Adriana Zaharijević

IDENTITET I GRANICA
(Nikola Petković, „Identitet i granica: hibridnost i jezik, kultura i građanstvo 21. stoljeća“, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2010) Kako se pozicioniramo u odnosu na izvesnu disciplinu? Najčešće pretpostavljamo njen identitet, omeđen granicama drugih disciplina. Međutim, kada je reč o studijama kulture, stvari naprosto ne idu tako lako. Kada je reč o studijama kulture, podvučeno, naglašeno, kurzivirano i koje se umešta između „identiteta“ i „granica“, ukazuje na intrinsičan problem same disciplinarnosti ove discipline. Upravo taj kurziv – čak i pre no što se upustimo u čitanje same knjige – u sebi nosi obećanje preispitivanja identiteta kao takvog, možda čak i njegovo dovođenje u pitanje. Ukoliko se pak u naslov knjige koja obećava da će govoriti u ime studija kulture, smeste pojmovi kakvi su jezik, kultura i građanstvo 21. veka, stvari neumitno postaju još složenije. U ime čega se zapravo govori kada se govori iz perspektive/očišta studija kulture na način na koji to u knjizi Identitet i granica čini Nikola Petković? U nizu pojmova pobrojanih u naslovu, ključan je, čini mi se, pojam hibridnosti: i to ne samo stoga što u sebi nosi obećanje prekoračenja, transgresije granica, nego i izvesno namerno nepoštovanje identiteta discipline. U tom pojmu je, međutim, sadržano i više od toga: tu je pohranjeno obećanje suživota među „identitetima“ (koji god i kakvi god oni bili) i mogućeg drugačijeg okvira za razumevanje sveta. Uzmimo, u svrhu eksplikacije rečenog, fragment koji pojašnjava pretpostavke i domete knjige Identitet i granica. „Hibridnost, pozitivno gledano, prostor je od predrasuda oslobođenih diskursa – prostor unutar kojega se omogućava sfera kulturalnih pregovora s pluralnih pozicija pozitivno dislociranih sebstava.“ (321) Šta se, o knjizi uopšte uzev, može zaključiti iz ove teze? Pre svega, da u njoj nema monolitâ: raspolažemo samo pluralnim pozicijama (koje su kao takve osporive i uvek već otvorene za drugačija čitanja). U njoj nema ni nalogâ: svuda su samo otvoreni pregovori o hic et nunc validnim tezama. Konačno, u njoj nema sopstava/sebstava – nas – koji smo jednom zauvek dati, smešteni u kulturi, istoriji, identitetu: postoje samo nizovi (ne uvek logični i linearni) mogućih lokacija i dislokacija. Knjiga Identitet i granica se sastoji od osam eseja, za koje je u metodološkom smislu svojstveno disciplinarno udvajanje i presecanje. Samo letimičan pregled disciplina potvrđuje ovaj iskaz: pored očekivane teorije kulture u manjoj ili većoj meri ovde su zastupljene i lingvistika, teorija književnosti, antropologija, filozofija, feministička teorija, postkolonijalna teorija, studije etniciteta/rase, itd.

demonstrira plutajući karakter identiteta. „silovana majka“. Julija Kristeva. može govoriti o nefiksiranosti predmeta. Gayatri Spivak i druge. kulture i slično). „stranog“ i „našeg“. Reka. ovde se. takoreći. 5. za ovu knjigu tako važna. ali i njihovu potrebu da se jednom negde ukotve i nemogućnost da se to sidrište nađe. prevođenja. recenzije Potom. na primer. ilustruju smisao relativizma. lutajućim predmetima/subjektima. te moćne reke koja nikada nije uspela da uspostavi monolitan identitet svih onih zemalja kroz koje protiče. čije mešanje i usecanje/rasecanje svakoj od njih oduzima pravo na merodavni glas koji utemeljuje bilo kakav identitet. primera radi. Pored preseka govora različitih disciplina. Iako Petković na samom početku tvrdi da su „dinamike naše postkomunističke potrage za identitetima gotovo . Kanibali i varvari (uz pape i osvajače koji donose civilizaciju u mesta gde ima života. Figura „trećeg prostora“. nalazi u njoj svoje brojne izraze. dok se kroz dekapitiranu glavu bejzbol legende govori o pravu na mesto odakle se odsecanje glava može posmatrati kao kulturni eksperiment. u strukturnom smislu.548 FPN | GODIŠNJAK BR. o. i smeđi bizoni Luisa Zete Acoste. Gloria Anzaldua. „uzorne“ reke i onog što takvim želi da postane. To su. Postoje dve stvari koje knjiga Identitet i granica radi u široko definisanom akademskom prostoru – koji svakako prevazilazi teritorije pojedinačnih država u kojima se ova knjiga može čitati. a taj tekstualni postupak koji prožima čitavu knjigu – više no i jedna pretpostavljena definicija – na najizravniji način govori upravo o prirodi samih identiteta. poput neke crvene niti povezuje lutajuću putanju ove knjige: bilo da se javlja u liku Dunava. La Malinche. Dakle. knjiga Nikole Petkovića obiluje i mnoštvom naizgled neuklopivih motiva i tekstualnih strategija. grad u kojem „ne postoji. a nikada neće postati. budući da su u njoj Monique Wittig. ni njenoj egzotizaciji. Za ovdašnje sredine karakteristično je da se tekstovi feminističkih teoretičarki ili uopšte ne uzimaju u obzir kao teorijski relevantni putokazi (bilo zbog „specifičnosti“ njihovog predmeta/subjekta. U njenom imaginarijumu susrešćemo spletove likova koji se teško mogu očekivati na istom mestu. prikazi. ali nema života u jeziku!). | IV DEO: Osvrti. grad Rijeka. JUN 2011. Ova knjiga u tom smislu predstavlja svetao izuzetak. bell hooks. subjekti-nomadi. ili da se smeštaju u uske prostore feminističke literature. Druga intervencija ove knjige u prostor lokalnih teorijskih promišljanja odnosi se na reviziju ponešto upitnog uvezivanja postkolonijalne i postkomunističke (ili postjugoslovenske) paradigme. utkane u tkivo teksta naprosto kao relevantne sagovornice. bilo zbog proglašene „beznačajnosti“ u sferi opštosti kakav je domen jezika. koje ne služe ni nekakvom feminističkom argumentu knjige. i nije postojao. autorke među autorima. jezik i kultura“ (243). simbolizuje ambivalentnost granica. subjekti u konstantnom pregovoru s geokulturnim autoritetima. koja u svojoj (samo) izolaciji opstaje takoreći mimo ukupne teorijske produkcije. bilo da se javlja u liku Temze ili Konga. način na koji je knjiga pisana.

jer pojedini dugi pasaži koje prenosi nisu tek puke ilustracije teza koje sam autor zastupa. ovu knjigu odlikuje snažna žudnja za drugačije koncipiranim svetom u koji se sva ta sopstva u određenim vremenima smeštaju. Najzad. razni tekstovi u knjizi opovrgavaju taj preliminarni iskaz. već i-i-i (triplicirano „i“ koje se nalazi u naslovu knjige). što na zanimljiv. što ne svedoči toliko o poštovanju akademskih uzusa autocitatnosti koliko o temeljnom preispitivanju sopstvenog monolitnog identiteta na akademskoj sceni. premda implicitan način dopušta da se postavi pitanje o fenomenu autobiografskih korena teorijskog teksta. pored ostalog). Protejski topos koji omogućuje prostorno uklapanje ove paradigme jeste Srednja Evropa (granični prostor kojem se ne znaju granice). Nikola Petković često služi i kao medijator raznovrsnih marginalnih glasova tog građanstva – u doslovnom smislu. a otelovljeni nosioci ove paradigme (koji je istovremeno i razaraju. u njoj postoje tragovi ranijih spisa (bilingvalne Srednje Europe/A Central Europe of Our Own i proze pisane na čakavskom. Franz Kafka.Adriana Zaharijević | IDENTITET I GRANICA 549 identične dinamikama postkolonijalnih traganja za identitetima u vaneuropskim zemljama“ (25). veka. eksperti za prelaženje granica. a njen novum ne ogleda se u još jednom u nizu konačnih uspostavljanja paradigmatičnosti paradigme. drugim rečima. „trećeg“ puta. jednom rečju. koliko odražavaju njegovu potrebu da sopstvenu reč uplete s rečima drugih „intelektualnih kojota (švercera)“. „medijskih gusara“. U isti mah. u skladu s tim pregovorima s prošlim/budućim sobom i različito (dis)lociranim drugima. međutim. posebno iz postkolonijalne perspektive). ni perspektiva kolonizovanog/e. ni perspektiva kolonizatora. članovi umnoženih jezičkih i drugih zajednica. uopšte uzev. uprkos svoj neobičnosti tog postupka na domaćim prostorima. te granica vlastitog prostora u teorijskim i medijskim mrežama akademskog građanstva 21. mogla bi biti i četvrta i bilo koja druga. to je pozicija koja nije ni pogled s balkona. pisci na čakavskom varijetetu. nomadi. onih koji prelaze granice i bivaju graničnima. Ostave li se po strani očigledne aluzije na življeno iskustvo koje ovom inače gustom tekstu omogućuju da neočekivano propulsira. To je. Knjiga Identitet i granica puna je ličnih potpisa autora. Ono što zapravo zatičemo jeste ustrajan pokušaj iznalaženja „treće“ perspektive. čime donekle ostaje na tragu kursa koji se javlja u određenim teorijskim krugovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (premda ne i u Srbiji. Guillermo Gomez-Peña. ni pogled iz močvare. Fragment koji . nove paradigme koja predstavlja „eklektičku sintezu sagledavanja stvarnosti i njezinih kulturalnih konstrukata“ (64). ali i Claudio Magris. veka koja posreduje političke i identitetske potencijale graničnih prostora. „trećeg“ prostora. gde se malo ko bavi postjugoslovenstvom. Ta treća/nova paradigma. dovode u pitanje) jesu manjinski pisci – na primer. Tu žudnju valja razumeti posredstvom metafore građanstva 21. u krajnjoj instanci i nemoguće ukoliko znamo da je za nju konstitutivna pozicija koja nije ni-ni.

bez obzira na našu teritorijalnu pripadnost. nismo izravno odgovorni za gradbeni materijal naše tradicije. bez obzira na našu teritorijalnu pripadnost. JUN 2011. omogućujući višeznačni uvid u to kako se. prikazi. 5. „Učiti zaboravljati: od Srednje Europe do optimizma pamćenja“: Kao građani i građanke 21. rasi. Kao građani i građanke 21. (48) Da bi se razumeo navedeni citat. Da u nama žive multiplicirani glasovi i jednako tako multiplicirana sebstva. jesmo i bit ćemo izravno odgovorni za posljedice koje naša tradicija ima na naš prezent. Govori nam da imamo umnožene i transnacionalne identitete. Knjiga Nikole Petkovića Identitet i granica čini upravo to. etnosu. preuzet je iz prvog eseja. kao i pripadnost kulturi. recenzije bi mogao da posluži kao ilustracija Petkovićeve koncepcije ovog „trećeg“ građanstva. od kojih su neka možda i kontradiktorna (338). rasi. kao i pripadnost kulturi. politički odgovorno. veka. . neophodno je proći kroz različite moduse bivanja u vremenu otvorenog rada na posledicama. stoljeća. | IV DEO: Osvrti.550 FPN | GODIŠNJAK BR. može živeti hibridnost: Hibridnost nas podsjeća da nismo proizvodi samo jedne kulture. neophodno je preispitati načine koji omogućuju da taj rad bude i ostane otvoren. stoljeća. koji podstiču spremnost da – bez etičkog relativizovanja – dopustimo i protivrečnosti sveta građanstva 21. etnosu.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful