You are on page 1of 13

С P П C K И

КЊИЖЕВНИ
ГЛАСНИК.
У Р E Д H И К, Б O Г Д A Н П О П O В И Ћ.

KЊИГA ПETA

ВЕОГРАД:
ШTAMПAРIЈA ПЕТРА ЈОЦКОВИЋА, КРАЉА МИЛАНА УЛИЦА. БР. 12.

УРЕДНИШТВО И АДМИНИСТРАЦИЈА ЛИСТА :


КРАЉА МИЛАНА УЛИЦА БР. 2.
(СРЕМСКА УЛИЦА, БР. 1).
38 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

САМОСТАЛНО МИШЉЕЊЕ.
из ,.ПАРЕРГА и ПАРОЛИПОМЕНА".
§. 1 (257.)
Kao што најмногобројнија библиотека, ако је неуре-
ђена, не доноси толико корнсти колико веома умерена, али
добро уређена, тако je и највећа сума знања, ако је само-
стално мншљење није обраднло, од много мање вредности,
него друга много мања, која је многоструко примењена.
Јер тек свестраним комбиновањем онога што се зна, упоре-
ђењем сваке поједпне истине са сваком другом, знање се
потпуно присваја и у своје руке добија. Само се оно да
мишљењем примитн што се зна: c тога је потребно нешто
научити: али се само оно зна што је промишљено.
На читање и учење можемо се одати својевољно;
на мишљење пак у ствари не можемо. Ово последње мора
бити, баш као и ватра ваздушном струјом, потпирено
и подржавано каквим било интересом везаним за сам
предмет његов: тај интерес може бити чисто објективан,
али може бити и чисто субјективан. Ово је последње
случај у односу на наше личне ствари: оно прво пак;
налази се само код глава које од природе мисле, за које
САМОСТАЛНО МИШЉЕЊЕ.

je мишљеље исто тако природно као и дисање, ну које су


тако веома ретке. C тога већина научннка тако мало и
вреди.
§. 2. (258.)
Разлика у дејству које на дух има c једне стране
самостално мишљење, a c друге читање, невероватно је
велика: c тога она још више повећава првобитну разлику
између умова, услед које је један одређен за ово, a
други за оно. Читање на име намеће духу мисли које
су тако стране и хетерогене правцу и расположењу ње-
говом које у том тренутку има као што је хетероген и
стран печат парчету воска у који свој лик утискује. Дух
при томе трпи потпун притисак c поља, који га примо-
рава да час једно мислн час друго, за што у том тре-
нутку нема ни нагона нити расположења. — Код само-
сталног мншљења пак дух следује свом сопственом нагону,
онако како је овај ближе одређен у том тренутку или
спољном околином или ма каквим сећањем. — С тога
много читање одузима духу сву еластичност; као што то
чини еластичном перу тежина која на њега врши непре-
стани притисак, тако да је најсигурније средство, да се
никаквих сопствених мисли нема, узети у сваком слобо-
дном минуту одмах књигу у руке. Ова је пракса узрок
што ученост већину људи чини још глупљим и простијим
но што су у природи, и њиховом писању одузима сваки
успех: они читају, као што то још Поп каже:
For ever reading, never to be read. 1
Pope, Dunciad. III. 194.
Научници су они, који су из књига читали; мисли-
оци, генији, просветитељи света и унапређивачи људског
рода, то су међутим они што су читали непосредно из
саме књпге света.
§. 3. (259.)
У ствари само сопствене основе мисли имају истине
и живота, јер се само оне доиста и потпуно разумеју.
1
„Вечити читаоци, a вечито без читалаца".
40 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Туђе, прочитане мисли, то су остаци туђег ручка, из-


ноше хаљине странога госта.
Према нашој сопственој, у нама самима рођеној, мисли
односи се страна прочитана мисао као што се отисак у
камену какве биљке прастарих периода односи спрам
расцветале биљке у пролеће.
§. 4. (260.)
Читање је само сурогат сопственог мишљења. При
читању наше мисли воде други на узици. Осем тога многе
књиге имају само у толико вредности у колико показују
колико има кривих путања и како можемо залутати ако
се будемо дали од њих водити. Онога пак кога геније
води, т. ј. који сам мисли, који својевољно мисли. који
правилно мисли — тај има бусолу којом налази пра-
ви пут. — Само онда дакле треба читати, кад извор
сопствених мисли пресуши; што ће често, доста често
битн случај и код најбоље главе. Своје пак сопствене,
првобитне мисли растерати, a узети књигу у руке — грех
је противу Светога Духа. Онда личимо на онога који
бежи из слободне природе, да разгледа хербаријум, или
да посматра лепе предмете у бакрорезима.
И ако се каткада једна истина, извесно сазнање
до којег смо дошли тек c великим трудом и лагано сво-
јим сопственим мишљењем и комбиновањем могло врло
лако наћи сасвим готово у каквој књизи, оно ипак има сто
пута више вредности ако смо га задобили својим сопстве-
ним мишљењем. Јер само тада оно постаје саставни део,
живи члан целога система наших мисли, стоји c њиме у
потпуној и чврстој вези, разуме се у свима његовом раз-
лозима и последицама, носи боју, тон боје, носи печат
нашег целог начина мишљења, јер је дошло у право
време, кад се потреба за њим јавила, те c тога чврсто
стоји и не може ишчезнути. Према томе Гетеов стих:
„Was du ererbt von deinen Vatern hast,
Enwirb es, um es zu besitzen," 1
1
„Оно што си од својих предака наследио треба да стечеш ако
хоћеш да је твоје."
САМОСТАЛНО МИШЉЕЊЕ. 41

овде налазн своју најсавршенију примену, шта више,


своје објашњење. Самостални мислилац упознаје на име
ауторитете за своја мишљења тек после, по свршеном
послу, када му они служе само за поткрепљење њихово
и његово сопствено појачање снаге; док несамостални
филозоф од њих полази, из страних прочитаних мишљења
образује себи целину, која с тога личи на аутомат сло-
жен из стране материје док она прва личи на живога
рођенога човека. Јер, као и он, она je постала тиме, што
je спољни свет оплодио дух, који je затим затруднео-
и родио.
Истина коју смо научпли прилепљена je за нас као
какав вештачки уд, лажан зуб, воштани нос или у нај-
бољем случају као ринопластични нос од туђег меса
справљен; истина стечена сопственим мишљењем личи на
природан уд: она нам једино припада. На томе почива
разлика између мислиоца и простог научника. С тога
духовна добит самосталног мислиоца има изглед једне
лепе слике, са живим изразом, тачним распоредом свет-
лости и сенке, одржаним тоном, потпуном хармонијом
боја. Док духовна тековина научника личи на велику
палету, пуну шарених боја, истина систематично уре-
ђених, али без хармонпје, везе и значаја.
§. 5. (261.)
Читати значи мислити туђом, a не својом сопстве-
ном главом! Сопственом мишљењу пак из којег увек тежи
да се развије хармонична целипа, систем, и ако не баш
увек строго завршен, ништа није штетније од јаког
притицаја туђих мисли услед непрестаног читања; пошто
се ове последње — свака пореклом из другог једног
духа, свака другог система члан, свака с другом бојом
— не могу никада саме од себе примити, ни претопити
у једну целину мишљења, знања, сањања и уверења, но
су напротив у стању да направе малу вавилонску збрку
језика у глави, и да духу који их je препун одузму све
јасно сазнање и да га тако готово дезорганизују. То се
стање да констатовати код многих научника и чини те
42 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

они често заостају по своме здравоме разуму, правилном


суду и практичном такту иза многих научних људи, који
су своје малено сазнање, задобијено с поља, искуством,
разговором или ретким читањем, умели да потчине и
придодаду својем сопственом мишљењу. Ово исто чини,
само у много већој размери, и научни мислилац, И ако
он мора имати великог знања и с тога много читати,
његов je дух ипак толико јак, да то све савлада, да то
све асимилира, унесе у свој систем мисли и потчини
органској целини свога увек растећег величанственог
сазнања; при чему његово сопствено мишљење, као основ-
ни бас оргуље, све савлађује и никада не бива угу-
шено страним тоновима, као што je то случај у чисто
полихисторелим главама, у којима тако рећи пролећу му-
зички отпаци свих могућих тонских врста, a основни се
тон више никако и не чује.
(Свршиће се).
(С немачког превео Др. Бр. П.) АРТУР ШОПЕНХАУЕР .
120 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

САМОСТАЛНО МИШЉЕЊЕ.
из „ПАРЕРГА и ПАРАЛИПОМЕНА".
§ . 6 . (272).
Људи, који су свој живот провели у читању и своју
мудрост црпли из књига, личе на оне који су из многих
путописа стекли тачно знање о једној земљи. Они могу
о многоме дати обавештења : али у ствари они немају
никаквог повезаног, јасног, темељитог знања о особинама
земље. Они пак, што су свој живот провели у мишљењу,
наличе на оне, који су сами у оној земљи били: они
једини знају у ствари о чему je реч, познају ствари
тамошње у вези и доиста су тамо код куће.
§. 7. (263).
Обични несамостални философ односи се наспрам
самосталног мислиоца као што се историк односи према
очевидцу: овај говори нз свога сопственог, непосредног
схватања ствари. С тога се сви самостални мислиоци у
ствари слажу, и њихова разлика проистиче само из
разлике становишта: где пак ово ништа не мења, сви
они исто кажу. Јер они само оно кажу, што су објек-
тивно схватили. Ja сам често ставове, које сам, због
њихове парадоксности, страхујући износио пред публику,
налазпо доцније, на моје радосно изненађење, у старим
САМОСТАЛНО МИШЉЕЊЕ.

делима великих људи. — Несамостални философ пак из-


вештава нас о томе, шта je овај рекао, шта je онај
мислио и шта je онда неки други на то приметио и т.д.
То он упоређује, оцењује, критизира и тежи на тај начин
да дође до истине ; при чему сасма личи на критичног
писца историје. Тако ће он н. нр. пспитивати, да ли je
Лајбниц када, за извесно време, био спиноцист, и т. и.
Сасвим јасне примере за то пружа радозналом ама-
теру Хербартово дело „Analytische Beleuchtung- der Moral
und des Naturrechts", тако исто и његова „Briefe über
die Freiheit." — Могли би се чудити труду, који такав
човек улаже; пошто изгледа, да би он одмах својим соп-
ственим мишљењем дошао до цпља, кад би само самој
ствари хтео загледати у очи. Али то не иде тако просто;
јер не зависи од наше воље : увек можемо сести и чи-
тати; али не увек — и мислити. Са мислима на име
исти je случај као и са људима : они се не могу увек,
по вољи, позвати; већ се мора чекатп, да доћу. Мишљење
о једном предмету мора само од себе да се јави, срећ-
ним хармоничним сусретајем спољњег повода са унутра-
шњим расположењем u надражајем : a то je баш оно,
што се код тих људи никада неће да појави. То je шта
више случај и код мисли које се односе на саме наше
личне ствари. Ако у таквој једној ствари треба да до-
ђемо до какве одлуке, ми то не можемо у свако доба
предузети, разлоге претрести и одлучити се; јер често
баш тада наше мишљење неће да нас послужи, него
прелази на друге ствари: чему je често узрок и од-
вратност спрам саме ствари. У таквим случајима ми то
не можемо изнудитн. већ морамо чекати, да се и згодно
расположеље за то само од себе појави: оно се доиста и
јавља и то често неочекивано и више пута; и свако тако у
разно доба разно расположење баца другу светлост на
ствар. Овај лагани процес то je тако звано сазревање
одлука. Јер задатак мора да се распореди, чиме много
што шта што се раније превидело пада у очи, a и од-
вратност ће се при томе изгубити, јер ствари, кад се
122 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

јасније посматрају, постају већином много сношљивије


но што су иначе. — Тако исто и у теоријскоме мора да
се чека згодан час, шта више и највећа глава није увек
способна за самостално мишљење. С тога je добро, да
она остало време употреби на читање, које je, као што
рекосмо, сурогат мншљења, пошто при томе други за нас
мпсли, и ако начином који није наш. С тога не треба
сувише читати ; да се дух не би навикао на сурогат и
одучио се од саме главне ствари, да се дакле не би на-
викао на већ утрвене путање, и да га не би ход туђих
мисли отуђио од његовог сопственог. A најмање се смемо
зарад читања, одвојити од посматрања реалног света;
пошто се повод и расположење за сопствено мишљење
много чешће налази овде него при читању. Јер опажање,
реалитет, у његовој првобитности и снази, природни je
предмет мисленог духа и најлакше га може дубоко да
побуди.
После ових посматрања неће нам бити чудо, да се
самостални и несамостални мислилац могу лако pacпo-
знати већ по самом начину излагања; онај први озбиљно-
шћу, непосредношћу и првобитношћу свих његових
мисли; и израза; овај други по томе, што je све из друге
руке, позајмљени појмови, сакупљени крпеж, без боје и
без израза, као отисак каквог отиска ; a његов стил
састав-љен из конвенционалних и баналних фраза и
обичних речи моде личи на једну малу државу, чија je
цирку-лација у самим страним новцима, пошто сама не
кује..
§. 8. (264).
Исто тако мало као читање може и само чисто ис-
куство заменити мишљење. Чиста емпирија односи се
према мишљењу као жвакање према варењу и асимили-
рању. Кад се она хвали да je сама собом, својим откри-
ћима, једино унапредила људско сазнање; онда je то
исто тако, као кад би уста почела да се хвале, да je
опстанак тела једино њихово дело.
§. 8. (264 bis).
Дела свих доиста способних глава разликују се од
САМОСТАЛНО МИШЉЕЊЕ. 123

осталих одлучношћу и oдређеношћу, поред јасности и ра-


зговетности, која отуда потичу, пошто су такве главе
увек тачно и јасно знале оно, што су хтеле изразити —
пa било да je то у прози, у стиховима, у тоновима. Ова
одлучност и јасност недостаје другима, и они се по томе
лако дају познати.
§. 9. (265).
Карактеристична je ознака духова првог ранга не-
посредност свих судова њихових. Све што износе, ре-
зултат je њиховог сопственог мпшљења и показује се
као такво свуда већ самим начином излагања. Они према
томе имају, слично кнежевпма у царству духова. царску
непосредност; свиI су остали медиатизирани, што се види
већ из самог њиховог стила, који je без индивидуалности.
Сваки самостални мислилад личи дакле у толико на
монарха, у колико je непосредан и не прнзнаје никога
над собом. Његови судови, као и одлуке монарха, про-
истичу из његове сопствене моћи и происходе непосредно
од њега самога. Јер, као год што монарх не прима запо-
вести, тако ни он не признаје ауторитете, и не допушта-
ништа, што сам није потврдио. — Вулгус (гомила) глава
пак, која je потчињена множини важећих мишљења, ау-
торитета и предрасуда. личи на народ, који ћутећи слуша
законе и заповести.
§. 10. (266).
Људи, који су мало хитри и ревносни у одлучивању,
спорних питања навођењем ауторитета, радују се у
ствари, кад место свога сопственог разума и сазнања,
које немају, могy туђе да наведу. Њихов je број легион.
Јер као што Сенека каже: unus quisque mavult credere,
quam iudicare. (Сваки више воли да верује но да сам.
размишља). У њиховим контраверзама ауторитети су опште
изабрано оружје: тиме они нападају један на другог, и
ко je у њих упао, не вреди му ништа више борба са раз-
лозима и аргументима, јер они су против овога оружја
рогати Сигфриди, утонули у море неспособности за ми-
шљење и суђење: они ће му с тога своје ауторитете из-
124 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

нети на супрот као argumentum ad verecundium и ви-


кати victoria.
§. 11. (267).
У царству реалностн, ма како нам лепо, срећно и
добро било, ми се увек крећемо под утицајем теже, коју
непрестано треба савлађивати: док смо на супрот томе
у царству мисли бестелесни духови, без тежине и без
нужде. С тога нема на земљи среће која би се могла рав-
нати оној, коју леп и плодан дух, у згодан час, на-
лази у себи.
§. 12. (268).
Присутност једне мисли je исто што и присутност
љубљене. Ми мислимо, ову мисао никада нећемо забора-
вити и ова љубљена никада нам не може постати равно-
душна. Али далеко од очију, далеко од срца! И најлепша
мисао у опасности je, да буде једном за свагда заборав-
љена. ако je не запишемо, и љубљена, да од нас по-
бегне. ако се с њом не веримо.
§. 13. (269).
Има читава множина мисли, које имају вредности
за онога, који их мисли; али само мали je број међу
њима, које имају снагу, да још дејствују и репернусијом
или рефлексијом, т.ј. да изазову пажњу у читалаца пошто
су написане.
§. 14. (270).
При томе има у ствари само оно право вредности,
што je неко најпре сам за себе мислио. Мислиоци се на
име дају разделитп у такве, који најпре за себе, и такве,
који одмах за друге мисле. Они први су прави, то су
самостални мислиоци, у двоструком значењу ове речи; то
су прави философи. Јер само они узимају ствар доиста
озбпљно. A и уживање и срећа њиховог бића лежи у
мишљењу. Други су софисти: они хоће да изгледају, и
траже своју срећу у ономе, што тиме мисле да достигну
код других: овде лежи њихова озбиљност. Којој од те
две класе неко припада да се одмах лако опазити по
САМОСТАЛНО МИШЉЕЊЕ. 125

целом његовом начину мишљења. Лихтенберг je образац,


прве врсте: Хердер већ спада у друге.
§. 15. (271).
Кад добро промислимо, како je велики и како je
тако близу проблем бића, овога двосмисленог, мученог,
пролазног, плузорног бића: — тако великп и тако близу,
да, чим се опази, све друге проблеме и цпљеве баца у
засенак и прикрива; — и кад се при томе има у виду,
како готово свп људи — изузев неколике, који су тако
ретки — нису свесни јасно тога проблема, шта више
изгледа да га и не опажају, и како живе, мислећи само
на данашњи дан и на готово не много дуже време њи-
хове личне будућности, не водећи изрично рачуна о ономе
проблему, или задовољавајући се у односу на њега са ма
каквим системом народне метафизике; — када се, ве-
лим, то добро посмотри: онда можемо доћи на мисао,
да се човек само у ширем смислу те речи може назвати
мисленим бићем, и тада се више нећемо чудити никаквој
црти његове глупости или простоте, него ћемо зиати, да
истина интилектуални хоризонт нормалног човека стоји
над оним код животиње — чије je целокупно биће, пошто
она није свесна ни прошлостп ни будућности, тако рећи
једна једина садашњост — али да он ни издалека није
тако неизмерно широк, као што се то обично узима.
Овоме одговара шта више и то, што су у разго-
вору мисли већине људи тако кратке, као сламка на стр-
ници, те се с тога не може да испреде никакав дужи
конац из њих.
Исто тако не би било могуће, кад би овај свет био
насељен доиста мисленим бићима, да je шум и ларма
сваке врсте у њему тако без граница допуштена, као
што je то случај и са најужаснијом и најизлишнијом
врстом ове последње. — A да je природа доиста човека
створила да мисли, она му не би дала уши, или би их бар,
као што je то случај код слепих мишева, којима ja на
томе завидим, снабдела са херметичним затварачигма.
У истини пак, човек je само, као и свако друго свесно
СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

биће, једна јадна животиња, чије су снаге једино сра-


чуњене на одржање његовог живота, због чега су му и по-
требне непрестано отворене уши које ће, непитане и на
дану и у ноћи, јављати приближавање непријатеља.
(С пемачког превео ДР . Бр. П.)
АРТУР ШОПЕНХАУЕР.