Adriana Zaharijević

IDENTITET I GRANICA
(Nikola Petković, „Identitet i granica: hibridnost i jezik, kultura i građanstvo 21. stoljeća“, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2010) Kako se pozicioniramo u odnosu na izvesnu disciplinu? Najčešće pretpostavljamo njen identitet, omeđen granicama drugih disciplina. Međutim, kada je reč o studijama kulture, stvari naprosto ne idu tako lako. Kada je reč o studijama kulture, podvučeno, naglašeno, kurzivirano i koje se umešta između „identiteta“ i „granica“, ukazuje na intrinsičan problem same disciplinarnosti ove discipline. Upravo taj kurziv – čak i pre no što se upustimo u čitanje same knjige – u sebi nosi obećanje preispitivanja identiteta kao takvog, možda čak i njegovo dovođenje u pitanje. Ukoliko se pak u naslov knjige koja obećava da će govoriti u ime studija kulture, smeste pojmovi kakvi su jezik, kultura i građanstvo 21. veka, stvari neumitno postaju još složenije. U ime čega se zapravo govori kada se govori iz perspektive/očišta studija kulture na način na koji to u knjizi Identitet i granica čini Nikola Petković? U nizu pojmova pobrojanih u naslovu, ključan je, čini mi se, pojam hibridnosti: i to ne samo stoga što u sebi nosi obećanje prekoračenja, transgresije granica, nego i izvesno namerno nepoštovanje identiteta discipline. U tom pojmu je, međutim, sadržano i više od toga: tu je pohranjeno obećanje suživota među „identitetima“ (koji god i kakvi god oni bili) i mogućeg drugačijeg okvira za razumevanje sveta. Uzmimo, u svrhu eksplikacije rečenog, fragment koji pojašnjava pretpostavke i domete knjige Identitet i granica. „Hibridnost, pozitivno gledano, prostor je od predrasuda oslobođenih diskursa – prostor unutar kojega se omogućava sfera kulturalnih pregovora s pluralnih pozicija pozitivno dislociranih sebstava.“ (321) Šta se, o knjizi uopšte uzev, može zaključiti iz ove teze? Pre svega, da u njoj nema monolitâ: raspolažemo samo pluralnim pozicijama (koje su kao takve osporive i uvek već otvorene za drugačija čitanja). U njoj nema ni nalogâ: svuda su samo otvoreni pregovori o hic et nunc validnim tezama. Konačno, u njoj nema sopstava/sebstava – nas – koji smo jednom zauvek dati, smešteni u kulturi, istoriji, identitetu: postoje samo nizovi (ne uvek logični i linearni) mogućih lokacija i dislokacija. Knjiga Identitet i granica se sastoji od osam eseja, za koje je u metodološkom smislu svojstveno disciplinarno udvajanje i presecanje. Samo letimičan pregled disciplina potvrđuje ovaj iskaz: pored očekivane teorije kulture u manjoj ili većoj meri ovde su zastupljene i lingvistika, teorija književnosti, antropologija, filozofija, feministička teorija, postkolonijalna teorija, studije etniciteta/rase, itd.

Za ovdašnje sredine karakteristično je da se tekstovi feminističkih teoretičarki ili uopšte ne uzimaju u obzir kao teorijski relevantni putokazi (bilo zbog „specifičnosti“ njihovog predmeta/subjekta. Dakle. Postoje dve stvari koje knjiga Identitet i granica radi u široko definisanom akademskom prostoru – koji svakako prevazilazi teritorije pojedinačnih država u kojima se ova knjiga može čitati. 5. utkane u tkivo teksta naprosto kao relevantne sagovornice. Reka. Gayatri Spivak i druge. U njenom imaginarijumu susrešćemo spletove likova koji se teško mogu očekivati na istom mestu. a taj tekstualni postupak koji prožima čitavu knjigu – više no i jedna pretpostavljena definicija – na najizravniji način govori upravo o prirodi samih identiteta. Iako Petković na samom početku tvrdi da su „dinamike naše postkomunističke potrage za identitetima gotovo . La Malinche. jezik i kultura“ (243). o. autorke među autorima. Ova knjiga u tom smislu predstavlja svetao izuzetak. demonstrira plutajući karakter identiteta. Pored preseka govora različitih disciplina. ili da se smeštaju u uske prostore feminističke literature. JUN 2011. lutajućim predmetima/subjektima. „silovana majka“. ali i njihovu potrebu da se jednom negde ukotve i nemogućnost da se to sidrište nađe. subjekti-nomadi. te moćne reke koja nikada nije uspela da uspostavi monolitan identitet svih onih zemalja kroz koje protiče. ni njenoj egzotizaciji. takoreći. bilo zbog proglašene „beznačajnosti“ u sferi opštosti kakav je domen jezika. bilo da se javlja u liku Temze ili Konga. ali nema života u jeziku!). primera radi. grad Rijeka. koja u svojoj (samo) izolaciji opstaje takoreći mimo ukupne teorijske produkcije. knjiga Nikole Petkovića obiluje i mnoštvom naizgled neuklopivih motiva i tekstualnih strategija. „stranog“ i „našeg“. nalazi u njoj svoje brojne izraze. recenzije Potom. način na koji je knjiga pisana. ovde se. na primer. dok se kroz dekapitiranu glavu bejzbol legende govori o pravu na mesto odakle se odsecanje glava može posmatrati kao kulturni eksperiment. budući da su u njoj Monique Wittig. prikazi. poput neke crvene niti povezuje lutajuću putanju ove knjige: bilo da se javlja u liku Dunava. To su. grad u kojem „ne postoji. čije mešanje i usecanje/rasecanje svakoj od njih oduzima pravo na merodavni glas koji utemeljuje bilo kakav identitet. | IV DEO: Osvrti. u strukturnom smislu. a nikada neće postati. kulture i slično). za ovu knjigu tako važna. Gloria Anzaldua. i smeđi bizoni Luisa Zete Acoste. Druga intervencija ove knjige u prostor lokalnih teorijskih promišljanja odnosi se na reviziju ponešto upitnog uvezivanja postkolonijalne i postkomunističke (ili postjugoslovenske) paradigme. „uzorne“ reke i onog što takvim želi da postane. ilustruju smisao relativizma. može govoriti o nefiksiranosti predmeta. subjekti u konstantnom pregovoru s geokulturnim autoritetima. bell hooks. simbolizuje ambivalentnost granica.548 FPN | GODIŠNJAK BR. i nije postojao. Figura „trećeg prostora“. Kanibali i varvari (uz pape i osvajače koji donose civilizaciju u mesta gde ima života. prevođenja. koje ne služe ni nekakvom feminističkom argumentu knjige. Julija Kristeva.

razni tekstovi u knjizi opovrgavaju taj preliminarni iskaz. posebno iz postkolonijalne perspektive). To je. Guillermo Gomez-Peña. ni perspektiva kolonizovanog/e. Knjiga Identitet i granica puna je ličnih potpisa autora. uopšte uzev. ovu knjigu odlikuje snažna žudnja za drugačije koncipiranim svetom u koji se sva ta sopstva u određenim vremenima smeštaju. veka. onih koji prelaze granice i bivaju graničnima. a otelovljeni nosioci ove paradigme (koji je istovremeno i razaraju. drugim rečima. jer pojedini dugi pasaži koje prenosi nisu tek puke ilustracije teza koje sam autor zastupa. nomadi. članovi umnoženih jezičkih i drugih zajednica. Protejski topos koji omogućuje prostorno uklapanje ove paradigme jeste Srednja Evropa (granični prostor kojem se ne znaju granice). u skladu s tim pregovorima s prošlim/budućim sobom i različito (dis)lociranim drugima. Nikola Petković često služi i kao medijator raznovrsnih marginalnih glasova tog građanstva – u doslovnom smislu. Tu žudnju valja razumeti posredstvom metafore građanstva 21.Adriana Zaharijević | IDENTITET I GRANICA 549 identične dinamikama postkolonijalnih traganja za identitetima u vaneuropskim zemljama“ (25). Ono što zapravo zatičemo jeste ustrajan pokušaj iznalaženja „treće“ perspektive. eksperti za prelaženje granica. što na zanimljiv. veka koja posreduje političke i identitetske potencijale graničnih prostora. u njoj postoje tragovi ranijih spisa (bilingvalne Srednje Europe/A Central Europe of Our Own i proze pisane na čakavskom. međutim. „trećeg“ puta. pisci na čakavskom varijetetu. uprkos svoj neobičnosti tog postupka na domaćim prostorima. te granica vlastitog prostora u teorijskim i medijskim mrežama akademskog građanstva 21. u krajnjoj instanci i nemoguće ukoliko znamo da je za nju konstitutivna pozicija koja nije ni-ni. Ostave li se po strani očigledne aluzije na življeno iskustvo koje ovom inače gustom tekstu omogućuju da neočekivano propulsira. Fragment koji . ali i Claudio Magris. U isti mah. mogla bi biti i četvrta i bilo koja druga. „medijskih gusara“. gde se malo ko bavi postjugoslovenstvom. a njen novum ne ogleda se u još jednom u nizu konačnih uspostavljanja paradigmatičnosti paradigme. koliko odražavaju njegovu potrebu da sopstvenu reč uplete s rečima drugih „intelektualnih kojota (švercera)“. ni perspektiva kolonizatora. nove paradigme koja predstavlja „eklektičku sintezu sagledavanja stvarnosti i njezinih kulturalnih konstrukata“ (64). „trećeg“ prostora. čime donekle ostaje na tragu kursa koji se javlja u određenim teorijskim krugovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (premda ne i u Srbiji. Ta treća/nova paradigma. već i-i-i (triplicirano „i“ koje se nalazi u naslovu knjige). Franz Kafka. premda implicitan način dopušta da se postavi pitanje o fenomenu autobiografskih korena teorijskog teksta. ni pogled iz močvare. jednom rečju. što ne svedoči toliko o poštovanju akademskih uzusa autocitatnosti koliko o temeljnom preispitivanju sopstvenog monolitnog identiteta na akademskoj sceni. pored ostalog). to je pozicija koja nije ni pogled s balkona. dovode u pitanje) jesu manjinski pisci – na primer. Najzad.

JUN 2011. omogućujući višeznačni uvid u to kako se. kao i pripadnost kulturi. kao i pripadnost kulturi. stoljeća. jesmo i bit ćemo izravno odgovorni za posljedice koje naša tradicija ima na naš prezent. | IV DEO: Osvrti. (48) Da bi se razumeo navedeni citat. rasi. bez obzira na našu teritorijalnu pripadnost. etnosu. „Učiti zaboravljati: od Srednje Europe do optimizma pamćenja“: Kao građani i građanke 21.550 FPN | GODIŠNJAK BR. stoljeća. prikazi. politički odgovorno. Govori nam da imamo umnožene i transnacionalne identitete. neophodno je proći kroz različite moduse bivanja u vremenu otvorenog rada na posledicama. veka. rasi. etnosu. od kojih su neka možda i kontradiktorna (338). Knjiga Nikole Petkovića Identitet i granica čini upravo to. . preuzet je iz prvog eseja. Kao građani i građanke 21. 5. može živeti hibridnost: Hibridnost nas podsjeća da nismo proizvodi samo jedne kulture. recenzije bi mogao da posluži kao ilustracija Petkovićeve koncepcije ovog „trećeg“ građanstva. Da u nama žive multiplicirani glasovi i jednako tako multiplicirana sebstva. nismo izravno odgovorni za gradbeni materijal naše tradicije. neophodno je preispitati načine koji omogućuju da taj rad bude i ostane otvoren. koji podstiču spremnost da – bez etičkog relativizovanja – dopustimo i protivrečnosti sveta građanstva 21. bez obzira na našu teritorijalnu pripadnost.