You are on page 1of 19

UVOD U FILOZOFIJU

1. Može li se filozofija odrediti kao ljubav prema mudrosti?

- Prema tumačenju prvih filozofa shvaćena je tako.


- Mudrost (SOPHIA) pojmovno sadrži 2 momenta:
1. Istinito
2. Dobro
- Jedinstvo istinitog i dobrog je najveća vrednost filozofije pa je prema tome filozofija
ljubav prema najvišoj vrednosti.
- Filozofija želi da zna šta je dobro i šta je istinito.
- Želi da nađe svoju Trnoružicu i sazna kakva je ona.
Svaka filozofija konstituiše svoju Trnoružicu te sasvim dobro zna njenu prirodu. To je
ironija filozofije poznata još od Sokrata (svaka filozofija traži ono dobro i ono istinito i
unapred zna hoće li ga naći).
- Filozofija nije sveznajuća, ali od početka zna ono najviše što sledi iz najvišeg
zadatka filozofije.
- Filozofija demistifikuje; zahteva da se sve dovede u pitanje.
Filozofija je dvolična
1. Filozof konstituiše istinito i dobro u jedinstvo i u skladu s tim uređuje svoj svet
2. Filozofska atituda: navođenje misaonog sagovornika prema "vrhuncu" koji može
dosegnuti svako misaono biće.

2. Odnos filozofije prema mitu, religiji, umetnosti i ideologiji

- Filozofija se ne moze nasumice odvojiti od istorije umetnosti i religije.


Mit:
- U osnovi mita nalaze se instinkti mudrosti. Mitološko mišljenje, na neki način,
predstavlja vrstu filozofiranja.
- Forma mita ne odgovara filozofiji, jer se njime filozofija ne unapređuje.
Religija:
- U pogledu sadržine srodna je sa filozofijom
- Kod hrišćana, religija i filozofija jasnije su razdvojene (za razliku od starog doba).
- Kako razlikovati religiju od filozofije? Teolozi ignorišu filozofiju da ne bi bili
uznemiravani u svojim proizvoljnim mudrovanjima.
- Filozofija je bila vezana za grčko mnogoboštvo; po osamostaljivanju, suprotstavila
se narodnoj religiji dok u njoj nije spoznala sebe.
- Ksenofan je napadao religiju pa se smatra da je on odgovoran za nastajanje prvih
ateista.
Umetnost:
- Slična je religiji i filozofiji time što pripada apsolutnoj sferi duha.
- Forma čulnog opažanja bitna je stavka umetnosti.
- Kod Grka, umetnost je predstavljala najvišu formu u kojoj je narod zamišljao svoje
bogove.
- Umetnici su, u suštini, bili tvorci bogova, jer su dali predstavu o životu i delima
božanstava narodu.
- Oblast koja nadmašuje carstvo umetnosti je religija.
- Treća forma apsolutnog duha je filozofija.
Ideologija:
- "Ideologija je sistem ujedinjenih ideja koje deluju na svest pojedinaca"
- Ideologija je sistem ideja samo ako se odnosi na sistem društvenih odnosa.
- Od najranijeg života čovek je učen da "prihvati" određene ustaljene norme što
predstavlja podređivanje određenoj ideologiji.

3. Priroda svakodnevnog mišljenja

- Svaki čovek rođenjem ulazi u svet koji postoji nezavisno od njega i mora da nauči
da se u njemu održi.
- Svakodnevni život je heterogen i ima samo jedno središte - pojedinca u kome se te
heterogene sfere objedinjuju.
- Svakodnevno mišljenje i osećanje su antropološki primarni - realizuju saznanje i
delanje čoveka zajednički i istovremeno - nerazdvojno jedno od drugog.
- Umetnička ili naučna usmerenost su takođe prirodne ali su antropološki
sekundarne.
Prosečni čovek jedinstvo ličnosti realizuje u svakodnevnom životu, jer za većinu ljudi
svakodnevni život jeste život. U njemu se mora dokazati "Da li je čovek jezgro ili
ljuštura?" (Gete)
a) Pragmatički karakter iskustva
- Svakodnevno mišljenje treba da rešava svakodnevne zadatke. Otuda njegov
pragmatički karakter. Ne znači da su misaoni procesi pripreme za praktične ciljeve.
- Opažanje ide zajedno sa osećanjima, ali osećanjima u pojedinačnom opažanju
može pripasti usmeravajuća uloga (ljubav čoveka čini slepim, kao i gnev).
- Zavisno od doba i društvenih slojeva menja se, ne samo sadržaj znanja, već i njihov
obim. Obaveznost svakodnevnih znanja je relativna, ali od svakog se zahteva
određeni minimum. Izvan toga, stepen znanja se menja zavisno od mesta koje se
zauzima u podeli rada (npr. žene su morale da stiču druga znanja, a ne ona koja su
sticali muškarci).
b) Nosioci svakodnevnog znanja
- Nosioci su sami ljudi (odrasle generacije). U većini društava je zadatak roditelja da
znanje prenesu sledećoj generaciji.
- U prirodnom društvu to su oni koji su zahvaljujući godinama stekli iskustvo, u
strogo religioznim zajednicama, sveštenici imaju tu ulogu.
- Škola je institucionalizovani posrednik znanja, sa pojavom buržoazije, štampa je
preuzela deo te funkcije, a danas su to sva sredstva masovne komunikacije.
- Povećanje svakodnevnog znanja se vrši iz dva izvora:
1. Iz novih društvenih iskustava i 2. iz sfere znanja rodnih objektivacija koje su se
spustile u svakodnevni život, uneta u njega pretvorena u svakidašnja.
- Naučne informacije koje su se spustile u svakodnevno znanje ne služe isključivo
kao odskočna daska praktičnog znanja već mogu služiti samo za zadovoljenje
interesa i radoznalosti (koji su začetak teorijskog stava u svakodnevnom mišljenju)
c) Istina svakodnevnog znanja
- Znati nesto u svakodnevnom zivotu znaci usvajati postojece iskustvo misljenja, i
ugradjivanje sopstvenog iskustva u njega, cime se covek osposobljava za
svakodnevne heterogene tipove delanja.
- Svakodnevno znanje je uvek samo misljenje (doxa), rekao je Platon, a nikad
filozofsko tj. naucno znanje (epistheme).

2
- Shodno tome, svakodnevna istina je stalno doksa, cak iako se stalno pokazuje kao
istinita, a naucna istina epistema cak iako nju sutradan zameni istina viseg stupnja.
- Doksa je znanje za koje su poznavanja i zahtevi dati u sadrzajima sveta
svakodnevnog znanja i normi, ocigledna. Epistema pocinje tamo gde se moze
dovesti u pitanje cak i sadrzaj znanja zatecenog kao gotovog.
d) Teorijska usmerenost u svakodnevici
- Svakodnevno znanje, sa svojim antropoloskim i ontoloskim osobinama i svojim
sadrzajem cini osnovu visih rodnih objektivacija.
- Kontemplacija je prvobitno ljudsko ponasanje. javlja se tamo gde odnos prema
prirodi nije pragmaticki, gde se priroda ne koristi, ne pobedjuje ali i gde ne izaziva
strah.
- Opisivanje osobina je pragmaticka intencija. Opisuju se osobine neke stvari da bi se
znalo kako i kada je treba upotrebiti i kako na nju reagovati.
- Priprema za cilj, prethodno sticanje znanja, teznja ka sigurnosti mogu i u
svakidasnjici izazvati pojavu pre-prakse usmerene na pragmatiku, oblik
eksperimenta koji je danas veoma cest.
- Anticipirajuce misljenje koje unapred ne sadrzi nikakvu nameru za ostvarenje
nazivamo sanjarenja (ima pozitivnu ulogu u odredjenoj meri).
- Doksa se ne uklapa u poredak homogene slike sveta, ipak na nivou svakodnevnog
misljenja javlja se potreba za jedinstvenom slikom sveta, za sintezom..
- Ove potrebe i nacini misljenja stvaraju na pocetku samo delimicne sinteze u obliku
raznih mitova, koji predstavljaju religiozne i umetnicke nacine ponasanja koji jos
uvek nisu udaljeni od svakodnevnog misljenja.
- Velike sinteze ne sprecavaju svakodnevno misljenje da iz dana u dan stvara svoje
delimicne sinteze. One su delimicno primitivno mitoloskog karaktera, a delimicno
sintetizovana uopstavanja svakodnevnih iskustava, tzv. "narodna mudrost",
"seljacka filozofija".

4. Filozofija i nauka

- Sustinski odnos filozofije i nauke menjao se kroz istoriju. Razvojem covekove


delatnosti (narocito proizvodnje), javlja se potreba za specificnim sistematizacijama
znanja. Istorijski gledano, ta potreba se realizovala kao proces diferencijacija
posebnih nauka iz filozofije. Vec u Aristotelovo vreme pocinje da se govori o botanici,
fizici, retorici, filologiji. Sa XIX vekom, proces izdvajanja nauka je u dobroj meri
zavrsen (matematika, hemija, biologija, psihologija...)
- Ogist Kont u delu "Kurs pozitivne filozofije" klasifikuje nauke: matematika, fizika,
hemija, biologija i sociologija. Filozofije nema u ovoj klasifikaciji. Time je jedinstvo
filozofije i nauke postalo problematicno.
- Filozofija prestaje da bude najopstija nauka (nauka nad naukama). Postalo je jasno
da je iluzorno ocekivati da se filozofija odredi pomocu nauke. Istovremeno, predmet
filozofskog misljenja ne moze se odrediti nezavisno od posebnih nauka. Aristotel je
rano spoznao da druga, prakticna znanja jesu nuznija od filozofije ali time nisu
vrednija od nje.
- Filozofija je u najdubljoj sustini kriticko postavljanje pitanja o stvarnosti i coveku.
Od nje se stoga ne ocekuju gotove, konacne istine. Ona zivi tako sto preispituje svoja
polazista, stalno dovodi u pitanje svoj predmet i resenja, pa se upravo tu dokazuje
njena naucnost i mudrost.

3
- Odnos nauke i filozofije ne moze da se resava u racionalnom smislu, resava se
traganjem za specificnim karakterom filozofskog pristupa stvarnosti.

5. Odlike filozofskog misljenja

- Filozofija svoj predmet izgradjuje u istrazivanu opsteg ili prvih principa sveta,
znanja i delovanja. Uvek se pitala o opstem i sustinskom u stvarnosti, pre svega o
odnosu coveka i sveta u celini i to u celini ispoljavanja tog odnosa.
- Najveci broj filozofa odredjuje filozofiju kao ucenje o bicu (bivstvu, bitku),
podrazumevajuci pod tim sustinu ili osnovu svega sto postoji. Ona tako nuzno, poput
mita ili religije, tezi osvajanju opsteg.
- Bitni je unutrasnji momenat filozofskog misljenja kriticnost prema postojecem. Ta
odlika dolazi iz veceg interesa filozofije za pitanje nego za gotov odgovor.
- Filozofija pocinje stavom da se ne moze doci do apsolutnog znanja. Tako ona zivi od
vlastite nesigurnosti i to je njena bitna prednost jer se istina sigurno gubi kada se
predstavlja kao konacna.
- U kritickoj funkciji, filozofija podvrgava preispitivanju svaki momenat drustva,
istorije, misljenja i to uvek sa gledista humanisticke izmene sveta. Ova funkcija
razvijala se od Sokrata, preko humanizma do savremenih filozofa. Glavna svrha
kritike je da se ljudi ne izgube u idejama i nacinu ophodjenja koje im drustvo pruza
savremenom organizacijom (ljudi treba da uvide povezanost sopstvene egzistencije i
opsteg interesa drustva).
- Na kriticku se nadovezuje i utopijska funkcija filozofije.
Misljenje mora negde poceti, u filozofiji ono pocinje od onog Tu, Ovde, Jeste. Stvarni
zivot je ono zapocinjujuce.
- Istinski se duboka filozofija uvek javlja kao kriticko samorazumevanje svoga
vremena.
-Bloh filozofsko misljenje definise sledecim recima:
" Traziti, promicati, usavrsavati. Jer, i na svrsetku filozofije vazi nacelo: S jos nije P -
nijedan subjekat nema jos adekvatan predikat."

6. Sistematika filozofije

- Osnovno pitanje novije filozofije je pitanje o odnosu misljenja prema svetu. Ovim se
pitanjem sazima celina filozofske problematike. Medjutim, kod pojedinih filozofa je
dominirala jedna ili samo neke strane ovog slozenog odnosa, razloga sistematicnosti
u procesu obrazovanja, filozofska problematika se rasclanila na vise razlicitih
filozofskih pitanja.
- Ontolosko pitanje obuhvata problem bica i nacin njegovog pojavljivanja. Filozofija je
i zapoceta pitanjem sta je prauzrok, arhe svega sto postoji (Tales - voda, Anaksimen
- vazduh, Anaksimandar - apejron, Heraklit - vatra, Empedokle - vatra, voda, zemlja i
vazduh, Demokrit i Epikur - atomi...). Tu spada i problem kretanja (Sa Heraklitovim
stavom "panta rei" zapocinje dijalektika, a na ucenju Elejaca o Jednom zasniva se
metafizika kao opsta metoda tumacenja stvarnosti). Filozofi su razlicito odgovarali i
na pitanje da li je stvarnost i njena osnova jedinstvena ili ne. Monisti (Heraklit,
Spinoza, marksisti) nalaze da je svet jedinstven, dualisti (Aristotel, Dekart) misle da
je bivstvo dvostruko, a pluralisti (Anaksagora, Lajbnic) da je osnova sveta
mnostvena. Vazno filozofsko resenje je i odgovor na pitanje kakav je odnos medju

4
pojavama u stvarnosti. Osnovni odgovori se koncentrisu oko strogog determinizma
(pojave u stvarnosti su strogo odredjene, uslovljene) i indeterminizma (poricanje bilo
kakve uslovljenosti).
- Gnoseolosko pitanje obuhvata niz problema poput izvora i granice saznanja i sta je
to znanje. Ova pitanja postavljaju vec prvi filozofi, ali u sklopu ontoloskih resenja.
Kao samostalna, javljaju se sa sofistima (Sokrat, Platon, Aristotel). Pitanja saznanja i
metoda saznanja celovitije se postavljaju tek u novovekovnoj filozofiji (Bekon, Lok,
Dekart), ali se u osnovi resavaju na razlicite nacine. Lok polazi od culnog saznanja
kao osnovnog izvora saznanja, Dekart i Spinoza nalaze da je misljenje jedino
izvesno, ono u sta se ne moze sumnjati. Na pitanje da li je moguce objektivno znanje
o stvarnosti, agnosticizam porice tu mogucnost, skepticizam sumnja u to, a
dogmatizam nalazi da je moguce ili cak da je vec dostignuto.
- Aksiolosko pitanje predstavlja istrazivanje vrednosti covekovog celokupnog odnosa
prema svetu - vrednosti saznanja, covekovog prakticnog i moralnog zivota i
vrednosti umetnickog stvaralastva. Predmetno prosirenje filozofije na pitanje coveka,
drustvo, drustvenih institucija i odnosa, stvaralastvo, potvrdjuje isstorijsku
uslovljenost i delotvornost filozofije.
- Pitanje coveka izdvaja se kao posebno filozofsko pitanje, mada je pomenuto u
prethodna tri. Odgovori su razliciti, od Sokratovog odredjenja coveka kao bica koje
saznaje, Aristotelovog da je zoon politikon, Franklinovog da je covek "zivotinja koja
pravi orudja" do Marksovog odredjenja da je covek genericka sustina.

7. Filozofija i njena istorija

- Istorija filozofije nastoji da problematizuje sva filozofska resenja, potvrdjuje da se


filozofsko misljenje razvija kao kontinuitet. Filozofija se razvijala kao kriticki dijalog sa
svojim filozofskim pretpostavkama.
- Nova filozofska stanovista nastaju na osnovu toga sto na manje ili vise jasan nacin
zauzimaju odnos prema misaonoj tradiciji, ne samo filozofskom nasledju nego i mitu,
religiji, umetnosti, nauci.
- Potreba da se shvati proslost u filozofiji je intenzivna. Ona se potvrdjuje svojom
istorijom, za razliku od nauke.
- Odnos filozofije i njene istorije je nuzan i visedimenzionalan. Istorija filozofije je
svedocanstvo o naporu coveka da misaono ovlada svetom.
- Sve velike filozofije i filozofi iskazali su izuzetan smisao za integraciju i
savladavanje misaonog nasledja. Vec anticka filozofija pokazuje taj odnos prema
misaonom nasledju, jer Platonova filozofija je istovremeno afirmisanje Sokrata,
Zenona, Pitagore. Aristotelova filozofija je prva je celovitija istorija filozofije. Hegel je
sustinu filozofije odredio upravo kao istoriju filozofije - postavljanje problema, njihovo
resenje i preispitivanje tih resenja.

9. Polis i agora - rodno mesto grcke filozofije

- Veze izmedju nastanka polisa i radjanja filozofije bile su toliko tesne da se na svom
pocetku racionalna misao ukazuje kao zavisna od drustvenih i mentalnih struktura
grckog grada. Cinjenica je da se u Grckoj razum najpre razvio na politickoj ravni.
Opadanje mita pocinje onda kada mudraci prvi put raspravljaju o ljudskom poretku, i
pokusavaju da ga definisu, priblize ljudskoj inteligenciji. Tako se izvan religije razvila
misao sa svojim recnikom, pojmovima, nacelom i teorijama. Ova misao je obelezila

5
mentalitet antickog coveka. Za Grka je covek bio isto sto i gradjanin, misljenje je bila
privilegija slobodnih ljudi koji koriste svoj razum i gradjanska prava.
- Sistem polisa podrazumeva nadmoc govora nad drugim sredstvima vlasti. Govor je
politicko orudje od koga ce Grci napraviti bozanstvo. Politicka vestina se sastojala u
upotrebi jezika;
- Druga odlika polisa je potpuna javnost data najznacajnijim pojavama drustvenog
zivota. Ovaj dvostruki proces demokratizacije, imao je posledice od bitnog znacaja
na intelektualnom planu.
- Mentalne tehnike su, postavsi elementi zajednicke kulture, izlozeni kritici i
kontroverzi. Pismo je postalo osnovni element grckog obrazovanja i vaspitanja
(paideia).
- Jedinstvo polisa zasniva se na slicnosti ljudi koji cine neku zajednicu (philia). Uprkos
svemu sto ih razdvaja u drustvenom zivotu, na politickom planu gradjani same sebe
shvataju kao zamenljive jedinice u sistemu u kojem je ravnoteza zakon a jednakost
norma.
- Kratos, arche ne nalaze se vise na vrhu drustvene lestvice, vec u centru, u sredini
ljudske grupe. Agora, koja predstavlja ostvarenje ovog shvatanja prostora je srediste
zajednickog prostora. Svi koji u njega ulaze, odredjuju se kao jednaki (isoi). Ovakav
prostor suprotstavlja se verski obojenom prostoru Akropolja.
- Filozofija se otpocetka nasla u dvosmislenom polozaju. Bila je istovremeno bliska
inicijacijama misterija i kontroverzama agore.

10. Poceci filozofiranja u Grckoj

- Pocetkom VI veka u jonskom Miletu ljudi poput Talesa, Anaksimandra, Anaksimena


uvode nov nacin razmisljanja o prirodi uzimajuci je za predmet jednog sistematicnog
i nezavisnog izucavanja.
- Jonski "fizicari", fizicari (ili filozofi) prirode nastojali su da objasne svet i shvate
prirodu.
- Istorija ne zna mnogo o Talesu, Poznat je kao prvi filozof. Njegovo zanimanje bilo je
astrolog. Ziveo je osobenjacki, prvi izmerio visinu Keopsove piramide. Po njemu,
prvobitni element iz koga je sve nastalo je - voda. Odbacuje politeizam i uvodi pojam
Uma koji animira svet uz pomoc demona. Um i voda su, dakle, jedno.
Anaksimen svojstvo beskonacnosti pripisuje vazduhu - razredjen, postaje vatra; kada
se zgusne pretvara se u vetar, zatim oblak, vodu i na kraju u kamen
Anaksimandar, predvodnik miletske skoleu VI veku smatrao je da je prvobitni
element apeiron, neogranicena materija. Prvi uvodi pojam principa arhe. Za njega,
nijedan element ne moze imati prevlast nad drugim, sve ima zajednicko poreklo.
Apeiron je posebna stvarnost. Anaksimandar je zacetnik metafizike i prvi uvodi
pojam krivice u filozofiju, narocito je vazan jer je ostavio pisani trag za sobom.

11. Sokrat

- Nije napisao nista pa o njemu saznajemo iz Platonovih dijaloga, Aristofanovih


komedija... Dosta je putovao, bavio se pitanjem morala i politike. U 70-oj godini
optuzen je da kvari omladinu i osudjen na smrt Postavljajuci sugestivna pitanja,
navodio je sagovornika da misli da je dosao do nekog resenja. Posle razgovora,
sagovornik bi mislio onako kako je Sokrat zeleo. Njegova krivica je sto se zamerio
sujetnim ljudima.

6
- Srusio je grcku obicajnost; ucio je mlade da razgovaraju; uvodio nova (demonska)
bozanstva; tvrdio da cuje unutrasnji glas koji mu govori sta da NE uradi - dejmonion.
- Svojim glavnim zanimanjem smatrao je to da odgoji sebe i druge za ozbiljno
preispitivanje, bio je uveren da je sama spoznaja dobra dovoljna da se dobro cini i
time dodje do srece. Rekao je da svaki covek postupa onako kako misli da je dobro.
Ako cini lose, to je zato sto nema pravi uvid u to. To je ujedno i glavna razlika
izmedju Sokrata i Sofista: Sofisti su tvrdili izvornost htenja a Sokrat je mislio da je
HTETI nesto i SMATRATI nesto dobrim isto.
- Trazio je fizis i nasao je u POJMU. Cilj odredjenja pojma je definicija. Pojam treba da
vazi za sve, a nalazi se u zajednickom misljenju.
- Sokratova filozofija je dijaloska. Objasnio je Atinjanima da je uvid u vlastito
neznanje pocetak sveg znanja (Scio me nihil scire).

12. Platon (IV vek pre nove ere) - Ucenje o idejama

- Pravo ime Platona bilo je Aristokle. Bio je Sokratov ucenik; pre toga pisao je
tragedije.
- Osnovao je filozofsku skolu u Atini, gde su se skupljali najveci umovi Grcke (Diogen,
Aristotel). Skola je radila sve do VI veka nove ere.
- Skoro sva njegova dela su ocuvana (36 dijaloga, 12 pisama).
- Po Platonu, arhe je ideja (savrseni oblik stvari) - Mi culima ne opazamo stvari, vec
samo slike, a istina je sa druge strane (metafizika). U tome se ogleda njegovo ucenje
o idejama. On se pita mozemo li doci do ideje a da ostanemo ono sto jesmo?
- Platon kaze da se filozof oslobadja okova da bi dosao do stvarnih stvari, ali se mora
adaptirati, sto znaci da se moramo promeniti kada spoznajemo najvisu ideju.
- paideia (preobrazaj; oblikovanje coveka) po Platonu predstavlja vaspitanje u
odnosu na sustinu stvari, potpuno promenjen nacin egzistencije.

13. Aristotelova metafizika razvoja

- Merila za zivot:
1. Prva filozofija - metafizika
2. Druga filozofija - fizika
3. Treca filozofija - matematika
- Najpoznatije delo "Metafizika", predstavlja kritiku Platonove filozofije. On mu
zamera nedostatak pokretaca; sta je stvorilo ideju? Ona sama ne moze da bude
pokretac. Aristotel prihvata ideos, ali se pita gde se on nalazi.
- Metafizika je nauka o prvim nacelima i uzrocima
1. materijalno
2. formalno
3. eficijalno (radno)
4. finalno (ciljno)
- Aristotelova filozofija dala je samo dva uzroka: Sve u vidljivom svetu nastaje iz 5
elemenata (vatra, voda, zemlja, vazduh i eter)
Sva ziva bica poseduju dve komponente 1. dinamis (potencijal) - mogucnost za sta
je i 2. energeja (realitet) - ono sto bice stvori od sebe. Pretvaranje dinamisa u
energeju je mogucnost da se dosegne idealni oblik. Dakle, dinamis je ideja, idealni
oblik. Sta pokrece dinamis? - Logos. Sta pokrece logos?

7
- Sve sto postoji se krece (kvalitet i kvantitet, stvaranje i nestajanje, promena
mesta). Jedno bice pokrece drugo. Sta je PRVI POKRETAC?
On mora biti nepokretan, ali kako nepokretno pokrece nesto? Mora biti na kraju, sto
znaci da je nesto i radni i ciljni uzrok. Nepokretni pokretac stoji na kraju i sve tezi
njemu. Nepokretni pokretac je u nama.
- Theos - bog. Mi tezimo bozanskom. Bogolikost nas pokrece. Prvi pokretac se vezuje
za celokupni fizis.
Misljenje misljenja postoji samo radi misljenja. Ono nas pokrece.

14. Aristotelova etika ljudske izvrsnosti i mere

- Aristotel je razvijao realisticki pogled na svet. Odgovore na pitanje sta je najvisi cilj
i dobro on trazi u iskustvu i procenjivanju.
- Po principu slaganja svih (consensus omnium), to je SRECA. Zbog razlicitih vidjenja
srece, pokusava da nadje objektivni kriterijum.
- Ljudska sreca je u umnoj delatnosti - delatnosti prema vrlini.
- Moze li se za coveka koji postupa dobro, reci da uziva u svom postupanju? Aristotel
misli da moze:"Zivot ljudi koji cine ispravno sam je po sebi uzivanje."
- Utvrdjivanje karakteristike vrline kojom ona istice svoju vrednost. Postoji opasnost
od dve krajnosti: preteranog i nedovoljnog.
Karakteristika te vrline je sredina.
- Aristotel je bio kritikovan da je apologet "proste prosecnosti", medjutim on sam
odredjuje svoju "sredinu" kao pravu meru ciji je koren u prirodi, a na razumu je da tu
meru otkrije.

15. Platonovo i Aristotelovo ucenje o umetnosti

Platon:

- Jedan od metoda kojim Platon definise umetnost jeste utvrdjivanje njenog porekla.
U sali, on ga objasnjava mitom o Prometeju, oznacavajuci time ono sto covek
inteligencijom dodaje prirodi da bi u njoj opstao.
- U to vreme, Homerove pesme bile su ideal. Platon je cesto usmeravao svoje analize
ka toj zamisli - Homeru kao pesniku, ucitelju, umetniku i naucniku istovremeno.
Kasnije govori da su pesnici ne-umetnici, jer drugi ljudi bolje govore o njihovim
delima nego oni sami. Kad nesto sastavljaju, to cine po prirodi, a ne po mudrosti.
Hteo je da cenzurise Homera.
- Ako su pesnici i slikari podrazavaoci, onda su i filozofi imitatori, jer samo filozofsko
uspinjanje ka mudrosti zahteva podrazavanje tj. ucestvovanje u stvarnom bicu.

Aristotel:

- Mnogo toga pozajmio je od Platona. "Poetiku" je zapoceo principom po kome je


umetnost poezije i muzike sa podelom na ep, tragediju, komediju i liriku i sviranje na

8
liri i flauti vrste podrazavanja. U "Politici" rasporavlja o upotrebi muzike i drugih
umetnosti u vaspitne svrhe - bas kao i Platon.
- Naucna analiza je ipak cisto njegova. Poreklo nije od Prometeja vec od ljudske ruke.
Zanatska vestina (tehne), pocinje kao sposobnost ruke da se podrazava onaj koji je
dao ruku. Za Aristotela, umetnost dolazi iz skromnog inventivnog podrazavanja
obicaja majke prirode. "Umetnost je ljudsko stvaranje po slici bozanskog stvaranja,
jer umetnost se takmici sa prirodnim procesima, a bog je prvi pokretac prirode."
- Umetnosti je pristupao kao biolog (umetnost je uoblicena energija; ne zbir
umetnickih predmeta koji mrtvo leze u muzeju). Umetnost je, ipak, manje savrsen
sistem od filozofije, kaze Aristotel. Umetnost dostize svoju svrhu ako pruza
zadovoljstvo, a zadovoljstva se razlikuju po vrsti umetnosti i ukusu i uzrastu publike.
Ali, nijedno dobro koje pruza podrazavalacka umetnost ne moze samo po sebi biti
svrha. Najuglednije umetnosti, po Aristotelu su etika i politika (Platonova kraljevska
umetnost kralja - filozofa).

43. Renesansa - umetnicko, humanisticko i prirodno-naucno


preovladavanje duha srednjevekovlja

- Preporod cisto teoretskog duha je pravi smisao naucne renesanse, i u tome je


srodnost renesanse sa grckim misljenjem. Znanje stare filozofije zeljno je
prihvaceno.
- Istorija filozofije renesanse je uglavnom postepeno izgradjivanje naucnog pogleda
na svet iz humanistickog obnavljanja grcke nauke. Deli se na dva razdoblja: 1.
humanisticko i 2. naucno
- Prihvatanje grcke filozofije je vodilo stvarnoj suprotnosti prema sholastici. Za
humanizam je karakteristican hladan odnos prema metafizici u cemu se ogleda veza
sa rimskom popularnom filozofijom.
- Vreme svetskog carsta je proslo, Rim i Pariz prestaju da budu centri zapadne
kulture, Rim gubi prevlast nad crkvenim zivotom. Literarni zivot cveta.
- Klasicni opis raspolozenja renesanse je prvi monolog u Geteovom "Faustu".

44. Rodno mesto savremene filozofije: Dekart i Paskal

- Razvoj savremene filozofije pocinje u Francuskoj. Jednim od zacetnika smatra se


Rene Dekart. Otkrio je analiticku geometriju u kojoj primenjuje koordinatni pocetak.
Ziveo je u XVII veku, burnim zivotom, pa su njegove knjige kratke. Najvaznije su:
"Meditacija prve filozofije", "Rec o metodi", "Strasti duse". Njegova filozofija ima
mnogo slabih tacaka, ali je revolucionarna (napisana je na francuskom, sve
dotadasnje bile su na latinskom jeziku). Ima isti cilj kao Bekon - da otkrije novi temelj
nauka, da ucini filozofiju egzaktnom naukom i nadje nuzni pocetak nauke. Vrsi
radikalnu skepsu, odbacuje sve postojece nauke da bi se nasao temelj. Sumnja u
nauku i filozofiju, u postojanje stvari na svetu, uopste ("Otkud znamo sta je
stvarnost? Mozda je ovo sve san."), u Boga ("Mozda nas Bog obmanjuje?"). "Samo u
sumnju ne moze da se sumnja!"
- Ako sumnjam, ja mislim. Mislim dakle postojim - Cogito ergo sum.
Nemoguce je iz misli dokazati telo, pa kaze da je Bog spojio telo i dusu. Takvo
resenje je "Deus ex machina" Zasto se pojavio problem tela i duse u njegovoj
filozofiji? - Ako sumnja u postojanje poljasnjeg sveta, sumnja i u telu, a tako odvaja
telo od duse. Dekart je zapoceo racionalizam (i objasnjavao ga razumom).

9
- Blez Paskal je vesnik snaznih otpora racionalistickom shvatanju sveta i coveka.
Osnovni smisao ljudskog postojanja, po njemu je, da covek pronadje licne vrednosti
zivota, okrene se sam sebi i osmisli vlastiti zivot. Najbitniji problem covekovog
postojanja je konacnost njegovog zivota. Paskal se ne pita sta je covek, vec sta sam
ja. Odgovor na Dekartovo pitanje daje nauka, na Paskalovo pitanje se ne odgovara
racionalnim istrazivanjima osnovnih karakteristika ljudskog roda.
- Covek je "trska koja misli", i uzvisenija je od svemira jer zna za svoju
bespomocnost pred njim.
- Sukob racionalizma i iracionalizma, razgoreo se zestoko i kasnije, izmedju Hegela i
Kjerkegora i obnovio u svim bitnim crtama Paskalovu pobunu protiv kartezijanskog
racionalizma.

45. Apsolutizacija ideje napretka

- Moderna ideja napretka zasluzila je naziv moderne jer se opriala principu vere kao
uslovu napretka. Nikla je u sasvim drugacijoj intelektualnoj atmosferi gde se
poverenje poklanjalo razumu.
- Filozofija gradjanstva u XVIII veku prihvata ideju progresa kao napredovanja u
saznanju. Revolt protiv civilizacije javio se u spisima Volterovog savremenika Zan
Zaka Rusoa, koji je bio pesimista sto se tice civilizacije, a optimista sto se tice
ljudske prirode.
- Misao o razvoju kao napretku dobila je, na vrhuncu nemacke klasicne filozofije, nov
smisao. Hegel kaze da je sloboda krajnji cilj istorije. Posao je od uverenja da um
vlada svetom, stavise, za Hegela je um "sam po sebi dovoljna pretpostavka i
apsolutno krajnja svrha".
- Sen Simon je kljuc napretka video u razvoju nauke i industrije.

47. Kantovo ucenje o izvorima, mocima i granicama saznavanja

- Emanuel Kant rodjen je u XVIII veku u Kenisbergu gde je proveo citav zivot. Bio je
neobican covek, imao je tipican nacin zivota, sve je moralo biti tacno isplanirano.
Njegova filozofija pocinje kritikom saznavalackih moci a predstavlja sintezu rezultata
empirizma i racionalizma.
- Kantova cuvena tri pitanja koja utemeljuju njegovu kriticku filozofiju polaze od toga
da covek raspolaze sa tri dusevne moci:
1. Teoretska (sta mogu da znam?) 2. Prakticna (sta mogu da cinim?) i 3. Moc
sudjenja (cemu mogu da se nadam?).
Na osnovu toga, Kant predlaze novu podelu filozofije: teorija saznanja, etika,
estetika.
- Saznajna delatnost je sinteticke prirode - sjedinjavarazlicitosti. Kritika uma treba da
istrazi koji su to posebni oblici sinteze na svakom stupnju saznanja i u cemu se
sastoji njihova opstost i nuznost. razum je sposobnost da ono sto opazamo
zamislimo u jedinstvu, razum je sposobnost stvaranja pojmova. Kantova kritika stare

10
i izgradnja nove filozofije rezultirali su novim shvatanjem coveka kao delatnosti. U
njegovoj filozofiji na istaknut nacin subjektu je odredjena uloga stvaraoca predmeta
saznanja.

49. Fihte

- Johan Fihte bio je Kantov pomocnik. Napisao je "kritiku svakog uma", a zatim otisao
u Jenu gde dolazi u sukob sa vladom. Kasnije pocinje politicku karijeru. Nije zavrsio
nijedno od vaznijih dela izuzev "Osnovi celokupne nauke o nauci". Posebno je bitna
njegova filozofija: dogmatizam i idealizam.
- Ne koristi rec "filozofija" vec se sluzi izrazom "ucenje o nauci". Treba naci sta je
temelj svake nauke (slicno Dekartu). Fihte kaze "ja moram da postojim, ali ne moram
da mislim". Dakle, nauka je u subjektu, u postojanju. Moramo da priznamo drugog
da bismo priznali sebe, ali sta ako nas ne priznaju; prakticka filozofija je osnova
teorijske filozofije; covekkoji nije slobodan ne moze da se bavi filozofijom ( osnova
svake filozofije je sloboda).

50. Seling

- Bio je student bogoslovije. U 21. godini postao je redovni profesor. Prolazi kroz
period transcendentalnog idealizma i filozofije otkrovenja. Zasniva filozofiju na
apsolutu, sto je njegov naziv za boga. (Aristotelov nepokretni pokretac) ali to nije
nista izvan vidljivog bica. Tri pristupa: 1. preko subjekta (izucavanjem sebe mozemo
da dodjemo do apsoluta) 2. izucavanjem prirode do apsoluta 3. neposredni put,
preko filozofije umetnosti do apsoluta. Kakav apsolut mora da bude potpun, apsolut
je u potpunom identitetu sa samim sobom, on je vecan; vecnost ne trpi vremenske
kategorije.

51. Hegelov sistem apsolutnog idealizma (panlogizma)

- Izradio je celovit idealisticki sistem koji se obicno odredjuje kao apsolutni idealizam
ili panlogizam. Ovaj idealizam sadrzi zahtev uma da se u nasem znanju otkrije
dijalektika stvari i to kao usvojena, a ne tek zadata. Hegelova filozofija je obelezena
naporom da svet shvati kao jedinstvo, povezanost, razvoj.
- U osnovi Hegelovog sistema nalazi se apsolutna ideja, pojam. Apsolutno je duh i to
je bitna definicija apsoluta: "subjekt, odredjenije zamisljen, jeste duh. Pojavljuje se
ukoliko se sustinski odnosi prema nekom predmetu koji biva: utoliko je on svest.
Otuda je ucenje o svesti fenomenologija duha". Bio je uveren da filozofija tek sa
Dekartovim "cogito ergo sum" stupa na cvrsto tlo.
- Hegel razlikuje svet za zdrav razum i svet za filozofiju. Razum uzima stvari kao
mirujuce, identicne, konacne. Pri dubljem posmatranju, taj svet biva narusen,
razdvojen - to je svet totalne nesmirenosti ili "najboljeg reda". Zadatak filozofije je
da misljenjem totaliteta iznova supostavlja jedinstvo razdvojenog sveta.

11
52. Hegelov prikaz razvoja samoispoljavanja ideje

- Osnovni stupnjevi Hegelovog sistema su ideja, priroda i duh. Kretanje znanja je


saznavanje sebe u drugome. Priroda je otudjena ideja, ideja sama po sebi. Na
pocetku prirodnog razvoja su prostor i vreme, a na kraju covek. "Kao sto nema
kretanja bez materije, nema ni materije bez kretanja". Priroda se razvija u prostoru,
a duh u vremenu. Duh je predmet filozofije duha.Prvi stupanj razvoja duha je
subjektivni duh, drugi je objektivni duh, a treci i najvisi je apsolutni duh. Subjektivni
duh je priroda, svest, um i proucavaju ga antropologija, feomenologija i psihologija.
Objektivni duh je sveobuhvatni zivotni sklop koji se individuumu namece, postoji kao
pravo ili istorija a zavrsava se stupnjem razvoja porodice, gradjanskog drustva i na
kraju drzave. Najvisi stupanj dostize apsolutna ideja u stupnju apsolutnog duha ili
znanja. Apsolutni duh se vraca sebi u umetnosti, religiji i doseze kraj u filozofiji kao
najvisem znanju. Apsolutno znanje zavrsava se u filozofiji. Krajnji rezultat Hegelove
filozofije je neocekivan i iznenadjujuci kraj nemacke klasicne filozofije. Nasuprot
prosvetiteljstvu, pa i Kantu, Hegel ne suprotstavlja religiju i filozofiju vec ih povezuje.
Adorno je rekao da je Hegel ostao tradicionalni filozof jer je stao na stranu kraja i
jedinstva.

53. Hegelovo ucenje o istorijskom kretanju

- Razumevanje istorije probija se kao najplodnije podrucje Hegelove filozofije.


Pokazao je razumevanje drustva, posebno ekonomske sfere. Razvoj istorije dovodio
je u vezu sa ljudskim radom. Uocio je dve sustinske osobine rada: stvaranje orudja,
sve vecu slozenost podele rada i njihovu medjusobnu vezu.
- Covek je kod Hegela proizvod samog sebe, svoje sopstvene delatnosti kroz istoriju.
Njegova filozofija tezi da otkrije opstu zakonitost razvitka istorije. Nekoliko
specificnih momenata Hegelove filozofije istorije bitno je za svako dublje tumacenje
istorije: ideja neklasicnog razvitka, pojam zivota, rada i interesa, parabola o slugi i
gospodaru, pravac istorije ka razvoju svesti o slobodi.
- Istorija za Hegela nije podrucje srece, vec slozeno delovanje orudja svetskog duha.
Priznaje moc partikularnih interesa i ciljeva jer se oni ne obaziru na granice prava i
moraliteta. Stvarni zivot ljudi moze se javiti u obliku samostalnih umnih individua ali
i u obliku gospodara i sluge. Rad sluge obrazuje i formira predmetnost. Rad sluge je,
po Hegelu, negativan, jer ispunjava tudju pozudu. Gospodar je sa stvarima povezan
samo putem rada sluge. Sluga je za gospodara bitan samo u svojoj nesamostalnosti
i nebitnosti. Medjutim, kod Hegela postoji mogucnost da sluga dozivi potpunu
slobodu u krajnjoj neslobodi jer, dozivljavanjem istine ciste negativnosti, potisnuta
istina preokrece se u istinitu samostalnost.
- Istoriju covecanstva Hegel prikazuje kao kretanje duha u vremenu ka slobodi. Tvrdi
da je apsolutna volja sadrzana u zahtevu "hteti biti slobodan" - "slobodna volja je
ono po cemu covek postaje covek, dakle osnovni princip duha".

56. Marksovo ucenje o otudjenju

12
- Marks je coveka postavio kao coveka, a njegov odnos prema svetu kao ljudski
odnos. Ukupni zivot treba da bude ispoljavanje stvarnih mogucnosti coveka.
- Otudjenje je proizvod konkretnoistorijskih okolonsti - rezultat datih drustvenih
odnosa, a ne nuzno svojstvo coveka. "Covek je zoon politikon, ali ne samo drustvena
zivotinja, vec zivotinja koja se samo u drustvu moze osamiti". Analizirao je siroku
lepezu otudjenja od rada. Osnovni oblik otudjenja je otudjenje proizvoda od
proizvodjaca. Ostvarenje rada javlja se kao otudjenje. Radnik stavlja svoj zivot u
predmet, ali predmet ne pripada njemu, vec egzistira izvan njega, nezavisno, tudje i
postaje samostalna, cak neprijateljska sila nasuprot njemu. Neposredna i vidljiva
posledica otudjenja proizvoda od proizvodjaca je otudjenje coveka od coveka. Ako
proizvod ne pripada radniku, pripada nekom drugom coveku izvan radnika. Ako je
njegova delatnost za njega mucenje, nekom drugom predstavlja uzitak. Zbog toga
se Marksu gradjansko drustvo prikazuje kao skup kapitalista i radnika. Privatno
vlasnistvo nas je ucinilo glupim i jednostranim. Tu je rec o otudjenju svih cula, o
razvijanju samo "cula posedovanja" jer smatramo da je neki predmet nas, tek kada
ga posedujemo, konzumiramo ili upotrebljavamo.

57. Osnove Sopenhauerove pesimisticke etike.

- Artur Sopenhauer se na terenu etike potpuno suprotstavio Kantu i izgradio


iracionalisticko ucenje o poreklu i osnovama morala, pesimisticko glediste na
vrednost coveka i zivota uopste.
- Polazi od toga da je nasoj svesti neposredno dostupna predstava o svetu, a ne
predmetni svet sam. Iz toga se izvodi njegova izjava "svet je moja predstava".
Posavsi od te teze, zapao je u apsurdnu tvrdnju da nema razlike izmedju sna i jave,
da je svet samo san.
- Sustinsko u coveku je - volja, a ne intelekt, jer intelekt je samo sluga koji za volju
radi. Ako je sustina, bice sveta i zivota - volja, onda je i njihova vrednost negativna.
Nas svet je najgori od svih svetova, a da je za dlaku gori, ne bi ni postojao.
- Svako htenje potice iz potrebe, dakle iz nedostatka, dakle iz patnje. Konacno
zadovoljenje je prividno. Na jednu ispunjenu zelju, dolazi deset neispunjenih.
Zadovoljstvo i pozitivna emocionalna stanja su retki i neizraziti - "bol, brigu i strah
mi osecamo, dok bezbolnost, bezbrigu i bezbednost ne osecamo". Tri najveca dobra
zivota su mladost, zdravlje i sloboda, ali ih ne cenimo dok ih ne izgubimo.
- Postoji jedan istinski zakon za ljudsku volju, a to je zakon motivacije (jedna radnja
moze nastupiti samo ako postoje dovoljni motivi za nju).
- Svi osnovni pokretaci mogu se svesti na tri: 1. egoizam (htenje sopstvenog dobra)
2. zloba (htenje tudjeg zla) i 3. sazaljenje (htenje tudjeg dobra). Svi pojedinacni
motivi u zivotu mogu uticati na coveka samo izazivajuci jednu od ovih pobuda.
- Ljubav, vrline, pravicnost ne mogu biti najvisi oblik moralnosti, jer u svim vrlinama
volja onoga ko dela stoji na stanovistu potvrdjivanaj volje za zivotom, makar i u
drugim ljudima. Ako je zivot sustinsko zlo, onda je najvredniji zivotni stav i zivotna
mudrost - negacija volje. Najvisi imperativ Sopenhauerove etike je zahtev za
samoponistenjem volje.
- Treba savladati i negirati volju za zivotom, ali ne putem samoubistva, vec putem
askeze. Sopenhauerov ideal, asketa se uzdrzava od akta radjanja, suzbija polni
nagon. Cednost je osnovno svojstvo askete. Ziveo je sa pudlicom .

58. Kjerkegorova individualisticka pobuna protiv metafizike

13
- Problem slobode licnosti se poceo razvijati drugacije, suprotno Hegelu. Sustina
pojedinca nije objektivni poredak drustva, vec pojedinac i njegova licna sloboda. Po
Kjerkegoru, Hegelu je nedostajao smisao za individualno ljudsko. Hegelova filozofija
je filozofija apsoluta u kojoj je razvoj zavrsen, apsoluta u kome je pojedinac samo
orudje lukavog svetskog uma.
- Kjerkegorov napad na Hegelovom sistemu usmeren je prema panlogickom sistemu
zbog cinjenice da je Hegel iskljucio pojedinca iz sistema. Njegova filozofija je
zasnovana na objektivnoj refleksiji koja preobraca subjekt u nesto slucajno i nebitno.
Pojedinacna egzistencija postaje beskrajno nevazna.
- Individua je za Kjerkegora apsolutna stvarnost. Ova filozofija pociva na teznji da se
apstrahujemo od sebe. Partikularno, izdvojeno ljudsko bice jedina je realnost za
Kjerkegora; istorija je, po njemu, popriste trauma i neslobode (za razliku od Hegela).
- Kjerkegor je trazio nacine da covek ne izgubi svoju dusu u svetu masovnog
obezlicavanja, ali je bio usamljen u svojim naporima.

59. Niceova pobuna protiv tradicionalne metafizike i morala

- Nice je propadanje gradjanskog sveta ucinio osnovom svoje filozofije, koja


predstavlja bunt protiv hegelovske teze o umnosti postojece stvarnosti, protiv
"sistematske filozofije" koja hoce da bude sinteza istorijskog progresa, protiv
racionalizma u filozofiji.
- Nihilizam je ime kojim se oznacava stanje propadanja svih vrednosti (pasivni
nihilizam) i zahtev za prevrednovanjem svih vrednosti (aktivni nihilizam). Nihilizam
kao stanje evropske kulture je posledica ovog racionalizma koji izjednacava ljudsku
prirodu s razumom. Aktivni nihilizam polazi od saznanja da je "bog mrtav", da su
osnovne vrednosti (moral, religija, pravo...) izgubile vrednost za coveka. Osnovni cilj
aktivnog nihilizma je ponovno vracanje zivotnih sila, nov zivot harmonicnog
jedinstva uma i volje. Aktivnom nihilizmu "cilj nije covecanstvo nego natcovek".
Natcovek je onaj koji u opstim rusevinama zivotu kaze "da".
- Nihilisticka deviza "bog je mrtav" otvara coveku beskrajne mogucnosti za
ispoljavanje licnih energija i samoodredjivanje. "Volja za moc" kao teznja za
samorealizacijomproistice iz saznanja da stvarnost van coveka nema nikakvog
smisla. Po Niceu, moralne vrline su opasne kao i poroci jer one gospodare nad
covekom kao zakon i autoritet. Moralnim vrlinama covek je izokrenuo odnos ciljeva i
sredstava zivota - umesto da je cilj zivota trazio u porastu licnih stvaralackih snaga,
on se podvrgao nametnutim zivotnim uslovima i dopustio da represivne sile
gospodare nad njim.

61. Hajdegerova fundamentalna ontologija

- Nije skandal u filozofiji sto postojanje stvari po sebi ne moze biti dokazano, vec sto
se takav dokaz trazio. Smisao sveta je rezultat delatnosti nase projektivne
(ontoloske) svesti. Ona je izvor smisla svega pojavnog. Zadatak fenomenologije (kao
ontologije, teorije o bicu bivstvujuceg) je da bude teorija razumevajuceg saznanja
(onog saznanja koje je karakteristicno za procese transcendencije)
- Fenomen je intencioni objekt. Fenomen kao objekt intecnione svesti je projekcija
egzistencijalnih ljudskih mogucnosti.

14
Fundamentalna ontologija kojom Hajdeger zeli da prevazidje klasicnu metafiziku
nema za zadatak da pruzi bilo kakvo znanje o coveku. Ona samo zeli da bude teorija
koja omogucava razumevanje procesa kojim se do bica dolazi.
- Osnova metafizickih pitanja nije covek kao subjekt racionalnog saznanja, vec
transcendentalna imaginacija kao izvor svesti o beskonacnom bivstvovanju u svetu.
Bice nije cinjenica, ne moze se izraziti rodovnim oznakama. Bice je uvek "moje,
vlastito".
- Svest kojom se covek otvara prema svojim autenticnim mogucnostima Hajdeger
naziva egzistencijalnom svescu. Bice nije entitet, ne moze se definisati. Svaka
egzistencija ima posebno razumevanje smisla bica. Egzistencija je oznaka za
bivstvovanje koje je postalo otvoreno prema vlastitim mogucnostima.

62. Jaspersovo tumacenje egzistencije

- Filozofija po Jaspersu pocinje saznavanjem granica nauke. Njegova kritika nauke ne


znaci i negiranje njenog znacaja, naucno saznanje ne moze da bude - celokupno
saznanje. Da bi razgranicio odnos nauke i filozofije, Jaspers razlikuje tri modaliteta
stvarnosti: objekt-bice, ja-bice i bice-po-sebi. Samo prvi moze biti predmet naucnog
saznanja. Taj deo stvarnosti Jaspers naziva predmetni svet. Objekti u svetu se mogu
znati, ali svet kao celina ne.
- Egzistencija je covekova mogucnost da ne bude ono sto jeste. Izrazava se u
covekovoj slobodi prema sebi i prema svetu koji ga kao prirodno-drustvena sredina
okruzuje. Egzistencija je moguca smo u dodiru sa transcendencijom (procesom u
kojem se uspostavljaodnos izmedju egz. i smisla celine stvarnosti).
- Ono sto ujedinjuje svet i egz. je um (oblik samosvesti, oblik saznanja
egzistencijalnih ljudskih mogucnosti). Um je svest o istini koja se odnosi na celinu
bica. Covek odredjen u Jaspersovoj filozofiji prevazilazi svoju usamljenost samo
odnosom prema bogu. Bog kao simbol je drugo ime za demitologizovanu religiju.
Jaspers je bio ostar kriticar religije kao institucije i sistema opstih dogmi. Prava vera
je ona snaga licnosti koja iznova i iznova kaze "da" uz najdubljeg izvora svoje egz.
koja trazi i nalazi ono sto ostaje da se voli usred opstih rusevina. Granicne situacije
(smrt, borba, greh) bude u pojedincu zelju da kroz stradanje nadje put do vere.

63. Specificnost Sartrove filozofije egzistencije

- U misaonom razvoju Zana Pola Sartra postoje tri perioda.


I pocinje '30-ih fenomenoloskim studijama o ob licima covekovog dozivljavanja sveta
i odnosa prema svetu.
II '40-ih gradi filozofiju egzistencije - egzistencijalizam
III '50-ih prevazilazi egzistencijalizam i u razumevanju dijalektickog uma istorije trazi
nove horizonte slobode.
- Da bi se shvatila ljudska istorija i smisao sveta koji u istoriji nastaje, potrebna je
teorija koja ce znanje o svetu i coveku crpsti iz razumevanja nacina na koji taj ljudski
svet nastaje.
- Filozofija ne mora da polazi ni od subjekta ni od objekta, morapoci od
fenomenalnog sveta (od svesti kao oblika bivstvovanja u svetu). Svet fenomena je
nerazdvojivo jedinstvo svesti i uma. Ljudski svet postoji nezavisno od nase svesti
alinjegov smisao je rezultat delatnosti nase svesti. Ljudska realnost, smisleni svet je

15
rezultat odnosa bica za sebe i bica po sebi (termini koji zamenjuju metafizicke
pojmove subjekt i objekt)
- Odnos izmedju bica za sebe i bica po sebi je konflikt (konflikt je izvorno znacenje
bica za "drugo") Drugo je uslov mog objektivnog postojanja i kao takav svaka
granica moje slobode. Izvor nepredvidivih zivotnih situacija. Sloboda je osnovna
karakteristika coveka. On se slucajno radja i slucajno umire, sve izmedju je sloboda
za sve puniji smisao zivota i sve vecu utemeljenost naseg bivstvovanja.
- Svest o slobodi je istovremeno izvor svesti o apsurdnosti slobode. Sloboda nije
istorijski cilj koji treba ostvariti. Covek je, po Sartrovom egzistencijalizmu, apsolutno
slobodan i potpuno odgovoran za svet u kojem zivi. Nema slucajnosti u ljudskom
egzistiranju, nema nevinih zrtava, nema izvinjenja.

64. Pozitivizam - osnovne regule

- Pozitivna filozofija (pozitivizam) vodi poreklo od Konta i traje sve do danas. To je


odredjeno filozofsko stanoviste koje se tice ljudskog znanja. Predstavlja skup regula i
kriterijuma vrednovanja ljudske spoznaje. Pozitivisticke regule prave razliku izmedju
filozofskih i naucnih sporova koje je vredno voditi i onih koji nemaju sansi da budu
reseni, te nisu vredni paznje.
- Fenomenoloska regula nema realne granice izmedju sustine i pojave. Pozitivizam
zahteva da se ta razgranicavanja odstrane kao pogresna. Primeri bica koje su
pozitivisti osudjivali kao neosnovane primese izvan celine moguceg iskustva su
materija, duh...
- Nominalisticka regula je restrikcija pretpostavke da bi bilo kakvom znanju
formulisanom opstim terminima bilo sta odgovaralo osim pojedinacnih konkretnih
predmeta.
- Fenomenolosko i nominalisticko shvatanje znanja ima drugu konsekvenciju koju
formulisemo na trecem mestu:
- Regula koja osporava saznajne vrednosti vrednosnih sudova i normativnih iskaza -
U iskustvu ipak nisu sadrzani kvaliteti dogadjanjam stvari ili ljudskih ponasanja (lep,
dobar, plemenit...)
Stav da je ljudski zivot nezamenljiva vrednost nemoguce je dokazati, moze biti samo
prihvacen ili odbacen.
- Vera u principijelno jedinstvo naucnog metoda - uverenje da su nacini osvajanja
vrednosnih znanja u principu isti na svim podrucjima iskustva.
- Pozitivizam je, u svojoj istoriji, sadrzao ostre polemike protiv metafizickih
spekulacija svih vrsta (protiv refleksije koja svoje rezultate ne moze u potpunosti da
osloni na empirijske cinjenice). Usmerava svoju kritiku na religijske interpretacije
sveta i pokusava da posmatracko stanoviste postavi nezavisno od metafizickih
pretpostavki.

65. Strukturalizam, polaziste, metod, etape

- Strukturalizam se javio kao novi filozofski pokret, pocetkom '60-ih godina proslog
veka, kada se deo mlade francuske inteligencije udaljio od generacije Sartra i Merlo-
Pontija. Nasuprot Sartrovom egzistencijalizmu koji je u srediste stavljao coveka kao
subjekt, ova generacije je otvoreno govorila o kraju (filozofije) coveka. Na mesto
Boga ne stavljaju coveka, nego anonimno misljenje, saznanje bez subjekta, teorijski

16
bez identiteta. To je glavna konstanta strukturalizma koja je ostala nepromenjena i u
njegovoj danasnjoj fazi (od '68. naovamo).
- U prvoj fazi (predfilozofskoj) razvoja, strukturalizam se javio kao novi naucni metod
u posebnim naucnim disciplinama - lingvistici, poetici, psihoanalizi, kibernetici...
- U drugoj etapi prelazi u izgradnju kompaktnih teorijskih sklopova koji bi trebalo da
popune metodoloske i teorijske praznine prvog razdoblja (Razdoblje zrelog
strukturalizma). Obelezje toj fazi daju Levi-Strosova Mitologika, Fukoova Arheologija
znanja, citanje Marksovog "Kapitala".
- Poststrukturalizam pokusava da otkloni vecinu teorijskih deficita klasicnog
strukturalizma. Izvrsen je prelom koji opravdava da se o njemu govori kao o
poststrukturalizmu. Glavno obelezje tog preloma je prelazak sa proucavanja
strukture na proucavanje procesa koji proizvode "strukture" kao svoj efekat.

66. Bloh - filozofija utopije i nade

- Njegova filozofija je uticajna iako ne mnogo rasprostranjena.


1. Odakle pocinje misljenje? Mora poceti negde, iz temelja. Kretanje pocinje "tu" i
"sada", u postojecoj stvarnosti, ali u filozofskom misljenju mora se poceti od
"nemanja", od praznine.
2. Osnovni predmet razmisljanja je ono "jos ne". Stav o tome da nedefinitivno ima
primat u misljenju nad definitivnim. Postojece se pokazuje kao pojavljujuce koje je
nastalo iz nekog pocetka. Blohova optimisticka usmerenost misljenja nije bez rezervi
(mracna istorijska iskustva).
3. Stupnjevi bitka - Bloha je zaokupljala materijalna raspodela realnosti (stupnjevi
bitka). Polazeci od raznih teorijskih pretpostavki (Platon, Aristotel, Spinoza, Hegel),
Bloh uverava da je taj stav opravdan.
4. Utopijska stvarnost - drugacija stvarnost, ne ideal. To je objektivna mogucnost
realnosti, ne bekstvo u irealnost. Pretpostavljanje objektivne mogucnosti realnog i
borba za ostvarenje istih.
5. Putovanje - osnovne lozinke putovanja su front, novum, materija. Front je vreme u
kom zivimo i delujemo prema buducnosti (pocevsi od "jos ne"), materija je osnova
mogucnosti, novum je nesto sto jos nije bilo, ali cemu se tezi.

67. A. Heler - radikalne potrebe, demokratija, svakodnevica

- Radikalna filozofija formulice radikalnu utopiju, pobornik je neprotivrecne realizacije


univerzalnih vrednosti radikalne utopije. Radikalne potrebe se smatraju glavnim
pokretackim snagama, one su protest protiv destruktivnih posledica stavljanja
univerzalnih vrednosti u funkciju kapitala. Radikalne potrebe: da se ostvari
jedinstveno covecanstvo kao stvarnost, a ne kao ideja. Ostvarenje zajednice
jedinstva razlicitih formi zivota, uklanjanje gladi, jaza izmedju visoke i masovne
kulture. Radikalne potrebe su odredjene kao refkelsija o individualnom i kolektivnom
nezadovoljstvu sa stanovista univerzalnih vrednosti.
- Radikalna etika je demokratska, afirmise resavanje moralnih konflikata preko
racionalne komunikacije, antifundamentalisticka je, protivi se tradicionalnim
sistemima konkretnih normi za regulaciju moralnog ponasanja, jer ne ostavljaju
prostora za individualni moralni izbor.
- Principi demokratske politike:

17
1. Delaj kao da licna sloboda svakog gradjanina i nezavisnost svake nacije zavisi od
tvoje akcije.
2. Delaj u skladu sa politickim pravilima
3. Pretpostavi da su svi muskarci i sve zene sposobni za donosenje politickih odluka
4. Priznaj sve ljudske potrebe ukoliko njihovo zadovoljenje nije u koliziji sa
maksimumom slobode, pravde i racionalne jednakosti.
5. Podrzavaj one klase koje podnose najvecu patnju.
- Nosioci radikalnihj potreba su novi pokreti levicarske orijentacije (proleterska
klasa).
- Pokretacke snage revolucije svakodnevnog zivota su one radikalne potrebe koje
proizlaze iz nezadovoljstva svakodnevnim zivotom u okvirima modernog drustva.

68. Razliciti oblici filozofskog citanja Frojda

- U filozofskoj tradiciji mogu se odrediti sledeci diskusioni frontovi koji su za predmet


analize imali Frojdovu psihoanalizu.
1. Pozitivisticko pretvaranje psihoanalize u teoriju znanja, i s tim u vezi naucno
objasnjenje Frojda koje se legitimise prirodnonaucnim obrazovanjem psihoanalitickih
pojmova. Pozitivisticka recepcija je ponudila pojmovnu reviziju koja je imala ulogu u
oslobadjanju psihoanalize od filozofije.
2. Egzistencijalisticka kritika Frojda (negativna recepcija). Od pocetka je obogacena
specificnim modelom tumacenja psihoanalize, s prezirom je smestena u podrucje
prirodnih nauka. Za Jaspersa, psihoanaliza je bila skandal, Sartr je bio tolerantniji,
iako je priznao da je imao odbojnost prema psihoanalizi.
3. Marksisticka stilizacija psihoanalize, politicka obrada Frojdovog ucenja. Tek su
neortodoksni psihoanaliticari pokusali da uspostave sintezu izmedju Marksa i Frojda,
ostali tokovi marksisticke recepcije Frojda nikad nisu formirali stabilni interpretacioni
model.
4. Hermeneuticko aktualizovanje Frojda sa kojim se psihoanaliza uoblicava u
svojevrsnu strategiju razumevanja i teoriju tumacenja. Cesto se uzima kao dokaz da
je Frojd konacno postao privilegovani predmet filozofske tradicije.
5. (Post)strukturalisticko citanje Frojda koje eksplicitno zagovara raspad
univerzalistickog modela govornih formacija (lingvisticki obrt u psihoanalizi).
Suprotni stilovi interpretacije, koji se cesto iskljucuju, povezuje uverenje da je
stvarnost strukturisana kao jezik. Frojd je srusio formaciju o samosvesnom subjektu.
U poststrukturalizmu, filozofija se pretvara u lingvistiku, a psihoanaliza u opstu
teoriju o znakovima i nesvesnom.

69. Tumacenje moderne i postmoderne ( po Helerovoj i Feheru)

- Moderno doba (modernity), proizvod jezapadnoevropske civilizacije, star oko 200


godina. Modernost je nestabilna koegzistencija tri razlicita trenda koji su cesto u
koliziji, retko u harmoniji. To su logika industrijalizacije, kapitalizma i demokratije.
Cesto se pojam modernosti naziva jednostavno Zapad. Iako Zapad definise
istovremeno pojavljivanje i delovanje triju logika, drugo sustinsko svojstvo Zapada je
njegov koherentni univerzalisuci projekat (u izvnornom obliku nerazdvojiv od
vrhovne vrednosti slobode svih, zatim dopunjen tendencijom Zapada ka
univerzalizaciji kapitalizma i industrijalizacije). Kolonizacija je bila glavni test na
kome je zapadni projekat spektakulatno pao. Nacizam delom pripada Zapadu i

18
modernosti, io je verzija modernosti kojoj je nedostajala unutrasnja kohezija
(privlacna sila) da bi opstala. Sadrzao je dve logike modernosti, ekspanzivni
industrijalizam (vodjen interesom, neosetljiv za ljudska stradanja) i kapitalizam (sa
istim prezirom prema eksploatisanima). S obzirom na to da je logika demokratije
iskljucena iz nacizma, on predstavlja derivat Zapada, a ne njegov sastavni deo.
- Specificna obelezja modernog drustva - Drustveni faktori uslovljavaju odredjene
funkcije, ne predodredjenost rodjenjem. Moderno drustvo je nezadovoljno, koreni
nezadovoljstva su u povezanosti sa otudjenom i neotudjenom strukturom potreba
(uvek zelimo vise i vise, sto rezultira nezadovoljstvom sto ne mozemo da
zadovoljimo svoje prohteve).
- Postmoderna (po Liotardu) se pojavljuje kao rezultat "velikog pokreta - de-
legitimizacije", evropske moderne za koji je Niceova filozofija rani i centralni
dokument.

70. Legitimacijska kriza savremene filozofije

- Razvoj nauke i njena primenljivost pocela je filozofiju da dovodi u poziciju da trazi


priznanje i vaznost u svojoj naucnosti. "Za krizu filozofije nisu resenje ni pozitivno
naucna znanja ni neposredno pragmaticno politicko delovanje" (Heler). Mora se
traziti odgovor na pitanje "kako treba misliti, kako delovati" i ona ga moze dati
suvereno, vlastitim jezikom.
- Legitimacijska kriza intezivira se s pojavom pozitivizma, koji je "slomio kicmu"
filozofiji time sto je porekao ideju racionalne utopije i trebanja. Opsta situacija
razbijenosti zivota pokazuje da postoji objektivna potreba za filozofijom, a filozofija
nije tu cinjenicu jos dovela do svesti. Zadatak filozofije u danasnjem vremenu nije
lak. Cini se da u vremenima represivne tolerancije nema razloga da filozofija deluje
"prosvetiteljski" (npr. dovikivanje ljudima da misle svojom glavom). Agnes Heler
instistira na zadatku defetisizacije sveta i razumevanja sveta.

19