You are on page 1of 4

KOŠULJA Zazvonio je. Niko nije odgovorio. Nije bila kod kuće. Okrenuo je ključ.

U kasnoj popodnevnoj svetlosti hol je bio pun senki. Sve su stvarale jedan skoro čvrst oblik. Skinuo je kaput i šešir, i da ne bi morao da vidi taj oblik, gledao je iskosa u svetlo koje je dopiralo kroz vrata dnevne sobe. ’’Ima li koga?’’ Senke su ga zbunjivale. Da je bila tu ona bi ih zbrisala kao što je brisala prašinu koja je nadirala. Vatra je u kaminu slabo gorela. On mu priđe i sede. Ruke su mu bile hladne. Potreban mu je bio plamen vatre da bi osvetlio uglove sobe. Na putu do kuće video je psa koga je pregazio auto. Prizor krvi ga je pomeo. Želeo je da se spusti na kolena i dodirne krv koja je nasred puta stvarala okruglu lokvu. Neko ga je povukao za rukav pitajući ga da li mu je zlo. Setio se da su zvuk i snaga nepoznatog glasa ugušili prvu želju. Udaljio se od krvi dok su zamrljani točkovi kola i mokra tama pod kolima titrali pred njegovim očima. Bila mu je potrebna toplota. Vetar ga je napolju zasekao između prstiju i palaca. Ostavila je svoje šiće na tepih pored kante za ugalj. Šila je kombinezon. On ga podiže pipajući mesto gde će biti njene grudi pod žutim pamukom. Tog jutra video ju je s glavom zavijenom u haljinu. Video ju je svu mršavu u njenoj golotinji, kao vreću kože i kane koja iskrsava iz svetlosti. Pustio je da kombinezon opet padne na tepih. Zašto, čudio se, stoji pred njim ta slika crvenog i razmrskanog psa? Prvi put je video kako se mozak živog bića prosipa iz lobanje. Smučilo mu se od poslednjeg bolnog laveža i iznenadnog usahnjivanja psećih grudi. Mogao je da ubija i vrišti kao dete kada prstima gnječi bubu. Pre hiljadu godina ona je ležala pored njega. U njenom zagrljaju mislio je na kosti njenih ruku. Ležao je mirno pored njenog skeleta. Ali ona se podigla sledećeg jutra u svom pokvarenom mesu. Kada ju je udario, bilo je to zato da bi sakrio svoj bol. Kad ju je udarao po obrazu sve dok joj koža ne bi pocrvenela, bilo je to zato da prekine agoniju u

on zatvori vrata za sobom. Pričala mu je o smrti svoje majke. Nije ga čula i nasmejala se. sa čovekom razmrskanog lica i psom na nesigurnim nogama. Video je da na sebi ima šešir i haljinu. Tekla je pulsom oko srca i udarala sve dok od nje nije ostao samo jedan zvuk. ruke su mu još bile slepe. zajedno sa mokrim teletom. Ona se nagnula nad šporetom. „Šta je?“ upitala je. izvadila je šibicu i zapalila je. prkoseći zverima u vazduhu. On dunu i ugasi šibicu. „Skini haljinu“. „Skini haljinu“. ponovio je. Ispruživši ruke. Bio je isuviše umoran da bi oživeo vatru pa je gledao kako poslednji plamen umire. Zakoračao je prema njoj. pošao je za njom. Osetio je izazov u svom palcu i prstu kada je ona naišla. .sopstvenoj glavi. Njena je majka nosila masku da bi sakrila bolest svoga lica. podigao kao jedno. Onda kada se već popela do vrha njegovog jezika. Snaga mu se povratila. bol psa. Ušla je u kuhinju da potpali vatru u štednjaku. Bol koji oseća čovek kada mu se boca lomi o lice. i on je proguta. Kada je izvadila sagorelu šibicu i protrljala je o kutiju. u ustima i uzdrhtalom kapku. „Zašto sediš u mraku?“ rekla je. kao da su slepe. kao jedan crveni mozak i telo. U sobi je postajalo mračnije. bol krave kada tele poigravajući izlazi iz nje. takav bol se kretao kroz njega od kose koja ga je bolela pa do išibanih tabana. On se. rekao je. Nova hladnoća došla je sa sumrakom. On je ustao sa stolice. Prestala je da se smeje. osetio je mučninu od smrti plamena. I sav bol prokletnih. naredio je. Držala je kutiju šibica u rukama. „Skini haljinu“. Osetio je pustoš te bolesti na sopstvenom licu.

Nije mogao da vidi svoje lice u ogledalu dok je vezivao šal i poravnavao obod šešira. rekao je. Viknuo je u užasnom strahu od samoće: „Gde ste. Izašao je iz kuhinje i zatvorio vrata. „Skini haljinu“. „Zašto?“ rekla je. Odneo je piće u salu ali i sala je bila prazna. Nastavio je da hoda po kiši koja je sve jače padala. Setio se da na ulicama nije nikoga video. Bila je vlažna zimska noć. ona jedinstvena senka se razbila. Ispio je viski i izašao. Neka žena ga uhvati za ruku i protrlja njegovo lice o svoj rukav. „Sunce na izlasku“ bilo je prazno. Čuo je kako haljina šušti dok je svlači preko glave i kako uplašeno jeca kada ju je dodirnuo. Metodično. On je udari po obrazu. Devojke su igrale po strugotini. zatim uze njegovu ruku i . Nije čuo saobraćaj na ulici. Prosipale su piće po haljinama i podizale suknje. Hodajući. Otvorio je jedna vrata i ušao u toplotu. gde ste?“ Onda se začuo saobraćaj i prozori su zablještali.Usne su mu se pokrenule ali nije progovorio. Čuo je pevanje iz kuće na uglu. rekla je. ali one nisu imale broja. otvorenom šakom. njegove slepe ruke su je skinule golu. Bar na uglu je bio prazan. „Hladna noć“. Žena iza šanka se smejala trljajući dva metalna novčića jedan o drugi. Bilo je isuviše lica. Odaja je bila prazna. Opet je brojao lampe. brojao je ulične svetiljke. U holu. sasvim lako. Žene su se smejale i vikale. Bar je bio prepun. Svako je nosilo deo njegovih crta i po jednu krutu kovrdžu njegove kose.

Lagano. . Krv mu je bila pred očima. dame. Ruke mu napipaše nešto meko u džepu. „Ko će da kupi žensku košulju?“ reče. Video je da je soba puna žena. Onda su nespretne žene sa sedišta iz uglova počele da se klate prema njemu. Soba je bila tiha. On nešto prošaputa i oseti kako se stara mučnina gruša u njegovom stomaku. Nije čuo ništa drugo osim smeha žena i dovikivanja devojaka koje su igrale. Smeh zamre. On podiže ruku u visini očiju. žene su stajale i gledale ga. Onda i on pršte u smeh.stavi je na svoje grlo. ko će da kupi žensku košulju?“ Pitome i obične žene stajale su mirno sa čašama u rukama dok se on naslanjao leđima na šank i smejući se vikao i mahao krvavom krpom ispred njih. Izvuče tu meku stvar. Gurnu ruke duboko u džepove kaputa i nasmeja im se u lice. hajde. smejući se i dalje. Držao je komad neke materije. „Hajede. okupile su se oko njega. Mirna i tiha.