ARTUR ŠOPENHAUER

Valentina Đorđević IV2 Artur Šopenhauer je nemački filozof. Rođen je u Gdanjsku 22. febrara 1788 godine.(Mesto Štuthof Prusko Kraljevstvo, danas Poljska) Vremenom je ovladao desetinom modernih i starih jezika. Nikada nije prošao kroz religioznu fazu, nije imao vere. Sa osamnaest godina je napisao: "Ovaj svet ja navodno napravio Bog? Ne, pre je to bio đavo. Glavno delo mu je "Svet kao volja i predstava", zatim, prethodna knjiga "O četvorostrukom korenu dovoljnog razloga", a onda, "O sebi".. Uvek je ručavao u istom klubu ENGLICHER HOF, staromodno odeven. Često bi jeo za dvojicu, a kad su mu se podsmevali rekao je: ja i mislim za dvojicu. Plaćao je za dva obroka da niko ne bi seo za njegov sto. Bio je mizantrop čovekomrzac. Kad ga je neki student nešto upitao, odgovorio je ne znam. A student "ja mislio da vi sve znate", a Šopenhauer će: "Ne, znanje je ograničeno, samo je glupost neograničena." Živeo je bez ikakvog komfora i nagrada. Šopenhauer je imao običaj da svaki dan završi čitajući Epikteta i Upanišade. Čak i u mladosti, kod sebe sam zapazio da, dok su drugi težili da poseduju nešto spolja, nisam morao da se okrećem nečemu takvom jer sam u sebi nosio blago beskrajno vrednije od svih eksternih poseda; najvažnije je bilo da se ono poveća, za šta su primarne uslove predstavljali mentalni razvoj i potpuna nezavinost... Suprotno prirodi i čovekovim pravima, morao sam da razvoju vlastitog blagostanja uskratim svoje moći, kako bi ih posvetio služenju ljudskoj vrsti. Moj intelekt nije pripadao meni, već svetu. Njegovo poslednje delo "Parerga i paralipomena" napisana 9 godina pre njegove smrti. Prvi tom knjige sadrži efektan triplet eseja na temu kako steći i zadržati osećanje lične vrednosti. Prvi esej "Šta je čovek" opisuje način na koji kreativno mišljenje rezultira osećanjm unutrašnjeg bogatstva. Što nam obezbeðuje samopoštovanje i omogućava da prevaziðemo temeljnu prazninu i dosadu života, zbog kojih se neprestano posvećujemo seksualnim osvajanjima, putovanjima i igrama na sreću. Drugi esej "Šta čovek ima" secira jednu od glavnih tehnika za kompenzovanje unutrašnjeg siromaštva: beskonačno gomilanje poseda, što na kraju dovodi do toga da postanemo posed svojih poseda. U trećem eseju "Šta čovek predstavlja" izraženi su njegovi pogledi na slavu. Samouvažavanje ili unutrašnja vrednost čine suštinski produkt, dok je slava nešto sekundarno, puka senka vrednosti. Samopoštovanje zasnovano na unutrašnjoj vrednosti vodi ličnoj autonomiji koja nam se ne može oduzeti jer je u našoj moći, dok slava to nikada nije. Aristotelova maksima: "Razboriti teže ne zadovoljstvu, već življenju bez bola".Parerga i paralipomena nudi lekcije o tome kako misliti nezavisno, kako zadržati skepsu i racionalnost, kako zaobići utešiteljske natpriprodne sedative, kako imati dobro mišljenje o sebi, ne unositi se previše i izbeći vezivanje za ono što se može izgubiti. Iako "svako mora da igra u velikoj lutkarskoj predstavi života i da oseti žice koje ga pokreću." Sa aspekta večnosti ništa nije uistinu važno - sve prolazi. Na kraju života, nijedan čovek, ako je iskren i pri sebi, ne bi poželeo da ga ponovo proživi. Radije bi izabrao da uopšte ne egzistira. Život je patnja i sam po sebi je zlo. Izgubiti nešto što je zlo kako može biti zlo (govoreći o smrti). Naša unutrašnja priroda je neuništiva jer nije ništa drugo do manifestacija životne sile, volje, stvari-po-sebi koja traje večno. Otuda smrt nije istinska anihilacija; kada se naš beznačajni život završi, pridružujemo se iskonskoj životnoj sili izvan vremena. Uvek sam se nadao lakoj smrti, jer ko god je čitavog života bio sam sudiće bolje od drugih o tom usamljeničkom poslu. Umesto da odem među budaletine i lakrdijaše koji spadaju u jadne primerke ljudskih dvonožaca, ja ću završiti srećno, svestan da se vraćam mestu odakle sam krenuo...i da sam ispunio svoju misiju.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful