ANARHO-SINDIKALISTKINJE

Danas, u vrijeme tranzicionog fašizma, kada su pogašeni minimalni izdanci polovičnog oslobođenja koje nam je donio NOB, postavlja se pitanje kako da žene­radnice povrate svoju historijsku ulogu katalizatora opšte emancipacije društva. Liberal­kapitalistič​ ki sistem je arogantno otpustio, „restruktuirao“ (natjerao na takmičenje) i degradirao žene ponudivši im dvije ropske opcije: gospođu ministarku, ulogu pomoćnice (poslanice, menadžerke, ševice, vlasnice ili žene vlasnika kapitala) u eksploataciji radničke klase u novonastalom državnom uređenju; i gubitnicu tranzicije, ulogu domaćice, kućne pomoćnice koja brine o starima i djeci, doprinosi kućnom budžetu poljoprivrednim poslovima, otpremninom ili zaostalim platama propale firme ili fabrike, sitnom trgovinom i uslugama (služenjem), dakle nesigurnim i nestalnim prihodima. Obje opcije i pripadnost jednoj od ove dvije grupacije su odraz klasnog raslojavanja društva, i svaka od njih ilustruje anti­civilizacijski, životinjski karakter kapitalistič​ kog ustrojstva. Kapital danas ne bira pol svog vlasnika, niti bira pol onih koji/e su mu potčinjeni/e. Radnice­gubitnice tranzicije, dakle većina društva, ponovo se nalaze pred istim problemom i istom borbom – borbom protiv eksploatacije. No, iza nas je veliko iskustvo XX vijeka, koje nas uči da nijedan vid državnog uređenja, bio on „komunistič​ ki“ ili parlamentarno „demokratski“ nije ukinuo suštinu naše potlačenosti. Jer, uživanje slobode se svakako ne ogleda u zakasnjeloj plati u visini od 200 Eura i pravom izbora partije koja će po diktatu MMF­a povećati cijenu struje i sprovoditi mjere u cilju smanjenja javne potrošnje; kao što se ono svakako ne oč​ itava ni u strogo rukovođenom i kontrolisanom odlučivanju aparatčika pod zastavom naših srpova i čekića. Samo­upravljanje i demokratija integrisanjem u državni kontekst gube smisao i degenerišu se u sopstvenu suprotnost. Kako se boriti danas, naoružani zaključ​ cima iz revolucija koje nisu bile izvedene do kraja? Smatram da se borba mora voditi na samom izvoru svih društvenih neravnopravnosti (ekonomske eksploatacije, seksizma, rasizma, nacionalizma, homofobije itd.) – radnom mjestu. Tu se od pokorenih gubitnica tranzicije stvaraju anarho­sindikalistkinje ­ žene spremne na sve, u borbi za slobodu. Šta je krajnji cilj anarho­sindikalistkinja? One žele uspostaviti društvo istinskog samo­upravljanja u svim vidovima života i ukidanje svih oblika iskorištavanja, kako kapitalistič​ kog, tako i državnog. Bez ovog cilja, koji je suština svakog revolucionarnog organizovanja, anarho­sindikalistkinje se ne bi razlikovale od ostalih reformistič​ ki orijentisanih, a zapravo reakcionarnih, građanki. Anarho­sindikalistkinje se u svojoj borbi oslanjaju na: precizno analiziranje rada naših neprijatelja i matematič​ ki tač​ no utvrđivanje slabih karika njihovog sistema, nauku historijskog materijalizma, negativnu dijalektiku, poznavanje operativnih tehnika psihofizičkog savladavnja protivnika, aktivnu radničku borbu – angažovanost svojih drugarica i drugova u zajednič​ koj borbi , nehijerarhijsku sturkuturu naših sindikata – najefikasnije i jedino moguće sredstvo oslobođenja i nesputani učitak. Kako anarho­sindikalistkinje rješavaju konflikte sa gazdama i vlastima? Direktnom akcijom,

metodom borbe koja znači direktno učešće samih radnica i radnika u konfliktu, nezavisno od birokrata, advokata, političkih stranaka i države. Direktna akcija predstavlja metodu borbe koja radništvu daje snagu, i kojom se najlakše mogu ucjenjivati gazde i država: nasilnim štrajkovima, blokadama saobraćajnica, sabotažama, okupacijama radnih mjesta itd. Anarho­sindikalistkinja nikada ne žrtvuje svoju slobodarsko djelovanje zarad „mira u kući“. Anarho­sindikalistkinje su svjesne da je uzajamna podrška, solidarnosti, najjače oružje u borbi za oslobođenje, i nemilosrdno je primjenjuju. Problem jedne radnice ili jednog radnika, problem je svih nas, i zato kroz naše sindikate podržavamo sve one u akciji. Anarho­sindikalistkinje pasionirano uč​ estvuju u diskusijama na sastancima svog sindikata, budući da je to jedino mjesto gdje one same odluč​ uju o smjeru historije/revolucije i stvaranju sopstvene politike. Anarho­sindikalistkinja ne vidi ništa zajednič​ ko između imovinskog odnosa – braka i ljubavnič​ kog zanosa. Anarho­sindikalistkinja zna da je svijet podeljen na dvije klase koje imaju suprotstavljene interese – klasu kapitalista i radničku klasu. Stoga se ona ne osjeća obavezana na solidarnost sa ženama vladajuće klase. Anarho­sindikalistkinja trenira svog psa da reži na popove. Moguće je da nećemo svojim oč​ ima vidjeti pobjedu, ali za revoluciju se ne treba boriti zbog izvjesnosti pobjede, već zato što je ona ispravna, zato što ona vrijedi, i zato što nas naše ljudsko dostojanstvo na to obavezuje. Nasmiješi se, i pokaži zube!

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful