You are on page 1of 1

Propast sveta nastupa za pet minuta!

Još jednom bivstvujući u sopstvenosti mnoštva svetova, biram teoretsku tačku sa koje bih mogao da sagledam kompleksnost propasti. Tamo gde nije fizike, ništa od metafizike. Uočavate nepravilnost iskaza, pretpostavljate da se mozak brani od vremena koga sam indukuje. Jedan život ispostavlja konačnu paletu boja izvršenih radnji, zamišljenih pokreta u društvu ljudi i životinja. Ono što film iskazuje, predstavlja predskazanje naših apstrakcija. Ono što će nastupiti za pet minuta je moje nešto i bilo šta, recimo sekunde koje sam mogao da potrošim u pripremanju omiljenoga jela. Hrana je hemija, film dekorativna alhemija. Ja ipak ostajem zagledan u ekran. Odakle potreba za nepotrebnošču? Ne treba biti ograničen, valja propasti dati dimenziju hepienda. Preostalih minuta ću se sećati mojih prvih nekoliko sati ispred maloga ekrana. Od svih maestralno uslikanih kadrova, naročitu radost mi je pričinjavao jedan zajednički svim režiserima, jednostavno naslovljen: “Menjamo traku.” Kada je u pitanju bila vrpca, moji bi se metafizički odgovori bojili fantastičnošću dalekih prostora. Valjda zbog tehničke cenzure, ovaj je kadar nestao za sva vremena. Izvesni genijalci su pokušavali da ga zamene reklamama, ali nije išlo. Zapad na Istoku nije isto što i Istok na Zapadu. Zato je, verujem, nemoguće je u sve uplitati fizičku dimenziju novca, njegovo tragično svojstvo prebrojivosti, negativnu posledicu nagomilavanja ili potrošivosti. Nespretno izvedena u meni nepoznatoj materiji, traka bi povremeno pucala. Slučajevi za meditaciju na temu nestabilnosti, krhkosti svake apstrakcije. Jedino realnost užitka produkuje istinski dodirivo biće. Ovo naravno sve do prvih prikaza kontraceptivnih pilula. Slušao sam od starijih kako je biohemija od velike erotske pomoći glumcima i glumicama. Lokalna popadija je posedovala istu količinu hormona u grešnim mislima, ali nju niko nije smeo da dira. Film je film, a politika daleko od svih kritika. Verujete li vi u slučajnost uzorka? Lobotomisani marksizmom, odjednom verujemo da je svaki američki hepiend izvrsni živi kontakt sa komunizmom. Od previše sreće u ćelijama, izgubi se nužna koncentracija. U mozak brzo ulazi sve: Biblija, velika Nacija, ratna dekoracija. Pomešaju se govori i nagovori, beda i blud, astrološka ćud. Dovoljan je mali pritisak istine za pretvaranje bilo kog pojedinca u zapaljivi koktel mučnine. Poslednji je minut pred prpast, a ja povraćam u nužniku na drugom spratu. Ako ne povučem vodu, imaću pola interpola na vratu. Za vreme nerazuma i rata, osluškivao sam prisluškivanje velikoga brata. Zatvorite prozore, otvorite vrata! Za “Kinematograf” iz nužnika, Milan Žorž Đorđević