S V E T L A...

K O M O R A
Sava Stepanov

REZIME: VUINI 2008.

Novosadski slikar i grafiar Ljubomir Vuini je, tokom ove prve decenije novog veka, dosegao svoje zrelo stvaralako doba. Njegova umetnost se konstantno razvijala tokom celokupnog dosadanjeg delovanja tokovima jednog skladnog i loginog kontinuiteta u kojem je svaka plastika ideja viestruko istraivana, proveravana i realizovana, bila povod za nova nastojanja i ostvarenja. Taj kontinuitet je zapoet ranim postakademijskim crteima (i grafikama) u kojima se plasticitet lista gradio multipliciranim potezima po hartiji, sve do ostvarenja jedne kompaktne linijske strukturiranosti; sve do jasno regulisane i iskazane tihe i postojane ekspresije. U slikama se ekspresivnost odreivala bojom. Istini za volju, Vuini je boju nanosio poput slikara koji su naginjali analitikom slikarstvu. U svom fasadnom izgledu ova pikturalna koncepcija je bliska minimalizmu, monohromiji, geometriji, racionalistiki formiranoj pikturalnoj jedinici. Iako se radilo o jednostavnom prekrivanju hartije (ili platna) i formiranju pikturalne povrine jedinog elementa koje slikarstvo ne deli ni sa jednim drugim sistemom slika struktura takvih slika je ipak sauvala umetnikovu senzibilnost: sasvim je izvesno da se u tim slikama Ljubomir Vuini nije liio ekspresivnosti, poetinosti, neki put ak lirske iskrenosti. Vidljivi potez, trag ruke kao najverodostojniji dokaz umetnikovog prisustva u slici odavae njegovu uzbuenost pred impulsima sveta i sveta umetnosti. Na velikim hartijama ovaj umetnik je monohromijski zaguivao povrinu (analitiko slikarstvo), ali je, esto, uz vertikalne ivice dodavao tanke lajsne druge boje. U vielanim plonim-zidnim instalacijama, upravo susretanjem tih ivica, ostvarivan je zanimljiv optiki ritam vertikala. Pogotovo je taj fenomen jednolinog, ponavljajueg ritma, delotvoran u monumentalnim slikama, na velikim formatima u kojima se doima poput jasno izreenih interpunkcijskih znakova u vizuelnim sloenicama, u svojevrsnim pikturalnim reenicama. Njegova samostalna izloba u prostranoj panevakoj Galeriji savremene umetnosti, pre nekoliko godina, ubedljivo je manifestovala jedan kristalno jasan, vehementno iskazan i definisan koncept u kojem se osobeni pikturalni izraz prikazuje samim sobom umetnik nema nikakvih drugih pretenzija nego da sliku prepusti vlastitoj konstituciji, zasebnoj ontologiji, sopstvenoj pikturalnoj egzistenciji. Tokom 2008. godine, na tragovima takvih nastojanja u prethodnom periodu, Ljubomir Vuini ostvaruje dela kojima je prezentovana sva irina umetnikog delovanja unutar jedne koncepcijske zamisli realizovane u razliitim medijskim mogunostima: a) slike (Pariz: U (i O) tranziciji; Eka, Susret akvarelista; Vrac, Tragom Paje Jovanovia); b) slike instalacije (samostalna izloba u Galeriji 73, Beograd; Projekat Senke No muzeja, Novi Sad; Umetnost u Vojvodini danas: slikarstvo u vie vojvoanskih gradova; c) oblikovani prostor (samostalna izloba u Likovnom salonu KC, Novi Sad). Slikarstvo je bazino polazite Vuinievog delovanja. Tokom boravka i rada u dve kolonije tokom protekle 2008. godine, ovaj umetnik se bavio slikarstvom u kojem je dominantan problem pikturalne povrine. Na susretima akvarelista u Umetnikoj koloniji Eka nastali su monohromijski akvareli povrina je prekrivana bojom (monohromija), tako da su ostali vidljivi potezi i tragovi etke. Osim toga, Vuini je sauvao i one partije koje su nastajale spontanim curenjem i razlivanjem vodom rastvorenih pigmenata. To je doprinelo autentinosti ovih ostvarenja, afirmiui pri tom zasebni akvarelistiki timung i

senzibilitet. U vrakoj koloniji Tragom Paje Jovanovia Vuini je slikao slike monumentalnih formata i geometrijskog pikturalnog koncepta. Taj geometrizam nije lenjirskog karaktera nego slobodnijeg, ak ekspresivnog tipa. U tom maniru su tretirani i monohromijski slojeviti namazi: slikar je insistirao na izraavanju vlastitih emocija, te su i ovde vidljivi tragovi i ritmovi njegovog gestualnog ponaanja pred platnom. Eanski akvareli, i vraka pikturalna ostvarenja poseduju tipini spoj umetnikove koncepcijske disciline sa vlastitim slikarskim senzibilitetom. U takvim slikama boja ostaje neprikosnoveni, najznaajniji, ak ekskluzivni, element jednog modernistikog projekta kojim se ostvaruje autentinost i zasebnost slike-bia. Ljubomir Vuini je slikom uestvovao i u izlobenom projektu U (i O) tranziciji postavljenom u Galeriji Kulturnog centra Srbije u Parizu. Ova koncepcijska postavka je obuhvatila devetoro novosadskih umetnika (Grozdani, Tima, Vojvodi, Despotovski, Janii, a zatim Brtka, Ugren, Gubik i Vuini), koji su autentinim umetnikim delom reagovali na manifestacije tranzicijske krize. I dok je prvih pet nabrojanih umetnika tranziciju ilustrovala, problematizovala i razmatrala najrazliitijim oblicima kritikog realizma Vuini i ostali slikari apstrakcije su na krizne manifestacije reagovali slikarskim nainom, istim slikarskim postupcima, autentinim pikturalnim rezultatima. Jednostavna monohromijska slika preseena je zlatnim vertikalnim ponavljajuim linijama. Osim vlastitim habitusom, sopstvenom plastikom strukturom Vuinieva pikturalna jedinica ne pretenduje na sadrinsko znaenje ili poruku. Njegova reakcija je tipino modernistika umetnost ima pravo na zasebnost ne da bi se izdvojila nego da bi bila primer drugim znanjima i praksama (Menna). Takva umetnost, ipak, poseduje odreeno angaovano dejstvo jer posmatrau nudi plastike principe neekspresionizam, racionalizam, geometriju, konstrukciju poput svojevrsnog recepta za ustanovljavanje odnosa prema kriznom svakodnevlju jo uvek aktuelne prekretnice vekova. Monumentalne slike-konstrukcije predstavljaju inovacijsku pojavu u Vuinievoj umetnosti. Jednostavne geometrijske formalne tvorevine sazdane su od aluminijskih nosaa-reetki za koje su, vidljivim zavrtnjima, privrene jednostavne pravougaone crne lesonit ploe. Mondrijanovski raspored tih ploa sugerie vrstu napomenu da se ovde, ipak, radi o slikama. Ove slike nisu naslikane nego su napravljene i to svakako doprinosi njihovom vieznanom dejstvu jer se istovremeno mogu posmatrati: a) kao plone tvorevine koje, postavljene na zid, evociraju izgled klasine geometrijske slike; i b) kao svojevrsne konstrukcije koje vise u prostoru podrzumevajui, poput prostornih instalacija, percepciju tokom ophoda. Zahvaljujui otvorima u tim slikama-konstrukcijama izuzetno je znaajno sugestivno uee prostora-oblika i prostora-sredine. Sve to Vuinievim konstruktima obezbeuje bogato plastiko dejstvo. Ove radove Ljubomir Vuini je prezentovao tokom maja 2008. godine. Premijerna prezentacija je ostvarena u Noi muzeja i podrazumevala je, osim same slikeinstalacije, i svetlosne efekte. Dinamina i razuena senka ostvarena zbog prozirne geometrijske strukture na okolnim zidovima, znatno je proirilo plastiko rasprostiranje rada i njegovo dejstvo dajui ovoj vrstoj konstrukciji jedno specifino eterino, skoro lirsko dejstvo i znaenje. U Galeriji 73 u Beogradu, Vuinievu samostalnu postavku inila su dva velika objekta okaena o galerijski strop. Autor je ostvario kompleksnu instalaciju u kojoj su dobro i efektno uodnoene mase i pravci rasprostiranja velikih crnih povrina. Tako je ostvarena nesvakidanja inscenacija i reorganizacija galerijskog prostora koji je, zahvaljujui Vuinievoj postavci, i sam postao umetniki produkt i tvorevina. Umetnik je ostvario prostor sa autentinim artistikim znaenjem, ambijent koji je dozvoljavao posmatrau izravno uestvovanje, te najdirektnije taktilno iskustvo usred neobine prostorne geometrijsko-konstruktivistike arhitekture. Tokom nekoliko postavki putujue izlobe Umetnost u Vojvodini danas: slikarstvo (premijerno u idu, a zatim Sremskoj Mitrovici, Iniji, Zrenjaninu, Subotici, Vrcu i Novom Sadu) Vuinieve slike-instalacije su postavljane u razliite galerijske ambijente, uodnoavane su sa razliitim prostornim dimenzijama, postavljane su na zid, na pod, visile su u prostoru. Svaka pozicija je donosila drugaiji rezultat. U plastikom smislu sve te situacije uticale su na transformaciju same konstitucije ovog rada u sliku-predmet, u objekat, u prostornu instalaciju. Dakako, od mesta do mesta, umnoavale su se plastike

poruke i znaenja, menjao se vizuelni izgled i poetski smisao Vuinievog dela. Tokom oktobra meseca, zbog renoviranja zgrade, prestao je da radi Likovni salon Kulturnog centra Novog Sada. Tu situaciju Ljubomir Vuini je kreativno iskoristio. On u zatvorenoj galeriji postavlja prostornu instalaciju koju je mogue sagledavati samo spolja, sa ulice. Na tri galerijska prozora Vuini lepi srebrnu foliju i izrezuje karakteristine otvore za posmatranje. Otvori su, poput svojevrsnog niana, usmereni na sagledavnje unutranje instalacije sazdane od iseenih delova folije sa prozora sada nalepljenih na zid (situacija: pozitiv-negativ) i nekoliko sajli koje poput pravih vertikalnih linija vise okaene o plafon galerije... Zapravo, Vuini je napravio postvarene crtee linije su predstavljene icom, na zidu su crne geometrijske fleke na irokoj plohi beline zidova. Meutim, ovde se radi o svojevrsnoj inverziji taj postvareni crte je i dalje apstraktan, fikcijski, nedodirljiv. Njegova stvarnosna konkretnost je zatomljena u nedostupnom prostoru te on funkcionie samo u vizuelnom smislu. ak bi se moglo rei da je celokupnom preoblikovanom i artificiranom prostoru ukinuta primarna konkretnost u njega se ne moe ui, ne mogu se dodirivati zidovi, pod, visee sajle, nalepljene folije... Posetiocu je zakinuto ono to je bilo mogue tvorcu ove prostorne instalacije. Zbog toga, ini se, sve ostaje na nivou vidljive situacije, ak na nivou svojevrsne iluzije koja se doivljava iz jednog od tri mogua prozorska aspekta koje je umetnik odredio posmatrau... *** Ljubomir Vuini je umetnik u punoj stvaralakoj zrelosti. Njegov opus se, tokom vie od tri pune decenije, razvijao tokovima skladnog i loginog kontinuiteta. U tom opusu konstantno se vodilo rauna o autentinosti izraza, o potovanju ontoloke strukture umetnikog dela (crtea, slike, grafike, instalacije). Karakteristinost aktuelnih Vuinievih ostvarenja ine postupci transformisanja istih crtako-pikturalnih ideja u trodimenzionalne, prostorne situacije. Pri tome umetnik nastoji da sauva autentinost pikturalnog plasticiteta, ali i da iznae konkretne prostorne, konstruktivne situacije. On zapravo nastoji da oprostorenjem svojih slikarskih zamisli uini svoje ideje i oseanja stvarnim, dotinim, opipljivim. Istovremeno, sve se moe posmatrati u okruju svojevrsne ikonosfere o kojoj tako ubedljivo govori Mjeislav Porempski, o naoj zatrpanosti slikama najrazliitijeg karaktera, ali ponajvie onima koje su elektronskog porekla. Taj elektronski protok slika sve vie nas uvodi u nekakve virtuelne situacije gde se interpretacija stvarnosti pretvara u vlastiti surogat. Zbog toga se javlja, bar u naem najbliem, vojvoanskom umetnikom okruju, interesantan fenomen pravljenih slika. One nastaju bez upotrebe slikarskog alata i materijala. Ipak, njihova konana plastika konstitucija ostaje pikturalna i ne moe se porediti sa stanjem i filozofijom ansamblaa ili kolaa. Te slike su, uglavnom, apstrakcijske provinijencije i nemaju nameru da stvaraju i afirmiu iluziju nego da budu dosledne, konkretne slike--predmeti. Vuiniev rad sa slikama-konstruktima, sa oprostorenim slikama i slikom-prostorom zasigurno je deo ukupne borbe za stvaranje slike koja nee biti deo uniformne globalistike hipokrizije... Ili se na celokupnu stvaralaku delatnost Ljubomira Vuinia moe gledati kao na sasvim iskreno nastojanje da se, na sasvim personalan nain, iskae jedno zasebno oseanje sveta i vremena u kome ivimo, da se iskae specifina umetnika misao i sasvim osobena likovna poetika.