P. 1
Biološke karakteristike biljaka značajne za projektovanje zelenila Obrada

Biološke karakteristike biljaka značajne za projektovanje zelenila Obrada

|Views: 903|Likes:
Biološke karakteristike biljaka značajne za projektovanje zelenila
Biološke karakteristike biljaka značajne za projektovanje zelenila

More info:

Categories:Types, School Work
Published by: Александра Петковићева on Apr 14, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

06/07/2014

pdf

text

original

1.

Uvod

Slika br.1. Lebdeći zeleni tepih u Mercati di Triano u Rimu

Pejzažna arhitektura predstavlja takvu vrstu delatnosti koja upravlja živopisnim i živim elementima pejaža, njihovim volumenima, oblicima, kompozicijom boja, dinamičnim u vremenu i prostoru. Da bi se uređeni prostor ostvario, neophodno je realizovati: planiranje prostora, projektovanje, izvođenje radova i korišćenje i održavanje prostora. Proces pejzažnog projektovanja je niz analitičkih i kreativnih koraka radi stvaranja kompozicije elemenata pejzaža i njihovog usklađivanja sa potrebama korisnika i prirodnim procesima konkretne lokacije. Projektant kroz svoj rad kreira teren, vegetaciju, vodene elemente, stvarajući kompoziciju koja ima određenu formu, funkciju i značenje (sl.1). Da bi se svi elementi i komponente jedne pejzažne kompozicije objedinili u jedan sistem važno je poznavanje ne samo tih osnovnih gradivnih elemenata kompozicijie, već i načina njihovog komponovanja, odnosno zakona koji regulišu njihovo objedinjavanje i stvaranje umetničkog dela. Važan medijum u pejzažnom projektovanju je reljef koji pored vegetacije i vode pripada prirodnim elementima pejzaža, ali je i njega kao i ostale medijume potrebno izmeniti i transformisati, iz različitih razloga. Što se tiče primene i oblikovanja biljnog materijala cilj je prikazati floru i vegetaciju kao osnovni element vrtne, parkovske i predeone kompozicije u njihovim mnogobrojnim oblicima. Biljke, kao živi organizmi imaju određene zakone razvoja, zahteve za zemljištem, klimom i drugim uslovima sredine. Veoma su bitne sa aspekta njihovih bioloških i vizuelnih karakteristika za projektovanje slobodnih prostora i kompozicije zelenila koje možemo podeliti prema kategoriji biljnog materijala, stila i načina oblikovanja, prostornoj strukturi. Da bi sve zelene površine lakše obrađivali, sistematizovali i projektovali potrebno je najpre izvršiti njihovu klasifikaciju i razvrstati ih u određene kategorije. Zelene površine grada svrstane su u tri grupe:
7

• • •

Objekti pejzažne arhitekture javnog korišćenja Objekti pejzažne arhitekture ograničenog korišćenja Objekti pejzažne arhitekture specijalne namene

Na prostorno oblikovanje zelenih površina veliki uticaj imaju biološke karakteristike biljaka. Važne biološke karakteristike biljaka pri projektovanju zeleniih površina su: dimenzija krošnje i dimenzija i oblik korenovog sistema, način grananja, oblik, boja i mozaik lista, cvetova, cvasti, plodova, takođe i reljef, klima, zemljište, voda i mikroklimatski uslovi. Raspored i broj biljaka prilikom sadnje zavisi od veličine koju one dostižu u svom potpunom razvoju, kao i od veličine i namene objekta, koji se pejzažno uređuje.

2.Zadatak i cilj rada

Cilj i zadatak ovog rada jeste da predoči sve one elemente koji su potrebni za formiranje zelenih površina koji spadaju između ostalih i u veoma bitne, biološke karakteristike biljaka, poput dimenzije i oblika krošnje i korenovog sistema, rasporeda i broja biljaka prilikom sadnje itd., bez kojih je nemoguće postići sklad između kompozicije elemenata pejzaža sa potrebama korisnika i prirodnim procesima određene lokacije.

3.Formiranje zelenih površina

Planiranje i razvoj sistema zelenih površina rešava nekoliko grupa funkcionalnih zadataka: biološke, rekreativne i estetske. Normiranje omogućava racionalno korišćenje gradskih i vangradskih zelenih površina. Ono zavisi od prirodno-klimatskih uslova, karaktera naselja i broja stanovnikau njemu. Za ocenu obezbeđenosti gradova zelenim površinama i prihvatanja rešenja o razvoju sistema, bitni su sledeći pokazatelji: I. II. III. Nivo ozelenjenosti gradske teritorije u % Stepen ozelenjenosti u m²/st Stepen zadovoljenosti u m²/st

Nivo ozelenjenosti je određen odnosom ukupne količine zelene površine prema celokupnoj površini grada.

4.Vegetacija kao element pejzažne arhitekture
8

Osnovni element vrtne i parkovske kompozicije je vegetacija u njenim mnogobrojnim oblicima. Drveće je najvažniji strukturni materijal zelenih površina. Sprega oblikovanih (plastičnih forma i tekstura) i kolorističkih karakteristika vegetacije uslovljava izražajnost njene tektonike i ima opredeljujući značaj u formiranju pejzažne kompozicije. Ona određuje proporcije i oblik pejzaža, stvara kontrast između otvorenih i zatvorenih prostora i razdvaja ih, određuje siluetu, strukturu, uramljivanje, fon i ton pejzaža kao i njegov karakter. Vrednost drveća povećava se sa uzrastom, zato se pri projektovanju i izgradnji zelenih površina vodeća uloga daje dugovečnim vrstama. Habitus svake vrste drveća ili šiblja je specifičan i genetski karakteriše datu vrstu. Raznolikost drvenaste vegetacije po veličini i formi izražava njihova prostorna i plastična svojstva, a obuhvata osnovne tipove strukturnih elemenata kompozicije: soliter, grupa, šumica, masiv, aleja i živa ograda. Pri projektovanju ne treba zanemarivati činjenicu, da je priroda sama po sebi umetnik, stvaralac bezbrojnih visokoumetničkih biljnih formacija. Određene kompozicione zasade treba zasnivati na toj težnji prirode ka savršenstvu, svojstvenom prirodnim kombinacijama drveća.

4.1.Pojedinačno stablo- soliter
Soliter predstavlja prostornu kompozicionu dominantu. Izuzetan položaj solitera predodređuje njegovo sagledavanje iz svih pravaca čime se usredsređuje pažnja na njega. Forma solitera treba da se karakteriše jasno izraženom individualnošću, a njegova izražajnost jasno se pojačava drugim dekorativnim svojstima, različitim od osobina okolnih zasada.Za solitere treba birati krupne, dobro razvijene primerke drveća, koji se karakterišu originalnom strukturom stabla i grananja, jasno se izraženom masom krune, bojom i mozaikom lista, strukturom i bojom kore. Vrste drveća koje se mogu preporučiti za korišćenje u svojstvu solitera: lipa (Tilia sp.), hrast (Quercus sp.), brest (Ulmus sp.), breza (Betula sp.), čempres (Cupressus sempervirens), ariš (Larix europea), smrča (Picea excelsa), jela (Abies alba), Magnolia sp., Ginko biloba, Picea Omorika i dr. Treba voditi računa da oblik svakog stabla bude rezultat dva faktora: njegovih genetskih karakteristika i ekoloških faktora (zemljište, režima vlage, klimatskih uslova, uticaja vetra, osvetljenja, položaja). Zato se preporučuje obezbeđenje optimalnih uslova za rast i razvoj pojedinačnih primeraka sa izraženim dekorativnim karakteristikama, tipičnim za svaku dekorativnu vrstu. Pored solitera, koje projektujemo kao glavne elemente kompozicije na otvorenom prostoru, livadi, pojedinačna stabla treba primenjivati i radi raščlanjivanja prostora sa nekoliko živopisno raspoređenih stabala, koja se karakterišu visokim dekorativnim kvalitetima, omogućuje da se jednostavnim sredstvima postigne visoka živopisna izražajnost.

4.2.Grupa
9

efektu kombinacije jesenjih boja lišća. koje će se u datom klimatu. sađenih metodom gnezdaste sadnje (dva ili tri stabla zasađena u jednu jamu). na rastojanju 0. Breza su bolje u jednorodnim grupama. u skladu sa uslovima njenog optimalnog sagledavanja iz više pravaca. obogaćuju njen kolorit. formiraju zajedničku krunu većeg prečnika. Veće grupe sastavljene su od 10 . Njihova namena je vrlo različita. da bi se izbeglo šarenilo u kompoziciji. Gnezdaste kompaktne grupe treba sastavljati od breze. na datom kompleksu. Grupe stvaraju silutetu zelene površine. Za grupe prednjeg plana pogodno je cvetno drveće oivičeno cvetnim šibljem. Po dendrološkom sastavu razlikuju se jednorodne i raznorodne grupe. Grupe od 3-5 stabala. istaknutim mozaikom grana i lišća i obezbediti uslove dobrog sagledavanja. Na širokom prostoru livade ili na obali vodene površine preporučuje se grupa sastavljena od stabala koja imaju jasnu siluetu. 4. njih treba stvarati od dve ili tri vrste. kako ne bi zaklanjale niže vrste. optimalno razvijati i koje neće među sobom biti antagonističke. Grupe dele. Svaki deo parka ili druge zelene površine može imati svoju glavnu dominantnu vrstu. Grupe mogu biti sastavljene od drveća. koja se jasno zapaža sa većih rastojanja. Jednorodne grupe. Ako kompozicija zelene površine uključuje veći broj grupa. Pri određivanju mesta za lociranje grupe sastavljene od nekoliko stabala neophodno je predvideti veći prostor. koja se nalaze izolovano na otvorenom prostoru zelene površine. U njen sastav ulaze najmanje tri primerka drveća ili šiblja. Izbor vrsta u grupi se bira pre svega prema njihovoj biološkoj kompatibilnosti. mozaik grananja i lišća. koje imaju poseban dekorativni značaj. pojačavaju dekorativne osobine primenjene vrste. njegove akcente i dominante. zasađene u vidu buketa. npr. Neke vrste. Veliki značaj dobija struktura i boja stabala. lipe i dr. One stvaraju prednji i srednji plan pejzaža. Pri projektovanju grupe treba birati drveće sa interesantnim oblikom krune.3. efekat pojedinačne grupe drveća uslovljen je njenim istaknutim položajem u otvorenom prostoru. jednovremenom proletnjem listanju i opadanju lišća u jesen. koji se u celini sagledavaju sa jedne tačke. osnovni kostur kako pezažnih tako i geometrijskih parkova. a od grupa koje su blizu jedna drugoj stvaraju se veliki parkovski masivi. ispunjavaju je igrom svetla i senke. Grupa je glavni elemenat zelenih površina. U formiranju grupa važno je da u grupi ne sme biti tri ili više stabala u redu i rastojanja između stabala ne treba da su ista. preporučuje se stvaranje jednorodnih grupa. gde je moguće pokazati izražajnost forme krune i debla te prostorne dominante.Efekat pojedinačne grupe drveća Slično soliteru.5-1m jedno od drugog. Ako kompozicija parka ili druge zelene površine uključuje manji broj pojedinačnih grupa. šiblja ili mogu biti mešovite. raščlanjuju parkovski prostor.Glavni elemenat jedne ili više vrsta drveća. Drveće u raznorodnim grupama neophodno je birati vodeći računa o podjednakoj dužini procesa njohovog razvoja. gustu masu krune i kontrastnu boju lišća u odnosu na fon. Način formiranja grupe treba birati u kompozicionoj zavisnosti od drugih elemenata pejzaža. Važno je da jedna vrsta ističe karakteriše druge vrste. Mogu se kombinovati lišćarske i četinarske vrste. šumice i tamponi zelenila. Treba ih raspoređivai tako da u centru ili zadnjem planu budu one najviše. formiraju poljane. Neophodno je birati one vrste drveća koje odgovaraju ekološkim zahtevima kolnog predela.

primenjena u parkovskom pejzažu. nad kojim se neravnomerno pojavljuju piramidalne forme (topola.). da bi periodično iščezavao pod senkama stabala i ponovo se pojavljivao. Kontura masiva koji oivičava livadu ili vodenu površinu formira se sa udubljenjima i ispustima. borova itd. Za razliku od šumskog masiva parkovski masiv treba imati raščlanjeniju strukturu. Periferni masivi (zaštitni zasadi) služe za zaštitu od vetra. Izbor vrsta za ove masive je najčešće od autohtonih vrsta. jedne vrste i jedne starosti. tako na primer interesantna silueta masiva može se stvoriti od okruglih kruna lišćarskog drveća. prašine i vizuelnu izolaciju od neprijatnih okruženja je 100150 m. Uglavnom se formiraju od jedne vrste. buke. sakupljene u masi. 4. 4.5. Željena raznolikost siluete masiva postiže se različitom visinom i konturama kruna. Može biti brezova. a kada se nađu usred drugog drveća onda služe za stvaranje kontrastnih kombinacija (usred masiva breza grupa 20-30 smrča stvaraće kontrastnu kompozicij.4. Unutrašnji parkovski masivi obično se sastoje od manjih šumaraka i šumica. Njegova optimalna širina koja obezbeđuje zaštitu od buke. Na otvorenim prostorima parka one se koriste za isticanje pojedinih dekorativnih osobina jedne vrste. Pri formiranju masiva neophodno je voditi računa o odnosu drveća po boji krune. a put duž masiva trasira se kroz neke od tih ispusta. Masiv je najveća i najkompaktnija strukturna jedinica biljne populacije. ističući karakteristike i jedne i druge vrste. koju treba posmatrati sa bližeg rastojanja.5 ha sa razrednom strukturom. bez posebnih estetskih zahteva. Estetski efekat šumice sastoji se u kontrastu prostornih formi drveća.Šumica Šumica predstavlja tip zasada površine 0. formirana od retko grupisanog drveća. a sadnja oivičavajućih zasada treba biti pojačana bojom. Da bi se izbeglo šarenilo ili monotonija zasada. Gusti sklop otežava i ograničava vidljivost unutar masiva. Masiv se po ivici formira sa izbočinama i udubljenjima.20-50 stabala. ali uz očuvanje dominantnog značaja jedne ili nekoliko vrsta drveća. hrastova.5-1. formiraju poljane i druge otvorene prostore i raščlanjavaju teritoriju parka. živopisnoj igri svetla i senke. preporučuje se da se koriste dominantne vrste sa lišćem jednake boje. jela i dr. za izolaciju parka ili druge zelene površine. prašine. Masivi se formiraju od drveća različite visine i od različitih vrsta. koje se razlikuju od osnovnog zasada. 11 . strukturom i plastičnom raznolikošću mešovitih vrsta drveća i šiblja.Masiv Formira se kao biološki trajna zajednica drveća. za razliku od solitera. razuđene konture i raznovrsniji i dekorativniji sastav vrsta. smrča. šiblja i perenske vegetacije na površini do 10 ha i manjih razmera u odnosu na visinu drveća 4:1. Pri stvaranju ove forme zasada treba se pridržavati prirodnog karaktera rasporeda drveća i birati vrstu u skladu sa zemljišnim i klimatskim uslovima staništa. U parkovskim šumicama sadi se 100-200 stabala. Parkovski masivi se obično dele na periferne i unutrašnje. Ipak efekat boje treba se koristiti ako je masiv osvetljen suncem u toku određenog dela dana. ograničavaju. a najvažnije jeda izabrane vrste budu visokog rasta.

Početak i kraj aleje akcentiraju se ili arhitektonskim objektima ili sadnjom najdekorativnijeg drveća i šiblja. Predstavlja sadnju u ritmičkim redovima oko parkovskih šetnih staza koje se najčepšće usmeravaju ka centru ili dominanti kompozicije (sl. dekorativnim objektom. širine aleje i njene namene. U parkovima XVIII veka one su smatrane kao najvažnija komponenta kompozicije. U alejama koje su usmerene ka glavnim kompozicionim tačkama neophodna je kompozicija većih razmera koja stvara utisak paradnosti. širokoj aleji mogu rasti velika stabla sa širokim krošnjama. ili drugim elementima koji mogu ostvariti ulogu kompozicionih akcenata koji zatvaraju aleju i formiraju ulaz u nju. Litvanija. Na dugačkoj. Izražajnost i svečanost aleje zasađene četinarima (smrča.2. srebrna smrča) može se postići samo pri stvaranju intervala između drveća koji su dovoljni za punovredan razvoj krune svakog stabla (10-12m). Izbor vrsta drveća zavisi od dužine. U pejzažnoj arhitekturi parkovskim alejama se od davnina pridavao veliki značaj. Ovaj cilj se može postići formirajući široku aleju sa retko zasađenim visokim drvećem.Kaunas Aleje se takodje mogu projektovati i na onim delovima parka gde je potrebno naglasiti prilaz objektu.2). Laisves aleja.4. Aleje koje su presečene kroz masiv treba zasaditi drvećem koje se razlikuje po formi od vrsta zastupljenih u masivu. nekoliko redova ili u redovima pravilno komponovanih grupa sa 4-6 stabala. Slika br. a odnosi se na geometrijske elemente parkovskog pejzaža. skulpturom i dr. Za aleje koje vode ka 12 . Kao opšte pravilo koje se primenjivalo bilo je to da se svaka aleja završavala interesantnom perpektivom.Aleja Aleja predstavlja strukturnu jedinicu sastavljenu od drveća.6. a na kratkim i užim podesnija su stabla sa užim krošnjama. što predstavlja optimalan razvoj krune. Aleje se sade u jednom redu.

4.7. pogodnije su strože forme kruna. Oni smanjuju sunčevu radijaciju na gradskim ulicama. a takođe po načinu nege (kresane ili nekresane). Žive ograde se klasifikuju po visini. Drvoredi imaju veliki sanitarno higijenski i kompozicioni značaj. za četiri 21m. ograničavajuće i maskirajuće funkcije.3). dok se niske žive ograde i bordure 13 .razgranate ili žalosne forme. a za aleje koje vode ka livadi ili jezeru.Drvoredna sadnja Slika br. Srednje po visini ograde se koriste za ograđivanje prostora koji ne zahteva potpunu izolaciju. u stambenim kompleksima ili parkovima. izvede u travnim trakama. 4. za dva reda – 13.Žive ograde Slobodno rastuće ili oblikovano šiblje. po pravilu. radi ostvarivanja dekorativne. broju redova u njima. zadržavaju veću količinu prašine i gasova i predstavljaju jedno od sredstava borbe protiv buke. delom piramidalne.4-14m. Širina travnih traka pri sadnji šiblja povećava se za 1m. zasađeno u jednom ili više redova. Visoke ograde se primenjuju radi potpune izolacije prostora. Za jednoredne drvorede travna traka ne treba da bude manja od 8m.8.3. Nacionalni park Brioni Odnosi se na sadnju drveća u jednoj liniji i primenjuje se obično u ulicama. snižavaju temperaturu za 15-20%. Na magistralama gradskog značaja treba se predvideti dvoredna sadnja drveća. odvajajući površine različite namene jednu od druge (sl. O ozelenjavanju gradskih ulica.klasičnom arhitektonskom objektu. drvoredna sadnja treba da se. a na stambenim ulicamajednoredna u kombinaciji sa živom ogradom. Drvoredna sadnja.

Berberis sp. treba je formirati na taj način da se kroz nju može proći. 4. Parterni travnjaci se formiraju na najznačajnijim paradnim mestima. prirodne livade sa poljskim cvećem. Oni treba da predstavljaju ravan zeleni tepih. a rastojanje između redova je 1-2m. Livadski travnjak nije travnjak već livada. Živa ograda treba da bude gusta. proplanci. Veličina poljane ispred objekta obično 14 . ali ne visok. To su živopisne parkovske poljane slobodnih oblika. Ako živa ograda ispunjava utilitarnu funkciju ograde. veliki broj poljana je necelishodan tako da su tu pogodniji manji šumski proplanci.11. Običan travnjak je najčešći travni pokrivač zelenih površina na ulicama. javor (Acer pseudoplatanus). U toplijim područjima preporučuju se manje površine pod poljanama. gde je drveće i šiblje pravilno raspoređeno i veštački oblikovano okresivanjem. Pyracantha coccinea. stvoreni od šiblja i drveća.Zeleni zidovi Zeleni zidovi su visoke žive ograde gusto zasađenog i pravilno okresanog drveća ili visokog šiblja.primenjuju za dekorativno oivičavanje. 4. travnjaci Skoro na svim zelenim površinama neophodni su otvoreni prostori veće ili manje veličine. Rastojanje sadnica zavisi od bioloških karakteristika vrste i namene žive ograde. Za stvaranje zelenih zidova koriste se senoljubive vrste: lipa (Tilia sp. Osnovna razlika među njima je u tome što se travnjaci redovno šišaju.. ali one nisu dugovečne. 4. gde preovlađuju šumski predeli. U zasenčenim područjima. ove vrste sporije rastu dok nešto brže rastuće vrste jesu brest (Ulmus capestre) i ariš (Larix europea). Travni pokrivač se deli na travnjake i livade (poljane.Poljane.5 do 2-8m).10. Dekorativni travnjaci se dele na parterne i obične. tzv. U bosketima se koriste šišani zeleni zidovi različite visine (od 0. Muritanski travnjaci. a na livadama se kosi jednom do dva puta godišnje. Drveće se obavezno sadi u dva reda. Dimenzije bosketa uslovljene su ukupnom kompozicionom idejom ansambla.Bosketi Šišani masivi drveća i šiblja u geometrijskim parkovima.. Najbolje vrste za žive ograde su: Ligustrum sp. Bosketi uramljuju otvoreni paradni deo kompozicije. stambenim kompleksima i dr.4). najčešće fon cvetnoj kompoziciji. a travni pokrivač na njima je gust.9..5-1. Veličina poljana zavisi od njihove namene i veličine zelene površine na kojoj se nalazi. obrasli travom. a u redu ponekad samo 0. Oni se najčešće susreću u geometrijskim vrtovima i parkovima. a u redu rastojanje između sadnica je takođe 30-50 cm. smrča (Picea excelsa). Prunus laurocerasus. i dr. zapadna tuja (Thuja occidentalis) i dr. skverovima.). Zeleni zidovi se mogu stvarati i od brzorastućih vrsta topola. Razmak između redova je 3050 cm. predstavljajući dobar fon dekorativnim detaljima.5m. cvetne livade) (sl.

šljunak ili travnjak. a formirana je od niskih boljaka.4. stilu kompozicije zelene površine. Jarke boje cvetova određuju njihov dominanti znača. oko platoa za odmor. Naročito veliki značaj u cvetnoj kompoziciji ima koloritno rešenje. igru i sport kao i u kompozicionom pogledu kao kontrast masivima. Osnovni zahtev u parteru predstavlja jednovremeno i potpuno njegovo vizuelno sagledavanje. Cvetna kompozicija treba da odgovara funkcionalnoj situaciji. komponovani u različitim kombinacijama. oko objekata masovne posete. na raskrsnicama staza i dr. lišće. kombinaciju boja. Cvetna livada 4. Cvetne kompozicije u parku trebaju biti skoncentrisane na nekoliko mesta: najposećenija mesta su – ulazi u park. inertnih materijala i vode. Koriste se za šetnju. Slika br.treba da bude veća od širine samog objekta. Cvetne vrste nerado rastu u senci drveća. koja se nalazi na ravnoom terenu. U projektu partera koriste se biljni motivi: stilizovane grane. Parterima se naziva dekorativna kompozicija. Pri izboru vrsta treba uzeti u obzir dužinu cvetanja. Među 15 . koje odgovaraju ekološkim uslovima područja lokacije.Cvetno oblikovanje Za cvetno oblikovanje koriste se jednogodišnje i višegodišnje cvetne vrste. na najvažnijim mestima u kompozicionompo pogledu – na poljanama. obalama vodenih površina. Što se tiče odabira mesta za postavljanje cvtnjaka treba voditi računa o tome da je cveću potrebno mnogo sunca i da mesto treba da bude osunčano najmanje pola dana.12. a dužine 2-3 puta veća od objekta. Fon za šare u parteru je u većini slučajeva pesak. Poljane u pejzažu gradskog parka imaju veliki kompozicioni i funkcionalni značaj i njihovo sagledavanje u mngome zavisi od trasiranja staza kao i od njenih ivica (kontura). Parteri imaju pravougaoni oblik i formiraju se ispred reprezentativnih i monumentalnih objekata. Radi stvaranja izrazito koloritnog efekta preporučuje se sadnja dovoljno velikih grupa cvetnih vrsta. cvetovi. uslovima sagledavanja od strane posetioca. da bi se obezbedia dinamičnost kompozicije i stabilnost koloritnog rešenja.

a idu duž staza ili su u sastavu cvetnog partera. podjednak u toku celog vegetacionog perioda koriste se cvetne kompozicije od sezonskog cveća. U zavisnosti od značaa zelene površine i njenog položaja u gradu. vodenu površinu. kod zelenih površina ograničenog korišćenja – 0. 4. balkonima. Lobelia i druge. Izbor načina oblikovanja zavisi od niza kopozicionih uslova. Potrebno je takođe izabrati vrste prema vremenu cvetanja. Ageratum. Salvia splendens.13. U organizaciji zelenih površina treba davati prednost cvetnim kompozicijama perena i dekorativnog cvetnog šiblja. površine pod cvećem kod istih kategorija mogu da variraju. Bellis perennis. Ako se želi veći koloritni efekat. Za bordure se uspešno i najčešće primenjuju vrste sezonskog cveća poput Gnafalium. Kompoziciono rešenje cvetnjaka se odnosi na izbor i raspored vrsta i prema tome treba kreirati oblik pojedinih cvetnih elemenata i kompozicijeu celini. Zato tamo gde treba sačuvati intenzitet boje u toku 2-2. U komponovanju zelenih površina danas preovlađuje pejzažni stil. u proleće i u leto se sadi sezonsko cveće.5). veličine kompleksa i kompozicionog rešenja. kao i u žardinjerama i drugim posudama na terasama. kada su oivičene kresanim šimširom ili nekom drugom bordurom (sl. a takođe i utvrditi veličine tih elemenata. Korišćenje višegodišnjih ili jednogodišnjih vrsta određuje se načinom oblikovanja i kopozicionim rešenjem. od toga kakav značaj ima i kakvo mesto zauzima u datoj kompoziciji. Najčešći oblik primene sezonskog cveća je njegova sadnja u leje. Dahlia hybrida. Tagetes erecta. Projektovanje cvetnjaka je u nepravilnim oblicima. do 10 ha. Petunia hybrida. Za sadnju poput sadnje u specijalne posude-žardinjere. neophodno je birati vrste manje visine. Da bi se sačuvao utisak ravne površine partera. Mnoge cvetne vrste cvetaju kraće vreme. na trgovima i duž ulica. vaze ili saksije se obično primenjuju vrste sa padajućim granama i 16 . na skverovima i bulevarima – 3%. Ujednačenost porasta i intenzitet boja. kandelabrima i dr. Srednji normativi učešća cvetnih vrsta su: u parkovima površine veće od 10 ha. u drugom slučaju cvetnjaci uramljuju spomenik. kao i mogućnost stvaranja većih cvetnih fleka omogogućili su njihovu široku primenu pri formiranju partera. Ponekad se cvetne vrste koriste u grupi sa drvećem i šibljem. sa širokom primenom grupne sadnje drveća i šiblja.2%. razne sandučiće.Cvetne kompozicije od sezonskog cveća Najznačajnije karakteristike sezonskog cveća su: bogatstvo boja cvetova i njihovo trajanje od proleća do jeseni.5 meseca. Od vrsta koje se najčešće sade u leje.1% od ukupne zelene površine. Pelagronium zonale i druge. Verbena hybrida nana. a posle perioda cvetanja neke od njih ostaju veoma neugledne. ili na uličnim stubovima. skulpturu. ali samo neki delovi partera mogu da budu naglašeni biljnim elementima znatno veće visine (grupama cvetnih vrsta i šišanim oblicima drveća). Irizine.perenama je takođe malo onih koje podnose senku. a koje daju intenzivne cvetne površine mogu se navesti sledeće: Begonia semperflorens.5%. Canna indica. Skoro su redovno uokvirene travnjakom. uglavnom od višegodišnjih cvetnih kultura. U jednom slučaju cvetnjak je centar kompozicije (na skveru pred nekim javnim objektom). Pri njohovom veštom izboru cvetanje se produžava od ranog proleća do pozne jeseni. U geometrijski rešenim parternim kompozicijama treba obratiti pažnju na proporcije partera i oblik cvetnjaka. Pored visoke dekorativnosti omogućuje se i izbegavanje velikih troškova na stvaranju i održavanju cvetne kompozicije.

kako visoki. Lobelia hybrida pendula. već najčešće obrazuju perenski masiviperenjaci. Okvir perena je kao i kod sezonskog cveća. kombinovani od više vrsta i varijeteta u grupacijama prirodnih oblika. dobu cvetanja. uzimajući u obzir lokalnu klimu i mogućnost održavanja. ali i sa njima se postižu izvanredni efekti. približavaju se vodi. zatim žive ograde. Međutim.. Slika br. tako i niski. Portulaca grandiflora.. s obzirom na njihovu izloženost suncu i na znatno veće isparavanje. kao cvetna dekoracija zidova u suvom i pločnika. kao i na smanjenu mogućnost zalivanja. time su ekonomičnije. Ženeva 4. Izbor ovih vrsta nije naročito veliki. Tegetes singata pumila i druge. njih možemo susretati i između kamena. Period cvetanja kod perena je mnogo kraći nego kod sezonskog cveća. naročito zalivanja. Viola tricolor.5. Sa dosta dobrim uspehom bi se održale sledeće vrste: Pelargonium peltatum. Na položajima u polusenci ili malo osunčanim (istok-jug-istok) sadiće se sledeće vrste sezonskog cveća: Bellis perennis. Za osunčane strane izabraće se one vrste koje traže više svetlosti. Fuchsia i druge. visini i ostalim osobinama habitusa. Da bi jedan cvetni masiv u slobodnom prostoru bio efektniji mesto sa koga se on sagledava ne sme da bude suviše udaljeno. Manji broj perena se sadi u monokulturama.14. Pelargonium sp. Perenjaci su perenski zasadi sastavljeni od više grupa perena. penjačice. Lantana sp. Tagetes patula i erecta. I druge. obično travnjak. Vrlo dobru pozadinu puštaju čentinari. Cvetni sat. različitih u pogledu boje cvetova. razno listopadno i zimzeleno šiblje. doba cvetanja i izgleda lista. Biljke za balkone i terase uglavnom se biraju u zavisnosti od orijentacije prema stranama sveta. a to su: Petunia hybrida.mnoštvom cvetova. a pošto su višegodišnje.u alpinumu. prirodne kosine i drugo. a delimično zalaze u senku.Perene (trajno cveće) i njihova upotreba Primena perena u parkovima i ostalim slobodnim površinama zasniva se na izboru prema njihovim osnovnim karakteristikama:boji cvetova. Impatiens. jer se u perenskim zasadima svakodnevno viđaju promene. Petunia grandiflora nana compacta. visine rasta. Ageratum sp. Perene se ovde grupišu pri čemu se mora 17 .

Njihov način komponovanja je isti kao i kod perenjaka koji se naslanjaju na živicu ili masiv šiblja. tako neke biljke idu od 2-3 komada na 1m². Iris pumila i dr. Ukoliko se perenski motiv postavlja na mestu gde se sagledava sa više strana. Anemone japonica. U velikim lejama Mix-bordera sa perenama moguće je udružiti cvetno šiblje srednjeg rasta (Spira.15. 4. U ovu svrhu najčešće se 18 .na travnjaku Neke perene visokog rasta ne mogu da se sade u lejama. gde su različite vrste prena grupisane u jednoj leji.Mix-borderi Predstavljaju specijalnu vrsta perenjaka. raspored po uzrastu je takav da srednji deo zasada zauzimaju najviše perene. a neke i po nekoliko desetina na 1m². Geum Borisii. Često se pored toga u perenske zasade unose i lukovice i sezonsko cveće. Ako je cvetanje sukcesivno. za svako godišnje doba treba da se obezbedi kompozcija sastavljena od više vrsta biljaka. Da bi efekat bio potpun živicatreba da je viša od 60 cm i tada će se odlično poslužiti kao fon cvetnoj kompoziciji.Perene u slobodnom prostoru.). a zatim najniže koje se po visini izjednačuju sa travnjakom.16. Za ovu vrstu kao i za perenjake koristi se u našoj praksi oko 200-250 vrsta. Campanula carpathica. Dobro formirani perenski zasadi treba da zadovolje sledeće osnovne uslove: kontinuitet cvetanja u toku vegetacionog perioda prikladnu kompoziciju boja izmenu kolorističkih slika u toku godine pravilan raspored po visini povoljan međusobni odnos perena i pratećih biljaka izbor vrsta prema odgovarajućim ekološkim uslovima Da bi se postigao kontinuitet u cvetanju treba izabrati razne vrste perena koje u skupini osiguravaju cvetanje od ranog proleća do kasne jeseni. neke od najčešće korišćenih vrsta po našim parkovima su: Aster alpinus. Njihovo cvetanje je istovremeno sukcesivno u toku celog vegetacionog perioda. Kada se stvaraju grupe onda se one sadrže od 3-5 komada. Rosa floribunda i dr. Cydonia. Njihova površina ne treba da prelazi 10-15% ukupne površine zasada. Dianthus plumarius. pa se postupno visina povećava prema živici. Ako se perenjak oslanja na živu ogradu ili grupu šiblja raspored po visini se menja. 4.voditi računa o rastojanjima koje pojedine vrste zahtevaju. Pošto se perenski motiv sagledava prema živici (šiblju) to je postupnost visinskog rasporeda takav da se u prednjem planu nalaze vrst niskog rasta. ali se vrlo dobro mogu primeniti u samostalnim grupama ili pojedinačno i tako ostvariti efektnu kompoziciju na zelenoj travnoj površini. što daje mogućnost mnogobrojnih kombinacija.). a oko njih u slobodnom prostoru se ređaju perene srednjeg rasta.

zlatica (Caltha palustris) i dr. na obalama reke. Oni mogu da modeliraju u koloritnom i vertikalnom smislu obale vodenih površina i njihovu okolnu sredinu. Pored biljaka koje izbijaju direktno iz vode postoje i tzv. perunika (Iris sibirica). Helianthus. Tritoma uvaria.kompozicije sa kamenim i biljnim materijalom 19 . zatim žuta perunika (Iris pseudacorus). koja je mnogo gajena zbog svoje izuzetne lepote u toku cvetanja. a podnose i duže zadržavanje vode.18. Lupinus. Ajuga reptans. 4. Carexi i mnoge druge.Alpinumi. Postoje nekoliko grupa trajnica koje prate vodene površine. Trajnice koje rastu u vodi. dok su druge u toku celog vegetacionog perioda u vodi.17. Delphinium. a najpoznatije vrste su: rogoz (Typha angustifolia). Altea rosea.upotrebljavaju sledeće vrste: Acnhthus. potoka i malih bazena.Perene oko vodenih površina Slika br. Iris pseudacorus-žuta perunika Cvetni dekorativni elementi upotrebljeni oko vodenih površina traže neposredan. Jedne rastu u blizini vode. obogaćujući je u sadržajnom i estetskom smislu. blizak uticaj vode. rogozina (Typha). „močvarne biljke“ koje zahtevaju veoma vlažna zemljišta. Helenium. Bocconia. 4.6. samo njihovi cvetovi i listovi izbijaju na površinu i tako je ukrašavaju (sl. Lysimachia nummularia. Soliterne trajnice možemo saditi u blizini kućnog ulaza. Od vrsta koje rastu u vodi najinteresantnija je lokvanj (Nymphaea). oko prostora za sedenje ili na takvim mestima gde će dati poseban naglasak. tritoma (Kniphofia uvaria).6). Pored lokvanja svoju dekorativnost ističe i lotos (Nelembium). Gynerium.

Cerastium Biebersteinni. Aubrietia deltoidea. aleje. Diantus deltoides. U kombinaciji sa perenema mogu se koristiti i četinari: Pinus mughus. Chamaecyparis obtusa nana gracilis i druge. odnosu međupovršina i dr. Grupišući kamen ostvaruje se prostornost kompozicije. Juniperus communis f. ali i onim koje će potpuno izraziti kompozicionu zamisao.7. zemljište. f. Iberis sempervirens. Suvozid se ne sme pregusto zasaditi. Svaka grupa treba da bude individualna. a od cvetnih vrsta koriste se vrste perena za alpinume: Alyssum saxatile. Petersburga. Poznati Pavlovski park u okolini St. Iris pumila. Sagina subulata. tj. koji se prostire na površini od 600 ha uključuje samo dvadesetak drvenastih vrsta od kojih je samo šest glavnih. a nalaze se u našim 20 . U ovaj izbor se mogu uključiti i vrste iz drugih geografskih područja (alohtone). krečnjak. Kao najbolji materijal za formiranje ovakvih kompozicija koristi se tvrd kamen.7). Sadnja treba da se izvrši u proleće ili jesen i posle toga obilno zalije da bi se zemlja dobro sabila i onemogućila da izađe iz spojnica. Squamata Meyeri. Picea nidiformis. kako se on obično susreće u prirodi. Hybernica. uslovi vlažnosti. To su vrste karakteristične za dato stanište ili na njemu dobro rastu. Veličina i broj kamena određuju se u skladu sa veličinom kompleksa. Različita po veličini. J.Za stvaranje dekorativnih kompozicija alpinuma široko se koristi kamen prirodnih oblika. Slika br. a često i tuf. Od vodećih vrsta formira se kostur masiva i grupa. ako podnose date uslove sredine (klima. Za postavljanje ovakvog zida potrebna je sunčana ekspozicija. osvetljenosti i dr. Armeria maritima. niskog rasta. peščar. Repanda.) Pri izboru vrste orijentišemo se kategorijom na zelene površine. kao ni površine oko jezera ili bazena.Izbor biljnih vrsta U izbor biljnih vrsta za objekat koga projektujemo poželjno je uključiti najvrednije vrste drveća i šiblja datog staništa (autohtone). U kombinaciji sa kamenom biraju se vrste planinskih područja. Detalj alpinuma 5. Vrlo je važno kamen rasporediti tako. Campanula carpatica i dr.granit. a povezuju se sa okolnom vegetacijom vodenim površinama i arhitektonskim elementima (sl.

6.rasadnicima. Tabela 1.1. rastojanje je 3-4m. Cedrus. obliku i boji stabla i grana. boji lista i ploda.Gustina sadnje drveća. karakteru lista. Magnolia soulangeana i druge). drvoreda i drugih kategorija visokog drveća različitih vrsta određuje se prema dimenziji krošnje. koje se odlikuju dekorativnim osobinama. uzrastu sadnog materijala). III kategorija visine). Za kuglaste i piramidalne forme poput Robinia pseudoacacia „globosa“. strukturi (gruba.1. razdvajanju osnovne mase zelenila i u njih treba uključiti vrste druge i treće kategorije po veličini. srednja i fina). Prunus triloba. šiblja. Gustina sadnje drveća u zavsnosti od dimenzija krošnje Prečnik krošnje 3-5m 5m 6m 9-10m Rastojanje između stabala 5m 6m 7m 8-10m 21 . Sorbus aucuparia. Biološke karakteristike biljaka značajne za projektovanje zelenila Biološke karakteristike biljaka pri projektovanju zelenih površina su dimenzija krošnje i dimenzija i oblik korenovog sistema. Aesculus. Piramidalne vrste). čiji se prečnik krošnje kreće od 10-15m. U prateće vrste spada i ono drveće prve grupe.mozaiku. koje se uključuje u masive. obliku krune. 6. Za većinu vrsta prečnika krošnje 8-9m treba računati sa istim razmakom kao što je i sama širina krošnje ( Sophora japonica. tipu grananja (mozaiku grana). Primeri gustine sadnje drveća u odnosu na širinu krošnje navedeni su u tabeli br. vrste sa intenzivnom jesenjom bojom ili specijalno izvedene forme (piramidalne. Prateće vrste namenjene su stvaranju kolorita. Acer palmatum). Na rastojanju 10-15m da bi se uspešno razvijale treba saditi vrste: Quercus. koji se pejzažno uređuje. Tilia). II. žive ograde i cveća Rastojanje između stabala prilikom projektovanja grupa. Platanus. Fraxinus. Raspored i broj biljaka prilikom sadnje zavise od veličine i namene objekta. žalosna). To su cvetne vrste šiblja i nižeg drveća ( Malus floribunda. vrste sa interesantnom bojom lista (Elaeagnus angustifolia. Pri izboru vrsta vodi se računa o visini drvenastih vrsta (I. ali je vrlo vredno u svojstvu solitera ili služi za razdvajanje (npr. Robinia pseudoacacia „piramidalis“ i Populus piramidalis.

Grupe šiblja sade se u masivima u pravilnim razmacima. Phyladelphus corronarius) koje dostižu obim oko 2m i više sadimo jedan komad na 2 m². zimzeleno i listopadno. Pyrethrum roseum. dok se po dva komada na 1m² sade vrste Spirea van houttei. a od 10-15 cm sade se patuljaste vrste kao što su Campanula muralis i ostale koje se slabo šire.10-15m Pri formiranju leja u zavisnosti od vrste Na slobodnim površinama i masivima 10-15m 2-12m 3-10m Šiblje je niskospratni element u biljnoj kompoziciji zelenih površina. Žive ograde od drveća trebaju definisati prostor. gušće nego drveće (Budlea dawidii. Na rastojanju od 20-30 cm treba saditi Dianthus deltoides. na rastojanju od 20 cm Za četinarske vrste standard je 3-5 godina stara sadnica visine 0. • • Taxus baccata 3 sadnice/m. Lonicera nittida. zaklon vizure na nepoželjne predmete i objekte. Patuljaste mini ruže treba saditi 7-10 22 . Forsitia europea i druge sličnih dimezija sadimo po jedan komad na 1 m². a za višegodišnje je mnogo raznovrsnije. Prunus laurocerasus. a kod većine vrsta taj broj je 20 biljaka na m². Funkcija živih ograda je da pruže psihološku i vizuelnu barijeru. Berberis thumbergii. Lupinus polyphyllus treba saditi u razmaku od 50-60 cm. Biljke koje se mnogo šire. na 40 cm rastojanja Chamaecyparis lawsoniana 1-2 sadnice/m Pri podizanju cvetnjaka i perenjaka rastojanje za jednogodišnje vrste iznosi od 10-30 cm. kao što je Delphynium hybridum. koristi se kao dopunski element u grupi drveća i prikriva neugledna mesta.5m visine. Listopadne vrste: • • Hybyscus siriacus 3-5 sadnica/m na 25 cm Spirea sp. Heuchera sanguinea. na rastojanju od 30 cm Buxus sempervirens 3-5 sadnica/m.5. ali treba voditi računa i o krajnjoj visini. 3-5 sadnica/m na 30-40 cm Zimzelene vrste: • • Pyracanta coccinea 1-3 sadnica/m. Vibrunum opulus.1m. srednjm i niskim višegodišnjim biljkama treba sadržati 12-30 biljaka na m². Može se podeliti na: četinarsko. Za živu ogradu od lišćarskih vrsta standard je dvogodišnja sadnica 0. Upotrebljava se u grupi ili pojedinačno. usmere vidik i naprave zaštitu od vetra. obezbede privatnost i odvoje zelene površine od ulice. Jedna cvetna površina sa visokim. Mahonia aquifollum i dr. Od žive ograde je najbitnije napraviti homogen i kompaktan zasad koji treba biti gust.

naročito gradovima. a to upravo zavisi od vrste drveća. Populus.5m. Neke vrste razvijaju plitak. dok se vrste sa plitkim tanjirastim korenovim sistemom ne sade na strimim terenima. a za drvenaste 60-120 cm./m². najmanje 2m od ivice kolovoza i širinom zelenog pojasa između kolovoza i trotoara od 3. koji prodire preko 2m u dubinu (Quercus peduniculata. stabla i oblika korenovog sistema. užih krošnji je 4-5m. Pinus nigra. jer površinske žile koje se razvijaju podižu ploče. Važan elemenat ulice su drvoredi i oni se mogu saditi u ulicama u kojima je razmak između građevinskih linija minimum 12 m. Rastojanje krošnje od objekata treba da je najmanje 2m. Ove vrste su otporne na vetar i sneg.komada na m² zemljišta. tanjirast korenov sistem koji prodire do dubine 30-50cm (Picea. 6. pri čemu kolovoz ne sme imati veću širinu od 8m. Zemljište treba biti dovoljne dubine da bi se koren mogao razvijati normalno i vršiti svoju funkciju. Minimalno rastojanje za niže drveće. za žbunaste vrste 40 cm. a pri lociranju sadnica drveća i šiblja neophodno je voditi računa o položaju nadzemnih i podzemnih instalacija. Položaj i dimenzije zasada u odnosu na objekte. što znači da centar stabla treba biti na znatno većoj udaljenosti od objekta. minimum 1. Kod ulica užih profila može se saditi na sunčanoj strani.4. a za krupnije 8-9m. Minimalna dubina zemljišta za pokrivače tla i zeljaste biljke bila bi 25 cm.5m.Uticaj dimenzija i oblika korena na kompoziciju zelenila Kod mnogih drvenastih vrsta razvija se moćan glavni koren. Betula). među najznačajnije činioce u funkcionisanju ljudskih aktivnosti spada i saobraćaj i komunalna infrastruktura. Radi bezbednog kretanja gradskog saobraćaja treba saditi drveće sa pravim deblom visine 2. npr. 6. što zavisi od oblika i dimenzija korena. U savremenim naseljima.5m. a ruže floribunde 5-7 komada na m². Količina koju treba zasaditi zavisi od tih proporcija. za vezivanje terena. ako je trotoar širine 6m na njemu se formiraju travne baštice sa drvoredom čija je širina 3. Pri podizanju travnjaka treba voditi računa o proporciji semena različitih vrsta trava u smeši. a neke imaju srcast koji prodire u zemlju do dubine 60-80 cm (Tilia. Mešavina koja sadrži 70-80% engleskog ljulja seje se 20-25 gr. Cedrus i većina lišćara).2.5-3m. Juglans regla). Šiblje se sadi na rastojanju od 1. jer tada deluju kao celina.Vrste koje razvijaju moćan glavni koren koriste se za kamenjare i strme padine. Mora se voditi računa da krošnja ne zakloni prozore i da koren ne ošteti temelje.5-2m od zgrade.3. za klizišta. 6. instalacije i staze Položaj drveća u odnosu na objekte zavisi od dimenzija krošnje. Maksimalno rastojanje je 12-15 m. Šiblje treba biti udaljeno od ivice zelene trake najmanje 2m. na mestima izloženim vetru i u otvorima na pločnicima. ili žila srčanica. ulice. Vremenske promene dimenzija biljaka i njihov uticaj na kompoziciju 23 . a sa druge je trotoar minimalne širine 3m.

štetnim gasovima. ima igličase listove koji se zadržavaju tokom cele godine. a reflektuju malo. nego u visinu. Kruna drveća obično raste sporije u širinu. 6. oblik. Treba ih saditi grupisano na nekoliko mesta u okviru kompozicije. može da se koristi kao pozadina vrstama svetlijih boja. higijensko-sanitarna i vizuelno-estetska. drveće i šiblje se deli na: jako dugovečno ( starost drveća od 500 godina i više i šiblja od 100 godina i više). dobija ga u proleće. kao posledica zagađenja vazduha: prašinom. narušavanjem režima ishrane i obezbeđenosti vlage. bojom cveta i lišća. vidljiv zimi. Njegova funkcija u eksterijeru je strukturna. dok neke poseduju sposobnost da propuštaju ili reflektuju sunčeve zrake. sezonskih promena biljaka. Drvenasta. šiblje od 20 do 50 godina). tekstura i oblik lista. šiblje od 50 do 100 godina). dugovečno ( drveće od 200 do 500 godina. a delom i zimzelena.Izbor vrsta i karakter prostorne kompozicije vezani su za biološke i ekološke karakteristike drvenasto žbunastih vrsta i za uslove okolne sredine. 6. a dekorativne i egzotične vrste i forme javljaju se samo kao dopunske. Biljni materijal se po veličini deli na visoko i srednje drveće. žbunasta i parkovska vegetacija je uglavnom četinarska i listopadna. jer rasuto deluju haotično. Listopadno drveće gubi lišće u jesen. Po dugovečnosti. Brzorastuće vrste manje su dugovečne nego spororastuće. Boja im je najupečatljivija leti. Postojanost i dugovečnost drvenastožbunastih vrsta koje se odlikuju dekorativnim osobinama. Od njih se stvaraju glavni masivi. ekološka.5. srednje dugovečno ( drveće od 100 do 200 godina. u rano proleće i zimi. Ove biološke karakteristike drvenastih biljaka neophodno je poštovati pri formiranju zasada i biljnih grupa. a kod nas je brojnije i zastupljenije. tako da mešanje spororastućih i brzorastućih vrsta znatno otežava formiranje kompozicije pejzaža. a koriste se za isticanje dekorativnih efekata umetničke kompozicije i stvaranje akcenta. tamniju lisnu masu jer iglice upijaju mnogo svetlosti. Objektivni pokazatelji tempa rasta drveća su veličina godišnjeg prirasta stabla i grana u uzrastu od desete do tridesete godine. dimom. Visoko i srednje drveće je dominantna kategorija drveća zbog 24 . Služi kao pozadina ili dominanta u prostoru. boja cveta i ploda. Dugovečnost zelenih zasada znatno se skraćuje u gradskim uslovima. Prilikom podizanja zelenih površina mora se voditi računa o veličini drvenastih vrsta. Neke vrste se odlikuju upečatljivom formom. Dugovečnost drvenastih vrsta u znatnoj meri zavisi od uslova spoljašnje sredine. Veličina drveća utiče na utisak veličine prostora. Jedinstvena osobina je interesantan raspored grana. Što se tiče četinarskog drveća. dok je listopadno drveće ogoljeno.5.1. Zimzelena vegetacija zimi oživljava pejzaž. kompoziciju i ukupan okvir dizajna. nazivaju se glavnim nosiocima parkovske kompozicije. Zbog tamne boje. Vizuelne karakteristike biljaka Vizuelne karakteristike biljaka jesu: veličina. ali drvo i posle prestanka rasta nastavlja da raste u širinu. Ima jasno razgraničena četiri pojavna oblika u zavisnosti od godišnjeg doba.Veličina Veličina je jedna od najznačajnijih vizuelnih karakteristika. Listopadno i četinarsko drveće se međusobno dopunjuju ističući najbolje karakteristike jedne i druge vrste.

Nisko drveće se koristi na manjem.4. ili može potpuno zatvarati prostor ako se masa krošnji prostire u visini očiju.5 m iznad tla. jer će tako imati veći uticaj na kompoziciju celokupnog prostora. Tako definisan prostor je zatvoren sa strane. ako je već postavljeno među nižim rastinjem. Visoko šiblje se može koristiti i kod zaustavljanja pogleda i kontrole privatnosti ili da istakne kompoziciju među nižim i šibljem srednje visine. Visoko šiblje može određivati i strog prostor nalik hodniku.Visoko i srednje drveće može se koristiti i za obezbeđivanje senke što je poželjno leti. Visoko šiblje se u dizajnu koristi za formiranje vertikalnih ravni. umesto skulpture ili apstraktne figure. Lisna masa se prostire do ili skoro do zemlje. Ukrasno drveće koristi se kao tačka fokusa tamo gde treba da se privuče pažnja. Na manjim prostorima visoko drveće se ne sme koristiti preterano. pa odaje utisak svetlog sunčanog prostora sa strogom orijentacijom naviše.5-6 m. Nisko drveće može definisati prostor i po vertikalnoj i po gornjoj horizontalnoj ravni.svoje visine i mase i ono se prvo uočava u kompoziciji i može služiti kao tačka fokusadominante. a na severozapadnoj sličan efekat može proizvesti i niže drveće. Niže drveće i žbunje privlači pažnju samo na bližem rastojanju. utisak koji takav prosor ostavlja zavisi od izdignutosti krošnji i on će biti humaniji u koliko je krošnja 3. Nisko drveće se definiše kao drveće koje raste od 4. Jos jedna od funkcija visokog i srednjeg drveća je da zatvara prostor po vertikalnoj i horizontalnoj ravni. Njihova funkcija je postavljanje osnovne trodimenzionalne forme i kostura rešenja. jer mnoge vrste ukrasnog drveća imaju 4 posebna perioda privlačnosti bazirana na godišnjim dobima. Posle toga se može projektovati manje drveće da dopuni ili istakne kvalitete prostora. mada se neke vrste visokog šiblja mogu modifikovati tako da dobiju neku vrstu krošnje. Zavisno od visine krošnje nisko drveće naznačava vertikalne ivice prostora svojim stablima. Visoko i srednje drveće treba prvo postaviti u projektovanoj kompoziciji. Može se koristiti i kao neutralna pozadina za objekte koji se nalaze u prvom planu. U ovom smislu najbolji efekat se postiže postavljanjem drveća na jugozapadnoj . ali otvoren prema nebu. Visoko i srednje drveće služi za podelu širokog prostora između zgrada na manje delove gde visina i širina krošnji postaju bitni aspekti za vizuelno sagledavanje veličine prostora. ovo se jako dobro postiže ako je ono usko. Visoko šiblje je kategorija drvenastih vrsta koja raste od3-4.5 m. Kvalitet zatvorenosti varira tokom godišnjih doba kod listopadnog žbunja. Pri tom više drveće treba saditi na jugozapadnoj strani. dok je kod zimzelenog prilično ujednačen. različito po boji i teksturi. Od niskog drveća se razlikuju osim po visini i po tome što nema krošnju. tj. U gornjoj horizontalnoj ravni krošnje definišu „plafon“ eksterijera. zapadnoj i severozapadnoj strani. a može se koristiti i na kraju linearnog prostora. ograničenom prostoru i zajedno sa šibljem služi kao vizuelni i kompozicioni pojačivači. nisko drveće se može ponašati kao semitransparentna pozadina i pojačavati utisak dubine prostora koji se gleda. Ako se pogled prostire kroz stabla i niže grane. Korišćeno jedno za drugim ukrasno šiblje može “voditi“ ljude iz prostora u prostor i može se u dizajnu koristiti samo zbog svoje vizuelne lepote. 25 . kada je temperatura visoka i kada je izlaganje direktnim sunčevim zracima neprijatno. a prilično monumentalna ako je visina 12-15 m kao što je slučaj u starim šumama. i ova uloga zavisi od toga da li je visoko šiblje listopadno ili zimzeleno. koji usmerava kretanje i pogled. U senci se temperatura može razlikovati i do 8 stepeni od temperature na suncu.

vretenaste. tako da niskim šibljem može biti definisan prostor koji treba da je otvoren sa strane. nisko šiblje služi kao vertikalni konektor (niski zid). Forme drveća mogu se podeliti na: 1. Sama linija pokrivača tla može biti vizuelno interesantna i voditi pogled po prostoru ili se mogu koristiti za odvajanje delova za šetnju i onih koji to nisu . Nisko šiblje dostiže visinu do 1m i uglavnom se očekuje da bude preko 30 cm visine. naročito pored vodenih površina. 3. Koristi se u kompozicji povezivanja razdvojenih elemenata. a ako se koriste u malim grupama. 6. Mnogim vrstama drveća i šiblja mogu se dati i veštački oblici krošnje putem orezivanja. deluju izgubljeno. Tako na primer.Šiblje srednje visine dostiže visinu 1-2 m . boje ili tekture. Pokrivači tla su vizuelno interesantni zbog toga što se razlikuju od okoline u boji ili teksturi. a u mnogim slučajevima ima i presudnu ulogu pri izboru vrsta za određene kategorije zelenih površina. jer mnogi imaju interesantno cveće ili lepe jesenje boje. a može biti bilo kog oblika. Slična ovome je i njihova funkcija kontrasta višim elementima ili svođenje kompozicije na niži. Ima ulogu u dopunjavanju kompozicije između visokog žbunja ili niskog drveća i niskog žbunja. S obzirom na to da mu je visina mala njegova uloga je da naznačuje prostor. mada i u pejzažnim rešenjima ima veliki značaj. žalosne forme krošnje sade se pojedinačno ili u manjim grupama. piramidalne.Oblik krošnje Oblik krošnje je važna likovna osobina drveća naročito pri stvaranju strogih geometrijskih kompozicija. Zbog svoje veličine moraju se masovno koristiti da bi bili vizuelno značajni. dok ako se koriste grupisani u previše malih celini. valjkaste 26 . Dok pokrivači tla određuju osnovnu ravan na kojoj su elementi smešteni. 2. gde predstavljaju značajan elemenat pejzažne kompozicije. Nisko šiblje određuje ili deli prostor. jer se inače smatra pokrivačem tla. koji su naročito svojstveni klasičnim parkovima.2. Imaju vrlo efektnu ulogu u određivanju oblika nekog prostora bez korišćenja teških arhitektnoskih materijala. cela kompozicija dobija tačkast izgled. a mogu poslužiti kao neutralna pozadina za druge uočljive elemente ili fokusne tačke (pokrivači tla ispod neke skulpture ili efektnog drveta). posebno u kombinaciji sa travnjakom ili pločnikom. ne sprečavajući vidik u i iz njega. intimniji nivo. Pokrivači tla mogu se koristiti za definisanje ivica prostora.5.

neutralne su u svojoj moći da vode pogled u bilo kom pravcu. uske forme krošnje koje se sužavaju pri vrhu (Thuja ocidentalis. Tilia tomentosa. simbolišući fluidnu osobinu vode. 8. Forme Pendula su žalosni oblici krošnje koji imaju grane savijene ka zemlji (Alnus incana. Castanea sativa. Osnovni oblici krošnje drvenastih vrsta Forme Fastigiata i drugi piramidalni oblici su uspravne. Taxus supidata Nana). koriste se da kompoziciji daju jedinstvenost svojim ponavljanjem kroz nju i služe da istaknu ostale forme. Forme Columnaris (valjkasti oblik) su uspravni oblici krošnje koje su zaobljene pri vrhu (Larix europea. kada daju vizuelnu jačinu. Najčešće se koriste u projektovanju. Chamaecyparis lawsoniana Columnaris. razgranate 5.).4. Forme Prostrata su polegle krošnje u horizontalnom pravcu ( Juniperus horizontalis. Carpinus betulus). Koriste se i u kontrastu sa uspravnim formama. tako da grane vise. U prostoru naglašavaju vertikalnu liniju jer vode pogled ka nebu i daju utisak visine. Cotoneaster dammerii radicans. Koriste se da bi usmerile pogled ka zemlji . Vode pogled duž horizontalne ravni i povezuju ostale elemente provlačeći se kroz njih u slici predela. Cornus mas. Krošnja koja je izmenjena pod uticajem vetra ili je dovedena u neobično stanje pod drugim 27 . žalosne forme Slika br. Betula verrucosa. Acer palmatum. Cupressus sempervirens. Salix babylonica). odnosno padaju kao kapljice preko ivice. Piramidalni i valjkasti oblici koriste se za postizanje visine i akcenta u kompoziciji. Koriste se u kontrastu sa okruglastim oblicima. Daju prostoru utisak rasprostranjenosti i širine. okruglaste 6. pored vodenih površina. Forma Globosa (okruglas oblik) je najrasprosranjeniji oblik krošnje u prirodi (Fagus silvatica. Acer pseudoplatanus itd. Chamaecyparis lawsoniana). Abies alba.

plave. Svetle boje označavaju svetlost. bronzaste. a u kompoziciji ne bi trebalo da postoji više od jednog drveta ove forme.5. cvetova. oblikom. prašine.ažurnost krune neke drvenaste vrste najviše utiče list svojim rasporedom. sa više varijacija od tamno do svetlo zelene. Drveće i šiblje sa gustom neprozračnom krošnjom efektno zaštićuje od sunčevih zraka. 28 . veličinom i bojom. Pri ovakvom rasporedu cela površina je pokrivena listovima sa veoma malo slobodnog prostora. snega. tako i vizuelni.3. Boja biljnog materijala je prisutna kroz različite delove biljaka. Na opšti dekorativni izgled i prozračnost.4. vetra. uključujući lišće. Biljka sa prozračnom krunom povećava igru svetlosti i senke.Prozračnost krošnje drveća Ima veliki značaj kako sanitarno-higijenski. Organizacija kolorita u kompoziciji zelenila treba da bude koordinirana sa drugim vizuelnim biljnim karakteristikama. dok tamne boje odslikavaju sumornija osećanja. grančica i debla. Boja biljaka bi bila korišćena da pojača funkciju veličine i oblika u projektnom rešenju (npr. Lisni mozaik se uglavnom ističe kod vrsta senke i kod povijuša. a raspored listova je takav da jedan drugog senče. Po obliku su jedinstveno skulptularne. veselu atmosferu. Varijacije u boji biljaka mogu ponekad da budu primetne i na većoj distanci u pejzažu.5. arhitektonski značaj. grane i grančice i koru debla. cvetove. a takođe za organizaciju senovitih aleja i zasenčenih trgova treba voditi računa o gustini krune.Kolorit biljaka Najznačajnija vizuelna karakteristika posle veličine i oblika. paviljonu i drugim parkovskim objektima. Ona se može smatrati emocionalnom karakteristikom jer direktno utičena na osećanja i poimanja spoljnog prostora. koristi se kao fon skulpturi. 6. uključujući nijanse žute.specifičnim uticajiima naziva se pitoreskna (Pituresque). 6. plodove. Osnovna boja lišća je uglavnom zelena. Kod nekih vrsta je jasno izražen lisni mozaik. Zato pri izboru vrsta za zaštitne zasade. Biljka koja služi kao fokusna tačka u prostoru zbog veličine i oblika može takođe da poseduje i boju koja će kasnije privlačiti pažnju) (sl.9). Potpun kolorit stvara potencijal nijansi koje se javljaju u proleće i jesen kod lišća.

srebrnasta. 6. varegatum. rubrum. Tipična boja lišća može biti svetlozelena (Betula verrucosa).Vreme pojave i opadanja lišća Vreme pojave i opadanja lišća ima veliki značaj u formiranju kompozicionih rešenja. Vešt izbor biljaka može da posluži vegegativni period gradskih zelenih površina. Varijeteti zelene boje u kompoziciji mogu takođe da koriste drugim projektantskim funkcijama.Slika br. Izbor biljaka ne treba vršiti u odnosu na boju cvetova ili jesenje boje lišća. purpureum. ako je u susedstvu suprotna boja.zlatnožuta. jer je prisutna najveći deo vremena. Dlakavost daje listu sivo-zelenkastu i srebrnastu boju.žuta.5. Drveće koje se ističe svojim koloritom u određeno doba godine Letnja boja lišća zajedno sa zimskim grančicama i bojom debla privlači najviše pažnje.9. atropurpureum.purpurna.5. purpurnu ili ljubičastu boju.bela. Velika 29 . jer su ove karakeristike relativno kratkotrajne. nazvanoj po toj specifičnoj boji sledećim latinskim nazivima: luteum.sa zlatnožutim obodom. album. Postoje mnoge vrste koje umesto tipične boje za datu vrstu imaju sasvim drugu boju i pripadaju određenoj sorti. a u jesen neke vrste zadržavaju list duže od drugih. Zelena boja je intenzivnija ukoliko je pored nje crvena ili narandzasta. violaceumljubičasta.tamno purpurna. narandžastu. Lišće u jesen može imati sveltožutu.sa belim obodom. iako mogu da budu vrlo jake i prepoznatljive.šareni listovi. sivozelena do srebrnastobela (Salix alba. a to je pojačavanje intenziteta boje. kratkotrajne su jer traju nekoliko nedelja. plodova i jesenja boja. albomarginatum. argenteum. Boja cvetova. crvenkasožutu. U proleće se kod nekih vrsta list znatno ranije razvija nego kod drugih.plavičasta. Pinus silvestris). U izboru letnje boje lišća mora se voditi računa i o jednoj karakteristici boje. dok voštane prevlake čine list mat zelenim. Glatka i sjajna kutikula povećava intenzitet zelene boje. aureomarinatum. glaucum. tamnozelena (Aesculus hippocastanum). žutu. aureum.crvena. Ta svojstva se takođe uzimaju u obzir pri izboru vrsta. zelena (Robinia pseudoacacia. Populus alba) i plavičastozelena (Cupressus arizonica).

veličina i boja. Symphoricarpus albus sa svojim krupnim belim plodovima tokom čitave zime. Tako imamo vrste sa bojom kore: • • • • • • • bela. 30 . Carpinus. purpurne. Paulowinia) i bobice (Taxus). Najveći dekorativni efekat postižu plodovi listopadnih vrsta u toku jeseni i zime kada najviše dolaze do izražaja narandžasto-crveni plodovi Cotoneaster horisontalis.Plodovi Plodovi drvenastih vrsta su veoma raznovrsni po obliku. Tsuga canadensis. kod roda Picea i Abies su purpurnoljubičaste. Kod četinarskih vrsta šišarice su dekorativne kao i sasvim mlade i kao zrele.6. Kod nekih drvenastih vrsta oni mogu biti dekorativni i pre zrenja kao što je slučaj kod Acer tataricum čiji su mladi plodovi ružičasto-crveni i deluju kao cvetovi.Fagus moesiaca.7. svetlosiva. žute. kod svih vrsta roda Juniperus šišarice su bobičastog oblika. a posebno su dekorativne kod Juniperus virginiana. Drveće i žbunje i njihove forme imaju različite boje cvetova: bele. a Pyracanta coccinea svoje narandžasto-crvene plodove do marta. plavičaste. veličini i boji i deluju vrlo efektno na zelenim površinama.raznolikost kod drveća i šiblja se primećuje i u boji stabla i grana.Betula verucosa i Eleagnus angustifolia. Catalpa bignonioides zadržava svoje duge čaure do maja meseca. čaure (Catalpa. Viburnum opulus..5.Cornus sanguinea. Mogu biti u obliku: orašice (Fraxinus. tamnosiva. crvenkasta. Pinus strobus. žućkasto-narandžasta. pa je vrsta u tom dobu vrlo dekorativna. brojne i plavičasto-sive. Veoma duge. Šarena. Po svojim žućkasto-belim plodovima je upadljiva takođe u ovo doba godine i Melia azderah. Magnolia). Juglans nigra. crvene.Cvet Čine ga dekorativnim njegov oblik.Robinia pseudoacacia. ljubičaste. naročito u zimskom periodu.Sterculia sp. zelena.Platanus (sve vrste). Platan sa svojim okruglim plodovima na dugim visećim drškama je izuzetno dekorativan u zimskom periodu. Kod vrsta iz roda Larix sasvim mlade šišarice su ružičaste. Sophora japonica.5. Wisteria). dok su kod vrste Sophora japonica mahune brojaničastog oblika žućkasto-zelene i prisutne tokom čitave zime. mahune (Robinia.Pinus silvestris. crveno mrke ili plavosive boje i vrlo su efektne. Betula. itd. žućkaste. meška (Spirea. 6. bez obzira na veličinu. gde su veoma sitne. Cornus alba. tamnomrke i sjajne mahune ima Gleditchia tryacanthos. Sorbus acuparia i dr. Labrunum. Fagus). 6. Aeculus hippocastanum. često i duže.

opuštenije i manje udaljene nego biljke finije teksture. glavni uticaj ima veličina. grana. oblik i površina lista i raspored grančica. Što je drvo više. masivnim granama. tanke. bilo da se radi o pojedinačnom drvetu ili o grupi. Biljke fine teksture obično imaju jasno definisanu siluetu i naizgled čvrstu površinu. a njegovi listovi ili iglice gušći to je jači utisak zatvorenog prostora. prijatan za oko.5. tako da su dobre za korišćenje u geometrijskim rešenjima sa precizno definisanim oblicima. ona se jasnije ističe i obično se prva zapaža i zbog toga se koristi kao tačka fokusa ili da da utisak snage. Ona može povezivati kompoziciju u jedinstvenu celinu. zatvorenim prostorima. Koristi se kao osnovna služeći kao prelazni oblik između grube i fine teksture. Biljke fine teksture su nežne i delikatnog izgleda i manje primetne u okolini. Najbolje je sva tri tipa teksture kombinovati u dizajnu da bi se dobio utisak raznolikosti. One obično imaju i veće varijacije svetlosti i senke i mnogo se više koriste u pejzažnim rešenjima. Fina tekstura. Premalo varijacija u teksturi deluje monotono. Zbog toga se koriste u manjim. Utiče na mnoge faktore. kao što su jedinstvo kompozicije. da postignu utisak ravne. dok bez lišća tekstura biljke je drugačija i uglavnom otvorenija. Mogu se uvesti u kompoziciju kao pozadina agresivnijim testurama. Pošto nemaju jak vizelni uticaj.9.Tekstura Tekstura biljaka označava njihovu vizuelnu grubost ili mekoću.5. dok je oblik stabla i krošnje i opšti utisak ono što utiče na ovu osobinu kada se biljka posmatra iz daljine. zahvaljujući velikom broju listića i grančica. Tekstura se može podeliti na: grubu teksturu. debelim. • • 6. Srednje grupa tekstura rezultat je srednje veličine lista i grana i srednje gustine grananja. Ova tekstura je vidljiva i napadna. a na nju utiču i razdaljina sa koje se biljni objekat posmatra. čineći razdaljinu između biljke i posmatrača vizuelno manjom. proizvodi je veliki broj malih listova. one se „udaljavaju“ od posmatrača i prostor pod njima može izgledati veći nego sto zaista jeste. nijansa boje. Obično se poslednje uočavaju u kompozicji i prve se izgube iz vida kako se razdaljina između biljke i posmatrača povećava. srednju teksturu i finu teksturu. Nju čini veličina lišća. Zbog svoje snage. • Gruba teksutra je obično zastupljena kod vrsta sa velkim lišćem. utisak razdaljine.6.Tekstura se menja i sa primenom godišnjih doba. glatke površine ili da posluže kao kontrast grubljim teksturama. atraktivnost ili raspoloženje. grupa tekstura odaje utisak „približavanja“ posmatraču. kada se radi o listopadnim biljkama. Postavljena među finije teksture. Izbliza gledano. dok previše stvara haotičan utisak. sitne grančice.8. konfiguracija stabla i način rasta. Biljke grupe teksture izgledaju otvorenije.Otpornost vrsta na zagađenje 31 .

Različite vrste različito reaguju na stepen vlažnosti vazduha. zaštitinih zasada i dr.10. Jedne vrste dobro podnose nedostatak vlage. Zato je osnovni zadatak pri izboru vrsta usklađivanje uslova sredine sa njihovim biološkim i dekorativnim karakteristikama. kako svetloljubive vrste ne bi bile u senci drugog cveća. Najčešće je to slučaj pri formiranju zasada na ulicama sa visokim objektima. dvorišta itd. 7. U vezi sa tim je neophodno stvoriti zemljišne uslove. Tilia sp. jer u naseljima treba formirati zasade na površinama.5.Dekorativnost i osnovne osobine drveća i šiblja Prilikom projektovanja gradskih i vangradskih zelenih površina veoma je bitno birati vrste drveća i šiblja koje se ističu nekom svojom karakteristikom u određeno doba godine među ostalim pejzažnim elementima i time pružaju savršeno čulno iskustvo posmatraču. Ovu karakteristiku takođe treba uzeti u obzir pri izboru vrsta za jednu ili drugu kategoriju zelenih površina. dok su druge na to osetljivije. Jedan od važnijih uslova za normalan razvoj biljaka je optimalna osunčanost. vlažnost vazduha.zemljište.Pyracantha coccinea ili vatreni trn 32 . koji odgovaraju biološkim karakteristikama vrsta. odnos biljaka prema insolaciji Različiti uslovi staništa utiču ne samo na veličinu. O ovoj karakteristici treba naročito voditi računa pri projektovanju zelenih površina industrijskih kompleksa. Koja opija mirisom svojih cvetova i svi varijeteti Thuje koji se puno upotrebljavaju za ozelenjavanje i dizajniranje vrtova. Ostale zelene površine obično nemaju prirodnih zemljišta. ulica i brzih gradskih saobraćajnica. koje su više ili manje zasenčene zgradama. Prirodna zemljišta u gradskoj sredini se jedino susreću pri podizanju velikih zelenih masiva-parkova. 6.1. O senoljubivosti treba voditi računa i pri formiranju zasada na slobodnim površinama.Uslovi staništa. već i na oblik biljaka.Utvrđeno je da sve vrste drveća i šiblja ne reaguju podjednako na zagađenje vazduha. dok se druge zadovoljavaju manjom količinom. gde je znatno veće zagađenje vazduha. pri čemu jedne vrste zahtevaju više svetlosti. 7. Među mnogobrojnim vrstama mogu se istaći Pyracantha coccinea koja je veoma upadljiva u jesen zbog boje svojih plodova. U pejzažnoj arhitekturi svetloljubive i senoljubive vrste imaju veliki značaj.

vatreni trn Zimzeleni do poluzimzeleni žbun visine 2-3 m i širine 2-3 m sa čvrstim granama i oštrim bodljama (sl. u manjim ili većim skupinama. i cveta u maju . led.Vrlo je zahvala biljka za uzgoj. uspravne ili malo povijene. slobodnorastući grm. Jedna je od najzapaženijih biljaka u jesen. Zanimljiva je pojava vatrenog trna u mešovitim živicama (živicama formiranima od nekoliko različitih vrsta grmlja). beli. sneg. Brzo raste.10.svojim bogatstvom crvenih. Može se uzgajati kao soliterni. jajoliki.10). brojni skupljeni u gronjaste cvasti. narandžastih ili žutih plodova sa mnoštvom bobica. Atraktivna je i cela slobodnorastuća barijera od Pyracanthe koja je. Bobice ostaju na biljci i tokom zime. Vatreni trn je vrlo pogodna biljka i za formalne (oblikovane) živice jer dobro podnosi orezivanje. Kod formiranih živica. potpuno neprohodna zbog isprepletanosti bodljikavih grana te može rasti bez oblikovanih zahvata ili samo uz korekcijski rez grana koje rastu u smeru u kojem ne želimo. Listovi su sitni.Raznolikost primene vatrenog trna čini ga nezaobilaznom biljkom vrtnog i parkovskog uređenja. Grane su mu trnovite. Cvetovi sitni. niske temperature. Pyracantha coccinea. tamnozeleni. koje krajem leta. otporna je na gradska zagađenja i bez posebnih zahteva u pogledu vrste tla.11). narandžastu ili žutu boju. Grančice se koriste u biodekoraciji. kada želimo postići da živica svojim raznolikim cvetanjem ili plodovima bude zanimljiva tokom cele godine (sl. poprimaju žarko crvenu.Slika br. Iz cvetića se razvijaju najpre zelene bobice. po kojoj je vatreni trn i prepoznatljiv. Na Zapadu je često korišćena za sadnju uz bele zidove. zavisno od vrste. Lako se uklapa i u zahtevnije vrtove i parkove. Najbolje se razvija na sunčanim ili blago zasenčenim staništima. Tako uzgajan poprima veličansvene dimenzije i preko 3 m u visinu i širinu. široke hortikulturne primene. a zbog relativno brzog rasta pravilnom sadnjom (razmak 50 cm) već kroz 2-3 godine može se postići gust sklop neprohodne živice. visina se može održavati od svega pola metra do 33 . Koren dobro razvijen. sjajni. što je ponekad važno. dobro podnosi razdoblja suše. kožasti.

Potrebno je napomenuti da se pri redovnom orezivanju kod formiranih živica uklanjaju i cvetni pupoljci tako je da je „jesenji“ vatreni efekat slabije izražen. 11..Tilia sp.lipa 34 .preko 2-3 m. Slika br.2. Upotreba vatrenog trna u formiranju živice 7.

a kao samonikla u šumama. U nasim krajevima rastu bela ili srebrna lipa (Tilia tomentosa). široko piramidalne. Tilia platyphyllos. Tilia. Jedna je od najdekorativnijih lipa. zbog velike mase lišća na stablu. zelenkasto žute boje. ali i sušu i osunčane položaje. Njegovo stablo doseže visinu od 25 do 30 m. Cvetanje traje 2 do 3 nedelje.izuzetno visoko drvo. veličanstveno drvo. prijatnog mirisa (sl. Odlično podnosi gradske uslove. Lipa je prvenstveno lekovito bilje i njen cvet se koristi za spravljanje čaja. Podesna je za široke aleje. takođe je rasprostranjena i u Evropi. Zahteva nešto hranljivije zemljište i nešto je 35 . velikolisna lipa (Tilia grandifilia) i sitnolisna lipa (Tilia parvifolia).sprebrna lipa je visoko drvo.rana lipa. drvorede i pojedinačnu sadnju na prostranim zelenim površinama. Cvetovi lipe su mali. kako zbog oblika i veličine krošnje. tako i zbog boje listova. juna-jula. za gradske drvorede. široke krošnje.12. Lipa čini božanstveno opojno prostranstvo i poseduje kvalitete koji se iskorišćavaju na više načina. guste i pravilne krošnje koje dobro podnosi zasenu.Slika br. srebrnasto bele s naličja.lipa Listopadno. takođe je veoma dekorativno drvo i veoma poželjno na zelenim površinama. a nekad se desi da prođe i za 5 do 6 dana.13). Americi i Aziji. Cveta kasno. a starost od nekoliko stotina godina.12). Veoma dugovečna vrsta. mirisnog cveta koje budi u svakom čoveku predivna osećanja (sl. a otporna je i prema većini insekata. Lipa je drvo koje ima veoma gustu i pravilno oblikovanu krošnju i često se koristi kao ukrasno. Tilia argentea.

Dobro se održava u žardinjerama. Gradske uslove odlično podnosi. Poznat je veliki broj varijeteta kao sto su na primer: Thuja orientalis. - Thuja occidentalis „columna“.tuja Osnovna vrsta tuja je visoko četinarsko drvo. fabričkih krugova itd. Thuja occidentalis. Zbog izuzetno velikih listova i otpornosti na aerozagađenja poželjna je njena sadnja na zelenim površinama industrijskih naselja. Mirisni cvet lipe 7. izuzetno otporan. pa se stoga jako puno upotrebljavaju i za ozelenjavanje i dizajniranje vrtova. a koristi se kao prethodna vrsta. Izuzetan efekat može se postići i ako se 36 .zapadna tuja.3.zapadna tuja. Može se saditi u kombinaciji sa drugim niskim četinarima.Thuja. Prilagođene su i otporne na različite uslove sredine. u zaštitnim pojasevima. kao i kod nas. Raste do 5m visine i maksimalno do 1m širine. uz ulaze ili duž staza.istočna (azijska) tuja.stubasta Jedan je od najrasprostranjenijih četinara kod nas. Ako uzmemo u obzir da imaju gustu i kompaktnu krošnju jedna je od najpovoljnijih vrsta za formiranje takozvanih živih ograda. rasprostranjeno u Severnoj Americi i Aziji.13. dvorišta. Thuja giganteagigantska tuja.osetljivija na mrazeve od prethodne vrste. Slika br.

Kao i što sam naziv govori raste u obliku stuba i ne ide puno u širinu. Slična je obliku stubaste tuje. Iako deluje nežnije i elegantnije ipak je. kao i ostali varijeteti tuje.Smaragdna tuja Smaragdna tuja je takođe varijetet zapadne tuje.14). Koristi se za sađenje u grupama i kao soliter.koristi za formiranje visokih živih ograda i sadi se na rastojanju od 50-70 cm.14. izuzetno otporna na uslove sredine.Problemi kompozicije pri formiranju parkovskih objekata 37 . samo je nižeg i sporijeg rasta. Osobina je sličnih prethodnom varijetetu. ali usko kupastog oblika i zašiljenog vrha (sl. Pogodna je za žardinjere i uz pravilnu negu može u njima opstati i više godina. 8. Thuja occidentalis „Smaragd“. Četine su smaragdno zelene boje.Lako se održava i nije posebno zahtevna. tako da rezanje skoro da i nije potrebno. Thuja occidentalis „Smaragd“ ili Smaragdna tuja Slika br. takođe se koristi za formiranje slobodnorastućih pravilnih živih ograda. izuzetna je za cvetnjake i alpinume.

U ovom parku senovite oaze se i danas. a takođe i kreiranje umetničkih dela. Projekcije kruna drveća u starosti od 50-60 godina dostići će 30-50 m² u zavisnosti od vrste. Visok je oko 35 metara. Iz ovoga proizilazi. skver) znatno se povećava procenat površine pod stazama i platoima. Tako je u velikim parkovskim kompleksima odnos površina pod vegetacijom znatno veći nego pod stazama i platoima. raspon krošnje je gotovo 50m. U doba kneza Miloša. na račun zelenih površina.1. okolina. Zato pri izradi kompozicionog rešenja zelenih površina treba utvrditi dva osnovna perioda njihovog razvoja: za mladi uzrast (do 20-25 godina) i za zrelo doba. Pri utvrđivanju odnosa između pojedinih elemenata u pejzažnoj kompoziciji neophodno je voditi računa o veličini i nameni date zelene površine. kombinaciju. Kompozicija je latinska reč i označava sastav. Takav je slučaj i sa vodenim površinama. Drugim rečima. Prema podacima Mašinskog (1951). Zelene površine Beograda Zelene površine u Beogradu razvijane su i menjane saglasno urbanističkim potrebama da građanima bude što prijatnije. Kompozicija zelenih površina je njena organizacija. Izgrađen je 38 . raspored. Drugi. Treći-sami po sebi nisu vidljivi. Kompozicioni elementi u zelenim površinama su različiti. vodeći računa o njihovom daljem proređivanju. ako je prisutno 100-200 odraslih stabala na 1 ha površina pod projekcijama kruna biće 2. zoniranjem i rasporedom elemenata i njihovim međusobnim odnosom. objekti. koja objektu pruža jedinstvo umetničkog izraza. 8. već treba da su usmerene samo ka poboljšanju osnovne kompozicije. vodene površine. Kompozicija. vegetacija. pri čemu parkovski zasadi i u mladosti trebaju da budu lepi i kompoziciono celoviti. da se sa starošću povećavaju površine pod projekcijama kruna za 20-30 puta. struktura. Tako 100-200 kom. kao i u toku jedne godine. nisu predmeti. U manjim objektima (manji park. U toku svog razvoja ova sadnja će menjati svoj oblik. Sadnica po 1 ha površine zauzima oko 2-4% površine pod krošnjama drveća. Godine. uslovljena idejnim rešenjem i namenom objekta. među 1170 stabala. koje ne bi smele da remete osnovnu kompozicionu zamisao. 1836. Od veštine korišćenja kompozicionih elemenata i faktora zavisi uspeh u projektovanju vrtne i parkovske kompozicije. nijanse. 20-60% od ukupne površine.Već pri izboru vrsta je konstatovano kolike promene nastaju u spoljnim oblicima vegetacije u toku celog perioda njenog razvoja. U anale gradskog zelenila zapisano je da je prvo plansko ozelenjavanje započeto u Topčideru oko knez Miloševih dvoraca (konaka) 1831.6000 m². Jedni su očigledno opipljivi. Zato da bi se dobili funkcionalni i dekorativni efekti mladih zasada neophodno je primeniti dovoljno gustu sadnju drveća. i shodno tome dati rešenja. ali menjaju oblik drugih: pojave linijske i vazdušne perspektive. projekcija krune mlade sadnice-lišćarske vrste prosečno oko 12m². kao što su: teritorija. a nalazi se između današnjih ulica Nemanjine i Kneza Miloša (sl. svetlost i senke. Platan ima oko 170 godinai kao značajno prirodno dobro je zaštićem zakonom. tj. nalazi najstariji platan u Beogradu.to je podređenost pojednih elemenata jedan drugom i celini. Godine uređen je i prvi gradski park nazvan Finansijski. Postoje i promene koje su posledica mera nege zelenih površina. ali su jasno vidljivi: boje.15). a pravi hladovinu na površini od 1885 metara kvadratnih. Zelene površine u raznim stadijumima razvoja imaju različite dekorativne i funkcionalne efekte.

deo parka oko 130 državnika zasadilo je sadnice kao simbol zemlje iz koje dolaze. Finansijski park Jedan od malobrojnih parkova u gradu koji se može pohvaliti trajanju dužem od jednog veka je Kalemegdan. a u parku Tašmajdan prva Seizmološka stanica na ovim prostorima izgrađena 1909. Godine. tu spada i Tašmajdanski. Priča se da se u parku Topčider nalazi najstarija česma u gradu. Samo u deset gradskih opština sada zelene površine pokrivaju oko 67 hiljada stabala koja prave oko 130 kilometara drvoreda. na dužini od jednog kilometra. nalaze na najlepšim lokacijama u gradu i zelena su pluća Beograda. da je Karađorđev park formiran posle podizanja prvog javnog spomenika u Beogradu 1848. kao simbol mira. Sličan hrast lužnjak nalazi se i u Pionirskom parku. jedinstvenu priču o nastanku i uređenju ima Park prijateljstva na novobeogradskoj strani između tzv. Procenjuje se da ima više od dva veka i da je jedini preživeli iz nekadašnje lužnjakove šume koja je isrkčena. Palate federacije i ušća Save u Dunav. tada su bili zasađeni jablanovi. dominira ovim prostorom koji predstavlja najveću oazu u centru grada. Njegovo uređenje je počelo 1867. Ipak. kako se zove zeleno-cvetni prostor između dve impresivne zgrade skupštine grada i republike Slika br. na Cvetnom trgu. Po visini i raskošnoj krošnji može se uporediti sa platanom u Topčideru. Deceniju kasnije Beograd dobija i prvi ulični drvored. U današnjoj ulici Kraljice Natalije sa obe strane trotoara. Godine. Godine kada su Turci predali Beogradsku tvrđavu srpskom knezu Mihailu Obrenoviću. To je hrast lužnjak. 90 od njih je zakonom zaštićeno. progresa i prijateljstva. Na primeru Kalemegdana potrvđuje činjenica da se parkovi u gradskom jezgru. mahom četinara. 39 .u engleskom stilu. Izgradnja je počela 1961. Najstarije stablo nalazi se u centru grada.15. zelena površina u sklopu i oko Beogradske tvrđave. Deo protokola predviđao je da svi tadašnji gosti posade po jedno drvo u parku. Više od tri hiljade stabala. Praksa je nastavljena i kasnije i u Aleji mira.sa vijugavim stazama i domaćim vrstama drveća. Godine u čast Prve konferencije šefova država i vlada nesvrstanih zemalja.

drvoreda i ostalog. bez koje se ne može zamisliti podizanje i najmanjeg uređenog prostora. Glavni 40 .Zaključak U složenom lancu formiranja i oblkovanja pejzaža.pejzažno projektovanje je jedna od bitnijih inicijalnih karika. skvera.9. a takođe i rekonstrukcija već postojećih.vrta.

pa i cela naselja kao što je Novi Beograd. koji za cilj ima stvaranje takve sredine koja će biti kvalitetna za život čoveka. Potreba za uređenjem prostora u kome živimo je veoma bitna i stoga je trend razvoja i podizanja objekata pejzažne arhitekture u Srbiji u usponu.Literatura [1] Vujković Lj. Svi oni koji mogu da investiraju u uređenje svoje okoline shvatili značaj zelenila. Ovi principi realizovani su pri formiranju mnogih naših parkova stvorenih i u prošlom veu. To proklamuje i novi princip „održivog razvoja“. među kojima se ističu: Kalemegdan. prihranjivanja i druge nege. a posebno individualnih okućnica. ali u čije održavanje će se manje ulagati. a rezultat toga je stvaranje kvalitetnih i dugotrajnih zasada. bogatstvo oblika.princip u projektovanju je ekološki i on kao takav sastoji od detaljnog istraživanja prirodnih komponenti predela ili kompleksa: karakteristike reljefa. Naravno da ovako nešto nije uvek moguće realizovati zbog potrebe za stvaranjem visoko kreativnih rešenja. Beograd.. zemljište. koja će i u estetskom smislu da obogate naše gradove. park na paliću i mnogi drugi. Topčiderski park. 10. 2003. to znači da će i rešenje biti ekonomičnije. forme i sorte. koji će opstati u datim uslovima sredine. hidrografske karakteristike i vegetacija. što znači da se izbor svodi na one vrste drveća. Ovaj princip se primenjuje u projektovanju svih objekata pejzažne arhitekture. šiblja i cveća koje će najpovoljnije rasti u uslovima date sredine bez nekih dodatnih intervencija u smislu zalivanja. što svedoči da su i pojedinci tj. Pejzažna arhitektura. kao i druge kategorije zelenila. geološka podloga. Šumarski fakultet. parkovi Vrnjačke Banje. a rekonstruisani danas. što može da se dokumentuje brojnim uređenim površinama u centrima naših gradova. njegovu dušu i lepotu. 41 . već koristimo i egzote. koje obezbeđuju kolorit. park u Aranđelovačkoj banji. raznovrsnost i smenu pejzažnih slika u toku cele godine. pa se izbor ne ograničava samo na domaće vrste. Dunavski park u Novom Sadu.Planiranje I projektovanje.

.inter-caffe.rs/katalog/09_niski_liscari_visoki..[2] Vujković Lj. 1974. Beograd..html [7] URL: http://www.org/srbija/%C4%8Dlanak/parkovi-beograda [10] URL: http://sr.lepo-polje. Tehnika pejzažnog projektovanja. Vujčić D.biosan..rs/katalog/zoizz.org 42 .htm [5] URL: http://www.info/katalog-proizvoda.rs/katalog/perene.glassrbije.html [9] URL: http://www.htm [6] URL: http://www.wikipedia. [3] Vukićević E.com/lista-843. [4] URL: http://www.biosan.cetinari.html [8] URL: http://www. Dekorativna dendrologija. Nećak M. Beograd. 2003.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->