You are on page 1of 5

UNIVERZITET CRNE GORE FILOZOFSKI FAKULTET ODSJEK-FILOSOFIJA

SEMINARSKI RAD (Tema: Pojam bivstvovanja kod Levinasa)

Aristotelovo misaono predstavljanje bivstva u pojmu supstancije gramatički je vezano za imenicu. i to upravo u svom izobilju u vladavini i slobodi koje ono jemči čovjeku. sa druge strane. Bivstvo se počinje shvatati izvan supstancijalnih formi kao polje pojavljivanja i osmišljavanja. Pojam bivstvovanja određen je pojmom ontološke diferencije. Levinas tvrdi da „…pitanje bivstvovanja: šta je bivstvovanje? nikad nije sadržavalo odgovor “. jedinstvo bivstvovanja i bivstvjućeg. tj.. Bjekstvo iz bivstvovanja ostaje cilj koji preovladava od početka do kraja. Na taj način u pojam bivstvovanja dolazi dvoznačnost. Bivstvo postaje tekuće iskustvo svijesti.. S jedne strane. Bivstvovanje nije nikakvo bivstvujuće. ni na koji način ne da sagledati ili skicirati u horizontu bivstovanja. dakle. pri tom pojam ontološke diferencije svaki put stoji u centru. tj.puno bivstvovanje sebe kao bivstvovanje dodiruje na ivici ništavila“ Bivstvo je tematizovano mišljenjem. Levinas polazi od iskustva da bivstovanje postaje teret (Last). Samo može da se ustanovi određena potreba 2 . drukčije od bivstovanja. Teškoća da se uopšte skrene pažnja na ovo “zlo da se bude“ (mal d‘ê tre) počiva na tome da se ono ne sastoji u nekom nedostatku.” Hajdeger takođe primjećuje da od Dekarta naovamo idea znači perceptio. Pri razmatranju pojma bivstvovanja Levinas polazi od određenog razumjevanja bivstvovanja. kako da dođe s one strane bivstvovanja. On ovaj pojam razlaže na dva različita načina. U savremenoj filosofiji predstavljivost se izvjesno stavlja po strani. tako da se ono što bi bilo drukčije. supstantiv. Korelat predstave je bivstvovanje. Levinas u svojoj ranoj filosofiji razumije bivstovanje kao suprotnost bistvujućeg. U širem značenju on je predstava. Posledica toga je početak razaranja supstancije i predstave kao modela mišljenja. nego upravo u neizbježnoj prisutnosti bivstovanja. od ontološke diferencije. bivstvujući u istaknutom smislu. da se ono istinito shvati i izrazi ne samo kao supstancija nego isto tako i kao subjekt. bivstvovanje nije ništa drugo nego bivstvujuće. Emanuel Levinas traži da se raskine sa bivstvovanjem. „ .Mentor: Prof. U Levinasovoj filosofiji centralna tema jeste rasprava o bivstvovanju. bivstvovanje se definiše pomoću suprotnosti sa bivstvujućim. tj. Čovjek je prikovan za bivstovanje kao za svoj udes i ne može mu pobeći. Već Hegel formuliše taj zahtjev u Fenomenologiji duha. kao događaj. A. Bivstujuće se suštinski konstituiše u savladavanju bivstovanja. To predstavljanje je različito. Gordana Krcunović Student: Roganović Vesna „. U bivstvovanju su pohranjene misaone predstave koje su doživjele odvajenje od osjećanja i svojevrsnu redukciju. da se odvoji od njega s onu stranu bivstvovanja.. Moderna filosofija uvodi nesupstancijalne strukture bivstva. pitanjem Šta? Bivstvo je predstavljivo. Levinas uvjek postavlja pitanje kako subjektu polazi za rukom da dospije izvan bivstvovanja. a to znači i svijet je teorijski predstavljiv i da se može pojmovno i pomoću znanja izraziti. Na primjer..

To nije nikakav uzvišeni kraj vladavine (Waltendes). bezlično postoji. povlači u svoje Unutra. ono više bez okolnosti ne pada u bivstovanje. nego sa svoje strane preuzima bivstvovanje i odgovornost za svoje bivstvovanje. nego ima odmos prema svom bivstvovanju.” Ova teza o indetitetu bivstvovanja i krivice provlači se kroz celo Levinasovo rano delo. piše Levinas. Bivstvovanje i privid. nego da se oslobodi od bivstovanja. nego ono što u svojoj nijemosti izaziva užas (horreur). Bivstvovanje je bez razlike pozitivno-negativno. To znači da subjekt nije identičan sa svojom spoljašnjom pojavom. Parola ne glasi: “Povratak prema bivstovanju“ . nego bjekstvo iz bivstvovanja. njegova pozitivnost i njegova anonimnost. Pozitivnost bivstvovanja ne dopušta nikakav povratak u privatnost. Identitet subjekta je identitet Ja i nezavistan je od materijalne egzistencije. nego da zadobije oproštaj (Vergebung) za svoje bivstvovanje. „Sloboda se ne sastoji da se odriče. koje ne dopušta da izbjegne“. bivstvovanje koje ne dopušta otvore. Levinas to opisuje kao anonimno. koja bi bila uvođenje negativnosti. Tek kao subjekt čovjek je identičan sa sobom s one strane sfere stvarnosti (Dinglichkeit). U bivstvovanju čovjek ima večnu odgovornost za svoje bivstvovanje. jer ono nije samo nikakvo bivstvujuće ali je neosporno različito od bivstvujućeg. budući je čovjek učinjen odgovornim za nešto što nije preuzeo i u šta je zarobljen bez izlaza. Ovaj pokušaj oslobađanja Levinas opisuje pod naslovom hipostaza. Pomoću njega bivstvujuće postaje gospodar bivstvovanja. Ovom bivstvujućem pripada prvenstvo naspram bivstvovanja. radi se o „pojmu bivstvovanja bez ničega. Pri oslobađanju od bivstvovanja radi se o razrješenju od krivice. bivstvovanja koje se ne dešava odvojeno od bivstvujućeg. doduše. Ipak. Bivstvovanje kao tragična krivica je stanovište sa koga moraju da budu razumljena centralna određenja pukog bivstvovanja. Ali bivstvujuće se pojavljuje kao prekid (Unterbrehung) unutar anonomnog postoji. Subjekt nije samo to. koji poziva čovjeka na njegov oprez. Suština bivstvujućeg leži u odstojanju prema svom bivstvovanju. Subjekt se. Za Levinasa između bivstvovanja i bivstvujućeg postoji protivriječnost. da je to nešto drugo. Pozitivnost je značajna oznaka koja ocrtava bivstvovanje bez bivstvujućeg. „Klasična filosofija je promašila slobodu“. Ona je najpre pokušaj subjekta da ne bude duže 3 . Zatvaranje subjekta u bivstvovanje ima karakter krivice (Schuld). naime. Prvo negativno je čovjek kao subjekt koji se razlikuje od objekta. Bivstvovanje je neoprostivo (être irrémissible). pa je čak nemoguća i smrt. Levinas govori o postoji kao o bivstvovanju „koje ne dopušta nikakvo otvaranje. Protiv redukcije čovjeka na bivstvovanje protestuje bivstvujuće. koje ne dozvoljava da se umakne“.“bjekstvom” (Ausbruch) iz bivstovanja. subjekt i objekt. koji više nije sa svojim bivstvovanjem neposredno jedno nego je naspram svoga bivstvovanja. čovjek zatvoren u bivstvovanju jemči za svoje bivstvovanje. ni sa čim drugim nego drugošću Drugog. unutra i spolja se ne mogu razlikovati. kaže Levinas. vladavina bivstvujućeg nad bivstvovanjem je istovremeno ropstvo u bivstvovanju. Pošto uzima ostojanje od svog bivstvovanja. Kod onog postoji. Bivstvujuće traži da se oslobodi iz identifikacije sa svojim bivstvovanjem. ono bivstvujuće koje postavlja sebe je hipostaza. ono uzima na sebe ovo postoji kao svoje bivstvovanje. Negacija ima u vidu da nešto nije identično sa nečim drugim. Ideja bivstovanja se može svatiti bez bivstvujućeg. Bivstvovanje je bez negacije. U ovom smislu je prva negacija ona subjekta. pošto se distancirao od svoga bivstvovanja. Kao subjektu to je ona unutrašnjost koja leži s one strane bivstvovanja i koja nije identična ni sa kakvim određenjem bivstvovanja. Njemu nije stalo do toga da se subjekt ili čovjek veže natrag za bivstovanje.

mora moći raskinuti sa bivstvovanjem i rečenim – u ime etike. Nasuprot ovoj koncepciji Levinas je kasnije razvio i drugu. približiti mu se. Odgovornost o kojoj govorimo se ne može svesti na bivstvovanje. Oslobađanje može da dođe samo iz opraštanja. zato se ona ne može zaustaviti u izgovorenom. barem obavezan“. drugost. onostrano bivstvu. Ja. ali u drugom značenju. izgorjeti svoje „biti“ i „jesam“ radi Njega. jer su oni u službi bivstva. s jedne strane. pamćenje i ponavljanje. ja sam već kriv. Zato mi nijesmo samo bića koja bivstvuju. ona se mora tražiti s onu stranu bivstvovanja u uspostavljanju drugosti. Subjektu bivstvovanje je uskraćeno kroz onog Drugog.potčinjen bivstvovanju nego da odredi bivstvovanje. Ona kriva egzistencija za koju se subjekat prilijepi i od koje želi da se oslobodi. ona se mora izložiti Drugom. Pitanje beskonačne odgovornosti za Drugog je pitanje o onom božanskom. Time dualitet bivstvovanja i bivstvujućeg iskustvuje jedno sasvim novo izlaganje. Ličnost koja odgovara. Njoj je stalo do toga bivstvujuće osobodi iz nezasnovane krivice. Ličnost je ono bolje od bivstvovanja. Bivstvujuće u smrti iskustvuje ono za šta nije sposobno iz vlastite snage. Ona nije dokaz za bivstvo. Levinas to dokazuje pošto pojmove odgovornosti i krivice podvrgava jednoj novoj analizi. Ovo bivstvujuće je bivstvujuće koje svoju bivstvujućost (Seindheit) iskustvuje u pasivnom davanju Dugom. Čovjek koji je oslobođen od bivstvovanja je bivstvujuće. nego kao društveni odnos. da primi kod sebe onog drugog i sam sebe povuče iz ovog posjedovanja. Razumjevanje bivstva ponovo uzima svoje ishodište od ontološke diferencije. s onu stranu bivstvovanja. nego krivica pred Drugim i drugima. rečenom. Drugi nije stvar. Levinas ovdje uvodi Drugog i ljubav kao one snage koje mogu da riješe subjekt iz bivstvovanja. Obavezni smo na odgovornost jer smo sagovornici beskonačnog. Krivicu iskustvujemo samo u susretu sa Drugim. „Tek što vidim izgled Drugog. Ličnost je zajednica. dobrota. Sa ovim zatvaranjem u bivstvovanje od kojeg se subjekt nastojao osloboditi dobija se jedan novi smisao. Ova posvećenost Drugom je izvor odgovornosti. Subjekt iz svoje krive egzistencije može da se oslobodi pomoću toga da onom Drugom žrtvuje ono svoje. I u njoj ontološka diferencija igra centralnu ulogu. koja je odgovorna. Otuda sada stid više nije tumačen kao bivstovni odnos monade. drugačije od njega. Razlika ovog pojama krivice prema starom sastoji se u tome da je pred-intencionalna krivica sada pojmljena kao društveni odnos. ovo troje se gube ako se svedu na bivstvovanje. On je još uvek razumljen kao krivica koja je data samom egzistencijom. u ime pravde. a sa druge stoji mu nasuprot i zna za sebe kao slobodno. Govor o onom s one strane bivstvovanja cilja na bivstvujuće. Levinas ne govori uvjek o ontološkoj diferenciji nego isto tako o odnosu totaliteta i Ja. Onaj ko ide sa one strane bivstvovanja oslobađa se od bivstvovanja. njegova rekonstrukcija. predmet koji bi pasivno bio podređen sintezi Ja. Ona nam govori da Drugi 4 . dok je u početku Levinas izdavao krivicu i stid kao faktum usamljenog i bezodnosnog bivstvujućeg. oslobađanje iz bivstvovanja. Levinas bivstvovanje definiše pomoću suprotnosti sa bivstvujućim. a ono polazi od drugoga. Diferencija između ja i totaliteta zasniva se na odnosu prema Drugom. ili samo modusi bivstvovanja. Oslobađanje iz bivstvovanja ne može da bude dijelo vlastite odgovornosti. ali ne više kao anonimna krivica. Mi smo uvijek i nešto više. Bivstvo je to skupljanje u rečeno. Prema ranoj filosofiji egzistencija kao takva je kriva. pripada totalitetu bivstvovanja. ali Levinas sada dodaje: kriva budući da se izvršava na Izgledu Drugog. U susretu sa Drugim optužena je vlastita egzistencija. I u kasnoj filosofiji egzistencija kao takva je kriva. koje mu pruža onaj Drugi.

Ontologija ličnosti se temelji u Drugom. Ona se povlači iz igre svijesti koja odigrava i predstavlja bivstvo. “Čovjek je bivstvovanje bivstvujućeg. a ne tjeskoba kao ulaz u iskustvo ničega (Hajdeger). kao ne-mirni. kao ne-podudarni sa sobom. Bivstvovanje je za Levinasa.nije stranac da smo mi izabrani da mu odgovorimo. ali kao mjesto akcije. to primjećuje Levinas. U odgovornost se ulazi sebe oslobađajući od bivstva. sebstvo. "već insistiranje da se bivstvuje. U tom smislu ličnost ima veću težinu od bivstva jer je izložena Drugom kojeg treba da svjedoči u susretu kao događaju slobode kojoj prethodi odgovornost. ili u svakom slučaju pripada bivstvovanju bivstvujućih. ne kao pozornica. kao ne-dostojni sebi samima.” 5 . kako bi rekao Levinas (soi) u sebi nosi položenu odgovornost. ona je tjeskoba koja ulazi u puno. Ličnost je prevashodno odnos koji ne razdvaja članove u odnosu. Levinas pitanje odgovornosti i Drugog postavlja u samo središte svoje filosofije. Tako shvaćena ličnost. jer je u ličnosti prisutno ono beskonačno i transcendencija. bivstvovati kao bivstvovanje znači već biti zaokupljen".