Adriana Zaharijevi

IDENTITET I GRANICA
(Nikola Petkovi, Identitet i granica: hibridnost i jezik, kultura i graanstvo 21. stoljea, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2010) Kako se pozicioniramo u odnosu na izvesnu disciplinu? Najee pretpostavljamo njen identitet, omeen granicama drugih disciplina. Meutim, kada je re o studijama kulture, stvari naprosto ne idu tako lako. Kada je re o studijama kulture, podvueno, naglaeno, kurzivirano i koje se umeta izmeu identiteta i granica, ukazuje na intrinsian problem same disciplinarnosti ove discipline. Upravo taj kurziv ak i pre no to se upustimo u itanje same knjige u sebi nosi obeanje preispitivanja identiteta kao takvog, moda ak i njegovo dovoenje u pitanje. Ukoliko se pak u naslov knjige koja obeava da e govoriti u ime studija kulture, smeste pojmovi kakvi su jezik, kultura i graanstvo 21. veka, stvari neumitno postaju jo sloenije. U ime ega se zapravo govori kada se govori iz perspektive/oita studija kulture na nain na koji to u knjizi Identitet i granica ini Nikola Petkovi? U nizu pojmova pobrojanih u naslovu, kljuan je, ini mi se, pojam hibridnosti: i to ne samo stoga to u sebi nosi obeanje prekoraenja, transgresije granica, nego i izvesno namerno nepotovanje identiteta discipline. U tom pojmu je, meutim, sadrano i vie od toga: tu je pohranjeno obeanje suivota meu identitetima (koji god i kakvi god oni bili) i mogueg drugaijeg okvira za razumevanje sveta. Uzmimo, u svrhu eksplikacije reenog, fragment koji pojanjava pretpostavke i domete knjige Identitet i granica. Hibridnost, pozitivno gledano, prostor je od predrasuda osloboenih diskursa prostor unutar kojega se omoguava sfera kulturalnih pregovora s pluralnih pozicija pozitivno dislociranih sebstava. (321) ta se, o knjizi uopte uzev, moe zakljuiti iz ove teze? Pre svega, da u njoj nema monolit: raspolaemo samo pluralnim pozicijama (koje su kao takve osporive i uvek ve otvorene za drugaija itanja). U njoj nema ni nalog: svuda su samo otvoreni pregovori o hic et nunc validnim tezama. Konano, u njoj nema sopstava/sebstava nas koji smo jednom zauvek dati, smeteni u kulturi, istoriji, identitetu: postoje samo nizovi (ne uvek logini i linearni) moguih lokacija i dislokacija. Knjiga Identitet i granica se sastoji od osam eseja, za koje je u metodolokom smislu svojstveno disciplinarno udvajanje i presecanje. Samo letimian pregled disciplina potvruje ovaj iskaz: pored oekivane teorije kulture u manjoj ili veoj meri ovde su zastupljene i lingvistika, teorija knjievnosti, antropologija, filozofija, feministika teorija, postkolonijalna teorija, studije etniciteta/rase, itd.

548

FPN | GODINJAK BR. 5, JUN 2011. | IV DEO: Osvrti, prikazi, recenzije

Potom, ovde se, u strukturnom smislu, moe govoriti o nefiksiranosti predmeta; o, takorei, lutajuim predmetima/subjektima, a taj tekstualni postupak koji proima itavu knjigu vie no i jedna pretpostavljena definicija na najizravniji nain govori upravo o prirodi samih identiteta. Dakle, nain na koji je knjiga pisana, demonstrira plutajui karakter identiteta, ali i njihovu potrebu da se jednom negde ukotve i nemogunost da se to sidrite nae. Pored preseka govora razliitih disciplina, ije meanje i usecanje/rasecanje svakoj od njih oduzima pravo na merodavni glas koji utemeljuje bilo kakav identitet, knjiga Nikole Petkovia obiluje i mnotvom naizgled neuklopivih motiva i tekstualnih strategija. U njenom imaginarijumu susreemo spletove likova koji se teko mogu oekivati na istom mestu. Reka, primera radi, poput neke crvene niti povezuje lutajuu putanju ove knjige: bilo da se javlja u liku Dunava, te mone reke koja nikada nije uspela da uspostavi monolitan identitet svih onih zemalja kroz koje protie; bilo da se javlja u liku Temze ili Konga, uzorne reke i onog to takvim eli da postane, a nikada nee postati. La Malinche, silovana majka, simbolizuje ambivalentnost granica, prevoenja, stranog i naeg. Figura treeg prostora, za ovu knjigu tako vana, nalazi u njoj svoje brojne izraze. To su, na primer, grad Rijeka, grad u kojem ne postoji, i nije postojao, jezik i kultura (243), i smei bizoni Luisa Zete Acoste, subjekti-nomadi, subjekti u konstantnom pregovoru s geokulturnim autoritetima. Kanibali i varvari (uz pape i osvajae koji donose civilizaciju u mesta gde ima ivota, ali nema ivota u jeziku!), ilustruju smisao relativizma; dok se kroz dekapitiranu glavu bejzbol legende govori o pravu na mesto odakle se odsecanje glava moe posmatrati kao kulturni eksperiment. Postoje dve stvari koje knjiga Identitet i granica radi u iroko definisanom akademskom prostoru koji svakako prevazilazi teritorije pojedinanih drava u kojima se ova knjiga moe itati. Za ovdanje sredine karakteristino je da se tekstovi feministikih teoretiarki ili uopte ne uzimaju u obzir kao teorijski relevantni putokazi (bilo zbog specifinosti njihovog predmeta/subjekta, bilo zbog proglaene beznaajnosti u sferi optosti kakav je domen jezika, kulture i slino), ili da se smetaju u uske prostore feministike literature, koja u svojoj (samo) izolaciji opstaje takorei mimo ukupne teorijske produkcije. Ova knjiga u tom smislu predstavlja svetao izuzetak, budui da su u njoj Monique Wittig, Julija Kristeva, Gloria Anzaldua, bell hooks, Gayatri Spivak i druge, autorke meu autorima, utkane u tkivo teksta naprosto kao relevantne sagovornice, koje ne slue ni nekakvom feministikom argumentu knjige, ni njenoj egzotizaciji. Druga intervencija ove knjige u prostor lokalnih teorijskih promiljanja odnosi se na reviziju poneto upitnog uvezivanja postkolonijalne i postkomunistike (ili postjugoslovenske) paradigme. Iako Petkovi na samom poetku tvrdi da su dinamike nae postkomunistike potrage za identitetima gotovo

Adriana Zaharijevi | IDENTITET I GRANICA

549

identine dinamikama postkolonijalnih traganja za identitetima u vaneuropskim zemljama (25), ime donekle ostaje na tragu kursa koji se javlja u odreenim teorijskim krugovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (premda ne i u Srbiji, gde se malo ko bavi postjugoslovenstvom, posebno iz postkolonijalne perspektive), razni tekstovi u knjizi opovrgavaju taj preliminarni iskaz. Ono to zapravo zatiemo jeste ustrajan pokuaj iznalaenja tree perspektive, treeg prostora, treeg puta, nove paradigme koja predstavlja eklektiku sintezu sagledavanja stvarnosti i njezinih kulturalnih konstrukata (64). Ta trea/nova paradigma, meutim, mogla bi biti i etvrta i bilo koja druga, a njen novum ne ogleda se u jo jednom u nizu konanih uspostavljanja paradigmatinosti paradigme. To je, u krajnjoj instanci i nemogue ukoliko znamo da je za nju konstitutivna pozicija koja nije ni-ni, ve i-i-i (triplicirano i koje se nalazi u naslovu knjige); drugim reima, to je pozicija koja nije ni pogled s balkona, ni pogled iz movare, ni perspektiva kolonizatora, ni perspektiva kolonizovanog/e. Protejski topos koji omoguuje prostorno uklapanje ove paradigme jeste Srednja Evropa (granini prostor kojem se ne znaju granice), a otelovljeni nosioci ove paradigme (koji je istovremeno i razaraju, dovode u pitanje) jesu manjinski pisci na primer, pisci na akavskom varijetetu, ali i Claudio Magris, Franz Kafka, Guillermo Gomez-Pea, uopte uzev, nomadi, lanovi umnoenih jezikih i drugih zajednica, eksperti za prelaenje granica. Knjiga Identitet i granica puna je linih potpisa autora, to na zanimljiv, premda implicitan nain doputa da se postavi pitanje o fenomenu autobiografskih korena teorijskog teksta. Ostave li se po strani oigledne aluzije na ivljeno iskustvo koje ovom inae gustom tekstu omoguuju da neoekivano propulsira, u njoj postoje tragovi ranijih spisa (bilingvalne Srednje Europe/A Central Europe of Our Own i proze pisane na akavskom, pored ostalog), to ne svedoi toliko o potovanju akademskih uzusa autocitatnosti koliko o temeljnom preispitivanju sopstvenog monolitnog identiteta na akademskoj sceni, te granica vlastitog prostora u teorijskim i medijskim mreama akademskog graanstva 21. veka. U isti mah, uprkos svoj neobinosti tog postupka na domaim prostorima, Nikola Petkovi esto slui i kao medijator raznovrsnih marginalnih glasova tog graanstva u doslovnom smislu, jer pojedini dugi pasai koje prenosi nisu tek puke ilustracije teza koje sam autor zastupa, koliko odraavaju njegovu potrebu da sopstvenu re uplete s reima drugih intelektualnih kojota (vercera), medijskih gusara, jednom reju, onih koji prelaze granice i bivaju graninima. Najzad, u skladu s tim pregovorima s prolim/buduim sobom i razliito (dis)lociranim drugima, ovu knjigu odlikuje snana udnja za drugaije koncipiranim svetom u koji se sva ta sopstva u odreenim vremenima smetaju. Tu udnju valja razumeti posredstvom metafore graanstva 21. veka koja posreduje politike i identitetske potencijale graninih prostora. Fragment koji

550

FPN | GODINJAK BR. 5, JUN 2011. | IV DEO: Osvrti, prikazi, recenzije

bi mogao da poslui kao ilustracija Petkovieve koncepcije ovog treeg graanstva, preuzet je iz prvog eseja, Uiti zaboravljati: od Srednje Europe do optimizma pamenja: Kao graani i graanke 21. stoljea, bez obzira na nau teritorijalnu pripadnost, kao i pripadnost kulturi, etnosu, rasi, nismo izravno odgovorni za gradbeni materijal nae tradicije. Kao graani i graanke 21. stoljea, bez obzira na nau teritorijalnu pripadnost, kao i pripadnost kulturi, etnosu, rasi, jesmo i bit emo izravno odgovorni za posljedice koje naa tradicija ima na na prezent. (48) Da bi se razumeo navedeni citat, neophodno je proi kroz razliite moduse bivanja u vremenu otvorenog rada na posledicama, neophodno je preispitati naine koji omoguuju da taj rad bude i ostane otvoren, koji podstiu spremnost da bez etikog relativizovanja dopustimo i protivrenosti sveta graanstva 21. veka. Knjiga Nikole Petkovia Identitet i granica ini upravo to, omoguujui vieznani uvid u to kako se, politiki odgovorno, moe iveti hibridnost: Hibridnost nas podsjea da nismo proizvodi samo jedne kulture. Govori nam da imamo umnoene i transnacionalne identitete. Da u nama ive multiplicirani glasovi i jednako tako multiplicirana sebstva, od kojih su neka moda i kontradiktorna (338).