Bodrijar priča o skoro pa vantelesnom, svemirskom iskustvu pri putovanju Amerikom, oduševljen je Njuhempširskim šumama, i začuđujuće milozvučnim imenom

Mineapolisa koje je grčkog porekla, jer se vrlo teško može povezati uzvišenost starogrčke kulture i polisa, sa površnošću američkog potrošačkog društva. Prvo što je primetio i po čemu je znao da se približava centru Amerike, su bule upadljive reklame koje su ga zabljesnule svojim svetlom. Tada u stvari shvata kakva je divota ta Amerika! To bih povezala sa Deborovim Društvom spektakla: „169. Društvo koje preoblikuje čitavo svoje okruženje razvilo je sopstvene tehnike za oblikovanje same teritorije koja čini osnov za sve različite aspekte ovog projekta. Urbanizam, "gradsko planiranje", jeste metod kojim kapitalizam preuzima kontrolu nad čitavim prirodnim i ljudskim okruženjem. Sledeći logiku potpune dominacije, kapitalizam može, a sada i mora, da prekroji čitav prostor u svoj vlastiti dekor.“ U isti taj dekor spada i „Komodor“, bar kojim je Bodrijar oduševljen ne samo zbog toga što smatra da je to najlepši art deco na svetu i da upravo zbog toga predstavlja srce istinske Amerike baš zato što je i ona sama jedna velika svetleća dekoracija, i oduševljen je idejom da može da pije na istom mestu kao i Ficdžerald. I odatle će nakon zadovoljenja svoje filozofske znatiželje a možda i umetničkog zadovoljstva jer ima privilegiju da poseti jedno od omiljenih mesta književnog velikana dvadesetog veka, odleteti u neku drugu isto tako sjajnu i isplaniranu scenografiju, onu koja se po svojoj velelepnosti i estetskoj moći može gledati i kao Atina Persepolis i Aleksandrija istovremeno-Njujork. Vrlo je zanimljivo i poređenje sa Persepolisom jer je to bila prestonica jedne od najsjajnijih država u istoriji civilizacije, i po Hegelovim rečima „pincip razvoja počinje sa istorijom Persije. Ovo šta više konstituiše početak same istorije.“ Tako da to, u Deborovskom kontekstu mogu da shvatim kao početak nove spektakurarne, simulirane istorije na ulicama velikog, sjajnog Njujorka. New york B: Kola su brža, reklame žešće. Prostitucija je totalna. Danas, u eri digitalne brzine, terora slike i opšte fragmentacije, sve se svodi na pojavu, na simulakrum i simulaciju stvarnosti u kojoj ljudi žive. Sve reklame koje su skup simbola i znakova, koje zapljuskuju zenice prolaznika na ulicama Njujorka su samo kopije bez originala proistekle iz samorođenog spektakla. Sledeće što mi je privuklo pažnju u opisu Njujorka jeste što ga Bodrijar naziva centrom sveta, i to mogu dovesti direktno sa Deborovom 168. tezom u Dr.spektakla kada kaže da je „turizam u stvari protok ljudi upakovan za potrošnju, nusproizvod potoka robe i to je pilika da se ode i vidi ono što je već banalizovano, a američko društvo je u tom kontekstu sama esencija banalnog sa svim svojim udobnostima, modernostima i savremenom tehnologijom.“ Po rečima Ivana Čeglova u knjizi „Pravila novog urbanizma“, banalizacija je mentalna bolest koja pustoši planetu. Svi

su hipnotisani proizvodnjom i novim pogodnostima: liftom, kupatilom, mašinom za veš. To je napisano 1953. godine kada tehnološki napredak nije dostigao stepen koji ima danas, dok u 21. veku čitav svet stoji na nogama tehnologije koja nastoji da život učini udobnijim, a Amerika je zemlja koja je jedna od prvih na svetu kada je o tom polju reč, Amerika je država do te mere banalizovana da postaje verna simulacija države blagostanja. Njujork je grad koji je dobio instant lepotu, onakvu kakvu su gradovi vekovima sticali, on ju je dobio za pola veka i zasijao u svoj svojoj veličini zabljesnut belinom zuba amerikanaca koji se stalno osmehuju. Osmeh u Njujorku je parametar lica namešten na difolt, i vrlo često je upućen nikom posebno možda i samom sebi, jer nije imao nikakav konkretan razlog da se rodi, i tu uviđam pustinju o kojoj Bodrijar govori kao o mentalnoj formi, to jest pročišćenog vida socijalne pustoši. „Nehumanost našeg kasnijeg sveta, asocijalnog i površnog“ se najbolje može videti na ulicama Njujorka, grada sa više od osam miliona ljudi koji se užurbano mimoilaze prolazeći kroz svo to izobilje. B: Zapanjujući je broj ljudi koji misle sami, koji pevaju sami, koji jedu i govore sami na ulicama. Uprkos tome oni se ne zbrajaju, naprotiv, oni se oduzimaju jedni od drugih, i nihova je uzajamnna sličnost neizvesna. Upravo zbog te mentalne pustinje o kojoj Bodrijar govori na početku svog putovanja Amerikom, koju je predpostavljam namerno uporedio sa pravom pustinjom koja se u Americi prostire miljama, uvidjam da on ceo NYC gleda kao ogromnu pustinju gde svako gleda ispred sebe i za sebe, gde moraš biti sam ako želiš da opstaneš i čak u jednom trenutku govori da se može smatrati čak i nehumanim pokušaj uduruživanja i deljenja života u njujorku. Tu NYC barku koju po malo ironično poredi sa Nojevom, mogu da vidim kao naličje Nojeve barke jer Bodrijar smatra da parovi u Njujorku nemaju šanse, i da sve što preostaje usamljenima jeste da svake večeri traži jednokratno olakšanje. Jezička usamljenost ljudi proizvodi tu pustinju, i nastaje zbog jezika i ideologija koje koriste dominantne političke grupe, a koje pre imaju tendenciju da zamrače nego da otkriju realnost. B: To dalje dovodi do pitanja – zašto ljudi žive u Njujorku? Bodrijar smatra da nemaju nikakve međusobne odnose i da je jedini razlog koji ih privlači jeste ta već spomenuta centralnost i elektricitet koji nastaje usled ogromne izmešanosti. Ako Njujork u Deborovskom smislu tumačimo kao jedan veliki spektakl jer je to društvo u kom preovlađuju moderni uslovi proizvodnje, život je predstavljen kao ogromna akumulacija prizora, i sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu. Ja smatram da ljudi žele da žive u Njujorku upravo zbog predstave koja neprestano traje, ispunjava ulice, i ljudi je posmatraju a pri tom istovremeno učestvuju u njoj i sami pišući scenario. Njihovi odnosi su posredovani slikama, i pogledi na svet miliona ljudi su se materijalizovali u Njujorku.

Ta ista izmešanost i mnogobrojnost koja postoji tamo bi u teroiji upravo zbog sopstvenog izobilja ukinula razlike, ali one na tom mestu i dalje opstaju. Etničke grupe, zgrade i prostor su činioci koji učestvuju u igri i vladaju gradom na smenu. Kod Bodrijara je prostor veoma bitna dimenzija koju on smatra ne samo geografskom, već je naziva i stanjem uma i slobode. Ako Ameriku posmatramo kao spektakl, upravo on nam govori o slobodi: U isto vreme, spektakl i može da nam priča o slobodi: ispražnjeni od svakog autentičnog sadržaja i težnje, možemo da radimo šta hoćemo. U svetu robe, svaki vid potrošnje i participacije je dopušten. Upravo o istoj toj slobodi Bodrijar govori kada poredi evropsko i američko nebo, koje je takođe vrlo bitna dimenzija njegove filozofije jer je oličenje neograničenog prostora koji je za njega jednak slobodi, i ukazuje na to da ta sloboda mišljenja na starom kontinentu ne postoji jer su naše nebo i naši oblaci ukalupljeni u naše male misli koje nikada nisu dovoljno slobodne da putuju, da dostignu svemirku slobodu. Tu Bodrijar pravi poređenje uz pomoć arhitekture koja je često odraz moći kapitala tj. novca koji određeni grad poseduje, i priča o Parizu u kome su zgrade zauzdane jedna drugom, dok se moćni američki akumulirani kapital ogleda u blještavim fasadama njujorških oblakodera. Upravo taj kapital koji banalizuje američko društvo daje mu prostor čitavog kontinenta da na njemu bude slobodno. Njujorška arhitektura, koja je oličenje moći novca u tom društvu jeste divlja i nehumana, i ne služi da pruži utočište i sigurnost, već je rodila samu sebe, baš kao što Deborov spektakl prikazuje svet robe koja dominira nad ljudima njihovim potrebama i čitavim životnim iskustvom. Jer je ona postala univerzalna kategorija američkog društva kao celine. Arhitektura=kapital=spektakl=roba. B: Kaže se: evropska je ulica živa, a američka mrtva. Nije tačno. Bodrijar ovde predstavlja njujorške ulice kao posebnu vrstu organizma koji živi sam za sebe, diše, talasa, i nikada ne spava. Ulice su uvek preplavljene ljudima koji, vozilima i reklamama koje su neizostavni deo njujorške pojavnosti jer osikavaju samu njegovu ćud, i sve vreme nas podsećaju na čemu se to društvo zasniva-na spektaklu a spektakl je kapital akumuliran do stepena u kom postaje slika, u ovom slučaju slika reke ljudi koji često besciljno hodaju, ali Bodrijar vidi sve te prolaznike kao statiste koji omogućavaju da se scenario grada dogodi, i istovremeno ga proizvode. Ono što u stvari rađa tu spektakularnu dinamiku je žestina promena koje se neprestano događaju na njujorškim ulicama, a snagu crpe iz medija, tehnologije, rasne različitosti. Bodrijar vidi Njujork toliko oslobođenim svih stega, da su čak i ludaci tamo slobodni da šetaju ulicom, na kraju krajeva i oni su aktivni učesnici spektakla koji je tako proizveden i sklopljen iz priča miliona ljudi, čitav obavijen ludošću koja ga pokreće. Sledeća tema kojoj je Bodrijar posvetio pažnju je čuveni NYC maraton, koji on naziva prizorom smaka sveta. On sve to vidi kao namerno žrtvovanje, koje rezultira

namernim ropstvom. Scenu kada ljudi trče sa penom na licu, kupaju se u spostvenom znoju i guše se u plastičnoj kabanici koja ih čak i ne štiti od kiše i aplauza koji se unose u lice, Bodrijar ironično poredi sa maratoncem koji je trčeći u Atinu nosio vest o pobedi, i izdahnuo istog trenutka nakon što ju je saopštio. Isto tako Amerikanac koji trči maraton simulira značaj tog svog ničim izazvanog podviga, i pravi ono što Platon naziva smatra drugom vrstom proizvodnje slike, koja je namerno izmenjena, ali se posmatračima čini da se ne razlikuje od samog originala. Tako maratonac u Njujorku sebi govori značajno „I did it“, i baš poput ponovo odglumljene vesti o odnetoj pobedi, on iscrpljen pada na travnjak Central parka. Maraton je trčao bez ikakve svesti o pobedi ili zajedništvu, već je samo želeo da dokaže i opravda svoje postojanje. Kome? To nije bitno, on svoje opavadnje ima spremno. Bodrijar isto to povezuje sa spuštanjem na mesec kojim su ljudi samo dokazali da to mogu da učine. Nebitno da li to ima neku višu svrhu od nadmetanja sa sobom samima, ali mi smo to učinili, uspeli smo srušili smo sopstvenu granicu. Isto kao i sa grafitima-umetnik nam poručuje da je tu, potvrđuje svoje prisustvo iako mu zapravo niko to nije tražio i kao što Bodrijar to slikovito prikazuje „predstavljaju besplatnu reklamu postojanju“ gde su ključne reči reklama i besplatno koje se ni u kom drugom trenutku ne mogu staviti u istu rečenicu osim u situaciji kada ljudi trče maratone ili crtaju grafite. Zbog toga je to ni od koga zatraženo dokazivanje tako dragoceno i neophodno u društvu kao što je američko. Sledeće čemu bih se posvetila jeste Bodrijarova metafora za opisivanje Njujorka: drečavo zeleni kamion sa zlatnim šljaštećim slovima koja ispisuju naziv firme, tačnije tog upadljivog njujorškog fenomena koji je primetan baš kao i drečavo zelena boja, i označavaju čitav taj grad sažet u svojoj mističnoj brzini, lucidnosti, izmešanosti, upadljivosti, ludilu koji nas kada kročimo na asfalt vodi na irealno putovanje gore- dole kroz sopstvenu vertikalnost. NYC je samodovoljan i nedodirljiv, i zavijen u moć koju crpi iz elektriciteta koji proizvodi spektakl na ulicama, koji svakog jutra iznova rađa scenario novog dana i proizvodi voltažu koja ga štiti od spoljnih razaranja svake vrste. Bodrijar takođe smatra da ljudski društveni odnosi nisu više odnosi, već demonstracija i pimena nasilja i smatram da je tako upravo zbog reklamnog karaktera svakog postojanja u Njujorku, i po rečima Nansija mi smo izloženi nasilničkom delovanju slika, tj. bombardovanju reklamama koje je jednako poplavi slikama. Amerika nije ništa drugo do slika, i zbog toga se svi odnosi pa i seksualni dešavaju brzo i ljubav i osećanja su izgubljeni u vrtlogu urbanizacije, prevaziđeni banalizacijom društva. Zbog toga se svode na pomiskuitet trenutka, što se vrlo oštro kosi sa Fukoovim poimanjem seksualnosti, i stavom da seks treba da služi isključivo u repodukcione svrhe. U Njujorku seks nije ništa više do trenutak kada se osećaš manje usamljeno.

Njujork je za Bodrijara mutirana celina o kakvoj Evropa može samo da sanja. To je nov univerzum truo od bogatstva, moći, nezainteresovanosti ,svepisutnog nasilja, bede i rasipanja...i to ga podseća na rađanje sveta, jer sve države žude za takvim stanjem, i sanjaju o njegovom uspostavljanju, a zapravo ne uviđaju da se takva država, koja postoji nalazi iznad njih i vuča konce. Sledeći Bodrijarov korak je napuštanje Njujorka i putovanje na neko novo mesto, i uz film na ekranu usnule putnike i Katrin Danev i njene suze, shvata da je napuštanjem Njujorka njegovo turističko putovanje završeno.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful