PROMENE POLOAJA POLOVA Postoje mnoge geoloke injenice na osnovu kojih smatraju da se, poloaj Zemljinih polova znatno

menjao u toku geoloke istorije Zemlje. Na picberkim ostrvima, u arktikoj oblasti sa surovom polarnom klimom, nalaze se debeli slojevi karbonskog (kamenog) uglja, koji su nastali nagomilavanjem biljnog materijala koji vodi poreklo iz bujnih uma kakve su za vreme karbona rasle u Evropi, u severnoj Americi, ili u Kini. Ove naslage nisu mogle nastatiti u tim oblastima, niti su se mogle obrazovati na sadanjoj geografskoj irini, jer to nikako ne bi mogli da dozvole klimatski uslovi. Znai da u doba karbona, a o tome svedoe mnogi dokumenti geologije, poloaj Zemljinih polova bio je drugaiji no to je sada, a to isto vai i za ostala geoloka doba! Tako se na osnovu geologije moe postaviti pitanje za sve poznate nauke; Koji su mehaniki razlozi za pomeranje Zemljinih polova i da li je to pomeranje mogue ispitati i opisati oruem matematike i drugim srodnim naukama? Osim primera za doba karbona, nalaze se mnogi dokazi da su u mlaem tercijeru, na ostrvu Islandu postojale prostrane i guste listopadne ume. U centralnom delu Indije, u Australiji, u Junoj Africi, u krajevima sa toplom i tropskom klimom, mnogobrojni su i nesumnjivi tragovi jedne stare paleozijske glacijacije. Ako je poloaj severnog pola u ranijim geolokim vremenima bio isti, na picberkim ostrvima se ne bi mogla razviti bujna karbonska flora! Postoji niz drugih geolokih, paleografskih i paleoklimatolokih injenica, koje ukazuju da se poloaj Zemljinih polova, postepeno ili naglo menjao u toku geolokih vremena. Po tome je ak rekonstruisan i priblian put tog stalnog pomeranja. A to ne mora biti spori proces, jer na osnovu ranijeg teksta o ledenom dobu, mogao je to biti nagli proces, koji je uslovio nagle promene. O uzrocima koji su izazvali pomeranje polova ne postoji saglasnost izmeu raznih istraivaa. Mnogi geolozi i geofiziari smatraju da, ak ni velika pomeranja kopnenih masa i znatne promene u njihovoj veliini i njihovim uzajamnim odnosima, izazvane radom erozije i denudacije, ne bi mogli uzrokovati tako zamana pomeranja polova? Po profesoru M. Milankoviu kontinetalne mase (ploe) koje plivaju na sloju Sime, podleu dejstvu centrifugalne sile, usled rotacije i pomeraju se stalno, ali sporo. Zbog toga se menja njihov stvaran poloaj prema polovima. To je uzrok to su klimatske zone u ranijim geolokim vremenima imale drugaiji poloaj, nego to ga imaju danas. Ovo jeste tano u onolikoj meri koliko se uticaj i delovanje sila na planetarnom planu preslikava kao uticaj i na Zemljinu unutranjost. To znai da; Promene u obliku i nainu rotacije, a sa time i poloaj u odnosu na druge planete, kao i u odnosu na Sunce, uslovile su i promene u poloaju polova. Na osnovu Milankovieve teorije mogu se nai donekle ispravni modeli za uzrok klimatskih promena na Zemlji. No pri tome uvek treba imati na umu da je to posledica delovanja sila meu planetama, koje u osnovi i uslovljavaju pomeranje kontinetalnih ploa! Ove promene jesu uslovljene promenom poloaja Zemlje u odnosu na druge planete, a to u dugom vremenskom periodu uslovljava pomeranje njene kopnene mase na povrini. Zbog toga je dolazilo do velikog pretovara kopnenih masa, za koje se govori da su nekada inili celinu. Promene Zemljinih masa koje izgledaju ogromne ne bi se mogle opisati klasinim (ranijim) shvatanjem o sastavu tla. Ovo shvatanje bilo je u miljenju da je Zemlja vrsta i kruta, pa na taj nain ne bi moglo doi do pomeranja njenih polova. Uzimajui u obzir novija ispitivanja geofizike o prirodi Zemljinog tela, ona su dala mogunost da se pomeranje polova lako objasni. Spoljni sloj vrste Zemljine kore u iji sastav ulaze kontinenti sagraen je od lakeg materijala koji je nazvan sial. On se sastoji od silicijuma i aluminijuma, pa mu je zato ime skraenica od imena ova dva elementa. Pod tim gornjim slojem lei drugi, od teeg materijala, koji se zove sima, jer je sainjen od silicijuma i magnezijuma. Ispitivanja su pokazala da sialni pokriva lei na svojoj simatinoj podlozi, a po Arhimedovom principu plivanja. Sialni pokriva Zemlje koji se oigledno ispoljio u kontinetalnim santama, utonuo je, svakim svojim delom, toliko u svoju simatinu podlogu kako to zahteva hidrostatski princip. Kako je i ta podloga vrsta u obinom smislu te rei, to bi se moglo misliti da je sadanje stanje ostatak davnih vremena kada su sialne sante plivale po itkoj simi koja se stvrdnula. No to nije sluaj. Podloga sialnog pokrivaa Zemlje pored sve svoje vrstoe pokazuje, i danas osobine tenih tela. Ona je vrsta, ali i fluidna! Odnosno ona se prema kratkotrajnim silama ponaa kao vrsto telo, a prema dugotrajnim kao teno! Sline osobine imaju neke vrste materije kao to su vrsta smola, peatni vosak i druge. Da Zemlja ima takve osobine svedoi dobro ispitana geofizika pojava. U vreme kvarternog ledenog doba, severni delovi Evropskog i Amerikog kontinenta, leali su pod teretom debelog ledenog sloja, pa su ti delovi kontinentalnih santi utonuli u svoju podlogu. A kada se ledeni sloj koji ih je pokrivao otopio, oni su se poeli ponovo podizati uvis, i to podizanje traje do danas. Zato i nije udan veliki broj zemljotresa koji se u poslednje vreme sve vie deavaju, usled velikog otopljavanja leda kojeg je sve manje na polovima. Smanjivanje mase leda kojim su one vrile pritisak na kontinetalne ploe ispod njih, uslovljava njihovo oslobaanje i sve vee pomeranje!

Naime ako poveemo klimatske promene koje su sve vee i izraenije, one se deavaju intezivno i uzrokuju ne samo promenu klime ve i pomeranje tla. Ve je navedeno da su velike i teke povrine leda pritiskale Evropu i Ameriku u davna vremena, a kada su se one otopile to je uslovilo pomeranje kontinetalnih ploa. To je sigurno uticalo na promenu klime, ali i na pomeranje tla to je uzrokovalo zemljotrese i vulkane. Danas znamo da se velike povrine leda nalaze na polovima. Meutim po onome to se deava sa njima, jasno je da je masa tih ledenih povrina sve manja, a uz to one se i naglo tope. Njihova brzina topljenja se svake godine sve vie poveava, a to e na kraju da dovede do potpunog otopljenja leda. Po proraunima potpuno otopljenje moe da se dogodi u narednih nekoliko godina. U tome se vidi ono to lako moe postati klimatski vrhunac, kada globalno zagrevanje utie da se masa ledenih povrina sve vie i bre umanjuje. Po tome znamo da toliko otopljavanje leda uzrokuje i prati promenu klime. Koliko je ovek svojim nainom ivota i odnosom prema prirodi to uzrokovao, o tome bi svaki pojedinac koji udobno ivi, a takvih je sve manje, trebalo dobro da razmisli. Kada ovo znamo mnogo je bitno ono to na osnovu toga moemo zakljuiti, a to je da klimatske promene koje su prisutne svuda na Zemlji, mora da poveemo za zemljotresima i vulkanima, koji se sve vie i uestalije dogaaju. Razlog za to je oigledan i veoma prost. Velike mase leda svojom velikom teinom vre pritisak na one povrine kopna ispod njih, na kojima su dugo leale. Ovaj pritisak se sa smanjenjem ledene mase sve vie smanjuje! Time se kontinentalne ploe koje su bile pod njihovim pritiskom polako, ali sve vie i bre pomeraju. Njihovo pomeranje uzrokuje podrhtavanje tla koje dobija sve vei zalet. Svoju kulminaciju ovo podrhtavanje e dostii onda kada se otope sve ledene povrine. Posle toga vie nee biti pritiska na povrine kontinetalnih ploa, koje je led pritiskao i drao u odreenom poloaju, pa e onda one mnogo slobodnije moi da se pomeraju i kreu na povrini sime. Njihovo pomeranje i sudaranje bie jae nego ikada ranije! Sve dok postoje vee koliine ili mase leda, on moe da umanji pomeranje kontinetalnih ploa! A kada njih ubudue ne bude u dovoljnoj koliini, jer e se veliki deo otopiti, onda e sudari biti mnogo jai, a to e uticati na vea podrhtavanja tla! Kontinentalne ploe Pomeranje kontinentalnih ploa je ono to se potvruje istraivanjima. Jedan od primera je razdvajanje Evroazijske ploe od Afrike. Na mestu gde se to deava, u predelima na bliskom istoku, javlja se pukotina, za koju naunici tvrde da je sve vea. Razdvajanjem ovih kopnenih masa, tada nastaje pukotina, a nju ispunjava lava koja se polako sa poveavanjem pukotine penje ka povrini. Kada e ona izbiti na povrinu pitanje je vremena, ali je sigurno to nee izostati onda kada kontinetalne ploe budu osloboene leda i kada budu krenule slobodno svojim putem. Iz ovoga vidimo da klimatske promene nisu odvojene od podrhtavanja i pomeranja tla, nego su meusobno uslovljene, i jednako utiu jedno na drugo. Ipak sve ovo to se deava ne Zemlji i na njenoj povrini zavisi od mnogo sloenijeg sistema u kome je Zemlja samo jedan mali i veoma sitan deo. Kako je Zemlja samo mali deo Sunevog sistema, sigurno je da ona zavisi i od Sunca, kao i od poloaja u odnosu na njega, i od poloaja svih ostalih planeta u odnosu na nju. Zato je potrebna i astronomija da bi se videlo kako i koliko sve to utie na Zemlju, odnosno na ljude koji ive na njoj. Navedeno je vie primera za meudelovanje sila u uticaj celog sistema na Zemlju. Jedan od (novih) dokaza i primera da se klimatske promene deavaju i zbog uticaja ostalih planeta je usporavanje Zemljine rotacije. Ovo usporavanje moe dovesti do njenog zaustavljanja u jednom odreenom vremenu, posle ega Zemlja moe da nastavi da se kree u suprotnom smeru. To nije iskljueno i o tome se moe misliti nadalje. U ovakvim uslovima moe doi do promene nagiba Zemljine ose, kao i do promene magnetnih polova Zemlje. Takoe se vidi da je i ovo pomeranje zastupljeno sa sve veim intezitetom. Kako promena magnetnih polova utie na uslove za ivot, onda jedan od uslova za njegovo postojanje jeste odreena klima. Ova klima se hiljadu godina nije znatno menjala, ali danas je svima jasno da se ona menja mnogo bre i sve intezivnije. Dakle sav ivot na Zemlji i sve ono to postoji u njemu, zavisno je od mnogo detalja, ne samo na povrini Zemlje nego i od odnosa van njene povrine, odnosno onoga to se deava u kosmikom prostoru. Ako sve te uslove i uzroke uspemo pravilno da uklopimo, bie nam jasnije ta se to sa klimom i nama na Zemlji deava. A ako to znamo, moemo neke mnogo tee posledice u budunosti da predvidimo, pa time vee i pogubne posledice da umanjimo! Ako se zadrimo samo na povrinu Zemlje, a na osnovu onoga to je navedeno za pomeranje sialnih santi na povrini sime, na ovaj nain dobijamu stvarnu sliku o prirodi Zemljinog tela. To moe biti jedan od naina da se opie promena poloaja polova! Posmatrana kao celina Zemlja je fluidno telo, koje se prema kratkotrajnim silama ponaa kao vrsto, a pod uticajem dugotrajnih sila postepano poputa i tei onom stanju ravnotee koje bi odgovaralo tenom agregatnom stanju. Na tom fluidnom telu poiva sialni pokriva koji ne ini jednu homogenu ljusku, nego je nejednake debljine, ispucan, a moe se rei i rasparan na odvojene delove (slika iznad). On se u svojim pojedinim delovima ponaa

kao vrsto telo, a kao celina to ne ini. Zato ga moemo smatrati za skup vrstih santi koje su utonule u fluidnu podlogu kako to zahteva hidrostatini princip plivanja. Na osnovu ovoga je Milankovi izgradio svoju teoriju pomeranja Zemljinih polova. Uz ovo se moe dodati da kada bi sialni pokriva Zemlje imao svuda istu debljinu i gustinu ili kada bi pokrivao samo delove Zemljine povrine, odnosno bio simetrinog oblika prema polovima, ne bi polfugalne sile teile da izvedu pomeranje tog pokrivaa po njegovoj podlozi, jer bi se one, kao simetrine prema polovima, meusobno potirale. Uzrok pomeranja sialne ljuske po njenoj podlozi lei u nepravilnosti te ljuske koje su zaista velike. Postoji velika razlika izmeu kontinenata i morskog dna. Ove povrine lee na razliitim visinama, gde je srednja razlika izmeu visine kontinenata i morskog dna preko 4 000 metara, a visinska razlika izmeu najvie take kontinenata i morskoga dna je skoro 20 000 metara. Ta nepravilnost i reljefnost sialnog pokrivaa ima za posledicu da se polfugalne sile koje deluju na sialnu ljusku meusobno ne potiru, nego stvaraju momenat zaokretanja u odnosu na centar Zemlje. Ovako dolazi do pomeranja kopnenih masa koje su se u neko daleko vreme nalazile u odreenom poloaju na povrini! Njihov meusobni poloaj se naglo promenio zbog delovanja sila koje su uticale da do toga doe. Neko moe misliti da su to bile spore promene, ali na osnovu onoga to se trenutno dogaa i to e se sve vie dogaati, mnogo je vie dokaza da su to bile nagle promene! Za sve ove promene koje nastaju na povrini Zemlje, moe se rei da nisu nezavisne od onoga to se dogaa u celom Sunevom sistemu. Zapravo delovanje sila izmeu planeta pri emu Sunce ima najvei udeo, utie na putanju Zemlje, njeno kretanje, nagib njene ose rotacije, kao i na poloaj magnetnih polova. A sve to uzrokuje pomeranje kontinetalnih ploa na Zemlji, koje se zbog promene klime i globalnog otopljavanja sve vie oslobaaju pritiska ledene mase. Sile kojima Sunce i ostale planete deluju na ovako osloboene ploe, daje im veu mogunost da one utiu na njih, odnosno da ih pomeraju. Ove sile time mogu biti uveane u odnosu na ranije stanje koje je vladalo hiljade godina. To znai e sa promenom poloaja izmeu svih planeta, za koje smo sigurni da se dogaaju na osnovu ranije navedenih injenica, uticaj sila moe biti daleko vei, a sa time e i promene biti mnogo vee. Ove promene koje se ispoljavaju na povrini Zemlje, uslovljene su i promenama koje Zemlja ima u svome kretanju. Njih nije mogue odvojiti od celine u kojoj sve planete imaju kretanje u obliku rozete. Pri tome dolazi do promene nagiba ose rotacije svake planete, kao i promene magnetnih polova svake od njih, (za neke postoje navedene vrednosti), a sigurno da postoje i promene povrine (reljefa) onih planeta na kojima je to mogue. Takve su gasovite planete, ali i one koje imaju osobine fluida, meu kojima moe da se ubroji i Zemlja. Napred navedene injenice pokazuju da je tokom duge istorije Zemlje, dolazilo do zaokretanja putanje orbite Zemlje, odnosno do promene nagiba njene ose rotacije. To isto vai i za ostale planete u Sunevom sistemu, koje su imale slinu promenu poloaja i nagiba ose rotacije. Dokaz za to su ranije navedene vrednosti za neke planete, gde su one za istu planetu napisane kao razliite vrednosti. Primer moe biti planeta Pluton, za koju kau da se ona oko Sunca kree haotino. Pluton ima razliite vrednosti nagiba ose rotacije, koje su izraunate u poslednjih nekoliko decenija! Kolike su bile te promene za ranije vreme od vie hiljada godina, nad time se do sada niko nije zamislio, niti je to iko pokuao to da izrauna!? Haotino kretanje, kao naziv za putanju Plutona, dokaz je da se takvo kretanje moe objasniti jedino u trodimenzionalnom prostoru. To se ve koristilo za planetu Merkur, pa isto treba primeniti i na ostale planete Sunevog sistema. Isto se treba koristiti i za sve ostale zvezde, (bilo da se one posmatraju u grupi ili pojedinano). Dakle to trodimenzionalno kretanje se moe preslikati na sisteme sa dve ili vie zvezda. Planeta Pluton ima vie vrednosti za nagib ose rotacije, a to su 119,6 ili 118 (108 i 122,5). Koja od ovih vrednosti je novija nije toliko bitno, ali e biti vano kada se pravi model za prikaz u trodimenzionalnom sistemu. Putanja planete Pluton se nalazi u treoj dimenziji pa se tako i prikazuje. Rotacija ove planete oko Sunca veoma je spora i potrebni su vekovi da ona napravi pun krug. Sa svojim pratiocem Haronom ona ini dvojni sistem koji nije ostao usamljen. Zapravo kao to je ranije pomenuto, postoji vie manjih ili veih tela koja su otkrivena u njihovoj blizini. Nepravilnosti koje su primeene na putanji Plutona dovele su njihovih otkrivanja. Jedno od tih tela u blizini Plutona je Ksena ili Eris. No ona nije jedina planeta dalje od orbite Plutona, pa ih siguno mora biti mnogo vie u oblasti Ortovog oblaka. Meu njima se pominje planeta X ili Nibiru, za koju jo nije definisano da li je to deseta planeta ili moda dvanaesta. A za nju su Sumeri mnogo hiljada godina pre dananjih astronoma, znali da ta planeta postoji i da je ona znaajno uticala na klimatske uslove i dogaaje na Zemlji! No kako god se astronomi odnosili prema svakom novom otkriu, ono to moraju znati jeste da Sunev sistem nije ogranien do orbite Plutona, pa sa time nije ni tako jednostavan kao to se to opisivalo i prikazivalo. Sigurno je da sunev sistem ima mnogo vie od desetinu planeta, meu kojima

one imaju vie desetina satelita, dok se izmeu njih kree dosta kometa i asteroida! injenice dokazuju da je Sunev sistem mnogo vei i sa mnogo vie nebeskih tela, koja se nalaze u kretanju iza orbite Plutona! Kad se vratimo na orbitu Plutona, a ako se ona prikazuje u treoj dimenziji, kako onda treba prikazati sledeu planetu Eris ili bilo koju drugu koja moe biti dalje od njegove orbite, ali i one mnogo blie!? Upravo zbog anomalija u kretanju Plutona otkrivena je ova planeta, pa prema tome ona mora biti negde u njenoj blizini! To znai da se i ona nalazi u slinom kretanju koje moe biti opisano samo sa tri dimenzije. Sigurno je da e i svaka od novih planeta imati putanju koja ima kretanje u treoj dimenziji. A svaka planeta sa svojim kretanjem u treoj dimenziji, mora imati kretanje u obliku rozete, to e u veoj ili manjoj meri usloviti promenu poloaja njenih polova. Sledi da sve vrednosti za nagib ose rotacije kod svake planete nisu konane, pa one sa vremenom a kroz decenije i vekove, mogu biti mnogo vie izmenjene! Sada poznate vrednosti ne pokazuju promene koje su nastale u duem periodu, od nekoliko hiljada godina, ve mere samo neki period od vie decenija. Niko se do sada nije upitao zato su se one promenile, a ako je to neko i primetio, nije bilo nekog loginog objanjenja za nastale promene. Ono se i ne moe dati, niti se moe uklopiti, sve dok se kretanje planeta i njihov meusobni poloaj ne prikae trodimenzionalno! Na osnovu ovoga se moe dokazati, da je promena poloaja polova koja se mogla uoiti na Zemlji, prisutna i kod svih ostalih planeta u Sunevom sistemu. Jedini problem je to sa njih nemamo vie podataka o njihovoj geolokoj prolosti, jer ovek jo uvek nije u mogunosti da vri vea geoloka istraivanja na tim planetama. Sva dosadanja geoloka istraivanja Zemlje nipoto ne protivree promeni nagiba ose rotacije. Naprotiv, burne promene u geolokoj istoriji Zemlje, svedoe da je njihov uzrok upravo promena poloaja ose rotacije, a do toga je dolazilo usled dejstva sila planetarnih razmera. To je bila posledica delovanja svih sila, a ne samo gravitacije, ve i elektromagnetne, od koje su zavisne slaba i jaka nuklearna (atomska) sila! Upravo sve ove sile jesu zastupljenenje i u stalnom su meudelovanju, bez obzira na veliinu koju posmatramo! Ako posmatramo deli materije, a to je atom, sigurno da i na njega deluju one sile koje deluju u Sunevom sistemu meu planetama, kao to je gravitacija. A ako posmatramo ceo Sunev sistem sa svim telima koja rotiraju oko njega, onda je jasno da i za sva ta tela postoji meudelovanje svih fizikih sila u sistemu, a ne samo gravitacije. Zapravo da nema zraenja od Sunca, ne bi postojalo ni elektromagnetno polje. Dok samo elektromagnetno polje svake planete, odnosno njegov poloaj zavisi od ugla zraenja pod kojim fotoni, kao nosioci svetlosti i energije dospevaju na svaku planetu! Zbog toga i postoje razliite usmerenosti i poloaji magnetnih polova na svakoj planeti, koje se za neko due ili krae vreme menjaju! Iz toga dalje sledi da su fotoni delovi atoma koji se oslobaaju odreenim procesima na Suncu. Kako u atomu postoje jake i slabe nuklearne sile, one se procesima koje postoje na Suncu, putem fotona prenose na ceo sistem! Po tome vidimo da sve sile zavise od Sunca, a isto tako njihovo meu delovanje zastupljeno je svuda, bez obzira da li se posmatra atom sa svojim elektronima ili Sunce sa svojim planetama. Njihova zavisnost i meudelovanje jasno se oslikava i u analogiji, simetriji i proporciji, koja postoji izmeu ova dva sveta. Ako se oslobodimo starih shvatanja da izmeu ova dva sveta postoje mnogo vee razlike od onih koje se odnose na veliinu, onda je mogue nai reenja za mnoge neobinosti koje zbunjuju astronome. I ne samo to, nego je mogue napraviti njihove stvarne prikaze i doi do reenja sa kojim se sve sile objedinjuju u jednu celinu. Pri tome moramo znati da iste sile utiu i na klimatske promene. Ove promene nisu samo zavisne od uslova i ivota na Zemlji, ve uveliko zavise od poloaja ostalih planeta prema Zemlji, kao i od ugla pod kojim se zraenje sa Sunca prostire na povrine svake od planeta. To opet, zavisi od promene poloaja orbite (putanje) svake od planeta. Sa tim promenama dolazi i do promene poloaja polova! Zbog svega toga dolazilo je do promene prostiranja kopnenih i vodenih masa, do pomeranja kontinentalnih ploa, promene poloaja polova, promene klimatskih uslova na Zemlji, nestajanja raznih oblika biljnog i ivotinjskog sveta, kao i do mnogih drugih promena. Kada bi napravili skicu pomeranja severnog pola u toku geoloke istorije Zemlje i pratili liniju koja predstavlja put koji je severni pol proao od vremena nastanka Zemlje do danas, mogli bi se vratiti na pitanja; U toku geoloke istorije Zemlje, i u vreme kada je kopno bilo jedinstveno, kako se ono prostiralo na njenoj povrini? Koliko je poloaj ekvatora uticao na rasporeenost kopna, i koliko su kontinenti bili povezani? Iz toga sledi ono najvanije pitanje! Da li je ekvator (ekvatorijalna ravan Zemlje) bio nagnut pod istim uglom kao to je to danas? Velika je mogunost da taj nagib nije bio isti, pa su zbog toga na Zemlji postojali drugaiji klimatski uslovi! To je uslovilo da postoji bujniji biljni, ali i drugi ivi svet, zbog drugih uslova i klime koja je u to vreme postojala. Ako shvatimo mehanizam koji je uslovio da taj ivi svet nastrada i bude sveden na mnogo manji broj, onda je mogue da za sline dogaaje koji se mogu ponoviti, ublaimo njihove posledice i svedemo ih na mnogo manje tete!