Srđan Nikolić

Kant i prosvetiteljstvo* (Moderna ontologija aktuelnosti)
U svom tekstu o Kantovom shvatanju prosvetiteljstva, M. Fuko je izneo tezu kako je Kant prvi mislilac koji je postavio pitanje aktuelnosti i time inaugurisao naročiti filozofski zadatak, skicirajući stav modernosti1. Kako primećuje Habermas: “...Fuko otkriva u Kantu prvog filozofa koji kao neki strelac upravlja strelu u srce stvarnosti zgusnute do aktualnosti, i time otvara diskurs moderne”2. Pitanje o aktuelnosti javlja se kod Kanta u sklopu pitanja o prosvetiteljstvu. Pitanje o tome šta je prosvetiteljstvo, pitanje o “biti” prosvetiteljstva, odvelo je Kanta do pitanja: “da li mi danas (odnosno sada – Kant koristi izraz “jetzt”) živimo u prosvećenom dobu?”3, dakle, do pitanja o aktuelnosti prosvetiteljstva. Ali, poslušajmo šta bi Fuko u već pomenutom tekstu odgovorio na pitanje “šta je moderna filozofija?”: “...moderna filozofija je ona koja, sa toliko neopreznosti, evo već dva veka, pokušava da odgovori na nabačeno pitanje: Was ist Aufklärung?”4 U pitanju o prosvetiteljstvu, dakle, Fuko vidi “srce” moderne filozofije, njeno “šta”, njenu “bit”, a u Kantu mislioca koji otvara diskurs Moderne upravo svojim pitanjem o prosvetiteljstvu i (njegovoj) aktuelnosti. Na prvi pogled, Kantovo pitanje zvuči sasvim obično: „da li mi sada živimo u prosvećenom dobu?“ Zašto mu Fuko daje toliki značaj? Kao da se i pre Kanta nisu postavljala takva pitanja, kao da se niko pre Kanta nije pitao o svom vremenu, o sopstvenoj sadašnjosti. Podsetimo se, čitav niz mislilaca pre Kanta intenzivno razmišlja upravo o prosvetiteljstvu, već sredinom 18. veka čitava epoha sebe razume kao prosvetiteljsku, pitanja o tome šta je prosvetiteljstvo se mogu čuti na svakom koraku. Kantovo pitanje na prvi pogled deluje savim obično, jednostavno i razumljivo. Pa ipak, Fuko mu pridaje ogroman značaj. Večerašnje izlaganje biće vođeno ovim pitanjem o vezi između aktuelnosti, modernosti i prosvetiteljstva. Otkud to da je baš Kantova filozofija ovde označena kao prva koja postavlja pitanje o aktuelnosti, pitanje o, kako kaže Fuko, „čistoj” aktuelnosti, ontologiji aktuelnosti? U kom smislu pre Kanta nema ovog pitanja i u kakvoj je ono vezi sa pitanjem prosvetiteljstva? Konačno, šta je moderno u Kantovom pitanju o prosvetiteljstvu i njegovoj aktuelnosti?

Ovaj tekst je u zanemarljivo izmenjenoj formi izložen 24. marta 2005. u Domu Omladine u okviru ciklusa „Mladi filozofi“. 1 Upor. M. Fuko “Šta je prosvetiteljstvo?” (III program, proleće 1995., str. 232-244.), str. 236. 2 J. Habermas, “Strelom u srce sadašnjosti”, (III program 70/1986., str. 298-303., upor. str. 300.). 3 Upor. I. Kant, “Beantwortung der Frage: Was ist Aufklärung?” u: Schriften zur Anthropologie, Geschichtsphilosophie, Politik und Pedagogik, Werkausgabe hrsg.W. Weischedel, Bd. XI, FaM 1982., str. A 491. Naš prevod “Odgovor na pitanje: Šta je prosvećenost?” (ubuduće: Odgovor) u: Um i sloboda, Beograd 1974., str. 47. 4 M. Fuko, nav. delo, str. 232.
*

1

Pre nje um je nezreo. na sebe postavljen. ali. za razliku od Kopernika. mislilac koji u principima slobode i subjektivnosti uočava vrhovne principe modernog doba5. on nije samostalan. upravo nas vraća nazad subjektu. već i priroda samog saznanja. Zadržaćemo se samo na jednom. samo toliko da naglasimo unapred. Podsetimo se: u KČU Kant opisuje dugi i mukotrpni proces „odrastanja“ uma. međutim.W. Osnovne crte filozofije prava. objekat postoji pre subjekta i nezavisno od njega. subjekt mora da se „pokori“ objektu kako bi ga saznao. subjekt treba tek pasivno da sazna objekat koji jeste.. tek ova kritika predstavlja korak sazrevanja uma. dakle. Sarajevo 19 ). Zagreb 1988. postajanje uma punoletnim. Kant. tačku prekida. što ćemo uskoro videti. jedan drugi mislilac u Kantovoj filozofiji vidi prekretnicu modernog doba. čini nam se veoma bitnom momentu.F. predstavu o tome da se sve vrti oko objekta (saznanja). Još u kartezijanskom okretanju subjekta nazad k sebi nalazi se klica onoga što će se jasno pokazati u Kantovom stavu o primatu praktičkog uma. Teorija za Kanta nije pasivna kontemplacija. ovaj obrt ne treba posmatrati kao puki preokret u kojem postoje tek parovi suprotnosti. Pri tom.: “Pravo subjektivne slobode čini prekretnicu i središte u razlici između starog vijeka i modernog vremena” (G. njegovog konačnog samouspostavljanja. autonoman. u isto vreme. već praksa. Već u prvoj kritici mogu se videti dometi samorefleksije: kritika čistog uma je kritika koju sprovodi um sam nad sobom samim. Habermas. kako se to već školski tumači. delatnost. ključnu za (samo)razumevanje modernosti kao takve. U Kantovskom izokretanju. obrata (“kopernikanskog”). već se iz temelja menja i njihova „priroda“. J. pre ovog ključnog momenta samorefleksije um u krajnjoj liniji i nije uman. Upor. izokreće odnos između subjekta i objekta saznanja. Kantov obrt nije razumski prelazak s jedne na drugu suprotnost. ne menja se tek odnos između subjekta i objekta koji su već tu. Hegel. Kantova figura svakako predstavlja određenu prekretnicu i to ne samo za filozofsko mišljenje. Mi ovde ne možemo dublje ulaziti u sve dalekosežnosti smisla Kantovog obrta. Za tradicionalnu metafiziku pitanje odnosa između subjekta i objekta je unapred rešeno – naime. Ne menja se samo odnos između subjekta i objekta saznanja. str 24 (ili 25?) 5 2 . i: “Hegel bit modernog sveta kao u žarištu vidi sažetog u Kantovoj filozofiji”. Filozofski diskurs moderne. takođe uvreženu. sazrevanja u kojem on razlikuje tri koraka. aktivnost subjekta koji u vraćanju na sebe tek uspostavlja kako sebe tako i objekt spoznaje.I Mnogo pre Fukoa. Kant u drugom smeru ruši. Za razliku od Kopernika koji pobija uvreženu predstavu o tome da se sve vrti oko Zemlje (subjekta). Upor. koji su unapred dati. u različite kontekste unutar kojih ovaj obrt dovodi do neslućenih konsekvenci.

. nikakve apriorne opštosti i nužnosti. nikakvog zakona osim zakona iskustva. transcendentnog izvora moći svedoči o njegovoj nemoći.). Skeptička sumnja usmerava se pre svega na sve što prevazilazi granice iskustva. da opravda svoje ropsko/despotsko držanje. temelj svojih zakona. samo ukoliko “cenzuriše” neopravdane pretenzije dogmatizma.) 6 3 . No. 6. nezrelosti. (Pasivno pokoravanje tuđem zakonodavstvu. Samo u određenoj meri. 7. nesamostalnosti. može se reći.). 556. moći i granice. treći korak u odrastanju uma jeste onaj koji ga. kada počne da donosi pozitivne tvrdnje kako nema ničega izvan iskustva. skepticizam može predstavljati korak “odrastanja” u odnosu na detinjasti dogmatizam. Nemogućnost dogmatizma da uistinu dokaže postojanje transcendencije. str. zakonomernog.). Pod dogmatizmom Kant podrazumeva sva ona učenja u kojima um pretenduje na to da je. u odnosu na dogmatizam. dogmatski um nužno dovodi do drugog koraka.). 556. došao do saznanja natčulnih stvari. on se čvrsto drži onostranosti u kojoj nalazi oslonac za svoje tvrdnje. U sebi poslušni sužanj onostranosti. ona je sam put sazrevanja. On uspostavlja sebe kao suverena. skepticizam predstavlja drugu krajnost (suprotnost): napadajući mogućnost saznanja bilo čega natčulnog. (Kao zadatak vlastite kritike Kant vidi uspostavljanje jednog “vrhovnog suda” ( KČU. nezavisnog od iskustva. na neki način. korak deteta. pak. 556. nikakvog neiskustvenog temelja znanja. skepticizam se i sam pretvara u posebnu vrstu dogmatizma . pasivnosti. aktivni samozakonodavac vlastitih principa. U detinjem stanju dogmatizma um je heteronoman. Onog trenutka. utemeljuje se na sebi i postaje apsolutni autoritet unutar svoje oblasti kojoj sam postavlja granice.) Drugi korak uma na putu ka njegovoj zrelosti predstavlja skepticizam. izvodi iz stanja nezrelosti.. Put kritike je tako put sazrevanja uma. postajanje uma punoletnim. da učini opšte dostupnim i izvesnim tobožnje saznanje nečega što prevazilazi sve iskustvo. i uzrok i posledica sazrevanja. u spoljašnjoj ovostranosti opaki despot. Zavisnost uma od natčulnog.opreznosti moći suđenja koju je iskustvo naučilo pameti” ( KČU. varvarsko nastojanje da se i svi drugi “ovostrani” prinude na pokoru. ukoliko skepsu u pogledu nadiskustvenog dopunjuje pokušajima da znanje zasnuje na empiriji. dovodi do “. za svoje naličje ima despotizam. jeste dogmatizam 6. sama kritika je.) u “Prvi korak u stvarima čistoga uma koji karakteriše njegovo detinjstvo jeste dogmatizam” (KČU.Prvi korak u odrastanju uma. ropska poslušnost onostranom. izašavši iz granica iskustva. on nema sposobnost da samog sebe umeri te razarajući spoljašnju instancu zakona (mere) dovodi do neumerenosti. 6. Tako je “vladavina pod upravom dogmatičara bila despotska” (KČU. to je “korak koji pripada samo jednoj sazreloj i muževnoj moći suđenja” (KČU. Ovo je korak u kojem se um okreće samom sebi i kritikujući samoga sebe ustanovljuje svoja prava i dužnosti. opšteg i nužnog. anarhije i bezakonja (KČU. Kao glavna karakteristika skepticizma javlja se sumnja u postojanje bilo kakve transcendencije. meru svojih postupaka. Najzad. Tako novovekovni empirizam koji stoji nasuprot dogmatizmu racionalista i sam najčešće prelazi u dogmatizam.

kada um ne želi da bude podređen zakonu koji sam sebi daje. autonomija. kod Kanta se.). samouspostavljajuću aktivnost. Nadovezujući se na Rusoa. pored ostalog. jer sloboda nije ništa drugo nego upravo ova moć samozakonodavstva. Vannaučni neteorijski interesi postaju mesto odluke. naime da se sumnja i u njega samog. Skepticizam razara teorijski temelj metafizike ali nije u stanju da autonomno postavi Hegel Kantu.9 Teorijski skepticizam svoje naličje ima u praktičkom decizionizmu.. za svoju osnovu imaju slobodu. samoodređivanja. 550. o mogućnosti i smislu nauke.). On ne dozvoljava više da znanje bude utemeljeno u metafizici niti uopšte u sferi teorije. hod od teze preko antiteze do sinteze. 4/1971. čak ni najveći besmisao” (I. nemaju u sebi ovaj akt vraćanja na sebe i u isto vreme određivanja. bez mogućnosti da pozitivno utemelji legitimitet svoje kritike. samostalnosti.. ali bez snage da istinski uspostavi identitet ovog subjekta. “Bezakonje” koje unosi skepticizam razarajući transcendentnost zakona.. odaje priznanje da je „obeležio ritam saznanja“. 7 4 .to se i njemu dešava ono što ruši uvek svaki skepticizam. ili. ako se tako može reći. sve vrti oko slobode. Kantovska kritika uma za svoj osnovni zadatak ima zapravo oslobađanje uma. Skeptički pokušaj oslobađanja od zabluda završava u zabludi oslobađanja od zakona uopšte i neizbežno potpada pod tuđe zakone. akt uspostavljajućeg samooslobađanja. slučajne i proizvoljne. str. tako i skepticizam nemaju u sebi ovu samozakonodavnu. skepticizam bi u svom okretanju ka „subjektu“ doduše osporavao primat transcendentnog objekta.. donošenje “ustava” i prelazak u pravno stanje u kojem će se zasnovati “pravi večiti mir” (KČU.” (KČU.. da ga uzdigne na nivo principa. sloboda je osnovni princip kantovskog obrta.stvarima mišljenja. dakle. Svi (dijalektički) 7 preokreti na koje se nailazi na Kantovom kritičkom putu.) 9 “. 560. do koje se dolazi u ovom refleksivnom okretanju sebi. a ne na principima koji bi mogli učiniti da se nužnim načinom odreknemo prava na dogmatička učenja. sloboda.. mišljenja. uspostavljanja sebe. dogmatizam i skepticizam bi zapravo predstavljali par suprotnosti: dok dogmatizam daje primat (transcendentnom) objektu.. mora se saginjati pod jarmom zakona koji mu daje neko drugi.) (Skratiti maksimalno!!!) Ono ključno u kantovskoj kritici uma od strane samog uma. jeste njegovo samozakonodavstvo. dobijajući tako zakon spolja. 8 “. jer bez zakona svoju igru ne može dugo voditi niko. Kant slobodu postavlja za vrhovni princip svog mišljenja. nagonskih sila. pošto se njegove primedbe osnivaju samo na slučajnim činjenicama. igračkom u njihovim rukama. zakone koji bi bili obavezujući i na osnovu kojih bi se onemogućili proizvoljni dogmatski sporovi opterećeni zabludama. (samo)ustanovljavanje neprikosnovene instance čiji će autoritet biti nesumnjiv. skepticizam ga čini instrumentom prirodnih. Kant.12-13). Ideje. uvek se pretvara u pokoravanje tuđim zakonima. drugim rečima. “Šta znači orijentisati se u mišljenju” (ubuduće: Šta znači. Skepticizam deluje razorno ne samo na dogmatizam već i na sebe samog8 i uopšte na svaku teoriju. odsustvo autonomije nužno dovodi do heteronomije. Razarajući razum kao samostalnu moć saznanja. Kako dogmatizam. da ustanovi meru svoje skepse. Prema gore pomenutoj slici subjekt-objekt odnosa. naime. kao što ne dozvoljava ni samostalnost subjekta.

. II “Despotizam prohteva” je za Kanta stanje u kojem nas vezanost za stvari prirode “onesposobljava da sami biramo svrhe. naime.. Tek ovde se subjektivnost oslobađa. Na mesto dogmatskog despotizma dolazi “despotizam prohteva”.” (KMS. emancipatorski interes koji tvori samu naučnost nauke.) 10 5 . vodi u praktično prihvatanje najgore neumnosti. kao nezreli korak pobune protiv neumnog autoriteta koji u naivnoj želji da se oslobodi svakog autoriteta vrlo lako biva podređen tuđem autoritetu. U arhitektonici se možda najbolje vidi radikalnost Kantovog „izokretanja“ u kojem se praktički. Teorijsko bezakonje ide ruku pod ruku sa praktičnim pokoravanjem postojećim zakonima. Teorijsko odricanje od bilo kakvog. 14. oslobađa pre svega slučajnosti i proizvoljnosti pojedinačnih. Kant je upozoravao da divlja. emancipatorski interes ugrađuje u srce teorije. radi se o interesu uma samog. Dogmatska priroda skepticizma otkriva se u praktičnoj sfer. za razliku od ovog ostajanja na razumskoj podvojenosti kako između subjekta i objekta tako i između teorije i prakse. već interes koji je posledica strasti. pasivnosti. ali ne interes koji se autonomno postavlja. Teorijski anarhizam vodi u politički konformizam. da započne slobodno. nedijalektička razlika između teorije i prakse od koje pate kako dogmatizam tako i skepticizam. o interesu za njegovom egzistencijom. Za razliku od ovog skeptičkog nezrelog odustajanja od nauke. opštosti i nužnosti. bezakonita sloboda mišljenja ”samu sebe razara” (Šta znači. interes. opštosti i nužnosti. Ovaj interes nije nimalo slučajan i proizvoljan. strasti. „subjektivnom“ mišljenju. pa čak i umnog autoriteta. partikularnim proizvoljnim interesima. da samostalno „skrivi“ zrelost. u srce same teorije. umnosti. Razaranjem dogmatski nametnutih “objektivnih” vrednosti skepticizam pomera u drugu sferu konstituisanje vrednosti i dogmatski nameće njihovu neumnu prirodu. Slično važi i za teoriju. ako hoćete. Kod Kanta se prevazilazi razumska. Ovu bezakonitu slobodu on je posmatrao kao još uvek nezrelu. Postavljanje svrha tu nije delatnost uma u kojoj bi se slobodno sledio opšti i nužni interes samog uma.10 Činjenje teorije zavisnom od prakse za ovo stanovište znači podređivanje naučnog područja vannaučnoj sferi strasti. da da zakon slobodi. praktični akt u kojem nauka tek. ili. subjektivnim prohtevima. Subjektivnost nema više onaj smisao koji i danas osećamo kada kažemo da je reč o nečijem „subjektivnom“ sudu. Vannaučni interes vodi nauku. Subjektivnost se ovde uzdiže na nivo principa. privatnih interesa.. njegovim samouspostavljanjem..). gde je „subjektivno“ vezano za slučajnost pojedinačnog. Kantov kriticizam na jedan sasvim drugačiji način ugrađuje praktički momenat. U tom smislu.zakon. 317.. sledi vlastiti interes. pasivnosti. da oslobodi slobodu. obezbeđujući njeno arhitektonsko jedinstvo. pronalazeći/proizvodeći umnost u sebi samoj iz sebe same slobodno postavlja vlastiti cilj.

paradoksalno. ali čovek kao umno biće. prvog istinskog mislioca slobode. i time. prosvetiteljske delatnosti za Kanta je čovek. koji smo ukratko skicirali najpre valja tražiti modernost Kantovog mišljenja. U isto vreme. podložnost stranim uticajima. o specifičnom vremenu u kojem se ona odvija. samosazrevanja. Čitava Kantova filozofija se može posmatrati kao pokušaj samoprosvećivanja. tek u političkoj zajednici slobodnih građana um može doći do svoje egzistencije.U ovom koraku samoodređivanja. sloboda svih ljudi jeste uslov slobode pojedinca! Čovek ne može biti slobodan samo kao jedinka – sloboda na nivou principa podrazumeva opštu slobodu. odnosno oslobađanjem. kao čovek koji u sebi sadrži ideju čovečanstva. njegovu podređenost tuđim zakonima. kako kaže Kant – „spoljašnju slobodu“. prepuštenost tuđem vođstvu. o slobodnoj aktivnosti oslobađanja11. kao biće roda. Ovde možemo samo da ukažemo na paradoks slobode koji se kod Kanta neprekidno ukazuje: za oslobađanje je već potrebno biti slobodan. U domenu nauke umsko samozakonodavstvo treba da postavi granicu koja sprečava dogmatski razum da bude odveden u tamne predele transcendencije. Pitanje o prosvetiteljstvu i njegovoj aktuelnosti može da otvara moderni diskurs samo zato što je ono sa Kantom po prvi put postavljeno na zadobijenom principu slobode. tako je i istorija određena kao napredovanje u prosvećivanju. i to pre svega slobodu u političkom a ne tek pukom ontološkom smislu. to je naznačila već prva kritika. paralelno je sa oslobađanjem čoveka. I kao što je u kritici uma upotrebljena metafora sazrevanja 12. Kritika uma razumela je borbu dogmatizma i skepticizma kao borbu koja se odvija unutar uma. za njegovim samoodređivanjem. prosvećivanja prosvetiteljstva od strane samog prosvetiteljstva. univerzalna sloboda. a interes uma se predstavio kao interes čoveka. kao borbu ”uma sa samim sobom” ( KČU. ono ima za zadatak i sprečavanje skeptičke tendencije da zatvaranje puta koji vodi u transcendenciju zameni put u mrak iracionalizma pragmatičko-tehničke racionalnosti. tako je u kratkom spisu o prosvetiteljstvu oslobađanje čoveka predstavljeno kao njegov izlazak iz nezrelosti. kao i o subjektu ovog oslobađanja. čovek kao čovečanstvo. Međutim. a ne “mündig”. Jedini način izlaska iz stanja nezrelosti uma nalazi se u njegovom samozakonodavstvu.). 554. samopostavljanjem vlastite svrhe. samoprosvećivanja dogmatskog ili skeptičkog nezrelog prosvetiteljstva. slobodu koja se ispoljava u političkoj zajednici i njenim zakonima. kao interes za njegovim krajnjim samoopredeljenjem. 11 6 . iz te perspektive valja razumevati i njegovo razumevanje aktuelnosti i prosvetiteljstva. što je postavljeno kao pitanje o slobodi. 12 Doduše tu se za opisivanje moći suđenja koristi pridev “gereifte”. dakle. egzistencija uma je u kritici čistog uma dovedena u vezu ne samo sa slobodom kritike već i sa slobodom građana koji upražnjavaju tu kritiku. kao pitanje o aktuelnosti slobode. ali to nimalo ne dovodi u pitanje vezu koju uočavamo. Tako je prosvetiteljstvo kod Kanta neraskidivo povezano sa slobodom. Oslobađanje uma. Subjekt slobodne. da bi se sazrelo mora se već biti zreo itd. Ona je morala da se izbori sa dogmatizmom i skepticizmom uma samog. praktičnoj delatnosti koja sprečava pasivnost uma. Za Kanta.

emancipatorska uloga kulture. pojedinačnim. nesumnjivo. slobodu čoveka. 7 . nezrelog izlaska iz prirode.. postaje poprište na kojem se odlučuje o čovečnosti. ka samostalno. kao i između čoveka i čoveka. Čovekov put oslobađanja. tada se može videti i progresivna. kako kaže Kant. nije na nivou umnosti.. nećemo reći iracionalnim. građanskog stanja kao neumnog. neumnih partikularnosti. životinjstva.. Ali. omogućuje da se reši protivrečnost koju je Ruso istakao u svoj njenoj snazi. naime.). u smislu napretka čovečanstva preko niza naraštaja koji čuvaju i prenose “klicu prosvećenosti” (Ideja. Istorija. odn. prevladava se na naznačenom kritičkom putu.13 Ipak. životinjstva i neumnih partikularnosti. koje u krajnjoj liniji ostaje podređeno prirodi. 206-207.. proizvodilački momenat koji je po nama ugrađen u Kantovu filozofiju slobode najbolje se može videti upravo u njegovom shvatanju istorije i njenog hoda ka neprirodnoj zrelosti. a to znači neslobode. ostavimo po strani ovaj pokušaj rešenja sukoba između čoveka i prirode. Stvaralački. Čitavu tradiciju Kant vidi upletenom u zamke prirode koje ne dozvoljavaju samostalnost uma. za postajanje čoveka čovekom. Nadovezujući se na Rusoa Kant razjašnjava prividnu protivrečnost u koju ovaj zapada kritikujući civilizaciju i građansko društvo kao nazadak u odnosu na prirodno stanje istovremeno se zalažući za moralno vaspitanje čoveka... „subjektivnim“ prohtevima. samo s obzirom na čovekovo “prirodno određenje”. ali svakako neumnim interesima lišenim istinske subjektivnosti. Ukoliko se kultura posmatra jednostrano.. slobodno postavljenoj svrsi. ka opštoj slobodi. samo sada više unutrašnjoj prirodi – strastima.. na njegovo određenje u necivilizovanom stanju divljaštva.. 77. “Priroda je htela da čovek sve što izlazi iz okvira mehaničkog uređenja njegovog životinjskog bivstvovanja stvori potpuno sam iz sebe. tada ona zaista čoveku donosi samo štetu. izlaska prepunog neslobode. opštosti i nužnosti. ona između prirode i slobode. prirode i slobode. Kant se u velikoj meri slaže sa Rusoom u njegovoj kritici nemoralne civilizacije. 76-77.. 13 Upor. 30. ako se kultura odmeri prema čovekovom istinskom prirodnom (a to u isto vreme znači neprirodnom u tradicionalnom smislu). prosvećivanja on vidi u izlasku iz prirodnog stanja. Fragmenti. moralnom određenju i ako se u obzir uzme krajnja svrha kulture – građansko uređenje prema umskim principima i savez naroda ( Ideja. „sveopštoj prosvećenosti“.. poput skepticizma u teoriji. Nagađanja. kojim se ovaj nikako ne može vratiti nazad u puko prirodno stanje. Istorija je za Kanta ništa drugo do „istorija slobode“.. u krajnjoj liniji životinjstva. Nagađanja. samozakonodavstva. koji će tek omogućiti i istinsko ispunjavanje moralnog određenja i time izmirenje prirode i moralnosti. poprište borbe za oslobađanje čoveka. Ideja praktičnog uma da čovek svoje određenje može postići samo u vrsti i da je samo u tom smislu opravdano govoriti o napretku. i da ne stekne nikakvo drugo blaženstvo niti savršenstvo do ono koje je. slučajnim. Još jedna važna suprotnost Kantove filozofije.hod čovečanstva ka vlastitoj zrelosti. ali isto tako i u izlasku iz društvenog.. ali isto tako i u zamke društva koje. 36.).

sama odluka o predmetu. Takav predmet nije dat istraživaču. sam sebi stvorio vlastitim umom. samooslobađanja i samoproizvođenja te kao takva postaje epoha povesnosti. upravo svet modernosti. U ovom vremenu postavljanje svrhe.. pozitivna nauka koja može da računa sa kauzalitetom prirode i prirodnim tokom vremena. dakle. Pre bi se moglo reći da je on predmet odluke. jedino je istinski ljudsko stvaranje. Njen predmet čak i nije (unapred) odlučen. Istorija je područje proizvodnje. projekat.. Kod Kanta nailazimo na skicu moderne epohe kao epohe koja istoriju uvlači u naznačeni proces samorefkleksije. kako na njegovom početku tako i na njegovom kraju. ne tražeći odgovor u prošlosti dogođenog. tj. on treba sve da stvori sam iz sebe. dakle. 15 Tako se i ideja napretka rađa upravo iz ove slobode da se proizvodi na osnovu vlastitih svrha: „. aktuelizacija aktera. uslov mogućnosti aktivnosti (treba li napominjati: slobodne aktivnosti. 27-40. ljudskom slobodnom delatnošću. naprotiv. što bi bio pleonazam jer je strogo gledajući samo slobodna aktivnost – aktivnost) u sadašanjosti. U stvari.. oslobađanjem. str. ne treba da vodi nagon.kada predskazivač sam stvara i priprema događaje koje unapred navešćuje“ (Spor. dobija primat. očovečenje čoveka.. javljajući se samom sebi kao zadatak. Filozofija istorije mora da postavi pitanje smisla istorijskog zbivanja. Takođe. odnosno čovečanstva. Istorijsko vreme nije više neki objektivni tok. Filozofija istorije nije teorijska. opet paradoksalno.).. tj. nego zadat proizvođaču15. Svrhu istorijskog zbivanja postavlja sam čovek.. ubuduće: Ideja. jedino stvaranje ljudskog sveta. Tako se i istorija ispostavlja kao proces postajanja aktera akterom. III Upor.. 31. slobodnog stvaranja iz sebe samog. već u ovom refleksivnom uvrtanju i ono postaje neraskidivo povezano s subjektivnošću. stihija koja nosi sve pred sobom. stvaranja ni iz čega prema zakonima slobode. str... momenat budućnosti. umnošću. budući da je reč o praktičnom činu odlučivanja. ali po merilima uma. Dimenzija povesnosti.. u onome što je bilo. 181) 14 8 . nju ne zanimaju ni sadašnjost kao područje onoga što sada naprosto jeste. Kao područje slobodne ljudske delatnosti istorija pripada polju praktičkog uma. da se akteri istorijskog procesa nalaze. dakle. Budućnost postaje agens sadašnjosti. ne tek jedna u nizu povesnih epoha.oslobođen instinkta. može se reći da se zadatak čoveka i zadatak istorije poklapaju. postajanje čoveka čovekom. stvaranja i to ne tehničkog ili pragmatičkog već praktičkog stvaranja. On postaje presudan za samu aktivnost u sadašnjosti kao i za odnos prema prošlosti. niti da ima stečeno znanje koje bi ga poučavalo. Kao takav on se još samo uslovno može zvati “predmetom”. Čoveka. već epoha koja u povratku na sebe i svoju povesnost tek uspostavlja sebe kao epohu. “Ideja opšte istorije usmerene ka ostvarenju svetskog građanskog poretka” (u: Um i sloboda.”14 Ovo stvaranje svega iz samog sebe. niti budućnost kao sfera onoga što će tek biti. do kraja otvara čitav jedan novi svet. neraskidivo povezana s principom slobode. stvaranja čoveka samog.

još jednom pitanje o aktuelnosti koje Kant postavlja u svom spisu o prosvetiteljstvu: “Ako se sada postavi pitanje: da li mi danas (jetzt) živimo u prosvećenom dobu. izlasku iz njihove samoskrivljene nezrelosti postepeno postaju manje. Akteri prosvetiteljstva su. Prosvetiteljstvo je aktivnost zavisna od svojih aktera. na prosvetiteljsku aktivnost i njegovu aktuelnost. mogućnosti. danas. prim. i to sadašnjem vremenu. u smislu „šta se dešava“. oni koji pretenduju na to da misle samostalno.) da dođu. odnosno njegovi akteri. te mi pokušavamo da artikulišemo posledice kantovskog preokreta za novo razumevanje pojma aktuelnosti. podrazumeva nekakvu aktivnost. udejstvenost. prevodeći Aristotela. S. kao i odnos prema vremenu. kao i samo sada. iz moderne perspektive pitanje o aktuelnosti nije i ne može biti samo pitanje o tome “šta je sada na delu”. oni koji hoće da se oslobode od tutorstva. aktualnost. današnjici. Da ljudi. prim. odlučnosti. S. ono što je danas učinkovito i činjeničko. sada je prožeto Reč aktuelnost potiče od latinskog actualitas koje je prevod starogrčkog energeia – udelovljenost. Aktuelnost. ukoliko se odlučuje da misli. i da smetnje sveopštoj prosvećenosti odn. nakon ovih analiza. to nam već etimologija govori.) On pita kako sada.) bez vođstva drugog sigurno i dobro služe svojim sopstvenim razumom. kako sada stvari stoje uzete u celini. naša je teza. Zakoni po kojima se odvija prosvetiteljski proces su zakoni koji nisu dati unapred.Poslušajmo sada. odvažnosti. o tome ipak imamo jasne nagoveštaje. “šta je danas stvarno”. Aristotel o energia govori nasuprot dynamis – možnosti.47. Njih daje samo prosvetiteljstvo. delatnost. bitno utiče na njegov tok. „kakvo je činjenično stanje“. a od ovog actus potiče i naše aktuelnost. dolazi do kljucne promene unutar ovog pojmonog para. Energeia je udelovljenje. Sholastika.” (US. Kant to nije eksplicitno tematizovao. u delo dovođenje možnosti. dakle. od njegove smelosti. Međutim. prosvetiteljstvo kao izlazak iz samoskrivljene nezrelosti nije prirodni proces koji naprosto teče i čiji se neumitni tok od onoga što je bilo preko onoga što jeste do onoga što će biti može saznati u svojoj zakonitosti. kao i važnost ove promene za razumevanje modernosti uopšte. utoliko je samim tim akter prosvetiteljstva. Ali da se njima sada ipak otvara polje da sebe u tome učine slobodnima. bavljenje ovim pitanjem – pitanjem o aktuelnosti prosvetiteljstva. pored ostalog. činjenje. ali sigurno u dobu prosvećenosti. dovođenje u stvarnost nečega što je bilo potencijalno. poznaje razliku: potentia/actus. Onaj ko pita o prosvetiteljstvu. što svoju važnost zadobija u sadašnjem činjenju i učincima. Stvarnost i delatnost. kao i nemačko Aktualität. hrabrosti. delatnost u potpunosti zavisna od vrline delatnika. pa je tako stvarno – umno. ukoliko hoće slobodno da pita. U kantovskom preokretu. delatnost je slobodna delatnost.N. Aktuelno je ono što je delatno sada. onda odgovor glasi: ne. stvarnost. u ovom trenutku stoji stvar sa prosvetiteljstvom. Međutim. ostvarivanje mogućnosti. današnjem trenutku u kojem se aktivnost odvija.N. 16 9 . Ovaj proces nije nešto što se odvija nezavisno od pitanja o njemu. vremenska dimenzija stvarnosti. od toga smo još vrlo daleko. energiju16. postaju vezani za princip slobode i umnosti. budu u stanju. ili da u njega ikad mogu (moj kurziv. da se u religioznim stvarima (primetimo samo da to važi ne samo za religiozne već i za sve “stvari” koje se nužno tiču svakog čoveka. „šta je dato“.

str. da li je slobodna subjektivnost na delu danas. Slično važi i za vreme: pitanje o onome što je aktuelno (odnosno onome ko je aktuelan) sada je neizbežno i pitanje o slobodi: kako stoji stvar sa projektom slobode sada. da li je sloboda aktuelna? Tako se ovo pitanje može čitati na sledeći način: kako sada stoji stvar sa nama koji se odlučujemo na pitanje o prosvetiteljstvu. mi smo. daleko čak i od mogućnosti da budemo slobodni. odsustvo smelosti da se traži nemoguće. Upor. kakva je naša smelost danas. Odgovor je ovde potpuno zavisan od odgovornosti. apstraktnost koju treba konkretizovati. 10 . da li je naša sloboda na delu danas. aktuelnost je satkana od slobodnih akata. Ni mogućnost ovde nije nešto što je obezbeđeno. U ovom polju glavna smetnja nije to što “nema mogućnosti”. pitanje “ontologije”18 aktuelnosti. pomenuli smo već. Pitanje o onome ko dela danas. 299.“Šta je prosvetiteljstvo?”. Jedan od problema kojih je 17 18 M. saznanje od delatnosti. akt stvara i samu mogućnost. kaže Kant. J. o našem odnosu prema trenutku u kojem se nalazimo i delamo. Ne da je zrelost daleko nego je to i njena mogućnost. ovo pitanje više ne zahteva tek teorijski odgovor . učiniti nemoguće mogućim. ali i pitanje o našoj vlastitoj delatnosti. Na putu koji sami stvaramo. Aktuelnosti nema bez slobodne delatnosti. bez subjekta koji slobodno dela. potencija koju treba aktuelizovati. to znači sledeće: mogućnost treba tek stvoriti. kaže Kant. Ono nije pitanje o tome šta jeste sada. sloboda je aktuelna. Fuko. samo slobodni akt je aktuelan. u aktuelnosti je uvek sloboda u aktu.budućim. U tom smislu Kant je zaista prvi mislilac koji postavlja pitanje o aktuelnosti: pitanje koje nije pitanje o potenciji koju treba aktualizovati već pitanje o “čistoj”17 aktuelnosti. neraskidivo je povezana sa vladavinom tutora u političkoj zajednici. Pitanje o aktuelnosti je tako uvek i nužno i pitanje o vlastitosti. U kantovskom obratu mogućnost je nešto do čega tek treba doći. unapred dato. šta činimo sa našim tutorima i našom nezrelošću. najveća smetnja sveopštoj prosvećenosti sada je samo manjak hrabrosti i odlučnosti. 233. Drugim rečima. Oni još uvek nisu slobodni. konačno. odnosno pitanje o subjektu aktuelnosti. kako za svoje vreme tako i za vlastite mogućnosti. pitanje kojim se sada otvara polje moderne filozofije. otvara se i sledeća dimenzija: kako stoji sa našom slobodom sada. str. u kojoj meri danas dimenzija budućnosti određuje sadašnjost. još uvek ne mogu da budu zreli. kako stoji stvar sa projektom sveopšte prosvećenosti danas. o našem odnosu prema našoj vlastitoj aktivnosti. Zadatak koji se sada postavlja glasi: ostvariti nešto što još nije ni moguće. učiniti je mogućom. već: šta činimo sada. ne šta se dešava već: kako delamo. Vladavina dogmatizma i skepticizma u nauci. o našoj vlastitoj sadašnjosti i aktuelnosti. Za nas koji postavljamo ova pitanja. Pri tom. ne čak toliko ni šta treba da bude sada. Akt ovde dolazi pre same mogućnosti. već pre svega poziva na praktičku odgovornost. Osnovni nedostatak. Ljudi još uvek nisu u stanju. mogućnost treba omogućiti. kako stoji stvar sa našom hrabrošću da se uopšte pitamo. ali isto tako još uvek nisu ni u mogućnosti da budu zreli. Habermas. “Strelom u srce sadašnjosti”.

već druga tema. nedostatka inteligencije. koju Kant zanemaruje i u čemu bi se možda mogao tražiti jedan od osnovnih nedostataka njegovog nacrta moderne. kao što se o slobodi političke zajednice odlučuje u borbi. imaj hrabrosti da znaš. odsustva hrabrosti da se zna. politike i ekonomije. odnosima tutora i nezrelih. sasvim je u skladu s preokretom o kojem je bilo reči. nedostatak nimalo zanemarljiv budući da će se proces emancipacije dalje razvijati upravo u smeru dijalektike borbe i rada. da se služiš sopstvenim razumom. u odsustvu političke suverenosti. što je. Hegelova analiza borbe za priznanje nadovezuje se na Kantove analize borbe za izlazak iz nezrelosti. Pozivanje na praktičnu vrlinu. u borbi za punoletnost. umnosti. U neslobodnom svetu nije moguća naučna sloboda.Kant veoma svestan jeste nemogućnost naučne samostalnosti. s postavljanjem slobode kao principa oko kojeg se sve vrti. O slobodi nauke. saznanja slobodom. Geslo koje on ističe kao lozinku prosvećenosti – Sapere aude!. Ne toliko problem neznanja koliko problem konformizma. usudi se. Zato je problem prosvetiteljstva pre problem hrabrosti nego problem nedostatka razuma. odlično pokazuje upravo ovu prožetost teorije praksom. Ona ide dalje od Kanta utoliko što uvodi u razmatranje i dimenziju rada. na hrabrost i odlučnost. posao naučnika je neraskidivo povezan s političkim odnosima dominacije. teorijske suverenosti u svetu tutora. u pokušaju da se „skrivi“ vlastita zrelost. naravno. odlučuje se u borbi. 11 . uzimajući u obzir područje istorije. u odsustvu politički zadobijene slobode. kao što se o sveopštoj prosvećenosti. neodlučnosti. takođe odlučuje u borbi – u borbi protiv tutora.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful