Uporedna analiza regiona u Italiji i autonomnih zajednica u Španiji

Tema ovog rada jeste da opiše osnovne karakteristike regionalne države u Republici Italiji i sistema autonomnih zajednica u Kraljevini Španiji. Uporednom analizom pokušaćemo da objasnimo prednosti i mane ovih sistema. Osnovna pitanja na koje cemo pokušati da odgovorimo su , kakvi su ovo sistemi , u čemu su slicni , gde se razlikuju , koje su prednosti a koje mane u svakoj od ove dve zemlje sredozemnog mora. Ovakva tema zahteva širi spektar naucnog istraživanja, analizu , sintezu i povremeno sučeljavanje različitih teoriskih koncepata. Gde god je to moguce pokusacemo da potkrepimo istraživanje empiriskim dokazima što je posebno značajno ako uzmemo u obzir komparativnu dimenziju potrebnu za analizu ove binarne studije. Kao izvor informacija koristićemo teoretske studije , pravne odredbe kao i statističke podatke. Za početak bi trebalo da odredimo koncept regionalne države (tetrium genus). Krajem XX veka uveden je treći oblik drčavnog modela , takozvana regionalna država, predstavljajući nesto između unitarne i federalne države. U poslednjih par decenija u velikom broju država kao što su Francuska , Ujedinjeno Kraljevstvo i Švedska je uvedena posebna vrsta teritorijalnih jedinica zvanih regioni , koji su imali vecu autonomiju od tada postojećih lokalnih autonomnih provincija. Ovaj potez je bio potkrepljen tvrdnjom da je potrebno prilagoditi odredjene usluge države posebnostima regiona sa vecim nivoom autonomije. Ovaj potez nije sam po sebi doveo do stvaranja regionalnih država zato sto je njihova priroda nije menjala status unitarne države. Ovaj proces se pre može podvesti pod dekoncentraciju nego pod regionalizaciju. Prva prava regionalna država je nastala u Italiji po italijanskom ustavu iz 1948 a druga u Španiji 1978 nakon smrti Franciska Franka i pada njegovog autoritarnog režima. Španski primer služi kao primer za stvaranje teoretskog modela za stvaranje regionalne države. Regionalna država se uvodi tamo gde postoje istorijski , etnički , jezički, geografski i ekonomski razlozi za isdizanje određene teritorije iznad statusa autonomne pokrajine ali ne do statusa federalne jedinice što samo po sebi utiče na organizaciju državne vlasti u celokupnoj državi1 . Sa pravom se kaže kako regionalna država spaja prednosti federalne i unitarne države , pridodajuci zajednicu u ratličitosti veću nego u federaciji i manju koncentraciju moći nego u unitarnoj državi. 1. Republika Italija Ideja regionalizacije je stvorena u Italiji. Ideja je postojala još dok je trajao Risorgimento tokom prvih decenija posle ujedinjenja ali je bila odbijana sve do završetka Drugog svetskog rata i pada Fašizma. Na Siciliji je nasilni oslobodilački pokret doveo do institucionalizacije regiona i začeća Statuta zasnovanog na modelu federalne države. Po ustavu iz 1948 konstituisano je 20 regiona ali se prva regionalna skupština nije dogodila sve do 1970. Ustavom iz 1984 godine i specijalnim ustavnim zakonima koji su usledili iste godine po pitanju specijalnog statusa oblasti Sicilije ( Ustavni zakon br. 2/48 ) , Sardinije ( Ustavni zakon br. 3/48 ) , Valle d’Aosta (Ustavni zakon br. 4/48 ) i Trentino
1

Jovičic M. , Regional State , Vajat , Beograd , 1996

Alto Adige ( Ustavni zakon 5/48 ) , kao i zakon o specijalnom statusu oblasti FriuliVenezia-Giulia iz 1963 ( Ustavni zakon 1/63 ) , koji regulišu specijalni pravni režim određenih italijanskih oblasti čine osnovni pravni okvir lokalne i regionalne autonomije u državi2. Kao osnovnu karakteristiku Italijanske teritorijalne organizacije možemo da pomenemo trostepeni sistem , na prvom stepenu su opštine (comune) , na drugom pokrajine (provincia) i na najvišem regioni (regione). Svaki region u Italiji ima statut koji služi kao regionalni ustav, određujući formu vlade i osnovne principe organizacije funkcionisanja regiona kao što je i napisano u Italijanskom ustavu. Petnaest Italijanskih regiona ima običan a pet specijalni status. Regioni čiji je status potvrđen od strane regionalnog saveta su nastali 1970 na prvim izborima za nacionalne savete iako je Italijanski ustav napisan još 1948. Ustavnim reformama iz 2001 regioni imaju kako administrativnu tako i ekskluzivnu legislativnu moć u svim stavrima koje se ne tiču eksplicitno državnog zakona3. U svakom regionu Statut određuje aktivnosti Saveta lokalnih vlasti kao savetodavnog tela između Regionalnih i lokalnih vlasti4. Po članu 116 Ustava Italije ,pet regiona ima specijalan status u okviru legislative , administracije i finansija. Po tom članu oni imaju pravo da zadrže od 60% (FriuliVenezia Giulia) do 100% (Sicilija) poreza koje skupljaju na svojoj teritoriji. Ovakva velika ovlašćenja su data regionima da bi se uzele u obzir jezičke i kulturne razlike kao sto su na severoistoku države ili geografski položaj odvojenih ostrva kao što su Sicilija i Sardinija. 2. Kraljevina Španija Proces stvaranja liberalizma u Španiji je bio dug i spor, sa jakim centralistickim zakonima koji su držali monarhiju na okupu. Dolazak na vlast dinastije Burbona u 18 veku je samo doneo vecu centralizaciju i jačanje unitarne države. Era liberalizma je počela 1812 Kadiskim ustavom koji je još dobio na snazi umerenim ustavima Španije 1845 i 1876 što je još dopirnelo jačanju sistema. Tokom progresivnog perioda (18541856) kao i tokom demokratsko’republikanskog perioda (1868-1873) učinjeni su napori da se izvede decentralizacija, kao i stvaranje federalne države ali zbog jake ideje (i tradicije) centralističke države ovi napori nikada nisu zaživeli. Iako su i u 19. veku razne političke struje predlagale decentralizaciju , federalizaciju ili regionalizaciju zbog velikih jezičko-kulturno-etničkih razlika između oblasti u Španiji jaka monarhija i autoritarni režimi su gvozdenom pesnicom pokušali da ućutkaju takve ideje. Čak ni general Primo de Rivera (1923-1930) nije uspeo da utiša glasove koji su tražili promene tako da je godinu dana posle njegove smrti usvojen novi ustav (1931) koji je predviđao široku političku autonomiju za regione , na pola puta između federacije i unitarne države. Danas se takva solucija naziva integralna država. Ova era je bila kratkog veka tako da su pun domet regionalizacije osetile samo Katalonija i Baskija koje su uspele da je institucionalizuju pre građanskog rata 1936. U periodu koji je sledio Španija ne samo da nije imala funkcionalnu regionalizaciju nego pod režimom generala Franciska Franka nije imala ni važeći ustav. Zbog ukidanja
2 3

Vučetić D., Janićijević D., Decentralizacija kao osnova budućeg razvoja srbije , Protecta , Niš , 2007 Član 117 Italijanskog ustava 4 Član 123 Italijanskog ustava

ustava i uspostavljanja čvrstog jednopartiskog sistema gde se nije težilo samo jednoumlju političke scene već i čitave kulture Frankov režim se često smatra fašističkim5. S. Hantington označava Španiju kao prvu državu u 3. talasu demokratizacije. ‘Ostaje u neku ruku čudno i misteriozno kako je ova država tradicionalno konzervativne politike i kulture uspela za relativno kratko vreme da , pogotovo ekonomski i u pogledu decentralizacije, da se približi najrazvijenijim evropskim demokratijama6’ U svojoj knjiz prof. Vučina Vasović opisuje Špansku tranziciju kao veoma uspešnu , brzu , prodornu i bezbolnu. To je utoliko veća pobeda kada znamo da Španska tranzicija nije bila samo tranzicija iz autoritarnog u demokratsko društvo već i tranzicija iz centralističkog , uniformističkog u jedno moderno multi-kulturalno društvo sa mogućnošću da se iskaže u političkom sistemu7. Zbog velikih razlika između teritorija , velikih razlika u mišljenju i želje Baskije i Katalonije za nezavisnošću pisci ustava su morali da se pozabave problemom vertikalne podele vlasti koje bi bitno uticalo na Špansko delikatno teritorijalno pitanje. Uzimajući u obzir vertikalnu dimenziju deljenja moći , neki autori nalaze da Španija ima polu’federalni ustav ili krnji federalizam , naime , neku kombinaciju unitarne i federalne države8 , dok drugi definišu Španiju kao model regionalne države. Potrebno je zasnovati analizu Španskog modela regionalne države na stavu člana 2 Španskog Ustava:”Ovaj ustav je zasnovan na nerazdvojivom jedinstvu Španske nacije, na zajedničkoj i neodvojivoj otadžbini svih Španaca ,on prihvata i garantuje pravo na autonomiju nacija i regiona koje je čine kao i solidarnost svih njih. Iz ovoga proizilazi da je Španska regionalna država zasnovana na tri velika principa: Princip jedinstva (kolektivizma) , princip autonomije i princip solidarnosti.” Princip jedinstva zanci da je suverenost “vlasništvo“ Španske države kao cele a da regioni imaju samo visok nivo autonomije ali ni naznaku suverenosti. Princip teritorijalne autonomije se ogleda više u političkom smislu obzirom na to da pokrajine imaju pravo da donose sopstvene uredbe i primenjuju određene političke odluke , kao i neki stepen finansiske slobode , dovoljan da se same izdržavaju. Princip solidarnosti se odnosi na ekonomsku solidarnost između regiona tj. balansiran razvoj svih regiona. Ovaj balans ponekad zahteva i redistribuciju sredstava jedne pokrajine u drugu čemu se često protive najrazvijenije pokrajine. Španija sada ima 17 autonomnih regiona (sa različitim stepenima autonomije) i 2 slobodna grada na marokanskoj obali sredozemnog mora. Potrebno je napomenuti da se među regionima razlikuju i nivo i vrsta autonomije tako da se dešava da jedan region ima sva ekonomska a nikakva politička prava , a da drugi ima kulturna i politička ali ne i ekonomska. Zbog ovakvih razloga se pokrajine u Španiji iz godine u godinu sve više udaljavaju jedne od drugih po svim pitanjima.

Opasnosti regionalizacije - separatizam
Iako regionalizacija često donosi više dobrobiti za lokalitet nego separacija iz zajednice , države koje imaju regionalni sistem veoma su podložne stvaranju militantnih
5 6

A. Hejvud , Političke Ideologije, Beograd 2005 V. Vasović, Savremene Demokratije , II tom , Beograd , 2007 , p.17 7 Ibid , p.17 8 Ibid, p.35

ili političkih grupa koje su za secesiju jednog ili više regiona u novu državu. Lista ovih pokreta je dugačka i oni se često razlikuju čak i kada su u istom regionu. Ovo je kompletna lista secesionističkih pokreta u Italiji9:

 

 

Padania Predložena država: Padania Političko krilo: Lega Nord Aosta Valley  Političko krilo : Valdotanian Union, Edelweiss Aosta Valley, Autonomist Federation, Valdotanian Renewal, Lively Aosta Valley, Lega Nord Valle d'Aosta Piedmont  Političko krilo: Lega Nord Piemont Lombardy  Političko krilo: Lega Lombarda, Lega Alleanza Lombarda, Lombard Independentist Front Insubria  Grupa za ‘pritisak’: Domà Nunch [7]
 

   

Trentino  Političko krilo: Union for Trentino, Lega Nord Trentino, Trentino Tyrolean Autonomist Party, Autonomist Trentino, Ladin Autonomist Union, United Valleys, Popular Autonomy,Fassa South Tyrol  Političko krilo: South Tyrolean People's Party, Union for South Tyrol, The Libertarians, South Tyrolean Freedom, Political Movement Ladins, Democratic Party of South Tyrol,Lega Nord Sud Tirolo  Grupa za ‘pritisak’: South Tyrolean Liberation Committee Veneto  Pokret: Venetism  Političko krilo: Liga Veneta, North-East Project, Liga Veneta Repubblica, Venetians in Movement, Venetian National Party, Venetian People's Unity Friuli-Venezia Giulia  Političko krilo: Lega Nord Friuli-Venezia Giulia, Friuli Movement, Giulian Front, Front Furlan Liguria  Političko krilo: Lega Nord Liguria, Ligurian Independentist Movement Emilia  Političko krilo: Lega Nord Emilia Romagna  Političko krilo: Lega Nord Romagna Tuscany  Političko krilo: Lega Nord Toscana

9

http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_active_separatist_movements_in_Europe , www , 14,01,2011

  

Marche  Političko krilo: Lega Nord Marche Umbria  Političko krilo: Lega Nord Umbria Sardinia  Političko krilo: Sardinia Nation, Sardinian Action Party, Independence Republic of Sardinia, To the Left for Independence Sicily  Političko krilo: Movement for the Independence of Sicily, Sicilian Alliance, Sicilian People's Party, Sicilian National Front  Grupa za ‘pritisak’: Terra e Liberazione Southern Italy  Političko krilo: Movement for Autonomy, Federalist Alliance, Lega Sud Ausonia, Southern Action League

I u Španiji10:

Basque Country (Autonomous Community of Basque Country i Navarre)  Političke stranke:  Partido Nacionalista Vasco  Eusko Alkartasuna  Aralar  Nafarroa Bai  Basque Nationalist Action  Batasuna (Ilegalizovana zbog terorizma)  Unija trgovaca: Euskal Langileen Alkartasuna, Langile Abertzaleen Batzordeak  Mladalačka grupa za pritisak: EGI, Gazte Abertzaleak, Iratzarri, Segi  Militantne organizacije: Euskadi Ta Askatasuna (ETA)  Predložena država: Euskal Herria (Basque Country) Catalonia (Catalan independentism), Land of Valencia i Balearic Islands  Građanske organizacije: Sobirania i Progrés, Plataforma pel Dret de Decidir, Cercle d'Estudis Sobiranistes, Deu Mil en Xarxa per l'Autodeterminació, Solidaritat Catalana per la Independència.  Grupe za pritisak: Catalunya Acció, Free Catalonia, Moviment de Defensa de la Terra, Reagrupament.  Mladalačka grupa za pritisak: Maulets, Coordinadora d'Assemblees de Joves de l'Esquerra Independentista, Joventuts d'Esquerra Republicana de Catalunya, Endavant, Sindicat d'Estudiants dels Països Catalans, Joventut Nacionalista de Catalunya, Negres Tempestes.  Političke stranke : Candidatura d'Unitat Popular, Esquerra Republicana de Catalunya, Northern Catalonia, Estat Català  Političke stranke: Bloc Nacionalista Valencià.
Ibid , 14,01,2011

10

   

                               

Političke stranke: Partit Socialista de Mallorca-Entesa Nacionalista, Entesa de l’Esquerra de Menorca Političke stranke (autonomist): Convergència Democràtica de Catalunya, Unió Democràtica de Catalunya, Unió Mallorquina Galicia Političke stranke: Bloque Nacionalista Galego, European Free Alliance), NÓS-Unidade Popular , Frente Popular Galego (Galician Popular Front, Partido Galeguista , Terra Galega Mladalačka grupa za pritisak: Galiza Nova, AGIR, CAF Militantne organizacije: Resistência Galega Predložena država: Galician Republic Andalusia Političke stranke (autonomist): Partido Andalucista, Partido Socialista Andaluz, Bloque Andaluz de Izquierdas, Partido Comunista del Pueblo Andaluz Političke stranke (secessionist): Nación Andaluza, Asamblea Nacional de Andalucia Mladalačka grupa za pritisak: Jaleo!!!, Juventudes Andalucistas Predložena država: Andalusia Aragon Political party (autonomist): Chunta Aragonesista Političke stranke (secessionist): Estau Aragonés, Tierra Aragonesa Pressure groups: Puyalón Mladalačka grupa za pritisak: Astral, Chobenalla Aragonesista, A Enrestida Predložena država: Aragón Asturias Političke stranke (autonomist): Partíu Asturianista, URAS Političke stranke (secesionist): Unidá Nacionalista Asturiana , Bloque por Asturies, Andecha Astur Mladalačka grupa za pritisak: Darréu, UNA-Mocedá , Fai! Unija trgovaca: CSI, SUATEA, Frenti Estudiantil d'Asturies Ostale pro-secesionističke stranke: Sofitu Predložena država: Asturies Predložena zastava: Asturina Cantabria Političke stranke: Conceju Nacionaliegu Cántabru Mladalačka grupa za pritisak: Regüelta Unija trgovaca: Intersindical Cántabra Predložena država: Cantabria Predložena zastava: Lábaro Castile Političke stranke (autonomist): Tierra Comunera Političke stranke (secessionist): Izquierda Castellana, Movimiento Popular Castellano, Mladalačka grupa za pritisak: YESCA

 

Predložena država: Castile Predložena zastava: Pendón Morado, Pendón Estrellado

Sličnosti i razlike
Ako bismo uradili komparativnu analizu ova dva modela regionalnig država uvideli bismo da je njihovo nastajanje uzrokovano najpre istorijskim činjenicama koje su pratile ove dve sredozemne države. Iako Španija ima dužu istoriju državnosti prvi multikulturalistički model regionalne države je nastao u Italiji 26 godina pre nego u Španiji. Španski model iako je kraće na snazi uzima se za približniji idealnom tipu nego italijanski. U Italiji je ustav bio više puta prilagođavan na zahtev konstitutivne skupštine dok je u Španiji ostavljena slobodna mogućnost da same regionalne autonomne vlasti odrede kako žele da menjaju stanje. Zajednička tačka oba modela su ogromne razlike između regiona kako po veličini tako i po naseljenosti , takve razlike dostižu razmere i do 90:1 kao što su između Lombardije (9.000.000.000 stanovnika) i Vale d“Aosta (100.000 stanovnika)11. Ove razlike su dokaz da regionalizacija nije vršena po principu proporcionalnosti već po principu diverziteta između regiona. Iako to zvuči paradoksalno , i jedna i druga država se pozivaju na jedinstvo kako bi očuvali multikulturalni poredak. I u Italiji i u Španiji nosilac suvereniteta je cela država a nikako regioni. Jasno je da ustavi obe države precizno određuju status autonomnih jedinica, u italiji su to regioni (koji se dele na obične i specijalne po statusu) a u Španiji su to autonomne pokrajine. U Italijanskom ustavu je tačno određen status svakog regiona i on uvek mora biti u skladu sa državnim ustavom (osim nekih specijalnih regiona gde se može napraviti izuzetak koji mora da potvrdi parlament) dok se u Španiji statut autonomne pokrajine menja posebnim lokalnim sazivom i konačno donosi preko vrhovnog suda putem određenih pravnih procedura. U Italiji kompetencija regiona zavisi od toga koja grupa nastanjuje region , mada ona mora u svakom ternutku da bude u skladu sa državnim ustavom (da poseduje regionalna tela , održava infrastrukturu , školstvo itd. ) dok je u Španiji kompetencija autonomnih pokraina striktno definisana ustavom. Promena prava autonomnih pokraina u Španiji je moguća isključivo uz dozvolu suda kroz specijalne pravne akte. U pogledu organizacije moći svaka država poseduje najviša regionalna tela koja se biraju na opštim direktnim izborima. U Italiji se bira 30 do 80 članova regionalnih saveta koji su najviše egzekutivno telo u regionu. Najviše egzekutivno-pravno telo u španskim autonomnim pokrainama su saveti vlada koje bira skupština. Predsednik saveta vlade (regionalne) je odgovoran skupštini. U obe države se regionalna pravna pitanja poveravaju regionalnim sudovima osim u slučaju da se oni oglase nekompetentni kada se slučaj prenosi državnim sudovima. Sve autonomne jedinice u obe države nadgledaju njihovi sopstveni ustavni sudovi. Učešće autonomnih jedinica u vlasti je skoncentrisano u gornjem domu parlemenata (obe države imaju bikameralni parlament).

11

M. Jovičić , Regionalna država, Vajat , Beograd , 1996 , p.43

Italija poseduje simetričan bikameralni parlament sa visoko fragmentiranom političkom scenom koja dovodi do nestabilnih i kratkotrajnih vladajućih koalicija. Ova nestabilnost ne znači i nestabilnost regiona zato što se oni u regularnim (svakodnevnim) poslovima ponašaju autonomno. U Španiji je parlament nosilac celokupnog suvereniteta i on ima prevlast nad odlučivanjem. Članovi autonomnih pokraina nemaju veliku prevlast u španskom senatu i broje ispod 20%12. Ipak , Senat ima pravo veta na bilo koju odluku Kongresa Deputanata (španski donji dom). Ustav obe države garantuje fiskalnu nezavisnost za autonomne jedinice. U Italiji je ovo pitanje već predefinisano u samom ustavu dok u Španiji je ovaj problem reguliše statutima samih autonomnih pokraina i državnom normom zvanom LOFCA (Organski akt o finansijama autonomnih pokraina). Izborni sistemi ove dve zemlje se razlikuju. Dok je u Italiji na snazi jedinstveni mešoviti izborni sistem u Španiji se koristi većinski sistem u izborima za gornji dom parlamenta i pluri-nominalni sistem koji ne postoji više u reprezentativnim demokratijama. Sve gorenavedene odlike su idealni tipovi i mnogi regioni “iskaču“ iz kalupa. U zavisnosti od želje naroda i aspiracije društvenih elita ove države su se blago pomerale prema kako unitarnom tako i federalnom modelu države. Prednosti i mane ovakvog sistema su brojne, najvažnija prednost je delegiranje vlasti tako da je što manje skoncentrisana a najveća mana je veoma izvestan separatizam u autonomnim jedinicama. Italija je danas definisana kao zapadna poliarhija a Španija kao nova demokratija.

12

V. Vasović , Savremene demokratije , II tom , Službeni Glasnik , 2008 , p.55

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful