27. januar 2013.

Nina

Buđenje
Prošle noći sam vilenila... ..ali nisam vila. Nisam ni vampirica.. Samo sam žena. I to, čini mi se, do prethodne noći i ovoga jutra nisam imala ni najblažu predstavu o tome koliko sam..samo.. to... Pitam se postoji li na svetu devojka koju bi uopšte posetio san one noći kada bi se našla u mojoj koži – istoj onoj koži koju su nosile stotine žena pre mene.. Hiljade, milioni, milijarde žena.. I kladila bih se u svoj novi omiljeni komad nakita da nijedna nije bila spremna za to... Ako preživim ovaj osećaj, obećavam da ću da zavrištim od sreće.. Pri pomisli na moju novu dragocenost, pogled mi poleće ka ruci tek da me uveri da ne sanjam.. Hvatam sebe kako se vrckavo smeškam.. Tanak obruč oko mog domalog prsta već polako počinje da poprima toplotu moje ruke kao da je oduvek čekao da se tu ugnezdi.. Uvezao se tako oko mog majušnog zgloba, a mene svezao za... ..najslađe stvorenje na planeti.... Oči mi lete ka pogužvanim čaršavima pored mojih, tako hladnim, tako beživotnim, tako... tako praznim bez njega. Sklapam oči i vidim ga.. Gledam ga... Osećam ga.. Čovek mog života ima oči deteta, prste umetnika i osmeh anđela. Ne, on nema telo ratnika ali u sebi nosi vojske stotina svetova, vođene dušom Rembranta... I, mreškam čelo.. On nema još nešto.. Nema vremena za produžena jutra pored mene. Uvek žuri na posao... onaj posao moramo-da-jedemo-dok-lepota-ne-bude-dovoljno-lepa-danas-prehrani.. Neću sada da mislim o tome, neeee... Danas je savršen dan, danas živim u savršenom svetu i danas je lepota jedino u šta verujem... I da.. Danas koristim svoje žensko pravo da budem romantična do bljutavosti i zato vas molim da ne prevrćete očima.. Jesam, rasplinula sam se kao razvezani balon i znate šta? Želim vam svima da se tako razvežete.. Ma, da se rasplinete.. Ne znam više ni šta pričam.. Ali znam da je osećaj skoro vanzemaljski.. Oduvek me zovu nepopravljivom sanjalicom, nije ni čudo što još budna sanjam.. Ali, puka radoznalost me tera da doživim ovo i na javi. Ustajem i na putu ka kuhinji grabim sa stola telefon. Zovem nju, koga drugog..? Svoju najbolju drugaricu.. Molim? Ema.. Mmmhhhmmm... Gde gori, nema još ni sedam..? Ema... Ti to mene zezaš? Nešto se desilo. Odjednom joj se glas izoštrava: Dobro si? Mislim da jesam.. U stvari, mislim da sam bolje nego ikad.. Aha.. opet si gledala neki čaroban izlazak sunca.

1

skakaću od sreće. pevaću. čekam te. tako i broj otkucaja srca u mojim grudima gubi osećaj za dosta. U tom trenutku obliva me hladan znoj ali ne od hladnoće.. kolači. gosti... Preživeću sve. nije to.. Moja druga krajnost. nije šija nego vrat. ja je znam.“ Odjednom se smirujem. već sam obučena. Dok žurim da se nafilujem zimskim slojevima i pripremim se za januarski minus. Igraću. Čizme.“ Novi mali glasić u mojoj sluđenoj glavi odgovara: „I nisi svoja. nisam još ni kročila iz stana.. Ona koja ima sve što ja nemam uvek spremna da mi to i da ako zatreba. neću smo zavrištati. OK.. jakna. trgla sam je iz najslađeg sna.. Za sve ove sate...Na kraju krajeva. Ta hladna kučka me je volela toplo kao i ja nju. Aaa dobro. Ne ludo. Nina 2 .. Usne mi se same šire u osmeh. Njegova. Nemoj. Otvaram vrata i pomišljam: „Nisam svoja danas. Moja drugarica. Kako spisak u mojoj glavi počinje da raste. Jaoooo. dolazim ja kod tebe. Čekaj da se obučem pa dolazim. Aleksa je. od sinoć kada je Aleksa odlučio da je vreme da me „ponovo krsti“ kako on to lepo kaže (srce moje).. posežem za svim potrebnim rekvizitima. Za razliku od ostatka sveta. Ako OVO preživim. Venčanica. Znam da ću preživeti. Preterala sam pre par minuta. Moja sestra. Njegova si.Ne promiče mi podsmeh u njenom glasu.. Ali ne zameram joj... nisam ni pomislila na sve što me čeka. Dobro. Ta jedna jedina pomisao odagnava sve strahove.