«Negde mora da se vežeš,» subliminalno me podučava drvo iz dvorišta, «za nekoga mora

da te ima.» Svakodnevno putujem metroom, možda se vežem za liniju broj Sedam, tamo
me ima. Pariski metro je vrlo nadahnjujuće filmsko tkivo, ali me sećalo baš najbolje ne
služi kada bih da razaznam remek-dela iz podzemnih svetova vozova.

Kada čovek jednom napusti Pariz, mirisi metroa dugo se zadržavaju u nozdrvama. Nema
ničega urbanijeg od olfaktivne lične karte našeg malog grada. Ponovo u Parizu, čoveku se
prosto žuri da siđe u magičnu rupu i sretne se sa sopstvenim sećanjima. Nisam Pariz
zavoleo zbog njegovih istorijskih znamenitosti, čak ni zbog lepote neonskog osvetljenja,
nego najviše zbog podzemne železnice.

Kada se jednom nađete u vagonu, ne preostaje vam ništa drugo nego da utonete u lepotu
nekih fantastičnih očiju. Lica, lica, pred vama se prikažu mnogobrojna lica svih boja i svih
karakternih crta. Šarenilo je multietničko, multikulturno, tako reći čitavo čovečanstvo je na
dlanu. Svako se prikazuje u svetlu sopstvenih zakona i običaja putujući iz tačke A u tačku B
svima nama zajedničkog grada.

Šaleći se, ne propuštam da pravim Parižankama postavim idiotsko pitanje: «Kako je to

roditi se u međunarodnom bordelu?» Donji svetovi bordela, metro dakle, začinju razna
poznanstva. I kao da je sve moguće. Jednom su mi neke devojke poverovale da dolazim sa
Jupitera, da sam vanzemaljac. Priznaćete, Jupiter je jako lepa planeta, no ja nikako ne želim
da se odvojim od našega sveta.

Za «Kinematograf»,
Milan Žorž Đorđević