović Mada „čovek ne moţe da egzistira bez socijeteta, kao ni kiseonika, vode i belančevina jer sve to nuţan uslov egzistencije, ipak je smešno tvrditi da čovek ţivi da bi mogao da udiše vazduh, isto kao što bi bilo smešno reći da individua egzistira za socijetet. „Socijetet“ je samo pojam za simbiozu jedne grupe ljudi, ali ne moţe biti nosilac ţivota jer je prirodni i jedini nosilac ţivota individuum. I tako je u celoj prirodi“, tvrdio je Jung. Sposobnost socijalne adaptacije vaţan je i nuţan kriterijum pri odreĎivanju psihičke normalnosti, ali ne i jedini i odlučujući jer postoji i unutrašnja. „Na zahteve spoljašnjeg sveta čovek moţe potpuno odgovoriti samo ako je adaptiran i na svoj unutrašnji, odnosno ako ţivi u saglasnosti sa samim sobom“ (Jung), što je Tesla uspevao. Jer, odsustvo unutrašnje adaptacije sprečava proces individuacije, odnosno realizacije onoga što je najvrednije u jednoj ličnosti. Mada su pojmovi psihičke normalnosti i abnormalnosti formalno dijametralno suprotni, oni su u okviru dinamičke psihologije i psihijatrije u veoma prisnoj vezi. Otuda je Frojd pisao: „više ne verujem da su bolest i zdravlje, stanje normalnosti ili neuroze jasno odvojeni, niti da, u jednom karakteru, neurotske crte označavaju inferiornost. Neuroze nemaju nikakve posebne psihičke sadrţaje, već neurotične osobe obolevaju od istih kompleksa s kojima se i mi zdravi borimo, ali zdravi znaju svoje komplekse da savladaju bez velike štete koja bi se mogla praktično dokazati, dok je kod neurotičara to savladavanje neuspelo pa se kao zamena javljaju neurotski simptomi“. Zdrav čovek, naravno, nije lišen problema i konflikata jer „čoveku su potrebne teškoće i one spadaju u njegovo zdravlje“ (Jung). Otuda Binder ističe da „normalnima ne pripadaju samo one, potpuno neupadljive, neutralne i bezbojne, banalne i svakidašnje ličnosti već i mnogi, sasvim jasno profilisani tipovi“ pa to mogu biti, s jedne strane, visoko nadarene ličnosti, poput Tesle, a, s druge, i neinteligentne, koje su po svojim oskudnim sposobnostima dorasle zadacima svakodnevnog ţivota, i podbacuju tek kad problemi prevazilaze njihove intelektualne mogućnosti. Teslina simptomatologija izlazi iz okvira onog što se u klasičnoj psihijatriji označava kao „neurotsko“ ili „psihotično“. Jer, kao što ističe Jung, „u pravoj psihologiji ne mogu

postojati opštevaţeći recepti i norme“. To mnogi psihijatri, a neretko i psihoanalitičari, potpuno zanemaruju i postavljaju dijagnozu samo na osnovu spoljašnje kliničke slike, ne vodeći računa o tome šta se iza te i takve kliničke slike nalazi. Pod psihijatrizacijom Tesle podrazumevam neosnovano etiketiranje njegove ličnosti psihijatrijskim dijagnozama – od neuroze i homoseksualnosti, preko shizoidne ličnosti pa sve do psihoze, što je činjeno mada Tesla nikad nije zatraţio pomoć psihologa ni psihijatra jer mu, jednostavno, takva pomoć nikad nije ni bila potrebna. Umetničko delo nije nikakva bolest i zahteva sasvim drugačiji pristup od psihijatrijskog; delo nije čovek već nešto nadlično pa o „umetniku ne treba govoriti kao o ličnosti, već o stvaralačkom procesu“. Jer, „lično kod umetnika nikad nije vaţno za njegovu umetnost pa njegova lična biografija moţe da bude biografija jednog filistra, časnog čoveka, neurotičara, manijaka ili zločinca. To sve vaţi i za naučnika". Mogućnost smelih zaključaka lako moţe zavesti na upotrebu nasilnih postupaka, „prljavog njuškanja i katastrofe dobrog ukusa pod plaštom nauke“. Pri tome se psihijatar ili psiholog samozadovoljno dive postavljenoj dijagnozi, usled čega čak i ne primećuju da su potpuno zaobišli umetničko ili naučno delo, koje je trebalo da bude predmet njihove analize. Mada takvo seciranje moţe biti interesantno, ono poseduje toliko naučne vrednosti koliko i obdukcija Ničeovog mozga, koja bi mogla jedino da pokaţe od koje je atipične forme paralize umro. Slično je i s podvrgavanjem Ajnštajna psihoanalizi i stavljanjem njega i njegovog dela na psihoanalitički kauč, pri čemu se „radoznalo i zlurado zaviruje u njegovu privatnost“. Jer, njegovo nadlično naučno delo je izvan i iznad nekonvencionalnog pa moţda i „čudnog“ odnosa prema supruzi, našoj zemljakinji Milevi Marić, odnosa koji, čak i ako je bio upadljiv, dubinskopsihološki je i shvatljiv i prihvatljiv jer ne moţemo očekivati od jednog Ajnštajna konvencionalno ponašanje, kao od jednog filistra. Sve ovo je, eksplicitno i implicitno, i u psihijatrizaciji Tesle, poput psihoanalitičke studije Dţula Ajzenbada, kao i radu Vladete Jerotića "Psihološki portret Nikole Tesle", koji bi zbog svog sadrţaja, pre mogao biti naslovljen "Psihijatrijski portret". Jerotić, poput Ajzenbada, Teslinu simptomatologiju šablonski svrstava u neurotski poremećaj, uprkos činjenici da Teslini „neurotski“ simptomi ne samo da nisu remetili normalno funkcionisanje njegove ličnosti, niti su negativno uticali na njegovo stvaralaštvo već, kao što ističe i sam Jerotić, kod Tesle „do početka njegovog adolescentnog doba ne moţemo da primetimo ništa upadljivo što bi nagoveštavalo kasniju obdarenost ili neurozu “, odnosno, da o eventualnoj „bliţih i sigurnijih podataka iz Teslinog ranog detinjstva mi nemamo“.

Na dobrim ženama štedeo energiju
Sre, 07/06/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 8 Piše: dr Ivan Nastović Još u detinjstvu ima nagoveštaja Tesline obdarenosti: Dţon O’ Nil u njegovoj biografiji "Nenadmašni genije" piše: "Kao dečak je znao da po svojim mislima i omiljenim igrama ne liči na ostalu decu. Mogao je da uradi sve što i njegovi vršnjaci, ali i mnoge stvari za koje oni nisu bili kadri. Te druge stvari su ga najviše privlačile, ali nije mogao naći druga s kojim bi delio oduševljenje. Zato je izbegavao svoje vršnjake, uveren u to da je njemu dosuĎen neki

izuzetan poloţaj u ţivotu, ako ne i neki podvig". Vladeta Jerotić ističe da „nema prinudne neuroze bez snaţnog potiskivanja nagona, seksualnog i agresivnog“, koje je Tesla, po njemu, najvećim delom „uspešno sublimisao“. Ali, Jerotić dodaje da, „ako je Tesla i uspeo da najveći deo svoje nagonske energije sublimiše, drugi, manji deo ove energije nije mogao biti sublimisan, već je zbog odbrambenog mehanizma potiskivanja deformisan i pretvoren u simptome prinudne neuroze“. No, to objašnjenje nije prihvatljivo jer je u protivrečnosti s Teslinom strukturom i dinamikom ličnosti, u kojoj nema elemenata klasične neuroze. Teslina „neuroza“ se zapravo ne moţe objasniti psihoanalitički, ma koliko se to trudili Jerotić, ili, pak, Dţul Ajzenbad, koji je to pokušao na još ortodoksniji način. Naime, on u Teslinom ţivotu vidi mnogo znakova koji ukazuju na postojanje emocionalne i fizičke uskraćenosti u najranijem detinjstvu jer Tesla nije „imao potrebnu paţnju majke u periodu dojenja“. Zato, tvrdi on, ništa u Teslinim spisima ne odaje da se Tesla osećao uskraćenim zbog majčine smrti(!?). Ovako nešto moţe tvrditi samo neko ko nije čitao Teslinu autobiografiju, iz koje se jasno vidi koliko je odnos s majkom bio autentičan i topao, ili neko ko je tu činjenicu prevideo jer se nije uklapala u njegov ortodoksni psihoanalitički model, kakav je Ajzenbad primenio u svojoj studiji o Tesli. U svom radu Jerotić, kao sa ţaljenjem, konstatuje da „nema nagoveštaja o tome da se Tesla u toku svog ţivota odavao bilo kojoj perverziji ili inverznoj seksualnoj delatnosti“. Ovo, najblaţe rečeno čudno očekivanje, proističe iz činjenice da većina psihijatara pri analizi ličnosti „velikih pojedinaca“ smatra da je gotovo njihova obaveza da kod ličnosti o kojoj pišu otkriju patološke devijacije jer, u protivnom, imaju osećaj da nisu bili na visini svog profesionalnog zadatka. Tako u svom radu "Dve Marije" Vojin Matić piše o prisustvu "latentnih homoseksualnih sklonosti kod Laze Kostića" i incestuoznim teţnjama" prema Lenki DunĎerski, dok Jerotić čak tvrdi da je ovaj velikan naše poezije "povremeno, retko i svakako kratkotrajno zapadao u psihotična stanja"(?!) Pristup veoma sloţenoj ličnosti Nikole Tesle zahteva gotovo jednu novu teoriju i pristup, lišen sterilne šablonizacije i isprazne psihoanalitičke akrobacije. U Teslinoj ličnosti bila je jasno prisutna i mistična komponenta, a Jerotić, nakon brojnih, krajnje proizvoljnih i netačnih formulacija i konstrukcija, tvrdi i da "Tesla nije bio srećan svojim ateističkoagnostičkim pogledom na svet", ali da se u "starijim godinama više nije dao izmeniti". Ne samo da se agnosticizam nikako ne moţe povezati s Teslom, pošto je suprotan njegovoj "ţivotnoj filozofiji" i naučnom radu, već nema osnova za tvrdnju da "nije bio srećan" takvim pogledom na svet. Tesla se ne moţe tretirati ni kao ateista, niti vernik u klasičnom smislu tog pojma. Sam je govorio da ni u najkritičnijim trenucima svog ţivota, kad mu je smrt bila sasvim blizu, nikada nije pomislio na Boga, niti od njega traţio pomoć. Tesla je, u jungovskom smislu, posedovao Boga u sebi, na koga se u ţivotu oslanjao. U skladu sa stavom Renea Dekarta da "svaki razuman čovek mora verovati u Boga" ili Mirče Elijadea da je svaki čovek po prirodi religiozan. U poznim godinama Tesla, mada sin pravoslavnog sveštenika, ozbiljno se zainteresovao za budizam i verovao da će on i hrišćanstvo postati najznačajnije religije budućnosti. Zbog specifičnog odnosa prema ţenama i toga da nije bio oţenjen, Tesla je često, poput Leonarda da Vinčija, bio etiketiran kao homoseksualac, mada za takve tvrdnje nije bilo nikakvih dokaza. Cilj ovog etiketiranja, u prvom redu, bio je da se umanji Teslin veliki ugled u naučnim krugovima jer se u to vreme u Americi na homoseksualnost gledalo kao na seksualnu izopačenost. Otuda Tesla, sasvim razumljivo, nije mogao ostati indiferentan prema tim zlonamernim insinuacijama. Margaret Čejni u Teslinoj biografiji piše: "MeĎu Teslinim mrziteljima prenosio se glas da je on homoseksualac. U drugo vreme i na drugom mestu, to ne bi imalo uticaja na njegovu karijeru, ali u viktorijanskoj Americi, u trezvenom društvu inţenjera, takve su glasine postale delotvorno oruţje u rukama

njegovih neprijatelja. Iako ga nikad nije interesovalo da opvrgava glasine bilo kakve vrste, u društvu tog vremena pritisci da se oţeni nisu popuštali". Teslinu seksualnu apstinencija treba tumačiti ne kao posledicu homoseksualnosti, već kao kompletno investiranje libida u istraţivački rad. Kad je jedan novinar upitao Teslu zašto se nije oţenio, odgovorio je: „Naumio sam da sav svoj ţivot posvetim radu, i zato se odrekao ljubavi i društva dobre ţene“. Zato se moţe govoriti o korisnoj apstinenciji, koja je korisna „ako čovek zna šta da uradi s energijom koju tako uštedi“, što je Tesla, poput Da Vinčija, očigledno dobro znao i potvrdio svojim delima.

Posao za mudraca
Čet, 07/07/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 9 Piše: dr Ivan Nastović Pokušavajući da ipak pronaĎe poreklo Tesline „neuroze“ Vladeta Jerotić je uzrok traţio u misterioznoj smrti Teslinog brata Danila. Naime, o njoj postoje dve verzije: po jednoj, o kojoj piše i Tesla u autobiografiji, njegov brat poginuo tako što je pao sa konja, istog koji je svojevremeno Teslinom ocu spasao ţivot; a druga, da je Tesla gurnuo Danila sa tavana, usled čega je celog ţivota imao košmare i duboko osećanje krivice, a posledica tog dogaĎaja je bila i Teslina prinudna neuroza. No, nema valjanih dokaza da je zbog bratovljeve smrću Tesla imao česte košmare. Istina, on ističe: “Bio sam svedok tog tragičnog dogaĎaja i mada je od tada prošlo 56 godina, slika tog dogaĎaja ni do danas nije izbledela." Dodao je: "Sećanje na ono što je moj brat postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poreĎenju s njim." Ta rečenica navela je neke istraţivače na pogrešnu pretpostavku, pa i Jerotića, koji je pisao: Osećanje krivice, ako je nje bilo u Tesli, moglo je prouzrokovati, s jedne strane snaţnu nesvesnu pobudu da upravo on, Nikola, treba da ostvari Danetovu ’izvanrednu nadarenosti’ i tako ublaţi bol koji se urezao u srce njegovih roditelja, a s druge, asketski ideal ţivljenja kao prećutnu kaznu zbog svoje nesmotrenosti koja je izazvala bratovljevu smrt." U nategnutu psihoanalitičku akrobaciju, bez argumentacije i pokrića, spada i Jerotićeva tvrdnja da je Tesla bio "bez intimnih prijatelja u ţivotu". Prenebregao je njegovo prijateljstvo sa Markom Tvenom, prvi biografom Dţonom O’ Nilom, te Ketrin Dţons i njenim suprugom Robertom, u čijoj je kući bio čest gost i doţivljavao ju je kao svoj dom. „Neuroza predstavlja rascep sa samim sobom“ smatra Jung, no, takvog rascepa nema kod Tesle, koji je na svom putu individuacije bio integrisana ličnost, mada je povremeno, u kritičnim ţivotnim situacijama, zapadao u psihičke krize, kao kad mu je umrla majka ili usled enormne premorenosti zbog prekomernog rada. Ali, to su normalne reakcije na krajnje nepovoljne ţivotne situacije. Da kod Tesle nema neurotskog poremećaja ličnosti u klasičnom, psihoanalitičkom smislu, potvrĎuje i Jungov stav da „neurotičar nije bolestan jer je izgubio svoje staro verovanje, već što nije našao nov oblik svoje najbolje teţnje“. Tesla ne samo da nije izgubio svoja stara verovanja, već je u istraţivačkom radu pronašao izvanredan oblik za svoje najbolje teţnje. Moţda bi se Teslina „neuroza“, sa veoma izraţenim prisilnim simptomima, moţe razumeti kao sastavni deo njegovog arhetipskog sveta, kao i njegovog misticizma, koji je proisticao iz tih arhetipova. Jer, u njegovom ţivotu teţište je bilo na transpersonalnom, što je i činilo Teslinu ličnost osobenom.

Tesla je ţiveo u hotelskoj sobi 207 što je broj deljiv sa tri, od sobarice je traţio da mu svakog dana ostavlja po 18 peškira, večerao je tačno u 18 časova, na stolu se nalazilo 18 platnenih salveta, kojima je brisao već blistavo srebrno i kristalno posuĎe, koristeći uvek drugu salvetu. Svi postpuci koji je ponavljao, morali su biti deljivi sa tri, a ako bi pogrešio, bio je je prinuĎen da sve počne iz početka. Ali, kao što ističe Mari Luiz fon Franc – brojevi nisu pojmovi koje su ljudi svesno izmislili u svrhu računanja; oni su spontani i autonomni proizvodi nesvesnog, poput drugih arhetipskih simbola, pa nije isključeno da je broj tri u prisilnim radnjama Tesle imao mistični smisao. Sumeri su verovali da su brojevi bogovi, pa su u središte svojih verovanja stavljali broj 6 i 9, koji su deljivi sa tri. Jer, broj tri simbolizuje: mnogostrukost, sveobuhvatnost, savršenstvo, raĎanje, ţivot i smrt, sintezu, napredno kretanje koje savlaĎuje dualnost. „Tri je prvi broj kojem je dodeljena reč ’sve’“, a „trijada je broj celine, pošto sadrţi početak, sredinu i kraj“ (Aristotel). „Moć broja tri“ univerzalna je i predstavlja trojnu prirodu sveta, kao neba, zemlje i vode; prošlost, sadašnjost i budućnost. Brojem tri se u Egiptu uvodi sveobuhvatna boţja trojednost: otac, majka, sin, koja je odraţena i u ljudskoj porodici. Glavni simbol broja tri je trougao, a tri isprepletena kruga ili trougla mogu da predstavljaju neraskidivo jedinstvo tri osobe i trojstvo. U hebrejskoj simbolici tri je bezgranična svetlost, osvešćavajuća inteligencija. Od jedinice je potekla dvojka, od dvojke trojka, a od trojke su potekli svi brojevi. Prema psihoanalizi broj tri simbolizuje falus. Sasvim je shvatljivo i prihvatljivo da i broj tri u Teslinom prisilnim radnjama ima dublji smisao, koga on nije bio svestan. Jung je, pak, tvrdio kako nas naši duševni sadrţaji danas opčinjavaju kao što su to nekada činili bogovi. Biografije velikih umetnika i naučnika su dokazale, kako ističe Jung, da je „njihov stvaralački nagon bio toliko jak da je sebi potčinjavao sve ljudsko u njima i stavljao u sluţbu dela, čak i na uštrb zdravlja i obične ljudske sreće“, tako da ’boţansko ludilo’, iako stoji u realno opasnom odnosu prema bolesnom – nije i ne moţe biti identično s njim. Tesla je intuitivno sledio misao Bernarda iz Travisona, alhemičara iz 15. veka, koji je govorio da „valja učiniti vidljivim ono što je skriveno, i tajanstvenim ono vidljivo“, jer „samo to je posao mudraca“.

Obrazovane žene će vladati svetom
Pet, 07/08/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 10 Piše: dr Ivan Nastović Mada Tesla nije bio oţenjen i nijedna ţena, izuzev njegove majke i sestara, nije imale ni najmanji udeo u njegovom ţivotu, on nije bio ţenomrzac, već je, naprotiv, idealizovao ţene. Ipak, kao što ističe njegov prvi biograf Dţon O’ Nil, izbegavao je romantične susrete i situacije koje bi ga mogle odvesti u romantiku. Tako je Teslin stav prema ţenama bio zapravo paradoksalan, s jedne strane je ţenu stavljao na pijedestal, a sa druge, ipak prihvatao ţene sa odstojanja, bez bliţeg i intimnijeg ulaţenja u odnose sa njima. Samo najotmeniji tip ţena mogao pribliţiti se Tesli, naravno, isključivo do granica prijateljstva.

Voleo je uredne, vitke, ljupke i čile ţene, koje je idealizovao. MeĎu njima središnje mesto zauzimaju Ketrin Dţonson, supruga Teslinog prijatelja Roberta Andervuda Dţonsona, diplomate i poznatog pesnika, i Mergerit Merington, lepa, mlada pijanistkinja. Tesla je bio čest gost Dţonsonovih, kod kojih se okupljalo "visoko društvo" i veoma slavne ličnosti toga vremena. Ketrin, koja je umrla 1925, nije zaboravila da obaveţe svog bogatog i uglednog muţa da nastavi prijateljstvo sa Teslom i bude mu na usluzi. Da ju je upoznao u društvu ovih ţena verovatno bi bila i Lenka DunĎerski. Nju, ljubav svog ţivota, Laza Kostić je velikodušno preporučivao Tesli u jednom pismu: "Devojka koju sam Vam namenio podobna je da savlada svaku ţenomrzicu. Ona bi oţivela ne samo mrtvog Don Ţuana, već i mrtvog sveca. Do sad je odbila čitavu vojsku prosaca. Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva jedvice doznao da je njen ideal - Nikola Tesla." Mnogo je verovatnije da je Lenkin ideal bio Laza, koji, mada je Lenku preporučivao Tesli, duboko u sebi znao da ova preporuka neće biti prihvaćena. Jer, Tesla je bio klasičan primer sublimacije seksualnog libida u naučni rad. Proročansko je viĎenje budućnosti ţene u Teslinom članku iz 1925. koji je po sadrţaju gotovo identičan jungovskom pristupu tom problemu, iznetom tri decenije kasnije u knjizi Ester Harding "Misterije ţene". Tesla piše: „Borba ţene za ravnopravnost završiće se novim poretkom, u kome će ţene biti nadmoćnije. Savremena ţena neće istaći svoje pravo na jednakost, a docnije i nadmoćnost, podrţavajući čoveka u plitkom fizičkom smislu, već će probuditi svoj um. U budućnosti će ona biti dobro obrazovana kao i muškarac, a potom i bolje, jer uspavane moći njenog duha biće podstaknute na rad, koji će biti utoliko veći ukoliko su one vekovima mirovale. Ţena se neće obazirati na ono što je bilo, i zaprepastiće civilizaciju svojim napretkom. Ali, sticanje novih polja poduhvata za ţenu, njihova uzurpiranja vodećih mesta zamagliće i na kraju izbrisati ţensku senzibilnost, ugušiće materinski instinkt, brak i materinstvo prestaće postoje, a ljudska civilizacija pribliţiti savršenoj civilizaciji pčela“. Teslino mišljenje o ţeni i njenom ne samo superiornom biću, već i o zanemarivanju sopstvenog ţenskog načela, srećemo i kod Hardingove: Naša civilizacija je bila toliko dugo patrijarhalna, da je naše shvatanje šta je ţenstveno verovatno pod uticajem predrasuda. Npr, kod nas je utvrĎena „činjenica“ da je muško jako i više, a ţensko slabo i niţe. Tek od skoro je ova dogma osporena u pobuni ţena koje ne samo što su dovele tu teoriju u pitanje, nego su i u praksi pokazale da ona ne drţi vodu. “ „Neretko čujemo tvrdnju da nema suštinske razlike izmeĎu muškaraca i ţena, sem biološke. Mnoge ţene prihvatile su to stanovište, bile su zadovoljne da budu muškarci u suknji i tako izgubile vezu sa ţenskim načelom u sebi. Moţda je to i glavni razlog današnje nesreće i emotivne nestabilnosti. Jer, ako ţena nije u vezi s ţenskim načelom koje upravlja zakonima uspostavljanja odnosa, onda ne moţe da zagospodari onim što je, u krajnjoj liniji, ţensko područje - meĎuljudski odnosi… Ţenin odnos prema svom ţenskom načelu upravlja njome iz dubina njene prirode, ali ona je često potpuno nesvesna toga što je drţi. Ona sebe ne razume svesno, i zato je nesposobna da objasni sebe muškarcu. Razliku muškog i ţenskog je nuţno ponovo formulisati danas, kad je veoma mnogo muškaraca ţenstveno, a veoma mnogo ţena muţevno.“ To ne znači da će ţena posvećivanjem karijeri ugroziti sopstvenu ţenstvenost, jer, kao što ističe Mari Luiz fon Franc, ţena svakako treba da se obrazuje i gradi karijeru, ali ne i time bude opsednuta, jer će izgubiti svoj ţenski identitet. No, ako uspe da ga očuva, karijera će joj pridodati izvesnu duhovnu dimenziju – ţivahnost, inteligenciju, snagu volje; dakle, sve same pozitivne osobine, koje će njenoj ličnosti dati pečat zaokruţenosti. Jung je izuzetno cenio ţene koje studiraju i govorio da je Animus ţena koje nemaju adekvatno zvanje ili profesiju obično veoma negativan. Prividno, one vode veoma ţenstven ţivot – ţivot majki i domaćica; ipak, njihov muški aspekt postaje ogorčen i

preobraća se u svoj negativan vid, a ţene počinju njim da se sluţe kako bi mučile svoje muţeve. I fon Francova smatra da muški aspekt ţene ima izuzetan značaj u pozitivnom i negativnom smislu. On se javlja u negativnim vidovima samo kad ţene ne umeju mudro da se odnose prema njemu. Ţeni lišenoj Animusa nedostaje ţivotna energija, preduzimljivost, inteligencija i inicijativa. Ona je tada jadno stvorenje, svedeno na utrobu koja raĎa i ruke koje kuvaju. Ţena bez Animusa je niko i ništa.

Aplauzi za oluju i munje
Sub, 07/09/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE (11) Piše: dr Ivan Nastović Jungovu misao da je „u duši od njenih početaka ukorenjena ţudnja za svetlošću i jedna nesavladiva potreba da se izaĎe iz prvobitne tame“, svojom ličnošću i stvaralaštvom potvrĎuje i Nikola Tesla, koji je metaforično bio i svetlost svog vremena. U najdubljem delu sebe, on je znao da „čim se u čoveku pojavi svetlost nema više nikakve moći izvan njega“ (Šiler), pa se, sa pokrićem i osećao osnaţen. U autobiografiji on je zapisao: Bilo mi je 12 godina kad sam uspeo snagom volje da odagnam sliku iz svoje mašte, ali nikad da kontrolišem bleske svetlosti, u kojima kao da je bilo malo Sunce. Oni su verovatno moje najčudnije i neobjašnjivo iskustvo. Obično su se pojavljivali kad sam bio u nekoj opasnosti ili nevolji ili kad sam bio vrlo ushićen. Ponekad sam video kako je sve oko mene ispunjeno plamenim jezičcima. Umesto da se smanjuju, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i dostigao svoj maksimum kad sam imao oko 25 godina. Ovi svetlosni fenomeni se još povremeno javljaju, kako kad mi sine nova ideja sa mnoštvom svojih mogućnosti, ali nisu više tako uzbudljivi, jer su relativno slabi". Svetlost predstavlja ţivot, neposredno saznanje, prosvetljenje, duhovno sunce, samospoznaju, oploĎenje i stvaralaštvo, uspon, istinu. Ona je u vezi sa početkom i krajem. Zahvaljujući moći svetlosti, koja simbolizuje i ţivotnu moć meseca (budući da Mesec sija zahvaljujući svetlosti Sunca), Izida je uspela da vrati mrtvog Ozirisa u ţivot. Ţudnja za svetlošću je ţudnja za svešću, kao što kaţe Jung. Boţije reči: „Neka bude svetlost!“ predstavljaju projekciju drevnog doţivljaja odvajanja svesti od nesvesnog, odnosno svetlosti od tame. I mit o Horusu je zapravo stara priču o ponovnom raĎanju boţanske svetlosti. U Starom zavetu svetlost uvek simbolizuje ţivot, spas, sreću dobijenu od Boga. Tama je pak simbol zla, nesreće, kazne, prokletstva i smrti, ali sa svetlošću zajedno simbolizuju komplementarne ili naizmenične vrednosti razvojnog ciklusa. Simbolizam izlaska iz tame sreće se u inicijacijskim obredima kao i mitovima o smrti, tj. drami biljaka, jer je seme zakopano u zemlju, tamu, iz koje će niknuti nova biljka. Ne samo u Postanju, već i religijama Indije i Kine svet je nastao odvajanjem svetla od tame, koji su prvobitno bili pomešani. Jednog dana, kad se Oghuz molio Tagriju (bogu neba) pala je s neba modra svetlost, sjajnija od sunca i meseca. Kad je Oghuz prišao, ugledao je usred svetlosti prelepu devojku. Zaljubio se u nju i uzeo je. Ona mu je rodila tri muška deteta i dala imena Sunce, Mesec i Zvezda, što su praiskonski izvori svetlosti. U Indiji je „svetlost – raĎanje“; ona je identična sa bivstvom i besmrtnošću. Buda zrači

svetlošću, jer je on bezgranična svetlost. Čovek otkriva unutrašnju Svetlost kad postane svestan kad prodre u samu suštinu ţivota ili, konačno, kad umre. Proces smrti čini niz doţivljaja svetlosti. Veruje se da se ona ukazuje svakom u trenutku smrti, kao i Teslinoj beloj golubici. Prema tibetanskim mitovima, i Kosmos, i Prvobitni Čovek nastali su iz Svetlosti. U početku su ljudi bili bespolni i nisu imali polne ţelje; u sebi su imali Svetlost i zračili su njome. Sunce i Mesec nisu postojali. Kad se probudio polni nagon i pojavili polni organi, svetlost se ugasila u ljudima, pa su se Sunce i Mesec pojavili na nebu. Veruje se da su se ljudi u početku razmnoţavali tako što je svetlost, koja je isijavala iz tela muškarca, prodirala u matericu ţene, osvetljavala je i oploĎavala. Polni nagon je zadovoljavan samo pogledom. Ali, ljudi su se iskvarili i počeli da se dodiruju rukama, da bi konačno otkrili i polno sjedinjavanje. Adam je bio stvoren kao svetlosno biće, ali je zbog greha izgubio Sjaj. Kad je Mojsije sišao sa Sinajske gore lice mu je tako jako svetlelo da su se Aron i čitav narod uplašili. Lice Serafima je posle pričesti sijalo kao plamen, a oči su mu bacale varnice, kao vatra. Postoji svetlost toliko sjajna da na neki način poništava okolni svet; onaj kome se otkrije biva zaslepljen. To je, recimo, doţiveo sveti Pavle na putu za Damask, kao i mnogi sveci. Prema nekim verovanjima Svetlost i Polnost su dva antagonistička principa: kada jedan preovlaĎuje, drugi ne moţe da se ispolji. Ako pojava polnosti tera svetlost da nastane, razloge treba traţiti u samoj suštini polnosti, u semenu. Sve dok čovek, zaslepljen nagonom, upraţnjava polni čin kao ma koja druga ţivotinja, svetlost ostaje skrivena. „Patio sam“, kaţe Tesla u svojoj autobiografiji, „od čudne boljke koju je izazivala pojava slika, vrlo često praćena jakim bleskovima svetlosti koji su mi zamućivali viĎenje stvarnih predmeta i ometali misao i delo." Dodaje da te slike „sigurno nisu bile halucinacije koje se javljaju kod bolesnih i namučenih ljudi“, pošto je on „u svakom drugom pogledu bio normalan i staloţen. Svake noći (a ponekad i danju), kad sam bio sam, ja bih se otisnuo na put: video bih nova mesta, gradove i zemlje, ţiveo bih tamo, susretao se sa ljudima, sklapao prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili za mene isto tako dragi kao i oni iz stvarnog ţivota i nimalo bleĎi u svojoj pojavi“. Teslin biograf O’ Nil je zapisao: „Tesla veoma uţivao u oluji koju prate munje. Sa svog kauča je pljeskao munjama, on im je odobravao“.

Epohalno otkriće u parku Budimpešte
Ned, 07/10/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE (12) Piše: dr Ivan Nastović „S vremena na vreme, u retkim intervalima, Veliki duh pronalazaštva silazi na Zemlju da saopšti neku tajnu koja treba da unapredi čovečanstvo. Bira najbolje pripremljenog, najzasluţnijeg i šapuće mu tajnu na uho. Dragoceno saznanje dolazi kao blesak svetlosti. Kad shvati skriveno značenje, srećni izabranik vidi čudesnu promenu: pred njegovim ushićenim očima je jedan novi svet. To nije prolazna iluzija. On to zna, nema ni senke sumnje u njegovom umu, svakim delićem svog tela on oseća: to je Velika ideja. Od tada ideja je ’u vazduhu’. On je šapatom prenosi nekom prijatelju, taj prijatelj drugom prijatelju, taj opet nekom drugom – neobična priča, niko osim njega samog ne moţe da je shvati. Šapat se umnoţava i – na konju, kočijom, ţeleznicom i brodom, telegrafom i telefonom –

tajanstven, na nekom nepoznatom jeziku, putuje tajno celom Zemljinom kuglom. Suviše je slab da bi se čuo, suviše neobičan da bi bio shvaćen: svet ide za svojim poslom kao i pre. Ali tamo negde, u nekom kutku sveta, ima jedno ljudsko biće sa izvanredno osetljivim čulima i umnim sposobnostima, priroda ga je opremila za neki visoki cilj. Šapat stiţe do njega – obuzima ga neobjašnjivo uzbuĎenje. On je i pre radio naporno, ali sad ne zna za odmor. Dan za danom on misli o problemu, noćima se prevrće bez sna u svom krevetu, ideje se roje u njegovom mozgu. Tajanstveni uticaj je sve jači –– njegovo uho je napregnuto do kraja, umne sposobnosti proširene i – odjednom – koliko god glas bio slab, njegovo izvanredno uho ga je uhvatilo, njegov osetljivi um je shvatio smisao – Eureka! Otkrio sam ga! - uzvikuje on“. Ovaj uzbudljivi i mudar tekst, koji je Nikola Tesle napisao oko 1905, dvadesetak godnia nakon otkrića obrtnog magnetnog polja, arhetipska je priču u kojoj Veliki duh pronalazaštva, poput Avatara, silazi na Zemlju da saopšti tajnu koja treba da unapredi čovečanstvo. Za to bira najbolje pripremljenog, najzasluţnijeg i šapuće tajnu na uvo čoveka sa izvanredno osetljivim čulima i umnim sposobnostima. "Večito ţalim što nisam išao kod specijaliste fiziologa ili psihologa", piše Tesla o svojoj super-senzibilnosti dok je ţiveo u Budimpešti, kad je zbog preosetljivosti sluha, mogao da čuje prasak groma na udaljenosti od 550 milja, a otkucaj sata u trećoj sobi od svoje. Sletanje muve na sto njegovo uho je primalo kao tup udar, zvuk kočije nekoliko milja udaljene potresalo bi mu čitavo telo, pisak lokomotive na 20 milja bi zaljuljalo stolicu na koju bi seo tako jako da je osećao nesnosan bol. Bio je prinuĎen da ispod svog kreveta stavi gumene jastuke, kako bi se bar malo odmorio. U svojoj autobiografiji Tesla kaţe: „Kad sam prihvatio neki zadatak, nisam to činio sa rešenošću koja je svojstvena običnim ljudima. Za mene je to bio sveti zavet, pitanje ţivota i smrti. Znao sam da ću nastradati ako ne uspem. Sad sam osetio da je bitka dobijena. Negde duboko u svesti nalazilo se rešenje, ali još nisam mogao naći način kako da ga izrazim“. U februaru 1882. doţiveo je najsrećniji dan svog ţivotu, dok je posle podne uţivao u šetnji po gradskom parku Budimpešte, sa prijateljem Antalom Sigetijem, inače majstorom mehaničarem i atletom, koji ga je uverio u nepohodnost fizičkog veţbanja. Recitovao mu je poeziju, a u to vreme znao je napamet čitave knjige, od reči do reči, meĎu kojima i Geteovog "Fausta". Zalazak Sunca i Geteovi stihovi bili okidači za otkriće obrtnog magnetnog polja. Sam kaţe: „Dok sam izgovarao ove nadahnjujuće reči, sinula mi je ideja, i u trenutku sam otkrio istinu“. Štapom je nacrtao dijagram u pesku, koji je njegov pratilac savršeno shvatio. Tesla mu reče: „Pogledaj moj motor. Pazi kako ću sada da ga pokrenem u suprotnom smeru.“ Tesla nije mogao da opiše osećanje koje ga je preplavilo u trenutku otkrića i kaţe „da je Pigmalion video svoju statuu kako oţivljava, ne bi mogao biti potreseniji“. Koliko je ovo otkriće za Teslu bilo značajno vidi se, iz rečenice u kojoj ističe da bi dao hiljadu tajni prirode, na koje je mogao da nabasa, za ovu jednu tajnu koju je od nje oteo. U trenutku svog otkrića rekao je prijatelju: „Sad mogu mirno da umrem!“ Ali, naravno, morao je da ţivi i vrati se radu, da bi konstruisao taj motor i podario ga čovečanstvu. Jer, kroz svoje otkriće saznao je „kako funkcioniše kosmos“. Otkrićem obrtnog magnetnog polja Tesla je rešio taj problem, jer se njegovim pronalaskom nadoknaĎuje nestanak sunčeve svetlosti, tako što motor, kao produkt obrtnog magnetnog polja, stvara veštačku svetlost. Ta zamisao ne samo da je bila veličanstveno lepa, već i veličanstveno upotrebljiva i korisna u svakodnevnom ţivotu. „Tesla, visok, suv i mršav, ali ozarenih očiju, u skladu sa ţarkim oblacima na nebu – piše njegov biograf Dţon O’ Nil – mahao je rukama, povijao se u telu dok je ritmički izgovarao Geteove stihove i kao da je bio bačen u hipnotičko stanje. Iznenada, ozareni

Teslin lik dobio je neki ukočeni izgled, kao da je pao u zanos. Prijatelj ga je oslovio, ali nije dobio odgovor.“ Ozareni Teslin lik, koji je dobio ukočeni izgled, kao da je pao u zanos, kao rezultat mistične vizije. a nju je i kao snove tumačio Jung. Iz tog „sna“ se pojavilo otkriće obrtnog magnetnog polja, o kom je Tesla niz godina maštao i sanjao. Ono je, ističe O’ Nil, u nauku uvelo potpuno nov princip, za koji je jedan Teslin profesor tvrdio da je nemoguć, budući da u svom studentu nije prepoznao sposobnost otkrivanja.

Vrlo podložan ekstazama
Pon, 07/11/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 13 Piše: dr Ivan Nastović Mistično je tajno i skriveno, pristupačno samo posvećenima i izabranima, a nedokučivo običnom čoveku, bilo je vaţno i u ličnosti Nikole Tesle. Jer, ne samo da njegov izum obrtnog magnetnog polja i dominacija arhetipa svetlosti već i snaţna vezanost za majku i belu golubicu, pa i „neuroza“, leţe u njegovom misticizmu, zasnivanom na mogućnosti sjedinjenja čoveka s boţanskim, kroz kontemplaciju. Kao što piše Samjuel Foster Dejmon u svojoj knjizi o filozofiji i simbolima Vilijama Blejka, mistik je jedan od večnih tipova ljudske prirode, i ma koliko redak, on ostavlja veoma dubok trag u istoriji. Otuda su psiholozi izuzetno zainteresovani za način rada uma mistika, koji, ukoliko su autentični, iznenaĎujuće su slični, bez obzira na to iz koje kulture, vere ili vremena potiču. Ono po čemu se mistik nepogrešivo prepoznaje, ističe Dejmon, jesu ekstaze. U takvim trenucima mistik ulazi u posebno stanje mentalnog prosvetljenja, tokom kojeg se uzdiţe iznad poznatog sveta, u natčulno i nadlično stanje, gde se silovito sjedinjuje s Večnom Istinom. Ona se moţe zvati „Bog“, „Lepota“, „Zakon“ ili biti odreĎena nekim drugim imenom – ali je uvek Jedna i Istina. Oni koji su, poput Tesle, to iskusili, ne mogu da zamisle ni jedno više stanje postojanja pa uglavnom ceo potonji ţivot posvećuju otkrivanju sveta „neizrecive tajne“ koja im se ukazala. Tesla je bio podloţan takvim ekstazama, posebno vidljivim u trenutku otkrića obrtnog magnetnog polja. Iz njih se nikad nije vraćao bez neke velike Istine. Jer, poput Blejka, i Tesla je bio od onih „koji ne puste da ode ono što su saznali“. Jačina tih iskustava je vrlo snaţna jer, kao što kaţe Dejmon, blesak u sekundi ispuni i najvatrenijeg progonioca (poput apostola Pavla) ubeĎenošću u istinu, i podupire to ubeĎenje neizmernom snagom za podsticanjem same religije koju je do tad mrzeo iz dna duše. To iskustvo je uvek isto, iznad svih je vera jer mora biti iznad teorije, a takva su bila i Teslina. Uostalom, misticizam je izvor svake vere i objašnjava sve religije pa su svi osnivači velikih religija bili mistici. Zato je Tesla, kako kaţe Velimir Abramović – „ţivi arhetip osnivača nove naučne religije“. Tesla je verovao u to da, kakav god da je ovaj materijalni svet, postoji još jedan, stvarniji i uzvišeniji, a u kojem je on boravio tokom svojih ekstaza, ispunjen transcendentalnom svetlošću. Jer, kao što tvrdi Svedenborg, mistik prvog reda, ljudski um ne moţe da istraţuje a „da mu Razumevanje ponekad ne bude u duhovnoj svetlosti“. Takva svetlost bila je alfa i omega ne samo Teslinog ličnog funkcionisanja već i njegovih izuma, a posebno otkrića obrtnog magnetnog polja, koje je bilo u celosti nadahnuto mističnom percepcijom.

Teslin misticizam je bio stvaralački i gotovo identičan Blejkovom, za koji Dejmon primećuje: „U njemu nema nikakvih odbacivanja, gadnih iskušenja, strašnih izgladnjivanja i šibanja duha i tela, nikakvog kulta prljavštine; baš ničeg bolesnog i asketskog, čak ni sklonosti ka veličini ili samosaţaljenju. Normalan ţivot, uzvišen, bio je njegov ideal. Uvek se drţao ovoga sveta. Čak su mu i ekstaze dolazile same. Nije ostavio nikakve sisteme meditacije ili magijske ceremonije za prizivanje boţanstva. A na vrhuncu ekstaze, u podsvesti mu je: „Kako da drugi ovo vide?“. Poput Blejka, ni Tesla nikad nije verovao u objektivnu realnost ma koje od svojih vizija, uključujući i viziju lika majke kad je umirala, znajući da se one nalaze samo u njegovoj glavi, mada je istovremeno doţivljavao njihovu snaţnu psihičku realnost. Jer, Tesline vizije su posedovale unutrašnju, psihičku realnost, kao i snovi, pa Mari Luiz fon Franc s pravom kaţe da, ako ste sanjali kako letite s orlom, onda ste u psihološkom smislu zaista i leteli pa je iskustvo iz sna postalo deo vas. Kako naglašava Dejmon, Blejk je ţeleo da poduči celo čovečanstvo kako da dospe do Raja Misticizma, do Vrta zasaĎenog u umu svakog autentičnog mistika. Takva je bila i misija Tesle jer je misticizam uvek bio njegov unutrašnji poriv, koji ga je vodio ka najvaţnijim izumima, koji su imali svoje izvorište u kolektivnom nesvesnom. Jer, kao što kaţe Jung: „Mistici su ljudi koji imaju naročito ţivo iskustvo procesa kolektivnog nesvesnog. Mističko iskustvo je iskustvo arhetipova“. Otuda Jung nije pravio razliku izmeĎu arhetipskih i mističkih oblika. Misticizam je imao veoma značajnu ulogu i u Teslinom intimnom ţivotu, posebno u odnosu prema majci i beloj golubici. On nam omogućava da se sasvim drugačije razume i njegova „neuroza“. Moţemo se pitati – postoji li neko ko makar malo nije mistik? Odgovor nalazimo kod Blejka, koji s pravom ističe – ne postoji. To proizlazi iz činjenice što misticizam ima svoje izvorište u kolektivnom nesvesnom, koje je sastavni deo ljudske psihe. No, većina marginalnih i najčešće laţnih, samozvanih mistika nije sposobna da izrazi, ni seti se onoga što je saznala, ako je bilo šta i saznala; za razliku od Tesle, koji je od svojih mističnih vizija uvek uspevao da „ukrade“ neku transcendentalnu istinu. Zato, kada se govori o misticima, treba razlikovati laţne od stvaralačkih, odnosno autentičnih mistika, kojima, kao što kaţe Jung, „čovečanstvo zahvaljuje svoje najbolje“. Takvima, svakako pripada i Tesla.

Dijalog sa sudbinom
Uto, 07/12/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 14 Piše: dr Ivan Nastović Vodeći američki psiholog Dţejms Hilman svoju „teorije ţira“ je izloţio u čuvenoj knjizi "Kod duše", koja se bavi zovom sudbine, kao„psihološkom realnošću prvog reda“ jer je „prvorazredni činilac čovekove egzistencije“. Hilman kreće novim putem, polazeći od stare ideje: da svaki čovek dolazi na svet zato što je zbog nečeg pozvan. Taj „zov“ Grci su zvali dajmon, a Rimljani genije. Zapravo, to je duh koji štiti i prati čoveka tokom ţivota, upravlja njegovim postupcima i namerama, odnosno, kao što Jung kaţe, izraţava odreĎujuću silu koja čoveku pristupa poput proviĎenja, mada je etička odluka prepuštena samom čoveku. Tako je, npr. Sokrat za svoj ţivot dobio voĎu, koji je bio bolji od hiljade učitelja – dobio

je svog dajmona. On je vladao svim njegovim ljudskim odnosima i bio „unutrašnji glas“, koji ga je, izmeĎu ostalog, odvratio od bavljenja politikom, koja je, pak, bila subina Platonovog ţivota. Upravo na tom platonističkom mitu počiva Hilmanova teorija ţira, koja u savremenoj psihologiji nudi potpuno nov način razmatra psihološke fenomene, ne toliko pomoću uzročnosti već pozvanja. Jer, svaki čovek dolazi na svet zato što je pozvan da nešto bude i stvori, što je posebno izraţeno kod genijalnih ljudi, pa i Nikole Tesle. Hrast nosi ţir, ali je i ţir bremenit hrastom jer u sebi sadrţi sve ono što će se kasnije iz njega razviti. Otuda Hilman nije pogrešio kada je za svoju teoriju izabrao „organsku“ metaforu. Svoju „teoriju ţira“ Hilman definiše ovako: „Svaki je čovek oblikovan po jednoj predstavi, jedinstvenoj i neponovljivoj, koja je bit tog ţivota i poziva ga izvesnoj sudbini“. On ističe da čovek ne samo da treba da prepozna svog dajmona, tj. zov svoje sudbine, nego mora naći i način da uspostavi dijalog s njim. U svojoj knjizi dobitnika Nobelove nagrade ili drţavnika stavlja „u isti koš“ s pop-zvezdama, ubicama i TVvoditeljima, posvećujući im podjednak prostor. Hilman koristi istaknute ličnosti samo da pomoću njihovih sudbina ilustruje ono što postoji u svakoj sudbini jer, nisu samo istaknute ličnosti pozvane, mada se kod njih pozvanje ispoljava na najočigledniji način. To potvrĎuju i primeri Betovena, MikelanĎela, Da Vinčija i Nikole Tesle, recimo, kod kojih se pozvanost ispoljila veoma snaţno i veoma rano. Teslini roditelji su bili nepokolebljivi u nameri da ga nateraju da, kao i otac, bude sveštenik, mada je njega i sama pomisao na to uţasavala jer je pod uticajem svog profesora bio veoma zainteresovan za fiziku. MeĎutim, Teslu je svešteničkog pozova spasla teška bolest, zbog koje je devet meseci bio iscrpljen i praktično na samrti. Kad je jednom otac ušao u sobu da ga obiĎe, sin mu je rekao: "Moţda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku". Otac mu je odgovorio: "Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu". I na ogromno zaprepašćenje svih, "vratio sam se u ţivot, kao drugi Lazar" pisao je Tesla u svojoj biografiji. I ovo čudesno izlečenje jasno pokazuje koliko je bio u dosluhu sa svojim pozvanjem. Dajmona treba shvatiti kao nosioca naše sudbine, ali ne u fatalističkom smislu. Jer, misliti da je svaki, pa i najmanji dogaĎaj, u našem ţivotu oduvek odreĎen, potpuno je pogrešno, ističe Hilman. Jer, da čovek nije samo proizvod nasleĎa i sredine, svedoče i razlike u ţivotnim putevima genetski identičnih blizanaca, koji su zajedno odgajani. To, kaţe Hilman, govori da, sem nasleĎa i sredine, postoji i pozvanje, koje ruši mistifikaciju roditelja, a posebno majke. Jer, kad dete postane isključivi smisao ţivota, što je često kod mnogih majki, okreću se leĎa nevidljivom smislu sopstvenog ţivota; naravno, ako on postoji. „’Srećno’ dete! To nikad i nigde nije bio cilj koji bi roditelj sebi postavio“, kaţe Hilman. „Marljivo, korisno dete – da; prilagodljivo dete: zdravo, poslušno, pristojno; dete koje se kloni nevolja; zabavno dete – što da ne?“ U antičkoj Grčkoj je sreća nazivana eudaimonia – zadovoljni dajmon. Dakle, samo dajmon koji dobija ono što mu pripada moţe duši deteta preneti blagoslov sreće. U protivnom, dete ne moţe biti srećno jer su potrebe njegovog dajmona osujećene od sredine, posebno roditelja koji traţe svoju sreću u sreći deteta. Budući da svaki čovek dolazi na ovaj svet zato što je zbog nečeg pozvan, i Tesla, koji je, poput svakog genija, bio bakljonoša svog vremena, pozvan je da osvetli ono do tada neosvetljeno, i učini da se vidi ono do tada nevidljivo. Teslin ţivot i stvaralaštvo zapravo su klasičan primer Hilmanove „teorije ţira“. Pri tome je Tesla i svojevrsni mitološki junak, koji nesebičnim, mukotrpnim radom čovečanstvu donosi ono što mu je najpotrebnije, a što do tada u tom vidu nije postojalo. I on se odvaţio na avanturu da bi ljudskoj zajednici doneo ono do tada nepristupačno,

nepoznato – a bitno će uticati na njen opstanak i dalji razvoj. Tesla je, uz to, posedovao i jednu od najvaţnijih odlika junaka – ţrtvovanje sebe zarad drugih, odnosno predavanje sebe višem cilju, bez brige za samoodrţanje. Još u najranijem detinjstvu je ispoljio svojstva koja su ukazivala na to da je predodreĎen za vrhunska dostignuća. Zato Jung kaţe da „iako se detetu ne moţe pripisati psihologija odraslih, ono na čudan način u svom nesvesnom poseduje psihologiju odraslih, tako da je individua od samog početka“.

U grob odneo tajne koje nije smeo da otkrije
Sre, 07/13/2011 TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 15 Piše: dr Ivan Nastović Tesla je imao svoj lični mit jer „ono što je čovek po svojoj unutrašnjoj predstavi, sa stanovišta večnosti moţe se izraziti jedino putem mita, koji izraţava ţivot tačnije nego što to čini nauka jer se ona sluţi pojmovima prosečnosti“ (Jung). I Elijade je tvrdio da su mitovi najraniji oblik nauke. To je duboko u sebi znao i Tesla pa je u svom članku "Svet čuda koji će stvoriti elektricitet" 1915. pisao: "Ko god ţeli da dobije pravu sliku o veličini našeg doba, treba da prouči istoriju razvoja elektriciteta. Tu će naći priču čudesniju od ma koje priče iz ’Hiljadu i jedne noći’. Ona počinje kad su Tales, Teofrast i Plini pričali o magijskim svojstvima elektrona – skupocene materije ćilibara – nastalog od čistih suza Heliadesa, sestara Fetona, nesrećnog mladića koji je pokušao da se vozi uţarenim kočijama Feba i umalo što nije zapalio Zemlju. Bujna mašta Grka je misteriozne pojave pripisivala natprirodnom uzroku, darujući ćilibaru ţivot i dušu. Praznoverje starih naroda, ako ga je uopšte bilo, ne moţe se uzeti kao pouzdan dokaz njihovog neznanja, već se moţe samo nagaĎati koliko su oni znali o elektricitetu. Retki zapisi nas uveravaju da je malo posvećenih ljudi imalo dublje znanje o fenomenima ćilibara. Jedan je bio Mojsije, nesumnjivo praktičan i vešt električar, daleko ispred svog vremena“. Kao čovek ne samo ispred već i iznad svog vremena, Tesla je otišao van granica egzaktne nauke, da bi ne samo predvideo budućnost već i video ono što drugi ne vide. Ali, uprkos svojim ogromnim zaslugama, Tesla nije bio dovoljno shvaćen i prihvaćen, ni u svoje vreme, a, naţalost, ni danas. Uprkos svetskoj slavi, za redovnog člana Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti izabran je tek 1937. u svojoj 81. godini, pune 43 bio je njen dopisni član, mada je još 1892. predloţen za status besmrtnika. U Teslinim rečima – da je „veliki čovek onaj koji svojim umnim sposobnostima natkriljuje ostale ljude, koji, kao što pčele prikupljaju med, prikuplja znanja i otkriva nove istine, a sve to kruniše ljubavlju prema čovečanstvu“ – prepoznaje se njegova ličnost, koja je svojim sposobnostima „natkrilila“ ostale ljude. Ali, upravo je zato često bio neshvaćen, čak i intelektualno potkradan, ismevan i napadan, protiv čega se stoički borio, a da sebi nije dozvoljavao zapadanje u duboku malodušnost. Američki fizičar Dţon Stoun kaţe: „Svi smo pogrešno razumeli Teslu, koji je bio toliko ispred svog vremena da su ga i najbolji meĎu nama pogrešno smatrali sanjarem“. Dešavalo se da Tesla zapadne i u finansijske poteškoće pa je njegov kolega i odani

poštovalac B. A. Berend s pravom rekao da je nečuveno da čovek koji je stvorio moderno doba električne energije, mora da se bori da očuva hotelski krov nad glavom. Uprkos svemu, Tesla, govoreći o svojim izumima, kaţe: „Čvrsto verujem u zakon kompenzacije. Istinske nagrade su uvek srazmerne uloţenom radu i poţrtvovanju“. Ali, naţalost, nije uvek tako. Često je potrebno da proĎe mnogo vremena, a priznanja neretko dolaze suviše kasno, ako uopšte i doĎu. Upravo je „natkriljivanje“ drugih ljudi Teslu učinilo usamljenim jer, ako čovek zna više od drugih, postaje usamljen, a ponekad, spolja gledano, čini se da je i ignorisan. Teslina usamljenost, kao, recimo, i Jungova, nije poticala iz odsustva ţelje za drugim ljudima, već nemogućnosti da se drugima saopšte bitne stvari jer čovek stoji na odreĎenom stanovištu koje drugi smatraju neverovatnim pa čak i sumanutim. Po Teslinim rečima: „Biti sam, to je stanje u kojem se raĎaju ideje“, čak i onda kad smo duboko nesrećni. No, Jung je smatrao da usamljenost ne predstavlja nuţnu prepreku druţenju jer niko nije osetljiviji na druţenje od usamljenog čoveka. U svojoj autobiografiji Jung kaţe: „Mnoge ljude sam uvredio jer, čim bih uvideo da me ne razumeju, stvari bi, za mene, bile završene. Morao sam da idem dalje. Nisam imao strpljenja s drugima – samo sa svojim pacijentima“. Takav je i stav Tesle, koji je bio netrpeljiv ne samo prema glupostima i nehatu već i površnosti i banalnosti u komunikaciji, te lenjosti, koja se nije uklapala u njegovu natprirodno veliku radnu energiju. O susretu s Teslom naš ambasador u SAD Vladislav Savić je zapisao: „Kad sam ga upitao šta ga pokreće na neumoran rad s toliko oduševljenja, rekao mi je: Uveren sam da je ceo kosmos objedinjen, kako u materijalnom, tako i duhovnom pogledu. Postoji u vasioni neko jezgro od kuda mi dobijamo svu snagu, sva nadahnuća, ono nas večno privlači, ja osećam njegovu moć i vrednost koju ono emituje celoj vasioni i time je odrţava u skladu. Ja nisam prodro u tajnu tog jezgra, ali znam da postoji i kad hoću da mu pridam materijalni atribut, onda mislim da je to svetlost, a kad pokušam da ga shvatim duhovno, onda je to lepota i samilost“. Poput Junga, on bi mogao reći: „Najveća razlika izmeĎu mene i većine ljudi je u tome što je ’pregradni zid’ za mene proziran. Drugi nalaze da su ti zidovi toliko neprozirni da se iza njih ne moţe videti ništa i stoga misle da tamo ničeg nema. Ljudi koji ništa ne vide, nemaju osećanje sigurnosti i nisu u stanju da izvlače zaključke – ili, ukoliko to čine, ne veruju u njih jer nisu obdareni hrabrošću koja je sadrţana u jednostranosti". A Tesla je u svoje zaključke verovao, istovremeno poznajući tajne koje iz više razloga nije smeo ili nije mogao da otkrije. I to je doprinelo nepotpunom razumevanju Tesle i njegovih dela, od kojih će neka verovatno večno ostati nedešifrovana, večna tajna. KRAJ

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful