Car Lazar i njegova porodica, Pavle ortanovi, 1860.

IVOTNA pria princeze Olivere, najmlae keri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Njoj su dodeljeni tek manji odeljci u literaturi koja se bavi srednjovekovnom epohom ili porodicom Lazarevi. rtva koju je podnela odlaskom u harem Bajazita I istie se kao njena najvea istorijska zasluga. Pre svega zato to je svoj uticaj na turskog sultana koristila za dobrobit Srbije i srpskog naroda. Po majci, kneginji Milici, Olivera je poreklom od samih Nemanjia. Kneginja Milica je ukununuka kralja Duklje, Vukana Nemanjia, najstarijeg sina velikog upana Stefana Nemanje i starijeg brata kralja Stefana Prvovenanog i Svetog Save. Po ocu, knezu Lazaru, Olivera je unuka izvesnog Pribca (ili Pripca) Hrebeljanovia iz Prilepca kod Novog Brda. Pominje se da je on bio u slubi cara Stefana Duana i imao titule peharnika, logoteta i velikog sluge. Pripadao je nioj vlasteli. Po nekim naznakama, Lazar je navodno bio samo posvoje Pribevo, a zapravo vanbrani sin Duanove polusestre Teodore ili moda samog cara Duana, pa time i sam Nemanji. Na to ukazuju, mada ne precizno, Peki rodoslov ili Dukina Tursko-Vizantijska istorija 1341-1462. godine. ak i da su ovi podaci istiniti, Lazar i Milica su bili vie nego dovoljno srodniki udaljeni, tako da se njihov brak nikako nije mogao smatrati rodoskrnavljenjem. Knez Lazar i kneginja Milica imali su sedmoro dece: Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu, Oliveru, Stefana i Vuka. Olivera je, nesumnjivo, bila najmlaa ki, ali nije konano utvreno da li je bila i najmlae dete kneevskog para. O Oliverinom roenju, detinjstvu i ranoj mladosti gotovo da nema neposrednih podataka. Godina njenog roenja nigde u izvorima nije precizno zabeleena. Neki autori rodoslova Lazarevia smatraju da je roena 1373. ili 1376. godine. Sa druge strane, na osnovu nekih savremenih genealogija, rukovodei se podatkom da je despot Stefan, Oliverin brat, roen oko 1377, moe se izvui zakljuak da se u tom sluaju mogla roditi izmeu 1378. i 1380. U sluaju da je roena izmeu 1373. i 1376. godine mogla je imati izmeu etrnaest i osamnaest godina kada je otila u harem. U razdoblju pre Kosovske bitke, ivot kneevske dece odvijao se u sjaju neke vrste politike i kulturne renesanse. Kneeva deca, pa i sama Olivera, imala su prilike da se sretnu sa mnogim umnim ljudima, umetnicima i zanatlijama i da se upoznaju sa lepotom njihovih dela. Svet zabave bio je takoe lako dostupan. Na oevom dvoru ili na gradskim trgovima, mogli su da vide putujue glumce, propovednike, muziare i maioniare. Bili su u prilici da posmatraju i mnogobrojne viteke igre, nalik vitekim turnirima na Zapadu. Njihovo obrazovanje bilo je temeljno. Uili su strogu dvorsku etikeciju, itanje, pisanje, matematiku i pevanje. Pored maternjeg jezika, morali su teno govoriti latinski i grki. Prouavali su i hriansku teologiju i filozofiju. ak i enska deca morala su, bar delimino, biti upuena u pravila i tajne diplomatije. Lazareve i Miliine keri bile su lepo vaspitane, ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne i energine ene, prave vladarke nalik svojoj majci. Potvrda za ovo je i obrazovanje Jelene Bali, ija se pisma smatraju izvanrednim dometom srpske srednjovekovne epistologije. Dokaz su i

vladarske karijere, kako Jelene Bali, tako i njene sestre Mare Brankovi, pa i itava sudbina princeze Olivere.

Srpske zemlje krajem 14. veka POLITIKI brak bio je uobiajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjia, od Stefana Nemanje do cara Uroa I, bili su politiki. Kralj Milutin je sklopio ak pet takvih brakova. I brak kneza Lazara i Milice, visokog dvorskog slubenika i kneginje - Nemanjine potomkinje bio je usmeren politikom. Njihove etiri starije keri bile su, takoe, u politikim brakovima. Mara je udata za Vuka Brankovia, Dragana za bugarskog cara Jovana imana, Teodora za palatina na ugarskom dvoru Nikolu Gorjanskog (Garevia, Garu), a Jelena za gospodara Zete - uraa Balia. Ni osmanlijski vladari iz tog doba nisu ostali imuni na posezanje za brakom kao politikim sredstvom. Sultan Orhan, otac Muratov i deda Bajazitov dobio je od pretendenta na vizantijski presto i kasnijeg cara Jovana Kantakuzena, njegovu ki Teodoru za enu (1346. ili 1347). Kantakuzen je, u sukobima oko vizantijskog prestola, privoleo Turke na svoju stranu i na kraju bio krunisan za cara. Nije prolo mnogo vremena, a sultan Murat je za enu uzeo jednu hriansku princezu. Kada je car Jovan, koji je kontrolisao juni deo Bugarske, izgubio Drenopolj (Jedrene), a potom i Filipopolj (Plovdiv) morao je pristati na vazalstvo Muratu. Izvori kau da je sam Murat kao zalog traio Jovanovu sestru Tamaru. Dvadesetak godina kasnije slina sudbina zadesila je i princezu Oliveru Lazarevi. Kako navodi teolog Nikola Giljen njeno venanje sa Bajazitom pokazalo se u datom istorijskom trenutku kao najracionalnije reenje za opstanak srpskog naroda i srpske drave. Nedugo posle kosovske tragedije, koja se dogodila na Vidovdan 1389, nastali su sukobi meu Srbima koji su bili za primirje sa Turcima i onih koji su bili za dalji otpor. Srbijom je u to vreme, s mukom, ali uz svesrdnu pomo malobrojne preivele vlastele, a u ime maloletnog sina Stefana, upravljala kneginja Milica. Miliinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Brankovi, koji je odbijao njenu prevlast u porodinom savezu. Milica je nameravala da se sa decom, Stefanom, Vukom i Oliverom skloni privremeno u Dubrovnik. Maarski kralj igmund je saznao za to i elei da iskoristi njeno odsustvo prodro je u severnu Srbiju. Dok su maarske trupe pljakale po umadiji, a turske po jugu Srbije, Bajazitove posade ve su bile zaposele nekoliko srpskih gradova. Kneginja Milica promenila je odluku, ostala u Srbiji i sklopila mir sa Turcima prihvatajui vazalnost Bajazitu. Tu odluku Milica je donela uz

saglasnost vlastele, dravnih inovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve. Mir je pre svega podrazumevao veliki novani danak Turcima i pomo u ljudstvu za potrebe turske vojske. Kao zalog za ispunjenje ovih obaveza, Milica je dala svoju najmlau i jedinu neudatu ker Oliveru u harem sultana Bajazita, oveka koji joj je pogubio oca. Vreme Oliverinog odlaska u Bajazitov harem, Stojan Novakovi povezuje sa kanonizacijom kneza Lazara i prenosom njegovih motiju iz Pritine u Ravanicu. Taj dogaaj odigrao se 28. juna 1391. godine, zbog ega Novakovi Oliverin odlazak u harem smeta u prolee te godine. Pre sklapanja mira Turci nisu dozvoljavali prenos motiju, a to je bio jedan od uslova da ga Srbi prihvate. Ne moe se pouzdano rei da je ovaj Novakoviev zakljuak taan. Prenos motiju kneza Lazara mogao se dogoditi, posle due pripreme, na Vidovdan, naredne godine.

Biblijska Jestira (Tatjana Kilibarda) DATA je Bajazitu! Odlaskom Olivere Lazarevi u harem sklopljen je mir izmeu Srbije i Osmanske imperije. Konstantin Filozof ovom dogaaju daje epsku crtu. Zapaa da je Olivera data Bajazitu da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali. Vekovima kasnije, Vladimir orovi zakljuuje da je majka Milica morala pristati na to. Olivera je otila onome ko je pogubio njenog oca, kneza Lazara! Ako ve nije mogla podeliti teret majinske tuge, kneginja Milica je sa srpskom vlastelom i crkvom podelila teret ove teke odluke. Bajazitu su Oliveru odvela braa, kneevii Stefan i Vuk. Bilo je to njihovo prvo vazalsko putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadanjoj evropskoj prestonici Osmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici, oko 250 kilometara istono od Kruevca. Oliverina sudbina za trenutak je promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrianka, ni prva plemkinja u tom haremu. Prema navodima eljka Fajfria, nijedna sultanija pre Olivere, koja nije prela u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je bila dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i ta moe da dobije. Njene elje nisu prerastale u hirove i neuoljivo se meala u politike dogaaje. Za svoju porodicu umela je da izbori ta se moglo. Odlazak u Bajazitov harem i novo ivotno okruenje bili su stresni i surovi za nju, zapaa teolog Nikola Giljen. Na njenoj strani su bili prirodna snalaljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje. To joj je pomoglo da se lake uklopi i bre prilagodi uslovima haremskog ivota. Malobrojni pisani izvori iz tog doba otkrivaju da je Olivera s vremenom stekla poseban poloaj i snaan uticaj na Bajazita. O tome svedoi Konstantin Filozof u itiju Despota Stefana. Drugi izvor, turska Hronika Aik-pae Zade puna je velikih greaka u godinama i imenima, a provejavaju i nesimpatije prema sultaniji hrianki. On udno pripoveda o miru sklopljenom izmeu Srba i

Turaka iz 1390. godine. Po njemu, na poklonjenje Bajazitu nije doao sam Stefan, ve njegov izaslanik sa sestrom njegova oca, to je mogla biti samo Dragana, ena elnika Muse, koja je umrla pre 1389. godine. Sasvim je nejasno da li je taj izaslanik sa sobom doveo princezu Oliveru ili je po nju, naknadno, doao Bajazitov emisar. Olivera se nigde ne spominje imenom, ve iskljuivo kao Srpkinja devojka i Kaurka devojka. Iz reenice: Kada se devojka sastade sa Hanom, ostvari se to se elelo, ne moe se zakljuiti da li hroniar govori o miru izmeu Srba i Turaka ili sklapanju braka izmeu Olivere i Bajazita. Isto tako se ne zna da li je Aik-paa mislio na Oliverin uticaj na Bajazita u korist Srba ili na ispunjavanje branih dunosti, kada je zapisao: Kada je devojka poodrasla, posluila je za ono to joj je dunost bila. to se tie Oliverinog uticaja na Bajazita, tu se Aik-paa, kao pravoverni musliman, usredsredio iskljuivo na injenicu da se turski sultan propio zbog njenog negativnog uticaja. Masovne pijanke u haremu odvijale su se, toboe, uz odobravanje i podsticanje velikog vezira Ali-pae, po nekim izvorima Srbima nimalo naklonjenog. Ove tvrdnje se ponavljaju nekoliko puta, pa i u stihu, sa oekivanim zakljukom o tetnosti brakova osmanskih vladara sa hriankama. I iz ovih zapisa zakljuuje se da je Olivera bila uticajna, u veoj meri nego to je bilo dozvoljeno. Bila je jedna od njegove etiri erijatske supruge-kadune. PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarevi bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana Bajazita. Pripisuju joj da je sultanova strast prema alkoholu samo manji deo njenih grehova. Najvei greh joj je, ipak, po njihovom miljenju, to to je neprestano aputala sultanu u korist svog brata despota Stefana Lazarevia. Nije bilo lako, u velikom haremu u kome se neprekidno odvijala intrigantna diplomatska borba meu enama, postati miljenica sultana. Olivera je to uspela. Harem je bio sloeno, opasno i zatvoreno drutvo, izolovano od stvarnosti i spoljanjeg sveta. Veinom su ga inile robinje, zarobljenice ili kupljene ene. Bilo je tu i po nekoliko stotina ena. Prostorije je uvala straa sainjena od evnuha - crnaca ukopljenika, pod komandom harem age. Nadzirala ga je sultanova majka, koja je pazila da se neka od ena harema previe ne dodvori sultanu. Tek pristigle ene imale su rang adamije, odnosno poetnice, a vremenom su prelazile, u zavisnosti od svojih sposobnosti, ali i sultanove volje, put od darija (obine robinje), preko agirdi (egrtica) i gediklija (u rangu kalfi), do usti (majstora za razliite dunosti prema sultanu). Uste koje su obavljale ono to se danas naziva "branim dunostima" nazivale su se haseijama. Samo etiri haseije, koliko je propisivao erijat, mogle su stupiti u erijatski brak i nazivane su kadunama, a ako rode sinove ba-kadunama. Prema nekim izvorima, ene za harem birane su prema turskom oseanju za ensku lepotu, pa su tako na ceni osim Turkinja bile i ene sa Kavkaza, Gruzijke i Jermenke, uglavnom punije grae i crnomanjaste. Turski sultani enili su se, meutim, i hrianskim princezama - Grkinjama, Bugarkama, Srpkinjama i Ruskinjama. Tako je bilo i u Oliverinom vremenu. Sa inovernim princezama sultani su sklapali erijatske brakove. One nisu morale da prihvate islamsku veru, postajale su kadune ili sultanije. Neke od njih su ne samo ostajale u pravoslavnoj veri, ve su pored muevljevih damija gradile crkve. Hrianske kadune imale su znatan politiki uticaj. Ruskinja Rokselana, poznatija kao Hurem-sultanija, imala je uticaj ak i u nasleivanju vlasti. Zbog toga su takvi brakovi od druge polovine DVI veka bili zabranjivani. Olivera je vrlo brzo shvatila sistem funkcionisanja harema. Veto izbegavajui intrige i strogu hijerarhiju nala je put do Bajazitovog srca. Kao njegova miljenica uspela je da pomogne svojoj zemlji. Ovakvim ponaanjem pokazala je izuzetnu diplomatsku mudrost. Pozivajui se na ranija istorijska iskustva, Stojan Novakovi povezuje Oliverin uticaj na Bajazita sa preimustvom koje su Lazarevii imali nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankoviima. "Udajom Olivere, sluajem to je njoj polo za rukom da u dvoru Bajazitovom i nad Bajazitom samim zadobije znatan uticaj, i vitekim i plemikim osobinama Stefana Lazarevia, novoga kneza, Lazareva je porodica, kako se iz naih savremenih spisa vidi, zauzela vrlo povoljan poloaj na dvoru Bajazitovom. To je mnogo doprinosilo i utvrenju njenom u samim srpskim zemljama." Kao posledica toga, odmah po Vukovoj smrti (1398.) sve zemlje Brankovia ule su u

sastav drave Lazarevia. Politika mira sa Turcima dala je svoje najzrelije plodove po Srbiju. Zasluge za to Novakovi pripisuje upravo princezi Oliveri, podseajui da je ona "u sultanskome haremu uspela da odri prvo mesto, zadobije i odri ljubav besnog Bajazita".

Stefan Lazarevi ODLAZAK Olivere Lazarevi u harem sultana Bajazita doneo je Srbima preko potreban mir. Zahvaljujui njenom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevia dobila je preimustvo nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankoviima. Lazareva porodica, kako se vidi iz savremenih spisa, zauzela je vrlo povoljan poloaj na turskom dvoru. To je doprinelo njenom utemeljenju u srpskim zemljama, a zemlje Brankovia su ule u sastav drave Lazarevia 1398, odmah po smrti Vuka Brankovia. Negde u to doba, u sklopu osvajakih pohoda na Balkanu, Turci su poslali jake vojne odrede u Bosnu. U tom pohodu sa svojim trupama uestvovao je knez Stefan Lazarevi. Usled nezapameno jake zime doiveli su krah, a Stefan je, uz pomo Ugara, pokuao da to iskoristi za osloboenje od turskog vazalstva. Srpski plemii, koji su eleli da se osamostale, pripremili su zaveru protiv Stefana. Poslali su Bajazitu signale o Stefanovoj tobonjoj odgovornosti za neuspeh u Bosni i njegovim vezama sa Ugrima. To je poljuljalo Stefanov ugled kod Bajazita i pretilo da ozbiljno ugrozi srpsku dravu. Mada se neuspeh bosanske misije nije neposredno mogao povezati sa Stefanom, to je zbog njegove prougarske politike podsealo na izdaju, zakljuuje teolog Nikola Giljen. Jedan od trojice urotnika, Novak Belocrkvi, Nikola Zoji i izvesni Mihailo (ili Mihalo), otkrio je Stefanu zaveru. Ubrzo je Stefan pogubio Belocrkvia, a Zojia proterao sa itavom porodicom u manastir Ostrovica. Da bi ispravile tetu, kneginja Milica (tada ve monahinja Jevgenija) i njena roaka, monahinja Jefimija, otputovale su sultanu Bajazitu. Istoriar Vladimir orovi navodi da je to bila prva naa diplomatska misija koju su vodile ene. Prema istorijskim izvorima, njih dve su otile Bajazitu sa zvaninom molbom da im dozvoli da prenesu moti svete Petke iz Trnova u Vidin, kako bi njihove udotvorne moi pomogle srpskoj zemlji i narodu, a Stefanovo pravdanje od optubi za izdaju, spomenule su samo usput. Istoriari kau da Bajazit nije poverovao monahinjama da je Stefan nevin, ali nije posumnjao da je njihov dolazak povezan sa motima. Usledila je Stefanova poseta Bajazitu. Hroniari smatraju da je Oliverino aputanje u bratovljevu korist tada odigralo kljunu ulogu i spaslo ga sultanovog gneva. Bajazit ne samo da je oprostio

Stefanu, ve je prema njemu zauzeo jo blagonakloniji, gotovo oinski stav. Konstantin Filozof prenosi da je Stefan, iskreno se kajui, tada rekao Bajazitu: Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje pred tvojom moi, sam u izneti sagreenje moje, koje carstvu tvome neki za mene behu saoptili, kako sam odstupio od slube tvojoj dravi i da sam drug Ugrima. Rasudivi opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moi i zakletve, i dooh. Evo, ivot je moj pred Bogom u tvojoj ruci, ta hoe, uini. Prema istom izvoru, Bajazit je svog vazala nazvao najstarijim i vazljubljenim sinom i ukazao mu na jalovost i tetnost paktiranja sa Ugrima. Proroanske Bajazitove rei da treba da prieka njegovu smrt i borbu njegovih sinova za vlast, pa da to iskoristi za osamostaljivanje i proirenje drave, pie Giljen, moemo uzeti sa rezervom, jer su one svesna ili podsvesna posledica Konstantinovog poznavanja kasnijih dogaaja. Ipak, takve tvrdnje ukazuju da je Bajazitov odnos prema Stefanu mogao biti krajnje dobronameran. Nema sumnje da je na takav odnos Bajazita prema Stefanu uticala Olivera

Zatoeni Bajazit (Stanislav fon Hlebovski) SULTAN Bajazit I odluio je da se suprotstavi tatarskoj vojsci, kada su njeni upadi u Malu Aziju poeli uveliko da potresaju osmansku dravu. Mongolski kan Tamerlan je u to doba imao ogromnu dravu, koja se prostirala od Kaspijskog i Aralskog jezera na severu do Persijskog zaliva na jugu, i od Himalaja na istoku do Kurdistana na zapadu. Bila je to drava tatarskih ratnika zasnovana na beskrajnom autoritetu kana. Sedamdesetogodinji Tamerlan smatran je za najboljeg, ali i najsurovijeg vojskovou svog doba. Njegov nadimak je bio Timur-lenk (Gvozdeni invalid), zbog metalnih proteza ugraenih na mesto ruke i noge, koje je izgubio u mladosti. Dve vojske su se sudarile 28. jula 1402. godine u blizini dananje Ankare u Turskoj. Bajazitova vojska imala je oko 40.000 vojnika, a Tamerlanova dvostruko vie. U Bajazitovoj vojsci bili su i njegovi balkanski vazali, meu njima i knez Stefan Lazarevi, koji je sa sobom poveo izmeu dve i pet hiljada vojnika. Do bitke je dolo na terenu koji je vie odgovarao Mongolima. Ako izuzmemo Stefanove oklopnike, oni su imali daleko bolju konjicu od Osmanlija. Bitka je poela loe po Turke. Na stranu Mongola prebegli su Turci Selduci i neka tatarska plemena. Jedino je uspeno odolevalo levo krilo turske vojske kojim je komandovao srpski knez Stefan. Njegovi teki oklopnici, zaogrnuti crnim lambrekinima sa zlatom izvezenim krstovima, u znak seanja na Kosovsku bitku i aljenja za knezom Lazarom, jedini su na angorskom bojitu predstavljali strah i trepet za Mongole. Kada je bilo jasno da je za Osmanlije bitka izgubljena, Stefan je mogao da se povue i ostavi Bajazita na milost i nemilost neprijatelju. Osvetio bi mu se za oevu smrt i ponovo osamostalio. Da je tako postupio, moda bi uspeo da zauvek protera Turke sa evropskog tla, ali bi u tom sluaju napustio i svoju sestru, sultaniju Oliveru Lazarevi, koja se nalazila u Bursi ili moda na samom bojitu. Pogazio bi i re datu Bajazitu, koji mu je etiri godine ranije oinski oprostio izdajstvo. Prema istorijskim izvorima, ba to je navelo Stefana da ostane. Junaku borbu Stefanovih oklopnika belee, pored naih, i turske i mongolske hronike. Mongolski izvori kau da je i sam Temerlan bio zadivljen borbom Srba, mislei u poetku da je re o nekim fanatinim osmanskim derviima u crnim odorama. Kada je uo da je re o Srbima - hrianima, bio je zapanjen zbog njihove solidarnosti sa Turcima. Kasniji tumai istiu da su Angorsku bitku dobila

dvojica vojskovoa: Tamerlan je odneo vojniku pobedu, a Stefan izaao kao moralni pobednik. Posle Stefanovog odlaska sa bojita, Bajazit je savladan i zarobljen. Sudei po turskim izvorima, Mongoli, kao i sam Tamerlan, prema njemu su se odnosili sa potovanjem. Neki istoriari navode da je princeza Olivera bila zarobljena zajedno sa njim, na samom bojitu, jer su osmanlijski sultani esto u bitku vodili i svoj harem. Ne zna se pouzdano da li su sa njom bile i ostale Bajazitove zvanine supruge ili je on samo nju, kao svoju miljenicu, poveo sa sobom na bojite. Prema drugim izvorima, Olivera se za vreme Angorske bitke sa itavim haremom nalazila u Bursi, staroj osmanskoj maloazijskoj prestonici. Bajazit je navodno molio Stefana da se povue iz bitke i pokua da spase Oliveru od mongolskog zarobljavanja. Izgleda da Stefan nije stigao na vreme. I, Olivera je zarobljena. Prikazi sudbine sultanije Olivere Lazarevi u tatarskom zatoenitvu, zahvaljujui mati onovremenih hroniara spadaju u najudesnije u srpskoj istoriji. Turski hroniari ne govore nita o tome, ali zato istiu korektan odnos Mongola, odnosno samog tatarskog kana Tamerlana, prema zarobljenom sultanu Bajazitu. Tako Aik paa navodi da je Tamerlan insistirao da zarobljeni Bajazit pred njega doe na konju, jer "carevima ne prilii da hodaju", kao i da su pobeeni i pobednik "sedeli na istom ilimu". Sudei po ovome, teolog Nikola Giljen smatra da ni kasniji tretman Bajazita, pa ni Olivere, nije mogao biti tako surov kakvim ga neki hroniari prikazuju. Prema navodima vizantijskog hroniara Laonika Halkokondila, zarobljeni Bajazit, okovan zlatnim lancima i smeten u kavez, poniavan je na razne naine. Bio je izgladnjivan, hranjen otpacima i korien kao "stolica" za uzjahivanje konja. Njegova ena Olivera (koju pogreno naziva Mileva) naga do pojasa sluila je Tamerlana, dvorjane i goste na gozbama. Navodno je Bajazit srdit zbog naina na koji se postupa sa njegovom suprugom rekao tatarskom kanu: "to ini niti je tvoga oca, niti tvoje majke dostojno, jer kako su ti i otac i majka glupaci i sirotani, zar ti pristoji da sramoti carsko dete i carsku enu, i da beasti one koji su ti po prirodi njihovoj gospodari!" Oajni Bajazit je posle toga, prema ovom izvoru, udarao glavom u reetke kaveza, dok nije "ispustio svoju skrnavu duu sa beau". Halkokondil pogrdno govori i o brai Stefanu i Vuku Lazareviu. Naziva ih "klevetnicima i poslunikim robovima zloastivog Bajazita", budui da su se u Angorskoj bici borili na njegovoj strani. U "Kraljevstvu Slovena" Mavro Orbin, takoe, govori da je Bajazit bio zatoen u kavezu. Oliveri su, prema njegovim navodima, naredili da "odsee haljinu do pupka, tako da su joj se videli stidni delovi". Tako odevena sluila je kana i dvorsku svitu. "Beskrajno tuan zbog njene gadne kobi", Bajazit je udarao glavom u reetke kaveza, sve dok se "nevoljno i bedno nije ubio". Prema Orbinovim kazivanjima, Olivera se upokojila drugi dan posle njegove smrti. Ove fantastine pripovesti o Bajazitovoj i Oliverinoj sudbini u mongolskom zarobljenitvu, proirile su se kroz srpsku, ali i zapadnu istoriografiju DVII i DVIII veka. Zvanina istoriografija odbacuje ove navode, pa se prava pria gradi na osnovu romansirane fabule. Stojan Novakovi je, meutim, i u tim legendama video posredni znaaj za istoriografiju: "Prianja i pojedinosti znatna su za istoriju i onda kada nisu istinita, jer iznose kako se o dogaajima i o licima u njihovo vreme ili odmah posle njihove smrti mislilo. Poloaj koji je Olivera umela da zauzme i da odri u Bajazitovom haremu i u Bajazitovom srcu, a istoriari ga opisuju kao oveka veoma strasna i veoma bujna, lako objanjava povlaen poloaj Lazareve porodice i srpske, njoj potinjene drave na Bajazitovu dvoru." I drugi istoriari smatraju da ove legende svedoe o jakoj emotivnoj vezi Olivere i Bajazita. Naroito pria koja govori o tome da je Olivera umrla od tuge za sultanom. Surova stvarnost mogla je biti sasvim drugaija, budui da Tamerlanu Olivera nije bila interesantna nakon Bajazitove smrti, poto nije mogao sa njom politiki da trguje.

OPHOENJE kana Tamerlana prema turskom sultanu Bajazitu i njegovoj supruzi a keri kneza Lazara, Oliveri, dok su bili u mongolskom zarobljenitvu, nije bilo okrutno i bezduno, ukazuju mnogi istoriari, koji su pomno pratili taj deo istorije. Prema zapisima Konstantina iz Ostrovice, Olivera jeste sluila Tamerlanove goste, ali je bila obuena, a ni ona, ni Bajazit nisu poniavani. Tamerlanova namera navodno je bila da poui Bajazita da ne vodi ene sa sobom u rat. Konstantin pripoveda da Tamerlan nije nameravao "zlo uiniti Bajazitu, nego je mislio pustiti ga opet u njegovu zemlju sa svim njegovim ljudima". Bajazit je, ipak, "od prevelike alosti", to bi mogla biti posledica objektivne ponienosti pobeenog i zarobljenog vladara odluio da se ubije i "otrovao se sam svojim prstenom". Posle toga Tamerlan je, pie Konstantin, odluio da sve Bajazitove ljude oslobodi, a Oliveru je "dao odvesti opet u Bursu, u njenu zemlju". Slini su navodi tatarskih hroniara. Mada direktno ne spominju princezu Oliveru, oni tvrde da je surovi Tamerlan, po odlasku iz Male Azije pustio sve zarobljene Srbe, jer se divio njihovom ratnikom umeu i junatvu. U "Dinastikoj hronici Timur-Lenka (Gvozdenog invalida)" pie da je Tamerlan, zvani "Gurgan" ("Sahranjiva"), zarobio kod Angore vie od 120.000 Bajazitovih vojnika. Meu njima je bilo najmanje Srba. "Sahranjiva" je navodno pobio vie od etvrtine zarobljenika, ali nije pogubio nijednog Srbina, zato to je bio zadivljen srpskim junatvom! Tamerlan je navodno oslobodio sve Srbe i dao im oruje, konje i opremu. Sa sobom je poveo sedamdesetak pripadnika Stefanove ininjerijske jedinice, koji su mu bili potrebni za graevinske radove. Ni Konstantin Filosof ne govori da je Tamerlan loe postupao prema Oliveri i Bajazitu. Posredno kazuje da je Olivera bila brzo osloboena. ak i grof ore Brankovi u svojim "Hronikama" tvrdi da je Olivera preivela mongolsko zatoenitvo i da se vratila u Srbiju. Jovan Raji u "Istoriji slovenskih naroda" (XVIII v.) tvrdi da je Olivera preivela zarobljenitvo i da se vratila kui. Za to, veli Raji, "imamo dovoljne domae dokaze", budui da o Oliverinom ivotu posle 1403. godine postoje pisani podaci. Da je Olivera preivela Tamerlanovo zarobljenitvo u svojim delima govori i Stojan Novakovi, koji se vezuje i za period nastao posle tog doba. "Nije istina", kae Novakovi, "da se Bajazit ubio u kavezu, kako pria Orbini, niti je Olivera dva dana potom umrla, poto mi iz pouzdanih izvora znamo da je ona nadivela despota Stefana, a nee biti izvesno ni sve to smo iz toga izvora naveli o surovom i neovenom postupanju prema Bajazitu i eni njegovoj." Njegovi stavovi bili su polazite za dalja prouavanja. Neki istoriari naglaavaju da je Tamerlan vrlo dobro znao odakle potie Olivera i da je veoma potovao njenog brata despota Stefana Lazarevia. Prilikom boravka u zarobljenitvu u ozbiljnim istorijskim analima nije evidentirano da je Bajazit bio izloen torturi, ali je izvesno da ga je potpuno porazila nesloga njegovih naslednika u borbi za presto, kao i rasulo kao posledica novonastale situacije. Oliveru i ostale ene iz harema, koje su nage sluile Tamerlana i njegovu svitu, pevale, igrale i uveseljavale ih, da bi na kraju bile grubo i masovno silovane, kao i da je Oliveru silovao lino sedamdesetogodinji Tamerlan, na Bajazitove oi, to je bio poseban znak ponienja i prikazivanja moi, istoriari spominju samo kao prie iz domena romansirane istorijske fantazije.

Knegiwa Milica, Olivera i Angelina KI kneza Lazara, princeza Olivera osloboena je tatarskog zatoenitva najkasnije u prolee 1403. godine. Iz turih istorijskih izvora ne moe se pouzdano zakljuiti da li ju je mongolski kan Tamerlan svojevoljno oslobodio ili ju je njen brat, despot Stefan Lazarevi svojom mudrou izveo i vratio u Srbiju. O tome kako i kada se Olivera vratila u zaviaj nije ostalo pisanih tragova. Istoriari se slau da je misija, koju je Stefan uputio Tamerlanu odmah posle Angorske bitke, zapravo izdejstvovala Oliverino oslobaanje. Prema navodima Konstantina Filozofa i Konstantina iz Ostrovice, strani i po zlu uveni Tamerlan, pustio je hriansku princezu i osmansku sultaniju kao znak svoje dobre volje, najverovatnije ne naplativi otkup. Olivera je po dolasku u Srbiju stigla prvo u Kruevac, staru Lazarevu i Stefanovu prestonicu. Prema narodnom predanju kratko je boravila u manastiru Manastirica u blizini Kladova. Ovaj manastir nalazio se na teritoriji kojom je tada upravljao vojvoda ain, jedan od vienijih vlastelina despota Stefana. Kratak Oliverin boravak u ovom kraju istoriari povezuju sa kasnijim povlaenim poloajem Negotinske krajine u Osmanlijskom carstvu, koja je dobila status "sultanijinih poseda". U burnom i krvavom, a potom mirnom i naprednom periodu srpske istorije, od 1402. do 1427. godine, gotovo da nema pomena o Oliveri. Po premetanju prestonice iz Kruevca u Beograd, Olivera se sa bratom Stefanom preselila tamo. Jedini podatak o Oliverinom boravku van Beograda u tom razdoblju nalazi se u jednom dubrovakom dokumentu iz 1423. godine. To je odgovor na molbu da Olivera poseti Dubrovnik, gde je ivela njena sestra Jelene Bali Hrani, koja je u to vreme bila udata za vojvodu Sandalja Hrania. Za Dubrovane je Hranieva svastika Olivera ili gospodarica Despina ("domina Despina", kako su je tamo zvali) bila dobrodola "jer je ova asna gospoa od krvi svetloga Despota i od njegovog je dvora". Nije poznato da li je Olivera otputovala u Dubrovnik. Ako jeste, tada se prvi put posle trideset godina srela sa svojom sestrom Jelenom. Mada je Oliverina majka, kneginja Milica bila iva kada se ona vratila u Srbiju, u istorijskim analima i dokumentima nema potvrda da su se njih dve videle. Pretpostavlja se da je Olivera bila na majinoj sahrani u Ljubostinji 1405. godine. Pojedini istoriari navode da je princeza Olivera, od povratka u Srbiju, pa sve do despotove smrti bila njegov "verni pratilac" i da je bila bratu "drug i savetnik, podstreka i teitelj". Olivera je Stefanu mogla biti od velike koristi, naroito u vreme ratova 1406-1413. godine, budui da je poznavala Bajazitove sinove koji su se tada borili za vlast. Znala je njihove vrline i mane, njihove slabe take, ili je barem imala posredna saznanja o njima, koja je stekla tokom godina provedenih u haremu. Negovala je Stefana kada se razboleo i verovatno mu je bila najvea uteha kada su se zajedno nali 1409. godine u Beogradu, opkoljeni od njihovog brata Vuka i Turaka. Mada nije prisustvovala sahrani svoga brata (1427), prema navodima Konstantina Filozofa, bila je centralna linost u

optenarodnoj alosti koja je zavladala Beogradom i Srbijom. Poslednjoj Lazareviki u Srbiji upuivane su rei sauea i alosti za prerano izgubljenim vladarom.

POSLE smrti despota Stefana Lazarevia, njegova sestra Olivera nastavila je da ivi u Srbiji, kojom je tada vladao njihov sestri, despot ura Brankovi. Pretpostavlja se da je posle ugarskog preuzimanja Beograda, jedno vreme ivela na uraevom dvoru, u novoj srpskoj prestonici Smederevu. Nekoliko puta je odlazila u Dubrovnik i poto ga je njena sestra Jelena Bali napustila i preselila se na skadarsko ostrvce Beka, gde je sazidala manastir. Dubrovani su Oliveru lepo doekivali. Imali su poseban fond za njeno izdravanje tokom boravka u njihovom gradu. Jelena je umrla 1443. godine u manastiru presvete Bogorodice u Bekoj, gde je i sahranjena. Svojoj sestri Oliveri ostavila je "zlatnu ikonu", kao i 200 dukata, koje je trebalo da potroi na pomene Jeleni i podeli siromanima. Posle tog, vie nema pomena Olivere u dokumentima. Istoriari se uglavnom slau da je ona bila iva i naredne godine. Konstantin Jireek tvrdi da se u toj godini Olivera poslednji put pominje u nekom neimenovanom dubrovakom dokumentu. Negde u to doba, despot ura Brankovi je posle etiri godine izgnanstva i borbe uspeo da u zajednikoj akciji sa Bugarima potisne Turke, koji su mu Segedinskim mirom vratili vlast. ura se vratio u "opustelu" Srbiju, koja nimalo nije nalikovala na Stefanovu despotovinu, o kojoj je romantino i idilino pisao Konstantin Filozof. Verovatno se i Olivera vratila te 1444. Posle godina stranstvovanja, kako je to nazvao Konstantin Filozof, Olivera je ubrzo umrla u svojoj otadbini. Mogla je imati oko sedamdeset godina. Ni danas se ne zna gde je sahranjena. Srpski srednjovekovni i kasniji istoriari o princezi Oliveri govore iskljuivo pohvalno. Kao najvea istorijska zasluga istie se njen odlazak u harem Bajazita I i uticaj koji je imala na njega. Postoje neke istorijske naznake da je jednom uspela da spase svoju sestru Draganu, bugarsku caricu, i njenu porodicu od ropstva i prevoenja u islam. Te tvrdnje su, meutim, nepouzdane poto je Draganina porodica na kraju, ipak, poturena. Nesporno je da je Olivera za tih dvanaest godina provedenih u haremu ostala u pravoslavnoj veri. Da je kojim sluajem bilo drugaije, verovatno ne bi bilo uloeno toliko napora da se spase iz zatoenitva surovog mongolskog kana Tamerlana, niti bi po povratku u Srbiju uivala veliki ugled u narodu. U prilog tome da je Olivera ostala u pravoslavnoj veri govori podatak da je u vreme boravka u haremu poslala na dar manastiru Studenica - pokrov za ivot sa motima Stefana Prvovenanog. Nesvakidanja ljubav Olivere i Bajazita bila je, prema tumaenjima istoriara, ljubav rtve prema osvajau i delatu, koji joj je ubio oca, kneza Lazara. Olivera je naklonost turskog sultana koristila za vii i plemenitiji cilj. Pretpostavlja se da je Olivera bila veoma lepa ena, ali umetnici s kraja 14. i poetka 15. veka nisu naslikali nijedan njen portret.

Srpska pravoslavna crkva rukovoena ocenom Konstantina Filozofa prihvatila je Oliverinu rtvu kao rtvu za spas hrianske otadbine i naroda. I pored toga, Olivera, za razliku od nekih lanova njene ue porodice, nije kanonizovana.