Mala biblioteka

peščanika

Za Jana Mekjuana, u mirom ispunjenom sećan La Refulgencia www.pescanik.net
www.pescanik.net

Urednice: Urednice: Svetlana Lukić i Svetlana Vuković
Svetlana Lukić i Svetlana Vuković

Naslovna strana: Naslovna strana i prelom: Slaviša Savić Ideaman
Slaviša Savić Ideaman

Korektorka: Lektor: Slađana Miajlović
Jelena Gall

O, zlehud li je ljudski rod, Rođen po zakonu jednom, a potčinjen drugom Tašt po prirodi, a taštinu mu brane, Stvoren slabašan, a prisiljen da bude zdrav. - Fulke Grevil, Mustafa

Kompjuterska obrada teksta: Korektor: Ivan Miladinović
Lana Budimlić

Christopher Hitchens god is not Great How Religion Poisons Everything Twelve, New York, Boston, 2007.

Štampa: Fullmoon, 2008. Stručni redaktor i autor pogovora: Tiraž: 1000
Milan Vukomanović

Verujete li zaista da takvima kao što ste vi, van olović Družini pilećeg mozga, izgladneloj, fanatičnoj, Bog dade tajnu, a od mene je sakri? Dobro, dobro – jedna zabluda više! Verujte i u esti iz kulture - Rubaija Omara Hajama (prema prevodu Ri

I

Č

V

ISBN 978-86-86391-15-5 Beograd, 2008.
Štampa: Fullmoon, 2008. Tiraž: 1000
Kristofer Hičens bog nije veliki Kako religija truje sve S engleskog prevela Aleksandra Kostić

ISBN 978-86-86391-12-4
2

Mirno će oni umreti, tiho će se ugasiti u ime t naći samo smrt. Ali mi ćemo sačuvati tajnu i mamićemo ih nagradom nebeskom i večnom. - Veliki inkvizitor svom »spasiocu« u Braći Ka

www.pescanik.net

Sadržaj
Predgovor......................................................................... 6 1. Nacionalna čitanka......................................................9 2. Dragulji narodnog uma..............................................13 3. Nečista krv.................................................................18 4. Verić........................................................................... 23 5. Na česmi....................................................................29 6. Srpske rase.................................................................34 7. Misli živog klasika....................................................39 8. Revizija kosovskog mita............................................ 44 9. Pevanje i analiziranje................................................. 49 10. Crni talas.................................................................... 55 11. Lektira........................................................................ 61 12. Prisluškivanje............................................................67 13. Patriotska uživanja..................................................... 73 14. Trajno rešenje............................................................78 15. Deca pirea..................................................................84 16. Kula Balkana.............................................................89 17. Moralista....................................................................95 18. Pesnik......................................................................101

Predgovor

Teže je s kulturom
I on savetuje Srbima da se okanu hamburgera i jedu domaće pljeskavice, ili, još bolje, zlatiborsku jagnjetinu, jer, kako on tvrdi, „za zlatiborsko jagnje, osim soli ne treba ništa“. Doduše, naš književnik je zaboravio da za jagnjetinu, pored soli, treba imati i samo jagnje. Ali to je previd svojstven receptima iz patriotske kuhinje. Uvek se tu mnogo soli, a na meso zaboravlja. (I. Č.) Generacije su odrastale uz taj ritual: centralni večernji dnevnik državne i jedine televizije, formatiran na tridesetak minuta, od čega glavnina otpada na prevažne političke vesti, na belosvetske krize i naše spoljne uspehe i unutrašnja dostignuća. A onda, na samom kraju, kao nekakav lagani dezert, idu u minut-dva sabijene i zdudane „vesti iz kulture“, ponajčešće tek kvazipoetska beleškica o kakvoj izložbi, ili možda predstavi „iz unutrašnjosti“, nipošto kontroverznoj i provokativnoj, nego onako, okruglo pa na ćoše, da nikome ne smeta. Posle ide sport, vremenska prognoza, pa Domaća Humoristička Serija... Ivan Čolović naizgled šeretski naslovljuje svoju rubriku, kojom je otprilike jednom mesečno zaključivao Peščanik na radiju, baš isto tako: „vesti iz kulture“. No, ima u tom šeretluku nečega mnogo ozbiljnijeg od pukog duhovitog i ironičnog podsećanja na jednu medijsko-kulturnu praksu koja je, prirodno, „kulturi“ dodeljivala ulogu začina za lakše gutanje „važnijih“ sadržaja.

Programatski, odlično osmišljen naziv te rubrike, a sada i knjige, inteligentno subvertira jedan mnogo teži i važniji cilj: ne toliko vesti koliko kulturu samu. Da bi se bolje razumelo o čemu je reč, nije zgoreg podsetiti se da je upravo Čolović objavio u Poljskoj knjigu pod znakovitim nazivom: Balkan - teror kulture. Izvrćući naglavačke stereotipne žalopojke kako nam se „sve ovo dešava jer ovde nema dovoljno kulture“, Čolović u osnovi kaže – naprotiv, naša nevolja je baš u tome što načisto izgibosmo od kulture! Ako ne zaustavimo sveopšti teror kulture, ništa od nas neće ostati! Kako sad to? „Kultura“ o kojoj Čolović govori i piše jedna je specifična grana, što bi marksisti rekli, „industrije svesti“; njeni proizvođači i distributeri nisu benigni ljepodusi iz poslednjih minuta televizijskih dnevnika poznog socijalizma, nego jedna mnogo nezgodnija sorta. To su oni naši dobro namnoženi i još bolje umreženi identitetski šamani, p(j)esnici i mislioci opšte patriotske prakse, (i)zazivači, trbuhozborci i ekskluzivno ovlašćeni tumači „duha naroda“, duha koji baš oni najbolje osluškuju, pa ga transponuju u svoje tvorevine prožete njime ili ga pak možda – pre će biti – oni sami proizvode, ali te svoje produkte skromno i samozatajno pripisuju „narodnome duhu“, kojeg da su oni samo medijumi. Prostije rečeno, Čolovića najviše zanimaju oni naši duhovnici – pa bili oni pisci, filozofi, sveštenici ili šta god već – koji bar dve-tri decenije unazad presudno oblikuju dominantnu kulturno-ideološku paradigmu, koji kreiraju i kodifikuju vladajući diskurs, gotovo monopolišući njima inače tako drage identitetske politike u Srba. Poneki od njih tek su (polu)anonimni inokosni jurodivci, koji ipak svojim ekscentričnim promišljanjima „teških nacionalnih pitanja“ nesvesno savršeno precizno ukazuju na simptome jednog suicidalnog ludila; većina, pak, pripada samom kremu našeg institucionalizovanog nacionalnog Panteona, gde stoluju već decenijama, izigravajući vrhovne žrece srpske kulture. I nema

Vesti iz kulture

Ivan Čolović

6

7

Ivan Čolović

tog poraza, propasti i sramote koja će ih ikada sa tog njihovog Olimpa pomeriti makar i jedan obronak niže... „Vesti iz kulture“ potvrđuju i nadograđuju sve najbolje odlike Čolo­ vićevog esejističkog pisanja: direktnost, preciznost, du­ ho­ vitost, veštinu dekonstruisanja i prevođenja bilo koje pom­ pezno šuplje mitomanske palamude, nepopustljivu kon­ se­ kventnost, visprenu „alergičnost“ jednog ozbiljnog etno­ loga na plemensko mistifikatorstvo i ostalo prodavanje magle, iznad svega intelektualnu odvažnost da se ide uz nos dominantnim, hegemonim obrascima mišljenja i pisanja. Ova je knjiga otuda, iako sve samo ne propovednička i zapovednička, zapravo „angažovana“ u najplemenitijem smislu reči: može se, naime, čitati i koristiti kao nekakav mali priručnik za samoodbranu od vrlo organizovane i vrlo opasne Gluposti Koja Ubija. Ma, što bi rekao jedan od Čolovićevih pacijenata: totalni kulturkampf! Bre! Teofil Pančić Beograd, avgust 2008.

Ivan Čolović Vesti iz kulture

8

u stvari kalendar. decembra.Vesti iz kulture 1. kako saznajemo od Matickog. a čiju novu seriju danas objavljuje zadužbina koja nosi njegovo ime. kako bi neko mogao da pomisli. ulogu nacionalnog udžbenika ostvaruje možda bolje od ranijih brojeva. „posvećen srpskom nacionalnom kulturološkom programu za 21. koji je Vuk Karadžić izdavao krajem dvadesetih godina XIX veka u Beču. Od njega saznajem da je obnovljena „Danica“ zamišljena kao neka vrsta srpske „nacionalne čitanke“. Vest o izlasku iz štampe „Danice“ za 2007. Reklo bi se da novi broj „Danice“. što je novinarka koja je napravila intervju sa Matickim razumela kao njegovu glavnu poruku čitaocima „Politike“. Izdavač je Vukova zadužbina. vek“. 11 . godinu nalazim u „Politici“ od 12. godinu. jer je on. pa je to stavila u naslov intervjua: „Nacionalna čitanka“. Nacionalna čitanka* Izišla je „Danica“ za 2007. * Knjiga Vesti iz kulture sadrži 18 tekstova koje je Ivan Čolović pročitao u emisiji Peščanik u periodu od decembra 2006. godišnji časopis. Reč je o rimejku zabavnika „Danica“. uz prigodan razgovor sa priređivačem Miodragom Matickim. ovaj za 2007. do juna 2008. Ali. ni kalendar ni izdavač nemaju veze sa Danicom i Vukom Draškovićem. godinu.

u nacionalnoj čitanci za 2007. Istu žanrovsku odrednicu zadržali su i obnovitelji „Danice“. već da ovakva knjiga treba da bude nacionalna čitanka koja će na višem nivou doprineti prosvećivanju prostog naroda i ojačati njegovu duhovnost“.koje oni žele da zabave i uzgred nacionalno opismene . prepričavaju. ali rodoljubivih. šaljivo i uopšte interesantno isto ono što je bilo i za Srbe Vukovog vremena. Zajedničko im je samo jedno: tanko ili čak nikakvo znanje o naciji kojoj pripadaju. uglavnom vanškolskom pedagoškom radu. „Priče o rečima“. najavljenoj pod naslovom „Srpski nacionalni kulturološki program za 21.zabavno. na njihovu sreću. pitanja identiteta i kontinuiteta i njima slična. „svemu težio da ugodi. evo. Od priređivača nove „Danice“ saznajemo i to da je ova nacionalna čitanka pravljena prema pedagoškom metodu prilagođenom radu sa nezrelim narodom. što bi bilo sasvim u redu i stvar njihove privatne erotske orijentacije.Obnovljena „Danica“ je čitanka. radu sa kolektivom koji Maticki zove „srpski narod“. „Srpska narodna jela“. lakše. a najbolje u formi neke igre i zabave. koji je navodno primenjivao i Vuk Karadžić. Ali. ako sam dobro shvatio Matickog. Na taj zaključak navodi me Maticki kad podrobno predstavlja sadržaj novog izdanja nacionalne čitanke. On je. „Srpske banje“. mada je on posvećen. položi ispit zrelosti. zbog toga što kolektiv koji se u njihovom govoru pominje pod imenom „srpski narod“ nije realno postojeća skupina ljudi. reklo bi se. Oni su zaokupljeni time da pripovetku o srpskom narodu održavaju u životu. takozvanom prostom narodu. antologija pesama „Srbija nada­ leko“. tako da je ona i u novoj seriji ostala zabavnik. objašnjava on. za prostog čitaoca. ne izneveravajući svoju koncepciju knjige za narod koja je podrazumevala da ne treba povlađivati neukosti čitalaca. bude iz zaborava. Izgleda da urednici obnovljene „Danice“ veruju da je za današnje Srbe . evo naziva tih rubrika: „Srpske dinastije“. Međutim. Autori projekta. polaze od toga da je srpski narod zapravo veliki razred u kome su izmešani polaznici svih uzrasta. primamljivu vrstu lektire. ima mnogo više priloga koji obećavaju pristu­ pačnije. da pripovedači storije o srpskom narodu nemaju potrebu da svoju pripovetku proglase za sve Srbe Vesti iz kulture 12 Ivan Čolović 13 . ciljna grupa ovog pedagoškog projekta. što bi se reklo. kao druge čitanke. svih zanimanja i oba nacionalno legitimna pola. nalazeći u tome stanovita uzbuđenja i užitke. s tim na umu je i Karadžić svoju „Danicu“ izdavao kao zabavnik. zabavnije teme. nego kolektivni junak jedne pripovetke koja je prirasla za srce Matickom i njegovim kolegama iz „Danice“. nekog razreda. „Vuk je“. Kako je to moguće? Slutim da izdavači ove nacionalne čitanke ne vide razliku između Vukovih Srba i ovih današnjih. a teško mogu da zamislim i nekog drugog. i ona treba da zabavi srpski narod kako bi ga poučila. ali izgleda da se sve to svodi na samo nekoliko tekstova. zabavne lektire željnog čitaoca „Danice“ koji će se obradovati kad vidi šta se u tom žanru ovde nudi. vek“. krajnje ozbiljnoj temi. „Šaljivac“. naslovi ovih rubrika bude u meni sumnju da ću tu zaista naći nešto zabavno. profesora nacionalnih nauka. da ne smeju biti presudni komercijalni interesi. i u ovom broju „Danice“. Ako je verovati Matickom. kao i mnogim drugim učenim Srbima uposlenim na sličnim književno-nacionalnim poduhvatima. izgleda da ima srazmerno malo priloga u kojima se govori o toj glavnoj temi. Metod se sastoji u tome da se neukoj i nacionalno neopismenjenoj masi. Vidim da se tu pokreću i neka zamorna „kulturološka pitanja“. okupilo se društvo rodoljubivih pregalaca koji će sve učiniti da se to stanje poboljša. takoreći neprimetno. Sudeći prema rubrikama koje priređivač pominje. ali nije namenjena nastavnicima i đacima neke škole. nacionalna ideja ponudi u malim dozama. Ona treba da se koristi u drugom. nacionalna nedoučenost i nezrelost. Uostalom. „Pojmovnik srpskih narodnih poslo­ vica i izreka“. U skladu s tim. svrstavajući je u tu. da srpski narod dođe do nacionalne samosvesti i da pred komisijom strogih.

Šala zaista može da bude dobra priprema za susret sa duhovnošću. 14 15 . ona izgleda ima čime i da vas nasmeje.a takvih fraza i klišea. da izreke stavi na papir. Sad su to dve podebele knjige. Toga će. zamislite: „Šaljivac“. pravi hit. verujem da će čitalac željan šale i smeha biti bogato nagrađen za trud ako pročita prilog za koji priređivač kaže da se u njemu govori – pazite. na više od osamsto strana. Dobro. jedinstveno. Impresivan broj. trudeći se pri tom da budu pedagozi. Pa kako je Stojičiću pošlo za rukom da zabeleži ovako veliki broj izreka? On sam skromno kaže da je „ovu knjigu vekovima stvarao srpski narod“. to jest da se utopimo u njihov roman reku. verujem da nas šala i smisao za humor. mogu spasti od njihovog misionarskog žara. sredi. bar ako je verovati sastavljaču zbornika .A ko i ne bi? Takva ponuda se ne propušta. da nam veština plovidbe maticom duhovitosti može pomoći da preživimo za mnoge koban susret sa maticom nacionalne duhovnosti. svaki idiomatski izraz . Radoznao da vidim kako je Stojičić to radio. takvu jedinstvenu zgodu. Vesti iz kulture Ivan Čolović 2. Na primer. verovatno navesti na turobne misli o srpskoj nacionalnoj eliti. Izgleda da su ponuđeni okazion požurili da iskoriste mnogi. nudeći nam da čitamo stvarčice u rubrikama iz čijih imena već bije užas tupe dosade.. i njegovom izdavaču „Večernjim novostima“. otkrio sam da je on sebi posao znatno olakšao time što je srpskim narodnim izrekama proglasio manje-više svaku frazu. a nedavno se pojavio i drugi. Dragulji narodnog uma Svako koga interesuje šta u stvari srpski narod misli i kako on zapravo govori nedavno je dobio priliku da to sazna na jednom mestu. biti upravo u onim prilozima ove nacionalne čitanke koji su. zapisao i u zbornik uneo tačno 27. nema šta. ja. Na Sajam je stigao samo prvi tom „Srpskih narodnih izreka“. po svemu sudeći. bez uvijanja. da nam lektiru svojih snova približe šaleći se s nama. baš tamo gde se trudi da bude zabavna. ali ne baš onako kako to zamišljaju izdavači „Danice“. a sastavljač u pogovoru iznosi podatak da je od naroda čuo. nudi zbornik pod naslovom „Srpske narodne izreke“. brutalno ponuđeni kao njen ozbiljniji i za čitanje teži deo. Čitam u novinama da je ovaj zbornik izreka na prošlom Sajmu knjiga u Beogradu bio jedan od najtraženijih naslova. Mnogo teže je u jeziku naći nešto sasvim originalno. Takvu priliku. uprkos tome što će vas „Danica“ za 2007.Đoki Stojičiću. u stvari. Ali.obaveznom lektirom.356 izreka. Pa. Oni bi hteli da nas pomoću šale raskrave kako bi nas naveli da se nacionalno opametimo. narod. Bar je moje iskustvo takvo. A.„o neophodnosti revizije istorije i pridržavanja sigurnog i bržeg puta utvrđenog maticom duhovnosti“. pak. sad citiram . ali morao je i on malo da pripomogne. koji Maticki zove „maticom duhovnosti“. poređa. svaki govorni kliše. takvih izraza ima koliko vam duša želi.kako bi rekli lingvisti . molim vas. jezik je od njih sastavljen.

nego je umnožavao svoje primere na još jedan način. u stvari. već jedemo da živimo. lepo je ali teško. Predstaviti se u dobrom svetlu. u skladu sa sopstvenim viđenjem srpskog naroda. „obilje misli“. smeran. ali ima i Lepa k’o slika. Međutim.Ali. Nema povratka na staro. O tome da je lik kolektivnog junaka ove knjige pre svega konstrukcija njenog autora. odmah da kažem. Ne mogu pasti na taj nivo. Lakše se diše. Dakle. bio veoma restriktivan kad je u pitanju rečnik i sadržina tih njegovih izreka. jer je ovaj narod izuzetno bogobojažljiv. misao skučena. da vam dam nekoliko primera. kao što sam već rekao. na primer. Ima: Laže ga u oči. s oproštenjem: „govno“. birajući za svoju knjigu jezičku građu prema određenom ključu. više od 27. Slab na piće. Preći preko toga. naročito Bog. možda najbolje svedoči činjenica da u jeziku srpskog naroda. neće da vas iznenadi. Ali to. ali i Hvatati korak. kad ti je Bog ujak! i izreke Lako je biti svetac. Ima: Lepa k’o san! Ali ima i Lepa je k’o san! Radi se valjda o dragocenim finesama. projektujući u taj lik samog sebe. Trust mozgova. trebalo bi navodno da se nađe „mudrost naroda“. Skinuti s dnevnog reda.000 navodnih narodnih izreka. U žiži događaja. bio širokogrud i otvorio vrata za najrazličitiju jezičku građu. Pustiti maha. jer u onome što je Stojičić sakupio i ovde objavio. njegov emotivni život mrtav. To je sigurno kao što su dva i dva četiri. Gledati sa visine. duh prilično borniran. Da mu kažete. uverava nas autor zbornika. Ima: Lep k’o slika. s neznatnim izmenama. U nevolji čovek veruje i u panj. U duhu vremena. kao da nije želeo da uskrati čitaocu nijednu. s druge strane. konstruišući lik svog kolektivnog junaka po želji. prostih. eto baš tako. Uz slavu ide i njena senka. što se vidi po neobičnoj učestalosti izraza u kojima se ovi likovi pominju. Uperiti prst. Ali. ali je. nepristojnih reči. Lažna skromnost. varijantu neke izreke. a njegove misli okrenute su Bogu. da vidite o čemu se ovde radi. nje­ gova mudrost deluje krajnje sumnjivo. To je. Ući u suštinu stvari. Govoriti bez uvijanja. s jedne strane. Hvala . ali i Hvala ti od neba do zemlje! Ima tu: Uhvatiti korak. Ne živimo da jedemo. sudeći prema Stojičićevom zborniku. Skočiti na binu. Pravi imbecil. modelirajući. lik naroda koji iskrsava pred čitaocem ove knjige ne izgleda dobro. Putna groznica. mnoge izraze ponavljao je po nekoliko puta. da bi uvećao broj navodnih srpskih narodnih izreka. „nagomilano životno iskustvo“ naroda. Stojičić je svoj zbornik srpskih narodnih izreka napravio i od ovakvih primera: Lepota je prolazna. Uzmi sebi i daj drugom. Meni. Praviti se važan. Lepo je biti Srbin. To je goruće pitanje. pazite. potpuno idiotski zvuče izreke kao što su: U slozi mala snaga postaje velika sila. Slaba tačka. svecima i sličnim bogougodnim likovima. Tako ovde možete da pročitate izreku: Hvala ti od zemlje do neba. pa smo tako dobili. nema nikakvih skarednih. Jer on je. kad mu je Bog ujak! Da sad pogledamo malo kakvu predstavu o srpskom narodu može da stekne čitalac ove knjige. Finu i važnu razliku trebalo bi da uočimo i između izreke Lako je biti svetac. tobože različitu. Ali Đoki Stojičiću. govorim o liku naroda koji je stvorio sam Đoko Stojičić. da ne bude zabune. svoj moralni i društveni ideal. nije bilo dovoljno što je u svoj zbornik uneo ove i bezbroj sličnih izraza. U neku ruku ima pravo. U izlozima i u ratu se najviše laže.prazna plata. Naći svoj put. ali ima i : Laže me u oči. koje skrupulozni sakupljač narodnog jezičkog blaga neće da zanemari. Naime. ne bi taj narod znao o čemu mu govorite. dokument o „kolektivnom na­ rodnom pamćenju“. s kojim ćete se sresti skoro na svakoj Vesti iz kulture 16 Ivan Čolović 17 . Ujed se leči ubijanjem psa. To je životno pitanje.

o toj ženskoj slobodi ima vrlo loše mišljenje. data vrednost dragocenog narodnog pamćenja. na ženu spuštaj. Stojičić pušta svoj narod da kaže: Žena je zlo bez koga se ne može. Kad ukupni prihod od prodaje ovog zbornika. Žena ima dve vrste suza. Tuci ženu svaki dan. sve su to. štampanog u 20. Jer za njega je. Da. preventivno. čiji prihod iznosi 12 miliona dinara. zna ona. kako Stojičić kaže. da ga ne prevari. žena po prirodi kurva.000 hiljada pri­ meraka. Za njega su sigurno dragulji. izgleda da žene srpskog naroda često plaču. podelite sa brojem izreka. O tome. U skladu s tim. Žena ima uvek po kesu suza uza se. potisnut. „dragulji narodnog uma“. stidljiv. Žena muža laže kad se njegovim životom kune. Bar život muškarca. Žena se uzda u plač. kad ih on rado i često mlati. slobodnija. I sad recite da čuda ne postoje. svedoče izreke: Na svašta zamahuj. moj dućan. primeri „slikovitosti i dubine misli“ narodnih izreka. I. Ne veruj ženskom plaču ni koliko pasjem hramanju. mizoginija je rasprostranjena. Neko će možda reći: Čekajte. a lupež u laž. Ona mu samo zagorčava život. Posebno je Stojičićev srpski narod nepoverljiv i oprezan kad vidi da žena plače. to jest u dragulje. i seksualni život srpskog naroda ovde izgeda neobično frustriran. zaista. O tome svedoče izreke: Namigljiva oka i poželjiva boka i Moja roba. Žena. ali ovde je izrazima mizoginije. Ali srpski narod. muža. ovaj čiji je lik oblikovao Đoko Stojičić. kome hoću njemu dam. da nema ljudi koji sve čega se dotaknu pretvaraju u zlato. na primer. To je predstavljeno kao baština narodne kulture. takve stvari se zaista mogu čuti. videćete da svaka od njih autoru i izdavaču donosi 444 dinara. neveseo. ako ne znaš zašto. čak rudnik dragulja. pak. naravno. mnogo je u tom pogledu otvorenija. domaćina. neko kome se ne može verovati. Ne veruj ženi ni kad se Bogu moli. To i kaže: Ne veruj ženi koja plače. Žena vere nema. sve u svemu. Mora stalno da motri na ženu. reklo bi se. a kako i ne bi. niko neće psovati. a pri tom vas. Vesti iz kulture 18 19 .Ivan Čolović strani Stojičićevog zbornika. od bolesti i od prevare. kao i drugim sličnim vajnim mislima i mudrostima.

navikom da krive. Nečista krv Da li su Radovan Karadžić i Eduard Limonov čitali Kiša? To neobično pitanje postavio je poljski književnik Kšištof Varga. prekidanjem sagovornika. ovekovečene na filmskoj traci. dobro ste čuli: „prljavko Danilo“. 1987. tačno tako. Tako Limonov naziva Kiša. Ali zbog nečega se u tom trenutku ovaj neotesani Vesti iz kulture 3. o logorima i tome sličnom. Poljski književnik je tom prilikom izrazio sumnju da je Kiš u svojoj zemlji zaista bio poštovan i čitan pisac. Saznajemo i to da Danilo ima bezobrazan običaj da nepoznatim osobama odmah govori „ti“ i još goru naviku da sagovornika stalno prekida. nametljivo. Da. To je pisac ove priče otkrio pri njihovom poslednjem susretu. „u sve to bilo je dodato nekoliko kofa dobrih balkanskih užasa i nadrealističkih svireposti“. Nedavno smo dobili delimičan odgovor na ovo Vargino pitanje. gurajući ga svojim prljavim prstima. onda ti ljudi verovatno ne bi dozvolili da u njihovoj zemlji izbije rat. od one dvojice pisaca koje smo videli kako se šepure na brdu iznad Sarajeva u plamenu. o ratu. seća se Limonov. u prevodu Radmile Mečanin. Tako saznajemo da je on pročitao. nečistoća je tu istaknuta kao njegova najupadljivija. nažalost. Jer da je to zaista bilo tako .razmišljao je Varga .Čak i za mene. pitao se Varga. „nevelika izborana nosata njuška na pogurenom kosturu. godine. koju možete pročitati u „Književnom listu“ od 1. „Da li su ona dva pisca koja su se srela na brdu iznad spaljenog Sarajeva. Karadžić i Limonov. dodaje on. glavna osobina. surovog džeklondonovskog junaka“. Uopšte. Bučni i nevaspitani „prljavko Danilo“ voleo je .da su zaista ljudi u bivšoj Jugoslaviji voleli i čitali Kiša. on je balkanski pisac iz njenog naslova. 20 21 . sa koga Karadžićeve snage pucaju po Sarajevu. i da mu se ona uošte nije dopala. Ipak. a i ponaša se ružno.da đipa uz cigansku muziku. ne baš čiste prste gura u prsa sagovornika“.Ivan Čolović godine. Otkrio je da se tu radi o temama karakterističnim za disidentsku književnost. Limonov. Limonov ga je naslikao kao. bar jedan čitao Kiša: onaj s mitraljezom. to jest „prljavko Danilo“. i vidimo kako Limonov iz mitraljeza ispaljuje jedan rafal na grad u oblacima dima. „Prljavko Danilo“ je uz to i veoma ružan. koji je juna 2005. godine. Danilo Kiš je jedan od junaka te priče. O tome nam on sam govori u autobiografskoj priči pod naslovom „Balkanski pisac“. „jednu njegovu knjižicu džepnog formata“. Limonov ovde govori samo uzgred. da li su čitali Kiša?“. one poznate scene iz 1993. u kojoj vidimo ovu dvojicu kako stoje na nekom položaju. u Budimpešti. Ali. Uska ramena. To je. Kad smo se upoznali. Još gori. ne bi bilo zločina u Srebrenici. ne bi bilo nasilja i stradanja. januara 2007. priča Limonov. „prljavko Danilo je odmah počeo da mi govori „ti“. „Danilo Kiš je bio težak sa njegovim tikanjem. govoreći na jednom skupu posvećenom Danilu Kišu. prljavost je osnovni ton Kišovog portreta koji ćete ovde naći.kao što se moglo i očekivati . godine održan u Beogradu. Varga se setio Karadžića i Limonova. pre svega neoprostivo. kaže Limonov. opisujući svog junaka. Razvijajući tu ideju. odvratno prljavu osobu. o svom čitanju Kiša. daleko gori utisak na Limonova ostavio je čovek koji je ovu bezvrednu disidentsku knjižicu napisao. kako kaže. Bučna narav“. Sada znamo da je.

mađarska. Evo taj vaš Danilo Kiš. Naime. Nesrećni Danilo! On identitet uopšte nije imao ili. važnija. čitalac ove priče dobija i kratko obaveštenje o poreklu ovog njenog junaka. reklo bi se. ali zato nam pomaže da ga nađemo. u tom genetskom mutljagu. u identitetu prljavka Danila. čiji je jedan od najpoznatijih predstavnika pisac ove priče Eduard Limonov. onda se svaki čovek koji se ne može lako svesti na neki kolektivni genetski kod. kad ste mi posle toga pokazali njegove prljave prste. piše on. Kunete se u njega. „Video sam ga“. estetizovani fašizam. Pa. Neki među njima . koji nema i neće da ima krvnim zrncima ispisani nacionalni identitet. „Ima rak“. prljavku Danilu. „Definisati tačno ko je on“. u Budimpešti. da uljudi. krije u poreklu junaka priče. koji ga navodno na odlučujući način vezuju za rasu. to jest. Tek posle toga on pominje njegove prljave prste i ostalo. zato se on sa njim ovako obračunava. nema sumnje. što izlazi na isto. Zbog toga je Kiš postao junak ove njegove priče. Uverenje da je ključ za razumevanje čoveka u njegovim genima. simbol otpora fašizmu morao je da privuče paž­ nju i fašiste Limonova. Jer on. kako se to u naše vreme eufemistički kaže. ružnoću. da. koje. niste me uopšte iznenadili. pretvara u neku vrstu rugobe. mogla je samo bolest da omekša. Ovakvo povezivanje genetskog porekla. kod jednog čoveka. Od te vajne istine živi i novi fašizam. Limonov nas navodi da tu. bučnost.dakle. rekao mi je neko od prisutnih za stolom . ne daje gotov odgovor na ovo pitanje. elitni. Pisac nam. postao je idol svima vama koji biste da pobegnete od zavetne istine. i danas se često nudi kao tobože potvrđena naučna istina. Njegovu divlju balkansku prirodu. kao minimum“.„balkanski pisac“ neočekivano upristojio. rak. srpska.postali su simboli tog svetogrđa. On je morao Vesti iz kulture 22 Ivan Čolović 23 . jevrejska krv i ko zna koja još. svoju izdaju krvi proglase vrlinom. svakodnevni. u tom nečistom poreklu junaka njegove priče vidimo izvor i njegove telesne ružnoće i zapuštenosti. ni odakle je u stvari.a to je za fašiste vrhunac skandala .„On zna“. za etnos ili naciju. ciganska i jevrejska krv. između ostalog. Kako on to čini? Pa. ni čiji je.i zbog čega su novi fašisti posebno besni . reklo bi se. kao zaključak tog osvrta. koje su obilato rabile fašistička umetnost i književnost. Danilovu nečistoću. tog poricanja istine krvi. Čitalac treba da razmišlja otprilike ovako: Šta kažete? Srpska. fizičke i moralne.te navodne rugobe pokušavaju da opstanu. narav ovog nepojamnog mešanca. Ali priča ima još jednu poentu i ona je. treba da mu pomogne da bolje shvati njegove glavne crte . jedna od poenti priče o balkanskom piscu. po svemu sudeći. da takoreći pročisti. čitalac. reći će vam neki današnji fašista. da on u stvari nije imao pojma ni ko je. i tako što svog junaka prvi put naziva „prljavkom Danilom“ odmah posle ovog osvrta na njegovu zamućenu krvnu sliku. svoju rasnu nečistoću. priča Limonov. Kad se tako misli. Upravo taj Kiš. možda će se upitati: otkud toliko rugobe na jednom mestu. A on se. Nju čini ono mesto u priči na kome nam Limonov sugeriše šta bi mogao da bude uzrok neobične fizičke i moralne ružnoće prljavka Danila. tačnije. kako onaj polusvesni. međutim. ciganska. fizičkog izgleda i moralnih osobina predstavlja jedno od opštih mesta rasističke antropologije. imao je više njih. I Limonov je ubrzo saznao šta je bilo to što je Kiša smirilo i dovelo u red: bolest. „mislim da to ni sam nije mogao: u njegovim žilama su tekle mađarska. To je. od krvi predačke. Što je još gore . od vere jedine koja je zapisana i u vašim genima. sugeriše nam gde bi odgovor mogao biti. pa čak i da svoju nesvodljivost na jedan nacionalni ključ. tako i ovaj pretenciozni. Uz ciganske violine je igrao neki divlji ples. „1987. to jest kad se misli kako današnji fašisti misle. I bio je vrlo pristojan.

a koja treba da ih putem lekovitog rata. vratim na ono od čega sam počeo. a ne samo po verskoj. a koja su iz istog razloga u očima fašista bili legla svakog zla i poroka. pesničkoj liniji. A za nas koji ne marširamo ni u jednom rasnom ili nacionalnom stroju. na predlog patrijarha Pavla. koji su postali simboli otpora politici etničkog čišćenja. evo. Nije se slučajno Ljiljana Habjanović Đurović obratila za blagoslov ovom arhiepiskopu. Ljiljana je ovom knjigom prinijela Svetoj Petki i Hristu Bogu srce i um kao rascvjetali miomirni ljiljan na dar“. „Igra anđela“ i „Svih žalosnih radost“. Verić Početkom ove godine Sinod Srpske pravoslavne crkve. Da se. Eduard Limonov će vas možda naterati da počnete. I on misli da je čitanje Kiša važno. i po toj. Upravo zato što pridaje veliki moralni značaj Kišovom delu. Takvo mesto je svojevremeno bilo i Sarajevo. onim famoznim rafalom iz mitraljeza. Kao što znamo. čiji je tekst objavila na početku knjige. kost u grlu toj i danas rasprostranjenoj vrsti mislilaca. nije on ni prvi. mogu da kažem da se ovaj ruski fašista u jednoj stvari slaže sa Vargom. kako piše u obrazloženju odluke. ona se potrudila da pribavi blagoslov arhiepiskopa Amfilohija. nije se književnica zadovoljila ovim i sličnim blagoslovima i priznanjima koja je za svoj književni rad dobila 24 25 . Samo pesnik ume nešto tako prekrasno da sroči: „rescvejtali miomirni ljiljan na dar“. za roman „Petkana“. na kraju. dobila za „delatnu ljubav prema Svetoj majci Crkvi. doneo je odluku kojom se književnici Lji­ ljani Habjanović-Đurović dodeljuje Orden svetog Save dru­ gog stepena.da zapazi da Kiš kao simbol otpora fašizmu ima ulogu sličnu ne­ kim gradovima u bivšoj Jugoslaviji sa izrazito mešovitim sta­ novništvom. svaki od njih samo potvrđuje to da je Kiš bio . i očigledno i do danas ostao. Već za prvi od njih. Sad. blizak autorki „Petkane“. Vesti iz kulture Ivan Čolović 4. pesnik. Ljiljana Habjanović Đurović objasnila je da su joj ovo priznanje donela njena tri romana sa verskom sadržinom: „Petkana“. Limonov se ovako besomučno. Međutim. a verovatno neće biti poslednji fašista koji ovako besno nasrće na pisca „Grobnice za Borisa Davidoviča“. ubijanja i raseljavanja vrati izvornoj rasnoj. Da li ste čitali Kiša? Ako još niste. Ovo visoko odlikovanje Srpske pravoslavne crkve knji­ ževnica je. nacionalnoj. najgorim rasističkim uvredama na njega ostrvio. može da bude još jedan podstrek. na mišljenje Kšištofa Varge da ljudi koji su čitali i voleli Kiša ne bi dozvolili da njihovom zemljom zavladaju ratni zločinci. možda bolji od svake druge preporuke. Crkveno odlikovanje autorke ovih romana moglo se i očekivati. kad sam pročitao ovu autobiografsku priču Eduarda Limonova. Ali. Uveren sam da je njega izabrala zato što je i on priznati književnik. s faksimilom Amfilohijevog potpisa: „Pročitao naiskap Petkanu. ovo najnovije fašističko čitanje i portretisanje Danila Kiša. da čitamo i volimo ovog pisca. A sa njim se Limonov još ranije obračunao. posebno osvedočenu njenim književnim delima kojima istrajno svedoči Hrista Vaskrsloga“. I on misli da bi ta lektira mogla da odvrati ljude od medicine koju im on nudi. verskoj i fizičkoj čistoti. Sad je svoju junačku pucnjavu dopunio ovim rafalom mizernih rasističkih uvreda koji je ispalio na Kiša. pisaca i mitraljezaca.

i evo. nadahnutoj od same Bogorodice. to jest od Bogorodice. Bilo je i takvih trenutaka. Sve te knjige došle su tako. To me je podstaklo da uporedim neka mesta iz ovog romana o Bogorodici sa odgovarajućim mestima kod jevanđelista. to ni sama ne zna. Ali. Pisac se zamori. seća se u ovom istom intervjuu naša književnica. ali ne i ovoj od neba nadahnutoj srpskoj književnici. Kaže da je. kao božanska milost. kaže. ona kaže da je za pisanje te knjige blagoslov dobila i od njene glavne junakinje. ako je verovati Ljiljani Habjanović-Đurović. milost. Nije zanemarila ni relevantnu literaturu. Posle dve godine. i da bi snagu nadahnuća očuvala. a na grobu njegove majke je plakala. pazite. nije to sve.od crkvenih velikodostojnika. Bila je i na Hristovom grobu. da bi ih napisala. kaže ona. nego je on došao kao čudo. odjednom sam se upitala da li imam pravo da se time bavim. mnogo putovala. inicijalni podstrek odozgo. U stvari. pa dobro dođe još poneko ohrabrenje s te strane. na fotografiji. „baš na Veliku Gospojinu. božjom voljom. „Nekoliko dana posle toga“. koja je glasila: „Zašto ne napišete roman o Presvetoj Bogorodici?“ Dakle: blagoslov. pronašla sam ga i kupila na jednom putovanju. putem jedne SMS poruke.“ I znak je stigao. Hteo sam da vidim o kakvom prepevavanju je tu reč i da uporedim stil Matejinog jevanđelja sa navodno isto tako snažnim stilom Vesti iz kulture 26 Ivan Čolović 27 . i čudesna dela svetih otaca i velikih učitelja vere“. Ljiljana Habjanović-Đurović još podrobnije govori o čudesnom na­ dahnuću koje je prethodilo pisanju romana o Bogorodici. Ipak. Jer. Presveta Majko. dobila sam poruku na mobilnom telefonu od jedne čitateljke iz Smederevske Palanke. Čak je pohvalio autorku da pripoveda snažno i nadahnuto poput apostola Mateja. priča ona. I čitaoci „Kurira“ mogli su lepo. „dobila sam pre nekoliko godina. „A kada sam bila usred pisanja „Svih žalosnih radost“. s onog sveta. što si blagoslovila mene grešnu i nedostojnu“ U intervjuu koji je dala listu „Kurir“ jula 2005. nosim ga i sada!“. nije ovoj spisateljici s neba poslata samo snaga da se s uspehom poduhvati tako gorostasne teme kao što je žitije Bogorodice. Ljudskom umu. čitala javanđelja. pripremajući se za pisanje romana o životu Bogorodice. čudesni znaci s neba. godine. ali ne iz moje glave. prvi. krizira. ona taj blagoslov nije tražila. Uostalom evo šta o tome književnica kaže: „Skrušeno stojeći pred Majkom Božjom ne prestajem da se pitam zašto sam baš ja dobila milost da napišem knjigu o najvažnijim događajima od postanka sveta. Da bi napisala roman o Bogorodici morala je. nije dovoljan. „Prvi znak da treba da pišem o Bogorodici“. nego joj je odatle stigla i moć da tu temu obradi na način koji drugim smrtnicima nije dat. po kojoj je njen roman dobio ime. počne da sumnja u svoje snage. To su. da. autorka je uložila i veliki trud. da pročita mnogo knjiga: „Stari i Novi zavet. Prodekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu Dragomir Sando rekao je na nekoj promociji da je njen roman o Bogorodici „prepevano jevanđelje“. pomolila sam se Bogu da mi da neki znak da činim pravu stvar. izvori njenog nadahnuća za pisanje knjige „Svih žalosnih radost“ i ostala dva romana koji su joj doneli visoko odlikovanje Srpske pravoslavne crkve. U stvari. Išla je u Rusiju da celiva ikonu „Svih žalosnih radost“. I kako da svojim životom tu milost opravdam“ Ali. poverila se ona čitaocima „Kurira“. Najviše je. kada sam sanjala prsten sa njenim likom na svojoj ruci. da vide prst spisateljke i dotični prsten na njemu. izgleda. da je obišla sva mesta u kojima su Hristos i njegova majka boravili. A čime ga je zaslužila. ona kaže i ovo: „Nadam se da sam uspela da dotkanem bar deo Njenog bo­ žanskog bića i prirode nedostupne ljudskom umu“. Zato njoj književnica upućuje poslednje reči: „Hvala Ti. već sa strane. Na kraju romana „Svih žalosnih radost“.

„Ali to je usud majki“ . i rodićeš sina. tekst prepisan iz ovog izvora čini bar polovinu romana „Svih žalosnih radost“. Uskoro je moj trud bio nagrađen. nešto više prepričavanja. nastale su i druge epizode „Svih žalosnih radost“. A otkrio sam da u romanu o Bogorodici naše književnice zapravo ima malo prepevavanja. Sve što tu Gavrilo govori prepisano je iz Jevanđelja po Luci. Preuzeto je doslovno i ono što u toj epizodi govori Marija. pre svega.vajka se tu Majka božja . a najviše prepisivanja tekstova iz Svetog pisma. pa tako i reči kojima arhanđel umiruje uplašenu Mariju. Te epizode iznose naizmenično dva naratora. Vesti iz kulture 28 29 . Ume ona da kaže i ovo: „Nemir je postao ime mojih dana“. u romanu „Svih žalosnih radost“. Ili: „Osetila sam da mi radost dobuje u grudima kao hiljadu malih bubnjeva“. Kao što ja trpim ono zbog čega si ti rođen. montažom odlomaka iz Svetog pisma i autorkinog teksta. s tim što uzimaju slobodu da menjaju redosled pojedinih segmenata priče i da kombinuju segmente uzete od različitih jevanđelista. koji radije čita romane nego Sveto pismo. Ljiljana HabjanovićĐurović je nešto i sama napisala. od rođenja njihovih roditelja do Hristove smrti i vaskrsenja. u ovoj epizodi sa Gavrilom. okupan svetlošću te istine. izgovara. među poslednjim rečima koje voljom autorke izgovara njena junakinja. Marija. s jasnim ciljem da se poruke jevanđelja nekako približe savremenom čoveku. „Jer samo majka ljubi oči i dlanove svoga čeda“ ili „Postoje dani kad se čoveku javi budućnost“. Da pogledamo na jednom primeru kako to funkcioniše. ima i toga. i neke neobično tugaljive misli. Na isti način. rezultat montaže. I ja sam. U romanu se nižu epizode iz života Bogorodice i Hrista. Njena Ivan Čolović neverica: „Kako će to biti kada ja ne znam za muža“. I njih dvoje se u svemu doslovno drže teksta iz jevanđelja. kao da ih je Marina Tucaković napisala za neku od vedeta turbo folka: „Sve je moje prošlo. u celini preuzetog od Luke. Ljiljana HabjanovićĐurović je stvorila lik veoma govorljive žene i to žene koja kao svoje prihvata prilično banalne misli i osećanja. kao i njen jednostavno izrečen pristanak: „Neka mi bude po reči tvojoj“ Narator ovog osnovnog teksta. uzima odlomke ili cele epizode i povezuje ih sa delovima teksta koje je sama napisala. I na drugim mestima dolazi do spajanja sakralnog i profanog teksta. ruku na srce.„da trpe izbore i moranja svoje dece. Od relativno uzdržane i ne baš pričljive Bogorodice. a koje počinju ovako: „Ne boj se. osetio svaki treptaj moga bića“. odnosno postupka kojim autorka iz jevanđelja. I dodaje još dve kratke rečenice. kao uvek. Samo bol traje“. sve do punog otkrovenja. a verovatno i iz drugih izvora. ali i dopunjava. Uverio sam se da je roman. Ili: „Gavrilo je. čedo moje. Negde pri samom kraju romana. Jer. I. Po mojoj proceni. i nadeni mu ime Isus“. i nošen tvrdom verom u komparativni metod. Reč je o epizodi u kojoj ‘arhanđel Gavrilo donosi Mariji vest da će roditi sina božjeg. dobijamo još nekoliko savršenih primera trivijalnog stila. Tako Bogorodica. nalazi se njen tekst. Tugo moja i radosti. našla si milost u Boga. evo. Rano neprebolna“. sama Bogorodica i apostol Jovan. Na primer. pored ono nekoliko reči koje znamo iz jevanđelja. čujemo je kako govori: „Sve se u meni uzbunilo“. nastavio dalje. Između odlomaka preuzetih iz Svetog pisma i drugih izvora. i predaje se izlivima osećanja u kojima koristi rečnik koji najviše podseća na ono što govore junakinje trivijalnih ljubavnih priča. „Čak me je kroz njene prste dotakao blagi talas utehe“. zatrudnećeš. one iz Svetog pisama. Pokazalo se da je poređenje teksta jevanđelja sa tekstom knjige „Svih ža­ losnih radost“ put koji vodi istini o stvarnoj genezi ovog romana o Bogorodici. koji te odlomke povezuje. Tu ulogu ona ovde dobija zato da bi autorka romana mogla da u tekst prepisan iz jevanđelja ubaci i neka razmišljanja i osećanja koja je ona pripisala svojoj junakinji.autorke romana. jevanđelja i trivijalne proze. postala je Bogorodica.

Janićije za to nije hteo ni da čuje. Kao. koji je mnogo voleo da čita strane knjige. jer je iz tih naoko lepih česama isticala samo odvratna. svaki put kad je Janićije pokušao da se napije vode. Na česmi Bio jedan mladić. A na svakoj česmi beše napisano njeno ime. Ali. smrdljiva tečnost. Neke od česama imale su imena velikih grešnika i zlikovaca. obrađuje biblijsku i drugu građu koju nudi istorija religije. pa je tako očajni Janićije išao od faraonske. česme Neronove i česme Darvinove. i povede ga do čitavog niza divno ukrašenih česama iz kojih je. po mom mišljenju. Utom se pred njim pojavi neki duh. Bojeći se da će mu šetnja sa majkom biti dosadna. Jok. 30 31 . Majka ga je uzalud zvala u crkvu. od česme neposlušnosti do česme licemera i česme književnika. Ali. Janićija uhvati san i on poče da sanja. A od svih francuskih knjiga najviše je voleo razbludne romane. a najviše francuske. Jednog dana majka je nekako uspela da ga nagovori da pođe sa njom u šetnju. Ljiljana Habjanović-Đurović je pokazala da ovaj žanr može lepo da se razvija ne samo bez sukoba sa crkvenim autoritetima. gle čuda. od česme preljube do česme gordosti.U romanu „Svih žalosnih radost“ i drugim romanima s reli­ gioznim temama Ljiljane Habjanović-Đurović. reklo bi se. Najzad. u polje. a on leže u hlad da čita. pa je tako žedni Janićije probao i gadnu tečnost koja je isticala iz česme Irodove. morao je da ustukne. isticala voda. one vrste treš literature koja. po uzoru na krimić ili ljubić. da se pričesti i Bogu pomoli. Ali. I zaista. po pravilu nailaze na osudu crkve. poput famoznog Dena Brauna. Sedeo bi kod kuće zaokupljen tom lektirom. za razliku od glavnog toka tog žanra na Zapadu. po imenu Janićije. ovi romani svedoče pre svega o tome da se i u srpskoj trivijalnoj književnosti javlja prodor novog žanra. Vesti iz kulture Ivan Čolović 5. kad su izašli u polje. nego se na majčine molbe i suze samo prezrivo osmehivao. Janićija. nalazi se u pustinji i mori ga strašna žeđ. do jelinske i rimske česme. na radost brojne publike. čiji najpoznatiji predstavnici. Trivijalni roman o toj vrsti građe mogao bi da se zove verić ili crkvić. najviši organ Srpske pravoslavne crkve našao je svedočenje Hrista Vaskrsloga. pusti on majku da se sama šeta. tek što je legao. nego čak i sa njihovim blagoslovom. i ništa drugo nije hteo da radi. Nije moje da taj sud osporavam. Janićije je u džep stavio knjigu čiji mu je sam naslov izazivao žmarce u telu: „Bonaparta i žene“. Ali.

čiji je autor Nikolaj Velimirović. ta poruka. „Osnovni kriterijum u izboru proznih celina“. I zaista. odvede do jedne česme skromnog izgleda. jezik i pisci su srbski. misliš i osećaš i sve će biti u redu. Dimitrijević je za svoju antologiju izabrao i neke tekstove sveštenika i takozvanih nacionalnih radnika. govori o važnosti koja je tu data Velimiroviću. sliku ili ime. Tako shvaćenu „hrišćansku poruku“. morala da se javi hrišćanska poruka“. Knjigu su. Te on upita duha koji ga je do česme vode žive doveo. Josića-Višnjića. kaže on. gle čuda. zajedno sa još jednim sličnim tekstom istog pisca. U tom predgovoru priređivač antologije izneo je i kriterijume kojima se rukovodio pri njenom sastavljanju. kad ožedni. ponovo rodio. služe ostvarivanju ciljeva verske propagande. Autor ove antologije je Vladimir Dimitrijević. Uvrstio je u svoju antologiju i priče priznatih i poznatih književnika. od Lazarevića. do nje dođe. a ovaj mu dade u ruke Sveto pismo i reče: Evo ti vođe. To se. krajem prošle godine. Antologija srpske hrišćanske priče“. srbsko. njegov neobični vodič. kojoj antologija „Česma vode žive“ služi. Ali pored ovih priča. a onda zahvali majci što je svojim suzama izazvala čudo u kome se on. Na njoj je pisalo: česma vode žive. kratko rečeno glasi: drži se onoga što će ti u crkvi reći da treba da radiš. Matavulja. Tabu korena srb Dimitrijević strogo poštuje i u predgovoru koji je napisao za antologiju „Česma vode žive“. a drugi nosi naslov Vesti iz kulture 32 Ivan Čolović 33 . Ali. priređivač je navodno našao u pričama na srpskom jeziku od srednjeg veka do našeg vremena. Jedan od njih je ona poučna priča o Janićiju. kod predstavnika raznih književnih škola i pravaca. životinju ili stvar možemo uništititi ako nasrnemo na njenu figuru. divna. napisane u narativnoj formi. pa se i on zaplaka. Već sâm naslov te knjige. „pored njihovog kvaliteta. a srbski je i Hrist. koji je poznat čitaocima listova i časopisa koje izdaje ili pomaže Srpska pravoslavna crkva. u kojima je teško prepoznati bilo kakav umetnički kvalitet. on oseti da je sa vodom iz te česme u njega ušao i novi život. veruju da onaj ko razbija koren srb i govori. od romantičara do modernista. Dimitrijević i njegovi istomišljenici. Ovo što ste čuli bio je moj pokušaj da rezimiram ili. Nema sumnje. makar bljeskom. Najzad se Janićije probudi. do Ćopića. Prema tom verovanju. publicista i profesor književnosti. bez ostatka. Kočiča i Stankovića. versko-propagandni tekst u obliku pripovetke. svakako je bio i način na koji se pisac sretao sa tematikom: u priči je. a on glasi: „Česma vode žive. Danojlića i Basare. gle čuda. od koje sam počeo. Književnost je tu srbska. Jer. neku osobu. Veselinovića. odnosi na dva spisa Nikolaja Velimirovića. voda iz nje beše čista. glas b pretvori u glas p. srpski a ne srbski. u osnovi ovog tabuisanja korena srb nalazi se staro pagansko verovanje u magiju koju je Frejzer u studiji „Zlatna grana“ nazvao homeopatskom. nego zahtevaju da se iskuljučivo govori i piše srbski. među kojima je našoj javnosti najpoznatiji časopis „Dveri srpske“. objavili Duhovni centar Sveti Vladika Nikolaj iz Vrnjačke Banje i izdavačka kuća Plato iz Beograda. Pa u skladu s tim. ima ključnu ulogu u knjizi koju ovom prilikom želim da preporučim vašoj pažnji. od kojih mnoge imaju nesumnjivu književnu vrednost. Vide da majka sedi pored njega i plače. te Janićije najzad utoli žed. u stvari nasrće na identitet Srba i celovitost Srbije. Ona. kako da opet. tačnije rečeno. na primer. da prepričam „Priču starca Janićija“. Navodim i prepričavam ovaj promotivni verski narativ zato što on. pre svega. srbska.na izmaku snage. ali koji. izgrađene od drveta u vidu krsta. kako nalaže pravilo o jednačenju suglasnika po zvučnosti. Dimitrijević je jedan od onih pisaca koji svoju privrženost Srbima i Srbiji pokazuju i tako što ne dozvoljavaju da se u pridevima nastalim od imenice Srbin. Jakšića. taj duh je u stvari bio Janićijev anđeo čuvar.

Njen autor je žički svetloum Nikolaj Velimirović. Matavulj. To što su se u istoj knjizi našle priče pisaca kao što su  :Lazarević. uz njih. i na česmi jelinskoj i na česmi rimskoj. sastavljena od ravno sto numerisanih paragrafa. gle čuda. gle čuda. Kočić. Nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi“ i objavljen je na kraju ove antologije. S druge strane. koji je Velimirović često koristio. Stanković. jedno od najlepših dela napisanih na srbskom jeziku od kada taj jezik postoji. To što ovaj narativno-teološki tekst. „svakako je ‘Kasijana’. teško može da se smatra ma kojom vrstom priče. verskopropagandni narativi Justina Popovića. prihvati kao vrednu literaturu. napaja se. kaže priređivač antologije. a za crkvu prihvatljivo i probitačno. ja sam uveren da je Vladimir Dimitrijević izabrao sasvim pogrešan put za ostvarenje svog cilja. otkrije neku njihovu zajedničku hrišćansku poruku. crkvu. da. i mnogi otrov podmetnut kao ‘književnost’“. s ciljem da što bolje promoviše ono što naziva hrišćanskom porukom. Ovom pričom Srbi iskupljuju mnogi mrak i mnogu laž koju su napisali. Pre će biti da će to što su književni i verski tekstovi ponuđeni u jednoj knjizi omogućiti njenom čitaocu da jasno vidi jaz koji deli književnost od verske propagande. kako bi to voleo sastavljač antologije „Česma vode žive“. „Kasijana“ počinje i završava se u formi kvaziknjiževnog narativa. „Kruna ove zbirke priča“. zlatna usta i zlatno pero srbsko. uključujući tu i najbolje srpske priče. versko propagandni tekstovi u njegovoj antologiji imaju ne samo zadatak da slave Boga. Vesti iz kulture 34 Ivan Čolović 35 . Nikolaja Velimirovića i drugih sveštenika i teologa neće navesti čitaoca da zapazi neku srodnost među njima. a vrlo često i s najvećom nasladom i polzom pije sa izvora koji se zove francuska književnost. to jest za širenje hrišćanskih poruka i promociju spisa Nikolaja Velimirovića i drugih pravoslavnih verskih pisaca. strategija koju je on primenio. od preko pedeset strana. Ta književnost se ponekad nadahnjuje svežinom koju donosi česma Darvinova. kao njen epilog. Jer. Dimitrijević je u svoju knjigu uneo priče priznate književne vrednosti da bi čitaoca naveo na to da i druge tu objavljene tekstove.„Kasijana. u književno vrednim pričama. Međutim. a neke od njih i kao najviše domete srpske književnosti. tekstove versko-propagandnog karaktera. da ih čita kao da i oni vrede onoliko koliko je Bogu drago. popove i sve drugo što uz to ide. nije sprečilo Vladimira Dimitrijevića da ga proglasi vrhunskim delom srpske književnosti i najboljom pričom u njegovoj antologiji. ali najveći deo ovog spisa čini poduža teološka rasprava pod naslovom „Stoslov hrišćanske nauke o ljubavi“. Srpski pisac koji nije ništa pročitao o Napoleonu i ženama teško da će ikad napisati išta vredno pažnje. nego i zadatak da podstaknu čitaoca da i u ostalim tekstovima. Ćopić ili Basara i. za razliku od promotivnih crkvenih spisa i paraliterarnih sastava verskih propagandista. vredna srpska književnost. Šta je sastavljač ove antologije želeo da postigne objavljujući u njoj naporedo priče nekih srpskih književnika i verskopropagandne sastave predstavnika Srpske pravoslavne crkve? Ako dobro razumem. pronađe njihovu navodnu hrišćansku dimenziju. S jedne strane. zasniva se na dva momenta. Domanović. osvežava se na česmi gordosti i dobija snagu na česmi neposlušnosti.

Jedan od nagoveštaja nove aktuelnosti teme rasnog identiteta u Srbiji može se naći u izlaganjima nekih učesnika tribine posvećene knjizi akademika Dragoslava Mihailovića „Vreme za povratak“. još jedan međuetnički konflikt. sličan drugim takvim konfliktima koji su počeli u lingvistici i književnosti. jer tako nešto od vas odavno niko nije tražio. Crnogorski akademik Čedo Vuković je tu zastupljen sa sedam knjiga. onako kako ga ovde prikazuje Dragoslav Mihailović. duboki Vesti iz kulture 36 Ivan Čolović 37 . Začudo. Mihailovićeva knjiga „Vreme za povratak“ sadrži nekoliko njegovih govora i članaka u kojima on iznosi nezadovoljstvo načinom proučavanja srpskog jezika. izdavači tog rečnika. koji je bio i organizator tribine. time što. i da se u Srbiji obnavlja interesovanje za rasni sastav njenog stanovništva. Ali ima znakova koji nagoveštavaju da se u tom pogledu stvari menjaju. nego sa drugih strana. s druge strane. oni smatraju da moraš da se baviš. na primer. nije sa­ mo još jedan međunacionalni obračun. rasni momenat. Još više je nezadovoljan. nedovoljno pažnje poklanjaju jeziku kojim govori narod u Srbiji. „uglavnom i ne potiču odavde. kao što je poznato. Ovde se javlja jedan novi momenat. „Pošto naši lingvisti“. Ali Mihailović će nam reći zašto je on tako dobro prošao: „Samo zato što mu je otac bio Crnogorac“. a najviše u Crnoj Gori. Ta izlaganja objavljena su u martovskom broju „Književnog lista“. kao i srpska leksikografija u celini. interesovanje koje je. on traži da se „srpska lingvistika vrati svojoj kući. možda nemate razvijenu svest o svom rasnom identitetu. Mihailović je rekao da Akademijin „Rečnik“ daje „jedno nakaradno viđenje srpske književnosti“. Izračunao je da je za tu svrhu. Meta njegove kritike pre svega je Akademijin „Rečnik srpsko-hrvatskog književnog i narodnog jezika“. panonskog rasnog tipa? Možda o tome niste razmišljali. a samo četiri Dobrice Ćosića. zapravo ogorčen. u istoriografiji i na drugim sličnim mestima. da bi se to stanje popravilo. pre svega. Ne dopada mu se što iz novih tomova tog rečnika nije izbačen hrvatski deo imena jezika. njima“. po njegovom mišljenju. Zato. a zatim bili nastavljeni ratovima u kojima je razbijena Jugoslavija. a posebno radom Srpske akademije nauka i umetnosti u toj oblasti. pre skoro sto godina bilo u centru naučnog i političkog rada Jovana Cvijića. Govoreći na tribini posvećenoj njegovoj knjizi o ovoj temi. čak njih trinaest. Akademijini leksikografi koristili su veliki broj knjiga Srbijanca Borislava Pekića. korišćeno devet dela Mihajla Lalića. Ovaj sukob između srpskih i crnogorskih pisaca i lingvista. a zapostavljaju Srbijance? Razlog je i za to jednostavan. jer su za izradu rečnika mnogo češće korišćene knjige pisaca iz Crne Gore nego onih iz Srbije. Srpske rase Da li znate koje ste rase? Koji je vaš rasni identitet? Pitanje može da bude formulisano i ovako: Da li vam je poznato koji je među rasnim psihičkim tipovima stanovništva Srbije onaj kome i vi pripadate? Da li ste Dinarac ili ste može biti predstavnik centralnobalkanskog ili. a Crnjanski sa samo jednom više.6. koja je nedavno održana u Udruženju književnika Srbije. dok. Ovde je u prvom planu međurasni sukob. to jest da se vrati Srbiji“. A otkud to da autori ovog rečnika privileguju Crnogorce i crnogorsko poreklo pisaca. Jer pravi. kaže Mihailović. neobično mnogo mesta daju jeziku kojim se govori na drugim mestima. pak.

Jedno od tih iskustava. kazuje da se Srbija. „zapostavio i marginalizovao realnost juga Srbije. „Cvijić je“. I istoričar književnosti Predrag Protić. pominje Cvijićevo favorizovanje violentnih Dinaraca na račun drugih srpskih rasnih tipova.kad se bolje pogleda pripadaju različitim rasama. Verujem da neće ostati bez odjeka njihov poziv da se raspravlja o temi rasne politike i njihovo upozorenje Srbima da je sad. književnih i drugih nesporazuma između Srba i Crnogoraca navodno je u tome što oni . a Cvijić je u tome „video da su oni najzdraviji. srpska država i srpsko društvo treba da se zasnuju na nekom solidnijem rasnom tipu. najkonstruktivniji državotvorni mentalitet. Dinaraca. u operaciji povratka sebi. a ovaj rečnik koji Akademija nauka izdaje takođe se pre svega oslanja na tu takozvanu dinarsku rasu“. u greškama koje su pri tom učinjene. na primer centralnobalkanskom? To ne znamo. rasnom ključu za razumevanje pro­ blema srpskog jezika i srpskog identiteta uopšte. U istoriji Jugoslavije. da li će se oni predati bez Vesti iz kulture 38 39 . jer je. uprkos svim manama i nedostacima koje imaju“. njihovu impulsivnost. nikako ne sme osloniti na dinarski psihički tip. Uostalom. psihičku nestabilnost i nepouzdanost“. Cvijić je ipak neoprezno svoj projekt jugoslovenske države „vezao za taj psihički tip“. po njegovom mišljenju. književnost i misao srpskog juga! Tako bi mogao da glasi jedan od zaključaka onoga što su na ovoj tribini govorili Dragoslav Mihailović i Bojan Jovanović. Jovanović ništa ne kaže o tome. O ovom rasnom momentu. potrebno da se oslobode i dominacije Dinaraca. oličenu u centralnobalkanskom psihičkom tipu“. nego oni moraju da budu oslobođeni i vladavine jedne u svemu neumerene. tragična greška. najviše je na ovoj tribini govorio etnolog Bojan Jovanović. dajmo šansu centralnobalkanskom rasnom tipu. Da li bi Jugoslavija bila solidnija građevina da je pri njenom stvaranju data prilika nekoj drugoj rasi. a Crnogorci pretežno dinarskoj rasi. kaže Jovanović. Šta će na to reći Dinarci. on misli da je Cvijić time učinio neoprostivu. nekom drugom psihičkom tipu. „bila činjenica da su jedino Dinarci uspeli da održe jednu i stvore drugu srpsku državu“. Međutim. Otvorimo rečnike i škole za jezik. Jugoslavija je za Srbe bila samo skupa. jedan od učesnika ove tribine. kaže Protić. „Nakon Ivan Čolović poraznog iskustva zajedničke države“. kad je došlo vreme da se Srbija vrati svom „realnom“ identitetu. objašnjava Jovanović. pouku koju treba imati na umu danas. Jer državna tvorevina čiju rasnu osnovu predstavlja jedan u toj meri impulsivan i neumeren psihički tip kao što su Dinarci bila je osuđena na propast. violentne rase. u načinu na koji je ta država stvorena. kako Jovanović kaže. Da bi potrajala. ludost plaćena gubitkom sopstvene države i samobitnosti. nagle. objašnjava autor „Vremena povratka“. nego i nova rasna politika. on vidi samo korisno iskustvo.izvor jezičkih. Jovanović je okrenut Srbiji. Dosta nam je Dinaraca. Srbi pretežno centralnobalkanskoj. On je. Mada je veoma dobro poznavao i tačno opisao „dominantno violentnu prirodu Dinaraca. I on polazi od toga da je Cvijić u svojim političkim projektima glavnu ulogu namenio Dinarcima i potpuno zanemario moravsko-vardarski rasni tip. kad imaju nezavisnu državu. fatalnu grešku koju nikakvo pozivanje na državotvornost Dinaraca ne može umanjiti i opravdati. jedna od pouka na koju Jovanović skreće našu pažnju. To znači da je Srbiji danas potrebna ne samo nova nacionalna politika. „smatrao da suštinu jugoslovenstva i buduće jugoslavenske države predstavlja dinarska rasa. „vidi se da je neumerenost i neprimerenost tempirala i raspad ove tvorevine“. Ali on za to ima razumevanja. Slovencima i ostalima. uveren da je potrebno da se ona vrati sebi. Nije dovoljno to što su Srbi izašli iz veštačke jugoslovenske zajednice sa Hrvatima.

kao i ona o šalteru kao jezivoj tekovini civilizacije. na primer. od Dinaraca mnogo štedljiviji. moraće da se vežba u nacionalizmu i govorništvu. suncu. pogrešili biste. da utvrde kom rasnom tipu pripadaju i da dobro razmisle pre nego što odluče da se zaposle u nekoj rasno mešovitoj firmi ili da stupe u brak sa osobom neodgovarajuće srpske rase. Druga: „Šalter je najstravičniji izum civilizacije“. stidu. još mnogo knjiga. o vodi. od svojih rasnih konkurenata mnogo lukaviji. ovu o Kosovu. on samo kod njih primećuje razvijen besednički dar. Može im se u komparativne prednosti upisati i to što su. jer oni su. ma skoro sam siguran. ili bar u Akademiji i Udruženju književnika. Ne zato što to nije Bećkovićevo. I treća misao: „Kosovo je najskuplja srpska reč“. a objavila izdavačka kuća iz Beograda „Feniks Libris“. Dakle. Naravno da jeste.Ivan Čolović borbe? Ako je verovati onome što je Cvijić napisao o njihovom karakteru. Uopšte. sa registrom i azbučnikom imena i pojmova. još mnogo tribina. istakao se u svim vrstama govora o porazu i smrti. suzi. A ostali Srbi treba da provere svoja rasna osećanja. kaže Cvijić. 40 41 . „kadšto su“. A misli. Prva: Oni koji su ostvarili svoje snove nemaju šta sanjati“. osobina koja može biti važna ako sukob bude krenuo putem ekonomskog iscrpljivanja rasnog protivnika. njegovo je to. Međutim. „duboke lukavosti“. glavni urednik Srpske književne zadruge. gubitku. budu ove. mozgu. da se nedavno nije pojavio zbornik Bećkovićevih misli. što je nesumnjivo s tim u vezi. iza kojih dolaze pobeda i vaskrs. špijunu i mnogim drugim stvarima. Publika u Srbiji Matiju Bećkovića pamti kao autora raznih političkih gnoma. centralnobalkanski rasni tip. džadi. Ali njegove su i ostale dve mudrosti. krilatica i slogana. Oni su svoje već rekli: Ćeraćemo se još! A kakve šanse u ovom međurasnom sukobu imaju Srbi cen­ tralnobalkanskog. putovanju. ženi. Manje je poznato da on rado govori i o drugim temama. da biste. ako ste iole politički pismeni. On uživa glas i kao dobar govornik na komemoracijama i sahranama pisaca i drugih poznatih ličnosti. Centralnobalkanci imaju i jedan nedostatak koji može da bude fatalan. navodno. na primer. predaja ne dolazi u obzir. Bojanom Jovanovićem i drugim piscima koji brane boje ovog rasnog tipa predstoji veliki trud. opet po Cvijiću. Mogu da računaju samo na svoju lukavost. Verujem. moravsko-vardarskog tipa? Ako i njihovu spo­ sobnost za borbu procenimo prema istom izvoru. Ne bih ni ja to znao. to jest prema Cvijiću. vremenu. knjiga koju je uredio Dragan Lakićević. Jedna tribina nije dovoljna. Rekao je on svoju i. Vesti iz kulture 7. i ona o ostvarenim snovima. smaku sveta. te pred Dragoslavom Mihailovićem. I. Naime. gradu. Cvijić samo kod Dinaraca nalazi „duboko nacionalno osećanje“ i. ako zaista hoće da odnese prevagu u Srbiji. prolaznosti. bez oklevanja Bećkoviću pripisali ovu treću misao. Misli živog klasika Zamislite da na nekom TV kvizu dobijete zadatak da pročitate tri misli i da pogodite koja je od njih misao Matije Bećkovića. đavolu. naročito onih koje je posvetio Kosovu i ostalim takozvanim srpskim svetinjama. onda im izgledi da se uspešno suprotstave Dinarcima nisu baš veliki. društvu.

Na primer. ljubavnog pisma. živog klasika“. imate i velike misli jednog našeg. kako se izrazio. Nikoliću i drugim radikalima svojstveno zastranjivanje. u mnogobrojnim varijantama i verzijama. pa i ona o hramu svetog Save. Šta nedostaje našem. Dovoljno je da u knjizi Bećkovićevih „Misli“ pogledate registar i da potražite nešto o temi o kojoj pišete. za koji je Bećković rekao da je „veći od nas i dublji od naše pameti“. domaćeg mislioca. A melju se i krčme i dalje. Dostojevski i Gete. Jer. I Lakićević nam nudi knjigu koja treba da pokaže da misli njegovog zemljaka mogu ravnopravno da budu uz mudrosti drugih velikana. da im je mesto uz misli velikih pesnika. projekat.ako čovek razmišlja patriotski. to su mnogi primili kao Šešelju. o kome govore neke Bećkovićeve maksime objavljene u ovoj knjizi. Ali tu je idejna osnova za taj.posebno obradovala ova o narodu: „Narod je znatno duže živeo od ljudi“. Mnogi od njih i pre pojave ovog zbornika rado su citirali i parafrazirali rodoljubive sentence ovog mislioca. na primer za pisanje maturskog rada. Nema među tim mislima eksplicitno formulisane ideje da Srbija treba da se pripoji Rusiji. I jedna veoma poučna o ambicijama: „Niko nije ostvario sve što je hteo i zamislio. koje su danas aktuelne bar koliko i one poznate. „izbor misli jednog srpskog. pa čak i uz reči samog Gospoda Boga. što bi se reklo. Ona je u navodnom dubokom jedinstvu ruske i srpske duše. što su snage manje ambicije su veće“. To. kao što su Sveto pismo. dakle. srpskom. Homera. jer je rekao: „Niko nije progresivan jednom zauvek“. i ovde će najviše zgodnih stvari pronaći pisci patriotskih sastava. obraćajući se poslanicima Narodne skupštine Srbije. Homer. I o emocijama: „Emocije su naše najdublje misli“. autora kome se obično pripisuje Sveto pismo. ako vam ustreba neka velika misao. Ali. kao što je ona o Srbima u Hrvatskoj kao „ostatku zaklanog naroda“. zgodno će vam poslužiti misao našeg velikana koja glasi: „Sloboda je vekovima bila neostvaren san“. A sigurno je da će nekome dobro doći i ova: „Sve što živi veruje u svoju svrhu“. ovaj zbornik Bećkovićevih misli sadrži i neke njegove manje poznate političke maksime. pak. pored raznih riznica mudrosti stranih velikana. pa prosudite sami. Hoćete nešto o sreći? Ima i o tome: „Sreća je biti manje nesrećan od drugih“. Na primer. čitalac ove knjige u tome će prepoznati varijaciju nekih Bećkovićevih misli o Rusiji i Srbiji. Ima i o kulturi: „Kultura je tolerancija i razumevanje“.Lakićević je napisao i pogovor za ovu knjigu. zaista . uz gusle. nekrologa ili političkog govora. sada na raspolaganju. kad je pre neki dan Šešeljev zamenik Tomislav Nikolić. Šekspira i ostalih. ili ona o Kosovu kao „imenu naše nebeske otadžbine“ i „polutaru srpske planete“ ili ona o grobu kao „najvećoj svetinji i najstarijoj crkvi srpskog naroda“. i da se nada da ona nikad neće biti evropska kolonija. A što je najgore. Mene je . ako vam zatreba nešto lepo kazano o slobodi. kao Lakićević upitaće se: zašto samo stranci i zašto samo mrtvi klasici. u Bećkovićevim „Mislima“ svako će naći nešto za sebe. Dakle. rekao da žali što Srbija nije ruska provincija. i da sada toj seriji knjiga priključuje Bećkovićeve misli. atentatori i druge ubice koji pisanjem rodoljubive literature prekraćuju vreme u zatvoru i sebe prikazuju kao fine ljude od pera. treba nešto o progresu. Ipak. političari. Evo jedne od njih: „Konačni sporazum svih evropskih nesporazuma rešiće Vesti iz kulture 42 43 . nećemo ga valjda eliminisati samo zato što je živ? Evo knjige. Ima jedna izuzetno zgodna za pismeni iz poznavanja prirode: „Sunce je jedini živi svedok svih vremena“. Kaže da je ranije priredio nekoliko sličnih zbornika s mislima velikih pisaca ili velikih dela. novinari ili ratni zločinci.a Ivan Čolović ja sam neka vrsta etnologa . Šekspir. slušamo već skoro dvadeset godina. Međutim. članka za „Među nama“. i tu vam on može pomoći. u crkvi. Dakle. Ako vam. Sto puta su te mudrosti prežvakavane i reciklirane u medijiima.

koja prihvata primamljivo obe­ ćanje da će na jednom mestu. Ova knjiga svedoči da je Matija Bećković jedan od njih. a po umerenoj ceni. To je onaj koji uživa što njegovi ukoričeni biseri mudrosti stoje na polici. Šekspirove i Geteove. da li ćete i dalje misliti da je žal za tim što Srbija nije deo ruskog carstva samo uvrnuta retorika srpskih radikala? Uvrnuta jeste. mislim. pa tako zaslužio čast koja se po pravilu ukazuje mrtvima. To je verovao Dostojevski. onima čiju je vrednost potvrdio sud istorije? Pa. Vesti iz kulture 44 45 . to je ponavljao otac Justin. pomislio Srbi“. Kad čujete da je srpska duša neka vrsta varijeteta ruske.jer nije imao ko da ih zaštiti . a to znači dok su živi. Nije tome razlog što su autori iz čijih su dela izvađeni citati i tako sastavljene razne riznice velikih misli po pravilu ljudi sa solidnim stažom na onome svetu. trivijalnu literaturu. Od njegove misli o jedinstvu srpske i ruske duše do Nikolićeve o jedinstvu dve države samo je jedan. onaj čija knjiga misli danas ponosno stoji uz Homera i Šekspira. Da li to znači da je malo ko od njih već u očima savremenika bio nesumnjivi gigant uma. pokazuju da se u trivijalnoj književnosti osećaju kao kod kuće. U naše vreme to možda s najviše uspeha radi slatkorečivi autor ovih „Misli“. Retki su veliki pisci kojima su za života objavljene njihove izabrane misli. Dobri pisci znaju da zbirke tih bisera i dragulja spadaju u nižerazrednu. trude da na svaki način zaštite svoje delo od sakupljača i preprodavaca takozvanih bisera i dragulja mudrost. ali uvrnuli su je bolji retori od Nikolića. u ruskoj duši. Veruje da se tako uzdigao do njih. pučku. a ja ne mogu da verujem da nije uvek kad je napisao Rusi. dobiti sažetu mudrost sveta. uz Homerove. u jednoj knjizi. i kad vam to kaže živi klasik srpske književnosti. trivijalni pisac.na pravdi Boga spušteni do njega. njegova i teritorija. logičan korak: čija duša. silom bratstva. pisci koji veruju da njihovo delo dobija kad se pretoči u izabrane misli. Ne zna da se u njihovom društvu našao samo zato što su ova trojica . da ne znači. Pre će biti da se dobri pisci dok mogu.Ivan Čolović se. čiji su proizvodi na­ menjeni neobrazovanoj publici. Nasuprot tome. Njegove „Misli“ približavaju nas odgovoru na pitanje ko je danas pučki.

gospodina Amfi­ lohija“. . Knjiga sadrži odlomke poslednjih godina često preštampanih zapisa. tačnije da odbaci jednu od njegovih glavnih poruka. Političke vlasti u Srbiji već nekoliko godina postepeno popuštaju pod pritiskom Crkve. da apdejtuje. To je izvučeno u naslov ove uvodne reči: „Opredeljenjem za Carstvo nebesko ne odričemo se staranja za svoje istorijsko postojanje“. skoro mesec dana pre praznika koji se slavi 28. Novo je ovde.8. juna. na Vidovdan. s druge strane jedna komercijalna novotarija. Ali retorika tradicionalista je jedno.ukaže na probleme koji stoje na putu razvoja i da smernice za dalju akciju. tako što joj daju sve veće komade vlasti.nalazi se na početku knjige. u dve uvodne reči. onog na nebu i ovog na zemlji. Glavni stav iznet u toj uvodnoj reči svodi se na to da Srpska pravoslavna crkva ima legitimno pravo i dužnost da se stara i o političkom. Revizija kosovskog mita Vidovdan je jedan od onih praznika koji su za Srpsku pravoslavnu crkvu prilika da narodu saopšti svoje viđenje aktuelnih političkih prilika. trudom i ljubavlju njegovog visokopreosveštenstva Arhiepiskopa ce­ tinjskog i mitropolita crnogorsko-primorskog. S jedne strane starinsko „leta gospodnjeg“. nema sumnje da Srpska pravoslavna crkva za Vidovdan 2007.politička poruka Srpske pravoslavne crkve za Vidovdan 2007. radi širenja svog političkog uticaja. spremna da revidira i na nov način protumači. čitalac knjige „Sveti knez Lazar i kosovski zavet“ stiče utisak da je za vrh Srpske pravoslavne crkve. važnije i preče da ospori i dovede u pitanje kosovski mit. pesama i beseda o knezu Lazaru i drugim ju­ nacima Kosovske bitke. Početak impresuma ove knjige sročen je u toržestvenom arhaičnom stilu: „Knjiga ova pojavi se leta gospodnjeg 2007.kako su govorili naši stari . sa onim prepoznatljivim krstićem. dva carstva. a praksa njihove borbe za tradiciju je drugo. iako se ovde politički život i državni poslovi eufemistički nazivaju „istorijskim postojanjem“. Ispod prve je faksimil potpisa patrijarha Pavla. s blagoslovom Patrijarha srpskog Pavla. pre svega raditi na tome da dovede u pitanje koncept laičke države. s glupom nadom da će zadovoljiti njen sve bolji apetit. rekao bi čovek. takozvano kiosk izdanje. Ona to i radi. Ono zbog čega je sve to još jednom sabrano i objavljeno . pa tako i neke ključne momente kosovskog mita.pogrešno shvatanje da duhovna vlast nema šta da traži u politici. a ne samo o verskom životu Srba. jezičkim ili drugim. a. povelja. Poruka se pojavila u formi knjige pod naslovom „Sveti knez Lazar i kosovski zavet“. bar za mene. i neke od svojih temeljnih. Vesti iz kulture 46 Ivan Čolović 47 . i da se preispita ustavno razgraničenje crkve i države. nepromenljivih i tradicijom osveštanih mitova. Dakle. prkoseći svim promenama. države odvojene od crkve. koja nastoji da postane glavni politički faktor u Srbiji. čiji su izdavači Crnogorsko-primorska mitropolija iz Cetinja i kompanija „Večernje novosti“. Očekivalo bi se da će Crkva. Međutim. izlazi u javnost sa zahtevom da se revidira kako Crkva tvrdi . što vidim da je Crkva. Tako i ovde. da . Ove godine Crkva je požurila da iznese jednu vidovdansku političku poruku već početkom juna. onu koja kaže da se mora birati između dve vlasti. od osporavanja ideje laičke države. Nije ovo prvi put da Crkva iznosi ovakav zahtev i znamo da to ne radi uzalud. Ovim starostavnim stilom Crkva se služi da sebe prikaže kao instituciju koja čuva svoj tradicionalni lik.

izdaju. sada nam se nudi jedan iznijansiran. već decenijama srpski političari rade protiv interesa svog naroda. izdaju i prodaju to Kosovo za jeftine pare. kad to prilike zahtevaju. uplašeni od sila ovoga svijeta. „nevjeru“. predstavljaju soj dovitljivih. više dole nego gore. političar koji se dovijao“. prodaju srpske zemlje i svetinje. Zašto? Šta je dovelo do toga da mučenica Crkva danas mora da se lati i političkih i državnih poslova i uopšte da preuzme na svoja pleća glavni teret brige o srpskom narodu? Odgovor na to pitanje nalazi se u drugom uvodnom slovu za knjigu „Sveti knez Lazar i kosovski zavet“. predstavljen kao preteča. prodali su ga. I dan danas. stavlja nam se do znanja da famozno opredeljenje kneza Lazara za nebesko carstvo. pa se kaže. Brankovićev lik je ažuriran. koje je njemu bilo ponuđeno u paketu sa odricanjem od zemaljskog carstva. rodonačelnik današnjih srpskih političara. među današnjim političarima laicima ne može biti nijedan narodni vođa baš na svom mestu.Naime. pa se nameće zaključak da za ovog miropolita svi političari. to jest Crkvi i Bogu drag. Takođe Vesti iz kulture 48 Ivan Čolović 49 . dijalektički pristup Lazerevom opredeljenju. nedovitljiv. a ponekad. kao interesa koji su u suprotnosti sa realnošću i razumom. i gore i dole. negoli za svetinje. Ali. kao što je patrijarh u svom uvodu za ovu knjigu dao novo tumačenje Lazarevog opredeljenja. kao takvi. koji bi od Amfilohija i Crkve zaslužili bolju ocenu? Nekih koji se ne bi dovijali? Koji se ne bi ponašali razumno? Teško je reći. I. one za koje se vrijedi žrtvovati“. Da li Srbija danas ima nekih drugih političara. u prvom uvodnom slovu za ovu knjigu. da se toga ne treba držati . „zacario duh Vuka Brankovića. a Skupština postavi za premijera Srbije. Drugim rečima. dobila nov smisao. Lazarevo opredeljenje ne sme da spreči Crkvu da caruje i na onom i na ovom svetu. „Nijesu političari naši sačuvali Kosovo“. Dakle. prikazuje tako široko da se u nju pretvara svaki pokušaj da se za neki problem nađe realno i razumno rešenje.kao pijan plota. I ne samo Kosovo nego i sve druge zemlje sa srpskim hramovima i svetinjama“. to jest. „da se opredeljenjem za neprolazno Carstvo Nebesko ne otkazujemo od prolaznog života na zemlji. tako je ovde i famozna Brankovićeva izdaja predstavljena na nov način. to jest da po ko zna koji put odigra ulogu kosovskog izdajnika. „političari su ga izdali. reći će mitropolit. Nema sumnje da bi program njegove vlade polazio od jasno određenih nacionalnih interesa Srbije. da verom u besmrtnu dušu ne odričemo staranje za istorijsko biće“. svi „nevjera“ već po prirodi svog posla . ovaj rimejk starog srpskog mita o „vjeri“ i „nevjeri“. takvi se ovde ne pominju. nerazuman.kaže mitropolit za Vuka Brankovića. koje je potpisao patrijarh Pavle. „U nas se“. Umesto toga. kao što se moglo očekivarti. Bio je .a to je posao u državi odvojenoj od Crkve. Nekako se nameće zaključak da je sazreo trenutak da takvog vođu sama Srpska pravoslavna crkva potraži u svojim redovima. radije se priklanjamo svojim uživanjima i više se borimo za svoju vlast. ipak ne treba doslovno tumačiti. Shodno tome. pragmatičnih ljudi. U svakom slučaju. za svoja imanja. nerealan. upozorava mitropolit.kako bi neko rekao . To tobože zahtevaju današnje prilike u Srbiji. da su svi oni Brankovići. čiji je autor mitropolit Amfilohije. kako bismo mi to danas rekli našim jezikom. „onovremeni ’realan’ političar. mitropolit Amfilohije će pred nas izvesti zlosrećnog Vuka Brankovića. Po njegovom kazivanju. realnih. što bi se reklo. Pretpostavimo da se te nezahvalne dužnosti mora primiti sam miropolit Amfilohije i da ga Sinod kandiduje. koji . Radije se priklanjamo silama ovoga svijeta i silnicima. nažalost. Četrdeset. pedeset godina su ga prodavali i uspjeli su da dovedu Kosovo u položaj u koji je dospjelo.ni kriv ni dužan mora još jednom da zamakne za Goleš planinu. citiram.

Na primer. čovek bi očekivao da će njemu kao političkom analitičaru biti lakše da o tome govori nego nekom drugom. U redu. on odgovara ovako: „To jednom Srbinu nije lako da kaže. u njegovom uvodnom slovu za knjigu „Sveti knez Lazar i kosovski zavet“. Ovce na zaklanje? Neko će verovatno reći: ma to je samo metafora. a u fotelju ministra turizma mogao bi da sedne filmski reditelj Emir Kusturica. koji su svjedoci da mi ako i jesmo grešan narod. pravda i drugi. Dakle. Vesti iz kulture Ivan Čolović 9. kao junak nekog mjuzikla koji usred razgovora. utvrdio sam da se to skoro uvek događa kad ovaj politički analitičar stane da piše o Kosovu. To znači priznati poraz. On je već stekao takoreći istorijske zasluge u poslovima iz tog resora. i da kao jaganjci nosimo svoj Časni Krst“. iznenada počne da peva. To znači suočiti se sa svojom amputiranom rukom. koja sadrži njegove članke prvi put štampane prošle i ove godine. ne treba to tako doslovno. To znači naučiti živeti bez Kosova.vladika Pahomije. ipak. ne može biti lako ni Srbinu Antoniću. Jer Srbija ne oskudeva u vlastoljubivim. I za ostale resore. Ovde. Ali. Uzmimo da je to tako. Na čelu nekih ministarstava i državnih agencija mogli bi se naći i neki istaknuti vernici iz sveta umetnosti i nauke.episkop Artemije. bukvalno shvatiti. ono što jednom Srbinu nije lako da kaže. napušta jezik mirne analitičke proze i prelazi na uzburkani govor emocija. kad ga osećanja ponesu. ministar za KIM . analizi manje vičnom Srbinu. već u članku kojim počinje ova knjiga. ima jedno mesto koje čitaocu pomaže da lakše zamisli kojim putem bi ovaj hipotetički srpski premijer i ministar odbrane poveo svoj narod i vojsku: „Starim i novim stradanjima. mandatar bi sigurno lako našao odgovarajuća rešenja. Novi identitet. uglavnom u „Politici“.. Zašto to radi? Kad sam uporedio nekoliko mesta na kojima Antonić sa ana­ liziranja neke stvari prelazi na njeno emotivno opevanje. To znači umesto srca u grudima nositi krvavu rupu . zapazio sam da autor često prekida analizu.. da hodamo za Njim. Samo da znate: do tog mudrog zaključka ovce su odavno došle. Tako bi najverovatnije ministar unutrašnjih poslova postao vladika Irinej. Pevanje i analiziranje Čitajući knjigu političkog analitičara Slobodana Antonića „Srbi i Evro Srbi“. jer analitičar raspolaže metodama tumačenja politike i odgovarajućim rečnikom koji pomažu da se koliko- 50 51 . nerazumnim. Verujem da bi mitropolit Amfilohije u svojstvu mandatara srpske vlade jedan resor ipak zadržao za sebe: resor ministarstva odbrane. kako je to bolno“. U redu. ipak smo Božiji narod. na pitanje šta bi za Srbe značila nezavisnost Kosova. kao što su kultura. zdravstvo.vladika Filaret.sve dok ne nađete novo srce. pa bi se verovatno na položaju ministarke prosvete opet našla profesorka Ljiljana Čolić. ministar za omladinu i sport .verujem da bi za sve ministarske resore Amfilohije lako našao visoko kvalifikovane kandidate. nerealnim i Crkvi bliskim ljudima. kao ovce na zaklanje. ministar za kapitalne investicije . i starim i novim žrtvama.

on na taj način svom čitaocu stavlja do znanja da njemu. To izgleda ovako.i u stvari treba . kako bi i drugima pomogli da se tu bolje snađu. kao znak ravnodušnosti mogao da bude shvaćen i njegov analitički diskurs. nego se potrudio.da o Kosovu govore mirno. pokazao je da to može da postigne i pomoću erotskih metafora. kad je najteže. Silovana je. prozaičan. ne misli na njenu složenost. Ali. problem govora o Kosovu kad o tome govore Srbi . osetljive teme. To. Antoniću. Ako Srbima nije lako . Njegovi čitaoci to treba da shvate kao obrazac koga i sami treba da se drže. recimo književni. Podsetio je svoje čitaoce da gubitak Kosova za Srbe nije samo kasapljenje. nego kibiceri. ipak i on mora da prihvati istinu da mu ta sposobnost ništa ne vredi kad treba da progovori o raspamećujućoj kosovskoj temi. to jest kad je to govor političke analize. ipak.nekako ovako zanesu kad govore o Kosovu. ili na neke druge slične teškoće s kojima se suočavaju politički analitičari u Srbiji kad pišu o ovoj temi. razložno. I autor ove knjige trudio se da pokaže kako se to radi. rupa u grudima i druge slične metafore. zapevaju: „Naša borba zahtijeva kad se gine da se pjeva“. Antonić.da o tome govore poneseno. ne znači da Antonić poručuje da se o toj temi ima ćutati. hladnokrvnosti. u članku pod naslovom „Jednoga dana“. kad pominje problem koji za Srbe predstavlja govor o ovoj temi. zapravo čak i teže nego drugima. I naši stari su tražili da svesni elementi. Zato Antonić. pogotovo onog koji analize objavljuje u jednom dnevnom listu. na njenu dugu predistoriju. pa tako u njegovom tekstu iskrsavaju amputirana ruka. Bar u jednom slučaju. čiji se vođa sasvim prikladno zove Glavni Badža. ne daj bože. dakle. najčešće počne ovako tužbalički da zapomaže. Suprotno od toga. Jasno je da on nije Popajev drug. ako bi ga neoprezno koristio u tumačenju ove. pa. mislim da se on pribojava da bi govor o Kosovu mogao da bude tako shvaćen najpre onda kad je racionalan. burno. uz pomoć nekoliko krvlju dobro natopljenih metafora. ovako satanistički krvava. a siledžije su veliki i jaki momci. jer je on profesionalni tumač teških pitanja i razvio je sposobnost analitičkog govora o njima. ono što se nekad zvalo „razvijena svest“. da od metaforičnog silovanja Srbije napravi pravu malu političko-erotsku alegoriju. to teže pada nego drugima kojima Kosovo zastaje u grlu. eto. a u prvom planu.ako ne žele da se u njihovo rodoljublje posumnja . Scenu vidimo kad je radnja već počela. oni zato mogu . „navijači“. za Srbe. po svemu sudeći. U stvari. kao što to radi Antonić. nesrećna devojka po imenu Srbija. nego da je za to dovoljno imati čvrstu veru. Antonić im je svojim primerom pokazao da za tu vrstu zanosa nije potreban neki poseban dar.vidi u mogućoj opasnosti da taj govor bude shvaćen kao znak nedopustive prisebnosti. začudo. Time hoće da pokaže da i njega na pomen Kosova preplavljuju suviše jaka osećanja i da u takvim prilikama i njemu pamet staje. takoreći ravnodušnosti prema jednoj nacionalnoj svetinji. Ali ne! On kao da se ovde trudi da pokaže koliko je i njemu o Kosovu teško da govori. na teško uskladive političke interse koji postoje u vezi sa Kosovom. to jest kao preporuku da se i sami . takoreći pesnički. To je bar ono što javnost očekuje od političkog analitičara. Retorička sredstva koja autor knjige „Srbi i Evro Srbi“ koristi za ove iskorake u govor potresnog i patetičnog nisu uvek. izbezumljeno. Stvar je u tome što Antonić. nisu silovana i siledžije. nije ostao na tome.to jest nije preporučljivo .toliko razjasne i najteži problemi. ali njegov zemljak jeste. razložan. nego je to i silovanje Srbije. kako ih zove Vesti iz kulture 52 Ivan Čolović 53 . Uz to. Ništa novo. plačevno. kao u navedenom primeru. kad u nekom svom članku dođe do Kosova. pribrano. da bi.

Kosovo za Srbe opet sija punim sjajem. To je cena nacionalističkog Vesti iz kulture 54 Ivan Čolović 55 . nego i prema svakom nacionalnom Mi. taj nužno prihvata da sam ne zna ništa i da mu zbog toga nije žao. gde za to Mi ima mesta. I najvažnije je da ih sve zapamtiš. presudno. ko je vjera. ko o čemu. na primer. u ovom članku Antonić javlja ili. Da. ko li je nevjera. I ovde. kako autor članka kaže. I na kraju. da se smeši. To su . ako nismo baš bili sigurni šta jeste. teško mu pada to što gleda. on kroz suze uspeva da kaže: „Da. Ono ih više ne podseća na nasilje. peva. ko hoće da reč prepusti nekom takvom Mi. Sada znamo“. Glavni Badža baš voli da je veliki ljubavnik. aprila na istom mestu se pojavio članak pod naslovom „Sada znamo“. Srbijo mila. u skladu sa onim: kolo sreće se okreće.tom „velikom političaru“. kad samo nacionalno ravnodušni ljudi mogu da nastave da mirno analiziraju.. Jer. a šta nije. on svoju reč često ustupa srpskom nacionalnom Mi . nacionalističko stihotvorstvo. kako ga na drugom mestu hvali autor ovog članka . Dotaklo je naše temelje“. ma šta on očekivao da će se jednoga dana dogoditi. Jedan takav žanr je. i da se stavi u njegovu službu . Članak u kome je njegov dolazak najavljen objavljen je u „Politici“ od 13. I zaista. Srbi konačno mogu sebe da shvate i da se oslobode zabluda i iluzija o svojim tobožnjiim prijateljima.a Antonić očigledno to hoće. I one koji su se po tebi ređali. Ali scenu posmatra i autor ove alegorije. ko bi doli sad je gori. Taj prelomni trenutak nastupio je. izgleda da se to približava.. Zahvaljujući Koštunici . Kao intelektualna operacija. „Sada više ništa od toga nema“. politička analiza traži da njen autor zauzme izvesno odstojanje. Međutim. jer na početku je deseterac: „Kosovo je grdno sudilište“. Već njegov početak pokazuje da sledi nešto krupno. „Ako smo se“. Ali. to što dobacuju navijači.besramni domaći izdajnici. stenje i traži još. Posle tog govora i odjeka na koji je on naišao. u ovom primeru vidi se još nešto. Jer Antonić je i sebe uveo u priču. jednoga dana. Dotaklo je ono na čemu stojimo. koje je nesumnjivo glavni izvor Antonićevog nadahnuća kad on odluči da svoje analitičko ja žrtvuje na oltaru nacionalnog Mi. tačnije. radosno objavljuje Antonić. februara ove godine. da. čak od svake moći. odmeravaju. Ko kaže „sada znamo“.. Šta jednoga dana? Možda Antonić ovde najavljuje trenutak osvete. kada će junaci ove alegorije zameniti mesta. Međutim. procenjuju i uopšte razmišljaju. objašnjava Antonić. a pri tom sebi ne persira. sad već sasvim svečano: „Kosovo je kao pojam sada za nas očišćeno od svakog nasilja. i one koji su navijali i dobacivali. na zločine. ali i o onima kod kuće. da je opet došao trenutak kad Kosovo pomaže Srbima da jasno vide ko je ko. koji je Koštunica tih dana održao u Ujedinjenim nacijama. „u pogledu nekoga varali. Evo na šta mislim. razlažu.Antonić. čista reč. sada više ne možemo reći da ne znamo. dramatično. a posebno to što čuje. on je jedini pozitivac u gnusnoj raboti koja je ovde opisana. On ih grdi. koji nesrećnoj Srbiji dobacuju da treba da uživa u seksu. obraćajući se silovanoj. na krivicu. ne samo prema svakom problemu koji tumači. jednoga dana“. i dodaje. kao što se vidi. Nesrećan je. Ako se ne računa silovana.taj mora da se mane jezika analize i da se osloni na neki drugi žanr govora. Ali. do teme. ne može da veruje da su baš toliko pokvareni i bezdušni.kao što je čitalac ove knjige mogao i da očekuje . ostale su pravda i krivda u svom jasnom i čistom obliku. ko je s kim. Slobodno plači. posle „još jednog istorijskog govora“ o Kosovu. a već 12. još jedan mogućni razlog što Antonić izbegava analizu kad govori o Kosovu. na čemu gradimo naš svet. da dahće. prelazak s analiziranja na pevanje funkcioniše kao znak da se došlo do trenutka. Ostalo je čisto pravo.. ipak ne moraš zbog njega glumiti. oni- ma na Zapadu. nego govori u ime nekog nacionalnog kolektiva. da očekivani dan nije daleko.

I on. septembra ove godine na Tari. kao što je poznato.a ova Antonićeva knjiga svedoči o tome da ta cena nije previsoka ni za jednog političkog analitičara. Vladušić je došao do operativnih saznanja . pod upozoravajućim naslovom „Kraj nacionalne kulture?“. ako nisam baš bio siguran šta jeste. koliko vidim. Ako sam se u pogledu njega ranije varao. avgusta i 1. Pročitao sam njegovu knjigu „Srbi i Evro Srbi“. Tako je ostvaren glavni cilj ove pokazne vežbe neprijatelja Srbije. misli da je za odricanje od onoga što bi lično mogao da zna i da u svoje ime kaže bogato nagrađen funkcijom uvaženog glasnika srpskog nacionalnog Mi i portparola političke elite koja svoju moć zasniva na širenju strahopoštovanja prema tom Mi.čije izvore nije otkrio . a time i same srpske države.pa je tako izbor pao na Marka Vidojkovića. kako se veruje. Najpre je odabran jedan mlad pisac iz Srbije. to jest poslana je politička poruka da Vidojkovićevo ko zna zašto 56 57 . Jer. To je cena koju.o tome kako se „operacija Vidojković“ odvijala. On je o tome govorio na skupu „Kulturna politika u Srbiji“. Radi se o diverzantskoj vežbi koju su naši neprijatelji organizovali s ciljem da se što bolje pripreme za uništavanje srpske književnosti i kulture. loše misli o državi u kojoj živi . od pre nekoliko dana može se pročitati na sajtu pomenutog časopisa.kogita. Vesti iz kulture Ivan Čolović 10. to jest o „operaciji Vidojković“. Vest o ovoj neprijateljskoj vežbi. koji. temelji naše države su manje-više literarni. ko zna zašto. Crni talas Da li znate da su neprijatelji Srbije nedavno izveli pokaznu vežbu pod imenom „operacija Vidojković“? To je otkriveno i vest o tome je objavljena pre neki dan. Njegovo izlaganje. a šta nije. rado plaćaju takozvani rodoljubivi pesnici . saopštio je književni kritičar i asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Slobodan Vladušić. sada više ne mogu reći da ne znam. Zatim je taj pisac vešto nametnut domaćoj i stranoj publici kao autentični i čak najbolji predstavnik mlade srpske književnosti. autora neveselog romana „Kandže“.ti bogomdani medijumi nacionalnog duha . koji je u organizaciji časopisa „Nova srpska politička misao“ održan 31. Sada znam.

Štaviše. „vrlo jasne političke iskaze.da izvedu. daje signal jednoj grupi ljudi zainteresovanih za književnost i kulturu uopšte. kaže Vladušić. a taj je da prihvate i dalje šire lažnu crnu sliku o svojoj zemlji. videćemo da se time ne stvara samo izrazito nepovoljno mišljenje o ovoj državi. I sam autor ovog upozorenja ostavlja nam tračak nade. da je to mišljenje važno i reprezentativno. koja je prostor svoje nacionalne kulture ostavila na izvol’te. a posebno mladi. na unutrašnjem planu. kaže Vladušić. „operacija Vidojković“ je pokazala da antisrpski lobi ovde može nesmetano i takoreći ni od čega da napravi mladog pisca. da je upravo takav politički angažman jedini način kakve-takve integracije Ivan Čolović sa svetom“. Napravivši od jednog nezrelog i mrzovoljnog anonimusa tobože važnog i prevođenog pisca. od jednog „poluobrazovanog mladića“ . pre svega zbog žalosnog i neshvatljivog nemara same države Srbije. čitanog i prevođenog pisca.a naslov glasi: „Kraj nacionalne kulture?“ . ali Vladušićeva obrada operativnih podataka o „operaciji Vidojković“. Evo kako. koje spada u ona koja stižu u pet do dvanaest. svode se na laž da ljudi u Srbiji. to jest „kako bi mogla da izgleda strategija jedne odgovorne nacionalne kulturne politike“.kako ga opisuje autor ove analize .ne dao bog . A završava se ovim rečima: „Nije otuda ni čudno što veći broj mladih osoba u ovoj zemlji ima negativnu sliku o državi u kojoj živi i narodu kome pripada.. Počinje ovako: „Ukoliko zamislimo da upravo ovaj pisac reprezentuje Srbiju u inostranstvu. ali zahvaljujući Vladušićevom upozorenju.ipak stoji upitnik. izbalansirano..“ Ova stručna literarno-bezbednosna analiza „operacije Vidojković“ dovodi njenog autora do zaključka da su tom operacijom naši neprijatelji hteli da ispitaju teren i uvežbaju strategiju za neuporedivo opsežniju literarno-političku ofanzivu kojom će pokušati da zaposednu ceo prostor srpske nacionalne književnosti i kulture. Ne treba ni reći koliko ta laž šteti ugledu naše zemlje u svetu. Zato da bi pomoću njega poslali. Eto. pa zato u celini navodim mesto na kome on tu poentu izlaže. može se očekivati „da će neka drugačija kulturna politika popuniti prazan prostor koji ostaje iza nedostajuće kulturno-političke akcije same države“. Jasno je zašto. koje susrećemo u Vidojkovićevim romanima. koje bi mogle sa lakoćom da potpišu i neke radikalnije političke figure iz zemalja regiona koje ovoj zemlji ne misle ništa dobro“. Drugim rečima. da se još uvek nešto može preduzeti za spas naše nacionalne kulture. pa čak i . naši neprijatelji su stavili do znanja svim srpskim mladim piscima i svekolikoj srpskoj omladini.makar školu nikad ne videli . da mogu da računaju na uspeh i priznanje u svetu . ostaje mala nada da još nije kasno. vodi zaključku da ta laž pravi još veću štetu kod kuće. Vesti iz kulture 58 59 .pod jednim jedinim uslovom. A tako nešto oni mogu da planiraju. Ovi politički iskazi. To je jedna od poenti Vladušićeve analize. ali to očigledno kaže samo zato da bi njegov glavni zahtev upućen državi izgledao kao nešto odmereno. Kako pokazuje Vladušićeva analiza prikupljenih operativnih podataka. Vladušić ima i spreman odgovor na pitanje šta država u ovoj alarmantnoj situaciji treba da radi. srpskoj nacionalnoj kulturi preti propast. da ga napuni mržnjom prema svojoj zemlji. već se. stavi na točkiće i gurne u svet. U toj situaciji. koje naš neprijatelj lansira preko sintetički napravljenog literaroida po imenu Marko Vidojković. žive u ponižavajućem ambijentu ispunjenom beznađem i nasiljem.loše mišljenje o današnjoj Srbiji tobože odgovara stvarnom stanju stvari. jer na kraju apokaliptičkog naslova teksta u kome je upozorenje izneo . stratezi književno-političkog rata protiv Srbije uspeli su da od jednog početnika u književnosti. to jest bez ikakve odbrane i zaštite. On tobože prihvata da kulturna politika Srbije treba da vodi računa o „potrebi za integracijom“ u evropski kulturni prostor.naprave interesantnog.

„Neoplanta“ je u prvoj polovini sedamdesetih proizvela filmove koji su imali. „Deca pravoslavlja“ ili „Nacionalni aktivi“.proizveli naši neprijatelji. Vladušić pre svega traži da država povede računa o onome što se. u istom razgovoru za novine. bilo budnih patriota. Oni su.tobože sasvim nesrazmernu pravoj vrednosti njihovog rada . koji su znali da otkriju ko iza svega toga stoji i kuda to vodi. Draško Ređep. sprečiti da u taj prostor nahrupi neprijateljska kultura i njeni surogati. I Vesti iz kulture 60 Ivan Čolović 61 . objavljenom 22. po imenu Branko Milošević. koji je bio sekretar aktiva Saveza komunista filmskog preduzeća „Neoplanta“. to jest specifično srpska i samo srpska književnost. popunivši naš kulturni prostor specifično srpskim proizvodima. „Deca revolucije“ i „Radnički aktivi“. a neprevodivoj i u Evropu neuklopljivoj baštini srpske kulture. te podsticali državu da se od zla „crnog talasa“ brani.da nevolja bude veća . i tada je. kao danas Vladušić. Jedan od Vladušića tog vremena. One su zapravo bile utoliko veće ukoliko se film žešće obarao na naše društvo i njegove tekovine. na primer. država će tako.po neprijateljskom scenariju. Možda će današnja vlast – podstaknuta operativnim otkrićima i patriotskim upozorenjima Slobodana Vladušića u vezi sa takozvanom „operacijom Vidojković“ . to jest da su njihovu reputaciju . kad malo bolje razmislim. kako je to donedavno dokazivala liberalistička orijentacija“. godine u listu „Politika ekspres“. mogla da se zovu „Nikolajevim tragom“. srećom po radosnu socijalističku Jugoslaviju.najviše učestvovali neki filmski reditelji. možda ne baš pod navedenim naslovima. U stvari. pronicljivom stručnom obradom operativnih podataka dolazili do saznanja da su reditelji kao što su Makavejev. pa je tako zloslutni crni talas konačno zaustavljen. poput sintetičkog sredstva za ocrnjavanje srpske omladine pod imenom Marko Vidojković. izneo je ovo mišljenje o „crnom talasu“: „Slika koju je ’crni film’ predočio svetu o nama je zaista bila crna. a rad na Žilnikovom filmu „Sloboda ili strip“ bio je prekinut.“ S tim se. u jednom razgovoru za novine. po njegovom mišljenju u evropski prostor nikako ne da integrisati. Državna briga o toj navodno sržnoj. dodajući da „nije istina da je dobar samo onaj film koji našu stvarnost vidi crno.a mlađi su imali prilike da čuju .još jednom citiram Vladušića . sama srž srpske nacionalne kulture.pokušati da preduzme mere po ugledu na one kojima su nekadašnji vlastodršci skinuli Srbiji crno sa očiju. „Svetosavski učitelji“. „Partizanski učitelji“. uprkos nagradama koje su ga zasipale na smotrama i festivalima. tvorci takozvanog „crnog talasa“ u jugoslovenskom filmu.da Srbija od „kulturnog centra postane kulturna a zatim i svaka druga pustinja“. Ali. Kao što je poznato. na primer. srpska država je tada umela efikasno da se odbrani od opasnosti koja se nadvila nad našu kinematografiju i kulturu u celini.Naime. a to je . Film Dušana Makavejeva „Misterije organizma“ bio je zabranjen. Pošto je obustavila snimanje Žilnikovog filma. vidim da su ta dela već napisana i objavljena. sprečiće . Zar vam sve ovo ne deluje nekako poznato? Stariji se sećaju .baš ono glavno. U tom slučaju ona će pomoći izdavačima da nađu pisce koji će biti u stanju da napišu dela koja bi. Poučena iskustvom borbe protiv crnog talasa. kako se govorilo . nego se potrudila da on bude dobro popunjen državotvornim i patriotskim filmovima. oktobra 1973.da je i pre skoro četrdeset godina zbog nebrige države o kulturnoj politici. Drugim rečima. saglasio i tadašnji direktor „Neoplante“. Žilnik i njima slični u svetu hvaljeni i nagrađivani samo zato što su blatili svoju zemlju. Samo tada su u stvaranju te lažne crne slike o našoj zemlji . tadašnja vlast nije opet ostavila prazan prostor u srpskoj kinematografiji. ove naslove: „Tragom Marksa“. radosni život u tada komunističkoj Jugoslaviji bio zlonamerno i lažno predstavljen krajnje mračnim bojama.

Ova naizgled sasvim prozaična letnja nevolja žitelja solitera podstakla je. kompozitor i književnik Svetislav D. Tada ni rashladni uređaji ne pomažu. potpuno samosvojnim. gotovo nesnosne vrućine u kamenim sarkofazima (čitaj stambenim zgradama. Radoš Ljušić.danas sasvim dobro snabdevena delima nacionalno-patriotske orijentacije. procenili da je reč o delu koje može zgodno da posluži kao priručnik u nastavi srpskog jezika i književnosti. Gust. jednog pisca da je opiše na takoreći pesnički način. Ta dela su potpuno izvan domašaja naših neprijatelja. kao iz faraonskih građevina za večnost preuzeti okamenjeni materijal. s ovim početkom : „Velike. koju je nedavno objavio Zavod za udžbenike iz Beograda. Rajko Petrov Nogo. Autor ovog pesničkog teksta je profesor na Muzičkoj akademiji u Beogradu. zvog velike vrućine. Vesti iz kulture Ivan Čolović 11. malo preterao i prevideo da je savremena srpska književnost . jarosno odoleva instaliranim mašinama koje su zadužene da unesu u unutrašnjost tih sarkofaga mrvice planinskog ozona i trag života“.shvatam da je Slobodan Vladušić u svojoj revnosti i strahu od opasnosti koju za našu kulturu i državu tobože predstavlja Marko Vidojković. eto. Verovatno su u Božićevom pesničkom opisu letnje vrućine u soliterima videli lep primer snage pesničke reči. prepun armature. koji će u pokušaju da njima manipulišu. i neke zgode iz svakodnevnog života može da uzdigne do umetničkih visina. a bogme i kandže. Božić. čovek ne može ništa ozbiljno da radi. međutim. ne samo velegrada) zaustavljaju funkcije svih oz­ biljnih aktivnosti. koja. samo polomiti zube. i direktor i glavni urednik Zavoda. Tako je nastala pesma u prozi pod naslovom „Negde u Srbiji o letnjim Vračima“.a i kulura u celini . Pretpostavljam da su recenzent izdanja. Lektira Ima letnjih dana kad u gradskim soliterima. a tekst je deo njegove knjige „Žamor leta 2006“. 62 Sličnu pedagošku vrednost recenzent i izdavač ove knjige 63 . neprevodivim i neupotrebljivim.

kao što je Zavod za udžbenike. kad su delo prihvatili za štampu.kriva Hrvatska. „preko svojih struja i munja bio u stalnoj vezi sa Srbijom“. takoreći radosnim. o srpskim guslama. ponude i profesorima istorije.. Ipak. „Smetovi žira hranljivog“. Profesori istorije naći će u ovom izdanju Zavoda za udžbenike pogodan materijal i za lekciju o istorijskim odnosima između Srba i drugih naroda. Pedagoški pogodnu obradu te teme naći će na stranicama Božićevog „Žamora“ koje su posvećene Nikoli Tesli i čine poseban poetski zapis pod naslovom „Tesla . kako to Božić ironično kaže. u ovoj Božićevoj knjizi naći će poetski efektno iznet podatak da je tadašnja prebogata Srbija svinjetinom hranila pomalo iznemoglu i skoro gladnu Evropu. koji. ostvarenost. Kad sam video o kojim sve važnim stvarima Božić ovde piše. saznaće srpski đaci da je za Teslinu tugu . kao korisno didaktičko i vaspitno sredstvo.možda spava. to je zemlja koja je „nastala u Jasenovcu“.zgodne. i uopšte o duhovnom zdravlju srpske prestonice. hranila je postojeće i potencijalne imperije. izvan jubileja“. taj praznik jednostavnosti i gastronomije otmenog naroda. na primer. Nepregledna linija stada obrnjičenog. da je Teslinu tugu izazvalo „zlo koje mu je njegova domovina pripremila u znak zahvalnosti što se rodio u srpstvu kao Srbin i što je postao to što jeste“. te o Karađorđevoj i Miloševoj Srbiji. Tu će profesori pročitati . one koje su već imale sjaj. a ima i zgodnih stvari o Nikoli Tesli i nedavnoj proslavi njegovog jubileja. o Mokranjcu. zatim o majci Rusiji. „koji je veselio i gojio groktavu tevabiju namenjenu za transport u prostore zapadne. a naročito između Srba i Hrvata. a bogme i neka važna pitanja srpske sadašnjosti. prekrivao je tlo tih šuma nagizdavljenih. Pre će biti da je ovo njegovo delo u Zavodu prihvaćeno najviše zbog toga što su tu opevane i neke mnogo važnije i respektabilnije teme.koja se navodno vidi na njegovoj posmrtnoj maski . a drugi je predstavlja kao državu „čija je najveća hrabrost da je ničega nije sram“. piše Božić. ova lekcija o stradanju jednog srpskog genija zbog fakta da se rodio u Hrvatskoj. a i nešto još radosnije. Prema jednom od tih opisa. Vesti iz kulture 64 Ivan Čolović 65 . Jeste ovo delo pre svega pesnička tvorevina. nisam siguran da bi „Žamor leta 2006“ zaslužio da ga objavi jedna značajna i. sažete i rodoljubivim pregnućem nadahnute opise Tesline domovine. nacionalna institucija. nego i u verskom obrazovanju. pomislio sam da bi u očima stručnjaka pedagoška upotrebljivost njegovog „Žamora“ mogla biti mnogo veća i šira nego što mi se u prvi mah učinilo.s obzriom na njegove teme . ali . Na primer. ponešto i o Hilandaru. o srpskoj šljivi.školska praksa će pokazati da je ono možda još pogodnije za učenje nacionalne istorije.mogli su da nađu i u Božićevom nadahnutom portretu lepinje sa kajmakom. ili. jevropske. o svetom Savi i Nikolaju. Ali. ma koliko ga Hrvati mučili. koji glasi ovako: „Lepinja sa kajmakom. kako kaže Svetislav Božić. Čitajući Božića. što će sigurno biti od koristi ne samo u nastavi književnosti i istorije.. Jer Tesla se u ovoj knjizi na kraju preobraća u proroka. o Meštrovićevim spomenicima u Beogradu. moći će ipak da se završi nečim lepim. teme iz dalje i bliže srpske prošlosti. Deca će na kraju čuti da je „Gospodar Svetlosti“. da je njegov autor pesnički obradio samo pomenute i druge slične teme iz svakodnevnog života. kako se obično kaže. Skoro sam siguran da su tu pogodnost recenzent i urednik imali u vidu.a zatim đacima dati da prorade . prevožena preko velikih reka raznim skelama. pa će biti korisno štivo u nastavi srpskog jezika i književnosti. to jest Hrvatske. kad profesori budu đacima govorili o prilikama u Srbiji početkom XIX veka. trijumfe vojničke i kulturne i u nekim zonama svoga trajanja pokazivali znake umora i dekadencije“. da su želeli da ga. koji je svoje siromaštvo natrkrilio arhipelagom satkanim od najskupocenijih miomirisa“. Ima u ovoj knjizi.

ipak najviše pogađa besramna golotinja Meštrovićevog Pobednika. Jer on se ovde moli dobrom vetru čistaču. na ovom transportu poradili i drugi. a posebno Beograd oskudeva u takvima. pa tako izgleda .žali se naš pesnik kao da se Pobednik „podsmehuje svemu muškom što je preteklo i živi u ovom gradu“. Za školsku obradu temata o zlodelima Hrvata nad Teslom i ostalim Srbima ova Božićeva knjiga nudi još jednu veoma zgodnu ilustraciju. zaobilazeći Hrvate.“ I da ne bi neko pomislio .našoj prestonici nametnuta. Baš o toj obali i tamošnjem srpskom nedovršenom pregnuću ima u ovoj knjizi veoma zgodnih i podsticajnih stranica. a nedovršenog posla.dok naš pesnik spava . ili.da je ova Božićeva dečačka odbojnost prema minaretu i Muslimanima bila samo prolazna posledica njegove Vesti iz kulture 66 Ivan Čolović 67 . a bogme i kao muškarca. I pesnik Božić ima rešenje . Nema sumnje. da ih je podigao jedan vešt zanatlija. ostavljajući po strani Hrvate. učinio i Mekdonalds. A golotinja Pobednika – ko bi znao zašto . eugenetskom vetru. Naime. kad je kao dete prolazio tim krajevima.„prebacio statuu Pobednika put neke usamljene hridi na ostrvu Hvaru“. A imaće šta da se radi. zajedno s drugim Srbima. o Zvorniku i mestima u njegovoj okolini. Njega pri tom. „muškost u samoponiženju“. nastavljajući slavno delo svojih očeva. kaže on. On poziva u pomoć vetar. Nego. Hrvat. Šta se tu sad može? Nemojte dvaput reći! Bar srpski pesnici znaju da je sve moguće. pre svega takozvani sebe svesni Srbi. osetio neku muku i odbojnost. Ali.ima neke veze sa Bitefom. kao što je to svojevremeno.zasad samo magijsko i pesničko .. a više fakat da je gologuz. njen autor nas podseća na to da su dva možda najvažnija spomenika u Beogradu . na primer. nego je. uzmu stvar u svoje ruke i krenu da čiste nacionalno i seksualno kontaminirane srpske krajeve. svaki put kad bi ugledao minaret ili muslimansku kuću. izabrati da se najpre javi Srbima.za problem ovog hrvatskog i bitefovskog poniženja srpske muškosti. Ne samo na Kalemegdanu i u Beogradu. melodijski otužna i lepljiva. zasad ništa od toga.Spomenik neznanom junaku i Spomenik pobedniku .pesnik delikatno izrazio. Priseća se kako je. „Osluškivao sam“. Jer njen pisac. ovaj grad „prosto vapije za duhovno i mentalno pa i strukovno svesnim rodom. „bitefovski nag“. i Bog će. stranost koja nije nosila ništa dobro u svom oglašavanju. to jest. ne bi li on . kako se slikovito izrazio autor „Žamora“.„velikim praskom svojih nebeskih sasluživanja kao da najavljuje Drugi Dolazak Sina Božjeg ISUSA HRISTA“. kad porastu i stasaju do muževnog doba. Kako? Dolazimo do mesta gde se ovo Božićevo pesničko zazivanje proćišćujućeg vetra spaja sa drugim vizijama očišćene Srbije. Ali njih. zahvaljujući Teslinom lobiranju i Božićevom sasluženju. Toliko je započetog. pored vetra. koje su takođe u početku bile samo magijske i pesničke. kaže Božić.da sačeka da učenici kojima je Zavod za udžbenike ponudio ovu njegovu knjigu. reklo bi se. Božića kao Srbina. polazi od svojih dečačkih sećanja.neki đak koji ovo čita . Posebno zgodnih za čitanje u đačkom uzrastu. koji je on bezobrazno okrenuo srpskoj prestonici. Božić bi bio srećan kad bi. nego nelagodu i neku teskobu u duši. On mora. kad bude dolazio u ove krajeve. i na levoj obali Drine. ima malo. koji će se odupreti samrtnim mahinacijama nad sobom“.ako to nije jedno te isto . piše Božić. govoreći o tim krajevima.. „zapomaganja (a ne poziv na molitvu) koja su se oglašavala sa šiljaka islamskih verskih uporišta. Nisam osećao strah. kako se Božić . potpuno nerazumljiva. kao što je poznato. avaj. jer on nije tek tako bez veze razgaćen. što mu je nag „južni deo tela“. vetru upućuje molbu da očisti kalemegdanske vidike. Samo san rodoljubivog pisca o pro­ čišćujućem. uvređenim u svom srpstvu i svojoj muškosti . ili kad bi čuo mujezina. manje šokira ono što Pobednik pokazuje spreda. Naravno. To je. koji je.

To je Dragan Mraović. dobitnik mnogih priznanja za kulturno pregalaštvo. Na primer. u stanu. Ima on para i mogao bi i to da izvede. On ne prisluškuje naše telefone. nesumnjivo će pomoći đacima srpskih škola da lakše nauče kako se ono neguje. A i on sam je.nezrelosti i neobaveštenosti. Međutim. u toaletu. reklo bi se. Svoje otkriće da nas Soroš prisluškuje izneo je Mraović u jednom intervjuu koji je nedavno objavljen u časopisu „Geopolitika“. on dodaje ovo: „I danas ostajem pri tom utisku koji mi je osenčio utrobu nekim mukom. da osećanje odbojnosti i odvratnost prema ljudima različitim od nas u stvari ima prirodne. u školi. ne bi mogli i danas da muče našu decu. Prisluškivanje Sve što mi u Srbiji danas govorimo jedan čovek sluša i snima.kako piše u njegovom zaglavlju . ozbiljna osoba. zdrava. ali mu ne treba. ovde tako nadahnuto i plastično opisani. kad se ona nađu na takvim mestima gde još ima za mladu srpsku dušu mučnih i šokantnih stvari kao što su turske džamije ili hrvatski gologuzi kipovi? Zar nije dobro da naša deca na vreme spoznaju izvor i uzrok mučnine koja će ih pri takvim susretima nužno spopasti. rani jadi jednog srpskog dečaka. uvaženi književnik i prevodilac sa italijanskog. niti je u prostorijama gde radimo. u kafani. Vesti iz kulture Ivan Čolović 12. što takođe ukazuje na to da je ovde reč o ozbiljnoj stvari. sociolog Slobodan 68 69 . Jer ovo glasilo se bavi . među kojima su i Oktobarska nagrada Beograda. čovek koji je ispričao da Soroš prisluškuje Srbe preko tv kabla misli to sasvim ozbiljno. Džordž se oslanja na novu. Mora biti da su i ove stranice Božićevog „Žamora leta 2006“ u Zavodu za udžbenike ocenjene kao štivo pogodno za pedagoški rad. Sluša nas i snima ma gde da smo. a time i da na vreme steknu svest o svom rasnom identitetu. rasne. zar nije poželjno da što pre shvate da je takva reakcija normalna. Tokom devedesetih godina bio je Mraović generalni konzul Jugoslavije u Italiji. Zar ovi. sa kojim raspoznajem sve ono što ću kasnije (nažalost) sagledati kao jednu od najstrašnijih disonanci u slovenskom biću i opšteslovenskom životu“. Pomislićete da je ovo neka glupa šala. Zlatni beočug i Vukova nagrada. Čovek se zove Džordž Soroš. „duhovne“ izvore? Božićev „Žamor leta 2006“. te „geopolitičkim i strateškim istra­ živanjima“. Neki misle da je to nacionalna institucija prvog reda. a od pre godinu dana on je docent na Filozofskom fakultetu u Bariju. genetske. u crkvi. ili kako bi se danas pre reklo. takozvane bubice. živimo i pričamo razmestio mikrofone. u kancelariji. delo nadahnuto upravo tim osećanjem. jeftiniju i mnogo efikasniju tehnologiju. On uspeva da sluša šta pričamo zahvaljujući kablovskoj televiziji. čuva od zaborava i dalje usvaršava.„političkim i društvenim pitanjima“. dakle vrlo serioznim temama.

kako se on poetski izrazio. saznao je. i dodaje: „Kablovska televizija je u nas prvo imala jednosmerne kablove. pa je odlučio da to jedinstvo napadne i da ga nekako razbije. čiji je on urednik. naše retke institucije koje danas pružaju otpor mondijalističkom porobljavanju srpske elite.„prava žena.kako se Mraović izrazio . to jest na „demonizaciju našeg identiteta. homoseksualaca. časopisa „Srpska politička misao“. lezbejki. slobodno jedni drugima pokazuju i hvale. da kod Srba stvori naviku da umesto mirisne pljeskavice jedu bezukusni hamburger. poslao Harija Potera. Srpske akademije nauka i. sa ovim se nije šaliti. Da bi prikrili koliko im je meso loše. zbog čega mu je stalo da čuje šta se ovde priča po kućama. što znači da je Soroš ozvučio sve prostorije u Srbiji. Uozbiljimo se i pogledajmo šta je Dragan Mraović na stranicama „Geopolitike“ rekao o Soroševom prisluškivanju Srba. o stvaranju homokretena.dodaje on . oni ga prelivaju ljutim kečapom. to jest. već i anticivilizacijski. stavlja uz bok Srpske pravoslavne crkve. prave vrednosti Srbije. zaključio da mnogo vole pljeskavice. bez njega. kaže Mraović. kao u Velikom bratu. kaže Mraović.kaže Mraović usmereno je na uništavanje naših najvećih nacionalnih vrednosti. boje da bi.nabraja Mraović . zajedno sa svojim prijateljem Mekdonaldom. Saznajemo još i to da je operacija u Srbiji uspešno završena. „Geopolitiku“. „koriste Amerikanci. a da ista takva uskoro počinje u Crnoj Gori. „jer se kroz Harija Potera mladi usmeravaju ka kanonima koji su ne samo antisrpski. a nedavno su zamenjeni dvosmernim. koji će biti poslušni robovi liberalno-kapitalističke globalizacije“. Mnogo više naš književnik govori o tome zašto je Soroš ozvučio Srbiju. ako uđu u Evropu. Soroš i njemu slični guraju danas Srbiju u Evropsku uniju. privatne i službene“. ostali bez svoje autentične kulture. Na primer. verskih sekti“. jer znaju ono što i naš književnik zna. po Antonićevom mišljenju. naših osećanja i naših duša“ Dakle. Zato se on već neko vreme trudi. Evo zašto.ide „na uštrb kohezije nacionalne zajednice i njene duhovnosti“. slušajući šta Srbi pričaju. manjina. reč je. Oni se. „naših mozgova. Jer sve što on ovde radi . a pre svega bez svoje književnosti i nacionalne kuhinje. i odbijaju da krenu tim samoubilačkim putem. na likvidaciju našeg kolektivnog istorijskog sećanja“. a sve to . Međutim. upozorava nas Mraović. Nažalost. onda će Sorošu biti lako da odredi ciljeve na koje treba da usmeri svoju srbomrziteljsku delatnost i da odabere za to najbolja sredstva. to jest . Srbi se ne daju lako prevariti. A kad to zna. To mu treba da bi saznao koje su one najveće. slušajući Srbe. „Iza naše kablovske televizije stoji poznati srbomrzitelj Soroš“. o tehničkoj strani ove operacije on govori dosta uopšteno. a posebno onim mlađim. Slično tome. po njenom nacionalnom značaju. To su. Ali naš književnik je lako prozreo njihovo lukavstvo. da ih začara i porobi. kancelarijama i na drugim mestima.Antonić.„da bi ulazak Srbije u Evropsku uniju označio početak našeg demografskog i duhovnog sunovrata“. Naime. Soroš je. zato što bi im. pa se pod njegovim uticajem danas u Srbiji promovišu . njihovo meso Vesti iz kulture 70 Ivan Čolović 71 . „Stvar nije naivna“. Jedan od glavnih razloga zašto oni ne mare mnogo da uđu u Evropu Soroš je otkrio slušajući ih šta među sobom pričaju. što samo kad misle da ih niko ne sluša i ne gleda. „Onoliki kečap“. ono što Srbi najviše cene i ljubomorno čuvaju. Zato je Soroš Srbima. Toga radi on danas u Srbiji podstiče i plaća sve vrste srpskog nejedinstva. Soroš je primetio da je to narod nacionalno i duhovno jedinstven kao retko koji. i uvideo je da bi to mogla biti sklonost koja će otežati ostvarenje njegovog plana da potkopa srpski nacionalni identitet i da Srbe pretvori u roblje globalnog kapitala. naravno.

naoružan tim znanjem .pošto sam pročitao intervju s Mraovićem . da bi saznao šta narod misli. kako bi sazanao do čega Italijani najviše drže. „prepuna programa o nacionalnim prirodnim lepotama i izuzetnim spomenicima kulture. stoji Soroš i iza Bolonjske deklaracije. naš književnik je zaboravio da za jagnjetinu. nego u Zapadu u celini vidi podmuklog neprijatelja Srbije . Što se.putem dvosmerne kablovske televizije . priča on. jer ona je formirana pod njegovom kontrolom. Harija Potera. „za zlatiborsko jagnje. a neprestano mašu svojom trobojkom. ako je verovati Mraoviću.uprkos tome što. uz pomoć Zapada. „Njihova televizija je“. mašu svojom zastavom i svaki dan pevaju himnu. slušam tebe? A već Vesti iz kulture 72 Ivan Čolović 73 . što im je omogućeno prethodnim sankcijama i bombardovanjem“. uopšte.i. Mraović nas ne obeštava o tome kako im je to pošlo za rukom. treba imati i samo jagnje.„sistem školovanja od koga je gori samo američki. a zatim . Da se on potrudio da nam podrobnije objasni kako to s dvosmernim televizijskim kablovima funkcioniše i šta su u vezi s tim Italijani preduzeli. ili. Nažalost. pored soli.otkriva nam Mraović . Ali. Himnu „Braća Italije“ sviraju bar jednom dnevno. na Zapadu.nasrnuo na njihov nacionalni identitet. Italijani su očigledno našli efikasnu odbranu od tog zla. Kao što stoji iza kablovske televizije. a ne na hamburger. a da žive na njegovoj grbači“. Da to nije: ti slušaš mene. Jednom reči.ili neki drugi agent liberalno-kapitalističke globalizacije. Oni su 2000. kaže Mraović. paljenjem sopstvene skupštine i televizije.dovede u pitanje. od naroda izabrani poredak. ceo naš nacionalno usmeren školski sistem . a sad .baš jednu zapadnu državu. Niko im ne prebacuje da su nacionalisti. Izgleda da Srbi rado pričaju i o obrazovanju. i njegovog „volim i ja vas“ vođu. Mekdonaldsa i drugih poluga globalizacije u Srbiji. Evo. pa su u okolini Barija upravo zatvorena dva Mekdonaldsa“. „eksperti školovani na Zapadu i drilovani da misle drukčije od svog naroda. kako on tvrdi. nudi kao primer zemlje koja s uspehom odoleva globalizaciji i ponosno brani svoje nacionalne vrednosti. Doduše. to mu izgleda nije pošlo za rukom. brajko. današnji srpski političari na vlast „nisu došli demokratskim metodama. Avaj. a svako prepodne je ispunjeno programima koji se bave nacionalnom kuhinjom i narodnom tradicijom. I počinjem da se pitam šta ovde u stvari znači reč „interaktivna“. sačuvao fundamentalni karakter“. meni je kablovsku uvela firma IKOM. posebno o uni­ verzitetu i da su vrlo ponosni na kvalitet znanja koje se tu stiče. a na meso zaboravlja. da i mi pokušamo da prisluškivanju naše zemlje stanemo na put. i to je . Interesantno je da Mraović . ali i ja. Uvek se tu mnogo soli. To su. jer. koji im je pomogao da sruše prethodni. pre svega. srpske političke elite tiče. objašnjava naš književnik. još bolje. A to je . možda bismo mogli nešto i mi da učinimo. dok je naš. Uveče. Italijani idu na picu. pak.zapažam da puni naziv te firme glasi Interaktivna kablovska objedinjena mreža. osim soli ne treba ništa“. Tu mu neke stvari još nisu jasne. I zato mogu danas mirno i bez kompleksa da se slade svojom picom nacionale. nevladinih organizacija. Italiju.bilo bljutavo“. ne samo u Sorošu. Štono se kaže: svoj na svome. Upregao je sve sile da i ovu srpsku ljubav prema svojoj rođenoj školi . I on savetuje Srbima da se okanu hamburgera i jedu domaće pljeskavice. da i tu zemlju ozvuči. još koliko-toliko.došlo do Soroševih srbomrziteljskih ušiju. već nasiljem. Srećan narod.nije pokušao da i u Italiji zagospodari kablovskom televizijom. Šteta. ovaj srbomrzitelj je zna u dušu. na primer. kao da se boji da bi s te strane moglo doći neko iznenađenje. godine nasilno osvojili vlast u Srbiji. Kako je to mogućno? Ne verujem da Soroš . Ali to je previd svojstven receptima iz patriotske kuhinje. Soroš prisluškuje Srbe. zlatiborsku jagnjetinu. neki italomrzitelj .

Naprotiv. naš umetnik je primenio uobičajeni postupak. da tražim da se vrati jednosmerni. Ali. jer se u njima oseća bedno. a naročito piće. da ponovo instaliram staru dobru krovnu antenu. I šta sad da radim? Da presečem kabl. Bar ono što on o tome javno govori. piće i žene samo sredstva koja mu služe za stimulaciju umetničkog rada. A možda još više zato što se tokom devedesetih godina prošlog veka ovaj naš umetnik.jasno prepoznajem sistem tajne globalne kontrole naše nacionalne privatnosti. Jednim delom zbog toga što je zašao u godine. i njegove gastronomske i erotske navike morale da budu korigovane. saznaće i to da se njegov odnos prema jelu. Nema u tome ničeg neobičnog. Zbog toga. o čemu on sam ovde otvoreno govori. Promenjen stav prema hrani Momo Kapor duguje Hilandaru. čitalac ovog intervjua. u skladu s tim. Danas on sve ređe odlazi u izvikane. pa su. neprijatno.zahvaljujući upozorenju Dragana Mraovića . objašnjava on. skupe restorane. Na primer. glupo. nacionalno probudio i duhovno preobrazio. slikar i književnik Momo Kapor otkriva da su za njega jelo. ili satelitsku? Zaista. Patriotska uživanja U intervjuu koji je objavljen početkom ove godine u listu „Nedeljni telegraf“. onaj kome pribegavaju svi oni koji se trude da svoj 74 75 . umetnika u njemu. u kojima . objavljenog povodom nagrade za životno delo koju je Kapor nedavno dobio od Srpske književne zadruge. poput mnogih drugih. piću i ženama kao stvaralačkim i duhovnim stimulansima u poslednje vreme umnogome promenio. i jelo. Vesti iz kulture Ivan Čolović 13. počeo je manje da jede i da sebi u toj stvari manje ugađa.pravo podozrenje bude u meni reči „Objedinjena mreža“. koje mu omogućava da dosegne posebnu vrstu duhovnosti i opijenosti životom“. ne znam. „strašno interesuju žene.

. koje je izazvala čašica prepečenice .kao i mnogi drugi pojedinci i kolektivi u Srbiji . a i nju samo ako je iz nekog manastira. Fuj! Ali jednom. Ranije nije dovoljno cenio vrednost zdrave srpske hrane. očistio i preobrazio u vrlog pripadnika srpske crkve i nacije. kojim priborom se služi da bi izazvao doživljaj mističnog sjedinjenja sa nacijom? O tome Kapor više govori i u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Putopis kroz biografiju“. i veća. skromni. „završava u toaletu“. U Hilandaru je shvatio da je to potpuno besmisleno. „Pošto ste pojeli slatko“. Osećate ukus tradicije i vremena. kako priča naš gastronomski preobraženi umetnik.a o čemu takođe piše u „Putopisu kroz biografiju“ .. priča Kapor o tom događaju. čijem se imaocu potvrđuje da se prosvetlio. „Slučajno poručujemo zelenu salatu“. piću i sličnim čulnim iskušenjima. pa tako i prema jelu. jelo i piće i dalje stimulišu ovog umetnika. „ispijate čašicu šljivovice. Čitalac ove knjige uživaće i u jednom opisu mističnog sjedinjenja sa Srbijom. mučimo se. I on se . da uživanje u jelu nikud ne vodi. priča on dalje. odvratnu. Ipak. ali čini nam se da smo prevareni i da žvaćemo plastiku. A žene? I u odnosu prema njima Momo Kapor se menja. Gastronomsko prosvetljenje Momo Kapor je doživeo dok je obedovao u društvu hilandarskih monaha. dok je s društvom ručao u nekom otmenom stranom restoranu.kao da za trenutak zaboravi da je jedna od danas najviđenijih srpskih glava . pritajenu životnost ovog srpskog eliksira koji vas istovremeno i opušta i uzbuđuje na jedan neviđen način. „bilo mi je smešno što putujemo sat vremena kolima do mesta gde se navodno dobro jede. šta i kad konzumira. rezervišemo“. pripoveda Kapor. „okrenuti duhovnosti“.političko-verski identitet usklade sa stanjem na tržištu te vrste identiteta. „Posle toga“. Zaista. manastirsko osveštano vino ili šljivovicu.. Još ga ponekad đavo začikava. to jest da vodi samo na jedno mesto. lepša je od naše naoko. neku nepriličnu razuzdanost čula. „I gle! Srbija nam se smeje sa ruba tanjira: to nije ukus naše zelene salate! Istina.. i zelenija. sa bićem srpske nacije. ažustiranje i radikalnu promenu političko-verskog identiteta. zastava i simbola kojima je u Srbiji istekao rok ili pala cena.manastirke. svih ovde zastarelih ili loše kotiranih navika i uverenja. objašnjava sada Kapor čitaocima „Nedeljnog telegrafa“. u kojim količinama. pa on . a u pomenutom intervjuu u „Nedeljnom telegrafu“ opširno govori i o toj promeni. pa je iz neznanja jeo stranu.“ A i za sve što poslednjih godina naš umetnik pije . kaže sada Kapor. Tu saznajemo da naš umetnik počinje dan tako što uzme kašičicu slatkoga od trešanja. Sve to može danas u Hilandaru da se zameni i da se o zameni dobije odgovarajuće svedočanstvo. „Jer to što se dobro jede“.ima on pouzdan nacionalnoverski sertifikat: pije vodu iz srpskog bunara. Tamo. prepečenice iz obližnjeg manastira. plastičnu hranu. Vesti iz kulture 76 Ivan Čolović 77 . zatim uživa u krupno mlevenom kukuruznom brašnu. dogodilo se čudo. blagost i žestinu. srče čorbu od kopriva. Kako to postiže. duhovne istine ponekad mogu da budu sasvim jednostavne.obratio jednoj od nadležnih institucija za korekciju. koji se kao takav odnosi prema svemu. i čistija. znački. On sada bira samo jela i pića koja imaju tajanstvenu moć da ga povežu sa duhom njegovog naroda. to jest. skrušeni. umače crni hleb u maslinovo ulje. Ručak s njima otkrio mu je svu glupost i nedoličnost preteranog jela i izlišnog razgovora o jelu. „niko ne govori da li je jelo sjajno ili da je ručak bio bolji“. dok se jede. Ali to njemu više ne služi da bi u sebi izazvao neku neodređenu opijenost životom. Jer manastir Hilandar je danas jedno od najpoznatijih mesta ovlašćenih za zamene svih legitimacija. prepečenicu. Svi su i u toj prilici. U tom ukusu iz te krhke staklene čašice kao da je sadržana čitava Srbija koja vas neodoljivo obuzima i žari“. kad se obeduje.sedne pred neki kafić i potajno merka devojke koje tuda prolaze.

kad je već promenio temu svojih ljubavnih priča . Znao sam da je to veliki oproštaj. A uništiće ih zato što su kosovski Albanci navodno obični divljaci. jer se palikuća prikrade.i kad. „koja u svojoj istoriji nemaju nikakvog traga od kulture. uporedo sa pričom o tome kako se naš umetnik priprema na rastanak od devojaka ispred beogradskih kafića. pune nežnosti i suza“. renesansa pre Italije. univerzalan? Zar se voleti devojke i voleti Srbiju ne može istim rečima? Na jednom mestu u knjizi „Putopis kroz biografiju“ on kaže da mu se čini da u njegovoj ljubavi prema Srbiji ima „odbojnosti i kobne privlačnosti. te njegova kazivanja o ženama i nadahnuću kojim ga one ispunjavaju odjednom dobiju nov smer. počinje on svoje kazivanje o tom tužnom rastanku. ima neprestanog vraćanja toj ljubavi što podseća na mladalačke jade. ovu teoriju o jedinstvenom jeziku ljubavi . Jeste.12. izaziva neku vrstu patriotske erekcije i teži isto takvom orgazmu. opomene se da je upravo dobio izuzetno važnu nagradu za srpsko životno delo. nijedan spomenik. baci baklju i . gaje strašnu mržnju prema lepoti i istoriji. Da li je ovo zaista rekao Momo Kapor. eto.a samo što nisu . čitalac će. Kaže nam da on na žene . uskoro uništiti sve srpske spomenike.nazovimo je tako .Kapor ne uspeva da sprovede u praksi. ni UN. „Ta poludivlja plemena“. grublje. „Otišao sam na Kosovo“. Ali reči nisu njegove. nemaju kamen na kamenu. gromkije reči od onih koje spadaju u erotski vokabular mladog Kapora. Poput gastronomskih. Ljuti se što danas te beogradske lepotice izlaze s nekim njih nedostojnim mladićima i razmišlja o tome šta će jadan da radi kad ga godine stignu . upitaće neko od njegovih starih čitalaca. A onda se prene. Na primer. sad mora tobože da se sa njom rastane. Ali. grmi Kapor. Ivan Čolović tuđim rečima. da se patriotski nakostrešen umetnik oseća obaveznim da se rastaje i od onih sa kojima se ranije nije sastajao. „više neće moći da dodiruje lepe stvari: mladu kožu. Njegovi čitaoci ne sećaju se da je on sa njom ranije nešto imao. Tek. Zar jezik ljubavi nije uvek isti. naći i priču o njegovom tužnom rastanku od lepe Simonide. formule koje je počeo da sakuplja od kad se nacionalno-verski preobrazio. onog koga se i on sam danas ponekad maglovito seti. vek slikarstva. Izgleda da nacionalno napaljeni Eros traži jače. jer je nikad više neću videti. ne može im pomoći ni Unesko. niko. fraze. Ustremili su se na sve to i ti spomenici su u velikoj opasnosti. kako se izrazio.i na ljubav uopšte . ode u dim. drugim. one na fresci u manastiru Gračanica. Njegovo je samo uživanje. Kapor misli da može da ga izrazi jezikom koji je usavršio opisujući manje nacionalno važne vrste ljubavi. Zato je on prinuđen da . o njoj na Adi nije nikome pričao. Predajući se tom patriotskom erotizmu. Vesti iz kulture 78 79 . u vazduh. Došlo takvo vreme. sablažnjivo priča o neizdrživoj „inflaciji lepote“ na ulicama Beograda. kao i prema spomenicima koji svedoče o dugoj tradiciji jednog naroda. svilastu kosu“. Danas se nacionalno zaneseni Kapor služi pozajmljenim.Kao da je nekadašnji Momo.danas ipak gleda na drugi način.promeni i njihov jezik. onaj iz „Foliranata“. i u tome ima mnogo tuge. pa je i slasni i mračni predmet Kaporove erotske želje uzdignut do visina nacionalnog mističnog Erosa. u ništa“. duhovnim očima. o „reviji lepotica“ u ulici Strahinjića Bana. po Kaporovom mišljenju. u intervjuu u „Nedeljnom telegrafu“. „i dodirnuo prstima noge Simonide u Gračanici. koristi citate. on iznenađenim čitaocima patriotski i crkveno usmerenog „Nedeljnog telegrafa“.“ Zašto je više neće videti? Zato što će kosovski Albanci. seti se ko je i koliki je danas. i njegove erotske sklonosti dobile su versko-patriotsku dimenziju.

profesor Univerziteta u Banjaluci. o svakoj drugoj važnoj društvenoj i političkoj temi? Na našu sreću. bivši direktor Geo­ grafskog instituta SANU. Čuli smo. Knjigu „Kosovo i Metohija“ objavio je „Službeni glasnik“. Trajno rešenje Da. istorijskogeografske. Vladimira Stojančevića i Miloša Macure. održivo razmišljanje o kosovskoj i. a na osnovu recenzije dvojice akademika. popovi i takozvani fudbalski navijači. uključujući tu i proučavanje Kosova. bibliografija autorovih radova. ili. bivši upravnik Geografskog instituta Pri­ rodno-matematičkog fakulteta u Beogradu. počasni član Geografskog društva Makedonije. profesor Beogradskog uni­ verziteta u penziji. zašto ta teritorija od pre neki dan samo zauvek ostaje u Srbiji. poddisciplina i naučno-istraživačkih oblasti na čije se metode i rezultate oslanjao Vesti iz kulture 14. i ja mislim da glavno pitanje glasi: zašto je Srbija izgubila Kosovo.pojavilo se u Beogradu jedno obimno naučno delo pod naslovom „Kosovo i Metohija“. Ali.dakle. istaknuti geograf. naučno utemeljena rešenja za izlaz iz haosa. kad pročita sadržaj i knjigu malo pažljivije prelista. predsednik Srpskog geografskog društva. i beleškom o autoru koju je napisao doktor Milan Bursać. tri registra i desetak karata. i da je doktor Radovanović u stvari skromno odabrao samo četiri naučne discipline među mnogo većim brojem disciplina. samo zato što to odgovara interesima Amerike i drugih zapadnih sila. a ponekad i objave rezultate svojih naučnih pregnuća. saradnik Srpsko-američkog centra i Državnog pregovaračkog tima za Kosovo i Metohiju. a i dalje slušamo. to jest da je ono. analitičari. „oteto“ Srbiji.Ivan Čolović nove ideje. da potražimo oslonac za trezveno i. ali ne i na neki drugi način. kako se najčešće kaže. upravo ovih dana . valjda sluteći kuda stvari idu. može se i tako reći. Za sve to bilo je potrebno preko 600 stranica velikog formata. političke deklaracije i govori. Već podnaslov obećava izuzetno širok naučni pristup Kosovu i Metohiji: „Antropogeografske. redovnog profesora Geografskog fakulteta.“ Bravo! To smo čekali. Njen autor je doktor Milovan Radovanović. A sila boga ne moli! Ali šta o tome kaže naša nauka? Da li ona ima neki drugačiji ili bar uverljiviji odgovor na pitanje šta je dovelo do toga da Srbija izgubi Kosovo? Gde ćemo. nova orijentacija. dakle jedan od danas najvećih srpskih izdavača.„pomoći da se orijentišemo u haosu tako složenih i sudbonosno važnih problema Kosova i Metohije. s predgovorom doktora Mirka Grčića. čitalac će primetiti da je podnaslov mogao da bude i mnogo duži. to nam treba: 80 81 .kako stoji u predgovoru . još ranije su se izjasnili o uzrocima ovog gubitka. nema šta! Ono što čitaoca ove knjige može dodatno da impresionira jeste broj naučnih oblasti koje ona pokriva. Impozantno. parole na transparentima i kamenice tobožnjih navijača uglavnom slažu u tome da je Kosovu data nezavisnost. kako bi se danas reklo. zaista u pravom trenutku . Na kraju studije priloženi su izvodi iz recenzija. nosilac medalje „Jovan Cvijić“. A naučna utemeljenost knjige „Kosovo i Metohija“ na prvi pogled van svake je sumnje. Evo. koje će . redovni profesor Prirodno matematičkog fakulteta Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici. uostalom. Vidimo da se molepstvija. i osvetliti novi put ka praktičnim rešenjima. šta o tome misle političari. srpski naučnici vredno rade. demografske i geopolitičke osnove“. ako ne u nauci. Rodoljubivi pisci i drugi umetnici.

svoju vlast na Kosovu. u kome Čubrilović optužuje tadašnje vlasti što kosovskim Albancima. Ovaj zaključak magistralne studije doktora Radovanovića u prvi mah može da izgleda suviše skorman. „Logika. kako je došlo do njega? Kratko rečeno. kultnog teksta iz 1937. dozvolili da na njoj ostanu tamošnji Albanci. i to kao vrstu Vesti iz kulture 82 Ivan Čolović 83 . etimologija. zbog prevelike skromnosti autora ove knjige ne smemo da previdimo njegov lični doprinos razradi i afirmaciji ideja o rešenju albanskog pitanja na zdravim nacionalnim osnovama. demopolitika. koje su meni. pominje i „krvno“ obnavljanje Srpstva. na ogromno čuđenje samih Arnauta. to jest ideja o trajnom rešenju ovog pitanja.kad vide da autor ove knjige. jer je njemu. nema šta ni dodati.kad su 1912. etnografija. i što je posebno ohrabrujuće. kad se verovatno iz nekog nenaučnog razloga misli da je cena trajnih rešenja neprihvatljivo visoka... I. geo­ ekonomija. Verovatno su tu i druge discipline ili nauke. kulturna geo­ grafija. Pa. osim demostatističke komponente.bar oni pismeniji među njima . kad su u Evropi ideje o trajnim rešenjima sukoba između rasa i naroda uživale ugled u velikom delu evropske nauke i politike. eugenetika. kad govori o onome što naziva „obnavljanjem Srpstva u kolevci srpske državnosti i kulture“. a uz to i neoriginalan. ni oduzeti“. nema sumnje. doktor Radovanović može da računa na podršku jednog dela naše javnosti. „da predstavljaju egzaktan deterministički (funkcionalni) sistem. geodemografija. Lako je bilo Vasi Čubrilovuću da krajem tridesetih godina. on ne krije da je misao o fatalno propuštenim prilikama da se Srbi na Kosovu trajno i konačno reše Albanaca preuzeo od Vase Čubrilovića. kako bismo danas rekli. onih mladih ljudi koji otvoreno sebe nazivaju lepim imenima nacista i rasista. godine zaposeli tu teritoriju. etno­ psihologija. „Arnauti privikavani na zapadnoevropske pojmove o privatnom posedu“. I ko nam je onda kriv? Po mišljenju doktora Radovanovića. ova Čubrilovićeva analiza i danas je aktuelna i danas ima vrednost misli vodilje. ni termin kojim se ona opisuje: „trajno rešenje“ nisu novi. Ali. ekonomija. Međutim..u svom radu o Kosovu. u svetu posle Aušvica. na svu sreću. kako ga doktor Radovanović opisuje. Oni će se obradovati . politička geografija. dobro. kako je Čubrilović rekao. bele snage i rasne časti. Poimenice se pominju: geostrategija. antroponomija. iskusnog revolucionara i odlučnog pregaoca na polju obnavljanja surovo ruiniranog Srpstva“. onih mladih ljudi koji se ovde sve otvorenije zalažu za reviziju humanističkih i demokratskih dogmi – tih američkih izmišljotina . etnokartografija. važnija naučna istina nego to ko će je prvi izneti i prvi tačno formulisati. istorijska demografija. to jest Arnautima. sociologija. promakle. nego su u politici prema njima primenjivani evropski civilizacijski standardi i. etnonomija. tog. autopsija. Arnaute je njihova primitivna civilizacija naučila da osvajač zemlje uzima sve.otkriva nam ova interdisciplinarna studija . a civilizovani Srbi. umesto da ih odatle uklone. biometrija..zato što su Srbi . Ali to ni autor knjige ne poriče. uspostavljajući 1912. to jest da sprovedu takozvano „trajno rešenje albanskog pitanja“. ni ideja koja se u ovom zaključku iznosi. godine. nije na vreme oduzeta zemlja a oni proterani u Albaniju. etnostatistika. etnodemografija. procenjivanje. Kosovo je izgubljeno . kome se. naučnicima i patriotima koji ih zastupaju treba mnogo više hrabrosti. Danas. Na primer. kulturna isto­ rija. zaista. On s odobravanjem navodi delove jednog. u ovom prvom čitanju. ostavljaju im i život i imanje. nesrazmeran ogromnom naučnom aparatu koji služi da bi se on izveo. onomatologija. do kog zaključka o uzrocima gubitka Kosova za Srbiju doktora Radovanovića dovodi ova retko viđena koncentracija raznolikog naučnog znanja? Otkud taj gubitak. značenje i red činilaca su do te mere tačni i potvrđeni razvojem događaja do naših dana“ kaže on. politička istorija.uključujući tu i mantru o jednakosti svih ljudi i univerzalnosti ljudskih prava. „odličnog istoričara. karakterologija.

Pa kad civilizacija već nije umela da suzbije najezdu varvara na celoj teritoriji Kosova. demografski i razvojno inkopatibilnih društvenih i na­ cio­ nalnih formacija na istom prostoru. svoje kulturno naprednije takmace imigracijom u masi poplaviti. Ako se. „na imigracionu ekspanziju civilizacijski inferiornije populacije koja nasiljem i brojčanom predominacijom. Doktor Radovanović misli upravo na takve razlike. Ovo o „inkopatibilnim formacijama“ može nekome da izgleda kao citat iz famozne Hantingtonove knjige o sukobu civilizacija. Batut u tom predavanju uopšte ne pominje Kosovo. „akutna konfrontacija dvaju civilizacijski. ne povlađujući zdravom razumu i ovde neumesnim moralnim obzirima. Vesti iz kulture 84 Ivan Čolović 85 . To je rečenica iz jednog predavanja profesora medicine Milana Jovanovića Batuta. Sav civilizovani svet sigurno će to prepoznati i kao svoj interes. ne robujući političkoj korektnosti. Moto koji je on odabrao za jedno poglavlje ove knjige glasi ovako: „Mogu baš i varvari ako se brojno namnože. kako on kaže. ali doktor Radovanović je uveren da se ove njegove misli o varvarima i kulturno naprednom narodu odnose baš na Albance i Srbe. Jer. Ona glasi: Mi ili Oni. uništava starosedeoce i baštinike“. zakasni. to jest. dogodilo na Kosovu.. kao što će rasno i nacionalno svesni omladinci brzo shvatiti. na žalost autora ove studije.obnavljanja različitu od „demografskog“ obnavljanja. to jest sa trajnim rešenjem. Hrabro se držeći objektivnih naučnih metoda. dobrim idejama o rasama i nacijama i njihovoj nemilosrdnoj borbi za životni prostor vraća iz nenaučnih razloga poljuljani ugled. provizorno rešenje u vidu podele teritorije. a zasluga za njegovo razumevanje i solidarnost sigurno će pripasti i naučnim delima poput studije „Kosovo i Metohija“ doktora Milovana Radovanovića. sa ogoljenom istinom o večno istoj borbi nacije za životni prostor. održanog 1900. onda preostaje samo iznuđeno. dogodi da se sa eliminacijom protivnika. socio­ loški. objašnjava doktor Radovanović. jedno je imati dovoljno ljudi. Značaj ove magistralne studije nije možda u tome što ona donosi sasvim nove ideje. dajte da joj pomognemo da se povuče na jedan njegov deo. godine. s nadom da će bar tu opstati. Hantington zaista misli da se civilizacije sukobljavaju zato što su različite. a sasvim drugo imati čistu krv u njihovim venama. surovom snagom i brojnom nadmoćnošću savladati i podjarmiti. Podela Kosova koju on predlaže zapravo je podela na njegov varvarski i civilizovani deo.. nego u tome što starim. U pitanju je. kao što se. pak. pa sve nacionalne tekovine njihove ili preoteti ili uništiti“. ali on ipak ne govori o hijerarhijskim razlikama među njima. doktor Radovanović nas u ovoj studiji suočava sa suštinom stvari. koje se danas iz nenaučnih pobuda zanemaruju. a bolje Mi nego Oni. Zato je teritorijalno razgraničenje jedino racionalno rešenje“.

a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada. s kim. Ali. ako ne vrhunski srpski intelektualci? Samo oni mogu . zaista. odazvala se Zorica Tomić. po kućama.„postavljamo jedni drugima u prelomnim danima za našu državu“. Mislim da sve to služi stvaranju utiska da u Srbiji stvarno traje opštenarodna debata o nacionalnoj samobitnosti. pa da tamo po Evropi zujiš k’o muva bez glave?“ Pa. Deca pirea Nedavno je „Politika“.opet citiram najavu serijala . među kolegama na poslu. kako se izrazila. ko bi normalan o tome? Naravno. To kapiram bez problema.nekako uspevaju istovremeno i da budu i da ne budu. kulturolog. iznetu na istom mestu. po koju bi ti cenu u Evropu?“ A ti kažeš: „Ne pitam za cenu. da ih žedna duša vuče Rusiji. U stvari.“. publicista. Oni su pozvani da odgovore na pitanja koja . istorijske. teško mogu da poverujem da ljudi u Srbiji zaista sebe muče tobože teškim dilemama takozvanog evropskog puta Srbije. ali moram da priznam da ne bih umeo da vam prenesem šta o postavljenim pitanjima profesorka zaista misli. E. Zamisli da ja tebe pitam: „Je li.. sociolog kulture. i da ih ima i da ih nema. a šta onda? E. u krugu prijatelja. da o njima razgovaraju. „da.da nam pomognu da „sagledamo sebe“. „prelomni dani“. čitaocima predstavljena kao „univerzitetski profesor.„vrhunskim srpskim intelektualcima“. za mene ostaje nepojamno. prelomne. Ceco. Srbija u Evropi.“ Pročitao sam sve što je profesorka Tomić ovde rekla. i u tim raspredanjima koriste se i izrazi od kojih su sastavljena pitanja „Politike“ za ovu seriju razgovora sa intelektualcima: „evropska porodica naroda“. Takođe bez većih teškoća razumem i drugu profesorkinu misao o istoj temi.. priznajem. ali po koju cenu“ i drugi njima slični. neke njene ideje. niti da je neko mene nešto slično pitao. molim te. Zorica Tomić kaže da su Srbi mentalno tamo gde su i geografski. druga je stvar takozvani javni diskurs. to jest da odgovori na pitanja iz ovog „Politikinog“ serijala. njeno uverenje da. uzete pojedinačno. a prazan stomak Evropi. moj mozak ostaje blokiran kad treba da poveže ove dve profesorkine misli o Istoku i Zapadu i da razume šta ona zaista misli.15. u kulturnom dodatku.. u kafićima. već svet vladavine hipertehnologije. dileme su to.kao što vidite . Vesti iz kulture 86 Ivan Čolović 87 . kolumnista. „savremeni svet nije ni svet Istoka ni svet Zapada. kada. „između Istoka i Zapada“. „sačuvati identitet“. tu se o ovim tobože teškim temama naveliko raspreda. pa su rastrzani krupnim geopolitičkim pitanjima: kuda i ako i kad i kamo i po koju cenu. A to su ova pitanja: „Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda. započela seriju intervjua sa . jer kod nje Istok i Zapad .kako piše u najavi serije . još sam nekako i razumeo. ali ne i vezu među njima. to jest „na granici Istoka i Zapada“.. i multinacionalnog kapitala“. po koju cenu?“ Odmah da kažem: ja se ne sećam da sam nekome postavljao ovakva pitanja. Na primer. da Srbi tobože ne mogu lako da prelome između Istoka i Zapada. ali kako. I inače. U broju „Politike“ od 8. A ko će uneti malo svetlosti u sve to.još jednom citiram najavu „Politikinog“ serijala . A ja te na to prekorim: „A identitet. marta pozivu da pomogne Srbima da sebe sagledaju. a to njihovo stanje. nećeš valjda i njega da se odrekneš.

Da li oni. opet sam obe razumeo. njihovi dični nosioci i zaštitnici. u ovoj dijagnozi stanja njegovog mozga.Slično tome. prema dijagnozi profesorke Tomić. a poslužila se i jednom šalom da objasni do čega sve. Zapada i Istoka. ne znam. Međutim. pa se pod pretnjom nacionalističke kvalifikacije. odmah vidim nacionalizam. I to mogu lepo da pratim. Profesorka se šali kad predviđa semantički liftig i u imenu srpske salate. nego na različite i u principu jednako vredne kulture. dakle na dva. Mislim da su kod nas stvari otišle mnogo dalje. tačnije pire od krompira. pa se ja i ne sećam da su se moje misli rojile u nečem drugom. umesto mozga imaju pire. „učinili ga transparentnim i opscenim“. kaže Zorica Tomić. Profesorka je obdarena mozgom. iza tobožnje brige za nacionalni identitet. nastale blagim kretanjem viljuške. tela i duše. Stvar je u tome što ona i ja. patriotizma i izdaje. Ja tu razgovetno zapažam dve ideje i obe lepo i lako razumem. Vrlo sam podozriv prema svim nacionalnim obeležjima i prema svemu što se tim obeležjima kiti. „Nažalost“. izgleda. u ovom slučaju šta misli o medijima. ali vezu među njima nisam mogao ni da naslutim. Ali Zorica Tomić ovde istovremeno iznosi i drugu ideju. ali meni sasvim jasna. Profesorka Tomić u ovom intervjuu pominje nešto što je nazvala . i svuda gde se jave ta obeležja. to je ono što se. „Da se našalim“. Da li mislite da postoje više i niže kulture ili samo različite kulture? Drugim rečima. U čemu je problem. Dakle. Opet sam naišao na dve njene misli o toj temi. „prosečnom građaninu Srbije je od mozga napravljen pire-krompir. U mom slučaju semantički lifting odavno je završen. kaže ona. fašizam. dela. Šta ću? Moram da priznam da sam se odmah prepoznao u ovom opisu prosečnog građanina Srbije. Vesti iz kulture 88 Ivan Čolović 89 . po mom mišljenju. nemamo isti organ mišljenja. za mene je ostala tajna šta Zorica Tomić misli o medijima. Ja već odavno tu salatu zovem „šopska bez sira“. gotovo sve što ima nacionalno obeležje proglašava arhaičnim. konstruišu stvarnost ili je samo otkrivaju? Ili i jedno i drugo. I to moj mozak odbija da shvati. Prva je ideja o podeli sveta na civilizovani i necivilizovani deo. u ovom intervjuu nalazi se i jedno mesto koje mi je pomoglo da otkrijem pravi uzrok mojih teškoća da razumem misao profesorke Tomić. Misao ne baš novijeg datuma. valja iza znamenja nacije. gde je nesporazum? Srećom. kako kad i kako kome? Zaista. Profesorka najpre kaže sledeće: „Mediji više ne reprezentuju stvarnost. I još jedan primer. jasno je da sam i ja jedan od onih građana Srbije koji. a ne u pireu. nejednako vredna. čak će i srpska salata morati da promeni ime“.„obavezujući standardi civilizovanog sveta o očuvanju i negovanju kulturnih razlika“. iza zvanično razglašenih tobožnjih dilema između hleba i časti. A malo zatim čitam da ona veruje da su moderni mediji skinuli veo tajne sa sveta i. necivilizovanim. retrograradno? Ma kakvi. a ja na tom mestu imam krompir. po njenom sudu. do kakvih apsurdnih situacija. ali ne na civilizovani i necivilizovani deo. Zatucanost. da su mnogo gore i crnje od toga. a ne šare. I šta sad da radimo? Ja bih rekao da ovde mora da se bira. već je kreiraju“. neprosperitetnim ili retrogradnim“. „u takvoj klimi u kojoj se permanentno obavlja svojevrsni semantički lifting. teror. Arhaično. Zorici Tomić kao da su obe drage. prema kojoj je svet takođe podeljen. profesorka stručno naziva „semantičkim liftingom“. da su moje vijuge ikad bile nešto drugo. da li vam je bliža rasistička ili relativistička ideja o kulturnim razlikama? Međutim. neprosperitetno. takav jedan lifting može da dovede.citiram je . Jer ko pominje takozvane „standarde civilizovanog sveta“. kako je rekla. nesumnjivo pretpostavlja da postoji i svet uređen po drugačijim standardima. da morate reći koju od ovih ideja o razlikama kultura prihvatate. primitivnim. Ovu metamorfozu srpskih mozgova u pire. Ali ja sam živi dokaz da to više nije nikakva šala. opet je za mene ostalo nejasno šta profesorka zaista misli.

uzdizati velelepna građevina. ako se do uzdržanog stava prema nacionalnim obeležjima i do osude njihovih manipulatora u Srbiji može doći samo ako nam je mozak pretvoren u pire od krompira. prsluk i čakšire. Ivanović je predložio da Kula Balkana bude izgrađena u Novom Beogradu. Drugo. odnosno kula. Koju bi poruku dobili gosti Beograda. „Bilo bi idealno“. a da na vrhu nosi simboličku šajkaču“. a izneo je i ideju o vizuelnoj simbolici kule. poručuju oni. koju je nedavno objavio izdavački centar časopisa „Nova srpska politička misao“. onda živeo pire. u Srbiji nije nikakva retkost. „da znamo da cenimo naše najbolje tradicionalne simbole i da smo večno zahvalni pokoljenjima koja su ginula noseći ih za slobodu današnje Srbije. da im ne pada na pamet da se bezosećajno urbanizuju.Dijagnoza profesorke Tomić na prvi pogled zvuči zabrinjavajuće. 90 91 . onda živela deca pirea. kaže on. posebno onih koji glavnom gradu Srbije prilaze sa severa. običnom građaninu. „da Kula Balkana simbolički stoji na postolju koje asocira na opanke. jer će to biti najviša zgrada na našem poluostrvu.“ Ništa novo. a ponekad i gunj i šubara. šilo za ognjilo. imati pire krompir u glavi. Prvo. patološka pojava. ralo i volovi. Vesti iz kulture Ivan Čolović 16. Znamo da opanak i šajkača. koja će se zvati Kula Balkana. ali ja ipak mislim da nemam razloga za zabrinutost. onda živela misao pirea. ali ne bez opanaka. nego je naprotiv pire organ mišljenja svojstven našem prosečnom. suve šljive i orasi i slične stvari odavno služe rodoljubivim stanovnicima srpskih gradova da pokažu da se nisu otuđili od sela i naroda. negde između hotela „Hajat“ i reke Save. ako je verovati profesorki. Predlog da se podigne jedna ovakva kolosalna zgrada. izneo je građevinski preduzimač i književnik Igor Ivanović. neka abnormalna. Kula Balkana Možda će se jednoga dana pred zadivljenim pogledima posetilaca Beograda. u knjizi „Kultura i identitet. Hoćemo u grad. ugledavši ovu grandioznu kulu u opancima i sa šajkačom? „Time bismo pokazali“. Pogled zdesna“. jelek i marama. objašnjava Ivanović.

odnosno . kad se u srpskoj kulturi i dalje kriju izuzetno moćna i dosad nedovoljno iskorišćena sredstva za vođenje uspešne. jer je. kao nevidljivi ’okupator’. podizanje Kule Balkana samo je deo mnogo ambicioznijeg projekta koji je autor ove knjige nazvao „Novi srpski kulturni put“. to jest Balkana.podseća nas autor knjige „Kultura i identitet“ .„da se ugleda na velike svetske države na njihovom putu očuvanja vlastitih kultura i potonjih kulturnih invazija. Evo zašto. prema njegovoj prognozi. bar privremeno.kako se Ivanović izrazio . Međutim. precizira on. Zato Srbija više neće slati vojsku da zauzima neku teritoriju. to ne znači da sad treba da odustane od borbe. „da imitirajući ponašanje velikih država u globalnoj utakmici. Kula bi. Tu je reč. Osnovu te nove strategije čini ideja da je danas neophodno da Srbija odustane. Zašto bi odustajala. ostvari presudan uticaj na susedne kulture u svom malom svetu. Sada je samo potrebno da naša država shvati stratešku vrednost takve kulture.„groteskne pokušaje da simuliraju kulturu velikih i malo srodnih nacija“. ali s novom. Jer. naše komšije neće moći Vesti iz kulture 92 93 .savetuje dalje Ivanović državu Srbiju . To ne bi bila demobilizacija. bila „novi budući simbol koji bi glavni grad trebalo da podigne zarad transparetnosti svoje kulturne moći na Balkanu“. ne tako davno doživela razočaranje i pretrpela poraz. jer se osnovne vrednosti ovog regiona koje bude interesovanje ogledaju samo u autentičnosti i originalnosti“. da uvidi da je to ono čime se danas osvaja svet. daleko od toga.lebdi duh. u balkanskom tlu ukorenjenu kulturu. Veći značaj on pridaje jednoj drugoj sugestivnoj simboličnoj poruci s kojom bi ova kula u opancima dočekivala goste Beograda. kad je njen kulturno-borbeni potencijal ostao neokrnjen. Srbija . preporučuje Ivanović.to što se naši susedi skorojevićki ograđuju od Balkana.jedino je Srbija razvila autentičnu. „o postavljanju nove nacionalne i državne strategije u kulturi“. i. Razrađujući strategiju ovog Kulturkamfa. ako je tačno da je Srbija u nedavnim ratovima potrošila barut i municiju i uopšte vojno oslabila.„treba hrabro da ponese balkansku zastavu kulture na kojoj bi pisalo: ’Dobrodošli u zemlju barbarogenija’. pomoću kojih su pritajeno širile područja svojih interesa“. Umesto borbe na bojnom polju. naša država treba da vodi nepoštednu borbu na polju kulture.„ neku vrstu totalnog Kulturkampfa“. od toga da se za uticaj i teritorije bori u ratu. Ofanzivi srpske barbarogenijske kulture ide naruku .treba biti realan i odustati od brzopletih i preuranjenih pokušaja da se kulturno pokori ceo svet.kaže Ivanović . pametnijom strategijom. odnosno njene vizuelne simbolike.objašnjava Ivanović . Najpre.Međutim.kaže Ivanović .kako se on izrazio . već se usmeriti na osvajanje samo jednog njegovog dela. U stvari. pobedničke borbe? Naša kultura je u stvari jedno ogromno skladište džebane za koju je Ivanović smislio prikladno ime: „duhovna municija“. na kulturnoj planeti Balkan“. što se njihove kulture svode na . odnosno . Srbija treba da ima na umu iskustvo velikih zemalja. Isturanje kulture na prvu liniju fronta srpske borbe ovde se predlaže kao prestrojavanje nacionalnih snaga i njihovo pripremanje za novu ofanzivu. kulturu samoniklog narodnog genija. „Srbija mora“. bez zrna baruta osvojene teritorije Ivan Čolović . omaž selu i precima ipak ne bi bio najvažnija poruka Ivanovićeve Kule Balkana.analizira dalje Ivanović . kaže Ivanović. objašnjava on. tako radeći. nego će ubuduće to biti zadatak srpskog duha. koji neprimetno ulazi u sve pore svakodnevnog života i kreira životni stil pojedinca“. To je poruka da je naš glavni grad najveći i najmoćniji kulturni centar na Balkanu. „A iznad takve. „da postane centralna kulturna imperija u regionu“. Ali u planovima sopstvene kulturne invazije . od svih zemalja našeg regiona . Tu ne bi tebalo da bude nekih većih problema.

“ Ova stručna recenzija. To Đurković zna. odnosno da prime hostiju balkanskog barbarogenijskog identiteta kojom će ih Srbija pričestiti. srpska kulturna imperija bila bi veća i od najsmelije zamišljene teritorije velike Srbije. Ivanovićev izdavač je. nema sumnje. Možda vam je ipak teško da prihvatite ove Ivanovićeve ideje o srpskom imperijalnom Kulturkamfu? Možda ste prema njima uzdržani već i zbog toga što je čovek koji ih je smislio po zanimanju građevinski preduzimač. Kulturkamf da. predvideo da može biti i ovakvih reakcija. Onda bi se ekspanzija širila dalje. bilo civilizacijske“. već iz čvrstine svakodnevnog života obeleženog radom. koje ga čini formalno nekvalifikovanim za tu temu. iz mučnine čoveka zabrinutog za sudbinu svoje zemlje. On nas uverava da je ova knjiga o srpskoj kulturi i identitetu izuzetno vredna ne uprkos autorovom zanimanju. U njoj bi se našli. Poput svih građevina. pa nije ni čudo što gradi kule u opancima . neki od onih koji su požurili da se nasmeju njegovom predlogu da se u Beogradu izgradi Kula Balkana u opancima.kaže Ivanović . Pa vi sad vidite vredi li poraditi na tome. prema drugim narodima. hteli ili ne. i „svi preostali narodi u regionu s kojima. iskustvu.rad na građevinskom placu u stvari čoveka stavlja u privilegovan položaj u odnosu na mislioce s akademskim obrazovanjem. piše Đurković. i njegova misao i viđenje sveta koje se u knjizi predstavlja duboko je utemeljeno u zemlji. Ali Đurković taj podatak ne pominje da bi od nas tražio da ne sudimo suviše strogo Ivanovićevom amaterskom. najpre prema onima sa kojima . Najpre valja krenuti u osvajanje Republike Srpske i okolnih država gde ima Srba. ali bez građevinskog iskustva. Zato što se na stvari kulture u Srbiji isključivo gleda Vesti iz kulture 94 Ivan Čolović 95 . bilo religijske. a zna i zašto je to tako. na primer iz kontakta građevinskog preduzimača s placem. Ona će im pomoći da nađu sebe. „po osnovnoj vokaciji je preduzetnik u građevinskim poslovima. kako i sam pisac pogovora kaže. Međutim. tradiciji. bez ozbiljnog obrazovanja. nego upravo zahvaljujući njegovom zanimanju. dakle jedno stručno lice. da napiše pogovor. delimo istu sudbinu i niz sličnosti“. Ali. ali kulturni Blitzkrieg ne dolazi u obzir. ovaj stručni sertifikat. precizira autor projekta. Mora se planirati invazija u nekoliko etapa. misli da je to . nego preduzetnik u građevinskim poslovima. malo će se zamisliti a možda i postideti kad u ovom pogovoru vide da jedan renomirani politikolog. one koju su nam dedovi i očevi ostavili na brigu. bilo krvne. ali ipak originalnom rezonovanju. i to – naglaša Ivanović – „s akcentom na Crnu Goru“. to ne bi bila i krajnja granica prostora koji bi zauzela srpska kulturna imperija. otpora da se prizna vrednost ove i drugih Ivanovićevih ideja sigurno će i dalje biti. koji će čitaocu pomoći da lakše shvati i prihvati ovo. Poziva nas da shvatimo da kad je reč o razmišljanju o kulturi i identitetu.kako se izrazio „sjajna ideja“. sigurno će doprineti lakšem razumevanju i većem uvažavanju Ivanovićevih ideja o srpskom Kulturkamfu. dakle čovek koji gradi zgrade i kuće u kojima ljudi mogu da žive i da stvaraju svoje potomstvo. Dakle. „Autor ove knjige“. Ali. Jer mnogi ljudi u Srbiji danas nisu spremni da prihvate velike misli koje se spontano rađaju iz kontakta sa zemljom. Njegova misao ne dolazi od apstrakcije i logičkih formi. dakle bez formalne kvalifikacije za teme o kojima ovde piše? Građevinski radnik.dugo da se zadovoljavaju kulturnim surogatima. „krajnje neobično štivo“. srpska kulturna imperija ne može da nastane brzo i odjednom. Na primer. kakav je nesumnjivo Miša Đurković. stvaranjem nove vrednosti.„imamo srodnosti.reći će neko. I to znatnog. On polazi upravo od intrigantnog podatka da autor nije akademski građanin po profesiji. Naravno. pa zato i neće pružiti ozbiljniji otpor ekspanziji srpske kulture. a bogme i o svemu drugom . Angažovao je politikologa Mišu Đurkovića.

Ali da će se naći tu. omražen više nego ikad ranije. koja pokazuje šta se sve u kulturi može učiniti kad se na nju gleda s te strane. a prošle godine objavila „ Narodna knjiga“. koji ume ljude da iznervira. A istina. a ostati svoj. izgleda. Ako ga ignorišete. namćor. Moralista Ljudi ne vole moralistu i nikad ga nisu voleli. one rođene u glavi jednog građevinara. zatim Dobrog Seljaka i. U moderno doba. to jest do visina autentičnog mišljenja bez jalovih apstrakcija. To je jedan od zaključaka knjige „Moralistički fragmenti“. Tragajući za prirodnom čestitošću i mudrošću. kvariigra“. Proletera. Njenog autora je udesno i uvis. nijedna vlast mu nije dobra. nego od njega stiže samo jedno te isto dosadno Ne. nažalost. ništa drugo nije ni mogao da očekuje.sleva. Kad se 96 97 . moralista tvrdoglavo ide protiv matice. gurnuo sam život. ništa ne ume da prihvati i aminuje. jer tvrdi da je prava stvar ne uspeti. u naše vreme on je. šta misli i kako govori. neki mislioci minulih vremena otkrili su Dobrog Divljaka. najzad. njihov junak. vlada mišljenje da je on savršeno nepotreban.danas se „moralista ne doživljava ni kao prepreka. I stalno se buni. a ni gore od toga ne bi trebalo da ga iznenadi. On je prosto čovek koji smeta. profesor književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. već se registruje (ako ima sreće da bude opažen) kao dosadna muva. Plemenitog Golju. dedovima i očevima .„dostigla je. posebno ona o kulturi. zaključuje autor ove knjige. moralista je marginalizovan.valjda ćemo jednom to shvatiti! . Danas mislioci zdesna. baksuz.može da se vidi samo kad se gleda zdesna. još gore od toga . Taj vam ne dozvoljava da težite uspehu. mamutske razmere u postmiloševićevsko doba“. to jest ide u suprotnom smeru od onog kojim ide ogromna većina ljudi. sem negodovanja i ljutnje. S obzirom na to kako se moralista ponaša. koju je napisao Milo Lompar.žali se on . zemlji. U stvari. danas je on prezren i ponižen. on je spreman da se nametne nekim skandalom ili incidentom. Zašto je danas moralista nevoljen? Čime je on to zaslužio? Nema tu neke velike tajne. Utoliko je veći značaj Ivanovićeve pionirske knjige. u svemu što običan čovek misli on vidi predrasudu ili neki skriveni interes. to jest desno i u visinama. Njihovo otkriće. mogu da se nadaju i profesionalni mislioci.kaže profesor Lompar . Pre svega. u mentalni prostor apstrakcijama neposredovane mudrosti. zove se Dobri Građevinar. Ali. daju krupan doprinos istoriji tog traganja. okupljeni oko časopisa „Srpska politička misao“. I. Zatim. objašnjava profesor Lompar. „Vladavina radikalno levičarskog i titoističkog modela u kulturi“ . na primer. tradiciji. Vesti iz kulture Ivan Čolović 17. Pod jednim uslovom: da prihvate da je njihova uloga u tome da nam pokažu bedu apstraktnog i logičkog mišljenja i da nas povedu dalje.

u pogubnoj privrženosti Srba Americi i američkim vrednostima.„večna Crna Gora koja govori srpskim jezikom“.jer je sam plaća. njene simbole moći i autoritete. objašnjava profesor. prkoseći svim rizicima koje to povlači za sobom. Nije mu promaklo da ga nađe i na jednom mestu gde je dosad neopažen harao.„i kao narod i kao pojedinci izranavljeni do krvi“. „To čoveka može koštati počasti i para“. ali ne postoji svest o pravoj opasnosti koju Amerika predstavlja za srpsku kulturu. I uz sav rizik koji jedno subverzivno mišljenje sobom nosi. profesor Lompar šiba po „novoj Crnoj Gori. „Titoizam nije čovek“. kod nas je „gotovo opasno ispoljavati antiamerikanizam“.svojstveno moralisti . Namćorski prema vladajućoj ideologiji? Da. Ne hajući za to. prezir i podsmeh . vidi se da je moralista opasna osoba koja potkopava vladajući poredak. Ameriku volimo zbog Tita.podseća nas autor „Moralističkih fragmenata“ . I zaista titozam . a ta država je. pak. tačnije. nema otpora njenom zloćudnom nihilizmu. „iskazuje neku vrstu iskustva subverzivnosti“. objašnjava profesor. do kojih on lako stiže zahvaljujući specifičnom načinu kretanja.kaže on . koje nije isto kao kod ljudskog bića.moralista.krećući se neopaženo i brzo kao duh . profesor Lompar nam nemilosrdno baca u lice. Njegova knjiga puna je primera koji pokazuju kako je on to postao. Smelo prkoseći svemu što moćnici u Srbiji misle o ovoj temi. na osnovu onoga što sam doživljava kao čovek koji u današnjoj Srbiji ide protiv struje. a to je . svojstvenom jednom duhu. objavljuje da postoji samo jedna prava crnogorska država. „salonski antiamerikanizam“. da on. namćor. Zna cenu te subverzivnosti . „koju očituje antirusko kretanje u spoljnoj i antisrpsko kretanje u unutrašnjoj politici komunističke Jugoslavije . nastavak one koju je Crnogorcima napravio Tito ili. Naziva ga „duhom koji je antiduh svakog duha“ i upozorava na to da je on danas u Srbiji svuda prisutan. Kod nas se . Čitalac će tako saznati da se autor „Moralističkih fragmenata“ usuđuje da se namćorski odnosi prema. „Titoistička formula“. Svestan je on cene koju za to mora da plati. Mogao bi da kaže: dosadna muva.a to su osuda.  Ovaj portret moraliste profesor Lompar je naslikao polazeći od sebe. i to kao njegovo „prirodno izvorište“. „Zloslutna srž titoizma“ ukazala se našem moralisti i jednog Vesti iz kulture 98 99 . On nas je odvojio od majčice Rusije i bacio u zagrljaj toj nihilističkoj nemani. zapravo „ulog u nastajanju nove i nepoznate Crne Gore“. koji dovodi u pitanje vladajuću elitu. Otkud to.pojavljuje se kao podloga za svaku osudu antiamerikanizma“. tom zlu koje bije iz „tamnog srca Amerike“. otkud ta luda. njene ideje.kaže profesor Lompar . objašnjava profesor Lompar. nezdrava ljubav Srba prema imperiji zla? Odgovor. Od njega nam je to ostalo. baksuz c’est moi.stigao je i do nekih neočekivanih mesta. Na primer. kako se izrazio autor „Moralističkih fragmenata“. Kako se tu našao.njegovo je lično iskustvo. mangup jedan? Tako što je taj jezik. danas u Srbiji vladajućoj ideologiji. kaže on. „i može mu natovariti mnogu nevolju na vrat“. profesor Lompar otvoreno ustaje protiv titoizma. takva jedna neprijatna. sebi i drugima teška osoba . Mada smo od te zemlje . naš moralista nastavlja da detektuje zle učinke titoizma u današnjoj Srbiji. koju je „iznedrio duh titoizma“. da zuji oko nekih danas moćnih noseva i da im pri tom kvari igru. Iskustvo subverzivnosti . koji se niko pre njega nije usudio da izusti. otkrio ga je u crnogorskom jeziku. ali ga je naš moralista i tu prepoznao. „i zato on može da se prostire mnogo dalje nego što bi svaki čovek mogao to da učini“.ispoljava samo površni. On nas je izdresirao tako da ne dozvoljavamo da nam je neko dira. odnosno da se „nasleđe titoizma može pratiti u svim vidovima života“.Ivan Čolović sve sabere. koja govori novim jezikom“.

Šetao se berlinskim ulicama i čitao natpise na tablama. Od svih velikih i bogatih firmi kojima je čovek njegovih sposobnosti mogao da upravlja. opominjuću tablu sa imenima ustaških logora?“.kako se izrazio . Majdanek. pokolebati. s tim unapred bio pomiren. U slučaju da neki titoistički moćnik zlobno primeti da se Nemci u Berlinu suočavaju sa odgovornošću za zločine učinjene u njihovo ime. tako.mogao da ponudi svojim građanima kao spomen na zločine koje ne smeju da zaborave. „na najvijugaviji način. za vreme nacizma. zbog toga što je u naše glave usađena vladajuća ideologija. profesoru Lomparu neće ponestati moralne hrabrosti da tom titoisti kaže ono što danas malo ko u Srbiji sme i da pomisli. „Da li bismo uopšte mogli zamisliti na određenim ulicama Beograda“. Treba li. „što je srpska kultura iznutra onemogućena da osvetli činjenicu da je srpski narod pretrpeo genocid“. znate već kojim: sa „zloslutnom srži titiozma“. pa otud ni sa istorijskim užasom koji smo stvorili. Danas on ima samo skromno Vesti iz kulture 100 Ivan Čolović 101 . da ovo nemilosrdno raskrinkavanje zloćudog titoizma i samopožrtvovana odbrana srpskog naroda u knjizi „Moralistički fragmenti“ nisu prošli bez posledica po njenog autora ? Imao je da plati koliko to košta . retkih i subverzivnih ideja. recimo.. u centru grada. trenutak epifanije. Odatle je. „Stanislav Vinaver“ i „Laza Kostić“. Treblinka.kako se on izrazio odričemo „naše nacionalne egzistencije“ i da „o sebi mislimo ono što misle oni koji su oblikovali pojam srpske krivice“ . to jest titoizam.. godine“. A šta bi Beograd . kad nemamo iskustvo sa genocidom koji smo pretrpeli“. Tako je morao da se zadovolji sa samo tri književne nagrade koje je dobio poslednjih godina.i to samo dve godine . seća se on.. 2007. Ali on zna i ono što nam drugi ne daju da znamo. „Zato“. Odjednom se našao licem u lice sa svojim zakletim neprijateljem. Štithof. Bio je to. nešto što su lansirali naši neprijatelji iz Prvog svetskog rata. Naravno. Zapravo. na zidovima i na kockama u kaldrmi.. „diskriminatorske naredbe uperene protiv Srba iz ustaških zakona i pravila? Da li možemo zamisliti. a čemu je u naše vreme kumovao.da ga titoizam u tome ne sprečava . To su nagrade: „Đorđe Jovanović“. nešto što bi bilo nalik na ono što je profesor video u Berlinu? A imalo bi se šta. i iz najveće daljine. pita nas profesor Lompar. u epifanijskom času prebačen u potpuno drugi svet“.potekla i navika da se . ustuknuti da ako treba i sto puta ponovi ime ideologije koja danas upravlja našim dušama. pred jednom tablom na kojoj piše: „Mesta užasa koja nikada ne smemo zaboraviti: Aušvic. I u tom trenutku profesor Lompar doživeo je epifaniju. Ko? Neće se naš moralista umoriti. te da obeležja u Beogradu koja bi podsećala na zločine nad Srbima ne bi mogla s tim da se uporede. deportovana 1943. zna zašto je to tako. Terezijenštat. nama je sasvim strana ideja o nekakvim spomenobeležjima na zločine koja bi bila pandan berlinskim. koji podsećaju današnje Berlince na stradanja Jevreja i drugih ljudi u njihovom gradu i u njihovoj zemlji. Buhenvald. uostalom. ne možemo imati snage da se suočimo sa užasom kao takvim. razmišljajući o obeležjima koja danas Berlince podsećaju na zločine počinjene u njihovo ime i u ime nemačkog naroda.a on je. uopšte reći da iznošenje ovih i mnogih drugih hrabrih. Našao se i pred jednom granitnom kockom sa natpisom: „Ovde je živela Sofija Hap. ubijena u Aušvicu“. na kraju. zna on da to ne možemo da zamislimo. Dahau“.direktor „Politike“. priča on.iz čega bi drugog . pokušava da nam objasni naš moralista. rođena Bah 1892. on je bio . istinu da je priča o nekakvoj srpskoj krivici običan mit. zar ne? Međutim.„poništio svaki egzistencijalni oblik suočenja kakav je moguć. Zastao je.dana u Berlinu. dobiće od profesora odsečan odgovor da mi „kao javnost i kao kultura. u Berlinu. Iz titiozma je . Uostalom. on se upitao: a zašto nečeg sličnog tome nema kod nas? I odmah mu je sinula jeretička i subverzivna misao da je to zato što je titoizam .

što je zajedno. „zenice opčinjene ljubavlju“. „“jato leptirova“. ministar poljoprivrede u Vladi Srbije.mesto profesora Univerziteta i. „tvoja kosa plava“. koja je objavljena u izdanju novosadske izdavačke kuće “Stylos”. U njima.. „ruke snene“. Milosavljević. Zadužbinom Miloša Crnjanskog i odlučuje o kniževnim nagradama u Srbiji kao predsednik žirija za nagrade „Rastko Petrović“ i „Miloš Crnjanski“ i kao član žirija za NINovu nagradu. Moju pažnju najpre su privukle vesti o gala promociji ove knjige.da vidimo: samo šest žirija. Tome već nisam mogao da odolim. „vilin konjic na tvojim trepavicama“... On je nedavno objavio knjigu pesama pod naslovom „Izvor i pritoka“. bila održana u Aeroklubu u Beogradu. Pesnik Zašto jedan uspešan političar piše poeziju i izlazi u javnost sa zbirkom pesama? Šta će mu to? Šta očekuje da na taj način postigne? Da o ovome razmišljam podstakao me je Slobodan St. Hrabar iskorak iz pragmatične svakodnevice u večnost pesništva“. Ove ljubavne pesme su savim kratke. „zelene oči“. „ponoćna tihost“. Vesti iz kulture Ivan Čolović 18. „muzika duše“ i druge slične. savim apolitične i nesvakidašnje stvari. i da tako otklonim mogućnu primedbu da iz suptilnog sklopa poetskih tvorevina 102 103 . zaista nema ni politike niti ičeg drugog što bi podsećalo na praktični svakodnevni život. Zamislite gde bi profesoru Lomparu bio kraj da ga moralistički nemir i subverzivne ideje nisu dovele u situaciju da ovako tavori na margini. usput. te se uskoro u mojim rukama našao primerak „Izvora i pritoke“. rukovodi samo jednom institucijom. kao što je izdavač obećao. pa mogu nekoliko njih da navedem u celini. nego se tu opevaju „pritajeni mađioničar mesec“. za nagradu Drugog programa Radio Beograda i za nagrade „Đorđe Jovanović” i „Dragiša Kašiković“. A onda sam u katalogu izdavača pročitao tekst kojim se Milosavljevićeva poezija preporučuje čitaocu: „Pesme jednog političara lišene politike ali pune poetike. Većinom su vam to ljubavne pesme. Sad mogu da kažem šta tu ima. koja je. to jest čisto pesničke slike. krajem marta ove godine.

ipak. nego je to svakodnevica toplog porodičnog doma. druga sa „Rodila se“. ima u „Izvoru i pritoci“ i nekoliko pesama nesumnjivo nadahnutih državnim poslom kojim se njihov autor bavi. evo samo jednog stiha: „Na majku liči. jedino me greje tvoja kosa plava. Ni u ovim Milosavljevićevim porodičnim pesmama zaista nema politike niti bilo čega što bi pokazivalo da je njihov autor ministar. Ima doduše svakodnevice. koja se zove „Vojvodina“. u celini mu je posvećena. dakle nešto što se direktno tiče njegovog resora. Prvo navodim jednu bez naslova. prćast nosić ima“. Ne bih dalje da citiram. svakodnevica prćastog nosića. od čega ljubavna pesma nastaje. Bog se pominje i na nekim drugim mestima u ovoj zbirci. u jednoj sa rimama. mesec pretvara u pesmu o ljubavi neprolaznoj. Ova se zove „Magičnosti“: U sumornom trenutku. pesnik je naslikao kako se „žitna polja zlate“. ali to sigurno nije ona gruba svakodnevica ispunjena problemima banalnog praktičnog života. Ide ovako: Večeras. Jedna počinje sa „Rodio se“. jednostavno. daleko od ravnice žitne“. ali. A pesnik kaže: Večeras. sinu i kćerci. koja se u Srbiji tradicionalno poštuje. a jedna pesma . ispevane su u slavu njihovih rođenja. vrsti poezije posvećenoj radovima na selu.pod naslovom „Veliki je Bog“. dok se „klipovi kukuruza klate“. ovim pesmama Milosavljević daje doprinos poljoprivrednoj lirici. Počinje pitanjem: „Kako da zadržim. a nikada budan nisam smeo da Ti kažem. mesec čvrsto zagrljen našim rukama snenim.Ivan Čolović grubo istržem pojedine njihove elemente. neporecivo zna. Dakle. o čemu svedoče i datumi ispod pesama. nevidljive i preteće oblake. Srećno-porodičnu atmosferu ovih pesama dodatno ističe to što su one u knjizi ilustrovane neveštim dečjim crtežima. Na primer. Njoj je slična pesma „Molitva pre žetve“. One su posvećene pesnikovoj deci. srećnog muža i ponosnog tate. kada nepoštedna java. Zatim sam našao dve pesme koje bi se žanrovski mogle odrediti kao srećno-porodične. Ipak. a tu se vide i njive na kojima „vredne Lale rade“. O tome svedoče i dve kratke pesme koje Vesti iz kulture 104 105 . u kojoj autor na poetski način evocira problem zaštite letine od grada. Zbog toga se može reći da se Milosavljević ovde predstavio i kao religiozni pesnik. zanosnim treptajem do magije nove. a na kraju se pokazuje da to pitanje ministar ne razmatra sa svojim stručnim timom. svojom hladnoćom moje snove savlada. što sam odavno hteo. I u drugoj se pojavljuje par na mesečini. nego ga u molitvi upućuje Bogu: „Kaži mi pre žetve. moj Gospode“. onim koji srećnim roditeljima mame suze radosnice.

a pažnja se isključivo posvećuje tom fantomskom pesničkom subjektu. Rizik je prihvatio zato što je procenio da od objavljivanja pesama punih lepih i pozitivnih osećanja političar može i da profitira. Pošto je odmerio razloge za javno pokazivanje emocija pomoću stihova i protiv toga. to jest. deci. skrušeni vernik i nepokolebljivi rodoljub. one s kojom se on javlja u privatnom i javnom životu. „Dugo sam razmišljao da li da objavim knjigu poezije“. Međutim. oba vrlo afirmativna. on je izneo nadu da će ga. U pomenutom razgovoru za novine. kad gospođa Jeftimijević-Lilić hvali toplinu i smirenost koju nalazi u „Izvoru i pritoci“. pa se može steći utisak da ti kvaliteti nemaju veze sa karakterom samog Milosavljevića. prirodi. kao političar i ministar. Za razliku od eksperata koje je angažovao da mu izdaju stručne sertifikate Vesti iz kulture 106 Ivan Čolović 107 . Pri tom se stvarna ličnost . Drugi ekspert angažovan da oceni stvar. zahvaljujući ovoj knjizi. Jasno je. poverava se on u jednom razgovoru za novine. on je odlučio da to učini. Srba Ignjatović.je on posvetio crkvama na Kosovu. pa se u skladu s tim pesma i završava: Sretan vam vaskrs srpski mučenici.. da pokaže svoje emocije.sam pesnik lično.. sa svojim doktoratom. Naime. koje će morati da drži podalje od sebe kao privatne osobe. gde on uspeva da u sebi nađe nešto drugo. a ovde je to Slobodan St. A ima on i jednu podužu o celom Kosovu. U njoj se zaziva nebeska vatra i osveta. “.bar se meni tako čini . i takozvanog „lirskog subjekta“ ili „lirskog glasa“.jer je ova baš borbena. „jer kažu nije dobro za jednog političara da otkriva svoje emocije. Ovo je. zaljubljen muž i brižan otac. životu. decom i ministarstvom . Kleto vam leglo svi nevernici. epska. pravoslavlju. Pretpostavljam da mu je posebno prijala pohvala gospođe Jeftimijević-Lilić. Ovo kažem imajući u vidu šta je sam autor „Izvora i pritoke“ rekao o razlozima koji su ga naveli da objavi ove pesme. da su otuđeni“ i da će tako „saznati kako jedan ministar gleda na svet oko sebe“. ljudi „možda doživeti na jedan malo drugačiji način od onoga ustaljenog da su političari tehnokrate. Milosavljević. Zaista.ne bi mogao lako da se saglasi. verujem da je autor bio više nego zadovoljan kad je pročitao šta tu piše. koja je napisala da „Izvor i pritoka“ „donosi čistu supstancu istočenu iz dubina bića koje duhovno uzrasta napajano na vrelima svekolike ljubavi prema: ženi. bojim da u ovim stručnim mišljenjima ima i nešto čime Milosavljević možda nije zadovoljan. lirsko ja. pesničko. ipak. ali svesno prihvatam taj rizik. jer će publika videti da je autor jedan fin. Na kraju knjige objavljena su i dva stručna mišljenja o njenim dometima. da ih pokaže. zavičaju“. čisto sumnjam da bi Milosavljević ikad poželeo da se bavi poezijom da je mislio da će time stvoriti nekakvo posebno. da Slobodan St. Na primer. i od onoga što on predstavlja u javnosti. o „našoj mitskoj prapostojbini“. čak tvrdi da su u ovoj knjizi najbolja ona mesta gde se autorov trud ne svodi na to da iskreno iznese svoja lična osećanja.koje su miroljubive i lirske . ženom. ona kaže: „Zbirka nudi toplinu i smirenost lirskog subjekta“. na neki način otvaranje duše. Gračanici i Dečanima. dakle. i poznata spisateljica Milica Jeftimijević-Lilić. Milosavljević gleda na poeziju na nov i u stvari postmodernistički način. sa čim . predsednik Udruženja književnika. Međutim. S obzirom na to da su ta mišljenja izneli Srba Ignjatović. A on se o tome nedvosmisleno izjasnio.potpuno zanemaruje. kako pesnik kaže. osetljiv čovek. tako da nema nikakve sumnje da je poezija za Milosavljevića sredstvo koje stoji na raspolaganju čoveku koji odluči da javnosti otvori dušu. ova pesma o Kosovu izdvaja se od svih drugih u zbirci . oba stručnjaka za poeziju prave oštru razliku između ličnosti pesnika. taj famozni pesnički glas.

strahujući da poezija . Erotizam i književnost. još i tek će da piše“. uspešan.može da zamagli poruku koju autor želi da prenese javnosti. Tek počeo. Bog i Kosovo. da bi javnosti uputio poruke o sebi za koje misli da će doprineti njegovom rejtingu kao političara i ministra. ne predaje se. pošten i poštovan. Kad kažem novine. tek ćemo da čitamo.. On je bez kompleksa koristi marketinški. Etnolingvističko proučavanje paraliterature 1985. 2001 Etno. patriota i evropejac. doktor ekonomskih nauka. Divlja književnost. Nagrađivan u zemlji i inostranstvu. bori se. profesor. po kome je poezija takoreći van ovoga sveta . poljoprivreda. A u belešci piše i ovo: „Slobodan St. Milosavljević je u belešci o piscu na kraju knjige dao i neku vrstu proznog prevoda onoga što čini srž njegove zbirke. 1999. I kao da kaže: zašto da ne. Članci i intervjui 1991 – 2001. Vesti iz kulture 108 109 . već iskusan. 1994. Jedno s drugim. Ivan Čolović Od istog pisca Književnost na groblju. 2006. politika i rat. Markiz de Sad i francuska erotska književnost. čitaćemo. političar.1990 Bordel ratnika.autor „Izvora i pritoke“ poeziju posmatra kao medij javne komunikacije sličan drugima. Priče o muzici sveta na Internetu. deca.1987 . majstore. pesnik. pročitajte moje emotivne pesme i videćete da su u mom srcu žena.zato što je to medij u kome se koriste metafore i slike .hoće rado da zaviri i u njegovu dušu. 2000. Pucanje od zdravlja. 1993. Folklor. Ogledi o političkoj antropologija. 2. Vreme znakova: 1968 . Milosavljević.1988. 2008. 1997. umetnička duša. ne brini. Ogledi o političkoj antropologiji. 2000.. a tako običan.1994. to jest one lepe slike o sebi koju on želi da promoviše. Međutim. Balkan – teror kulture. 2004. veoma ambiciozan. sportista. izvolite.kao što voli da zna šta političar ima u džepu i kakvog je zdravlja ..koji se očigledno drže modernističkog kanona. čoveko i svetoljubac. 2000. 1995. Polazi od toga da javnost . ide dalje. naučni radnik. Dubina. istraživač. 1983. Politika simbola. Samo napred.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful