P. 1
U II 3117 13 Obveznim Udzbenicima

U II 3117 13 Obveznim Udzbenicima

|Views: 210|Likes:
Published by Dalibor Perković
Prijedlog Udruge Nastavnici organizirano od 29.5.2013. za pokretanje
postupka ocjene suglasnosti s Ustavom i zakonom Pravilnika o obveznim
udžbenicima i pripadajućim dopunskim nastavnim sredstvima (NN 65/13)
Prijedlog Udruge Nastavnici organizirano od 29.5.2013. za pokretanje
postupka ocjene suglasnosti s Ustavom i zakonom Pravilnika o obveznim
udžbenicima i pripadajućim dopunskim nastavnim sredstvima (NN 65/13)

More info:

Categories:Types, Business/Law
Published by: Dalibor Perković on Jun 19, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

06/19/2013

pdf

text

original

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima...

 1 

 

    Zaprimljeno na Ustavnome sudu  29. svibnja 2013.  pod broj U‐II‐3117/2013      Ustavni sud Republike Hrvatske  Trg sv. Marka 4, 10000 Zagreb    Prijedlog za pokretanje postupka ocjene suglasnosti s Ustavom i zakonom Pravilnika o  obveznim udžbenicima i pripadajućim dopunskim nastavnim sredstvima od 23. V. 2013. 
3x 

  Predlagatelj:  Udruga  Nastavnici  organizirano,  OIB  77576130540,  Samoborska  cesta  6,  10090 Zagreb; sukladno članku 5. Statuta zastupa je tajnik Dalibor Perković, prof.  Donositelj  spornoga  akta:  Ministarstvo  znanosti,  obrazovanja  i  sporta  RH,  Donje  Svetice 38, 10000 Zagreb (u nastavku: ‘Ministarstvo’).    1. Pravni interes predlagatelja  Predlagatelj  je  neprofitna  pravna  osoba,  nevladina  organizacija,  strukovna  udruga  građanskoga društva, čiji su ciljevi razvoj, unaprjeđenje i promicanje učiteljskoga zvanja  te strukovno povezivanje učitelja i nastavnika.   Statutarne  djelatnosti  podnositelja  Prijedloga  su:  promicanje  autonomije  učitelja  u  odabiru  udžbenika,  nastavnih  sredstava  i  metodologije  rada;  sudjelovanje  u  kreiranju  relevantnih  propisa  pomoću  inicijativa,  peticija  i  prijedloga;  suradnja  s  mjerodavnim  državnim  tijelima  (Ministarstvo  obrazovanja)  i  pravnim  osobama  s  javnim  ovlastima  (Agencija  za  odgoj  i  obrazovanje,  Agencija  za  strukovno  obrazovanje  i  obrazovanje  odraslih,  Nacionalni  centar  za  vanjsko  vrjednovanje  obrazovanja);  poboljšanje  društvenoga  i  materijalnoga  položaja  nastavnika;  poticanje  stručnoga  usavršavanja  nastavnika  i  međunarodne  usporedbe  obrazovnih  sustava;  suradnja  s  roditeljima  u  stvaranju sigurnoga ozračja u nastavi putem predavanja i radionica; poboljšanje radnih  uvjeta  (opremljenost  škola,  broj  učenika  po  razredu,  jednosmjenski  rad,  uključenje  učenika s teškoćama); jačanje uloge nastavnika u stvaranju predmetnih kurikula.  Predlagatelj  okuplja  nastavnike  iz  svih  hrvatskih  krajeva  i  svih  nastavnih  područja,  koji  su  zainteresirani  za  hrvatski  obrazovni  sustav  i  dosad  su  dokazali  da  su  spremni  raditi  na  njegovu  razvoju  i  unaprjeđenju.  Udruga  sudjeluje  u  savjetovanjima  o  hrvatskom obrazovanju, a neke je teme pokrenula u trenutku dok se o tome uopće nije  govorilo. Zbog svojega djelovanja i zauzetosti prepoznata je u javnosti kao nezaobilazni  čimbenik u svim raspravama koje se odnose na tu temu.   Inicijativu  predlagatelja,  prijedlog  reforme  pedagoškoga  sustava  do  sada  je  svojim  potpisom  poduprlo  više  od  osam  tisuća  učitelja  i  nastavnika  koji  rade  u  hrvatskih  školama. Mrežne stranice Udruge tjedno imaju od 10 do 50 tisuća posjeta.   

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 2 

 

2. Povod obraćanja Ustavnomu sudu  Ministar  znanosti,  obrazovanja  i  sporta  donio  je  23.  svibnja  2013.  Pravilnik  o  obveznim  udžbenicima  i  pripadajućim  dopunskim  nastavnim  sredstvima  (u  nastavku  Pravilnik), klasa 602‐09/13‐01/00016, ur. broj 533‐21‐13‐0001 (Prilog 1).  Vijest o potpisivanju Pravilnika (Prilog 2) i objavu dostupnosti skeniranoga Pravilnika  (Prilog  3)  Ministarstvo  je  objavilo  na  svojim  mrežnim  stranicama  24.  svibnja  2013.  navečer. http://public.mzos.hr/Default.aspx?art=12471&sec=1933  Pravilnik još nije objavljen u Narodnim novinama niti je stupio na snagu.  U  točki  7.2.  odluke  U‐I‐5654/2011  od  15.  veljače  2012.  (NN  20/12)  Ustavni  sud  RH  utvrdio  je:  „Ne  postoje  ustavne  zapreke  za  odlučivanje  Ustavnoga  suda  u  skladu  s  člankom  125.  alinejama  1.  i  2.  Ustava  i  prije  no  što  zakoni  odnosno  drugi  propisi  u  smislu članka 90. stavka 1. Ustava stupe na snagu.“ Stoga je ovaj prijedlog pravodoban,  a  Ustavni  se  sud  o  njemu  može  izjasniti  i  prije  nego  Pravilnik  stupi  na  snagu,  dapače,  poželjno  je  da  to  učini,  ili  da  barem  privremenom  mjerom  odgodi  nastup  pravnih  posljedica  stupanja  na  snagu  spornoga  Pravilnika  zbog  teških  posljedica  za  obrazovni  sustav koje bi one mogle izazvati.    I. O FORMALNOJ NEUSTAVNOSTI I NEZAKONITOSTI CIJELOGA PRAVILNIKA    3. Postupovna neustavnost i nezakonitost Pravilnika  Zakon o udžbenicima za osnovnu i srednju školu (NN 27/10 i 55/11) određuje:  
„Članak 10.  (1) Na Popisu udžbenika i pripadajućih dopunskih nastavnih sredstava nalaze se udžbenici i  pripadajuća  dopunska  nastavna  sredstva  koji  su  Pravilnikom  o  obveznim  udžbenicima  i  pripadajućim  dopunskim  nastavnim  sredstvima  utvrđeni  kao  obvezni  i  imaju  pozitivno  stručno  mišljenje  o  usklađenosti  s  nacionalnim  i  predmetnim  kurikulumom  i  Udžbeničkim standardom.  ...  (4) Pravilnik iz stavka 1. ovog članka donosi ministar na prijedlog stručnog povjerenstva.  (5) Stručno  povjerenstvo  iz  stavka  4.  ovog  članka  ima  sedam  članova  koje  imenuje  ministar,  iz  reda  učitelja  i  nastavnika  te  predstavnika  stručnih  udruga  iz  područja  odgoja i obrazovanja.“ 

Nasuprot  tome,  Ministar  je  donio  Pravilnik  na  svoju  ruku,  a  ne  sukladno  čl.  10.  stavku  4.  Zakona  o  udžbenicima  za  osnovnu  i  srednju  školu,  tj.  na  prijedlog  stručnoga  povjerenstva  iz članka  10.  stavka  5.  Zakona  o  udžbenicima  za  osnovnu  i  srednju  školu.  Izravnu  zakonodavnu  delegaciju  u  konkretnom  slučaju  Ministar  nije  imao.  On  nije  bio  ovlašten  na  vlastitu  pobudu  donijeti  ovaj  Pravilnik.  Time  je  prekoračio  svoje  ovlasti.  Zbog toga je Pravilnik u cijelosti nesuglasan s odredbama:  ‐ članka  18.  organskoga  Zakona  o  sustavu  državne  uprave  (NN  150/11  i  12/13): 
„Ministri... donose pravilnike... za provedbu zakona... kad su na to izrijekom ovlašteni, u  granicama dane ovlasti.“ 

članka  5.  stavka  1.  Ustava:  „U  Republici  Hrvatskoj  zakoni  moraju  biti  u  suglasnosti  s  Ustavom, a ostali propisi i s Ustavom i sa zakonom.“  Ministarstvo  obrazovanja  u  javnoj  je  raspravi  10.  svibnja  2013.  bilo  upozoreno  i  pozvano da objavi imena članova Stručnoga povjerenstva (Prilog 7, točka 1). 

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 3 

 

Ministarstvo  se  o  tome  do  danas  nije  očitovalo  pa  se  ne  može  pretpostaviti  da  je  Stručno  povjerenstvo  ipak  bilo  imenovano,  makar  potajice,  i  da  je  ono  Ministru  predložilo  donošenje  Pravilnika,  i  to  u  obliku  u  kojem  je  donesen,  nakon  uzimanja  u  obzir  rezultata  javne  rasprave.  Zbog  svega  toga  Pravilnik  u  cijelosti  valja  smatrati  nesuglasnim zakonu.  Radi  otklanjanja  opasnosti  proteka  vremena  i  pravnih  učinaka  možebitnog  stupanja  na snagu Pravilnika, predlaže se da ga Ustavni sud u cijelosti poništi.    Opreza  radi,  želi  se  istaknuti  i  druge  okolnosti  o  kojima  bi  donositelj,  u  mogućem  ponovljenom  postupku  donošenja,  morao  voditi  računa,  a  Ustavni  ih  sud  već  sada  može uzeti u obzir.    4. Izigravanje javne rasprave  Članak 22. Zakona o procjeni učinaka propisa (NN 90/11) propisuje:  
(1) Nakon  što  Stručni  nositelj  izrade  propisa  izradi  propis  i  Prijedlog  iskaza,  dužan  ih  je  staviti  na  javnu  raspravu  javnosti  i  zainteresiranoj  javnosti  u  trajanju  od  najmanje  15  do najviše 30 dana.  (2) Javna  rasprava  iz  stavka  1.  ovoga  članka  provodi  se  na  način  kako  je  ovim  Zakonom  određeno za provedbu savjetovanja o Nacrtu prijedloga iskaza.  

O  savjetovanju,  tj.  dovršetku  javne  rasprave članak  19.  stavak  4.  Zakona  o  procjeni  učinaka  propisa  određuje:  „Nakon  provedenog  savjetovanja,  Stručni  nositelj  izrade  propisa  je  putem  svog  Koordinatora  dužan  razmotriti  sve  primjedbe,  prijedloge  i  mišljenja javnosti i zainteresirane javnosti na Nacrt prijedloga iskaza te o prihvaćenim i  neprihvaćenim  primjedbama  i  prijedlozima  obavijestiti  javnost  i  zainteresiranu  javnost putem svoje internetske stranice.“  Povratna  informacija  o  javnoj  raspravi  još  uvijek  nije  dostupna  pa  se  ne  može  smatrati da je javna rasprava „provedena“.  Bez  obzira  je  li  donositelj  u  konkretnom  slučaju  trebao  formalno  postupati  prema  Zakonu  o  procjeni  učinaka  propisa,  on  je  u  stvarnosti  morao  napraviti  Procjenu  učinka  dosadašnjega  Pravilnika  o  obveznim  udžbenicima  i  pripadajućim  dopunskim  nastavnim  sredstvima  (NN  40/10),  tj.  dati  ocjenu  dosadašnjega  stanja,  ciljeve  koje  namjerava  postići novim odredbama te razloge za konkretna nova rješenja.  Naime,  zbog  čega  bi  inače  išao  donositi  novi  propis  u  materiji  gdje  je  zakonska  obveza  već  bila  zadovoljena,  i  to  prije  tri  godine,  u  roku  propisanim  člankom  34.  stavkom 3. Zakona o udžbenicima za osnovnu i srednju školu?  A  ako  je  već  išao  procjenjivati  učinak  dosadašnjega  Pravilnika,  te  na  kraju  potpisati  novi Pravilnik, donositelj nije mogao zanemariti ustavne odredbe:  
‐ ‐ ‐ ‐ ‐ „Republika Hrvatska [...] je [...] demokratska i socijalna država.“ (čl. 1. st. 1.)  „vladavina  prava  i  demokratski  višestranački  sustav  najviše  su  vrednote  ustavnoga  poretka Republike Hrvatske i temelj za tumačenje Ustava“ (čl. 3.)  „Svatko  je  dužan  držati  se  Ustava  i  prava  i  poštovati  pravni  poredak  Republike  Hrvatske.“ (čl. 5. st. 2.)  „Svako  ograničenje  slobode  ili  prava  mora  biti  razmjerno  naravi  potrebe  za  ograničenjem u svakom pojedinom slučaju.“ (čl. 16. st. 2.)  „Država  štiti  materinstvo,  djecu  i  mladež  te  stvara  socijalne,  kulturne,  odgojne,  materijalne  i  druge  uvjete  kojima  se  promiče  ostvarivanje  prava  na  dostojan  život.“  (čl.  62.) 

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 4 

  ‐ ‐ „Tjelesno  i  duševno  oštećeno  i  socijalno  zapušteno  dijete  ima  pravo  na  osobitu  njegu,  obrazovanje i skrb.“ (čl. 63. st. 3.)  „Obrazovanje  je  u  Republici  Hrvatskoj  svakomu  dostupno,  pod  jednakim  uvjetima,  u  skladu  s  njegovim  sposobnostima.  Obvezno  obrazovanje  je  besplatno  u  skladu  sa  zakonom.“ (čl. 65.) 

Nije  mogao  zanemariti  niti  kako  je,  prema  članku  11.  stavku  5.  Zakona  o  procjeni  učinaka  propisa,  jedno  od  četiriju  mjerila:  „učinak  na  socijalno  osjetljive  i  druge  skupine s posebnim interesima i potrebama“, te je, prema članku 5. Uredbe o provedbi  postupka  procjene  učinaka  propisa  (NN  66/12),  morao  doći  do  zaključka  da  sporni  Pravilnik  ima  vrlo  značajan  učinak  na  pristup  obrazovnom  sustavu  i  posljedice  na  njega.  Sa  žaljenjem  valja  ustvrditi  kako  takozvane  „javne  rasprave“  koje  „organizira“  Ministarstvo  znanosti,  obrazovanja  i  sporta  uopće  nisu  javne  rasprave,  nego  prikupljanje  individualnih  mišljenja  koje  se  obavlja  tek  toliko  da  se  zadovolji  forma  i  ostavi  lažan  dojam  komunikativnosti  i  demokratičnosti  donošenja  odluka  u  Ministarstvu.  Svojim  postupanjem  od  26.  travnja  do  24.  svibnja  2013.  donositelj  spornoga  akta  prekršio  je  i  Kodeks  savjetovanja  sa  zainteresiranom  javnošću  u  postupcima  donošenja  zakona, drugih propisa i akata (NN 140/09) i to:  ‐ poglavlje  I.  („Jedno  od  temeljnih  obilježja  suvremenih  demokracija  jest  razvijeno 
civilno  društvo  koje  se,  između  ostalog,  ostvaruje  u  otvorenom  dijalogu,  suradnji,  pa  i  partnerstvu  građana,  organizacija  civilnoga  društva,  odnosno  općenito  zainteresirane  javnosti  s  javnim  i  državnim  institucijama.  Prihvaćanje  takve  aktivne  uloge  građana,  otvorenosti  i  javnosti  kao  temeljnih  vrijednosti  znači  i  spremnost  državnih  i  javnih  institucija  na  poduzimanje  djelotvornih  mjera  savjetovanja  sa  zainteresiranom  javnošću  u postupcima donošenja zakona, drugih propisa i akata.“) 

poglavlje  III.  alineju  3.  („Uključivanje  razumijeva  viši  stupanj  dvosmjernog  procesa 
putem  kojega  su  predstavnici  zainteresirane  javnosti  aktivno  uključeni  u  utvrđivanje  javne  politike,  primjerice  kroz  članstvo  u  radnim  skupinama  za  izradu  zakona,  drugog  propisa ili akta.“) 

poglavlje  V.  točku  2.  („Dostupnost  i  jasnoća  sadržaja  postupka  savjetovanja. 
Obavijesti  i  pozivi  na  savjetovanje  o  objavljenim  nacrtima  trebaju  biti  jasni  i  sažeti  uz  navođenje  svih  informacija  potrebnih  za  lakše  prikupljanje  očitovanja  zainteresirane  javnosti.“)  budući  da  adresa  elektroničke  pošte,  koju  je  donositelj  26.  travnja 

2013.  oglasio  (http://public.mzos.hr/Default.aspx?art=12405&sec=1933,  Prilog  5)  za  koordinaciju  javne  rasprave  o  pobijanom  Pravilniku  –  nije  postojala  i  ne  postoji  (kako je javno upozoravano tijekom i nakon javne rasprave, prilozi 6 i 8). Tko se,  naime, tamo obratio, s te je adrese dobio automatski odgovor:  
„Neisporučivo.  Nije  uspjela  isporuka  ovim  primateljima  ili  popisima  za  raspodjelu:  javnarasprava‐obvezni‐udzbenici@mzos.hr  U  primateljevu  sustavu  za  razmjenu  e‐pošte  nije  pronađena  primateljeva  adresa  e‐pošte.  Microsoft  Exchange  neće  pokušavati  ponovo  isporučiti  ovu  poruku.  Provjerite  primateljevu  adresu  e‐pošte  i  pokušajte  ponovo  poslati  poruku ili dostavite sljedeći dijagnostički tekst administratoru sustava.“  

Koliko  je  Ministarstvu  stalo  do  javne  rasprave  najbolje  pokazuje činjenica  da  ta  adresa  nije  aktivna,  niti  je  Ministarstvo  oglasilo  koja  je  zamjenska  adresa  u  funkciji, da preko nje zainteresirani mogu sudjelovati u javnoj raspravi.  poglavlje V. točku 4. („Povratna informacija o učincima provedenog savjetovanja. Očitovanja 
zainteresirane  javnosti  kao  i  sažeto  objedinjeno  obrazloženje  neprihvaćenih  primjedbi  na  određene odredbe nacrta javno se objavljuju na internetskoj stranici tijela nadležnog za njegovu 

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 5 

 
izradu  ili  na  drugi  odgovarajući  način,  kako  bi  se  vidio  učinak  savjetovanja  u  postupcima  donošenja zakona, drugih propisa i akata.“) jer povratne informacije nema. 

Takvim  postupanjem  donositelj  spornoga  akta  krši  i  vlastito  priopćenje  od  26.  travnja  2013.:  „Nakon  završetka  savjetovanja  sa  zainteresiranom  javnošću,  pristigli  komentari, primjedbe i prijedlozi bit će objavljani na mrežnim stranicama Ministarstva,  uz  obrazloženja  o  prihvaćanju  ili  neprihvaćanju.“  (Prilog  5).  U  svakoj  imalo  istinskoj,  stvarnoj  javnoj  raspravi,  prvo  bi  bio  objavljen  njezin  ishod  (jer  bez  toga  ona  nije  „provedena“), a tek zatim propisnik formalno donesen.  Europski  je  i  hrvatski  standard  da  organizacijski  ili  kadrovski  problemi  (preopterećenost  poslom,  nedostatni  ljudski  resursi,  nestručnost  ili  potplaćenost  službenika)  nisu  valjana  isprika  državnih  tijelima  za  sporost  ili  nepostupanje,  tj.  da  u  ovom  slučaju  ne  ispričavaju  ministra  za  izigravanje  javne  rasprave  neobjavom  njezinih  rezultata.  O  tome  je  ustaljena  praksa  u  postupcima  zaštite  prava  na  razumni  rok  Europskoga suda za ljudska prava u Strasbourgu 
Dokaz:  točka  51.  presude  Buchholz  protiv  Njemačke  od  6.  svibnja  1981.,  točka  29.  presude  Zimmermann i Steiner protiv Švicarske od 13. srpnja 1983., Guincho protiv Portugala od 10. srpnja  1984.,  Union  Alimentaria  Sanders  SA  od  7.  srpnja  1989.,  Brigandi  protiv  Italije  od  19.  veljače  1991.,  točka  20.  presude  G.  H.  protiv  Austrije  od  3.  listopada  2000.,  točke  59.  presude  Horvat  protiv Hrvatske od 26. srpnja 2001., i druge, 

Ustavnoga suda Republike Hrvatske 
Dokaz:  odluke  U‐IIIA‐880/2002  od  10.  srpnja  2002.  (NN  83/02),  U‐IIIA‐666/2002  od  13.  prosinca  2002.  (NN  9/03),  U‐IIIA‐1100/2002  od  17.  siječnja  2003.  (NN  16/03),  U‐IIIA‐1520/2002  od  19.  veljače  2003.  (NN  41/03),  U‐IIIA‐2905/2002  od  7.  travnja  2003.  (NN  72/03),  U‐IIIA‐1511/2002  od  14.  svibnja  2003.  (NN  90/03),  U‐IIIA‐3299/2002  od  21.  svibnja  2003.  (NN  111/03),  U‐IIIA‐ 1397/2002  od  21.  svibnja  2003.  (NN  97/03),  U‐IIIA‐521/2003  od  3.  lipnja  2003.  (NN  102/03),  U‐ IIIA‐474/2003  od  3.  lipnja  2003.  (NN  108/03),  U‐IIIA‐3005/2002  od  11.  lipnja  2003.  (NN  106/03),  U‐IIIA‐1353/2003.  od  17.  rujna  2003.  (NN  155/03),  U‐IIIA‐2421/2003.  od  28.  siječnja  2004.  (NN  15/04),  U‐IIIA‐2303/2003  od 3.  ožujka  2004.  (NN  33/04),  U‐IIIA‐905/2003  od  5.  svibnja  2004.  (NN  58/04),  U‐IIIA‐799/2004  od  9.  lipnja  2004.  (NN  86/04),  U‐IIIA‐3688/2003  od  30.  lipnja  2004.  (NN  97/04),  U‐IIIA‐3527/2003  od  30.  lipnja  2004.  (NN  98/04),  U‐IIIA‐589/2003  od  7.  srpnja  2004.  (NN  100/04),  U‐IIIA‐544/2004  od  7.  srpnja  2004.  (NN  100/04),  U‐IIIA‐3914/2003  od  22.  rujna  2004.  (NN  141/04),  U‐IIIA‐1882/2004  od  12.  listopada  2004.  (NN  151/04  i  10/05),  U‐IIIA‐321/2004  od  25.  listopada  2004.  (NN  159/04),  U‐IIIA‐2891/2002  od  27.  listopada  2004.  (NN  162/04),  U‐IIIA‐ 3046/2004  od  15.  veljače  2005.  (NN  37/05),  U‐IIIA‐2994/2004  od  8.  ožujka  2005.  (NN  37/05),  U‐ IIIA‐461/2005 od 12. svibnja 2005. (NN 69/05), U‐IIIA‐582/2005 od 27. lipnja 2005. (NN 84/05),U‐ IIIA‐1997/2004  od  30.  lipnja  2005.  (NN  90/05),  U‐IIIA‐686/2004  od  11.  srpnja  2005.  (NN  90/05),  U‐IIIA‐904/2004  od  11.  srpnja  2005.  (NN  90/05),  U‐IIIA‐2119/2004  od  12.  srpnja  2005.  (NN  88/05), U‐IIIA‐2036/2004 od 8. rujna 2005. (NN 110/05), U‐IIIA‐3313/2004 od 21. rujna 2005. (NN  123/05),  U‐IIIA‐3382/2004  od  21.  rujna  2005.  (NN  126/05),  U‐IIIA‐863/2005  od  12.  listopada  2005. (NN  130/05),  U‐IIIA‐2069/2005  od  26.  listopada 2005.  (NN 137/05),  U‐IIIA‐1941/2005  od  9.  studenoga  2005.  (NN  139/05),  U‐IIIA‐1679/2005  od  16.  studenoga  2005.  (NN  146/05),  U‐IIIA‐ 1187/2005  od  16.  studenoga  2005.  (NN  146/05),  U‐IIIA‐988/2005  od  16.  studenoga  2005.  (NN  146/05),  U‐IIIA‐3874/2005  od  24.  studenoga  2005.  (NN  149/05),  U‐IIIA‐1734/2004  od  8.  prosinca  2005.  (NN  5/06),  U‐IIIA‐2588/2005  od  13.  prosinca  2005.  (NN  8/06),  U‐IIIA‐3087/2003  od  20.  studenoga 2006. (NN 132/06), 

i  svih  hrvatskih  sudova. Činjenica  da  službenici  Ministarstva  obrazovanja  ne  raspolažu  ljudskim  resursima  i  vremenom  da  bi  stigli  obraditi  prispjele  reakcije  i  očitovati  se  o  njima,  upućuje  na  uzaludnost  javne  rasprave.  Svaki  ministar  sklon  poštovanju 

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 6 

 

procedure  bio  bi  pričekao  s  potpisivanjem  propisnika  barem  dok  ta  vrsta  forme  ne  bude  zadovoljena.  Stoga  valja  zaključiti  da  javna  rasprava  nije  ispunila  svoju  svrhu,  a  Ministar nije poštovao ni njezinu formu ni sadržaj.  Budući  da  prijedlozi  koje  su  članovi  i  suradnici  Udruge  Nastavnici  organizirano  uputili u javnoj raspravi nisu prihvaćeni, niti je obrazloženo zbog čega nisu, sve upućuje  da  je  donositelj  pobijanoga  propisnika  još  jednom  u  raskoraku  sa  stajalištem,  proklamiranim  16.  travnja  2013.  (očito  samo  reda  radi):  „smisao  javne  rasprave  upravo  je  u  tome  da  ona  rezultira  promjenama  u  sadržaju,  pokaže  li  se  to  potrebnim  i  stručno opravdanim“.  Svaku  fizičku  i  pravnu  osobu  obvezuje  shvaćanje  Ustavnoga  suda:  „demokratičnost  procedure  u  okviru  koje  se  odvija  društveni  dijalog  o  pitanjima  od  općeg  interesa  jest  ono  što  sam akt, kao ishod te procedure, može odrediti kao ustavnopravno prihvatljiv  ili  neprihvatljiv“  (točka  8.  odluke  U‐II‐1118/2003  od  22.  svibnja  2013.  –  NN  63/13).  Stoga  opisane  okolnosti  izigravanja  javne  rasprave  utiru  put  prema  zaključku  da  je  ishod postupka (pobijani Pravilnik) – ustavnopravno neprihvatljiv.  Riječ  je  o  strukturnoj  povrjedi  postupka  zbog  kadrovske  politike,  ustroja  rada,  ignoriranja zahtjeva demokracije, pravila pravne struke i potreba obrazovnoga sustava.  Da  obavješćivanje  javnosti  o  rezultatima  javne  rasprave  nije  prioritet  Ministarstva  potvrđuje  činjenica  što  na  mrežnim  stranicama  MZOS‐a,  lijevo,  u  rubrici  Javna  rasprava,  29.  svibnja  2013.  stoji  oglašena  javna  rasprava  o  sedam  nacrta  pravilnika,  iako  je  javna  rasprava  za  njih  šest  završila  (za  neke  još  3.  travnja  2013.).  Stoga  je  očito  da  Ministarstvo  ne  tvrdi  da  je  javna  rasprava  završena  (takvi  bi  akti  bili  prebačeni  u  rubriku  niže,  Završena  javna  rasprava),  pa  se  u  ustavnosudskom  postupku  postavlja  pitanje  može  li  se  donositi  propisnik  dok  javna  rasprava  o  njemu  nije  dovršena  (objavom njezinih rezultata)?    5. Nužnost procjene učinaka u ponovljenom normiranju  Osim odgovora na pitanje može li se donositi propisnik prije nego se objave rezultati  javne  rasprave,  jedini  mogući  lijek  za  ovo  stanje  jest  da,  osim  poništenja  spornoga  Pravilnika (čime će na snazi do daljnjega ostati istoimeni Pravilnik iz 2010.), Ustavni sud  zbog  uočenih  i  učestalih  nepravilnosti  u  normativnoj  djelovanju  ministra  znanosti,  obrazovanja  i  sporta,  na  osnovi  članka  31.  stavka  5.  Ustavnoga  zakona  o  Ustavnom  sudu  Republike  Hrvatske  naloži  donositelju  da,  odluči  li  mijenjati  ga  ili  donositi  novi  Pravilnik u toj tvari, prethodno javno provede postupak iz Priloga 1.  Uredbe o provedbi  postupka procjene učinaka propisa, tj. da:  1.  opiše  problem  koji  se  namjerava  riješiti  normativnim  rješenjem,  odnosno  stanje  zbog  kojeg  je  tu  tvar  potrebno  drukčije  normirati  (primjerice,  kakvo  je  mišljenje  struka  pojedinih  predmeta,  a  posebno  didaktičara  i  metodičara,  s  koliko  bi  knjižnih naslova trebalo pokrivati nastavu pojedinih predmeta),  2. opiše cilj koji se želi postići normativnim rješenjem,  3. navede adresate,   4.  objasni  normativno  rješenje  (izrađene  teze  propisa)  i  utvrdi  nenormativno  rješenje kojim bi se također mogao postići cilj,   5.  odredi  vremenski  okvir  za  rješavanje  problema  i  postizanje  navedenog  cilja  te  objasni moguće prepreke, rizike u rješavanju problema,  

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 7 

 

6.  pokori  se  redoslijedu  koji  je  Zakonom  o  udžbenicima  predviđen  (prvo  se  moraju  donijeti nacionalni i predmetni kurikuli, pa Udžbenički standard, a tek potom ovaj  Pravilnik) ili prizna da treba promijeniti Zakon o udžbenicima ako se žele donositi  novi provedbeni propisi bez novih predmetnih kurikula,   7.  izjasni  se  o  utjecajima  promjene  Pravilnika  na  tržišno  natjecanje  i  navede  koliko  se  veliki  financijski  učinci  očekuju  u  pogledu  osiromašenja  roditelja  (posebno  imajući  na  umu  ustavno  jamstvo  o  besplatnosti  obrazovanja!)  i  u  pogledu  poticanja  grafičke  industrije  (zarada  nakladnika,  knjižara,  tiskara,  autora  i  recenzenata),  u  pogledu  sprječavanja  podmitljivosti  i  potkupljivosti  pri  ocjenjivanju  i  odabiru  udžbeničkih  kompleta  te  u  pogledu  zbunjivanja  nastavnika  skraćenim  udžbeničkim  kompletima  pri  nepromijenjenom  nastavnom  planu  i  programu,  8.  navede  kakvi  se  učinci  od  normativnoga  rješenja  očekuju  na  državni  proračun  i  proračune jedinica lokalne i područne samouprave,  9.  navede  kakve će  učinke  normativno  rješenje  imati  na  socijalno  osjetljive  skupine,  interesne  skupine  u  društvu  odnosno  društvo  u  cjelini,  a  posebno  na  obrazovni  sustav,  stanje  socijalnih  prava  građana,  kupovnu  moć  roditelja  i  skrbnika,  socijalnu  uključenost  građana  i  zaštitu  posebnih  skupina  ljudi  (s  novim  udžbenicima prestaje mogućnost nasljeđivanja starih ili njihova kupnja po mnogo  povoljnijoj cijeni),  10.  navede  hoće  li  normativno  rješenje  utjecati  na  okoliš,  održivi  razvoj  i  s  tim  u  svezi na zdravlje ljudi,  11.  navede  očekivani  broj  postupaka  i  potvrdi  pripremljenost  Ministarstva  za  provedbu  uvrštenja  novih  udžbeničkih  kompleta  na  Popis  udžbenika  i  pripadajućih dopunskih nastavnih sredstava (iz čl. 10. Zakona o udžbenicima); za  donošenje  odluka:  o  imenovanjima  stručnih  povjerenstava,  o  obustavi  odnosno  prekidu  postupka  zbog  zaštite  autorskih  prava,  o  (ne)uvrštavanju  u  Katalog,  o  povlačenju  udžbenika,  o  brisanju  udžbenika,  o  uvrštavanju  na  Konačnu  listu,  o  najvišoj  razini  cijene,  o  izmijenjenoj  cijeni,  o  prigovorima  nakladnika;  za  provedbu  upravnog/inspekcijskog  nadzora;  za  promjenu  Kataloga  obveznih  udžbenika  i  pripadajućih  dopunskih  nastavnih  sredstava  (u  Katalogu  je  ovoga  trena  sveukupno  2.981  naslov:  1.313  za  osnovnu  školu,  573  za  gimnazije,  1075  za strukovne škole i 20 atlasa), vezano za adresate i s kojim točno ciljem,  12.  navede  hoće  li  za  postizanje  cilja  biti  nužan  povezani  rad  više  tijela  državne  uprave,  pravnih  osoba  s  javnim  ovlastima  i  tijela  lokalne  i  područne  samouprave,  13.  navede  saznanja  i  primjere  na  koji  je  način  isti  problem  riješen  u  zakonodavstvu  zemalja Europske unije odnosno trećih zemalja.  te  uz  odgovore  na  ta  pitanja  priloži  Teze  o  sadržaju  propisa  koje  potpisuje  Stručno  povjerenstvo iz čl. 10. st. 5. Zakona o udžbenicima.    6. O proklamiranim ciljevima „udžbeničke reforme“  Ministar  obrazovanja  u  aktu  od  26.  travnja  2013.  (Prilog  4)  utvrdio  je  tri  cilja  reforme:  1. kvalitetniji  udžbenici  (nemoguće,  jer  se  do  zadanoga  roka,  3.  lipnja  2013.  oni  ne stignu napraviti); 

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 8 

 

2. jezično  usklađeni  udžbenici  (nemoguće,  jer  novi  Pravopis  još  nije  donesen  ni  proglašen obveznim);  3. lakše školske torbe.  Ako  je  glavna  svrha  „reforme“  rasterećenje  učeničkih  torba,  sredstvo  za  postignuće  toga  cilja  manje  je  u  normativnim  mjerama  (donošenju  propisa),  a  mnogo  više  u  nenormativnim – u dobroj volji i organizaciji škola.   U  mnogim  je  školama  uvedena  jednosmjenska  nastava  pa  djeca,  ako  ostaju  poslijepodne  u  školskom  boravku,  mogu  učiti,  ponavljati  i  riješiti  domaće  zadaće  u  školi. Uvođenjem osobnih pretinaca (učeničkih ormarića) učenici knjige mogu pohraniti  u njih u školi, te od kuće i natrag ne moraju nositi torbe, pogotovo ne teške.  Tamo  gdje  nema  ostavljanja  knjiga  u  školi,  malom  preinakom  rasporeda  mogu  se  uvesti  blok‐satovi  za  predmete  koji  imaju  i  praktični  dio,  primjerice  u  biologiji,  kemiji,  fizici,  i  time  zadržati  pozornost  učenika  i  zanimljivost  nastave.  Smanjenjem  broja  predmeta pojedinih dana automatski se smanjuje i težina torbe.  Veliko  je  odterećenje  školske  torbe  moguće  i  planiranjem  rada,  da  nastavnik  unaprijed  obavijesti  učenike  i  oni  ga  poslušaju,  koja  im  točno  nastavna  pomagala  trebaju  za  sljedeći  susret.  Udžbenik  i  baš  svi  prateći  naslovi  (radna  bilježnica,  zbirka  zadataka, atlas) sigurno nisu nužni na svakom satu.  Ako  je  Državi  stalo  da  učenička  torba  bude  lakša,  onda  bi  mogla  pomoći  rast  gospodarstva  i  od  nakladnika  kupiti  po  još  trećinu  godišnje  naklade  svih  udžbeničkih  naslova  da  na  svakoj  školskoj  klupi  učenike  čeka  po  jedan  udžbenik,  pa  da  iz  njega  jednog,  po  dvoje  u  klupi,  prate  nastavu,  a  vlastite  udžbenike  drže  kod  kuće  da  iz  njih  uče. Tako ih ne bi morali nositi.    II. O MATERIJALNOJ NEUSTAVNOSTI I NEZAKONITOSTI NEKIH ODREDABA  Kao što je uvodno istaknuto, Udruga Nastavnici zajedno zauzima se za odgovornost,  autonomiju  i  dostojanstvo  nastavničkoga  poziva.  Nasuprot  tome,  ustrajavanje  Ministarstva  u  birokratskom  normiranju  nastavak  je  postupka  pretvaranja  škole  u  vrtiće,  nastavnika  u  činovnike  Ministarstva  obrazovanja,  učenika  u  strojeve  za  učenje  naizust,  nastavak  je  udaljavanja  roditelja  iz  obrazovnoga  sustava  i  produbljivanje  mentaliteta prema kojemu škole služe čuvanju djece dok roditelji rade. Stoga se u ovoj  situaciji,  u  očekivanju  Strategije  i  zakonā  koji će  napraviti  nužan  zaokret  u  obrazovnoj  politici, ovdje valja usredotočiti na uklanjanje neustavnih i nezakonitih odredaba.    7. Normiranje pomoću riječi „odnosno“  Pravilnik  ne  utvrđuje  jednoznačan  sadržaj  predmeta  svojega  uređenja,  tj.  potreban  broj  udžbenika  i/ili  pripadajućih  dopunskih  nastavnih  sredstava.  Drugim  riječima,  nije  nedvosmisleno  propisano  koliko  se  točno  knjižnih  naslova  primjenjuje  kao  „obvezni“  u  nastavi pojedinoga predmeta.  (Usput  valja  upozoriti  na  problem  da  hrvatskim  pravom  nije  određen  krovni  nazivnik  koji  bi  izrekao  bliži  rod  /genus  proximum/  za  „udžbenike“  i  „dopunska  nastavna sredstva“. Možda bi, ali to je dužnost  zakonodavca, pogođena riječ bila učilo,  imenica  srednjega  roda  koja  znači  sredstvo,  pomagalo  za  praktičnu  i  zornu  školsku  nastavu  /Rječnik  hrvatskoga  jezika,  ur.  Jure  Šonje,  Zagreb,  2000.,  str.  1290/.  Nakladnici  i  knjižari  rabe  izraz  udžbenički  komplet,  iako  to  podrazumijeva  da  se  učilo  za  pojedini  predmet  uvijek  sastoji  od  više  dijelova  (radi  veće  zarade  oni  bi  to  i  željeli).  No,  za  mnoge  predmete  propisano  je  da  je  dovoljan  samo  jedan  knjižni  naslov  (udžbenik)  pa  među 

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 9 

 

trgovcima rašireni pojam udžbenički komplet nije prikladan. Radi jasnoće, zakonodavac  bi morao normirati zajednički nazivak za radne materijale koji su obvezni u nastavi.)  Izvor  problema  jest  to  što  se  u  Pravilniku čak  40  puta  pojavljuje  prilog  „odnosno“.  „Odnosno“  znači  „to  jest“  i  „zapravo“  (Vladimir  Anić,  Rječnik  hrvatskoga  jezika,  Zagreb,  1991.,  str.  404).  Tomo  Maretić  (Rječnik  hrvatskoga  ili  srpskoga  jezika,  svezak  38,  U  Zagrebu  1922.,  str.  641)  objašnjava  da  je  riječ  načinjena  u  novije  vrijeme  prema  ruskom  i  da  se  na  njemački  prevodi kao beziehungsweise [dotično, odnosno], na latinski kao respective, na engleski  kao  respectively,  na  talijanski  rispettivamente.  Poteškoća  je,  dakle,  što  uporaba  priloga  „odnosno“  zamagljuje  jednoznačnost  odredaba  i  onemogućuje  jedinstvenu  primjenu.  Taj izraz raspršuje, razvlači i mijenja normu te sprječava njezino točno utvrđenje.  Čemu  iscrpno  navođenje,  naizgled  sveobuhvatno,  a  zapravo  izbirljivo?  To  je  taksativno nabrajanje koje ostavlja alternative, negdje čak i četiri opcije, ali ne sadržava  mjerila  za  izbor.  Ako  taj  izbor  prepušta  diskrecijskoj  ocjeni,  problem  je  što  ne  određuje  tko  i  kako  odlučuje,  trebaju  li,  primjerice,  za  nastavu  povijesti  ili  zemljopisa  u  osnovnoj  školi,  učenici  imati:  (a)  udžbenik,  (b)  udžbenik  i  radnu  bilježnicu,  (c)  udžbenik  i  atlas  ili  (d)  udžbenik,  radnu  bilježnicu  i  atlas.  Naprotiv,  propisuje  da  se  svaki  od  ta četiri  sklopa  „smatraju obveznima za uporabu u nastavnom i odgojno‐obrazovnom radu u osnovnoj  i  srednjoj  školi  i  služe  za  realizaciju  nacionalnoga  i  predmetnoga  kurikuluma,  odnosno  redovitoga nastavnog plana i programa te za samostalno učenje kod kuće“ (čl. 1).  Određivanje  sadržaja  obveznih  učila  pomoću  „odnosno“  vrluda  između  dopusne,  preporučene  i  rastavne  inačice,  ali  nije  istinski  alternativno  jer  ne  određuje  okolnosti,  razloge ili osobu ovlaštenu odlučiti kada ili zašto jedna inačica isključuje drugu (i 3. i 4.),  ili  prevladava  nad  ostalima.  Takvo  vezivanje  međusobno  isključivih  rješenja  (treba  li  za  neki predmet pribaviti 1, 2 ili 3 knjižna naslova, i koja) protivi se pravnoj sigurnosti.  Tako  su  za  geografiju  i  povijest  u  osnovnoj  školi  (čl.  3.)  predviđene  čak  po  četiri  kombinacije  „obveznih“  udžbeničkih  kompleta:  1.  samo  udžbenik,  2.  udžbenik  i  radna  bilježnica, 3. udžbenik i atlas i 4. udžbenik, radna bilježnica i atlas. Nikakvih objašnjenja  kada,  zašto,  kako  se  primjenjuje  koja  od  njih.  To  nije  normiranje  reda  nego  programiranje nereda, kaosa!  Prema  istom,  3.  članku,  za  hrvatski  jezik  od  drugoga  do  osmoga  razreda  osnovne  škole,  za  matematiku  od  petoga  do  osmoga  razreda  osnovne  škole,  za  strani  jezik  u  svim  razredima  osnovne  škole,  za  prirodu  i  društvo,  prirodu,  biologiju,  fiziku,  kemiju,  vjeronauk,  latinski  i  grčki,  normira  se  dvostrukost  mogućih  sastava  učila.  To  je  kombinacija  od  najmanje  86  udžbeničkih  kompleta  u  osnovnoj  školi,  a  ovisno  o  razredima u kojima se uče jezici i više.  U  srednjoj  školi  predviđene  su  po  dvije  kombinacije  „obveznih“  učila  za  hrvatski  jezik,  matematiku,  strani  jezik,  biologiju,  fiziku,  kemiju,  geografiju,  povijest,  latinski  i  grčki (čl. 4. st. 1.).   Za  strukovne  nastavne  predmete  u  srednjoj  školi  predviđene  su  po  tri  moguće  kombinacije (čl. 4. st. 2.).  U  nastavi  na  jeziku  i  pismu  nacionalnih  manjina  od  drugoga  do  osmoga  razreda  osnovne  škole  i  u  srednjoj  školi  predviđene  su  po  dvije  kombinacije  (čl.  5.  st.  1.  alineje  1. i 2.), a za predmet jezik i kultura nacionalne manjine u osnovnoj i u srednjoj školi čak  po tri kombinacije.  Smjernicā  kad  je  koja  od  kombinacija  dopuštena,  preporučena  ili  koja  je  pravilo,  a  koje su od njih iznimke i zašto – nema. 

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 10 

 

Prešućivanje  tih  činjenica  u  ime  isključivo  formalne  ocjene  ustavnosti  i  zakonitosti  značilo bi pristati na novi trend prema kojem propis ne mora biti jasan, jezgrovit, dobro  odmjeren s jednoznačnim zahtjevom upućenim adresatu.  Nasuprot tome, „pravne formulacije u tekstu pravnih propisa ne trpe dvosmislenost  upotrijebljenih  izraza“  (Ivo  Borković,  Postupak  i  tehnika  izrade  pravnih  propisa,  Zagreb,  1985.,  str.  100).  Pravilnik se protivi obvezujućem pravnom shvaćanju koje je Ustavni sud RH zauzeo: 
„zakonodavac  [je]  dužan  urediti  [materiju]  tako  da  obveze  [...]  svede  na  razumnu  mjeru  u  skladu  s  načelom  razmjernosti  i  da  ih  uredi  jednoznačno,  precizno  i  predvidljivo,  pazeći  na  pravnu  jedinstvenost  i  unutarnju  pravnu  dosljednost  uređenja  tih  obveza  (osobito  kad  je  riječ  o  međusobnoj  usklađenosti  [više  zakona])“  (točka  24.  odluke  U‐I‐ 425/2009 od 19. srpnja 2012. – NN 90/12)  

U  Odluci  U‐I‐722/2009  od  6.  travnja  2011.  (NN  44/11)  Ustavni  sud  RH  iznio  je  važna  načela o određenosti, preciznosti i jednoznačnosti pravne norme: 
„5.1.  Ustavni  sud  smatra  nespornim  da  adresati  pravne  norme  ne  mogu  stvarno  i  konkretno  znati  svoja  prava  i  dužnosti  te  predvidjeti  posljedice  svojeg  ponašanja  ako  pravna  norma  nije  dovoljno  određena  i  precizna.  Zahtjev  za  određenošću  i  preciznošću  pravne  norme  predstavlja  "jedan  od  temeljnih  elemenata  načela  vladavine  prava"  (presuda Europskog suda u predmetu Beian protiv Rumunjske, 6. prosinca 2007., zahtjev  br.  30658/05,  §  39:  "...  constitue  l'un  des  éléments  fondamentaux  de  l'Etat  de  droit")  i  ključan  je  za  postanak  i  održanje  legitimiteta  pravnog  poretka.  On  osigurava  da  demokratski  legitimirani  zakonodavac  samostalno  zakonom  razrađuje  temeljna  prava  i  slobode,  da  izvršna  i  upravna  vlast  raspolažu  jasnim  zakonskim  i  podzakonskim  regulatornim  mjerilima  za  svoje  odluke  te  da  sudbena  vlast  i  sudovi  mogu  provoditi  kontrolu  zakonitosti  pravnog  poretka  (presuda  njemačkog  Saveznog  ustavnog  suda  1  BvR  370/07  od  27.  veljače  2008.,  §  209).  Kad  se  taj  zahtjev  ne  poštuje,  neodređeni  i  neprecizni  zakoni  ustavnopravno  nedopušteno  delegiraju  dijelove  ovlasti  zakonodavca  na subjektivno rješavanje od upravnih i sudbenih vlasti.  Ustavni  sud  podsjeća  da  zahtjev  za  određenošću  i  preciznošću  pravne  norme  nije  samo  semantički  zahtjev  koji  traži  da  se  odnos  između  njezina  adresanta  i  adresata  odvija  uz  što  manje  komunikacijske  neodređenosti.  Ti  su  zahtjevi  temeljna  mjerila  za  normativnu regulaciju svih slučajeva u kojima odgovor na pitanje iznalaženja i tumačenja  mjerodavnog prava ne bi bio jednoznačan.  Ustavni  sud  napominje  da  se  zahtjevi  za  određenošću  i  preciznošću  pravne  norme  moraju  smatrati  sastavnim  dijelom  načela  vladavine  prava  na  području  svih  grana  prava  jer  bi  njihovo  zanemarivanje  ugrozilo  druge  sastavnice  načela  pravne  sigurnosti  kao dijela načela vladavine prava, osobito zahtjeve za jedinstvenom primjenom prava te  poštovanjem učinaka pravomoćnih presuda i drugih odluka tijela državne i javne vlasti.  5.2.  Zahtjev  za  određenošću  i  preciznošću  pravne  norme  ima  pozitivni  i  negativni  smisao.  U  pozitivnom  smislu  zahtjev  za  određenošću  i  preciznošću  pravne  norme  znači  da građani moraju moći iz njezina izričaja stvarno i konkretno znati svoja prava i obaveze  kako  bi  im  mogli  prilagoditi  svoje  ponašanje.  Ako  to  ponašanje  reguliraju  dvije  ili  više  pravnih  normi,  njihov  donositelj  mora  osigurati  njihovu  jasnoću  i  predvidljivost  i  u  pogledu  sadržaja  svake  od  njih  i  u  pogledu  učinka  koji  one  stvaraju  u  svojem  međuodnosu  (zaključak  njemačkog  Saveznog  ustavnog  suda  1  BvF  3/92  od  3.  ožujka  2004., § 107).  Pozitivni  smisao  zahtjeva  za  određenošću  i  preciznošću  pravne  norme,  međutim,  nije  ispunjen  ako  građani,  kao  savjesne  i  razumne  osobe,  nagađaju  o  njezinu  smislu  i  sadržaju,  a  njezini  se  primjenjivači  često  razilaze  u  njezinu  tumačenju  i  primjeni  u  konkretnim  slučajevima.  Prijeporna  tumačenja  neke  pravne  norme,  koja  rezultiraju 

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 11 

  neujednačenom  praksom  upravnih  i  sudskih  tijela,  predstavljaju  sigurnu  naznaku  pogrešaka i nedostataka u njezinoj određenosti.  Negativni smisao zahtjeva za određenošću i preciznošću pravne norme upućene tijelu  državne  vlasti  znači  da  njezin  izričaj  mora  vezati  to  tijelo  tako  da  mu  ne  dopušta  postupanje  izvan  svrhe  određene  njezinim  sadržajem.  To  je  važno  i  za  postupanje  tijela  državne  i  javne  uprave  i  za  postupanje  tijela  sudbene  vlasti.  Prva  smiju  postupati  samo  na  temelju  dovoljno  jasnih  zakonskih  mjerila  koja  ih  pravno  vezuju  ili  im  pak  dopuštaju  određeni  stupanj  slobodne  prosudbe  (najčešće  u  obliku  diskrecijske  ocjene).  U  suprotnom  bi  ono  ugrozilo  slobodu  građana  od  samovolje  i  zlouporabe  državne  vlasti,  posebice  u  slučajevima  mjera  i  radnji  koje  se  poduzimaju  prema  njima  bez  njihova  prethodnog  znanja.  Druga  moraju  kontrolirati  zakonitost  akata  i  postupanje  primjenjivača  pravnih  normi  na  temelju  jasnih  i  preciznih  pravnih  mjerila.  Pri  tome,  nedostaci  u  preciznosti  pravne  norme  mogu  onemogućiti  nadzor  nad  primjenom  načela  razmjernosti,  odlučnog  za  ustavnopravno  ograničenje  prava  ili  slobode  građana  (članak  16. stavak 2. Ustava).  Zakonodavac  može  na  različite  načine  izbjeći  neodređenost  i  nepreciznost  pravne  norme,  uključujući  i  to  da  posebnim  zakonskim  definicijama  odredi  sadržaj  pojedinim  zakonskim  pojmovima.  No,  pri  tome  je  uvijek  potrebno  da  činjenice‐uvjeti  u  hipotezi  zakonske  norme  sadrže  elemente  predvidljivosti  ponašanja  pravnih  subjekata  sukladne  njezinom  ustavnopravno  prihvatljivom  cilju  (arg.  iz  zaključka  njemačkog  Saveznog  ustavnog suda 1 BvF 3/92 od 3. ožujka 2004., § 113.).“ 

Većinu tih obvezujućih shvaćanja Ustavni je sud ponovio i točkama 19. i 19.1. odluke  U‐I‐3843/2007 od 6. travnja 2011. (NN 48/11).  U  monografiji  o  strasbourškom  acquisu  predsjednica  Ustavnoga  suda  ističe  da  je  prva  sastavnica  vladavine  prava  –  pristupačnost  prava  što  znači  da  ono  mora  biti  razumljivo, jasno i predvidljivo (str. 1088).  Što  je  ovdje  razumljivo,  jasno  i  predvidljivo  ako  je  za  13  predmeta  u  osnovnoj  školi  te  za  deset  općih  i  za  sve  strukovne  predmete  u  srednjoj  školi  pod  pojmom  obveznoga  učila – dan raspon od 1 do 4 slijeda bez ikakvih pomagala za konkretizaciju?  Predlaže  se  da  Ustavni  sud  utvrdi  neprimjerenost,  neprihvatljivost  i  nepravnost  normiranja pomoću priloga „odnosno“ u konkretnom slučaju.    8. Iz definicija predmeta uređenja proizlazi da je ovo pogrješan redoslijed radnji  Sporni  Pravilnik  nije  u  službi  Zakona  o  udžbenicima  za čiju  je  provedbu  donesen  jer  ne pridonosi utvrđenju broja obveznih udžbenika i dopunskih nastavnih sredstava.  Zakon  o  udžbenicima  za  osnovnu  i  srednju  školu  preimenovao  je  raniji  institut  „nastavni plan i program“ u institut „nacionalni kurikulum“ i „predmetni kurikulum“ (čl.  2.  točka  9.).  Sukladno  tome,  napravljena  je  zakonska  definicija  udžbenika  (čl.  2.  točka  2.),  atlasa  (čl.  2.  točke  4.c  i  4.d),  pomoćnih  nastavnih  sredstava  (čl.  2.  točka  5.),  Popisa  udžbenika i pripadajućih dopunskih nastavnih sredstava (čl. 2. točka 10.).   U  prijelaznim  odredbama, člankom  34.  stavkom  5.  Zakona  o  udžbenicima  određeno  je:  „Do  donošenja  nacionalnog  i  predmetnog  kurikuluma,  udžbenici,  dopunska  i  po‐ moćna nastavna sredstva usklađuju se s važećim nastavnim planovima i programima.“  Zakonodavac  nije  predvidio  da  takvo  prijelazno  stanje  ostane  trajno.  Zakonom  o  odgoju  i  obrazovanju  u  osnovnoj  i  srednjoj  školi  (NN  87/08,  86/09,  92/10,  105/10,  90/11,  5/12,  16/12,  86/12  i  126/12)  određeno  je  da  su  se  nastavni  i  predmetni  kurikuli  trebali  donijeti  još  2.  kolovoza  2009.  (sukladno  člancima  26.  stavku  3.,  članku  27.  stavku 11., sve u roku iz članka 164. stavka 1.). Ustavni sud još je 24. veljače 2005. (NN  30/05)  upozorio  da  se  „podzakonski  propisi  često  donose  nakon  proteka  zakonom 

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 12 

 

određenog  roka  za  njihovo  donošenje,  a  što  nije  u  skladu  s  načelom  ustavnosti  i  zakonitosti“.   Ta  pojava  neustavnosti  i  nezakonitosti  sada  je  uzrok  poremećaja  u  cijeloj  normativnoj djelatnosti ministarstva obrazovanja i pridonosi zbunjivanju svih sudionika  obrazovnoga procesa u zemlji.  Predmet  uređenja  spornoga  Pravilnika  su:  „udžbenici“  i  „dopunska  nastavna  sredstva“. Članak 2. točka 2. Zakona o udžbenicima propisuje:  
„Pojedini  pojmovi  u  smislu  ovog  Zakona  ima  sljedeća  značenja:  Udžbenik  –  nastavno  sredstvo  namijenjeno  višegodišnjoj  uporabi,  usklađeno  s  Udžbeničkim  standardom,  koje  se  objavljuje  u  obliku  knjige,  a  može  imati  i  drugu  vrstu  i  oblik  ako  je  tako  propisano  Udžbeničkim  standardom,  a  služi  učenicima  kao  jedan  od  izvora  znanja  za  ostvarivanje  odgojno‐obrazovnih ciljeva utvrđenih nacionalnim i predmetnim kurikulumom.“  

Dalje, među dopunskim nastavnim sredstvima članak 2. točka 4.c Zakona određuje:  
„Geografski atlas – dopunsko nastavno sredstvo namijenjeno višegodišnjoj uporabi, koje  sadrži  zbirku  geografskih  karata  povezanih  u  cjelinu  sukladno  nacionalnom  i  predmetnom kurikulumu i Udžbeničkom standardu.“,  

a članak 2. točka 4.d Zakona:  
„Povijesni  atlas  –  dopunsko  nastavno  sredstvo  namijenjeno  višegodišnjoj  uporabi  koje  sadrži  zbirku  povijesnih  karata  povezanih  u  cjelinu  koje  zorno  dokumentiraju  povijesne  događaje sukladno nacionalnom i predmetnom kurikulumu i Udžbeničkom standardu.“ 

Donositelj  Pravilnika  probija  sve  te  zakonske  definicije  te  „propisuje  koji  se  udžbenici  i  pripadajuća  dopunska  nastavna  sredstva  smatraju  obveznima  za  uporabu  u  nastavnom  i  odgojno‐obrazovnom  radu  u  osnovnoj  i  srednjoj  školi  i  služe  za  realizaciju  nacionalnoga  i  predmetnoga  kurikuluma,  odnosno  redovitoga  nastavnog  plana  i  programa te za samostalno učenje kod kuće“ (čl. 1.).   Zakon  nije  ovlastio  donositelja  da  propiše  što  služi  za  ostvarenje  redovitoga  nastavnog  plana  i  programa  nego  što  služi  za  ostvarenje  „nacionalnoga  i  predmetnoga  kurikuluma“!  Ministar  obrazovanja  najprije  je  dužan  ostvariti  zakonske  pretpostavke  da  se  bilo  što  može  nazvati  udžbenikom  u  skladu  s  vrjedećim  Zakonom  o  udžbenicima,  tj.  donijeti  nacionalni  i  predmetne  kurikule,  a  tek  potom  uređivati  koji  su  to  udžbenici  „obvezni“.  Bez  nacionalnih  i  predmetnih  kurikula  nijedna  knjiga  se  ne  može  nazivati  udžbenikom u smislu postojećega Zakona o udžbenicima!  Pravilnik  služi  provedbi  Zakona  o  udžbenicima,  a  on  poznaje  institut  „nacionalni  i  predmetni kurikulum“. Pa ipak, u Pravilniku se, nasuprot tome, više puta koristi institut  „nastavni  plan  i  program“  kojeg  u  Zakonu  o  udžbenicima  –  nema!  U  odluci  U‐I‐ 3845/2006  od  23.  siječnja  2013.  (NN  12/13)  Ustavni  sud  RH  ističe  kako  je  njegova  „dužnost  da  upozori  na  potrebu  usklađivanja  jezika  u  pravu.  Odabir  termina  i  jednooblična  primjena  jezika  u  pravu  obveze  su  zakonodavca.“  Donositelj  provedbenoga  propisa  nije  ovlašten  njime  uspostavljati  pravno  nazivlje  različito  od  onoga u zakonu za čiju provedbu donosi propis.  Istu neustavnost i nezakonitost donositelj Pravilnika ponavlja u članku 2. stavku 1.:  
„Odabir  obveznih  udžbenika  i  pripadajućih  dopunskih  nastavnih  sredstava  temelji  se  na  nacionalnom  i predmetnom kurikulumu, odnosno nastavnom  planu i programu za svaki  nastavni  predmet  u  svakom  razredu  osnovne  i  srednje  škole,  sukladno  optimalnom  opterećenju učenika.“ 

Takvo je normiranje suprotno Zakonu o udžbenicima i obvezi ministra obrazovanja iz  članaka 26. stavka 3. i članka 27. stavka 11. Zakona o odgoju i obrazovanju u osnovnoj i  srednjoj školi. 

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 13 

 

Zakonodavac, zdravi razum, logika stvari, stručnjaci i stručna tijela ističu da materiju  treba  regulirati  od  propisnika  više  pravne  snage  na  niže,  a  ne  obrnuto.  Prema članku  89.  stavku  1.  Zakona  o  odgoju  i  obrazovanju  u  osnovnoj  i  srednjoj  školi  Nacionalno  vijeće  za  odgoj  i  obrazovanje  trebalo  je  predložiti  Strategiju  razvoja  i  unaprjeđenja  predškolskoga,  osnovnoškolskoga  i  srednjoškolskoga  odgoja  i  obrazovanja,  potom  Hrvatski  sabor  uskladiti  zakone  iz  toga  područja  (jer  je  među  njima  izričito  neujednačeno nazivlje), a zatim ministar obrazovanja donijeti provedbene propise.  Predsjednica  Povjerenstva  za  analizu  udžbenika  prof.  dr.  Vedrana  Spajić‐Vrkaš  izjavila  je  6.  travnja  2013.  da  nam  ne  trebaju  novi  udžbenici  bez  novih  kurikula  (http://www.vecernji.hr/vijesti/od‐2014‐stari‐sadrzaj‐ali‐novom‐pakiranju‐clanak‐534654).  Da  nema  opravdanja  za  tiskanje  novih  udžbenika,  nedvosmisleno  se  izjasnio  i  Vinko  Filipović,  ravnatelj  Agencije  za  odgoj  i  obrazovanje  u  intervjuu  Školskim  novinama  od  26. ožujka 2013. (Prilog 9).  Od  Sabora  imenovano  Nacionalno  vijeće  za  odgoj  i  obrazovanje  jednoglasno  je  29.  travnja  2013.  (Prilog  10)  preporučilo  da  se  ne  donose  novi  provedbeni  propisi  dok  se  ne  donesu  Strategija  i  novi  kurikulumi.  Tek  bi  prema  njima  trebalo  donijeti  ostale  provedbene  propise,  a  samo  nakon  toga  ima  smisla  raditi  nove  udžbenike.  U  međuvremenu će  to  biti  stari,  skraćeni  sadržaj,  a  novo  jedino  format  i  korice!  Prodaja  roga za svijeću.    9. Nezakonitost normiranja „udžbenika jezika“ i „čitanki“  Sadržajno glavna novost Pravilnika jest da je dosadašnje osnovno nastavno sredstvo  („udžbenik“) preimenovano u „udžbenik jezika“ i to za:  - nastavni predmet „hrvatski jezik“ u osnovnoj školi (članak 3. redak 1.)  - nastavni predmet „hrvatski jezik“ u srednjoj školi (čl. 4. st. 1. redak 1.) i  - nastavni  predmet  „jezik  nacionalne  manjine“  u  osnovnoj  školi  (čl.  5.  st.  1.  redak  1.)   - nastavni  predmet  „jezik  nacionalne  manjine“  u  srednjoj  školi  (čl.  5.  st.  1.  redak  3.)  - nastavni  predmet  „jezik  i  kultura  nacionalne  manjine“  u  osnovnoj  i  u  srednjoj  školi (čl. 5. st. 1. redak 3.)  Istodobno  takva  promjena  nije  provedena  za  učenje  svih  jezika  jer  je  za  nastavne  predmete  „strani  jezik“,  „latinski  jezik“  i  „grčki  jezik“  u  osnovnoj  i  srednjoj  školi  ostao  samo „udžbenik“.  Uvođenje pojma „udžbenik jezika“ nerazložno je i nezakonito.  Ako  je  neki  nastavni  predmet  „jezik“, čega  bi  udžbenik  za  takav  predmet  bio  nego  udžbenik toga jezika?  Ako  se  pak  nastavni  predmet  „jezik  i  kultura  nacionalne  manjine“,  a  njega  se  uči  iz  „udžbenika  jezika“  (čl.  5.  st.  1.  redak  3.),  iz  čega  će  se  učiti  druga  polovica  toga  predmeta, „kultura nacionalne manjine“?  Članak  2.  točka  2.  Zakona  o  udžbenicima  za  osnovnu  i  srednju  školu  (NN  27/10  i  55/11) propisuje da je  
„Udžbenik  –  nastavno  sredstvo  namijenjeno  višegodišnjoj  uporabi,  usklađeno  s  Udžbeničkim  standardom,  koje  se  objavljuje  u  obliku  knjige,  a  može  imati  i  drugu  vrstu  i  oblik  ako  je  tako  propisano  Udžbeničkim  standardom,  a  služi  učenicima  kao  jedan  od  izvora  znanja  za  ostvarivanje  odgojno‐obrazovnih  ciljeva  utvrđenih  nacionalnim  i  predmetnim kurikulumom“. 

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 14 

 

Člankom 2. točkom 4. Zakona o udžbenicima za osnovnu i srednju školu određuje se  da je  
„Dopunsko  nastavno  sredstvo  –  nastavno  sredstvo  usklađeno  s  Udžbeničkim  standardom  koje  služi  učenicima  za  lakše  praćenje,  vježbanje  i  utvrđivanje  te  provjeru  udžbeničkog  gradiva.  Dopunskim  nastavnim  sredstvima,  u  smislu  ovog  Zakona,  smatraju  se:  radna  bilježnica  (vježbenica),  zbirka  zadataka,  geografski  atlas  i  povijesni  atlas,  multimedijska pomagala i sredstva informacijske tehnologije“. 

Nigdje u Zakonu nije određeno što je to „udžbenik jezika“.   Također, nigdje u Zakonu nije određeno što je to „čitanka“.  Djelokrug  ovoga  Pravilnika  strogo  je  utvrđen  člankom  10.  stavkom  1.  Zakona  i  odnosi  se,  kako  i  u  nazivu  Pravilnika  stoji,  samo  na  udžbenike  i  dopunska  nastavna  sredstva.  Prema  zakonskoj  definicija  obaju  pojmova,  „udžbenici  jezika“  i  „čitanke“  nisu  ni  jedno  ni  drugo.  Stoga  je  neprihvatljivo  provedbenim  propisom  normirati  mimo  (praeter legem) zakona, dapače, protiv njega (contra legem).    10. O dometima odredbe članka 5. stavak 2.  Sadržajna  novost  Pravilnika  jest  da  je članak  5.  dopunjen  stavkom  2.  koji  glasi:  „Za  nastavu  na  jeziku  i  pismu  nacionalnih  manjina  od  odredaba  u  članku  3.,  4.  i  5.  mogu  odstupati udžbenici uvezeni iz države matičnog naroda.“  Odnosi  li  se  ničim  ograničen  stupanj  odstupanja  i  na  dopunska  nastavna  sredstva  ili  samo na udžbenike? Po pravu koje države se u tom slučaju utvrđuje što je „udžbenik“?   Gdje  je  utvrđeno  koje  su  to  države  matičnoga  naroda?  Može  li  se  za  nastavu  na  jeziku  i  pismu  talijanske  nacionalne  manjine  uvesti  udžbenike  na  talijanskom  iz  Švicarske,  a  za  njemačku  nacionalnu  manjinu  na  njemačkom  iz  Švicarske  i  Belgije?  Mogu  li  se  za  nastavu  na  jeziku  i  pismu  srpske  nacionalne  manjine  uvesti  udžbenici  iz  Srbije ili tzv. Republike Srpske u kojima se ističu notorne povijesne neistine?    11. Koji je točan naziv Pravilnika?  Naziv  Pravilnika  u  naslovu  ima  pet  riječi  manje  nego  u članku  1.  kojim  se  određuje  da  se  u  daljnjem  tekstu  Pravilnikom  naziva  „Pravilnik  o  obveznim  udžbenicima  i  pripadajućim  dopunskim  nastavnim  sredstvima  za  osnovnu  i  srednju  školu“.  Međutim,  u  naslovu  nema  riječi  „za  osnovnu  i  srednju  školu“,  a  nema  ih  ni  u članku  10.  stavku  1.  Zakona  o  udžbenicima.  naziv  Pravilnika  iz članka  1.,  dakle,  nije  suglasan  sa  zakonom,  a  time  ni  s  Ustavom.  Dodatno,  valja  upozoriti  da  neprimjerena  dužina  naslova  otežava  navođenje, svako pozivanje na njih čini tekst nepreglednim, a teže ga je i zapamtiti.  Molim  da  se  Ustavni  sud  osvrne  i  na  ovu  okolnost  kako  pri  eventualnom  ponovnom  donošenju ovo ne bi bio ponovni razlog neustavnosti i nezakonitosti.    12. O nepostojanju prijelaznoga razdoblja  Pravilnik  uopće  nema  Prijelazne  odredbe.  Njihova  je  svrha  u  prijelaznom  razdoblju  regulirati  odnose  koji  su  zasnovani  prema  ranijem  propisniku.  „One  su,  u  pravilu,  prisutne  u  onim  propisnicima  koji  reguliraju  materiju  koja  je  već  jednom  bila  regulirana.  Pri  izradi  prijelaznih  odredbi  treba  paziti  da  se  njima  ne  povrijede  već  stečena prava određenih subjekata“ (Ivo Borković, Nomotehnika, III. izdanje, Split, 1996., str. 83).  Trenutačan  prelazak  sa  staroga  Pravilnika  na  novi  pravno  i  životno  nije  moguć  bez  prijelaznih odredaba, da bi se doznalo, primjerice, do kada u Katalogu ostaju pomoćna  nastavna sredstva odobrena prema Pravilniku iz 2010., do kada se ona moraju uskladiti  s kojim sve odredbama novoga Pravilnika... 

ocjena ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o obveznim udžbenicima... 15 

 

Posljedica  izostanka  prijelaznih  odredaba  jest  da  sva,  novim  Pravilnikom  ukinuta  dopunska  nastavna  sredstva  (radne  bilježnice,  zbirke  zadataka,  atlasi  za  pojedine  razrede),  gube  svojstvo  „obveznih“  nastavnih  sredstava,  te  se  po  njima  ne  smije  provoditi  nastava  i  ispitivanje  znanja  učenika  od  dana  stupanja  na  snagu  spornoga  Pravilnika,  premda  svi  ti  naslovi  i  dalje  ostaju  u  Katalogu.  U  praksi  će  to  značiti  oprječno različita tumačenja.    13. O pravnoj opstojnosti na snazi dva istoimena pravilnika  Članak  8.  stavak  1.  Pravilnika  predviđa  da  se  danom  njegova  stupanja  na  snagu  prestaje  primjenjivati  istoimeni  Pravilnik  iz  2010.  Takva  je  formulacija  uobičajena  kad  se  prvi  put  donosi  propis  za  primjenu  novoga  zakona,  tj.  nakon  što  se  donese  novi  zakon  koji  u  prijelaznim  odredbama  propiše  da  se  do  donošenja  novoga  provedbenog  propisa  primjenjuje  onaj  koji  je  bio  donesen  za  provedbu  staroga  zakona.  Tada  se  ne  određuje  da  stari  propis  prestaje  vrijediti  jer  je  on  prestao  vrijediti  ukidanjem  njegove  zakonske  osnove  (stupanjem  na  snagu  novoga  zakona  koji  je  ukinuo  stari  zakon,  što  za  sobom  povlači  i  ukidanje  svih  propisa  donesenih  za  njegovu  provedbu).  No,  ovdje  je  takva formulacija promašena, neustavna i nezakonita.  Zakonskoj  obvezi  iz članka  10.  stavka  4.  Zakona  o  udžbenicima  za  osnovnu  i  srednju  školu  već  je  udovoljio  ministar  znanosti,  obrazovanja  i  športa  kad  je  31.  ožujka  2010.  donio  Pravilnik  o  obveznim  udžbenicima  i  pripadajućim  dopunskim  nastavnim  sredstvima  (NN  40/10).  Donošenjem  Pravilnika  od  23.  svibnja  2013.  istoimeni  Pravilnik  od  31.  ožujka  2010.  nije  stavljen  izvan  snage,  pa  je  formalno  ostao  na  snazi  jer  nije  izgubio zakonsku osnovu niti je prestao vrijediti.  Prema  obvezujućem  pravnom  shvaćanju  Ustavnoga  suda  RH  iz  Izvješća  broj  U‐X‐ 80/2005  od  1.  lipnja  2006.  (NN  64/06),  stupanje  na  snagu  jest  vremenski  određen  trenutak  od  kojega  propisnik  počinje  pravno  djelovati,  obvezujući  svojim  odredbama,  uz  mogućnost  primjene  sankcije  u  slučaju  njegova  nepoštivanja,  na  one  na  koje  se  odnosi.  Načelo  vladavine  prava  zahtijeva  da  stupanje  na  snagu  bude  propisano  na  jasan  i  nedvojben  način.  S  ustavnopravnoga  vidika  važno  je  da  stupanjem  na  snagu  propisnika ili pojedinih njegovih glava/odredaba istodobno započne i njihova primjena.  Dakle, zadaća onoga tko donosi propis jest odrediti kad on stupa na snagu, a zadaća  svih  onih  kojima  je  upućen  (namijenjen,  adresiran,  na  koje  se  odnosi,  uključujući  izvršnu vlast, građane i sudove) jest da ga primjenjuju. Stoga je Ustavni sud još 1. lipnja  2006.  spomenutim  Izvješćem  zatražio  da  se  u  propisima  prestane  određivati  primjena  umjesto stupanja na snagu.  Prema  obvezujućem  pravnom  shvaćanju  Ustavnoga  suda  RH  iz  točke  7.  odluke  U‐I‐ 5654/2011  od  15.  veljače  2012.  (NN  20/12),  ovakvo  normiranje  znači  da  se  u  pravni  sustav  ponovno  vratila  neustavna  pojava  postojanja  dva  istovrsna  zakona  ili  druga  propisa, od kojih su oba „na snazi“, s razlikom što se jedan stvarno primjenjuje, a drugi  je  samo  fingirano  na  snazi,  bez  pravnih  učinaka.  Već  bi  sama  ta  okolnost  bila  dovoljna  da se ovaj Pravilnik ukloni iz pravnoga sustava kao opasan za vladavinu prava.    U Zagrebu 29. svibnja 2013.  za Udrugu Nastavnici organizirano:  M. P.  Dalibor Perković, prof., tajnik Udruge, v. r. 

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->