Letovanja, zimovanja i ostale prevare svih muka na planeti… Neke od priča starijih za koje tvrde da su ih živeli, meni zvuče

kao bajke za laku noć.. Vreme nekad i vreme sada jedva da imaju ikakvih dodirnih tačaka izuzev nevidljivog konca dugog dvadesetak godina koji im ne da da se potpuno raspu… Znate onu.. Dođeš s posla, ručaš pa malo odmoriš, odeš u šetnju ili na piće s društvom ili (e sada ne mogu da odolim) na korzo pa baciš oko na gradsku pistu da proveriš da nije neka nova lepa noga sevnula ispod predugačke suknje… Uzmeš neki broj telefona dok u glavi zamišljaš kako ispisuješ svoj na tom toplom listu koji mami ispod čarape… Isto tako pričaju da pred godišnji odmor prebrišeš radni stol, popakuješ dušeke, kupaće kostime i mirno otputujes na dve nedelje do mesec dana i ne brines jeli li zakljucao vrata ili nisi… Bajkovito, zar ne? Utopijski.. Nedostizno… Da li je? Zaista? Isto tako, u svom klinačkom dobu, dvadeset godina činilo bi mi se kao cela jedna epoha. Ima sigurno nešto u tome da je u dečijem svetu sve obojano toplim bojama ali nije samo to, ne. U toj činjenici što ovih dana svi dobro znamo da dvadeset, trideset ni pedeset godina Njenom Veličanstvu Beskonačnosti ne predstavlja ništa, baš ništa - ima još mnogo toga. Elem… radili ili ne radili, radili mnogo ili radili malo, umor nekako počne da vas prati kao nova senka koja glumi vašeg vernog psa i to radi tako dobro da počnete da se navikavate na to.. E, tu smo konačno jer.. To i jeste ono što me brine. U trenutku kada shvatite da vaš život više nije vaš jer vaša jutra pripadaju trci s budilnikom, dani borbi s vetrenjačama a da su noći postale samo uvod u još jedan takav dan a sve to bez sekunde odmora, trena opuštanja, bez onih slučajnih petnaest minuta kada sretnete slatku komšinicu i želite da ih pretvorite u barem pola sata.... Tada, kada joj samo mahnete rukom iz navike umesto da je ležerno pozovete na kafu, da li vam se desi da se zapitate: „Jesam li ovo ja?“ Aaaa ne, definitivno nisam. Ne. To je prvo NE… Sledece moje NE je stresu, a ono posle njega je NE brigama. To bi bilo vec trece… Cetvrto cuvam za nemiran san, peto za nedelju dana bez okupljanja sa starim drustvom.. NE. Necu da postanem mašina za brojanje minuta i pravljenje para za harač banci. Za to imam računar… I sada ćete mi reći, verovatno.. „E čoveče, mora da gubiš glavu.. kako misliš da preživiš?“ Pa.. lepo, normalno, opuštenije i duže.. I dalje ću raditi, još ću trčati samo ću raščistiti nered u svom vremenu, ratosiljati se suvišnog otpada u glavi kao što čistim tavan iznad nje… Malo ću izmeniti raspored prioriteta i postati važniji sam sebi… Zato nam je neko gore dao mozak da to radimo baš onako – pametno… Odmoriću se. Kako? Pametno... Kalkulisaću još ali.. oko odmora. Da, odmora... Do sada sam uvek žurio, tek sada počinjem da razmišljam o činjenici da me ta žurba nije koštala samo živaca nego i novaca.. I nisu nimalo naivne cifre u pitanju..

Očekujte me... i prepustiti njoj da se pobrine za sve. neću biti lenština i brzo ću to uraditi. Možda se gvožđe kuje dok je vruće ali za more se spremaš dok je hladno. ako se malo potrudim i potražim nešto sam možda za iste pare nađem neki fin luksuzan apartman pored mora umesto bezlične hotelske sobe par kilometara od obale. Odoh da se pozabavim svojom novootkrivenom strašću. E sada...... Kada malo bolje razmislim. prvo što ću uraditi biće da se obratim svom starom prijatelju Guglu i pitam ga za par saveta.. More.. more. svojim otkrovenjem pa vam brzo javljam šta se krije iza Sezama.... pronaći ih.Bilo je najlakše okrenuti prvu agenciju koju izguglam. Da..... Svim tim ljudima koji nude privatan smeštaj ne bi smetalo par desetina procenata više na kraju sezone. redovno neku najbližu... More... By Duska Ogrizovic . već sutra. I nemoguće da sam jedini koji razmišlja na ovakav način.. Jedino što treba to je. kako sam urban čovek sa urbanim vremenom i još urbanijim stresom...

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful